Živorad Stepandić — Na tuđoj zemlji
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « IZ SRPSKE KNJIŽEVNOSTI « Odabrane strane — roman • novela • drama « Živorad Stepandić — Na tuđoj zemlji
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Živorad Stepandić — Na tuđoj zemlji  (Pročitano 10126 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Januar 10, 2011, 09:18:20 pm »

**

Za sve što sam napisao,
zahvalan majci Ljubici


~~~


Roman Živorada Stepandića

"Na tuđoj zemlji"




zasnovan je na istorijskim činjenicama tragičnih godina po srpskog seljaka,
s kraja pete i početka šeste decenije XX veka.
U osnovi priče ističe se prisilan otkup poljoprivrednih proizvoda
i osvetničkih konfiskacija imovine mačvanskih seljaka.

~~~~

Roman "Na tuđoj zemlji" prati dve porodice. Jedna je konfiskovana, druga je učestvovala u egzekucijama.
Iz ove dve porodice, srele su se, u trećem kolenu, dvoje mladih i zavoleli.

Stari nesporazumi, grehovi, kletve, predrasude i rodbinsko rivalstvo,
prvo su unizili zanosnu mladalačku ljubav, a zatim dolazi i tragičan kraj.

Roman "Na tuđoj zemlji" opomena je i poruka novim narastajima, da nikada ne ponove grešku svojih predaka.

autor

__________________

Živorad Stepandić — biografsko-bibliografski podaci
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Januar 10, 2011, 09:20:24 pm »

**

Iz recenzije


MAČVANSKO ISTERIVANJE BOGA

Posle svog prvenca "Svadba bez Darinke", melodrame posvećene staroj, predratnoj Mačvi, i kobnoj ljubavi dvoje mladih, Živorad Stepandić zavetnom knjigom "Na tuđoj zemlji" najavljuje oporiju i još tragičniju priču, opet protkanu ljubavlju, prekinutu jednim neljudskim vremenom koje, je u vidu usrećitelja nekog novog sveta, pokušavalo da zatre sve što je vredno u Srbiji, opustošenoj ratovima, preostalo.

Uz izvanredno oslikavanje prilika i običaja u mačvanskom selu koje, u prvim poratnim godinama, teško prihvata novu, nametnutu ideologiju, kao predhodnicu prisilne kolektivizacije, zatiranje kulaka, kako su predstavnici novog režima počeli da nazivaju najimućnije seoske gazde koje su, raznim prisilima i zatvorima, terali da se odreknu svoje vere, korena i tradicije i, razvlašćeni, dobrovoljno uđu u seljačke radne zadruge, kao predvorje obećane svetle budućnosti i novih bogova.

U grozničavoj trci sa vremenom, Živorad Stepandić je ovim romanom, do poslednjeg daha, stao u odbranu svoje Mačve i tog iskonskg srpskog domaćina kojeg je izdigao iznad svakog ovozemaljskog zla. Ostavljajući ga da, neuništiv i lep kao na freskama, traje, zahvaljujući i ovom svedočenju, na svojoj a ne na tuđoj zemlji.

Milje romana Stepandić gradi na stradanju uglednog i bogatog domaćina Budimira Stojanovića i njegove porodice koja se našla na udaru novih osionih partijskih silnika, oličenih — valjda po uzoru iz zelenih vajata Janka Veselinovića — u liku njihovog kuma Draje Đukića, inače seoskog partijskog sekretara, koji čini sve da Stojanoviće unizi, pretvori u poslušnike i dočepa se dobrog dela njihovog imetka. Sve je tu, uz mnogo dramatičnih detalja i obrta, moguće i prepoznatljivo, stradalnički uverljivo i opominjuće. Da bi se završilo poemom o epopeji srpskog seljaka, rasprsivanju iluzija onih koji su mislili da sa njima počinje novi život, mimo u svetu priznatih i dokazanih načela, i vraćanju seoskih tokova u svakodnevne, radne, okvire. I kako bi se kaznilo to isterivanje Boga i uterivanje nove religije, udbaške i partijske, već posledicama kumovske kletve koja pogađa unuke i, kao u raspletu romana "Svadba bez Darinke", svadbeno veselje prelepe Budimirove unuke Anke i isto tako čestitog Drajinog unuka Pavla pretvara u tragediju? Kao opomenu da nikakav zločin ne može ostati nekažnjen, pa bar se kazna obrusila i na potomke, nevine, koji, kao isud, ispaštaju grehove starijih.

Učinilo nam se, zbog tako neposredno upućenih poruka, da se u knjizi "Na tuđoj zemlji" osećamo i pomalo otuđeni, ali njeni likovi, sa toliko uverljivih karakternih detalja i prepoznatljivih osobina, ne daju čitaocu vremena za predah. Donoseći za sobom gorak ukus ovog letopisa, namerno potisnutog u zaborav, ali vaskrslog — kao i sve velike istine — ovom hronikom odocnelog romansiranog realizma.

Novica Prstojević
novinar i publicista

Na tuđoj zemlji | Živorad Stepandić | Šabac, 2002.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Januar 10, 2011, 09:20:45 pm »

**
Odlomci iz romana
Na tuđoj zemlji
Živorad Stepandić
Šabac, 2000.



U IME NARODA

I
Kada Budimir isprati sinove, snaje i puna zaprežna kola radina na berbu kukuruza, dugo je za njima tužno gledao. Sve dok ne zađoše za krivinu, mahao je rukom, kao da ih više nikada neće videti. Probadao ga je, iz novčanika u unutrašnjem džepu gunja, poziv koji mu je, pre pola sata, doneo opštinski birov.

Vrati se u kuću i ženi naredi da mu donese nove kožne opanke i čistu košulju. Ona se, ne malo, iznenadi, jer sinoć, pa ni jutros, nije bilo govora, o bilo kakvom idenju, niti su pogledali goste:

— Budimire, kuda si naumio?
— Idem u Mesni odbor, zovu me.
— Jel' nešto važno, kada je hitno?
— Birov mi je doneo poziv sa oplajvažene tri crvene crte, što znači da je hitno, a da li mnogo važno, videćemo.

Krstina više ništa nije pitala, predosećajući da se sprema nešto strašno, ali nije znala šta. Ni Budimir nije više progovarao. Ćutke je navlačio vunene čarape, zakopčavao opanke, uvlačio kaiš u stajaće šajačke pantalone, a ona mu je, drhteći, pridržavala koporan i zakopčavala, ispod samog grla, plehano dugme na tvrdoj lanenoj košulji.

Ćuteći je izašao iz dvorišta, a ona procedi kroz zube: S Bogom pošao; pa požuri u slavsku sobu, da se prekrsti pred ikonom.

Starina uđe u hodnik Opštine, popločan krupnom, glatkom crvenom ciglom, maramicom obrisa prašinu sa blistavosjajnih crnih opanaka, pa se uputi vratima kancelarije predsednika Mesnog odbora. Meko zakuca, pa sačeka. Ništa. Zakuca još jednom, ali sada jače.

— Ulazi! — dreknu neko, oštrim i samouverenim glasom.

Budimir bojažljivo otvori vrata, uđe, skide šešir, pokloni se slikama što su stajale na zidu iza predsednika. Nije znao čije su to slike i kome se klanja, ali je pretpostavljao da su važni i da su velika vlast, jer su okićeni medaljama i namrgođeni.

— Pomaže Bog i dobar dan Predsedniče!
— O, koga vidim, kuma Budu! — veselo ga i reklo bi se radosno dočeka predsednik, pa ustade iza svog velikog stola, pretrpanog knjigama i papirima. Priđe mu i srdačno pruži ruku, a drugom ga potapša po ramenu: — Pa gde si, kume, prijatelju stari. Znaš li koliko dugo nismo se videli, još od kako si krstio moje treće unuče. Ej, kad je to bilo, pre godinu dana! Da nisam ono što jesam, pitanje je da li bi se videli do četvrtog deteta?!
— Pa jeste, kume, priznajem! - Budimir se malo osokoli, pa nastavi: — Znaš kako je, ja sam seljak i težak i više sam na njivi i u štali, a ti si drug i državni činovnik, pa nam se putevi razilaze.
— Ne smeta, kume, meni što si seljak, pa i ja sam to bio do juče. Treba da povremeno dolaziš, da se savetujemo o stanju u selu. Ti si gazda i ugledan domaćin i možeš da mi pomogneš.
— Hvala ti, kume, na poverenju, a sada mi reci, zašto si me zvao?
— Ja tebe zvao? Nisam!

Budimir izvadi iz novčanika poziv i pruži ga predsedniku u nadi da se to sa njim neko našalio.

— A, to? Ja i zaboravio. Ništa, sitnica!

Uozbilji se. Predsednik sela sede na svoju stolicu, stavi naočare, a one zamagliše, skide ih, pešom kaputa ih obrisa, pa ponovo stavi. Onda poče dugo da gleda u poziv, nervozno kuckajući olovkom o drvenu mastionicu. Na licu mu se ponovo pojavi osmeh, podiže glavu, pa reče:

— Hteo sam, kume, da te zamolim da ovaj zapečaćeni koverat odneseš u varoš i predaš na adresu koja je ovde naznačena. Predsednik upre prst u veliki žućkasti koverat na stolu sa njegove desne strane. Kume, ni u koga u selu nemam poverenje kao u tebe, a veoma je poverljivo i zato očekujem da mi pomogneš.
— Može li taj koverat odneti jedan od mojih sinova, mlađi i jači, a možeš im verovati kao i meni?
— Ne može, kume. Moraš baš ti!
— Kada treba da nosim?
— Što pre.
— Može li sutra ili prekosutra?
— Danas!

Predsednik ustade i pruži Budimiru žuti veliki koverat sa crvenim pečatovanim voskom pozadi. Budimir ga okrenu licem i pročita adresu. Zamuti mu se pred očima. Pređašnju veselost pokri crna slutnja. Toga se jutros bojao, kada je video mali poziv satri velike crvene crte. Predsednik primeti promenu Budimirovog raspoloženja, pa pokuša, svim silama, da ga razuveri u sumnje i slutnje i da ga ohrabri:

— Kume, šta si se sneveselio? Nije to ništa, UDBA te zove, pa šta. I oni su ljudi, kao i ostali. Nemoj uopšte da se plašiš. Zar ti misliš da bih ja nešto loše učinio svom rođenom kumu. Znaš kako kaže naš narod: "Na kuma nemoj ni cvetom". Kunem ti se mojom Partijom i ovim slikama da u pismu nema ništa ni o tebi, ni protiv tebe. Jednostavno rečeno, to je poverljiva pošta, koju mora odneti poverljiva ličnost. Je li ti jasno?
— Jeste!—

Krstina dočeka muža na maloj kapiji. Videla ga je još iz daleka, pa da nije sramota krenula bi mu u susret, toliko je bila nestrpljiva i uplašena.

— Što su te zvali, Budo? — upita žena, čim starac kroči u dvorište. Je li nešto strašno ili onako?

Budimir ne haje za njeno pitanje, već ode u hladnjak vinove loze ispred letnje kujne, pa sede kraj stola na veliku drvenu stolicu.

Odmaklo prepodne. Na stakleno prozirnom plavom nebu septembarsko sunce iskočilo, pa greje, ali ne žeže. Iznad Budimirove glave načičkali se mirisni, plavkasti poluzreli grozdovi. Kraj nogu mu sedi krupan pas, Belov, i zadovoljno merka gospodara, samo jednim otvorenim okom.

Zna Krstina da Budimira ne treba dva puta pitati. Ako hoće i ako može da odgovori, odgovoriće odmah, ili za pola sata, ili večeras. Svejedno. Ako ćuti, ćuti i ti.

Uđe u letnju kujnu, skuva mu kafu, a na drugu tacnu stavi orošenu čašu sveže, hladne vode i dva šarapa šećera. Ćutke stavi poslužavnik pred muža, vrati se, donese korpicu luka i nož, sede malo podalje, a opet blizu. Poče da trebi i nastavi da ćuti.

— Krstina, ja moram u varoš! Predsednik mi dao neko pismo da odnesem u UDBU, rekavši da je mnogo važno i da sam ja za tu stvar jedino poverljiv u selu.
— Neka odnese naš Miloš, a ti ga zameni na njivi.
— Ne može, moram ja. Pitao sam, tako rekao!
— To mi, Budo, ne miriše na dobro?
— Ni meni. Primio me bogzna kako lepo, čak mi se obradova, nudio kavu i rakiju, ali njegova srdačnost ličila je na zagoreo ručak.
— Da te neće uhapsiti?
— Nemaju zašto. Čak mi se kleo u svoju Partiju i slike na zidu kancelarije iznad svoje stolice, da mi se ništa ružno neće dogoditi.
— Kako ti se, Budo, obraćao? Imenom ili "kume"?
— Kume, kume, po sto puta. Čak mi je bilo neprijatno njegovo ulagivanje, koliko mu je stalo do našeg kumstva.

Nastalo je dugo ćutanje. Niti je Krstina smela šta da pita, niti je Budimir imao šta da kaže.

Kad popi kafu, ustade odmah da ide. Ustadoše i Krstina i Belov, pa u redu pođoše za njim, da ga isprate.

— Krsto, ako ne dođem zarana. reci sinovima istinu. Neka znaju i neka vide šta im valja činiti. Veliki su i sposobni da misle i odlučuju svojom glalom. Zbogom!
— Zbogom pošao, pa požuri kući!

Žuri Budimir po prašnjavom kamenitom putu i sreće taljigaše i bicikliste koji mu se čude što ide peške pored dva debela konja u štali i još svečano obučen. a nije ni svetac, ni pijačni dan. Da može, tračao bi, da pretrči pet-šest kilometara do Varoši, da se što pre oslobodi pisma iz gunja i tereta iz duše.

Osama i briga teraju ga da razmišlja, a da sve češće i sve žešće sebi postavlja pitanje: šta je u toj debeloj voskom zabravljenoj koverti? U selu nema ni vojske, ni državnih neprijatelja, ni špijuna. Čak i policija retko zalazi, jer nema posla u mirnom tsžačkom naselju, koje je više okupirano skidanjem jesenje letine, nego svim ostalim problemima ovoga sveta.

Da nije u vezi nareza? Pa ja sam isporučio sve što su tražili! Žita je bilo pedeset metara, taman toliko da podmirim državu. Višs nema ni zrna, ni brašna. Sada se nadam kukuruzu, pa ćemo jesti proju do nove žetve. Šta mari. Preživeće se. Dao sam i troje debelih svinja i 100 kila masti, 20 kalupa sapuna i pet kila vune i jedan plug i zaprežnu kosačicu. Dao sam sve što su tražili. Poreski pisar mi je dao potvrdu da sam sve izmirio. Šta traže još?!

Znači, to je u redu. A, možda i nije? Pre nedelju dana sekretar Mesnog odbora, onaj zrikavi Draja, dolazio mi kući, da me ubeđuje da se učlanim u Seljačku radnu zadrugu. Kaže:

— Znaš, Budo, ti treba da se učlaniš u SRZ. Takvi trebaju novoj državi. Imaš dosta stoke, imaš dobru zemlju. Imaš konje za oranje, šume da greješ čitavu varoš.
— Ako sve to unesem u SRZ, šta će meni ostati? Ti znaš, Drajo, da je nas desetoro u kući. Čime ćemo raditi, kako ćemo se hraniti?
— Baš zato treba da nam priđeš. Dva sina, dve snaje, dva unuka, svi sposobni i orni za rad. Znaš li ti koliko je to mesečno trudovdana. I ha! Nećeš moći da potrošiš tačkice i bonove. A tebe ćemo, kao starijeg čoveka, da metnemo za brigadira i to u zadružnom dvorištu, pa da zapovedaš gde da se denu slame,  a gde šarovina, kako da se hrane svinje, kada je pauza za ručak, a kada za činiju.
— Druže Drajo, lepe su ti reči, ali te je teško slušati. Niti ja imam viška zemlje i radnika, niti mi je do bonova i trudovdana. Ja državi daem koliko traži. Dakle, korist od mene je namirena, a da mi sinovi idu u nadnicu, niti mi je nužda, niti mi je volja. To je za vas pismenije i vrednije. Za nas obične,  proste seljake, motika je najsigurnija i najdraža i vlast i slast.
— Je li to, Budo, tvoja poslednja reč?
— Jeste. Drajo, i po tom pitanju mi više nemoj dolaziti.
— Kajaćeš se domaćine. Naša Partija ne voli kulake. Kada smo uspeli da srušimo kralja, srušićemo i bogataše.

Budimir nije hteo više da razgovara. Video je da je vrag odneo šalu i da ga sekretar Mesnog odbora navodi i izaziva da nešto lane protiv vlasti, da potkrepi i uveliča neuspelo ubeđivanje.—

To je sve smislio onaj pijani Draja. Možda moj kum i ne zna šta je zapečatio, a kada bi znao, siguran sam, ne bi dozvolio da me tera zrikavi sekretartar u SRZ i na meni ubira partijske posne.

— E, neće vala! Sada ću da otvorim koverat i da pročitam. Pismo mogu da odnesem i onako raspakovano, golo. Šta mari? Ja nisam ni Nemac, ni Bugarin, ni Turčin, a rat je davno završen.

Budimir siđe s puta, pređe obalu, pa sede na travu. Zelena vrzina zaklanjala ga je od druma, a visoki kukuruzi od mogućeg pogleda berača. Iz džepa izvadi drvenu britvu i pažljivo raseče koverat, po samoj ivici. Nesrpetno izvadi na četvoro presavijani kockasti papir na kojem je jedna strana bila cela ispisana pisaćom mašinom. Poče da čita:


"U ime naroda!

Ovaj čovek se zove Budimir Stojanović iz sela Podrinaca. Po ubeđenju je pobožan i slavi slavu, pali sveću i ide u crkvu. Ne voli komuniste. Nije bio u ratu, jer je star, a da je i mlađi, ne bi opet išao, jer ne voli partizane.

Izvro je najviše žita u Podrincima, dakle, truli je kulak. Isporučio je 50 metara i ćutao je. Znači, ima još, a ne nudi. Znači, neprijatelj je. Kako će se onda ponašati oni što imaju znatno manje, ako budu sledili njegov primer?

Sekretar našeg mesnog odbora ponudio ga je da uđe u SRZ, a on je glatko odbio. Kaže: Neće trudovdane i tačkice i da ga ne zanima najhumanija tvorevina novog društva; zajednički rad. Ne dolazi na zborove birača i zapovest. Odaziva se samo na stroge pozive, kao ovaj. Kao što znate, sada proširujemo i podižemo nasip pored Save. Tamo je na hiljade seljaka i kordi sa konjskom zapregom. Radi se složno i orno, kao da nije kuluk. Ovaj čovek kupio je neku ragu i platio nadničara da radi sa njegovom kordom. Njegovi sinovi se diče selom, a konji jezde ravnim putem. On tako svima prkosi, pa i nama koji se svojski trudimo da sasvim izjednačimo sirotinju i gazde.

Ovaj Budimir, svake zime naseče puna duga kola drva u svojoj šumi, a nas ne pita. Potkresuje grane, da ne čekićuje debla, seče obale, da ne bi neki nadničar i socijalistički svestan proleter, odsekao njegov bagrem ili brest.

Ima punu kuću čeljadi, a neće u našu Seljačku radnu zadrugu. Lično sam ga video kako prolazi pored naše ekonomije, a glavu okreće na drugu stranu, da ne vidi radine i petokraku.

Zato, predlažem u ime naroda, da ovog čoveka po imenu Budimir Stojanović, odmah konfiskujete. Da mu uzmete dvorište, njive, šume, svu stoku i sva radila. Kao ličnu kaznenu meru, predlažem da ga odmah uhapsite i, u ime naroda, osudite na prinudan višegodišnji rad. Ako nađete shodno, kazna može da bude i robija, jer samo zatvor može ga prevaspitati i učiniti ga nama korisnim.

Predsenik m.o. Podrinci
Dragiša Đukić, svojeručno"



Budimir se umalo ne onesvesti. Skide šešir sa glave i dlanom svuče znoj sa ćelavog temena. Gleda na put, pa u nebo, pa preda se dugo u pismo, čita bez reda i prekoreda, samo pojedine rečenice i krupne reči. Ne veruje svojim očima. Ne veruje da je to mogao napisati on, Dragšia Đukić, rođeni kum?! Da li sam poludeo ili imam visoku temperaturu pa ne znam šta čitam. Ne znam šta piše, ne shvatam na koga se odnosi.

— Jok, niti sam lud, niti bolestan, lepo piše Budimir (Stojanović, a takvo ime nema u Podrincima, nema u pet susednih sela. Znači ja sam taj što slavu slavim i okrećem glavu od petokrake, a vlast motri! Ne mogu da shvatim, šta se od mene traži? Zar sam kriv što sam živ, što sam tekao i stekao, a oni gologuzani što su se latili Partije i vlasti, hoće da nas kazne što nismo kao oni godinama sedeli u kafani i čekali tuđu čast. Što nismo juče radili, a danas trošili, što nismo zimi pozajmljivali, a leti grbačom odrađivali. Što nismo u crkvenoj porti kolo vodili i poslednje pare trošili. Isti taj Dragiša klao je jedinu krmaču za ziminu, a prase kupovao za Božić i slavu. U njihovoj kolektivi danas zapovedaju lenjovi, ispičuture i dojučerašnji gologuzani, koji su više proturili svadba, vašara, kafanskih stolova i žena, nego ja brazda i otkosa. Zar sa takvim da se družim? Zar njih da slušam i služim?! Nećeš, Budimire! Mogu ti slomiti grbaču, ali ne i ponos! Kaže, da nisam bio u ratu, jer sam star? Pa zar sam i zbog toga kriv?! Moje sinove su mobilisali četnici. Šta su mogli? Da se pobiju? Zar su oni znali na čijoj je strani patriotizam i pravda? Naravno da nisu. Oni su seljaci, kao i ja. Otišli su u rat, isto onako kako su Srbi odlazili pet minulih vekova. Oni nisu mogli da shvate nova vremena, u kojima je i među srpskom vojskom bilo onih koji su na pravom i koji su na pogrešnom putu. Srećom, sredinom rata su pobegli iz četnika i vratili se kući. Odmah potom, mobilisali su ih partizani. Istim žarom, nastavili su da se bore za oslobođenje otadžbine. Srećom, ni jedan nije poginuo, niti je ranjen. Zar je to njihova greška? Zar ih treba kažnjavati zato što ih je služila ratna sreća? Ne mogu to da razumem.

Budimir ustade, pogleda na sve četiri strane i trupka u mestu. Niti mu se ide u Varoš, niti mu se mili kući. Brzo razmišlja, nećka se i veća, vaga svoje i tuđe razloge, sudi i presuđuje, pljuje na Draju i Dragišu, stidi se kuma.

"E, moj Budimire, budalo, što ne poginu četrneste godine, kad su oko tebe u rovu sevali švapski kuršumi. Što se ne smrze na Prokletijama, što te ne proburaziše nemački bajoneti kada je prošla kažnjenička ekspedicija. Trista puta mogao si poginuti, a nisi. Čekao si vreme da te ubiju tvoji! Neka bude i tako. Ja neću ići u Varoš, odlučio sam. Ako Dragiša potegne drugo pismo, onda će UDBA doći po mene. Vodiće me kroz selo kao zlikovca, a deca će trčati kraj puta, uverena da je Budimir Stojanović zločinac i da ga s pravom vode u zatvor. Ako sa robije ne dođem, bar će me upamtiti mališani kao otpadnika, a da li sam takav i bio, njima će vreme jednog dana dati pravi odgovor."—
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Januar 10, 2011, 09:21:15 pm »

**
Odlomci iz romana
Na tuđoj zemlji
Živorad Stepandić
Šabac, 2000.



U IME NARODA

II
Stari domaćin, uđe u letnju kujnu. Prošeta od šporeta gde se krčkalo jelo u nkoliko lonaca, pa do razjapljenog dolapa odakle se čulo nekoliko ko velikih, okruglih preplanulih hlebova. Do stola sa puno umivenih plehanih i porcelanskih tanjira i, poređanih jedan na drugi i spremljenih da krenu beračima, na njivi. —

- Budo, ti već došao?! Mora da te neko povezao?
- Nije, Krsto, to. Hajmo u kuću, sve ću ti ispričati.

Starica stavi džezvu za kafu na krajičak vrelog i čistog šporeta, onda mu pomože da skine gunj, otkopča opanke; prihvati šešir i sve odloži u susednu sobicu. Ćutala je i drhtala, jer je po muževom raspoloženju osetila, da nešto nije u redu. Mali tronožac stavi mu pod noge i donese veliku čašu hladne vode i šarap šećera. Tako ga je uvek dočekivala, kada se vraćao sa puta. Jedan po jedan poklopac skidala je sa velikih lonaca i mešala dugom drvenom varjačom, da dobije u vremenu, dok se muž odmori, pribere i odobrovolji da priča. Poznaje ona svoga gospodara, četrdeset godina ga sluša, služi, ljuti i teši, i sa njim deli noć i dan. Retko pogreši. Kad je srknuo prvi gutljaj kafe, starina lagano poče da priča sve u detalje: dokle je išao, šta je pročitao, ko je napisao i šta je zatim učinio.
- Joj, Budimire, hranitelju moj, šta će sa nama sada biti? - zarida starica brišući suze nadlanicama obe ruke. - Ti zlikovci, te dojučerašnje skitnice upropastiće nam kuću.
- Ako su to rešili, Krstina, malo je važno da li sam se vratio sa pola puta, ili će me sutra odvesti milicija. —

- Šta sad misliš da radiš?
- Sada ću, baba, s tobom da nosim ručak radinima i tamo ću ostati, da im pomognem. Valjda niko ne zna da sam išao u Varoš?
- Ne zna niko. Sve se brzo odigralo i, daj Bože, završilo. Išla sam kroz selo, ne bi li nešto čula. Ništa. Krstina nastavlja: - Šta ćeš reći Dragiši i Draji, kada te vide, da si došao kući? Biće ne malo iznenađeni?
- Reći ću im da sam odneo pismo i da su mi rekli da idem kući.
- Hoće li ti verovati?
- Neće. ali, shvati. Ja neću dobrovoljno ni u SRZ, ni u njihove brigadire i trudodane. Neću dobrovoljno ni u zatvor. Ja sam državi ispunio traženi veliki narez i ako joj to nije dosta, neka čini što je naumila. Bolje rečeno što je naumila seoska vlast; Dragiša i Draja.
- Možda će te kum Dragiša sada ostaviti na miru, pošto misli da si bio u UDBI i da su te pustili?
- Jeste, Krsto i ja tako mislim. Probudiće mu se savest, kada se seti da sam mu krstio svu čeljad.
Prolazili su dani ćutnje. Miloš i Luka nisu znali šta taje i šta jede njihove roditelje. Jednom je Lukina Petra, razborita i pronicljiva snaja, upitala svekrvu:
- Mati, što naš tata Buda sve češće sedi u ladnjaku sam. Nerado i priča, a kada sam ga juče pitala gde su dugačke merdevine, odgovorio je - u Opštini?! —

Odavno je Budimir zašao u sedmu deceniju života. — Imao je četvoro dece. Dve kćeri i dva mlaća sina. Najstariju kćer Ljubicu, možda i nesvesno, najviše je voleo. Činilo mu se da po naravi, i likom liči na njega, a bila je i najbistrija. Koliko puta, dok je bila devojka, pa i kasnije, kada se udala tu u selo, sa njom se savetovao o kupovini zemljišta, seči šume, žetvi, vršenju, o zdravlju. Pričao je samo Ljubici da mu vlast nudi da se upiše u Seljačku radnu zadrugu i da su mu pretili da neće dobiti gasa, šećera, kolomasti, čak ni mašine, ako ne bude imao bonova i tačkica, a oni sedaju za trudodane.

A ona mu je rekla: "Upiši se, Baća, tako ga zvala, neće te onda više proganjati. Vidiš šta se događa sa kućama na koje vlast prekrsti krunu i krst".
- Ali, Ljubice, oni od nas traže i više. Traže da predamo radila, stoku, šumu, traže i pašnjak da uteraju državne svinje.
- Neka, Baća, neka traže. Podaj sve. Svaka sila za vremena bila, proći će i ova.
- Jesi li ti luda, Ljubice? Da dam sve?!
- Daj, Baća, sve. Spašavaj imovinu, a spašćeš je, ako te "u ime naroda" ne proglase za neprijatelja.
- Nisam ti, kćeri, rekao, da oni traže da na rad kod njih idu svi naši odrasli ukućani, čak i ja, da budem neki brigadir, seiz. Kažu da ćemo imati dosta trudodana i da ćemo opet biti gazde. Dakle, svi na državnu njivu, svi na državne jasle. Svi postajemo državne sluge, nadničari, brojevi; kašika i porcija.
- Neću to, Ljubice, i gotovo! —


III
Ispred zgrade Opštine, na dugoj, uskoj, sklepanoj klupi, sedelo je sedam-osam ljudi, pretežno starijih. Bio je neki mali god, a veče je, pa izašli da se ispričaju, da čuju šta ima novo s kraja na kraj sela. Budimir u znak pozdrava rukom dodirnu šešir i nazva Boga, ali ne zastade. Većina mu otpozdravi na isti način. Na klupi je sedeo i sekretar Mesnog odbora, drug Draja, pa kad spazi Budimira, skoro se uplaši. Pogleda ga izbečenih očiju i istegnutog vrata, kao da je time hteo da sazna što kriju Budimirovi odlazeći koraci. Najbliži do njega, Dušan Lukić, upita:
- Šta ti je, Drajo, šta se iščuđavaš što Budimir ide šorom radnim danom? Ima, valjda, neka posla, nije bezlebović,
ko ti!
- Nije to, Dušane, čudim se ja Budimiru zbog nečeg drugog. —

- Baća, ima li šta novo iz Opštine? - poče odmah Ljubica, jer je pouzdano znala šta muči oca i što je došao.
- Ništa, dete, ali svakoga dana pogledam neku pakost ili miliciju.
- Čujem oče, da ponovo režu narez. Ko je ispunio, mora dati još, ko nije, mora dokupiti, a ko neće ili ne može, ulazi u kolektivu, ili konfiskaciju. Ljudi se snalaze na razne načine, samo da spasu imovinu, možda i glavu. mlađi se učlanjuju u neki KNOJ, AFŽ, KŠ, Narodni front, da bi došli do posla, da bi došli do radnog-neradnog mesta, a ti, Budimire Stojanoviću, gde si se ti priklonio, u šta si se ti učlanio, na kojoj barikadi i sa kojom municijom čekaš partijaše i njihove zakone, odredbe, uredbe, nareze, iireze... i nadasve njihovu okrutnu vlast?! —

- Ti znaš, kćeri, da mi je odavno prošlo šezdeset godina, da meni više priliči krevet, nego partijski sastanak, da mi je bliža zemlja, nego zemljište, a rađi krst, nego aplauz. Mnogo se kćeri radilo, mnogo sam tereta prebacio, mnogo jutara ustao pre sunca i polako stiže vreme, da zdravljem polažem račune, a ne da pravim nove. —
- Ti hoćeš, Ljubice, da menjaš čoveka koji je život preživeo, koji je rastao u brazdi i štali, koji se kao dete igrao kolečkama, išao u lažigaćama i lilio o Petrovdanu. Hoćeš da prestanem da slavim svetog Luku, da trudodanima, bonovima i tačkicama kao brigadir pretim državnim svinjarima, štalarima i kočijašima. Ne, to ne mogu. Moje navike i moji običaji ugrađeni su u moje duge godine, u sedu kosu i već javašila leđa.
- Dakle, oče, pomirićeš se sa konfiskacijom? —

Radno je vreme: bere se kukuruz, čupa kudelja i kosi poslednji rod lucerke, pa seljaci, umorni i siti, rano ležu. Legli su i svi Stojanovići. Samo Krstina sedi na pragu letnje kujne; skrušeno i mirno i čeka svog domaćina. —

Opet, baba Krstina se pribojava da se Budimir ne obesi, jer joj je onomad rekao, da će se radije ubiti nego imanje dati. Zato stalno trčkara za njim i pazi koliko je prošlo vremena, ako je u štali ili dole u bašči, kod svinja. —

-Hoćeš li, Budo da ti donesem lavor vode, da opereš noge?
- Je l opet vruće?
- Jakako! Kotlić struji celo veče. Nećeš valjda da se prehladiš.
- nije meni ništa teško, samo da si ti zdrav i raspoložen.

Budimir opet duboko uzdahnu, ali prećuta brigu koja se otima i pojačava svakog narednog dana. To Krstina ne zna i ne treba da zna. Neka je bar ona mirna. Jadnica, greje se na mom lažnom raspoloženju, na tankom osmehu. "Eh, Krsto, Krsto, što ne odoh u rat i ovako mator, pa da me ubije prva puška, do sada bi me prežalila i mirno živela sa svojom decom". Srećom, starica nije čula njegove tihe i bolne reči, jer je bila otišla po vruću vodu i peškir. —

Tek što je prošlo podne, u dvorište banu sekretar Draja.

- Dobar dan, druže Budo i drugarice Krstina. Ja došao, doneo vam državno pismo. Iz kartonske fascikle, između drugih hartija, lako nađe i izvadi tabak za Budimira.
- Ko mi to piše Drajo? Da li niste vi tamo u Mesnom odboru sročili nešto? —

- Dobro, Budo, ako baš moram da čitam, čitaću... —

"U ime naroda, Narodni frong Varoši i Sreski odbor Varoši, određuje prirez Stojanović Budimiru, iz sela Podrinaca. Imenovani zemljoradnik, dužan je državi isporučiti:
- pet debelih svinja težine od 150 do 200 kilograma,
- 10 kilograma oprane vune,
- 20 kalupa mrkog sapuna,
- 50 kilograma masti,
- duga zaprežna kola lucerkinog sena,
- 10 metara pšenice,
- dvoja kola slame,
- 100 metara kukuruza u zrnu.

Navedene proizvode, dužan je isporučiti državnom magacinu u Varoši u roku od tri dana. Za isporučene proizvode, posle merenja i istovara, dobiće odgovarajuću potvrdu koju će staviti na uvid Mesnom odboru u Podrincima.
Ukoliko se ne postupi, kao što je rečsno u dispozitivu, biće izvršeno prinudno oduzimanje i pokrenuta prekršajna odgovornost za utaju i neizmirenje državnog prireza."


- To je sve, Budimire! Ima još potpis i veliki pečat, ali to možeš pročitati i sam.

Drhtavim rukama, Draja dohvati satljik i u dva-tri gutljaja, ispi sve, ustade i malo se zavodeći, izađe iz kuće, pozdravljajući domaćine. Ne čekajući da ga neko isprati, žurno izađe, bojeći se tuđe muke i krupnih reči.

Budimir i Krstina, ostali su nepomični i nemi. Starica tužno i uplašeno gleda u muža, a on zuri kroz prozor u prazno. Sve su mogli da očekuju, samo ne novu globu. Budimir je mislio: "Zašto prirez, kada sam dao sve što su tražili. Među prvim u selu, ispunio sam traženi obavezni otkup. Šta sad ovo znači?" Krstina je razmišljala drugačije: "Ovo je, ipak, manje teško, nego da nas konfiskuju, čega se Budimir mnogo pribojava". Reče:
- Budo, ovo je ipak lakše nego da su nam uzeli imovinu?
- Zar ovo nije imovina?
- Jeste, ali nam ne diraju zemljište, stoku, radila.
- Čula si valjda šta sve od nas traže? Jedino, ako nisi zapamtila. Kada dam kukuruz i seno, stoka mi i ne treba. U ambaru imamo tri-četiri metra žita, a oni traže deset. Imaš jedan ćup od dvadeset kilograma masti, a nas je puna kuća. Oni traže pedeset kila. Traže nam pet debeljaka, a mi imamo dva. Kako ću, Krsto, od dve svinje napraviti pet, kako ću od klipa kukuruza napraviti dva?!

Budimir se pljesnu dlanom po čelu, ustade sa stolice i uzoda se po kujni. Pred njim je planina koju treba da prevali za tri dana. Gore visoko, dole duboko, a ne može ni levo ni desno; prete mu, približavaju se, cinično smeše i zveckaju katancima.
- Kada bi im sve ovo izmirili, da li bi nas konačno ostavili na miru? -pita Krstina.
- Ne bi! Izmislili bi nešto treće, još teže, još dublje, samo da nas unište ili primoraju da ućemo u SRZ. Na koga se okomi zlo, veže mu ruke, zapetljava noge, a onda mu stavi liku oko vrata. Ti se koprcaš, misliš ovlaš je svezano, mrdaš nogama, mlataš rukama, kriviš vrat, očekuješ da sve popada, a ono; sve više zateže. Postaneš svestan da lika nije kora, već konopac za vešanje, tek kada iskolačaš oči i raščeviljiš usta. Tada je kraj, a sve do poslednjeg trena, misliš da si se sam upetljao i da ćeš se kad-tad raspetljati. To je Krsto, ako nisi znala, političko ubistvo, namenjeno bogatim seljacima.
- Hoćeš im šta nositi, pa da počenemo da spremamo?
- Ništa. Nego ćemo da spremimo što više kukuruza i pšenice, pa neka Miloš i Luka sutra na noć i sledeću noć, odnesu u Selište kod tvog brata. Moramo se nečim prehraniti. Od ona dva debeljaka, jedan ćemo utovariti, a usput stati u Salašu i istovariti kod naše ćerke Milice.
- Zašto ne utovarimo oba debeljaka?
- Oni nas sigurno špijuniraju i znaju šta imamo. Ne verujem da znaju koliko čega, ali na debeljake i krave, uvek bace oko. To im je, valjda, najslađi plen. Jedan bravac neće ih zadovoljiti, ali će ih bar utešiti. Mast i nešto sapuna, treba u bašti zakopati.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Januar 10, 2011, 09:21:40 pm »

**
Odlomci iz romana
Na tuđoj zemlji
Živorad Stepandić
Šabac, 2000.



U IME NARODA

V
Trećeg dana datog roka, Budimir ode u Mesni odbor kod predsednika sela:
- Kume, ti si mi odredio novi porez, iako sam prethodni izvršio u celini i na vreme. Što mi to činiš?
- Kume, brate, nije to novi narez. Tačnije rečeno, obavezni otkup. Sada je to prirez, što znači dodatni, obavezni, otkup. Država je siromašna, a naroda puno. Mora se obezbediti hrana i za one koji se ne bave poljoprivredom. A ko će to dati, ako ne oni koji imaju? Država je krenula u široku akciju obnove zemlje i jednog dana, kada se oporavi, a to će biti za svega nekoliko godina, sve će vam biti plaćeno i preplaćeno. Samo ti čuvaj priznanice. I ne samo to. Ko je dao najveći obavezni otkup i prirez, imaće kod države prednost u školovanju dece, zapošljavanju u gradu. Imaće popust u porezi i tako redom... A, ono što si rekao, da sam ti ja odredio prirez, nisi u pravu. To ne određujem ja. O svemu se odlučuje u gradu, na visokom mestu. Ja sam njihov službenik i radim po naređenju. Da nisam ja, bio bi neko drugi. A znaš, kume, da sam ja siromašan čovek, a kod kuće pstoro unučadi, sve jedno drugom do uveta. Čime ću ih hraniti, ako izgubim službu?
- Koliko si, kume, uručio ovakvih rešenja u selu? - pita Budimir.
- Petnaest. To su najbolji i najbogatiji domaćini. Na njih se naslanja država.
- Šta će biti sa domaćinstvima, koja ne budu mogla da izmire prirez?
- Ako vlast zaključi da je neko imao, a nije hteo da da, uslediće prekršajna odgovornost. To se odnosi i na one, koji nemaju dovoljno, a mogu da dokupe ili pozajme. O tome ne bih hteo unapred da pričam. Ja verujem, kum-Budo, da si ti lojalan građanin, odan našoj Partiji i novoj vlasti i da ćeš ti lako izmiriti svoj dug. Tebe to ne kača!
- Nešto mogu, a nešto ne mogu!
- Moraš sve, kume i na vreme!
- Kratak je rok, kum-predsedniče. Za tri dana nisam bio u stanju da nađem domaćinstva koja imaju toliko: pšenice, kuruza, masti, svinja i ostalog što tražite, a kamoli da kupim. Selo je osiromašilo. Jedni nikada nisu ni imali, drugima je narez ispraznio ambare i obore, a trećima prazni novi prirez. Produži mi rok bar za deset dana. Jest, da nemam ni novaca, ali ću pozajmljivati kod rodbine. Zadužiću, ako treba svu narednu letinu.
-Ne može, kume. Tri dana i kvit. Takav je propis, za sve i za tebe.
- Znači li to, druže kume, da će moja kuća biti konfiskovana?
- Ne znam, stvarno ne znam, o tome odlučuju drugi. Ja sam samo službenik.  —

Budimir usta, stavi šešir na glavu i krenu. Draja mu otvori vrata i kezeći se, malo kloni u znak pozdrava i zadovoljstva što ide, a onda ulete u praznu stocu. Predsednikov, kumovski, pozdrav, Budimir oćuta. Usput je razmišljao, šta dalje da radi. Da li da nosi u državni magacin ono što je ostalo... — Ali, šta vredi. Dragiša je rekao, da sledi odgovornost, bez obzira koliko čega dao, ako nije dao sve. Ne bi ga izvadila ni dvoja kola kukuruza i brav što je sakrio za crna vremena. Ako je vlast rešila ga uništi, uništiće ga i na sitnom. Zato ga je i gurnula pred kanal koji ne može da preskoči... —  Zato odluči, da se prepusti sudbini, nametnutoj, o kazna, zato što su mu preci i on radili, stvarali i štedeli od rođenja i opet od novog rođenja, sve do dana današnjeg. Svoju odluku saopšti Krstini, a uveče i deci. Luka se ponudi da još nekoliko svinja i jednu kravu, tokom noći, skloni kod Ljubice i Mihaila. Radomir se usprotivi:
- Ne, ne dirajte ništa. Neka nose sve, malo im bilo, a više nemali! Neću i njih da uvlačim u opasnost, jer možda na našu kuću motre, od kako sam rekao da nemam dovoljno svega što traže.

Tokom noći, Budimiru se po sto puta u misli vraćalo pitanje: Da li je trebalo u kolektivi tražiti spas imovine? I Ljubičin odgovor bio je - da treba! —


VI
Čitave tri nedelje Stojanoviće niko nije uznemiravao. U međuvremenu uhapšeni su i konfiskovani Stojan Popović i Borisav Ignjatović. Sredinom oktobra Stojanovićima stiže plavo, voskom zapečaćeno, pismo iz Vojnog odseka.
"Nije konfiskacija, ali je vojska, pomisli Budimir." Bilo je adresirana na mlađeg sina Luku. Pisalo je:
"Drug Luka Stojanović poziva se da 1. novembra 1950. stupi u jedinicu VP... u Tuzlu, radi dosluženja vojnog roka u trajanju od šest meseci."

Ukućani su bili ne malo iznenađeni. Luka je bio mobilisan u rat i ostao je čitave dve godine, a onda je pušten sa svim ostalim koji se nisu aktivirali. Ostali su pretežno vojnici sa dosta braće i sestara, zatim siromašni, loši đaci, i željni karijere, jer se odmah dobijao čin i plata.
- Znam, Luko, bio si u uniformi dve godine! - podseti ga snaha Mara - a vojska se služi tri godine.
- Od dve godine, jedna je ratna, pa se računa duplo.
- Blago tebi, nisi fronta ni video, a računa ti se duplo - nastavlja Mara, valjda sretna što je novog egzicira pošteđen njen muž Miloš i brat Stanko. —

Prošla su dva meseca, a ne stiže Lukino pismo. Zato stiže jedno drugo. Ovog puta, bilo je adresirano na starijeg brata Miloša. Opet u plavom kovertu, sa pečatom, ali ovog puta bez crvenog voska. Već se ušlo u decembar. Okišalo se i često pada susnežica, koja se odmah topi i pravi blato po putevima i dvorištima. Seljaci poradili u polju, pa sada kockaju oko kuće i hrane stoku. Nastupio je časni post, ali niko ne posti. Niko ga i ne pominje. Uskoro će Božić, a svi ćute, mnogi neće imati pečenicu, pa im svejedno što će praznik.

Kad birov donese pismo; prva istrča Petra, ali se sneveseli, kad vide da je za Miloša. Otvori ga:

"Druže Miloše Stojanoviću,

Naša socijalistička zemlja krenula je krupnim i sigurnim koracima u ovu privrede. Grade se putevi, pruge, fabrike, škole, domovi kulture... te objekte treba mnogo rada i građevinskog materijala, koji sami obezbeđujemo iz naših prirodnih bogatstava i našim trudbeničkim rukama. U poslu očekujemo i vaše učešće. Pozivamo vas u redove Narodnog fron-SAOJ-a, SKOJ-a i drugih naprednih socijalističkih snaga. Nadamo se ćete se odazvati pozivu naše slavne Komunističke partije. Prijavljivanje se vrši u vašem Mesnom odboru, gde ćete dobiti i dalja uputstva.

Narodni front."


...Miloš nervozno pocepa plavi koverat i gužvajući, nekako ispravi šuštavi papir. Čita u sebi lagano. Čita još jednom, šapuće, cvokoće usnama i ćuti. Prilazi mu Mara, a on joj okreće leđa, ona navaljuje, propinje se na prste, viri preko ramena.
- Da li Miloše i ti nećeš na dosluženje?
- Izgleda, hoću.
- Zar nisi prestario. Prešao si tridesetu?
- Ima i drugih vojski, civilnih, partijskih, bez puške, sa lopatom.
- Šališ se, čoveče? Daj vamo da i ja pročitam. Zgrabi mu pismo i poče glasno, da čuje i dete, koje netremice blene u majku, ne bi li od nje nešto saznalo. Kada završi, ona se smešeći, obrati mužu:
- Blago meni Miloše, svi muževi sve stariji, a moj sve mlađi, stigao si do omladinske radne akcije. Tešto. Čestitam!
- Ne šegači se, luda ženo. Nije to omladinska akcija, to je radna akcija, to je kuluk, rabadžiluk, to je otrov zapakovan kao lek. Shvataš li?
- Ne budali, čoveče. Što si gagrica. Onomad su donosili bioskop u selo i na zidu opštine bile žive slike. Ja odvela decu, pa malo stala, osmatram dok ne posedaju, a ono; radna akcija, crvene marame, barjaci, lepo skrojene inpiforme, svira frula i harmonika, partizansko kolo ko gradina. Kolica puna zemlje, sama idu po putu, lopate lete, samo ih pipneš, konji vuku trupce, trče, ne možeš ih obuzdati, pa onda ručak; svega i svačega. Čak i američke konzerve, znaš sa one dve ruke u pozdravu. Uh, što nisam muško, i ja da idem... Bog zna dokle bi Mara gugutala, da Miloš ne okrenu leđa i pođe u kuću da obavesti roditelje. Usput razmišlja: "Lepo je tamo, ako je tako, kako priča Mara. Ali, u sve sumnjam. Jednom mi je otac rekao, da je moja Mara bistra žena, samo treba uzeti natraške ono što ona priča, pa će biti dobro. Njoj je izgleda sudbina, pamet i oči postaila naopačke. Kad je vrućina, cupka uz šporet, kad je hladno, stalno luftira kuću.

Bog zna dokle bi Mara gugutala, da Miloš ne okrenu leđa i pođe u kuću da obavesti roditelje. Usput razmišlja: "Lepo je tamo, ako je tako, kako priča Mara. Ali, u sve sumnjam. Jednom mi je otac rekao, da je moja Mara bistra žena, samo treba uzeti natraške ono što ona priča, pa će biti dobro. Njoj je izgleda sudbina, pamet i oči postaila naopačke. Kad je vrućina, cupka uz šporet, kad je hladno, stalno luftira kuću. —
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Januar 10, 2011, 09:22:02 pm »

**
Odlomci iz romana
Na tuđoj zemlji
Živorad Stepandić
Šabac, 2000.



U IME NARODA

VI
Tri  meseca je prošlo od kako je Luka na dosluženju i više od mesec dana kako je Miloš na radnoj akciji. Ni jedan se ne javlja. Znaju, samo, da je Luka u Tuzli, a Miloš u nekim Pločama, na moru. I to obaveštenje dobili su u Mesnom odboru, od Draje. On kaže, da im je lepo i da nisu teški egzicari, odnosno radovi u morskoj luci. Na pitanje: zašto se ne jave, zašto ne jave, zašto ne pišu, odgovor je uvek isti: "Druže Budo, sve je u strogoj konspiraciji. Naša zemlja tek uzima zalet i naši neprijatelji, potom i prijatelji, ne smeju da znaju našu snagu i naša stremljenja, tako smo jači, više nas ne plaše."

"Što se plaše oni, ajde de, ali što se plašim ja?" - misli Budimir.

Tiho i tužno su proslavili Božić. Da nije dečije radosti, ne bi pekli ni pečenicu.  Kakva je radost, kad su ti oba sina u nekoj bestragiji. —

Od kako su mu otišli sinovi. Budimir se sasvim izmenio. Nevoljno radi, stalno ćutkari, ne šali se sa dečurlijom, ne čuje Krstinu kada ga viče. Baba zna da je tužan, snaje misle da je bolestan, a deca, da je mator. —

Koliko je Božić bio tužan za Stojanoviće, toliko je Sveti Stefan bio nesretan.
U pola doručka, u kuću banu birov-Ostoja. Svi spustiše kašike u tanjir čorbe, kao pod komandu. Već su navikli, kad neko dolazi od vlasti, sigurno je preteće i bolno:
- Budimire, ovog puta, poziv za tebe, iz Varoši.
- Ko mi piše, Ostoja? Da li me ne zovu u vojsku, ili na omladinsku radnu akciju? Ili možda da pelcuju protiv malih boginja?
- Biće da je to treće. Sigurno će te, Budimire, pelcovati, jer još nisi preboleo dečije boginje i trahomu. Iako je rat završen pre pet-šest godina, još si kužan i slep. Ne vidiš kuda selo ide, ne vidiš svoj put i svoje mesto. Kao da si gubav ili boginjav, bežiš od sveta i svet od tebe. Bojiš se svoje sutrašnjice.
- Šta pričaš, Ostoja? Šta buncaš. Ko te je nahuškao protiv mene?
- Ništa, Budo, to što si čuo. Hoćeš da ti pročitam šta piše u pozivu... —

"U ime naroda!

Poziv za Budimira Stojanovića iz Podrinaca, da se odmah javi u UDB-u, radi saslušanja i davanja nekih važnih podataka u vezi člana tog i tog..." Sledi potpis, a preko poziva tri crvene crte popreko, što znači "hitno".

Više niko nije uzimao kašiku. Čak ni deca. Ali se nisu pomerali sa mesta. Kao da su se skupili i stesnili u kamaru, da im je toplije, da im je sigurnije, jer skoro tri meseca, otkačinju se u ambis jedno po jedno. Ostoja ispi i ono malo što je ostalo, ustade i krenu. Onako usput, dobaci:
- Druže Budimire, za sat vremena kreću taljige, određene ovog petka da nose poštu u Varoš. Možeš sa njima. Danas je poštar Dušan Lukić, nije mu kuća daleko od tvoje. —

Krstina, krišom i od snaja, stavi pamučni peškir, lanenu košulju, dvoje vunene bele čarape i veliku maramicu. Ne zna zašto, ali je predosećala da se nad njenog Budimira, nad njenog hranitelja, i dece roditelja, na-dnela robija. Stavi ruku na usta. Učini joj se da misao izleti iz usta. —

- Ako se dugo ne vratim, ti Krstina preuzmi moju ulogu. Kada dođe Mi-loš, domaćinstvo će voditi on. Ako se ostali ne slažu, neka se strpe, dok ja ne doćem. A, ako ne dođem, radite kako znate, po svom znanju i po svojoj savesti. Zbogom, mili moji! Neću se sa vama pozdravljati, da se pre vratim. Hoću samo decu da prigrlim, da se dede ponekad sete. Njih mi je najžalije. Izađe u dvorište...  —

Sve ih prigrli i poljubi, a onda se brzo udalji, bez reči i bez osvrtanja. Plače. Pomisliše.


VIII
Celu noć Krstina oka nije sklopila. Pogledala je Budimira, još otkako je otišao, jer je mislila da će to što ga zovu, svršiti u Mesnom odboru. Jok! Budimira nema ceo dan, ni do idućeg jutra. Krstina sedi u mraku, viri kroz prozor, blene u tamu. Osluškuje da škripne kapija, da se čuje bat koraka, da se nakašlje, pa da istrči napolje, da ga dočeka, da joj padne teret sa duše. Ništa. Legne, onako u odeći, pa ponjavom pokrije samo stomak, da bude spremna, kada dođe, da odmah podstakne vatru i podgreje mu večeru. —

Malo drema, budna sanja... —  Baba se brani crnih snova, a upada u nove... —

"Dao bih ja, Krstina, sada sve što imam, da spašavam decu. Ja se spasti ne mogu, ako me ne ubiju oni, ubiće me briga. Ali oni više ne traže. Sada uzimaju sami... —

Nedelju dana, Krstina je ležala. Tek osmi dan ujutro pridigla se i sela na klupu u kujni i pozvala snaje, da sednu i one. —

- Snaje moje! - poče Krstina, pripremljeni govor. - Vidite, našto smo spale. Pohapsili su nam hranitelje, uvredili naše nevine duše, okaljali obraz. Bojim se da se na tome neće zaustaviti. Ne mislim da će hapsiti nas žene; vas dve imate nejaku decu, a ja sam bliža grobu nego radu. Učiniće verovatno nešto drugo, neku novu pakost i poniženje. Kakvo? Ne znam, ali osećam da sledi novo zlo. Zato vas molim, da se lepo slažete, da se ispomažete, da se trpite i da uložite svu svoju snagu da očuvamo naš ugled, našu kuću. Ne toliko zbog onih što su na robiji, već vaše dece koja su u školi, koja su na šoru, među malim ljudima, koji čuju sve, koji ogovaraju i imitiraju svoje roditelje, a našim se rugaju. Čuvajte decu od ruge, ona ostavlja trag na životu, na sudbini, do kraja. Razumete šta govorim? Decu učite tako da ne daju drugoj povoda da ih vređaju. Ne daj te rugi povoda ni vi same. Znam, mlade ste, zdrave, naviknute... treba vam muško. Uzdržite se još koju nedelju, još koji mesec... Proći će i to, a ako ne možete, vodite računa sa kim se sramotite. To mora da bude strogo sakriveno. Samo tajna zadovoljiće vašu dušu i spasti našu čast.
- Ali, mama, šta to govoriš? - negoduje Mara, zapanjena svekrvinim rečima.
- Ćuti snajo! Nit te teram, nit ti branim. U svakom slučaju, neka odluči vaša savest, vaš unutrašnji nemir. O tome nema rasprave!
- Nego, Petro, da li si možda išla do Odbora da pitaš za tvog vojnika? Krstina skoro veselo, promeni temu, da joj se snaje ne bi pravdale.
- Nisam, majko, dolazio birov Ostoja i saopštio "Luka je i dalje u Tuzli. Lepo mu je i dobar je vojnik. Budimir je zatvoren i biće tamo do suđenja. Optužen je za neizvršenje prireza".
- Znači, dotle smo stigli. Krstina namiče maramu na čelo, klima glavom i jadi. —
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Januar 10, 2011, 09:22:27 pm »

**
Odlomci iz romana
Na tuđoj zemlji
Živorad Stepandić
Šabac, 2000.



U IME NARODA

IX
Suđenje Budimiru Stojanoviću bilo je zakazano za 31. januar te godine. —  Kada su u sudnicu uveli Budimira, rodbina mu je pošla u susret, ali ga je okružila milicija i nije dala ni da se pozdrave, ni da razgovaraju. Postavili su ga na izvođenu klupu između dva nameštena i naoružana milicionera. Bio je veoma bled, izmršao, upijenih obraza, ali lepo izbrijan, začešljan i gologlav. U ruci je držao mali peškir, što mu je Krstina krišom stavila u zovnicu, i često brisao nos. "Nazebo" šapuće Krstina.  —

 Sudija počinje:
- U ime naroda, otvaram proces protiv Budimira Stojanovića iz sela Podrinaca. Predlažem da se tužba ne čita, pošto je na vreme uručena optuženom i njegovom službenom braniocu".

Sa tim se saglašavaju oni što sede levo i desno od govornika, klimaju glavom i dva gospodina, što sede poprečno, malo niže, takođe za kancelarijskim stolom. Budimira niko ništa ne pita. Sudija zatim naređuje Budimiru da ustane, da stane na naznačeno mesto, kod neke polukružne porte i traži mu generalije. Čak su ga pitali gde je bio za vreme rata, da li je pomagao četnike ili partizane, gde su mu sinovi? Starac je lagano, na razdeljke, odgovarao, tiho i smireno, kao da se ispoveda u crkvi. Kada mu uze podatke, sudija podiže glavu i upita:
- Stojanoviću, da li se osećate krivim?
- Ne! Sve što sam mogao da uradim dobro za ovu državu, ja sam uradio!
- Nisi ušao u Seljačku radnu zadrugu! Istina, i ne moraš, to je dobrovoljno, ali si rekao, da si radio za dobro naroda.
- Tačno je, druže sudija! Nisam ušao u kolektivu, jer imam dosta posla i kod svoje kuće.
- Kada neko uđe dobrovoljno u Zadrugu, on dobrovoljno unese svoju zemlju, radila, stoku. Da si tako uradio, ne bi imao šta raditi u svom dvorištu, već bi svi išli u kolektivu.
- Druže sudija, ja nisam imao interesa za tako nešto, a ponos mi ne dozvoljava da se po radu i imetku izjednačim sa seoskim gologuzanima, koji nikad ništa nisu radili, a sada vode glavnu reč.
- O, druže Stojanoviću, to su već krupne reči, karakteristične za kulake, za državne neprijatelje!
Budimir je oćutao, jer je video da se ne može rečima nositi sa ljudima mnogo pismenijim od sebe. I drugo, ti pismeni ljudi u datoj situaciji, namerno mu podlivaju masnu vodu pod noge, da se oklizne, da padne, da sam sebe porazi i osudi.  —

- Druže sudija, drugovi porotnici! Želim da vam kažem da je moj branjenik pošten i čestiti čovek, a to što je zgrešio, shvatite kao posledicu starosti, kulačkog vaspitanja, seljačke škrtosti i neshvatanja suštine našeg novog društvenog sistema.

"Bože, šta ovaj priča", buni se pozadi u klupama ćerka Ljubica i dođe joj da pita; da li ovaj nagizdani i ispeglani sredovečni gospodinčić brani, ili tuži njenog oca? Advokat Berić nastavlja:
- Zato, uvaženi Sude, predlažem da uzmete kao olakšavajuću okolnost mome klijentu, to što je star, prost, neobrazovan, izgleda i bolestan i da ga kaznite što blaže.
Krstina više ne može da izdrži uvrede, pa onako s mesta, ne tražeći reč i ne čekajući da onaj ćelavko završi, viknu:
- Dosta gospodine, advokatu! Takva odbrana ne treba mome mužu. Ti ga još više ukopavaš, vređaš. Ako treba da ide na robiju, neka ide kao čes-tit seljak, a ne kao glupak, kako si ga nazvao.
Cela sudnica, zapanjeno pogleda u Krstinu. Pre nego što je sudija i mi-licija mogla da reaguje, Krstina je počela i završila svoju odbranu. Nasta žamor. Advokat je i dalje stajao iza svoga stola u želji da nešto kaže, ali se iz klupa publike čulo u horu:
"Dosta, sedi, ti nisi advokat, ti si gori od sudije".

Nemajući kud, advokat sede, dajući znak sudiji i poroti, da je završio odbranu. Sudija je bio smrknut i ljut na prisutne, što su mu izmakli kontroli. Onda se počne nešto došaptavati sa porotom, a ona je stalno klimala glavom i ćutala.

Kada sudija nekako umiri svoj gnev, obrati se prisutnima:
- Suđenje je završeno! Presuda će biti izrečena za pola sata. Izađite svi napolje, sem optuženog, pa ćemo vas pozvati, kad završimo većanje.

Nije prošlo ni pola sata, jedan bledunjavi golobradi milicionar širom otvori vrata sudnice i pozva prisutne da uđu.
- Ustanite svi! - naredi sudija. Ustade i on:
"U ime naroda, proglašavam krivim Stojanović Budimira iz Podrinaca, rođenog 1890. godine od oca... i majke... nepismenog, neosuđivanog, politički neopredeljenog. Kriv je što nije izmirio narez u vremenu, vrsti i količini koje su naznačene u dispozitivu tužbe.

Sreski sud Varoši osuđuje ga na tri i po godine zatvora, a kao sporednu meru, izriče mu konfiskaciju celokupne imovine, sa izuzetkom minimuma predviđenog Zakonom, shodno broju članova porodičnog domaćinstva.
Smrt fašizmu, sloboda narodu!"

Sudija dade Budimiru presudu na potpis, zatim njegovom advokatu i javnom tužiocu, a zatim se okrenu i brzo izađe iz sela. Odmah za njim milicioneri izvedoše Budimira, ne dajući mu ni trenutka da se sastane sa sojim. Jedan brkati debeli milicioner čak ga je pendrekom gurao u leđa, da ide brže i da se ne osvrće. —
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Januar 10, 2011, 09:22:49 pm »

**
Odlomci iz romana
Na tuđoj zemlji
Živorad Stepandić
Šabac, 2000.



U IME NARODA

X
Kao i obično, Krstina ustala čim se razvidilo. Naložila vatru, da se kujna ugreje, i stavila kukuruz u furunu šporeta, da malo preplane za kokoši. Sprema se da budi snaje. Deca su još na raspustu. Neće ih dirati, neka spavaju dokle hoće.
U tom času, ču škripu velikih i malih vrata, a zatim neko viknu:
- Ej, Krstina! Krstina!

Starica, iznenađena, pomisli: "Ko će me zvati tako rano", pa požuri napolje. Pred velikom kućom već je stajalo desetak ljudi. Među njima, bila se i tri milicionera. Neke od nezvanih gostiju je poznavala, a neke nije. Priđe joj kum Dragiša Đukić, držeći u ruci veliku kartonsku fasciklu, punu papira, a za uvetom olovku:
- Krstina, ovo je sud. Došli su iz Varoši, da sprovedu konfiskaciju ko-ja je juče dosuđena vašoj kući, tj. Budimiru Stojanoviću. Da li treba da ti čitam šta je sve obuhvaćeno konfiskacijom, šta nosimo, šta teramo, šta pečatimo crvenim voskom šta od nepokretne imovine prelazi u državne ruke?
- Kume Dragiša, nemoj ništa da mi čitaš. Mojoj kući je pročitano još onog dana kada ste mi odveli mlađeg sina, a zatim ste dokopali starijeg, pa muža, a juče još i imovinu. Više nemate šta ni pisati, ni čitati. Nosite sve, a malo vam bilo!

Krstina se okrenu i uđe u kuću. Egzekutori, u grupi, krenuše u dubinu dvorišta, tamo gde su bili čardaci, kačare, štale i obori. Četiri seoska nadničara, prionuše na posao. Dvojica otvoriše štalu i izvedoše dva debela vrana konja i obe krave. Mlekulje povedoše na šor kroz širom otvorenu veliku kapiju, a konje upregnuše u duga kola i počeše utovarati: plugove, drljaču, valjak, i sitan alat, grabulje, motike, vile, kose...

Sudija čita: na redu su dva paradna ama, jedek, krunjač i trijer.

- Druže sudija, ne može više da stane. Nosimo mi ovo u kolektivu, pa ćemo se vratiti.
- Neka dođu još dve-tri zaprege, brže će ići!

Jedan državni aktivista, do jučerašnji gologuzan, izlazi razočarano iz konjušnice i obraća se predsedniku sela Dragiši Đukiću:
- Druže predsedniče, našao sam sve što je pročitano, ali nigde nema paradnih amova. Kao da su u zemlju propali.
- Da li su ih imali?
- Kako da ne? Koliko sam ih puta mazao nekim specijalnim imalinom, vunenom čarapom isteravao sjaj na niklovanim pređicama i gajkama.
- Idi, de, druže milicioner i dovedi Krstinu da nađe paradne amove! -zapoveda sudija, koji stalno nešto čita i štiklira mastiljavom olovkom. Sve što pročita, traži da mu se i pokaže.

Ide milicioner i vodi staricu. Predsednik Dragiša je pita:
- Krstina, gde ste sakrili paradne amove?
- Ukradeni su, kume! Od kako su oterane odrasle muške glave, svaku noć nam nešto pokradu. Sive senke ripaju po avliji, a mi ne smemo da izađemo.
- Što to nisi prijavila vlastima? Svejedno. Ni vi niste bolji!
- Baba, pazi šta govoriš! - izdera se jedan milicioner. Hoćeš da te tučem i vežem u rođenom dvorištu.
- Možeš i šorom, sredinom puta da me teraš, zajedno sa stokom, pa neka narod vidi slobodu i pravdu vašu!

Sudija smaknu naočare na nos, pa pogleda značajno Krstinu. Pomisli: "Zar ova nepismena, zatucana i obezglavljena starica ima toliko hrabrosti i drskosti da tako bezobrazno vređa vlast?" Pa reče:
- Krstina, ovo ću staviti u zapisnik i koštaće te. A, sada je vodite u kuću i ne dozvolite da izlazi, dok ne obavimo posao po zakonu, u ime naroda.

Ne bi dugo, u dvorište, u koloni uđoše troja konjska zaprežna kola. Budimirovi konji nisu vraćeni. Ovi su bili neki drugi, nečiji, tuđi. Sudija čita: Tovarite žito, kukuruz, luk, krompir, kajiše slanine, kalupe sapuna, vunu, kačice sa sirom. U druga kola tovarite: vetrenjaču, bure za zaprašivanje semena, dugački astal, velike merdevine... U treća kola, tovarite: zaprežnu kosačicu, sečku za kukuruz, korito drveno...

Kada bi sve potovareno, sudija reče:
- Idite, pa se opet vratite. Treba da vozite seno i slamu.
Dok su se radnici motali po zgradama dečak Dimitrije dođe neopaženo i poče da kupi krompir u belu korpicu. Dragiša viknu:
- Šta to radiš, mali?!
- Hoću malo krompira da baba skuva čorbu za ručak.
- Nemoj to da diraš. Marš u kuću!
Dečak prestade da kupi krompir, pa sa onim što je stavio, u sepetić krenu u kuću. Jedan milicioner ga stiže i ote korpicu.
- Čiko, zar i to? Ja sam gladan, gladna je i moja sestra!!
- Ne vredi, dete, tako su rekli predsednik sela i sudija. Da vam ništa ne možemo dati što je konfiskovano.

Dečak spusti korpicu kraj nogu milicionera, tužno ga pogleda pravo u oči, pokloni se i bez reči ode u kuću. Nije čoveku u plavoj uniformi bilo lako. Sledila mu se duša. Takvih dvoje malih ima kod svoje kuće. Izvadi maramicu i krišom obrisa oči. Boji se da ga ne proglase državnim neprijateljem.

Sudija opet čita: "Sada da se otvori obor i istaraju svinje i ovce. Budimiru Stojanoviću ima se ostaviti jedna nazimica, dve ovce i jedno tele. Sve ostalo, neka ljudi poteraju u kolektivu. Ambar, sa brašnom i žitom, čardak i pomoćnu kuću zapečatite crvenim voskom, dok se ne prenesu u Seljačku radnu zadrugu. Budimiru se ostavlja velika kuća, svinjara, štala, naslan, pušnica i klozet.

Otvoriše veliku kapiju na glavnom oboru i bašti. Pokulja reka krmača, nazimadi, prasadi, nerastova, ovaca, jaganjaca, ovnova. Kada svršiše u dvorištu, sudija naredi da se dovede domaćica kuće Krstina Stojanović.
Baba izađe u pratnji milicionera, gegajući na klecavim kolenima. Nerado priđe glavnom gospodinu, sa crnim šeširom i kožnim dugačkim kaputom, iz čega je izranjao debeli, vuneni beli šal i potpuno pokrivao vrat sve do brade, pa je izgledalo da glava izvire iz ramena. Cupkao je u mestu od hladnoće, prozebao od dugog stajanja, na snežiću i mrazu. Već je bio nestrpljiv. Išlo mu se odavde. Zato odmah reče: - Drugarice Krstina, mi smo završili konfiskaciju u dvorištu, onako kako je napisano u presudi na jučerašnjem suđenju. Ostalo je da ti uručim rešenje o izvršenju. Presuđeno je i to, da vam ostane po hektar ziratne zemlje na odraslu mušku glavu. Dakle, tri hektara. Pošto vam je kućni plac uzak i dugačak i nepovoljan za deobu, ostavljamo vam ga u celini. I tu imate 78 ari. Konfiskovane su vam i obe šume od po dva hektara: Lipovaca i Veselica šuma. Dakle, vama ostaje tri hektara i 78 ari. Vaše njive su u Kućištu, Ambarinama i Crkvinama. Svuda po hektar.

Sudija pruži Krstini tanak, šuštav papir, ispisan mašinom. Ona ga gleda zbunjeno.
- Drugarice, jesi li pismena?
- Nisam!
- Onda mastiljavom olovkom stavi krtić ispod svog imena!

Baba ćutke uzima plajvaz, ruka joj drhti, krst joj se krivi, vijuga. Kad je završio i ovu formalnost, sudija glasno viknu: "Polazimo!" Prvi se krenu iz dvorišta, a za njim žurno pohitaše: milicionari, dva sudska činovnika, jedan partijski aktivista iz sela i radnici. Za njima je ostala širom otvorena velika kapija i prazno dvorište. Niko ih nije ispratio. Nije imao ko. Nije im to ni smetalo, navikli, na nesretne seljake i tuđi plač.

Dok su nepoznati i poznati drugovi, u ime naroda, konfiskovali i razvlačili pokretnu imovinu Budimira Stojanovića, njegove snahe sedele su u kuhinji velike kuće, sa baba Krstinom, koja se upinjala da ne zarida i da decu ne rasplače. Zla su vremena, a može biti i gore. Krstina, od muke, loži vatru, podstiče ugarke i peče belu bundevu u rerni. Ima i tri krupna krompira za četvoro sitne dece. To će im biti ručak, doručak su preskočili. Obraća se snahama; teši ih: - Nemojte tugovati, snahe moje! Valjda će sada biti kraj osveti domu našem? Valjda će nas sada ostaviti na miru? Veliko drveće kuće naše - potkresali su, zatim uglavili, ali neće se osušiti. Neka znaju: Stojanovića voćke ponovo će ogranati, olistati i rađati! Oteli su nam imanje! Oteli su našoj deci, sadašnjost, ali nisu nešto drugo; radne navike, umeće i poštenje. Mi ćemo opet steći, oni će opet propasti, ako ne sada, ono bilo kada.

Dimitrije i Žarko otrčaše na prozor i viknuše u glas:
- Baba, baba, da vidiš, Raja Bulješ i Ilija Šećin teraju na šor obe naše krave, i Rumenku i Ružu!
- Neka, deco, neka teraju, biće druga Rumenka i Ruža. Njih, one neće napojiti mlekom i nahraniti mesom, njima treba više.

Mara zove Dimitrija i Žarka da se odmaknu od prozora, da ne gledaju u dvorište, u njihovu nesreću, već da zajedno sa babom vide bundevu u furuni, da li je pečena. "Dobro je veli Krstina, zarumenila se i biće suva, kakvu deca vole, a ne gnjecava, kakvu stavljam u gužvaru".

Petrija sedi kraj prozora do ulice, ali im je okrenuta lećima. Prede vunu, a kraj njenih nogu na debeloj vunenoj ponjavici njena Anka uči pesmicu.

Dobilo dete zadatak da na zimskom raspustu nauči napamet kratku pesmicu "Narodni heroji", ali nikako da zapamti. Nije ni učilo. Zato, majka stavila čitanku na krila, a dete kraj sebe, pa čita naglas. Dete ponavlja, ali stih po stih, nikako da savlada celu strofu. Petra se boji: "Jao mene, da mi i dete dobije slabu ocenu iz partije i partizana, a tek je drugi razred!". "Naučićeš mi Anka sve lepo i tečno, ko pet'o pesmu; i kad zažmuriš, da znaš napamet, ili mene neće biti."  —
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Januar 10, 2011, 09:23:14 pm »

**
Iz romana
Na tuđoj zemlji
Živorad Stepandić
Šabac, 2000.



U IME NARODA

IX

Krstinina predviđanja brzo se ostvariše. Sa radne akcije Miloš dođe desetog, a Luka iz vojske dvadesetog februara. Izmršaveli, potamneli i naoko ostareli. Nisu se mnogo iznenadili i žalostili za onim što su zatekli i onim što su od žena čuli. Sve vreme, uopšte nisu znali šta se događa kod kuće, ali su naslućivali. Pisma im nisu stizala, ali su bili sasvim sigurni da im neko piše, bar deca. Toliko znaju, idu u školu.

Luka se u Tuzli sprijateljio sa jednim nesvršenim pravnikom, iz Beograda koga su takoće poslali na dosluženje. Ni on nije dobijao pisma, ali je iz pouzdanih usta čuo da mu je kuća konfiskovana i da su majka i dve sestre isterane i smeštene u neku udžericu na Karaburmi. Velika kuća sa dvorištem i baštom na Senjaku, oduzeta je zato što mu je otac bio predratni profesor nemačkog jezika i što je radio kao prevodilac u švapskoj komandi, sve do 44. godine, kada je nekako pobegao i sakrio se kod ženinog brata u Ralji. Uhapšen je na Svetog Savu, 1946. godine, kada je izlazio iz crkve Svetog Marka, gde je prisustvovao prazničnoj liturgiji. Uzalud je oslobodiocima objašnjavao da je morao raditi kao tumač, da je bio uhapšen, bolje rečeno zarobljen, da je u robijašnici u Đušinoj ulici spavao i hranio se i da je prisilno prisustvovao brojnim isleđenjima. On nikoga nije izdao, to se od njega nije ni tražilo. Čak je mnoge rečenice u prevodu preformulisao tako, da ublaže iskaz i olakšaju položaj srpskih političkih zatvorenika. Na takav način, čak je spasao život dvojici svojih bivših đaka, za koje je znao da su komunisti i aktivisti, još iz predratnih mladalačkih i gimnazijskih dana. Naveo je njihova imena, a slučajno je saznao da su sretno preživeli rat i da su sada na važnim položajima u Beogradu. Stavljeno mu je na teret što se nije uključio u narodnooslobodilački pokret, kada je pobegao iz zatvora u Đušinoj ulici. Naveo je da mu je mobilisan u partizane sin-student, da je prešao pedeset godina života i da se zasitio i rata, i vojske, i nasilja... Jednom ga je u zatvoru posetila supruga i niko više. Više ga niko nije ni video. Ta priča vojnika na dosluženju inače nesvršenog studenta iz Beograda, toliko se urezala u Lukinu dušu, da je počeo da misli da se to i tako dogodilo njegovom ocu Budimiru, a ne tamo nekom profesoru-saboteru iz velikog grada.

Zato je priču ukućana primio bez iznenađenja, skoro mirno. Samo je upitao: "Gde je otac na robiji? Može li se posetiti?"

Kada je stigao sa radne akcije, Miloš je više oplakivao svoj težak život, nego očevu robiju i izgubljenu imovinu: "Joj, Bože, što su me toliko držali? Što su me terali da radim više nego što mogu! Što su mi svako jutro i svako veče, uz barjak i himnu, pevali da smo pobedili, da gradimo najsretniju zemlju na svetu, kada sam ja izgubio, kada su me kaznili još većom nesrećom, nego što je seljačka muka? Kada se spustio moj barjak i utihnula ili udaljila pesma moje dečurlije?! Zašto!"

- Na to pitanje, objašnjava mu Luka, dao je odgovor moj sobni drug iz vojske Pavle Radošević. On mi je rekao: Kad konfiskuju, vlast prvo ukloni iz kuće i sa imanja sve odrasle muške glave, kako u radu ne bi imali prepreke i kako gubitak imovine i časti lakše podnose žene, jer samim rođenjem, one su predodređene na tuđu zemlju i tuđu kuću. Možda je tako i bolje. Ko zna šta bi se u našoj avliji još odigralo, da smo bili Budimir i nas dvojica. Znaš, kad čovek gubi ono što mu se ne daje, gnev savlada razum. —


XII
U Mesnom narodnom odboru Stojanovićima su rekli da Budimir robi u Aleksincu. Na put se sprema Krstina i oba sina. Krenuli su u subotu, tako da su u Aleksinac stigli u nedeljno svitanje. Kad su na stanici izašl iz voza, bilo je još tridesetak koji su došli sa istim razlogom. Išli su kroz grad u spontanoj koloni, sa torbama na ramenu i zembiljima u ruci. Nisu znali tačno gde idu, ali su se uputili ka centru varoši. Jednom milicioneru pali su u oči, pa ih zaustavi. Kada mu rekoše ko su i kuda idu, on namršti, klimnu glavom i reče da se vrate na stanicu, jer robijaši nisu u Aleksincu već u Aleksinačkim rudnicima na radu. Reče i to da će javiti rudarskoj straži, pa će po posetu neko doći kamionom, čim se razdani. Tako je svake nedelje.

U pola sedam, stvarno dođoše pred železničku stanicu dva stara blatnjava kamiona, sa visokim gvozdenim sanducima. U oba kamiona bili su po vozač i jedno uniformisano i naoružano lice. Kad stigoše, izađe čovek u uniformi, verovatno zatvorski milicioner, a za njim i šofer. Brzo otvoriše po jednu stranicu prikolice i pozvaše putnike sa torbama da se penju. Muškarci i mlađe žene, nekako se uskobeljaše, ali babe sa širokim i debelim suknjama, samo su obletale oko kamiona, čiji im je pod dosezao do brade. Neki mladić se snađe, pa trčeći iznese drvenu stolicu iz čekaonice. Svi se uspenjaše, a onda preozbiljni i krajnje nezainteresovani šoferi i plavci, zatvoriše stranice i krenuše po džombastom i neravnom putu u neku šumovitu i zasečenu planinu.  —

Kada se završi i ta lakrdija, jedan plavac sa šapkom na glavi i nekim žutim trakama na ramenima, izađe pred svet i viknu: "Dajte svi lične karte i na spisak ime osuđenika kojeg posećujete. Ne smete se zdraviti, ne smete šapatom pričati, ne smete im ništa pružati. Pakete i druge zavežljaje, sa punim imenom i prezimenom, ostavićete u stražari, pa će im službeno biti uručeni".

Svi su u sebi bili gnevni i osećali se kao zatvorenici, ali nisu progovarali, iz straha da im ne uskrate posetu ili da njihovom zatočenom rođaku, ne bude tamo još gore.

Ne prođe malo, iz neke podalje barake izađoše dvadesetak ljudi različitog uzrasta, a pretežno sredovečnih i staraca. Svi su bili u plavkasto-sivim uniformama i šajkačom na glavi. Odela su im bila, za čudo, čista i cela, ali izlizana, bleda i većini pokratka. Tek kad stade pred njih, Krstina, Miloš i Luka poznaše Budimira. Toliko je bio beo, bled, mršav i izdužen, da im se činilo da sreću nekog davno zaboravljenog i ostarelog slugu, a ne svog roditelja i domaćina.

- Zdravo, Krsto, zdravo deco!
- Zdravo, oče! - rekoše sinovi u glas, a Krstini se reč zaglavi u grlu, pa Ispusti samo dubok uzdah.
- Kako ste kod kuće, kako deca? Jeste li zdravi?
- Dobro smo, tata, svi. Zdravi smo i veseli, koje i tebi želimo, procedi kroz zube Luka i uhvati ispod ruke majku da ne padne. Dobro je i mati, samo umorna, bolu je noge, dugo smo putovali...  —

Milicioner zadužen da njih čuva i prisluškuje, prenu se iz dremeža, priđe bliže i upozori. Ovde se ne sme govoriti ni o sreći, ni o veselju, ni o tuđim brigama. Ovo je vaspitno-popravna, a ne zabavna ustanova. Svi ućutaše. Jer, koga je moliti, nije mu u lice piriti. Milicioner se opet odmaknu metar-dva, okrenu se polu levo i osta da blene negde u praznu daljinu.

- Uskoro će setva, jeste li, deco počeli oranje. Ja vam predlažem da orete istovremeno i na konjima i na kravama, pre ćete završiti.
- Hoćemo, tata, čim malo popusti zima, krećemo na oranje.
- Koliko ćete sejati kuruza, a koliko deteline?
- Koliko ti kažeš.
- Ako je tako, posejte u Čolinovki i Salašinama kuruz, to je oko osam hektara, a ona dva hektara u Kućištu, zasejte lucerkom.

Sinovi se zgledaše, gleda ih i majka, ali niko ništa ne govori, shvata-jući da Budimir nema pojma da je konfiskacija već svršena.

Stražarsko glasno, oštro i hrapavo: "Poseta je završena, osuđenici odstupite dva metra i stanite u kolonu". Robijaši bez pogovora poslušaše. Ustuknu i Budimir.

- Pa, doviđenja, oče, rekoše uglas oba sina, drži se dobro, sve će brzo proći, doći ćemo mi uskoro opet da te posetimo. Čuvaj zdravlje.

Budimir je već stajao u koloni jedan po jedan, a onda na komandu: "Na levo, polazi", krenu ka baraci, duboko u dvorištu posutom debelim slojem oštrog i krupnog tucanika. Možda i nije čuo poslednje pozdrave i poruke svojih sinova, jer ničim, čak ni pogledom, nije to pokazivao. Jednostavno, odstupio je, stao u zmijoliku kolonu robijaša i pošao sitnim korakom u svoju propast. —
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Januar 10, 2011, 09:23:36 pm »

**
Iz romana
Na tuđoj zemlji
Živorad Stepandić
Šabac, 2000.



U IME NARODA

VIII
Predsednik Mesnog odbora Dragiša Đukić, odahnuo je onog dana, kada je Budimira ispratio u Varoš.

Tako, kume. Da više ne taktiziram, da se ne premišljam i dovijam, kako ću naplatiti ovo, kako ću ti uzeti ono, kako ću te privoleti da uđeš u kolektivu. Da mi nisi kum, ja bih tebe lako i brzo smlatio, kao i sve ostale. Međutim, ne smem, bojim se narodne ruge: kazaće - Vidite uništio Budimira, a kum mu. Nekako bih i to progutao, ali ne mogu onu moju babetinu. Skoro svako jutro, kad polazim u kancelariju, ona upozorava: Pazi, Dragiša, šta radiš! Nemoj na kuma ni cvetom, a ako baš moraš, čini to tako, da ne zna da je od tebe. I onda sam ceo dan kao sapet, pa poturam Draju, pa birova Ostoju, pa blagajnika Miju, pa neke druge ljude u selu, da ubede Budimira, da se upiše u Zadrugu. Kada bih u tome uspeo, trećinu sela bih tamo odveo. Budimir je izuzetno ugledan čovek, koji zna šta radi, koji retko greši, pa ga ljudi slušaju i slede. A on, džukela, lisac, neće, pa neće, a što mene pritiskaju u srezu, partiji i UDBI, to ništa. Obavezao sam se da ću omasoviti i materijalno ojačati Zadrugu, a kako ću, kad u nju neće kulaci iz Podrinaca. Ušla je samo sirotinja, koja je unela gladne oči, zakrpljene guzice, prazne stomake i kradljive prste. Svi su ušli, samo da nešto zdipišu, da opet odnesu gazdama i prodaju. Gledam ih uveče u prodavnici i kafani, raširili se kao livada. Pesnicom biju u sto, flaše poskakuju, deru se kad pričaju. Piju i druge čašćavaju. Čime? Kada rade za trudovdane, za bonove i tačkice? Znaju svi, ali ćute, čuvaju se između sebe. Više pokradu kukuruza, mekinja, ovsa i ječma, nego što daju konjima, govedima i svinjama. Ujutru u ekonomskom dvorištu zaglušujuća buka, rika, cika, rzanje i blejanje. Sve gladno, sve mršavo. Stoci se daje iz torbice, iz pesnice, a preko plotova ide nemilice. Eto onda otkud pijanim čuvarima novac da loču, i drskost, da lu-paju pesnicom od sto.

Zato sam hteo da napravim red u Zadruzi. Da dovedem prve gazde, da ih unapredim u poslovoće i brigadire, da im dam široka ovlašćenja da kontrolišu, pa ako treba i isteraju ove vucibatine. E, kulaci neće u Seljačku zadrugu. Oni tamo ništa ne bi ušićarili. Oni nisu navikli da ne rade, a neće drugom. Nisu navikli da kradu, a tamo kradu svi. Nisu navikli da se opijaju, bekrijaju i prete ljudima, a to je svakodnevna praksa današnjih zadrugara skupljenih s konca i konopca. Onaj budala Budimir, mogao je da živi kao bubreg u loju, samo da nam je prišao. Ja bih rešio pitanje poslovoće državnog stočarstva, a on ne bi morao ništa fizički da radi. Samo je on mogao da zaustavi i iskoreni teške i svakodnevne krađe na ekonomiji. Ali, on neće. Neće u kolektivu, neće da mu sinovi rade na trudovdan, pa kad nećeš sa nama, ne možeš ni protiv nas. To je moral novog društva. Sada truni, Budimire, na robiji, pa dokle izdržiš.
Sve sam uradio smišljeno i oprezno, da Stojanovići ne zaključe da je u njihovu konfiskaciju umešan Dragiša Đukić. Znate, ja se njih ne bojim. Ja sam vlast; strah i trepet u selu, ali kumovi smo, pa nije lepo da se čuje.
Kada je Budimir osuđen, a zatim konfiskovan, Saveta je plakala i tražila da se zakunem da ja u tome nisam posredovao. Zakleo sam se solju i hlebom, koji jedemo od konfiskovanog brašna. Morao sam. Rekoh: "Ne jeli ga dugo, ako te slago". Za nju su to bile teške reči, za mene lake, jer sam odmah posle Drugog svetskog rata raščistio sa verom, krstom i crkvom. Ne bih se zakleo u petokraku, u zastavu i Njegovu sliku, jer bi me grizla savest, što sam izigrao partiju, narodnu vlast i svoju časnu dužnost predsednika sela.

Moj stariji sin Milun, već zreo čovek, za večerom me upita:
- Zar si morao, Dragiša, da optužiš za narez i Budimira Stojanovića, našeg kuma?
- Morao sam Milune, jer neće sa nama. Oko nas se sjatila sirotinja i gologuzija, sve lopov do lopova. Nama trebaju domaćini, koji će da rade, da uče druge rade, da čuvaju imovinu, da stvaraju materijalna dobra državi.
- Kako znaš da bi Budimir ispunjavao takav zadatak?
- Znam, sine, jer je gazda. Naučio da radi. Naučio da štedi i kući, da ima. Kakav je kod svoje kuće, takav je i kod tuđe.
- Misliš li isto i o ostalim konfiskovanim i osuđenim, kao što su, na primer, Stojan Popović, Borisav Ignjatović, Dušan Stošić i drugi?
- Mislim da su i oni radni i vredni. Čuvarni i umešni. Ali svi su kulačkog mentaliteta. Vole samo svoju kuću i svoju imovinu. Pamet im ne izlazi iz njihovih dvorišta. To im ne valja. Zato ih prezirem i mrzim. Sa njima se nikud ne može. Oni ovom našem socijalističkom društvu ne misle dobro. Ponašaju se kao da mogu sami bez države; hteli bi da oni budu država, da imaju sve, da ni od koga ne zavise, da nikom ništa ne daju. Oni hoće da su prvi zbog svog prestiža, da su glavni zbog svog interesa, da su po strani od državnih akcija, zbog svoje političke sigurnosti u selu. Ti ljudi niti smrde, niti mirišu i zato ih mrzim i proganjam, da ih razmrdam, da ih isteram iz ljušture ćutanja, omalovažavanja, oholosti i nedodirivog poposa. Znaš li ti Milune, kako gazde gledaju na sirotinju? Kao na gladne životinje koje treba što više iskorišćavati, što više terati da rade, kako bi bili što pokorniji i krotkiji, i zadovoljavali se korom hleba. Zato sam želeo, a to žele svi u srezu i u Srbiji da pomirimo velike antagonizme i koliko je moguće pre i brže, izjednačimo bogate i siromašne. To je socijalizam.

Dragiša šeta po niskoj memljivoj sobi, nervozno lomi prste, a oni pucketaju i drhte. Odavno želi da odane, da ženi i sinovima objasni i opravda ono što radi. Gnev i nestrpljenje gomilali su se mesecima, pa mu je ovaj iznuđeni govor ukućanima, došao kao melem na ranu.
- Šta imamo od toga mi? - pita mlađi sin Vukosav. Zamerio si se sa pola sela, da ljudi beže od nas, prestaju da razgovaraju kada Milun ili ja uđemo u prodavnicu ili se priključimo grupi na šoru. Baš me briga za kulake i njihove ograđene pašnjake, mene zanima cena žrtve koju činiš, a mi podnosimo.
- Razmišljao sam, sine, i o tome! Ti i Milun imate svoje porodice i buljuk dece. Žene vam se ne slažu i stalno vas podgovaraju da tražite deobu, da se osamostalite.

Na te reči snaje Velinka i Stojanka, samo se pogledaše i ostaše neme, valjda u očekivanju da će svekar reći neku u njihovu korist. Do sada nije dozvoljavao da se pomene deoba, a vidi sada, sam pominje. Velinka ustade, pa poturi stolicu svekru:
- Sedi, tata, šta si se uzvrpoljio? Sedi i pričaj na miru, na tenane!
- Majku ti jebem gologuzansku. Petnaest godina si u ovoj kući, a nisi mu stolicu ponudila, sada je poturaš! "Na
tata" - tabali te Cigani dabogda! Kad si čula reč deoba, odmah si se odobrovoljila.

Saveta sedi na krevetu, podvila noge i pokrila se krajičkom ćilima, hladne joj noge, razara je kostobolja, listovi mlitavi. Boji se da se prepirka ne izrodi u veću svađu, što se često događa u poslednje vreme, jer snaje otvoreno traže deobu, a Dragiša ne da i preti da će Velinku poslati na rad u kolektivu u susedno selo da putuje svaki dan, a Stojanku će uposliti u zadružnoj menzi. Milun i Vukosav znaju da neće biti tako, ali ne insistiraju mnogo ni na deobi, jer su svesni da nemaju šta da podele. Dva hektara šljunkovite posne zemlje, uzak plac i dva kućerka. Tek su počeli bolje da žive kada se završio narodnooslobodilački rat, kada se Dragiša zaposlio i avanzovao za predsednika Mesnog odbora. Sem plate, donosio je razne poklone od seljaka. Bilo je tu: masti, meda, suvog mesa, belog brašna, taze hleba, čak i novaca. Jednom je doneo i veliki zlatnik. Poklonio mu gazdetina Petar Bojić, zato što mu je garantovao da neće biti konfiskovan, a zatim mu je smanjio i narez. Skinuo je Dragiša seljačko odelo i obukao široke pantalone od fabričkog štofa, zatim nove duboke cipele od kože, kockastu crvenu košulju i crni nov sako iz čijeg spoljnog malog džepa uvek je virila penkala i dve oštro zarezane olovke; jedna crna, druga crvena. Te olovke seljaci su se više plašili nego zmije. Kada predsednik Dragiša povuče tri plajvaza preko poziva, onda znaj da ti se sprema veliko zlo. Ispod te oštre crvene olovke, mnogo seljaka truli na robiji. Kada se Dragiša maši džepića na kaputu, seljacima klecaju kolena i odmah postaju mekani kao svila, bez obzira da li su se našli u Mesnom odboru, na ulici, ili na svadbi. Neki mladići su kovali plan da ukradu crveni plajvaz i da se tako kurtališu hitnih i gadnih Dragišinih poziva. Kada im je birov Ostoja, kao saučesnik, za litru rakije, rekao da predsednik ima čitavo tuce takvih olovaka, klonuli su duhom i pomirili se sa sudbinom.

Saveta se malo pridiže. Držeći se nateklom rukom za stranicu kreveta, obrati se mužu, koji je i dalje koreo snaje, zaboravljajući na priču koju je počeo.

- Dragiša, počeo si nešto drugo da pričaš, pa si se prebacio na sporedan kolosek. Nisi u Odboru, nisi ovde ni predsednik, ni vlast ni strah, da pretiš! Ovde si valjda glava porodice. Počeo si neku priču. Ako znaš šta si rekao i šta si time mislio, nastavi. Da čujemo šta te to tako neodoljivo privlači vlasti. Ima li u tvojoj raboti nešto korisno za našu kuću?
- Baba, sinovi, snaje, zar možete da budete toliko neskromni, toliko nezahvalni i slepi kod očiju? Zar niste svesni da jedemo beli hleb? Da punu veliku kašiku masti stavljate u zapršku, da ste imali pečenje za Novu godinu, da ste imali debelu svinju za Osmi mart, da imate punu kačaru vune i pletiva, bure puno rakije, dva bicikla. Ko to ima danas u Podrincima? Imaju li Popovići? Nemaju! Imaju li Ignjatovići? Nemaju! Stojanovići? Lukići? Nema niko! Ko je danas i u buduće gazda, oni ili mi?! To je početak i to je zadovoljstvo, koje sam vam stvorio. Stvoriću i nešto veće. Nastavlja:
- Budimir Stojanović imao je njivu od dva hektara na sredini Vinogradac šora. To je sada državno. Razgovarao sam u Srezu, da mi poklone ili prodaju tu njivu. Rekli su da neće biti problema, kada sam im objasnio da imam uzak plac, da oba sina hoće da se dele, da neće sa mnom ni jedan, obećali su mi da će posao biti završen već na proleće. Dakle, moja Partija, meni se drugarski odužuje. Planirao sam da vas oba tamo iselim. Dobićete po hektar. Ja ću sa mojom babom ostati u ovom kućerku. Širi mi plac ne treba. Širite se vi. Videćete, sinovi, kako je čoveku široko srce na širokoj avliji.

Tek tada Dragiša sede na snajinu stolicu i zatraži da mu donesu satljik rakije, komad mesnate slanine i krišku tazog belog hleba. Niko nije progovarao. Bili su zapanjeni i zatečeni planovima o kojima Dragiša nikad pre nije govorio. Svi su se osećali, kao da im je Dragiša istovremeno tutnuo u suva usta slatku i gorku pilulu, stisko im vilice i naterao da progutaju bez vode, a one paraju, zagorčavaju i slade grlo.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Januar 10, 2011, 09:23:59 pm »

**
Iz romana
Na tuđoj zemlji
Živorad Stepandić
Šabac, 2000.



U IME NARODA

XIV
Na oglasnoj tabli u prostranom hodniku Mesnog narodnog odbora skoro dva meseca stoji raspis za podelu sirotinji i bezemljašima nacionalizovanog i konfiskovanog zemljišta. Istaknuti su i uslovi koje mora da ispunjava domaćinstvo, koje računa na humani gest nove države. Tako stoji, da zainteresovani mora da ima malo svog zemljišta, ili nikako, da je domaćin ili neko iz porodice učestvovao u narodnooslobodilačkoj borbi, da je pomagao partizanski pokret, da nije sarađivao sa okupatorom, četnicima, ljotićevcima, kvinslinzima, izdajnicima i drugim neprijateljima nove vlasti. Sredinom aprila, baš na Veliki petak, iz Varoši dođe načelnik gruntovnice sa ogromnom fasciklom i zemljišnom kartom u drugoj ruci. Sa njim su na američkom džipu, došla i dva pomoćnika i naravno, šofer. Od seljaka, došlo je dosta sirotinje i bezemljaša. Svi su se gurali oko velike zemljišne karte rasprostrte i okačene na zid ispred Narodnog odbora.

Načelnik gruntovnice podnosi uvodno izlaganje:
"Drugovi seljaci, vi ste odabrani od narodne vlasti da danas dobijete nešto poljoprivrednog zemljišta oduzetog od kulaka i državnih neprija-telja. Time želimo da vam pomognemo da se izvučete iz siromaštva, jer će te dobiti plodnu zemlju za gajenje povrća, graha, krompira, žitarica i kukuruza. Država je od prvog dana svog nastanka zacrtala brigu o seljacima, naročito o učesnicima rata, sirotinji i proleterima.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: