Živorad Stepandić — Svadba bez Darinke
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « IZ SRPSKE KNJIŽEVNOSTI « Odabrane strane — roman • novela • drama « Živorad Stepandić — Svadba bez Darinke
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Živorad Stepandić — Svadba bez Darinke  (Pročitano 10743 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Januar 10, 2011, 09:28:17 pm »

**

"Za uspomenu i ljubav,
mojoj rodbini i prijateljima"

autor

~ ~ ~



Živorad Stepandić
SVADBA BEZ DARINKE


2
Iz recenzije

U mozaiku aktuelne podrinske zavičajne knjige, kraj tolike lirike, pripovedaka, monografija i hronika, pojavljuje se, eto, i romansirani prvenac Živorada Stepandića "Svadba bez Darinke". Darovan nekdašnjoj Mačvi, nadničarskoj i gazdinskoj, sa melodramskim počecima i tragičnim ishodima, kao da je, izvornošću jezika i filigranskim ucrtavanjem mentaliteta ljudi ovoga podneblja, napisan i sa drugom porukom. Ne samo da oslikava neponovjive prizore iz života, tako skučenog nemaštinom i okostalim porodicnim normama, već i da progovori o ljubavi, o iskonskoj potrebi da se život proživi do kraja i usudu koji to ne dozvoljava.

Roman počinje čudesnim snom Srećka, vernog sluge Dostanića, da bi se, iznijansiran dijalozima i prošaran varljivom seoskom idilom, koja pomalo podseća na doba Janka Veselinovića, razgranao do kontrasne slike raslojenog srpskog sela, u kojem kao da nema mesta za jedan sasvim običan mladalački san. Ni oproštaja za ljubav, devojačku i momačku, koja je verovala da joj ništa i niko na put stati ne može... A dušu patrijahalne Mačve, napoličarske i bogataške, izgladnele i site do obesti, svi u gatkama i nadanjima, premreženu zavišću i do bola stvarnu, mogao je da otkrije samo neko ko je u njoj rođen i odrastao. Ko je čobanovao i kolebao kraj Bitve, Zasavice, Jereza i drugih mačvanskih rečica, lilio, išao na mobe, prela, krsšenja, svadbe i sahrane. Ko je, izvečeri, dok mirišu dunje po širokim avlijama i sazrevaju jabuke adžinke, posmatrao kako, prasšjavim putem, prolaze kola sa kopačima i šorom odlazi setna pesma mladosti... Živoradu Stepandiću, agroekonomisti po struci, novinaru po opredeljenju, to je pošlo za rukom, jer je sve poneo, isprepleteno u pozlatu sećanja, iz rodnog Banovog Polja.

Roman "Svadba bez Darinke" na to nedvojbeno ukazuje, terajući nas da se u revoltu, pitamo: zar je i tako moralo da bude?

Strogi stilski čistunci možda će, u njegovom dramskom miljeu, naći i neku zamerku zbog sklopa mnogih dijaloga. Oni koji u duši još nose staru, predratnu Mačvu — uživaće u milosti skoro zaboravljenih reči, običaja i verovanja, što sa njime žive, čije poruke, poput zvuka sa niške dukata oko vrata devojke, na seoskim vašarima, preslavama i zavetinama, nose sa sobom. Dovoljno da se knjiga u jednom dahu procita.

Ako ste suviše osetljivi, pripremite obavezno i — maramicu.

Darinka Lazić vas sve voli i pozdravlja.


Novica Prstojević


~ ~ ~

ZAHVALNICA

Njihova imena beležim sa željom da uspomena na njih traje koliko i ova knjiga. Zajedno sa autorom,
oni su izveli na svetlost dana junake naše priče, da svojom ljubavlju bude ljubav u nama:

• Radivoj Popić — Ribari,
• Dr Ilija Simić — Glušci,
• Atun Sola — Derventa,
• Siniša Erić — Mačvanski Metković,
• Budimir Runjajić — Prnjavor,
• Mr Milorad Dostanić — Salaš Noćajski,
• Bane Mijatović — Sovljak,
• Milovan Pajić — Skupljen,
• Radovan Maksić — Tabanović,
• Radovan Lacković — Klenje,
• Dr Branislav Begović — Duvanište,
• Živoslav Jokić — Šabac,
• Boško Milošević — Šabac,
• Stanko Vasiljević — Badovinci.


Za izdavača: Goran Vukašinović
DD "Grafomačva" — Bogatić, 1998.


___________________

Živorad Stepandić — biografsko-bibliografski podaci
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Januar 10, 2011, 09:30:14 pm »

*
O sadržaju romana
Živorada Stepandića


SVADBA BEZ DARINKE

Bila je prelepa a siromašna. Otac preke naravi. Više je gladovala nego bila sita, više nadničila nego što je radila na svom zapuštenom malom imanju, ali se nikad nije žalila. Marljiva, smerna, dovijala se na sve načine da ublaži očev nehat i porok.

Pročula se po Mačvi po lepoti, vrednoći, i ponosu kojim se branila od zla života, i onih koji bi je rado uzeli a koje ona nije volela koji su ocu kupovali piće i zauzvrat tražili devojku. Na nju je oko bacio momak iz bogate i čuvene porodice, Marko, jedinac iz drugog, većeg sela… Tog momka krasile su osobine koje bi se kod svakog drugog na njegovom mesto pretvorile u tastinu, osionost i bahatost.. Njega ne!

Ljubav je bila obostrana. Momak je noću na konju jezdio Mačvom i to one zime za koju mestani kažu da nisu nikad takvu zapamtili. Vukovi iz Bosne po ledu su lako prelazili u Mačvu, napadali i ljude i stoku…

Sve to nije sprečavalo momka da dolazi svojoj dragoj, niti nju da ga čeka pred kapijom obučena u laku odeću, krišom od oca, od sela. Ipak, malo po malo, priča se pročula.

U zimske večeri, u selima su meštani pravili prela i sijela. Devojke su obično sedele izdvojene u sobi, plele, prele, pevale.. Momci su pili varenu rakiju i kroz otvorena vrata gledali ih. On je imao oči samo za nju. Ona samo za njega, kradom, rumena i stidljiva... i srećna.

Njegovi nisu imali ništa protiv kad su čuli za nju, govorii su da imaju dovoljno i za nju i njene, da je kuća puna a ona baš onakva kakvu su oduvek želeli.

Na scenu stupa sebični otac Jovan i njegov porok koji su lako iskoristili njena sestra od strica koja je potajno bila zaljubljena u momka, te brat od strica koji je momka mrzeo.

Spletkare, govore njenom ocu da se priča kako njegovi nisu radi zbog njega, oca, kako im je mrzak, i da ga ne poštuju, da ga ponižavaju i pričaju loše o njemu. Otac odbija da joj dozvoli da se uda za svog dragog.

Njih dvoje se dogovore da se nađu na vašaru, odakle ona beži njegovoj kužćci u kojoj su joj se svi obradovali. Žele veliku svadbu, sin je, jedinac, familija velika, ugledna. Posle nekoliko nedelja, otac poruči da se vrati kući i da svatovi dođu po nju, da on nema ništa protiv. Mada sumnjičava, ona se odaziva očevoj molbi i taj kobni momenat počinje presti nit tragičnih događaja.

U njenoj kući se sprema vrlo skromna zakuska, iako ona zna da je njen muž dao njenom ocu novaca da dočeka svatove, i mnogo toga čudnog što ona u svojoj velikoj sreći i isčekivanju, nije primetila.

Od rane zore se oprema, čeka svatove. Svatovi ne dolaze, skoro će i podne. Sledeći dan, kao ranjena srna, pešači, trči kilometrima do njegove kuće i stiže u njegovu avliju, na svadbu. Ugleda mladu, ne shvata. Sve stade, utiša se, svatovi zanemeše. Poneko i zaplaka. Marko se stvori kraj nje, njom obnevideo od bola i nečeg što ona u stanju u kojem je bila ne može da definiše. I, shvata prevaru. I onog glasnika u liku njenog brata od strica koji mu je doneo glas od njenog oca na dan svadbe, da se ona više neće vratiti, da je odustala. Očajan, pod pritiskom roditelja i bruke koja je pukla, pod pritiskom pristigle rodbine iz svih krajeva Mačve i Bosne, doveo je i oženio devojku koju ne voli, ali koja je dugo plela svoju mrežu oko njega, koja je njemu (kao i većini mačvanskih momaka) bila momačka razbibriga. Nije se bunio, bilo mu je svejedno koja će doći umesto Darinke, za njega nije postojala nijedna druga.

Očajan, počinje da razbija sve oko sebe, vriska zamenjuje muziku, stvori se velilka gužva. Njegova mlada obasipa Darinku najpogrdnijim rečima. Udarac posred lica je obara na zemlju, ali shvata da je u svoj toj gužvi Darnika iskoristila momenat i otišla. Trčao je satima tražeći je, ne videvški je sklonjenu u jednom šumarku.

Danima je bolovala u roditeljskoj kući, u bunilu provodila noći i govorili su da je pomalo skrenula. Majka je dvorila neprestano. Noću joj se činilo da čuje oca kako plače. Oporavak je bio dug i spor.

Jednoga dana nestala je iz sela, niko je više nije video, niko nije znao gde je otišla. Pet godina kasnije, pod teretom savesti, otac je umro. Majku su našli smrznutu u kućerku pet godina nakon smrti muža.

Godinama posle toga, momci iz Mačve pričali su da u manastiru Petkovci viđaju prelepu monahinju, da od sjaja njenog lica i lepote krupnih plavih očiju, oni noćima nemaju sna. Stiže glas i do njenog nesuđenog mladoženje i njene jedine ljubavi. On, kao da je poslednji čuo te priče. Istog dana se uputio u manastir Petkovicu!

Susret između to dvoje izmučenih i nesrećnih ljudi oduzeo bi puno vremena, i rečima se ne može opisati. Tada mu je rekla da je bolesna.

Majka Apolinarija i sestre bile su joj kao rod rođeni.

Marko obećava Darinki da će se vratiti po nju. Do manastira i nazad teško se stiže, vrebaju opasnosti. Drugi svetski rat je u punom jeku, ljudi nestaju na putevima, Nemci vrše odmazde. Marko je nekako stigao do manastira sa velikom svotom novaca, dukata da je odvede u bolnicu u Šabac. Njegov povratak nije dočekala. Rekoše mu da je umrla srećna i da ga je pozdravila. Da je želela na svom grobu krst, ali bez njenog imena. Sahranjena je odmah iza manastira.

Otišao je na njen grob i ničice pao po njemu...

Majci Igumaniji je ostaivo sav novac i dukate, rekavši da brinu o njenom grobu i da će on dolaziti da ga obilazi. Na putu kući, upao je u nemačku zasedu. Izrešetan je nemačkim plotunima.

Tako je završena ta velika i nesvakidašnja ljubav o kojoj Mačvani pričaju u zimskim dugim večerima...


saletovepesme.wordpress.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Januar 10, 2011, 09:30:32 pm »

**
Odlomci iz romana
Živorada Stepandića

SVADBA BEZ DARINKE

I
Već petnaest dana mraz ne popušta. Mačva, okovana dubokim snegom i mrazom koji je skamenio sve što je mogao. Odmah posle Božića, sneg je padao tri dana, skoro bez prestanka. Napadao je toliko da je visinom izjednačio puteve, kanale i obale, a seljačke kuće, dvorišta i gumna, odenuo u bela, debela, jednolično sklepana odela.

Kasno ujutro, pomoli se zlaćano sunce, i svojim dugim horizontalnim zracima obasjava debeli zaleđeni sneg, koji se cakli i zaslepljuje pogled. Seljaci prokopali smetove, kao duboke kanale, da bi otišli od kuće do štale, od štale do sena i do drvljanika. Na okamanjenim granama drveća vrapci i senice, s vremena na vreme, zalepršaju krilima, skinu peperjasti sneg i naprave sebi malo mesta: da odstoje, dok se ne ukaže koje zrno kukuruza, ječma ili ovsa, iza seljaka koji, u drvenoj kutiji, nosi svojoj stoci jutarnji ili večernji pomam.

Kerovi leže ispod ambara ili sena; ne izlaze, ne laju, ali i ne dremaju. Po vazda budno motre i prate svoje domaćine, u iščekivanju da i njima padne komad proje, kuvana repa, ili malo u vrućoj vodi zamešanih mekinja.

Dugim, pravim i širokim mačvanskim šorovima, retko prođu pokoje sanke, ili kutija sa upregnutim parom odmornih konja, na kojima zvone praporci. Znate li šta je kutija? To su sanke na kojima je urađen i lepo oblikovan sanduk od čišćene tanke daske. Kutija ima izgled fijakera, tako je i obojena, često našarana po volji i mašti majstora. Kutija se koristila samo za svečane prilike, na primer za odlazak u goste. Na konja se, oko vrata, postavlja niska mesinganih praporaca koji zvone u harmoničnom ritmu, tako da ih je lepo slušati, a svrha im je da upozore pešaka, naročito noću, ako ide saonikom.

Mačvanski seljaci retko idu gde zimi. Najčešće se okupljaju po kućama, pa piju vruću rakiju, jedu uštipke, pečenu belu bundevu, varice, kokice, a u bogatijim kućama, gibanicu ili kiselu gužvaru. Žene predu vunu ili kudelju, a muškarci igraju karte ili pričaju, kako je kome u ratu bilo.

U mnogim kućama, u zimske snežne večeri, prave se čitalačke sedeljke. Kako? Skupe se stari i od njih malo mlađi, pa nađu nekog dobrog čitača, još bolje dva da se smenjuju, i onda se čita naglas "Hajduk Stanko", junačke narodne pesme "pesmarice", večiti kalendar, "Radetića Mara" i druge ondašnje popularne knjige. Čitanje traje, obično, do pred noć, kada nestaje gasa u lampi, kada čitači promuknu, a žene se isplaču zbog ove ili one zle sudbine, junaka u romanu ili pesmarici. Sutra, isto tako, ali kod druge kuće. Zimi noć ranije dođe. Naročito kada se sprema vejavica. [...]

II
Metković se ugnezdio u središtu Mačve. Kao nebeska kićanka, sve kuće su se nanizale oko centra sela sa četiri prava i kratka šora. Ni po čemu nije se razlikovao od ostalih sela ovog kraja. Jedino, možda po tome što je bio siromašniji i imao manje novih, velikih od cigle zidanih kuća, kao na primer susedni Bogatić, Glušci ili Beloti'. S početka XX veka, još je bilo kuća od šepera, sa badžom, ognjištem i verigama u srednjem odelenju u koje se prvo ulazilo.

Mačva je išarana šumama, obalama i barama, a voda plitka, tako da je zemljište dosta vlažno i raskaljano do sredine proleća. Kuće su osvetljavale lampe petrolejke, negde žiže. Većina domova imala je zidani šporet, a samo poneki, savremeniji, plehani šporet.

U centru sela je državna zgrada u čijem prednjem delu je smeštena opština i kafana, a pored nje zadružni dom sa dućanom, a preko puta osnovna škola.

Seljaci su samo leti često putovali. Najčešće u susedne gradove: Veliku Mitrovicu, Šabac i Bogatić, da bi prodali stoku, povrće i žitarice i kupili nešto odeće, i obuće, platna za odeću, opanke, potkov za konje i slično. Kad dođe zima, situacija se potpuno promeni i onda se skoro nikom ne putuje. Putevi se toliko raskaljaju, da i dva mlada konja teško vuku prazna kola. Zato se seljaci na vreme snabdeju gradskom robom, a sitniš i bakaluk kupuju u svom dućanu.

Dosadno je zimi u Metkoviću. Dosadno je i u drugim mačvanskim selima, naročito ako u kući nema omladine i šale. Zato su, valjda, i izmišljena prela. Njih pamte i najstariji seljani, a skoro ništa nije se promenilo do današnjeg dana. Prelile su devojke, a dolazili i društvo im pravili mladići čak i iz drugih sela. Cvetali su navodadžiluci, provodadžiluci, hvaljenja, kuđenja i ostale vrste zbližavanja udavača i momaka. Tim poslom, dakle navodadžalukom, najčešće su se bavili stariji ljudi i starije žene; dokoni, slobodni i skloni ovoj profesiji. A, neki su, bogme, od toga imali i koristi. Navođenje se plaćalo bogatim lapom, a nekad se dug nije mogao namiriti godinama, ako su mladenci bogati i sretni. A ako nisu sretni, onda oboje pominju i kunu navodadžiju, a ovaj opet smatra da su nesretni mladenci sami krivi, jer ih je spojila zla sudbina, a ne on.

Prela počinju po Mitrovdanu i traju do Zadušnica, kada počinju prolećni radovi. U nekoliko metkovačkih kuća, devojke prele. Prele i stariji, ali se to ne računa, jer te sedeljke su zbog njihove mladeži. Mladići najviše hrle tamo gde ima lepih devojaka i gde se peva. Dakle, nije bitno da li je kuća bogata ili siromašna, već je važno da je soba velika i puna devojaka.

*********

Na prelu je upoznala svog dragana i metkovačka lepotica Darinka Lazić. Njen brat od strica, Ivan, služio je vojni kadar zajedno sa Markom Dostanićem iz Noćaja, pa su se sprijateljili i nastavili da druguju i kada su došli kući.

Ivan je potajno želeo da za Marka uda svoju sestru Ružu i zato je izmišljao razne razloge, zbog kojih je često svome domu dovodio druga iz kadra. Ruži se, već na prvi pogled, svideo Marko i zato je prema njemu uvek bila umiljata.[...]

Marko je brzo uočio Ivanovu pravu nameru. Iako mu se uopšte nije sviđala ta nezgrapna i poružna devojka, rado je dolazio, naročito zimi, kada se selo odmara, jer mu je nekako godilo u kući Lazića. Ruža je dobro znala koliko su Markovi bogati i time je pojačavala simpatije prema njemu.[...]  

*********

Godine 1926. zima je bila duga i hladna. Već početkom decembra tlo se zaledilo, a zatim je učestalo padao sneg. Po zavejanim putevima, ljudi su retko i nerado putovali. Naročito noću, slabo se putovalo, jer je postojao strah od jakog mraza i slabe odeće, od zaleđene Save i Drine i gladnih vukova, od beskrajne beline u koju čovek lako zaluta.[...]

IV
Jovan Lazić iz Metkovića bio je tankog imovinskog stanja. Malo zemlje i malo stoke bio mu je sav kapital. U dvorištu mala i stara kuća od šepera, sa dve sobice i kujnom u sredini. U štali kravica koja je malo jela i malo mleka davala. Taman toliko, da se prihrani čeljad. U oboru jedna ili dve krmače, a prasad su uvek po odlučivanju prodavana, da se potkrpe kućni troškovi. Retko je imao ziminu, a godišnje je klao samo dva praseta, jedno za slavu, drugo za Uskrs.

Iza kuće mali čardak, ispod njega magaza sa dva oveća sanduka; jedan za pšenicu, drugi za brašno. Nikada nisu bili puni, čak ni u vršaju, kao ni čardak, gde se držao kukuruz u klipu. Već u rano proleće Lazićima ponestane hrane. Onda pozajmljuju, kupuju na veresiju, kupuju da odrade u kopnji. Jovan i njegova žena Zorka bili su mirni, radni i neprimetni ljudi. Ali, nikako nisu imali berićeta. Sve što su radili bilo je da sastave kraj sa krajem. Da prežive, da decu malo obuku.

Imali su dve kćeri: Stanku i Darinku. Starija, Stanka, udala se onde, u selo, za Đuru Simića. Sa njim je rodila dvoje dece i lepo skućila. Sa njima je Jovan bio posve zadovoljan, a i pomagali su ga.

Druga, Darinka, bila je sedam godina mlađa od Stanke. Sa devetnaest godina bila je već stasala u pravu devojku. Plavuša, na majku, ali viša i krupnija od roditelja. Jovan je umeo, ponekad, zajedljivo reći ženi:

— Na koga li je Zorka, ova naša tako visoka i stasita? Da li je nije sklepao neki Švaba u Mitrovici, kad si odlazila na pijac, pa, kobajagi, teško pešačiš, pa dođeš kući tek kada prevali podne ?

— Ej, da sam, bogda, našla nekog Sremca ili Švabu, ne bih danas sa tobom gulila proju i redak pasulj.[...]

— Moramo, Zorka, voditi računa o tome da li će taj naš budući zet voditi i o nama računa. Da li će nam pomagati, da li će možda biti voljan da nam prezida ovaj kućerak, pa će posle u njemu ostati.

— E, moj Jovane. Koji je zet starcu zidao kuću? Pomiri se sa svojom sudbinom i ćuti. Znaš li šta narod kaže; ko nema dece propadne brzo, ko ima žensku decu propadne malo kasnije, a ko ima sinove — treba da kući. Hteo ti to da priznaš, ili ne, tako ti je. Tako je i kod drugih.

Ćuti Jovan, mrgodan, bezvoljan, pobeđen. Rekao bi nešto, ali ne zna šta. Seo je da ruča, ali mu se više ne jede. Treba da ide da krpi plot, gde je provalila krmača, ali mu se neće. O tome je i sam razmišljao, ali nije priznavao. Njegova Dara je stasita, lepe naravi, vredna i umešna, ali šta to vredi, nije sin. Tuđa kuća. Može da bira; gazdinsku ili varošku ali tuđu. Kad - tad otići će njegova mezimica, a on i Zorka ostaće kao dva panja u pokrčenoj šumi nekad punoj drveća i mirisa.

— Žensko — tuđa kuća — promrmlja otac. — Lepa, čudna mi čuda.

— Treba sa njom da se ponosiš, Jovane. Bolje će se udati.

— Hoće, dobiće motiku sa dužom držalicom, a to imaju gazde.

— Čujem — nastavi Jovan da se oko nje mota neki Noćajac. Ako je onaj što je često dolazio kod Ivana, onda mu znam oca, Petra Dostanića.

— Jeste, jeste Jovane, Petrov je, dobar mladić, svi kažu. Još su i bogati, a to je tebi po volji.[...]

— Neka se uda za tog Petrovog, ne branim, ali nek pita. Neka dođe kući, da vidim kakav je čovek, šta misli o našem detetu, pa ... i ... šta misli ... hoće li nas malo gledati. — Rastezao je reči, skupljao hrabrosti, završi: — Neka ide sve po redu.

Kada se okiša, putevi u Mačvi su meki i glibavi. Tada se odmaraju konji, volovi i krave iz jarma. Ko tada ne uhrani marvinku da se sija, kao uređena kudelja, kaže se da je loš domaćin, ili je beli siromah. Stoka za seljaka ima neku svetu ulogu. Gde bi on, ako ne bi u štalu? O čemu bi, ako ne o marvi, šta bi zapisao ugljenom, parčetom nezagašenog kreča ili mastiljavom olovkom, da nije datuma, kada je krava ili kobila vodila i kad joj je vakat za prinovu. Marvinka je seljaku hraniteljica, radilo i dinar, kad zapne. Duge zimske noći seljaci krate na prelima.

Obično mlade žene i devojke sakupljaju svoje vršnjakinje na predenje kudelje i vune. Išlo se, čak, i na drugi kraj sela. Najomiljenije kone su one lepog glasa, šaljivdžije, pričalice i udovice. Raspuštenica je tada bilo malo.

Za prelo se uzajmljivalo. Svaka preldžinka ponese praznu preslicu i vrteno, a domaćica obezbedi predivo. Soba se, za to veče, isprazni, nekad se iznese i krevet i poređaju klupe. Na sedeljku se zove, a uzovnice se okupljaju čim se obave večernji poslovi u kući. Starije žene sede u kuhinji ili u odvojenoj sobi, ako je ima. Obično dolaze i muževi i očevi, ili navrate kasnije, i ostaju sve do kraja sedeljke. Rodbina sve vreme budno prati svaki osmeh mladeži, svaki mig u drugoj sobi. Prisluškuju šaputanje, prete klimanjem glave, a ako im odvraća ćerkin jaran, prave se, kao bajagi, ništa ne vide. Najčešće pričaju priče koje dolikuju takvim prilikama: o minulim ratovima, vampirima i priviđenjima, o pokojnicima i grobljima i svemu onome što izaziva pažnju i strah.

Zvrje prazna vretena kao roj insekata. Nutkaju se devojke koja će poterati pesmu.

Iz daleka tamo na polju, čuje se žagor momaka. Devojke se smejure, vrpolje i razmeštaju, praveći mesto jaranima.[...]

Ulaze, malo zastajkuju u vratima da osmotre koga ima, pa onda sedaju gde ko dobije mesto. Neki, kojima se društvo ne sviđa, ostaju da stoje, da bi pre otišli. Onda se pesma zaori:

     Ložim prelo, za prelo ne marim,
     nemam lole da sa njim divanim.
     Kako će mi ovo veče proći,
     ako lola ne kani se doći.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Januar 10, 2011, 09:30:56 pm »

**
Odlomci iz romana
Živorada Stepandića

SVADBA BEZ DARINKE

X
Između dva rata u Mačvi je još bio običaj da se u proleće odžavaju svečani sastanci na livadi između sela. To je vreme ka-da listaju i resaju vrbe, pa se taj period naziva vrbopuc ili Vr-bica. Dolaze mladići i devojke iz svih okolnih sela. Dolaze i stariji, gledaju takmičenje momaka u narodnim veštinama: rvanju, skoku u dalj, bacanju kamena s ramena. Sastanci se održavaju u ranim popodnevnim časovima, a završavaju se već u prvi mrak. Na sastanak kod glušačke crkve došli su, prema dogovoru, Marko i Darinka. Nisu se videli dve nedelje, a za devojku je to bilo predugo. Osećalo se to u njenom držanju. Naročito poslednjih dana, bila je ćutljiva i bezvoljna.

Majka se brinula, pomišljala je da nije bolesna , da nešto na smera:

— Daro, čedo, ti si stalno nešto karli. Reci majci šta te muči!

— Ništa, majko. Onako, razmišljam o svačemu, pa ćutim.

— Da nije nešto zbog mladića? Niste se valjda posvađali?

— Nije, dojo, to. Poželela sam ga, pa brinem, ali nemoj reći taji.

— Neću, rano. Što bi govorila, a eto sada mi je lakše, kad znam šta te tišti. [...]

Opet, otac je Darinkino raspoloženje tumačio drugačije.

— Sigurno se duri što joj nisam kupio za Blagovesti haljinu, kako sam obećao. Pola novaca dala Stanka, a on i to potrošio za preče stvari.[...]

Ne pamti Zorka kad je Ivan ili neko od njegovih dolazio, pa čak Boga nazvao. Potpuno su se odrodili odkako je Marko počeo da se pazi sa Darinkom. Hoće da puknu od jeda. Kao da nema drugih momaka, kao da se Ruža ne može takođe dobro udati. Govorila je Zorka čoveku da se čuva njegovih Lazića. Oni im se sada svete. Sa Jovanom govore, i to Bog zna kako, samo kad ga nađu samog. U tome i jeste zlo. Ne govore sa Zorkom i ćerkom, a lepo sa Jovanom. Našli su mu slabu tačku, pa računaju da će, preko njega, sprečiti da se Darinka uda za Marka.[...]

...Darinka se malo podiže na laktove. Ispitivačkim i ukočenim, skoro izbezumljenim pogledom redom ih je prljila. Pomislili su da nije poludela. Još više su se uplašili za njeno zdravlje. Krupnim plavim strogim očima polako je prelazila sa Stanke na majku, a zatim dugo zadržavala pogled na ocu i klimala glavom. Teško je bilo odrediti da li plače ili se smeši to izmučeno mlado biće. Niko nije imao hrabrosti da prekine mučnu tišinu, da nešto kaže, da pokuša da još jednom uteši devojku. Svi su osećali potrebu da nešto kažu, da prevale zid ćutanja i nepoverenja, da odagnaju Darinki misli od voljenog čoveka, od svadbe. Najzad, Darinka se malo pridiže, sede na krevet pored stranice, obrisa dlanovima oči i upre prstom u oca:

— Ti oče, ti! — Progutala je jecaj, udahnula i nastavila: — Ti si me uništio. Hteo si moju budućnost po svom ćefu, a i sam si nesretan, promašen i prazan. Gajio si, Stanku i mene, u nadi da na nama možeš nešto i ušićariti. Očekivao si da će te ljudi poštovati zbog nas dveju, a znaš da te preziru i izbegavaju. Imao si nekoliko prilika da se izvučeš iz bede, nisi umeo, ostao si golja. Imatak se stvara pameću, a ne volovima. Na njivu ideš gazdama, na slavu siromasima. Zovu te kad te iskorišćavaju, izbegavaju kad išteš kopanju brašna. Satkan si, oče, od zla. Majci si davno uništio dostojanstvo. Ona nema svoje mišljenje, svoj stav, ona je duhovno mrtva. Ti si je uništio, oče. Ona mora da misli kako ti misliš; nervozan si kad ti kaže i jednu reč prekora. Splasla joj je svaka volja i nada u nešto bolje. Služi ti samo da radi i da sluša tvoja čangrizanja. Hteo si da uništiš i nas dve — Stanku i mene. Nju si uspeo, delimično, udajom za čoveka kojeg si ti odabrao. Sreća što se i ona s tim složila. Sada sam ja bila na redu. Nije ti Marko ništa kriv. Bila sam uverena čak da ti je drag, a odbacio si ga iz prostog razloga što nije došao tebe da pita za ćerku. Time je povredio tvoje ja. Nije te udostojio pokornim i molećivim ponašanjem, a nisi bio siguran da ćeš nešto ušićariti mojom udajom. Najzad, sigurna sam da ti je smetalo i to što si uvek bio u podređenom položaju u odnosu na njegovog oca Petra. Kod tebe je sujeta teški oklop, a korist od svakog i na svakom mestu, jedina mudrost. Kroz decu se svetiš i prkosiš drugima. Svaku kritiku i osudu naroda smatrao si prolaznom krizom drugih, a nastavljao si po svome. Nisi uvažavao tuđa mišenja, niti si greške ispravljao ni kad su bile očigledne. Nikome ne veruješ, pa ni samom sebi, jer pet puta proveravaš da li su zatvorena na štali vrata ako je tamo bio neko drugi. Nisi verovao da su nam propali opanci i kupovao si druge tek kad sa starih otpadnu đonovi. Kusur iz dućana brojiš paru po paru, a novac kriješ kao da smo lopovi i tvoj novac arčimo. Cicija si, a grdiš druge da ti ne daju na zajam novca i hrane. Tuđu decu si umeo motkom juriti, ako uzmu crvljiv orah ispod drveta u našem dvorištu, a godinama gunđaš i grdiš Stankinog Đuru što ti ore njivu plitko i plaća jeftino onu mršavu prasad. Kada sam bila đak, nisi nikad dolazio niti se interesovao za mene u školi. Mrzeo si učitelja i njemu si zavideo. Bilo je, kada si za svinje i drva, dobijao po nekoliko hiljada dinara, a majci nisi ništa kupovao. I danas nosi skute i oždrelje što joj je kupio pre deset godina, sada već pokojni njen otac. Nisi kupovao ni nama. Po jednu haljinu nosile smo godinama, a gunđao si da te koštamo mnogo. Nema momka u selu kome nisi našao manu. O svim ljudima ružno misliš. Jedino je dobro što si skroman i nećeš tuđe. Možda si zbog toga i siromašan. Siromaštvo je često rezultat urođenog straha i nepreduzimljivosti, a duhovna beda posledica je neprosvećenosti, pa i lenjosti. Nisi, oče, lenj, ali dok radiš ne razmišljaš o poslu i imetku, već o zlobnostima ljudi. Stalno se pribojavaš da ne pojedemo više nego što u nadnici zaradimo... Od kako se Stanka zadevojčila nisi se smirivao, dok je ne udomi po svome ćefu. Poručivao si Đuri da dođe i pita za Stanku, ali si unapred stavljao do znanja da će da ga prilično košta tvoja lepa kćerka. Mrzeo te je taj momak, znam pouzdano, ali je prihvatio tvoje uslove, jer je želeo po svaku cenu da dobije dobru devojku. Stankina odvažnost i sposobnost zasenili su tvoj šićardžijski karakter. Ti zeta Đuru ne podnosiš ni danas, kao uostalom i većinu ljudi u selu, a kćer ne pitaš kako živi, ni reda radi. U poslednje dve godine bio si preokupiran mojom udajom. Smatrao si, to sam osetila, da ako prekardašim dvadesetu, opašće mi cena! Dok seljaci na pijacama u Mitrovici, Šapcu i Bogatiću, trguju žitom i stokom, ti trguješ kćerima!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Januar 10, 2011, 09:31:17 pm »

**
Odlomci iz romana
Živorada Stepandića

SVADBA BEZ DARINKE

... — Nemojte me tražiti. Ja sam otišla daleko da se u ovaj dom nikada ne vratim. Žao mi je samo majke. — Neke su žene, kada se to priča, ustajale, krstile se i molile Boga da se Darinkina priča ne dogodi njihovoj deci.

Naravno, Darinku nije niko tražio, a i gde bi, kada je onako poručila. Jovan je o tome nekoliko puta razmišljao, naročito poslednje godine života, ali šta mu je vredelo, kad nema novaca. Ćerkin odazak Jovan je teško podnosio. Osećao se krivim, pa je počeo da se opija, kako bi se nekako oslobodio želje da je traži. Čuo je da je u inostranstvu, a gde je to inostranstvo nije znao. Na godišnjicu njenog odlaska od kuće, stavio je crnu pantljiku oko vrata i nije je skidao do smrti. Na drugu godišnjicu pustio je bradu, a to su činili samo roditelji kad im umre sin jedinac ili ćerka devojka. To je izraz najveće žalosti. Ako bi ga neko na šoru zaustavio i pitao ima li vesti o Darinki, samo bi odmahnuo rukom i nastavio put...

Vreme je prolazilo, a ljudi nisu prestajali da zaustavljaju Jovana i zapitkuju ga da li se javlja Dara, da li je živa, hoće li doći. Da bi izbegao narod prestao je da izlazi na šor, a kad bi baš morao, išao je sredinom puta. Zaključao je Darinkinu sobu i strogo zabraniio da se u nju ulazi. Tamo je ulazio samo on i to jednom godišnje, na dan Darinkinog odlaska od kuće. Prestao je da slavi i preslavlja, a posle pet godina, pred samu smrt, potpuno se osamio. Danima je ćutao, a na pitanja drsko i kratko odgovarao.

Susedi su govorkali da je sišao s pameti, pa ga nisu ni pozdravljali pri susretu, a ni on njih. Čak su žene počele plašiti neposlušnu decu: "Beži u avliju, eno ide Jovan!" A kada bi to čuo, blago bi klimnuo glavom, a usta razvlačio u neku vrstu poluosmeha punog očaja, potištenosti i samosažaljenja.

Umro je na Mitrovdan na Darinkinom krevetu, a da nije prethodno ni bolovao ili je to krio. Noću se došunjao kući i tu ga smrt prikovala, bez sveće i svedoka. Zorka je naslućivala da mu je kraj, jer poslednjih dana svaku je noć dolazio kući, ali sa njom nije razgovarao. Samo poslednje noći je ušao u ćerkinu sobu i zaključao se. Strašno se prepala. Da je smela, otrčala bi po Stanku i Đuru. Nije palio lampu. Na nebu je sijao pun mesec, pa je Zorka kradomice, kroz prozor, mogla nazreti da je legao na Darin krevet. — Zašto to čini? — razmišljala je — da nije stvarno poludeo, da neće umreti?! — Stresla se od neke unutrašnje hladnoće i vratila se u kuhinju. Podstakla je vatru u zidanom šporetu i presedela celu noć na maloj stolici, podnimljena na suvonjave ruke. Nije smela više viriti kroz prozor, niti ga zvati. Čekala je u dugoj neizvesnosti Jovana ili jutro. Iz progorelih i slabo zatvorenih šporetskih vrata, izbijale su varnice i po katkad jezičak plamena. Na niskom neravnom plafonu igrale su se senke u njenoj mašti oblikovane u ljude, u njenu rezigniranu porodicu. Vidi muža Jovana kako se koprca u nekom granju, u nekoj golemoj paučini. Opet tumara negde, pa mlatara rukama, grdi, preti prstom...

Puca zora na istoku. Rumen preliva mrak kao zaprška vrelu mast. Svanjiva. Petlovi na sedalu u dvorištu i komšiluku snažno udaraju krilima od telo i pevaju. Zorka se trže, razbudi se i malo osokoljena, ustade. Pogleda oko sebe po kujni — sama. Na drvenom krevetu iza vrata noćas niko nije spavao; prvi put posle 30 godina. Rastuži se. Ovde je sa Jovanom provela život, decu rodila i odgajila, stavljala im rakijane obloge na stomačić kada ozebu i trljala Jovanove reumatične noge. Slušala ga i služila, verovala mu i nadala se deci. Oh, koliko se uspomena odjednom naniže kada iole uroni u prošlost. Ova kujnica i krevet u njoj Zorkin su svet, sva leganja i svi snovi ovde su ukolotečeni. Slama u krevetu nije tu noć potabana. Nije imao ko. Svi se zanećali. A ta slama prekrivena kudeljnom prostirkom i izlizanim crvenim ćilimom, odjednom se u njenim očima visoko izdigla, naburila i nogare porasle. Prevaren, napušten i on podivljao — mislila je. Odjednom njoj sinu kroz glavu: — Šta je sa Jovanom? — Od noćas se nije nadvirivala kroz prozor, a on se još ne javlja. Istrča napolje. Gurnu pogled kroz stakla i šipke. Jovan je ležao na lećima visoko ispruženih ruku kao da nešto grabi. U šakama zgužvani vrhovi jastuka. Potrča u kuću, ali u sobu ne mogaše ući, jer su vrata bila zaključana iznutra. Jauknula je u velikom strahu i očaju i snažno vrata tresnula ramenom. Lako su popustila, ispade brava, ključ zveknu od ciglu. Jovan je ležao nepomično. Lice mu je bilo modro, oči iskolačene, a usta iskrivljena i zapenila. Prestravljena, istrčala je u dvorište i počela glasno dozivati rođake i komšije. Brzo joj prostruji misao: — Da sam ranije videla da mu je teško, možda sam mu mogla i pomoći, ovako... Jadna li sam ja, gde ću sama u pustoj kući... bez svoga druga... bez igde ikoga ...

Glasno rida i uvodi u kuću pridošle ljude. Svi skidaju kape, a žene se krste i teše Zorku.

— Daj, Zoro, sveću ... i tamjan, da ga okadimo.

— Evo, evo, sad ću ja! — pa vadi ispod slamarice kreveta u kujni zamotuljak od novina, zatim ga razvija drhtavim i vlažnim rukama; ispada prvo nova šibica, zatim dve-tri mrvice tamjana, tanka sveća i nekoliko novčića. Saginje se i kupi, više pipa prstima nego što vidi očima, suze je zaslepile. Ubrzo stigoše Stanka i svi ukućani, a Đura skinuo kapu još na ulici, jedva uzdržava suze. Dvorište se ispuni narodom. Nije Jovan bio omiljen u selu, a selo došlo, više žaleći zlu sudbinu ovog doma, nego pokojnika...

Pominjali su susedi sve njegove žive i mrtve, čak i njegovog pradedu i decu Stankinu, svi su imali mesto u epopeji jednog ugašenog života, svi sem Darinke, koju niko nije spomenuo. Svi su se nečega plašili i prikrivali, ubećeni da je za onu podvalu najviše kriv upravo on, otac Jovan, da ovo nije prilika da se pokojnik uznemirava.

Sahrana je bila skromna, da ga otprati do groblja došlo je malo sveta. Neki su došli da stvarno odaju poštu Jovanu, drugi da se najedu i napiju, a mnogi da čuju kakvu novost o Darinkinom bekstvu od kuće, jer o njoj su se ispredale razne, neuvredljive priče. Bilo je i takvih koji su tvrdili da im je Darinka dolazila na san kao vila. Duge, guste, raspletene kose i kao da živi u Dostanića štali, a noću luta po Noćaju i Metkoviću, upleće konjima grive i repove i jaše ih po poljima. Neki tvrde da zakonita žena Marka Dostanića ne može da spava i da noću nipošto ne izlazi na dvorište, jer navodno nesućena mlada Darinka Lazić, sedi na pragu kuće i hoće kosom da je zadavi. Baš zbog prepričavanja Darinka je postajala vanzemaljsko biće, koje kad pomenu, neki počinju da se krste i strepe za svoju decu.

Posle Jovanove sahrane, Stanka je predlagala majci da pređe kod njih. Nije htela. Na groblje je odlazila svake subote, ali nije plakala. Sedela je, satima, kraj groba i netremice gledala u kamaru žute zemlje. Tako je ostajala sve dok sveća ne dogori. Nije stavljala crninu. I Stanku je zavetovala da ne stavlja ni za ocem ni za majkom: — Mi to ne zaslužujemo; stideću se Dare i mrtva! — Majka je ostajala setna i kada je Stanka dovodila decu da je malo razblaže. Bivalo je da zimi, i po desetak dana, sedi u ledeno hladnoj  kuhinji, jer  nije  mogla da nacepa drva od tvrdih bagremovih panjeva, što je odnekle doneo još pokojni Jovan. Takvim životom tavorila je još pet godina. A onda je umrla jedne zimske noći. Ujutru je, sasvim slučajno naišla komšinica Ikonia. Sedela je na maloj stolici, čelom i rukama naslonjena na ivicu šporeta. Bila je hladna, ukrućena, možda smrznuta, ko zna. U jednoj ruci držala je šibicu i malo slame, a u drugoj takođe zgrčenoj šaci, nekoliko suvih grančica i dva okomka. Sirota Zorka, nije stigla ni vatru da podloži, da se malo ogreje. A i čime bi? Pod šporetom su bila svega dva-tri krupnija parčeta drveta, što je taman za jednu vatru. Koliko je noći vatru samo podlagala i dlanove grejala na mlakoj plotni, a onda, drhtureći, legala u hladnu, pustu, kamenu postelju. Njena ćerka često se pitala da li je njena majka umrla od bolesti, tuge ili hladnoće, ili je sve stiglo.

Jedva su Zorku spakovali u sanduk. Kao da je htela u grob sedeći, pognute glave i stisnutih šaka u krilima. Ćerka Stanka i komšinice nisu ni znale koliko je izmršala, koliko je krhka, ta tiha žena koja se nikada nije ni na šta žalila. Sama koža i kosti. Kada je videla Stanka kako joj izgleda majka, vrisnula je od bola i nepovrata, što nije više brinula o njoj: — Zar je to moja majka! Zar je toliko napatila i izbolovala, a da nisam znala. Bože, jesmo li mi Lazići grešni ili ludi. ili je grešno neko ranije koleno, a nama se skolalo. Dug nisu stigli da plate, pa ga plaćamo mi. I ti Višnji, ne radiš po pravdi. Sebičan si i bezdušan. Tražiš svoje ma od koga i bilo kada. Samo da se namiri. Jesi li namiren, jesu li grehovi namireni smrću, kaži! — I još jače zarida. Podiže oči i ruke ka nebu, kleče, guši se u suzama: — Ako je taj neko mnogo zadužio, a nemilostiv si, uzmi i mene i to odmah. Nemoj više držati šaku na opustelom domu; završi konačno sa nama! Ostavi mi bar decu na miru! — Glas je izdade, rukama se osloni na zemlju, ućuta. Njen muž, Đura, uhvati je ispod ruke, podiže je i poče tešiti. Glasno ridanje stiša se u jecaj, a krupne suze i dalje su padale na modro ukočeno lice i izmršavele ruke, za navek usnule majke.

Da nije imala dobrog muža, punog razumeljanja i pažnje, i dvoje dečice koji su joj u ovom trenutku bili uteha i parče sunca na tamnom nebu, presvisla bi od bola za majkom, za ocem, za sestrom. Kao da su svi u jednom momentu, sada i ovde umrli i otišli iz njenog života. Takav gubitak čovek doživljava kao gubitak sebe, jer mu se odjednom ukrštaju i zatvaraju svi putevi, a drage uspomene iz detinjstva odjednom pregradi debela zavesa svršene prošlosti. U trenucima očaja život postaje ništa, svet postaje ništa, čovek postaje ništa.

Kraj Zorkinog groba nije postavljen spomenik. Zavetovala je ćerku: — Ako ikada saznaš gde je Darinka i ako ikada bude videla moj grob, udarite mi spomenik. Jeftin, mali, samo koliko da se zna da sam postojala. Ako se ne vrati Dara, neka se izbriše i poslednji moj trag. Hoću i u grobu da ispaštam svoj deo greha.

I kako se to obično dešava, vremenom je bledela uspomena na Jovana, Zvrku, i njihovu tragičnu kćer Darinku, koja je davno nestala bez traga. Jedni su govorili da živi u Beogradu i da služi po gazdinskim kućama, drugi, da je u inostranstvu, treći, da je zavezala kamen za vrat i skočila u Savu. Vremenom su izbledele i te priče...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Januar 10, 2011, 09:31:44 pm »

**
Odlomci iz romana
Živorada Stepandića

SVADBA BEZ DARINKE

...Daleko je podne, ali se putniku žuri, da što pre uzme Darinku, jer do mraka mora stići i u Šabac. Izdaleka je video toranj, a zatim i čitavu crkvu Svete petke Paraskeve. Laganim kasom uđe u manastirsko imanje, pa u dvorište. Zaustavi konja baš onde gde je stajao i prošli put. Okrenu se na sve strane, ali ne vide nigde nijednu monahinju. Posedi malo u čezama, ne bi li ga spazila Darinka i pošla mu u susret. Svi prozori na konaku bili su zatvoreni i ni jedan se ne otvori, niti se pomeri koja zavesa. Marka nešto lecnu...

...Marko bučno otvori malu kapiju na manastirskom dvorištu, nakašlja se, koraknu desetak metara, zastade i pogleda oko sebe. A onda izbeči oči i ledeno se ukoči. Pored visokog zida koji je opasivao dvorište, nedaleko od crkve, blizu glavnog ulaza, spazi novu grobnu humku i plavi sveže ofarbani krst. Na grobu je dogorevala sveća koja je odavno bila upaljena. Nije imao snage da priđe bliže, jer se plašio da ga mrtva dočekuje Dara. A onda se srdito prodera u nadi da će žestinom glasa odagnati crne slutnje, koje su ga obuzimale sve više:

— Majko Apolinarija!!

Prođe nekoliko trenutaka, a onda se otvoriše donja srednja zrata na konaku. Igumanija Apolinarija izađe u pratnji dve kaluđerice. Ne govoreći ništa igumanija Apolinarija priđe Marku, smerno se pokloni i reče:

— Gospodine, primite moje duboko saučešće. — Onda se prekrsti, pokloni još jednom i dade mu znak da priđe grobu...

— Da li se prethodno mnogo mučila?

— Prekjuče je ceo dan pljuvala krv, ali se nije žalila da je nešto boli. Kuvale smo joj razne čajeve, ispirale grlo, grejali ledeno hladne noge, rakijom masirali grudi, tešile je i hrabrile, ali ništa nije vredelo. Juče ujutro se zakašljala, a zatim je iz nje počela da lipti krv. Jadnica, pokušavala je još nešto da nam kaže, ali nikako nije uspevala. Onda je, onako bolna i slabačka, ustala sa kreveta, uzela svoj mali kuferčić i pružila mi ga, objašnjavajući rukama, pogledom i neartikulisanim zadavljenim glasom, da to treba tebi da damo. Potvrdih da je razumem:

— Sestro Irina, ovaj kuferčić, znači, da damo tvom Marku?

— Da, da, M a r k u, — izađe iz njenih jektičavih grudi jasan čist i topao glas, a zatim se smiri na belom jastuku. Iz njenih usta više nije tekla krv. Oči su joj bile široko otvorene i vesele, ali nikoga nije gledala. Mi smo je dozivale, mazile po bledom mršavom licu, kvasile modre usne. One se jedva primetno još jednom pomeriše a onda zatvoriše zauvek. Oči su joj ostale široko otvorene kao da je živa. Zagledana u večnost, u neko nedostignuto blaženstvo, znano samo njoj. Otvorenih očiju otišla je i u grob.

...Zato smo vas svi skupa nestrpljivo pogledali i jedva čekali da doćete da je vodite u bolnicu kako ste obećali. Nažalost, nije joj bilo suđeno da ikad ode odavde. Njoj, kao i većini od nas, manastir je život i grob.

Marko stavi čelo na humku i zaplaka. Zatim ustade i pogleda u nebo: — Bože, zar je moguće da je naša sudbina tako surova? Zar je moguće da si nam zabranio da živimo skupa? Ceo naš kratki vek prošao je u viđanjima, nadanjima, pogledanju i tužnim rastancima. Naša ljubav bila je odsjaj sunca u Savi. Kad ga gledam sa obale, sunce blista u reci, čas je žuto, čas crveno, ili belo, zavisi odakle dolazim, a kada stavim ruku u vodu ili zagazim slika sunca zaigra, polomi se i rasparča, a meni ostane samo hladna voda i blato. Čim izađem napolje, opet se pojavi odsjaj sunca u reci koji me mami idrži na rastojanju....

Očaj i nemir nesretnog čoveka, ko zna dokle bi trajao, da ga igumanija Apolinarija ne uhvati blago ispod ruke i povede u konak:

— Hajdemo, gospodine, u kuću da popijemo rakiju i kafu za spokoj duše našeg anđela!...

Marko pokorno pođe, ne rekavši ništa. Kada popi kafu i povuče deblji gutljaj rakije, pobožno se prekrsti, pogleda visoko iznad glave kaluđerice i zavapi:

— Bože, daj mojoj Dari raj na nebu! Ona je to zaslužila. Ona je bezgrešna! Ona nikad nije pogrešila, bolje rečeno, nikada se nije ogrešila. Možda i zato nikada i nije bila sretna. Nad njom je lebdela ljubav, a kad god je pružila ruku da je dohvati, ona se izmakla. Ne sasvim, već samo toliko da je ne dohvati, a da se i dalje nada.

Na stolu je goreo tamjan u kadionici, u čiraKu velika žuta sveća, a na zidu iznad slike svete Petke Paraskeve, plamtilo je kandilo.

Marko se ponovo prekrsti, popi još jedan gutljaj rakije, pa nastavi:

— Majko i sestre, ne znam koliko sam za sve kriv, koliko sam mogao učiniti da Darinka ne prođe sva iskušenja koja nije želela, koja joj je nametnuo okrutni život i goli sticaj okolnosti. Ona se sklonila u manastir samo da bi se sklonila od rođaka i poznanika, jer joj se činilo da je jedni sažaljevaju, a drugi se sprdaju. Ona je, verujem, bila dobra kaluđerica i sestra, ali nije mislila da će ovde provesti ceo život. Nadala se mome dolasku svih deset godina manastirskih. Nadala se prošlom susretu, da je odvedem bilo gde, samo da budemo zajedno. To mi je rekla i prošli put ne uslovljavajući bilo šta. Iako samo zajedno bili svega nekoliko meseci, ona je smatrala da sam ja svo to vreme njen muž, koji je, negde i zbog nečega odsutan svakog i svakoga časa treba da se vrati. A kada sam se pojavio, ona je to primila mirno, bez uzbuđenja i iznenađenja, kao prigodni nastavak nečeg započetog, pa prekinutog na određeno vreme. Zato sam danas i došao...

*

Neverovatan je osećaj blizine smrti. Čovek se najednom preda. Izgubi volju da se bori, izgubi volju za bilo šta i prosto priželjkuje da se desi što pre ono što će se desiti.

Marko je stajao prav i miran kao kip. Čelo mu se ravnalo sa beskrajem ravne Mačve, a brkovi su prkosili odlučnošću, nepokornošću i ljubavlju koju mu niko nije mogao oteti, čak ni u ovom trenutku.

Odjednom ugleda Darinku tamo na zapadu, na velikoj crvenoj kugli smirujućeg sunca.

— Daro ! Evo ti idem. Dolazim ti pre nego što si očekivala, pre nego što sam se nadao. I treba. Čekaj me, Daro, pred vratima raja, da te tamo uvedem svečano, kao mladu. Da ti priredim nebesko venčanje, kada nisam mogao, ili nisam umeo zemaljsko. Bože, pa ti se smeješ?! Ti si mi ljubavi sve oprostila, sve zaboravila, samo da smo skupa, samo da se gledamo, da se držimo za ruke ...

Ne ču Marko mitraljeski rafal. Samo oseti debeo gutljaj slane, vruće i guste krvi. Htede da je ispljuje, ali ne može. Sa crvenog ogromnog sunca, tamo od Save dolete Dara na anđelskim krilima, kleknu pored njega i medeno smešeći se prošaputa:

— Marko, doći, čekam te!



REČ AUTORA:

... Treba znati, da su mnoga lica iz ovog sela, gde su se zbili i neki ključni događaji u knjizi opisani.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: