Vuk Drašković (1946)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vuk Drašković (1946)  (Pročitano 23079 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Januar 10, 2011, 01:37:20 am »

*




VUK DRAŠKOVIĆ (Međa, 29.11.1946)

Vuk Drašković je srbijanski političar i pisac, predsjednik nekada najjače srbijanske opozicione stranke — Srpskog pokreta obnove.


BIOGRAFIJA

Drašković je rođen 1946.godine u selu Međa u Vojvodini (Srbija). Međutim, njegova porodica se ubrzo vratila u Bosnu i Hercegovinu, gdje je Drašković završio osnovnu i srednju školu. U Beogradu je diplomirao na Pravnom fakultetu krajem 60-ih. Tokom sedamdesetih radio je kao novinar i jedno vrijeme bio je dopisnik TANJUG-a iz Afrike. Početkom 80-ih, posvjećuje se književnosti i objavljuje nekoliko romana od kojih su najpoznatiji "Sudija" i "Nož". Tada postaje otvoreni protivnik socijalizma i postaje jedan od poznatijih disidenata.

Politikom se počeo baviti 1989. godine, kada je sa Vojislavom Šešeljem osnovao Srpsku narodnu obnovu, stranku sa otvorenim četničkim programom. Samo par mjeseci kasnije, raskida saradnju sa Šešeljem i početkom 1990. godine osniva Srpski pokret obnove čiji se program malo razlikovao od njegove prethodne stranke. Drašković je kao svoj najvažniji zadatak postavio smjenu režima Slobodana Miloševića. Vrlo brzo SPO postaje najjača opoziciona stranka Miloševiću, koji je za 9. decembar 1990. raspisao prve višestranačke izbore u Srbiji. Drašković, kao predsjednički kandidat, više nego ubjedljivo gubi od Miloševića, a SPO osvaja 19 zastupničkih mjesta u srbijanskom parlamentu.

Povrijeđen porazom i naljućen hajkom koju je Miloševića televizija neprestano vodila protiv SPO, Drašković za 9. mart 1991. godine zakazuje opozicioni skup u centru Beograda. Skupu je prisustvovalo više desetina hiljada ljudi,a policija je vrlo brzo napala demonstrante što se pretvorilo u žestoki sukob na beogradskim ulicama. Tokom tog sukoba, dvije osobe izgubile su život. Na Miloševićev zahtjev, tenkovi JNA zaposjeli su Beograd, a Drašković je prvi put lišen slobode. Pušten je nakon par dana, poslije protesta studenata beogradskog Univerziteta.—

Tokom 1992. i 1993. godine, Draškovićev SPO postaje okosnica novoformirane opozicione skupine pod nazivom DEPOS (Demokratski pokret Srbije). Na izborima za srbijanski parlament, koji su održani dva puta zaredom '92. i '93. godine, DEPOS ne ostvaruje veći uspjeh.

Pred savezne i lokalne izbore, u jesen 1996. godine, Drašković sa Zoranom Đinđićem (liderom DS) i Vesnom Pešić (predsjednicom Građanskog saveza Srbije) osniva koaliciju Zajedno, koja je izgubila na saveznim, ali je pobjedila Miloševićevu koaliciju na lokalnom nivou. Milošević odbija priznati poraz, te nastaju tromjesečni protesti po Srbiji koji su se završili februara 1997. godine, kada je opoziciji priznata pobjeda.

Prvi pokušaj ubistva Draškovića dogodio se oktobra 1999. godine na Ibarskoj magistrali u blizini Beograda. Drašković je ostao živ, ali su četiri njegova bliska saradnika nastradala. Drugi pokušaj ubistva desio se juna 2000. godine u Budvi, ali je Drašković ponovo preživio atentat.

U međuvremenu Drašković je učestvovao u osnivanju nove opozicione skupine protiv Miloševića — Demokratska opozicija Srbije (DOS). Međutim, u ljeto iste godine povlači se iz koalicije i odlučuje sam učestvovati na vanrednim saveznim predsjedničkim izborima koji su održani 24. septembra 2000. Njegov kandidat osvaja vrlo mali broj glasova, a kandidat DOS-a Vojislav Koštunica pobjeđuje Miloševića. Nakon što je Milošević odbio priznati poraz, DOS 5. oktobra na silu zauzima najvažnije državne institucije i svrgava Miloševićev režim.

SPO učestvuje na vanrednim izborima na Skupštinu Srbije, decembra iste godine, ali ne osvaja nijedno zastupničko mjesto.
 
Nakon tri godine pauze, decembra 2003. godine, SPO uspjeva ući u parlament osvojivši (u koaliciji) 22 zastupnička mjesta. Drašković ne zauzima položaj u srbijanskoj Vladi (koju je formirao Koštunica), već u Savjetu ministara Srbije i Crne Gore aprila 2004. godine, kada je izabran za ministra spoljnih poslova SCG. Na toj dužnosti ostao je i poslije raspada SCG, maja 2006. godine.

Dužnost ministra spoljnih poslova Srbije vršio je do izbora nove Vlade Srbije, maja 2007. godine.

Trenutno je posvećen književnosti.


Deo teksta i fotografija preuzeti sa: http://bs.wikipedia.org/wiki/Vuk_Dra%C5%A1kovi%C4%87

Vuk Drašković — Koekude Srbijo
Vuk Drašković — Odgovori
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Januar 10, 2011, 01:37:36 am »

*
KO JE OVAJ ČOVEK


VUK DRAŠKOVIĆ — Aktuelni ujedinitelj

Rođen je 29. novembra 1946. godine u selu Međa, opština Žitište, na granici s Rumunijom. U stvari, dva dana pre ili posle zvanično priznatog datuma jer su roditelji, s obzirom da je došao na svet krajem godine, hteli jednu da "uštede", pa da Vuka sa zakašnjenjem pošalju u školu, odnosno vojsku.

To je otkriveno na krsnu slavu Svetog Nikolu, matičar je nadigao viku i otac, član NOP-a i Partije, obnovio je sećanje, pa se mali rodio baš na Dan Republike.

Vuk, u stvari Vukašin, u prvih dvadesetak dana, bio je drugo dete (prvo je ubrzo po rođenju umrlo) u porodici siromašnih Herecegovaca Vidaka i Stoje. Kako se teško razboleo, baba Stana mu je skratila ime, da bi zavarala veštice, "medicina" često korišćena u ono doba.

Imao je šest meseci kad mu je umrla majka. Otac se ponovo oženio i dobio dva sina i tri kćerke. Draškovići se nisu dugo zadržali u Međi, porodica se ubrzo vratila u Hercegovinu.

DETINJSTVO — Vuk majku ne pamti, nema nijednu njenu fotografiju, zna samo da je bila bistra, samouka žena koja je učila pisanje "za ovcama", koristeći herecegovački kamen umesto olovke i table.

Zapamtio je da i da je znala "Gorski vijenac" napamet, te da ga je pevala uz gusle koje je sama guslala. Baba Stana ga je pazila, živela je do 1956. godine i bila je Vukova zaštita i idol.

Mali Vuk odrastao je u herecegovačkoj varijanti Kekeca (omiljenog lika iz dečje lektire), terao je goveda na brst u planinu i pitao se što je baba Stana klečala pred ikonom Svetog Nikole, štrajkovala glađu i molila da se iz bogate Vojvodine vrate u sirotinju Hercegovine.

"Mrzeo sam je, ostavili smo u Međi kuću nekog Švabe, s deset soba, kupatilima, čak i klavirom, i vratili smo se u selo bez puta i struje", navodi Vuk, ali se i ispravlja: "Shvatio sam njena upozorenja da će Bog kad-tad kazniti one koji žive u oteto — prokletim varijanatama, i hvala joj zbog toga", ističe.

Hvala joj i što je Vuku otvorila oči koje mu je zatvarao učitelj pričom o pravoj i krivoj vojsci. Prevaren, dugo je rođenom ujaku noću lomio prozore kako bi ga kaznio što je četnik, a ne prava vojska.

Pitao je oca, on je rekao da je učitelj u pravu, plašeći se da se dete "ne izlaje". Ali, baba, rođeni diplomata, rekla je da u selu ima dve vojske, jedna je za kralja, druga za Staljina, a obe su za Rusiju. Shvatio je da i ujak ima pravo.

NACIONALNOST — Srbin.

VERSKA OPREDELJENOST — pravoslavac.

OBRAZOVANJE — U školu, u Slivlju, krenuo je s pet godina, a prvog školskog časa seća se zbog Titove slike i učiteljevih uputstava da Tita moraju da vole više od oca, majke i celog sveta. Pored te, visila je slika Đura Pucara Starog, ali kako učitelj nije ni spomenuo kakvom bi ljubavlju trebalo njega da vole, "odnosno da li kao strinu ili tetku", Vuk je stekao odbojnost prema Pucaru.

Ona je toliko "narasla" da je kasnije, kao Tanjugov novinar, uporno pokušavao da izbegne da radi intervju s njim. Srednju školu završio je u Gacku.

U Sarajevu je trebalo da studira medicinu, kako bi "Vidak, koga sam zvao Stari, mogao da se predstavlja kao doktorov otac", ali, "samo jedna, popodnevna šetnja u stisnutom i stešnjenom Sarajevu, bila je dovoljna da uteknem glavom bez obzira".

Stigao je u Beograd i dok je čekao zemljaka da ga povede da se upiše na Medicinski, prošao je pored Pravnog, i zbog jedne ulaznice za utakmicu Crvena zvezda - Glazgov rendžers koju mu je poklonio brucoš prava, Vuk mu je postao kolega.

Diplomirao je 1968. godine.

KARIJERA — Vuk je bio sudija u Okružnom sudu u Beogradu, ali su ga privlačili novinarstvo i šah. Kad je u "Politici" pročitao oglas da Tanjug traži tri novinara, ondašnji postdiplomac iz samice u Studentskom gradu prijavio se i bio primljen. Od 1969. do 1978. godine bio je novinar, dopisnik iz mnogih afričkih zemalja.

Usledila je funkcija savetnika za štampu u Veću Saveza sindikata Jugoslavije kad je prvi sindikalac, moćnog, federalnog tela bio Mika Špiljak. Od 1980. do 1985. godine uređuje "Rad". U tom periodu piše i neke romane, a u politiku ulazi uoči Božića 1990. godine.

DELA — autor je mnogih novinskih tekstova, feljtona — oda Titovom liku i delu, napisa u kojim prvo osuđuje, da bi u kasnijim slavio đenerala Dražu.

Zlobnici mu zameraju autorstvo govora Miki Špiljku. Slavu "narodnog književnika" donela su mu dela: "Sudija", "Nož", "Molitiva"(1 i 2),"Ruski konzul", "Noć đenerala", "Ja malograđanin", "Odgovori" i "Kojekude Srbijo". Zbog uloge vođe na demonstracijama 1991. i 1993. godine boravi u zatvoru.

Prilikom drugog boravka, isprebijani su njegova supruga i on da bi ih, posle dva meseca i silnih zahteva domaće i svetske javnosti i pisma Miri Marković, pomilovao tadašnji aktuelni predsednik Srbije Slobodan Milošević.

STRANAČKI ANGAŽMAN — član SK postao je na četvrtoj godini studija. Posle "Noža", pod strašnim pritiskom i osudom "zbog nacionalizma", dobrovoljno je istupio, mada se Partija oglasila saopštenjem da je izbačen.

Posle osnivanja Srspke narodne obnove, s Mirkom Jovićem, Vojislavom Šešeljem i "njihovih zaklinjanja na nož, kamu i pištolj", Vuk se ograđuje od partnera i kuma i osniva Srpski pokret obnove. Dugo juriša ka, tad omiljenom, mestu vrhovnog srpskog opozicionara.

U nekoliko mandata bio je poslanik u Republičkoj skupštini, nekoliko puta nesupešno se kandidovao za predsednika Srbije, da bi se (ne)uspešno našao na mestu potpredsednika Savezne vlade od 18. januara do 28. aprila 1999. godine. Trenutno se smatra najjačim mesijom trgova i ulica u kući.

ZANIMLJIVOSTI — više poverenja u njega imaju muškarci od žena i mladi od starih, koji mu ne veruju baš mnogo, barem po anketama. Može da sakupi 100.000 ljudi i da im govori satima bez mikrofona, da prekrštenih nogu komanduje "juriš", ali se u televizijskom studiju izgubi, kamere ga "pojedu".

Razlog, kako misli Bogdan Tirnanić je, verovali ili ne, stid. U raznim prilikama koristi narodne poslovice, a privrženost ideji objašnjava i prvo raskid pa ženidba s Danicom Bošković. Naime, prekinuo je dvonedeljno udvaranje zbog njene osude Tita — prevaranta, posle studentskih demonstracija iz 1968. i nepristajanja da se uhvati u slavljeničko, kozaračko kolo.

Kad je shvatio da je Dana, odrasla u patrijahalnoj, četničkoj porodici, bila u pravu, četiri godine je čekao da se odljuti i progovori s njim, kako bi se 10. juna 1974. godine venčali.

U horoskopu je strelac, potrebni su mu "betonski dokazi" da bi u nešto poverovao. Strelac deluje na ljude kao vrata otvorena na široko polje, stvara promaju koja pored provetravanja može da donese i poneku upalu.

Kod njih je poštovanje zakona na prvom mestu, filozofska razmišljanja su, ponekad, ispred brige o domu. Strelac, kaže horoskop, nema smisla za detalje, brzo se umara i retko je žrtva sentimentalnih iluzija.

Ako on ostavlja, nema problema, ali ako to radi druga strana, ima ih na pretek — voli ono što mu beži.


Z. Vulić
Objavljeno u Glasu javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Januar 10, 2011, 01:37:44 am »

**




VUK DRAŠKOVIĆ
BIBLIOGRAFIJA


Vuk Drašković poznat je i kao pisac i kao političar širom sveta. Po diplomiranju, od 1969. do 1980. bio je novinar u agenciji "Tanjug". Skoro tri godine radio je i kao dopisnik iz afričkih zemalja. Tada je objavio svoje prve književne priče, kao i esej "Ja, malograđanin". Novinarstvo je napustio 1981. i posvetio se književnosti. Ubrzo potom objavio je svoj prvi roman "Sudija" koji je postao bestseler. Početkom osamdesetih, njegove knige bile su zabranjene zbog navodnog "širenja nacionalne i verske mržnje i podrivanja bratstva i jedinstva naših naroda i narodnosti". Godine 1990. zanemaruje svoj književni rad i osniva stranku "Srpski pokret obnove". Dva puta je hapšen, a nekoliko puta je bio i meta atentata.

  • Ja, malograđanin 1980.
  • Sudija 1981.
  • Nož 1982. (po istoimenom romanu 1999. snimljen film)
  • Molitva
  • Molitva 2
  • Ruski konzul
  • Noć đenerala 1994.
  • Odgovori
  • Kojekude Srbijo
  • Podsećanja 2001. (knjiga govora, intervjua i pisama)
  • Meta 2007
  • Doktor Aron 2009.

Jedan je od najtiražnijih srpskih pisaca, a njegovi romani "Nož", "Sudija", "Ruski konzul" i "Noć đenerala" prevedeni su na engleski, francuski, ruski, grčki, rumunski jezik...

Autor fotografije nepoznat

[postavljeno 03.05.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Januar 10, 2011, 01:37:52 am »

**

O KNJIGAMA VUKA DRAŠKOVIĆA


JA, MALOGRAĐANIN

Draškovićevu knjigu "Ja, malograđanin" objavile su Književne novine 1980. Savetovanje "Stara i nova izvorišta malograđanske svesti" održano je u dvema komisijama za kulturu CK SK Srbije početkom 1984. godine, a zatim su podneta saopštenja objavljena i u istoimenom zborniku. Činjenica da sam u Draškovićevoj knjizi bio jedan od sabesednika onemogućuje mi da o njoj dajem svoj sud, ali me zato činjenica da sam i u ovoj drugoj knjizi jedan od učesnika ne može sprečiti da ovom prilikom javno ne izrazim svoju, najblaže rečeno, začuđenost što je ta knjiga od 140 stranica, objavljena u 2.000 primeraka, ostala "pohranjena" iza nekih zatvorenih vrata, sasvim nepoznata i nedostupna čitaocima! Neće li, zato, i to biti još jedan "prilog" temi, tj. tim našim upravo malograđanskim naravima i njihovoj sve većoj prevlasti.
Dragisa Vitošević, u Beogradu, 19.11.1986. Vuk Drašković "Odgovori" (Umesto pogovora)
 
 
SUDIJA

Svaka, eventualna, podudarnost sa zbiljom slučajno je — namjerna.

1.  
Zasto su Justiciji, Boginji pravde, zavezane oci? Otkuda joj i cemu sluzi ona neprozirna krpa koja je lisava vida?

Neispavan i sam, u treci poj pijetlova zatecen nad papirima i medju knjigama, Ratko Vidovic je, gotovo naglas, postavio ovo pitanje i sada je pokusavao da nadje odgovor.

Justiciju je, za poslednjih desetak godina, vidjao u mnogim prilikama i na raznim mjestima: susretao ju je po univerzitetskim udzbenicima i pravnim casopisima, po sudnicama i neurednim advokatskim kancelarijama, ali je tek odnedavno, otkako je u svoj stan uselio jednu njenu malu statuu, pocela da ga progoni i muci simbolika svakakvog detalja Boginjinog lika i odezde.

Da li mac Justicijin, koji drzi u jednoj, a vagu u drugoj ruci, valja shvatiti kao drevnu i vrhovnu zapovijest prava da je istina uvijek na strani jacega i da je duznost sudije jedino u tome da tumace volju gospodara koji im, iznad glava i iznad presuda, kovitlaju isukanim bicevima? Ili je pameti mnogo bliza logika da i zakoni i presude izviru, jedino, iz duha istine i samo time ogranicene slobode sudija? Da li bi, u tom slucaju, makar samo u sudnici i makar samo pred sudijama, bila mogucna i ostvarljiva jednakost glava nejednakih: onihk koji vladaju, bogatih i siromasnih, oholih i unizenih, zrtava i njihovih dzelata?

Da li bi, konacno, tada bila skinuta i ova neprovidna koprena sa Justicijinog ocinjeg vida? Da li bi ona i dalje sudila oslilepljena, tako da ne vidi ni optuzenog, ni onog ko optuzuje? Ni svjedoke, ni sudije. Ni publiku, koja je, obicno, sve od vremena Sokratovog i Gajevog, sudnicu dozivljavala kao neku vrstu pozorista i besplatnog, javnog seirenja.
Ali, zasto su Justiciji zavezane oci?

Ucinili su to, vjerovatno, mocnici, bogovi ili tirani, a ni jednima ni drugima nije oskudijevala istorija. Lisili su je ociju da bi im, tako oslijepljena, sto odanije i sto pokornije ugadjala i da bi njihova vidjenja ljudi i svijeta prihvatili kao istinu. Da ne bi mogla da spoznaje istinu, vec da bi, kao istinu ponizno i poslusnicki, prihvatila samo ono sto joj, posredstvom sudija, sapcu i naredjuju bogovi. Oslijepljena je, znaci, da bi zlocin proglasavala — vrlinom, lance — slobodom, a muku i patnju — srecom covjecijom.

U svijetu nejednakih, opet jednako vide samo oni koji nista i ne vide. Mozda je, bas zbog toga, Boginja pravde namakla zastor preko ociju. Da, ne videci nista, u stvari, jednako vidi i krunisanje glave i gubave, i bijele i crne ljude, i vlastelu, i sluge, i tragace za slobodom, i njihove neizbjezne tamnicare. Sjeti se, odnekud, da su u svim starim pricama, slijepi ljudi. Ocinji vid kao da je, odvajkada, smetao pravicnosti, a i dubini ljudske pameti.

Ili nece, ne zeli, ili ne smije da progleda Justicija?...

Vuk Drašković "Sudija"


NOŽ

"Događaji počinju u jednom selu kod Gacka gde na pravoslavno Badnje veče 1942. godine u kuću srpske porodice Jugović dolazi grupa muslimana, njihovih komšija i kumova Osmanovića. Tu izvrše stravičan pokolj cele porodice koja se bila okupila da proslavi svoj praznik, ali poštede malog Iliju, tek rođenu bebu. Njega odnesu u svoje selo i predaju ga Rabiji, čiji je muž poginuo te noći u pohodu na Jugoviće. Namera im je da Rabija odgaja malog kao svoje dete i da naprave od njega pravog ustašu koji će da mrzi i ubija Srbe.

Međutim, istu noć u Osmanoviće upadaju četnici i pokolju Muslimane, a Rabija uspe da pobegne u šumu sa malim Ilijom, a četnici odnose njenog pravog sina, verujući da je to srpsko dete koje su Osmanovići oteli Jugovićima. Mali Ilija preživljava rat i odrasta kao Alija Osmanović uz Rabiju, vjerujući da mu je ona prava majka, a da su četnici odneli njegovog brata. Alija kasnije odlazi u Sarajevo na studije, ali ga sudbina njegovog brata (tj. Rabijinog otetog sina za kojeg on vjeruje da mu je brat) proganja i dalje i on odlučuje da ga pronađe. Prilikom jedne posjete Osmanovićima gotovo slučajno susreće seoskog hodžu, tajanstvenog čovjeka poznatog kao Sikter-efendija. Od njega Alija, tj. Ilija, saznaje strašnu istinu o svom poreklu..."



RUSKI KONZUL

Senima Ivana Stjepanovica Jastrebova, vicekonzula i konzula Rusije u Prizrenu i Skadru od 1870. do 1886.
Bio je to poliglota, geograf, etnolog, pisac, istoricar, ali i hajduk kad u odbrani Istine diplomatija i pero nisu mogli da pomognu. O njegovoj borbi sa turskim i arnautskim bezakonjem Srbi su ispleli mnoge legende.


* * *

... vidis, bacuska, ja cesto odlazim u dzamije. Nikakva sloboda, nikakva ljubav, pa cak se i nikakva vera tamo ne spominje. Hodza, jedino, naredjuje. Tesko od Alaha onom muslimanu Arnautinu koji barem desetoro dece ne bude imao! To im govore svakog dana. Tesko od Alaha Arnautinu koji ne cini sve da zemlje arnautske ociste od nevernika i, narocito, tesko onom koji se uplasi ili pokaje! Milijarda muslimana je danas u...

"Milijarda muslimana je danas u svijetu... Mora nas, do isteka ovog vijeka, biti jos toliko, najmanje jos toliko... Nevjernici ce sami sebe da iskotare. Kod njiha, braco moja, dvoje daje jedno ili nijedno, rijetko i sve rjedje vise od toga. U njiha se raspada porodica, u njiha zene puse, piju, kartaju, kurvaju se, vode drzavne brige, valjaju se sa pascadi, mackama, izmedju sebe, rade ono sa lutkama, gumom, stapovima, svijecama. Svaki beterluk, brte, i svaki kastig, sto ne dolazi od Alaha vec od sejtana, njiha je spopanuo. A i muski i zenski nevjernici navalili na bilje i na trave koje se puse kao duhan, usmrkuju kroz nos ili se dobijaju i kao injekcije, pa lude, pamet od njiha odskace, djecu ne mogu da radjaju ili hi radjaju upatne i bogalje. To bilje, koje hi tamani grdje od kuge, najvise raste u zemljama islama. Bice da je promisao Alahova odredila da mi gajimo otrov za nevjernike i da se jos i bogatimo. Prodaju, brte, i zene, i djecu, i kuce, i sve sto imaju, samo da dodju do opijuma, do heroina, do... to su vam, biva, imena tih otrova!...  Nase zene moraju biti zene i u nas dvoje mora davati makar sestoro!...

Zena koja ne moze da radja ili se razboli kad dvoje ili troje rodi, mora da muzu potrazi drugu, m;adju i plodniju. Tako stice pravo na milost, da je muz iz kuce svoje ne otjera. Ucite, pravovjerni, od pejgambera naseg Muhameda, koji je cetiri zene imao. Imadnite i po pet, i po sest, ne plasite se sto vise visezenstvo zabranjuju nevjernicki zakoni. Sa svima radjajte djecu, a neka vam samo jedna bude vjencana. Sto vise djece, novih muslimana, vi ste Alahu miliji. Ne bojte se, pravovjerni, ni siromastva, ni tjeskobe u kuci, ni rata, ni bolesti. Alah zna kako ce svakog muslimana da najede, obuce, obuje i napoji. Tesko onom ko ne bude poslusao!... Muslimani su oni koji su odabrani, koji jedini ispovijedaju istinu. Alah ce muslimanima citav svijet da pokloni. Bijes Alahov srucice se na nevjernike, koji se nekom Isusu, kao Alahovom sinu, mole i zaklinju. Alah je samo jedan. Alah nema i nikada nije imao sina, pravovjerni!...

Nikada, nikada ne smecite s pameti sta nam je, umiruci, pejgamer Muhamed amanet ostavio. Mucite, pravovjerni, nevjernike gdje god da ste i cim vam se za to zgoda ukaze. Mucite i proganjajte vi njiha, da ne bi oni vas mucili i proganjali. Trazite hi u njiohovim crkvama i njihovim kucama, jer je to bolje nego da cekate njiha u vasim kucama i dzamijama!... Molite se i klanjajte po pet puta na dan za duse svih koji su ratovali s nevjernicima ili i danas sa njima ratuju. Svi cete biti ucesnici toga svetog obracuna! Dzihad je, dzihad je"...

Vuk Drašković "Ruski konzul"


ODGOVORI

Narodni heroj Vlado Segrt: "Ja roman nijesam imao priliku da čitam, ali ga kao nacionalisticku knjigu najenergičnije osuđujem!"1

Nebitno je o kojem romanau Vuka Draškovića je reč. Tih 80-tih, najglasniji su bili oni, koji nisu, kao ni narodni heroj Vlado Segrt, pročitali niti jednu Draškovicevu knjigu.

Drašković je bio godinama izložen redovnom teroru. Za "nedelo" svog sina ispaštao je i otac, Vadika Drašković. Vuk Drašković piše 15. juna 1983. godine Saveznom sekretaru za unutrašnje poslove drugu Stanetu Dolancu: "... Posokoljeni zvaničnom hajkom, oni, već šest meseci, javno, bez ustručavanja ili straha da će biti kažnjeni, jadnog starca od 70 godina gađaju grudvama snega ili kamenicama na ulici, pucaju mu ispred kuće, presreću ga i tuku kandžijom, najposle — telefoniraju i prete da će ga baciti u jamu, da će zaklati i njega i celu familiju...!"2
1 Vuk Drašković "Odgovori"
2 Isto


[postavljeno 03.05.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Januar 10, 2011, 01:38:00 am »

*

NOĆ ĐENERALA

U knjizi "Noć đenerala", Drašković opisuje sudbinu i poslednje dane generala Draže Mihailovića.

***

Umesto da život prihvatamo i negujemo kao harmoniju suprotnosti, kao duhovni sudar različitosti istog sopstva koji daje blagorodnu i blagotvornu spasonosnu sintezu mi, kao narod, kao ukleti brod bez kormilara i jedara, plutamo pučinom isključivosti, mržnje, laži, samobmane i raspolućenosti na pobednike i poražene, na nas i na njih, one i ove, na izdajnike i patriote, partizane i četnike, na Srbe i... građane svetske zajednice, raspolućenosti koja ide kroz srce naroda i svakog pojedinca, izvršene skalpelom samouništenja.

"Može li i sme li poraz oca značiti pobedu sina? I obrnuto?"

Ali ne!! Ne nedostaje nam volje i snage, strasti, mržnje i osvetoljubivosti da istrajemo na putu bez povratka, na putu bez istine, časti i dostojanstva. I šta nas čeka? Čemu se nadamo?

Njih ne zanima dobrobit drugih. Zanima ih samo moć! Čak ni bogatstvo, ni raskoš, ni dug život, ni sreća; samo moć, čista moć.
Moć nije sredstvo, moć je cilj! Ne uspostavlja se diktatura da bi se sačuvala revolucija, nego se podiže revolucija da bi se uspostavila diktatura. Cilj progonjenja je progonjenje. Cilj mučenja je mučenje. Cilj moći je moć! A moć se sastoji u nanošenju bola i poniženja, Moć se sastoji u tome da se ljudski duh razbije na komade, a potom sastavi u željeni oblik.

Da li vam je jasno kakav svet oni stvaraju. Svet straha, izdajstva i muke, svet u kome se gazi i biva zgažen, svet koji će sa procesom rafiniranja postajati nemilosrdniji. Napredak u tom svetu značiće napredak ka povećanju bola. U tom svetu neće biti drugih emocija do straha, gneva, trijumfa i samoponiženja. Sve ostalo će se uništiti. Sve! I, zapamtite, da je to zauvek!!

Uvek će biti nekoga po kome treba gaziti. "Jeretik", neprijatelj društva, postojaće uvek da bi ga mogli PONOVO ubeđivati i ponižavati, prepuštenog njima na milost i nemilost, koji vrišti od bola, slomljen, dostojan i sopstvenog prezira - i koji će se na kraju potpuno pokajati. To je svet koji nam stvaraju. I ne samo da ćemo morati da shvatimo kako bi taj svet izgledao, na kraju će se prevazići golo shvatanje. Prihvatićemo ga i postati deo njega. I zato i danas kraja nema, kao ni Đeneralovog groba!
ISTINE IMA!

***

"Petre. Nesrećo naša Petre... Ali ne. Ne. Ovo je meni u duši, ali ujutru na streljanju ja ću... Hoću, hoću! Đeneral Draža neće izdati svog Kralja! I uzviknuću: Živeo Kralj!

Ja ne gazim oficirsku čast i zakletvu Vaše Kraljevsko Veličanstvo!"

"Kad bi moglo da svih nas, koji smo ukročili u ovo živo blato, ujutru nestane. I mene i Tita i Krcuna, i tebe, pa i tebe moja Jelice. Da se ove noći dese buduća rođenja i venčanja, da noćas izrastu unučad u zrele ljude i da nama svima današnjim oni budu sudije!"

"Nisi ti Krcune, ono što jesi, nije zločin u tebi, nego si ti u zločinu!"

"Branioca nemam jer ga ne želim. Jedino želim da ostane trag. I verujem da će se jednog dana ukazati još mnogi tragovi, jasni i čisti kao otisci naših krvavih stopala u snegu našeg i mojeg zla. Kako ti zavidim Đenerale! Ti ujutru odlaziš. Ti si ujutru slobodan!"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Januar 10, 2011, 01:38:10 am »

**

META


A on reče: idi i reci mom narodu:
slušajte ali nećete razumjeti,
gledajte ali nećete poznati.


(Knjiga proroka Isaije 9,6)


"Iz istorije sam znao, a svojim proživljenim iskustvom u to se i uverio, da se među stotinu Srba jedva nalazio po jedan spreman da žigoše i grehe i gluposti većine u naciji kojoj pripada. Taj jedan, ma ko da je on bio, imao je glavu, a većina je, uvek, kidisala da mu je skine."

*

"Bilo mi je veoma teško i bolno dok sam pisao knjigu "Meta". Da ponovo preživim užase koje sam prošao, odlučio sam se zbog stotine hiljada ljudi koji su išli za mnom, zbog mnogih koji su šikanirani i zatvarani, zbog hiljada koji su otišli iz zemlje. Njima sam dugovao ovu svoju ispovest. Moju misao i moju ruku vodilo je golo osećanje istine."

*

"Čitavi pukovi mrzilaca, zlovoljnika, plaćenih lažača i komediografa vežbali su se na meni. Svemoćnoj i za sva zla uvežbanoj tajnoj policiji, bio sam službena obaveza prvog reda. Njihova bojna šifra "unutrašnji neprijatelj" odnosila se gotovo isključivo na mene...

Mnogo je ljudi u Srbiji koji bi, verujem, danas bili živi, samo da nisu bili sa mnom i u mojoj blizini. Smrt namenjena meni kosila je i pored mete...

Ne zavidim onima koji su do svoje pobede i sreće u današnjoj Srbiji stigli bez patnje, bez ikakvog trnovog venca i riskantne tuče za vlastita uvrenja, ako su ih, uopšte, ikada imali. Dobro sam upoznao taj hor, suviše uplasen da rizikuje u borbi, suviše nepošten da ne bi varao i podvaljivao, suviše gramziv da medalje za zasluge ne bi krao od drugih..."


***

KOD MILOŠEVIĆA

"Pa, vi divno izgledate!", kaže mi, i dugo drži moju ruku u njegovoj, gledajući me, netremice, u oči. "Ima ljudi koje neće kamera, pa na televiziji, kao vi, a i kao ja, izgledaju grozno. A ima i onih koji kao Jagoš Purić... sigurno znate Jagoša Purića", tek mi tada pusti ruku i pokaza da sednem. "Jagoš je ružan, baš ružan i pegav, da mu orah čovek ne uzme iz ruke, a na televiziji deluje kao engleski lord", povuče pantalone uz noge i nekako se raskreči. "Šta ćete da popijete?"

"Kafu i vodu."

"Da znate da mi je drago. I da znate nešto što naročito želim da vam kažem. Ono što je bilo letos sa vama i vašom suprugom... onaj zatvor i batine", nagnu se prema meni sa grimasom ogromnog žaljenja. "Kunem vam se u moju Mirjanu, Mariju i Marka da ništa o tome nisam znao i da sam, čim sam saznao, pomilovao vas oboje!", zabečio se u moje lice i čeka šta ću da kažem.

Čekam i ja. Ne mogu da verujem. Nije to neka sitna laž, nego uvreda samog razuma. Pomišljam da ustanem i da mu skrešem da je čudovište koje više nikada ne želim da sretnem. Lomim se, lomim, i prelomim. Naopako i po mene sramno, reći će mi kod kuće Danica i mnogi prijatelji. Cinično otmeno, ocenjivaće neki drugi.

"Gospodine predsedniče, ne znam o čemu govorite. Moja supruga i ja nikada nismo bili u zatvoru i nikada nismo mučeni. Vi ste očigledno pomilovali nekog drugog!"

Oči mu promeniše sjaj, povuče se ona maska žaljenja, a uši, najpre uši, napade crvenilo. Potom, i čitavo lice.

"Važno je da vi dobro izgledate. Baš dobro. Izbegavajte televiziju. Verujte da vas televizija nagrdi."

"Nagrdi, ali i nagradi vilom na Ženevskom jezeru."

"Kakvom vilom?"

"Onom koju sam kao, kao agent CIA, dobio od Amerikanaca. Vilom vaše Štule na vašoj televiziji."

"Verujte, prvi put za to čujem. Nikad ne gledam televiziju", opet pocrvene.




Vuk Drašković — META
Urednik: Milomir Kragović
Izdavač: Kompanija "Novosti" — AD
Štampa: "Politika" AD, Beograd
Septembar 2007.


[postavljeno 27.10.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Januar 10, 2011, 01:38:42 am »

**
VUK DRAŠKOVIĆ — META


UZALUDNE GODINE

Kao u košmaru nekom, prođoše mi najbolje godine. Vuku se, kao zmije, preko beline hartije ispred mene, rastrzano, bez reda i u parčicima.

Najčitaniji pisac, najviše grđen i najviše obožavan čitavu jednu deceniju. Odmetnuo se u banalnost političke borbe, u vremenu globalnog zemljotresa koji je rušio komunizam, Varšavski pakt i Sovjetski Savez, njihov stožer i prestonicu, i kada su munje na nebu iznad Jugoslavije najavljivale oluju i slom države u kojoj sam rođen i odrastao. U mojoj poslednjoj deceniji minulog stoleća, predvodiću otpor ratu i državnom teroru u Srbiji. Stotine hiljada ljudi išlo je za mnom. Srpski mesija, Srpski Jeremija, kralj trgova. Tako su me zvali i ovde i u svetu.

Na vrhu i na dnu, na brdu i u provaliji. To sam bio. Za trajanja dana, govorio bih na trgu, zaglušivan povicima "Vuče, Vuče, Vuče" i "Svi, svi, svi". A noću bih, vezan, zajedno sa suprugom, odvođen do mučilista, gde smo bili samo tela za torturu u areni mržnje i ludila Slobodana Miloševića.

Iz zatvorske ćelije nisam mogao ni čuti ni videti drugove i saborce svoje kako me se odriču, a po napustanju tamnice nisam mogao doći do reči od njihovih pohvala i zakletvi na vernost.

Mnogo je ljudi u Srbiji koji bi, verujem, danas bili živi, samo da nisu bili sa mnom i u mojoj blizini. Smrt namenjena meni kosila je i pored mete. Zbog toga što sam još uvek živ, a oni nisu, osećam se krivim pred njima i pred njihovim porodicama. Na opelima i parastosima obaram pogled, kao da sam ubica.

Tek u septembru 2000. godine, Srbija se, na izborima, odrekla Slobodana Miloševića, apostola zla, čijem sam slomu doprineo više od ikoga i koji je meni, mojoj porodici i stranci naneo više zla nego bilo kome drugom u Srbiji. Istoga dana, ta ista Srbija odrekla se i mene i stranke koju sam vodio. Voljom većine, začelje desetogodišnje bune protiv tiranina okićeno je lovorovim vencem pobede, a oni prvi i najzaslužniji za pobedu nagrađeni su porazom.

Dok u krivine slova pretačem svoje sećanje, na brežuljcima narodne podrške dobijene na izborima poređani su svi iz bivšeg i onog režima i vrmena i svi iz sadašnjeg i ovog režima i vremena. Anatema naroda bačena je jedino na Srpski pokret obnove i mene.

Zašto? Jesam li se, svih ovih godina, borio protiva naroda u Srbiji ili on protiv mene? Ko je tu Edip, a ko Sfinga? I šta je ovde pitanje, a šta znak pitanja?

Čini mi se, posle svega, da bih najsnažnije voleo da ničeg što je bilo nije ni bilo. Sve, ili gotovo sve, što sam želeo pokazalo se kao prokletstvo izašlo iz želje mojih neprijatelja.

Nema više one velike i zajedničke države čiju smrt nisam hteo, a nema ni Srbiju koju sam sanjao. Ona je danas ruševina moralnosti i nade, zemlja izbeglica iz otetih zavičaja, milionske sirotinje i obesnih šeika čije bogastvo izvire iz krvi i pljačke, zemlja nesrećnih čija je sreća u bajkama o sreći, zemlja kojom hodaju toliki prazni rukavi i nogavice stradalih u minulim ratovima, zemlja serijskih ubica, država bez strateških vizija i putokaza, zemlja u kojoj nema ni principa ni morala u javnim poslovima, država — pijaca u kojoj je sve na rasprodaju i u kojoj je najveće besčašće na njenim visovima. Ovakva Srbija priviđa mi se kao kletva bečena na sve moje ideale.

Znajući da uvek zaudara tamo gde narod obožava i sudi, svih tih godina nastojao sam da se uzdignem iznad gomile. Nažalost, činio sam to uvek uz njenu pomoć.

Stalno sam pričao o ljubavi i prijateljstvu, a često nisam bio prijatelj ni samome sebi. Svakim nastupom, svakom svojom izgovorenom rečju, izazivao sam pozornost i skretao reflektore na sebe. Kao osvetljena meta privlačio sam strele i pokazivao svačijoj pakosti i mržnji gde može najteže da me ujede. Pri svemu tome, kasno sam shvatio da se napor ka svojoj zelji mora plaćati i ravnodušnošću pred sopstvenom sudbinom.

Davno je kazano da najveći deo života izmiče ljudima koji čine zlo, veliki deo onima koji ne čine ništa, a da ceo život propada onima koji rade ono za šta nisu ni stvoreni ni rođeni. U te treće, koji su najveći uzaludnici, ubrajam sebe i sve svoje godine i sve svoje sate od Badnje večeri 1990, jer sam od tada, sizifovski i stalno, gurao stenu uz brdo i niz brdo. Svakog trenutka nadao sam se da će se, koliko narednog trenutka, zbiti neko čudo i osloboditi me tereta i posla kojeg je moja ljudska priroda odbacivala, čak i prezirala.

Odmah po osnivanju Srpske narodne obnove (SNO), stranke iz koje će se dva meseca kasnije roditi Srpski pokret obnove (SPO), obuzela me je želja da izađem iz mog podruma. Razumeo sam da se u toj utakmici mora lagati, mrzeti, psovati, prositi od glupih i bogatih, varati, podmićivati, prodavati i sebe i druge. Gadila mi se i sama pomisao na vlast, jer sam je doživljavao kao cenkanje sa ološem oko sile i moći.

Na nesreću; u tom što mi je, od začetka samog, bilo odvratno, ostaću do ovog sata. U želji da što pre izađem iz živog blata, koračao sam dalje i tonuo sve dublje. Još malo, još samo malo, tešio sam sebe, a meni najbliži govorili su da ne smem odustati, da ne smem ni izdati ni izneveriti tolike ljude i nade zagldane u mene.

Nema ni neprijatelja ni prijatelja, a da me nije, i javno i tajno, naročito optuživao baš za ono što mi je bilo strano. Čitavi pukovi mrzilaca, zlovoljnika, plaćenih lazača i komediografa vežbali su se na meni. Svemoćnoj i za sva zla uvežbanoj tajnoj policiji, bio sam službena obaveza prvog reda. Njihova bojna šifra "unutrašnji neprijatelj" odnosila se gotovo isključivo na mene.

Sve sam znao i sve sam trpeo, zavaravajući se doskočicama da će ono što me ne ubije samo da me osnaži i da čvstinu granita najbolje znaju oni koji hoće da ga razbiju.

Više ne mogu da idem na izgaženim potpeticama. Hoću da opet pišem, iako ne znam ni kome ni zašto. Nemam, kao Seneka što je imao u godinama kada se ispovedao, ni svog Lucilija ni svog Galiona. I ne ubrajam sebe u one koji liče na senku, pa postaju sve veći što im sunce više zalazi.

Prevalio sam šezdesetu. Ovim godinama postaje jasno da se kraj primice, a možda već i dodiruje. Pogled spontanije skreće ka groblju nego ka ženama. Samoća se javlja i kao odmor i kao nagon za oslobađanjem od minulih razočaranja i užasa. Nemam više šta da očekujem, nemam ni velikih namera, ni posebnih planova. Naraštaj kome pripadam ili ne živi više ili nestaje užurbano, pa se sve više osećam opkoljenim stranim pokolenjem.

Povlačenje u samoću i druženje sa samim sobom može da znači i boravak u lošem i opasnom društvu, jer samo mudsrost i mirna savest čovečija koče samoću u snovanju nekog zla, sebi ili drugome.

Svačije sećanje, pa i ovo moje, ako hoće da bude istinito, sećanje je, pre svega, na iskustvo iscurelo iz vlastitog bola. U svim ovim godinama koje su iza mene i o kojima bih da nešto napišem, bilo je, naravno, i radosti i sreće, ako ljudka sreća uopšte i postoji. No, sve da ona i postoji, u sećanju je ne može biti, jer sećanje na radost i sreću nije radost i sreća, a bol je i svako sećanje na bol.

O zbivanjima i ljudima u tom vremenu koje me je stavljalo pred svakojaka i najteža iskušenja, izjasnili su se gotovo svi i domaći i strani sudionici drame. Obavili su to, uglavnom, kao knjigovođe. Naknadnim prelistavanjem novina ili oslanjanjem na svakojake glasine o ljudima i događajima, pribavljali su robotsku tačnost svom pamćenju, a sebi ulogu sudija koji su bili prisutni svuda i koji znaju sve.

Ja ću drukčije. Varamo se u tome što smrt očekujemo kao nešto buduće. Sve u našem životu što je iza nas, već je umrlo i sve prekriva zaborav. Živo je samo ono što još živi u našem sećanju, i to onako kako živi. Ako je nešto zaboravljeno, a najviše je zaboravljenog, ne zaslužuje ni da bude viđeno iz bunara. Sećam se da sam se sećao. To je smrt sećanja, a ne sećanje. Zbog toga odbijam i pomisao samu da zavirujem u novine, da pitam bilo koga za bilo šta ili da se poštapam dokumentacijom. Oslanjam se, isključivo, na ono što još živi u mome pamćenju. Tražiću pomoć jedino od svojih zapisa, koje sam vodio odmah posle najvažnijih susreta i događaja, a sa malim zakašnjenjem kad bih bio u zatvoru.

Neke svoje tajne i želje čovek poverava samo bogu. I kad bi se, u tom momentu, čoveku primakao drugi čovek, on bi odmah zaćutao. Da li, pitam se, mogu govoriti ljudima, kao da me sluša samo Bog, i da li mogu govoriti Bogu, bez straha ili stida da to čuju i ljudi? Ne znam.

Znam samo to da ću biti iskren i prema svojim manama i greškama. Ne nosim ih neosetno, kao što čovek neosetno nosi težinu svog tela, a oseća težinu i najmanjeg drugog predmeta oko sebe kojeg želi da podigne ili pomeri.

Sa ovim iskustvom šibaću i sopstvene vrline, jer su se, najčešće ispoljavale kao volja za propadanjem. Uvek sam žalio kad bi kocka sudbine pala u moju korist, iz bojazni da sam, možda, varao u igri.


Vuk Drašković — META
Urednik: Milomir Kragović
Izdavač: Kompanija "Novosti" — AD
Štampa: "Politika" AD, Beograd
Septembar 2007.


[postavljeno 27.10.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Januar 13, 2011, 11:39:47 pm »

**

POST SCRIPTUM


Ovo moje sećanje neće i ne može promeniti ništa. Ruševina, sa koje sam pisao, moja je ruševina, a ja sam i zatrpani i prvooptuženi.

I tužilac sam i svedok protiv sebe samoga. Zavirivao sam, jedino, u svoje misli i košmare, a svima ostalim se primicao onoliko i onako koliko su se i kako oni primicali meni.

Voleo bih, ipak, da ova ispovest o tome šta je bilo pomgne i saznanju zašto je tako bilo.

Zagledan u litice, niz koje su me survavali, i niz koje sam sebe survavao, ne osećam se ni survanim ni pobeđenim. Ne mogu se osećati ni pobednikom, a ne mogu ni pobednicima da osporim pobedu, ipak je ona sva od peska i moralnih poraza.

Mnogi, u mom sećanju dotaknuti, više nisu među živima, a oni koji to još jesu, jednog dana neće biti. Vreme koje će doći i sve nas zatrnati, imaće konačnu reč i, ko je ko bio, zapisati u svojoj enciklopediji. Svi smo se slikali za taj trajni pasoš, a jednom će se i u Srbiji, čak i u Srbiji, svoditi pravi računi.

Od Ibarske magistrale, živim slučajno i "na veresiju". Svaki mi je dan, od tada, dobitak za disanje i poklon na časovniku koji odbrojava svačije ljudske sate.

U podnožju stena, niz koje sam padao i pao, sada su i drugi, živi ljudi, kojima sam bio konopac za penjanje ka njihovim željama i očekivanjima, a ispao konopac za vešanje svih tih želja, napora, žrtvovanja.

Kriv sam pred njima, kriv sam pred ubijenim. Njima sam sve dužan, a bilo kome drugom nisam ništa.

Velika reka i poplava, koja me je pratila sve do Ibarske magistrale i atentatima u Budvi, svela se na ponornicu. Kao paun, ona, i dalje, sa ponosom, širi svoje skresano perje.

Armija od sedam stotina hiljada ljudi sastavila bi se od onih koji su, popsle Ibarske magistrale i atentatima u Budvi, a neki već i posle Devetog marta i torture u zatvoru, dezertirali iz moje stranke.

Imam ljudsko razumevanje za svakog ko je pobegao iz straha za život, ako ostane uz mene, ili straha da će ostati bez posla ili da ga neće naći. Mogu da razumem i one, a tih je najviše, koje su oslepele laži o vojsci koju vodio, a naročito neistine o meni.

Imam razumevanja i za sebi najbliže ljude koji su me napustali iz uverenja da sam krenuo pogrešnim smerom. Ni brak, a kamoli politika, nije sigurna menica za doživotnu vrednost.

Ne mogu, međutim, ni razumeti niti bilo čime opravdati one koji su zastave i kape odbacivali mučki i u tišini, a oglašavali se neistinama i na sva zvona, čim bi na glavu stavil druge oznake. One što su, kokodačući iznad tuđih jaja, dobijali zahvalnice za preveru i bacanje smeća na kuću koju su izdali. Nažalost, baš tih i takvih u mojoj blizini bilo je najviše.

Moja je krivica, naravno, što su takvi mogli da mi budu i desna i leva ruka. Morao sam ih izgubiti, ali ih nisam smeo naći.

Znam da u Srbiji nije malo onih koji veruju, čak se tome i nadaju, da nekada jedna velikih stranka ideala i ciljeva može uzleteti iz svog pepela.

Bila bi to pravda. Znam to. Ali znam i da je u ljudima današnje Srbije, nevoljnim da pamte i da razmisle, i najveća prepreka.

Ja kad sam u pitanju, pomalo i drsko bilo bi sanjati da se vratim tamo gde sam bio. Ispalo bi da zakazujem još jedno venčanje sa svim onim što sam proživeo i preživeo.

Nedostaje mi stoicki dar da svoje udese primim kao sudbinu koja se nije mogla izbeci i da shvatim kako covek, kao biblijski Jov, ma kakvo zlo da mu se dogodilo, moze biti izlozen i stostruko vecem stradanju, i da je huljanje na Boga, ili bilo koga drugog, beskorisno rasipanje snage, i nista vise.

Ovim, nikako, necu da kazem da sam ceznuo za zivotom bez opasnosti ali mi je on, eto, pobegao. Takav ideal sam, uvek, smatrao kukavickim i nedostojnim duhovnog coveka.

Ne zavidim onima koji su do svoje pobede i srece u danasnjoj Srbiji stigli bez patnje, bez ikakvog trnovog venca i riskantne tuce za vlastita uvreenja, ako su ih, uopste, ikada imali.

Nazalost, kocka mi je dodeljivala bas takve da mi budu saveznici. raspeti, raspeti! To su klicali u svakoj prilici kada mi je bilo najteze.

Od neprijatelja je, cini mi se, mozda i opasniji prijatelj, jer je njegovo koplje blize i probada iz zavisti.

Dobro sam upoznao taj hor, suvise uplasen da rizikuje u borbi, suvise neposten da ne bi varao i podvaljivao, suvise gramziv da medalje za zasluge ne bi krao od drugih. Lopovi su manje neposteni od njih, jer kradu sam onda kada ne mogu da otmu.

Iskustvo mi savetuje da ne moze biti tacno da se prijatelj ogleda u nuzdi. Uz poneki izuzetak, sa kim god sam sklapao prijateljstvo, on je odmah kukao da je u nuzdi i odmah trazio nesto. Saletali su me najdrskiji i krivokletnici, cim izmole.

Retko kada sam kaznjavan za svoje mane, ali mi se nikada nije desilo da nisam kaznjavan za svoje vrline. Sada mi se cini da ogromna vecina ljudi ne zeli nista osim lazi i straha od batine.

U Srbiji, prihvacen moze biti samo onaj koji se pretvara da ga doticu jadi jadnih, i koji ih prisili da prose i milostinju. Nade ljudi bez nade idu za takvima.

Voleti coveka, to je ono sto je najopasnije. Mrzeti ljude, biti slep za njihove rane, biti gluv za njihove molbe, biti nitkov koji ljude mami u stradanje i pogibije, to je ono sto se nagradjuje.

Svoj pakao ima i sami Bog. Ime mi je zrtva za ljude. Veru u Boga rodile su patnja i nemoc, a ne njegovaljubav.

Nisam umeo da budem ni tajnovit ni oprezan. Sve sto sam mislio, govorio sam otvoreno i pred svima. Krsio sam pravilo pristojnosti da je nepristojno pokazivati i svih pet prstiju, a Srbijom isao rasklopljenih misli, kao da su raskopcane pantalone.

Napadao sam i ono sto sam nekada branio i voleo, odricao se i sebe kad bih poverovao da sam bio u zabludi.

Upirao sam prstom tamo gde je bolest, a oboleli su obozavali uzrok bolesti, razbojnike, pljackase, lakrdijase i sibicare.

Pao sam i na popravnom ispitu kada sam se, na kratko i prividno, bio pridigao, i drzavu zastupao kao njen ministar spoljnih poslova. Odbio sam da se odreknem svojih uverenja i svojih mana, da trazim najbolje izlaze iz drzavnih nevolja, da ulazem u prijateljstva i sporazume, i da nikome ne nudim suplje orahe.

O tome periodu nisam hteo da pisem, jer je to bilo, takoreci, juce. Sve se bolje vidi sa rastojanja. Nije pametno duvati u pec, dok jos u njoj ima zara. Moze zar da udje u oci.

Mogu reci sam to da su i ministri i premijeri, i predsednici i kraljevi, sa kojima sam razgovarao, dobro znali ko sam, i to nagradjivali naglasenim postovanjem. U citavom svetu rado priman, u Srbiji sam bio sumnjiv i obelezen. Sa radoscu sam odlazio u tudje prestonice, a sa zebnjom se vracao u svoju.

Ako to ikoga zanima, iznecu i svoj, najkraci, utisak o nasem "globalnom vremenu".

Narodima na citavom svetu najteze je tamo gde se, najgrlatije, vlada u ime naroda. Najvise je smrti i neslobode tamo gde se ubija u ime slobode, a najvise gladnih i bolesnih tamo gde hrle plemeniti i presiti dobrotvori. najmanje je apsolutizma i najvise socijalne pravde i blagostanja u evropskim kraljevinama, a najmanje duhovnih autoriteta i nagradjivanih vrlina svuda tamo gde vecina odlucuje o tome sta je mudrost i sta je vrlina. I najvise je suza i patnje tamo gde se najvise peva.

Svaka nacija klevece jedna drugu i sve su u pravu.

Smatra se da siromasni i nemocni covek nije dostojan da ikome bude prijatelj, a zaboravlja se da tirani i svemocni nikome nisu prijatelji.

Zapad vise, izgleda mi, nema one nagone koji stvaraju cvrste institucije, ciste principe i covecnu buducnost.

Kao da "globalnom duhu" vise nista nije po volji. Zivi se danas, zivi se veoma brzo i neodgovorno. Moral se pretvara u pogubnu jagmu za sticanjem bogastva kao vrhovnog dobra, pa se smanjuje, cak i gubi, razdaljina izmedju duhovnog coveka i budale, jer obojica postaju robovi imovine.

Bogastvo je, naravno, zdravi poriv, ali sam dotle dok je ono u covekovoj slizbi, a teska bolest kao novac i stvari zagospodare ljudima.

Sve je manje spokojnih koji mogu svakoga pozvati u svoju kucu i reci mu da nosi sve sto misli da je njegovo.

Sve je manje onih koji svoju raskos prikazuju samo sebi, a sve vise onih koji je iznose na pijacu, da se razmecu i hvale, i bogastvo pokazuju kao jedini dokaz svoje vrednosti.

Mozda se ovaj danak mora placati onome sto nazivamo demokratijom, ali ja, ipak, strepim od srece za kojom zude cifte i krave, i od buducnosti u kojoj ce ono sto covek stvara biti iznad coveka, a kompjuter nametniji od svakog sahiste.

Zapad, Istok i citav svet idu u svom smeru, i svuda se dize larma na one koji opominju da srljamo ka apokolipsi. Na strani sam tih koji opominju, koji se bune i pozivaju na socijalna, duhovna i moralna nacela, da se ne predje kapija dopustenog i da se sacuvaju moral i odgovornost.

Od svih mojih dana najdrazi su mi dani provedeni na trgovima Onog koji je stvorio svacije dane. Tu sam lecio sebe od gordosti, razmetanja i zlopamcena...

Nema blagajne, nema dijamanata, nema kruna i titula koji mogu da od fenjera naprave sunce...

Priznajem, evo, da tu strasnu zapovest, da oprostim ubicama i da ih jos i zavolim, ne mogu da prihvatim. Sve ostalo mogu, ali to ne. Cak i kad sam bio na Golgoti, ta naredba nije prodrla u moje srce. Razumom naslucujem njen smisao, ali ne dalje od moga.

Nesaglediva je razdaljina izmedju ljudi i Boga. Bez te razdaljine nebi bilo zlocina, patnje i nepravde. Bog je taj koji coveku daje i veru u boga, a covek je taj koji, i u ime Boga, cini zla.

Iz istorije sam znao, a svojim prozivljenim iskustvom u to se i uverio, da se medju stotinu Srba jedva nalazio po jedan spreman da zigose i grehe i gluposti vecine u naciji kojoj pripada. Taj jedan, ma ko da je on bio, imao je glavu, a vecina je, uvek, kidisala da mu je skine.


U Beogradu, septembra 2007.


Vuk Drašković — META
Urednik: Milomir Kragović
Izdavac: Kompanija "Novosti" — AD
Stampa: "Politika" AD, Beograd
Septembar 2007.


[postavljeno 27.10.2008]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: