Momčilo Momo Kapor (1937—2010)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Momčilo Momo Kapor (1937—2010)
Stranice: 1 2 3 4 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Momčilo Momo Kapor (1937—2010)  (Pročitano 55699 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« poslato: Januar 10, 2011, 10:42:39 pm »

*






MOMO KAPOR (Sarajevo, 08.04.1937 — Beograd, 03.03.2010)

Momčilo Kapor, poznat i kao Momo Kapor je bio srpski slikar, književnik, novinar, član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.

Rođen je u Sarajevu 1937. godine. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Objavio je veliki broj naslova, romana i zbirki priča. Autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket (film), Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

Književni fenomen Mome Kapora prisutan je u našoj književnosti više od dve decenije. Jedan od najčitanijih naših pisaca, neobičan neposrednošću i lakoćom osvaja pažnju čitalačke publike, pišući na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista. Kaporovo umeće fascinacije zasniva se na različitim znanjima i istančanim darovima opažanja i rasčlanjivanja stvarnosti i oblika života, njegovih pojavnih formi i dubina. Svedočeći uvek iz vremena, Kapor našem vremenu dodaje njegovu zaboravljenu korensku povezanost koja u formama svakodnevnih gestova, pamćenja i likova oblikuje njegove junake i obeležava njihovu sudbinu. Kaporova pristrasnost kao pisca, od one je pristrasnosti koja je na strani čitaoca, na strani onih oblika oslobađanja od predrasuda koje bi da nas odvezu od emocija i čistote neposrednosti i bliskosti malih stvari i topline mitologije preživljavanja. Kaporov sentimentalizam i elegantna ironičnost su oblik odbrane od nerasudnih snaga sveta zla i života...

Supruga Mome Kapora, Ljiljana Kapor, osnovala je Zadužbinu "Momčilo Momo Kapor" koja je ustanovila nagradu za književnost i likovnu umetnost koje će se dodeljivati svake godine, naizmenično, 8. aprila na njegov rođendan.

Njegov rođeni stric bio je revolucionar i španski borac Čedo Kapor.
Wikipedia

Fotografija: Večernje novosti

Momčilo Kapor — Teme iz svakidašnjeg života
Slikar Momo Kapor
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #1 poslato: Januar 10, 2011, 10:45:08 pm »

*

DELA MOME KAPORA

Foliranti, 1975.
Provincijalac, 1976.
Ada, 1977.
Lanjski snegovi, 1977.
Hej, nisam ti to pričala, 1978.
Zoe, 1978.
Beleške jedne Ane (hronika u 26 glava), 1978.
Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979.
101 priča, 1980.
Una: ljubavni roman, 1981.
Onda, 1982.
Sentimentalno vaspitanje, 1983.
Knjiga žalbi, 1984.
011-Istok-Zapad, 1990.
Halo, Beograd, 1990.
Dama skitnica i off priče, 1992.
Zelena čoja Montenegra, 1992.
Blokada 011, 1992.
100 nedelja blokade, 1994.
Lero — kralj leptira, 1995.
Poslednji let za Sarajevo, 1995.
Hronika izgubljenog grada, 1996.
Od sedam do tri, 1996.
Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997.
Najbolje godine i druge priče, 1997.
Ivana, 2001.
Legenda o Taboru, 2002.
Sanja, 2003.
Čuvar adrese
Dosije Šlomović
Konte
Lep dan za umiranje
Ljubavne priče
Samac
Uspomene jednog crtača
Eldorado
Putopis kroz biografiju
A Guide to the Serbian Mentality

Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS.

~

Prvo delo u nizu bila je knjiga "Beleške jedne Ane", nastala 1972. posle Mominog diplomiranja slikarstva 1961. na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi Nedeljka Gvozdenovića. "Dakle, drage moje devojčice, nije uopšte važno imate li četrnaest, sedamnaest, dvadeset ili pedeset šest godina! Susretao sam ja i devojčice od sedamdeset i dve, i odmah se nekako videlo da su još klinke: mislim, videlo se to po načinu na koji su zirkale unaokolo i krile smešak u prste, kako su isprobavale perikla sa loknama boje zlata u robnoj kući ogledajući se malčice iskosa i vrlo koketno — bile su to prave klinke od sedamdeset i dve godine, na časnu reč! Jer, drage moje naglo ostarele devojčice, niste vi krive što se život našalio s vama, pa vas jednog jutra probudio kao i obično u pola šest, kad ono — osam banki. Opa! A vi se još pitate da li je 1900." — bio je jedan odlomak iz ove predivne knjige napisane rukama 35 godišnjeg Mome. Milica Lubardić

~

"Foliranti" je prvi roman Mome Kapora, napisan 1975. godine. Beskrajno duhoviti Kapor kroz glavne likove romana, studente beogradskog univerziteta, njihove dogodovštine i pokušaje da dopru do velikog sveta, prikazuje Beograd 60-ih godina 20. veka, predstavljajuci ga kao daleko romantičnije mesto nego što je ono danas. Kao i sva kasnija Kaporova dela, roman "Foliranti" se takođe čita u jednom dahu, neostavljajući čitaoca ravnodušnim, naročito ako je isti rodom iz Beograda. Konstantna težnja glavnih likova ovog romana da što bliže priđu filmskom svetu koji je tih godina doživljavao svoju ekspanziju, dovešće ih do susreta sa najsvetlijim imenima filma. Verujući da su glumci i reditelji i iza kamere tako nasmejani i nestvarni, jedan od junaka romana rizikuje i svoj život u nadi da će krupnim koracima i po svaku cenu brzo dospeti do vrha filmskog sveta gde će dostojno zameniti nedavno preminulog velikog glumca, za kojim žali cela planeta. U mesto toga, zhvaljujući bezobzirnosti tih istih filmadžija u koje je gledao kao u Bogove, snaći će ga tragedija koja potpuno menja kraj ovog dela u odnosu na onakav kakav bi svaki čitalac očekivao. Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #2 poslato: Januar 10, 2011, 10:45:16 pm »

*

LJUDI KOJI SU IZMISLILI SOPSTVENI ŽIVOT: MOMO KAPOR


Prvi paradoks vezan za književno delo Moma Kapora, koji je decenijama bio najčitaniji jugoslovenski i srpski pisac, jeste notorna činjenica da ga je zvanična književna kritika neopravdano zaobilazila. Ako se i pozabavila nekom njegovom knjigom, onda je to bilo kratko i šturo, najčešće u formi dnevne kritike, ili u kolumni "nove knjige". A delo Moma Kapora je zbilja obimno, sadržajno i bogato, leksički raznorodno i, nadasve, izazovno. Ono pruža mnoštvo tema i za najprobirljivijeg književnog kritičara ili književnog istoričara. Kaporovo stvaralaštvo čini više od četrdeset naslova a obuhvata knjige priča, zbirke eseja, vodiče kroz slikarstvo i literaturu, romane, ratne dnevnike i beleške, novinske kolumne, koje su čista literatura, filmske scenarije, sinopsise, tekstove televizijskih i radio, te pozorišnih drama igranih diljem "naše nekadašnje".

Drugi paradoks vezan za ovog pisca je u tome što se kritika u slučaju Kapora najčešće služila kojekakvim svrstavanjima i floskulama, što su bili načini da se izbegne ozbiljnije kritičko čitanje i tumačenje njegovog dela. Jedna od tih "opštosti" jeste i naziv za njegovo delo "proza u trapericama". Druga je, pak, ona o Kaporu kao "našem Selindžeru". Oni koji su to govorili, moglo se odmah videti, nikada nisu pročitali neku Selindžerovu knjigu, a najmanje kultnog "Lovca u žitu". Iako u dobrom broju Kaporovih knjiga egzistira tema mladih, Kapor je, bio ozbiljan, studiozan, pisac, najviše okrenut temama svog vremena, kao i izazovima istorijskih promena i događanjima koja su dramatično menjla svet u kome živimo.
 
Treći paradoks jeste taj da je Kaporova literatura odmah, na samom početku njegovog književnog stvaralaštva, obeležena kao "laka literatura". Ni danas, posle četrdeset godina od kada sam čuo za takvu podelu književnosti, i to iz usta jednog univerzitetskog profesora, ne uspevam da dokučim koja je to literatura "laka", a koja je, pak, "teška". Još jedan paradoks, usko povezan s pomenutom podelom, polazi od toga da Kapor "čim brzo, a samim tim, mnogo piše" onda to što je napisano ne može biti misaono i duboko, tj. ozbiljno. Stara latinska mudrost, koja je se pripisuje Katulu, naprotiv kaže: Cito scribendo non fit, ut bene scribamus, ben nescribendo fit, ut cito, što u prevodu znači: "Ako brzo pišemo, ne znači da pišemo dobro, ali ako pišemo dobro onda pišemo i brzo".

Generalizovan pristup Kaporovom delu najbolje se mogao videti prilikom dodele "Ninove" nagrade za književnost, sigurno najprestižnije nagrade za roman na srpskom jezičkom prostoru, za 1999. godinu. Favorit za nagradu od početka je bio Momo Kapor, čiji je roman "Lep dan za umiranje", vodio u prva dva kruga glasanja. Iznenada, pod zaista još uvek neobjašnjenim okolnostima, nagradu je dobio autsajder Maks Erenrajh Ostojić za roman "Karakteristika". Poznati književni kritičar, inače jedan od članova tog žirija, kasnije je izjavio da su prevladali esnafski i drugi pritisci.

Ključno je bilo zalaganje jednog člana žirija, bliskog vrhovima Udruženja književnika, da se glasa za Erenrajha, jer dobar deo članova tog udruženja smatra da Kapor nema "potrebnu dubinu" koja se traži od dobitnika ove nagrade. Drugi će kritičar, član istog žirija, kasnije napisati da se: "Erenrajhov roman ne može preporučiti kao najbolji roman, pre svega zato što nije najbolji roman. Svaki iole pošten kritičar ili ostrašćeni gutač knjiga naći će Erenrajhovom romanu mnogu manu." Ova naknadna ocena sličila je pranju ruku posle nedostojnog dela. Roman "Lep dan za umiranje" prodat je u više od dvadeset hiljada primeraka i još uvek se prodaje, dok je Erenrajhov roman kupilo svega 300 čitalaca, zajedno sa bibliotekama (podaci izdavača).
 
Dodela "Ninove" nagrade za 1999. godinu otvara jedno od ključnih pitanja u odnosima književnog stvaralaštva i književne kritike — prvo, kako i zašto naša književna kritika, kao deo korpusa nauke o književnosti, pa time i nacionalne istorije književnosti, dozvoljava da značajna književna dela budu zaobiđena i zaboravljena, i drugo, mogu li kritičari uopšte da budu vođeni uskim sektaškim ili privatnim interesima. Biti književni kritičar, ili kritičar uopšte, znači biti ličnost koja se bavi ne samo tumačenjem, procenjivanjem nekog umetničkog dela radi njegovog boljeg razumevanja i recepcije, već i utiče na formiranje književnog ukusa i vrednosti. Zbog takve uloge, kritičar uvek mora biti vođen visokim estetičkim i etičkim principima. Nažalost, kod nas se kritika najčešće vodila drugačijim motivima. Ona je, nešto zbog konfomizma a više zbog kritičarske jalovosti ili stvaralačke nemoći onih koji se njome bave, ili, pak, potpune zaslepljenosti određenim dogmama, odnosno vladajućim teorijskim idejama i principima, neretko bila oruđe u rukama prvo političkih, a potom književnih grupa i klanova.1
 
Pojava Kapora početkom šezdesetih godina bila je otklon od poznatog načina pripovedanja, jer se njegovo stvaralaštvo razlikovalo od tadašnje proze i žanrovski i tematski i stilski. Mada je njegova priča naoko sličila novinskom feljtonu, njena osnovna karakteristika; koja se vremenom nije mnogo promenila, bila je da je ispričana zanimljivo, lako, lepršavo, sa mnogo neobičnih dramskih obrta i situacija, sa dosta jezičkih igara i kalambura, prožeta humorom, ironijom, ali i stalnom setom i nostalgijom. Kaporova rečenica je bila i ostala kratka, sinkretična, jezgrovita. Ne bez razloga, Miroslav Krleža je o Kaporu govorio kao "o onom srpskom Čehovu, koji piše samo kratke priče." Kapor izmiče pokušaju svake definicije kratke priče, jer u njegovim pričama ima mnogo od Poovog "jedinstva radnje", "tehnike sažimanja" Fridmana, "otkrivanja lika" Strouda, "tona" Nadin Gordimer ili "liričnosti", kako je definiše Moravija. Kapor je među prvima kod nas shvatio da današnja novela od čitaoca zahteva aktivno sudelovanje. Radi se o tome da se od čitaoca, a ne pisca, traži da uspostavlja određene tematske i značenjske odnose u okviru teksta.
 
Može se reći da Kapor nije kod nas imao prethodnika i uzora, sem možda Matije Bećkovića; koji se, kao dr Janez Paćuka, u nekadašnjem "Sportu i svetu", a kasnije samo "Svetu", na osoben način, briljantno, zabavno i lako, poigravao s našim manama, zabludama, tvrdoglavostima, jednom rečju našim raznorodnim koloritnim karakterima i psihologijama.2 Kaporu, koji je imao istančan osećaj za detalj, oštro i nepodmitljivo oko za stvarnost, takoreći ništa nije izmicalo. On je od početka bio prototip moderne multimedijalne ličnosti.
 
Bio je slikar i pisac, novinar i voditelj, već zato što je poznavao dušu svakog od medija, što je znao da koristi mane i prednosti svakog od njih. I u tome je osoben u našoj književnosti, jer se od pisca očekuje da sedi u kabinetu i smišlja život. Kaporov kabinet, njegova biblioteka, bili su ulica i kafana, ta sveta i naispirativnija mesta srpske politike i kulture tokom dva poslednja stoleća. Tu je on najčešće nalazio teme za buduće priče i romane. On će sam jednom prilikom zapisati da najbolja dela naše književnosti nisu ona koja su objavljena već su to ona koja su ispričana u kafani, jer je pripovedače, jednostavno, mrzelo da to stave na hartiju. Kapor je bio veliki svetski putnik, tako različit od njegovih savremenika, postmodernista, koji putuju samo drumovima dokumenata i knjiga. Sa svojih čestih putovanja širom planete on će doneti nekoliko zbirki priča i romana, a njegovi putopisi nisu samo putovanje kroz geografski prostor, već su i svojevrsno putovanje kroz omeđeni istorijski prostor. Kapor će, kao retko ko pre njega, skrenuti pažnju na mnoge naše nepravedno zaboravljene ličnosti i događaje. On je u našoj književnosti obnovio i vratio sjaj putopisu, toj skoro zaboravljenoj književnoj vrsti.
 
Ne treba ispustiti iz vida činjenicu da je Kapor, nekako u isto vreme kada i Miodrag Bulatović, u našu prozu uveo sadržaje koji se mogu označiti kao "emigrantska književnost". Drugi pol tog tematskog kruga je "Roman o Londonu" Miloša Crnjanskog. Za razliku od Kapora i Bulatovića, Crnjanski se temama seoba, stranstvovanja, izbivanja, bavi u skoro svim svojim delima, kao i u brojnim svojim pesmama. To je večna tema Odiseja. Ovi mlađi stvaraoci idu od jednog oblika fantastične i fantazmagirične književnosti, ropstva, internacionale zla, trgovine ljudima, zločina (M. Bulatović) do nostalgičnih, realnih ispovesti nove generacije, "socijalističkih emigranata", koje je život nasukao negde na obale Amerike, Kanade, Australije ili Evrope. Kaporovo pričanje nema tu dramsku dubinu koju ima pripovedanje Crnjanskog, ni taj oreol zaumnosti koji prati Bulatovića. Kaporove priče i romani o emigrantima imaju jedno drugo važno svojstvo — širok mozaik raznorodnih ličnosti i karaktera, datih katkad kao kroki, osenčenih jednostavnim potezima, ali sa dubokim psihološkim opservacijama i porukama. Svi njegovi junaci-emigranti su gubitnici.

Kapor je bio veliki inovator i u drugim domenima književnog stvaralaštva. On je u našoj književnosti probudio pažnju za nekim, pomalo zaboravljenim književnim žanrovima. On će, kao što je to uradio sa putopisom, slično uraditi i sa književnim esejom, sa knjigama-dnevnicima, koje su više od feljtonskih zapisa jer imaju nespornu književnu vrednost i najčešće su ili otvorena polemika pisca sa svetom, artikulacija nacionalnog osećanja i ponosa, odslikavanje kulturnog trenutka ili, pak, lament o prolaznosti ideologija. Ipak, najveći domet Kapor će ostvariti u procesu integracije slike i teksta. Ta zaboravljena knjiga- slikovnica; koja je pre pojave fotografije, ali i kasnije, bila jedna od dominantnih vrsta štampanog teksta, pod Kaporovom rukom dobija novu dimenziju. Uvođenjem slike u tekst, on proširuje komunikacijsku ravan knjige. Naša književna kritika, sem sporadičnog pominjanja te činjenice, nije se pozabavila dubljim iščitavanjem tih poruka niti je sagledala njihov uticaj na čitaoce. Crtež, naime, nije samo tu da ulepša knjigu, da je napravi primamljivom za oko. On je tu da nam ispriča različitu priču, da ostvari njenu drugačiju, dodatnu, multivalentnu prezentaciju. Istovremenim angažovanjem oka i uha rukopis postaje višedimenzionalan i višeznačan. Mozaički pristup, ili dve slike, tekst viđen kao slika i crtež, naoko prigušuju vizuelno kao takvo, ali proizvode najveće moguće uzajamno dejstvo svih čula.
 
Naša književna kritika se, nažalost, nije pozabavila još jednim izuzetno važnim segmentom Kaporovog stvaralaštva. Reč je o hibridnosti. Mada Kapor često koristi klasične pristupe u građenju priče, neretko je, takođe, kod njega uočljiva hibridnost ili nagoveštaj nadolazeće hibridnosti žanrova, menjanja poznatih književnih vrsta. Radi se, naime, o tome da novi mediji, nove tehnologije počinju suštinski da menjaju i medije i poruku, a time menjaju ne samo novinarstvo već i književnost. Proširenje medija, inkorporiranje različitih medijskih sadržina i u okviru jedne iste poruke, pojačavaju uzajamni uticaj medija na knjigu i knjige na medije. Konvergencija, ne samo žanrova, već i medija postaje primarni oblik međuzavisnog delovanja u savremenoj kulturi, čime se menja i sama suština kulture.3
 
Za srpsku književnost Momo Kapor je bio veoma važan kao pisac koji je proširio postojeće jezičko polje i unapredio jezičku praksu. U slobodnijem korišćenju jezika on nije imao prethodnika i uzora, sem možda Vinavera i nekih nadrealista. On je u našu književnost, pre svih, uveo jezik ulice, određenih socijalnih grupa, a pre svega jezik mladih, kao ravnopravan i prihvatljiv književni jezik. Njegov iskaz je, zbog jezičkih kalambura i igrarija, zbog eksperimentisanja slengom i lokalizmima, tvorbom kovanica često dobijao jednu novu dimenziju, što je rezultiralo lakom i ničim omeđenom recepcijom. Time je njegova priča postajala uverljivija, zabavnija i samim tim i popularnija. Kapor je, inače, najčešće pripovedao u prvom licu, čime je postizao veći stepen prihvatljivosti i uverljivosti, ali je u svojim romanima koristio poziciju pripovedača kao neutralnog lica, dakle govor u trećem licu. Sledeća karakteristika Kaporovog jezika je virtuozno simultano korišćenje ekavskog i ijekavskog dijalekta, koje čitalac najčešće i ne primećuje.
 
Kapor je izvanredno vladao i kompozicijom. U svakom njegovom romanu struktura je različita. On će se u nekim romanima vraćati temama koje je ranije koristio, ali su sada oni dati u novoj matrici. Najilustrativniji su u tom smislu "Foliranti" (1974) i roman "Konte" (2003) koji su, po istom predlošku, ispričani na dva različita načina, kao izvesna vremenska parabola o mladim i starim folirantima, ili o ljudima koji su izmislili sopstveni život. Poseban deo Kaporovog stvaralaštva jeste njegov ratna literatura. On se bavi ratom ne da bi ispovedao mržnju, već da bi ispričao tužne sudbine onih koji su izgubili i zemlju i sopstveni život, ostavljeni i odbačeni od sveta i naroda kome pripadaju. Ciklus romana i priča o ratu sigurno je, sa klasičnog kritičarskog stanovišta, najznačajniji i najuspešniji deo Kaporovog književnog stvaranja. Međutim, ne sme se ispustiti iz vida da je Kapor, pored Nebojše Jevrića, napisao najbolje novinske tekstove o ratu u novije doba. Time je potvrdio da je dobar pisac uvek i angažovan pisac.
 
Angažovanost i prefinjen osećaj za meru svojstven slikarima, posebno će doći do izraza u Kaporovom dramskom stvaralaštvu: Ono je veoma raznorodno i kreće se od monodrama do filmskih scenarija, sa mnoštvom dobrih televizijskih i radio drama. Najveće deo njegovih pozorišnih komada donosi priču sa naoko jednostavnim zapletom i s pitkim, osmišljenim dijalozima, koji pomalo podsećaju na ranog Aleksandra Popovića. Predstava po knjizi "Beleške jedne Ane" igrana je preko deceniju, sve dok glavna glumica nije imala dovoljno godina da igra majku glavne junakinje. Malo je poznato da je Kapor napisao mnogo scenarija za kratke igrane filmove kao i brojne sinopsise za dokumentarne i namenske filmove, ali je ovaj njegov rad ostao nesistematizovan ili je izgubljen. Scenariji koje je pisao za veliki ekran, posedovali su magijsku jednostvanost i poražavajući nivo komunikativnosti. Pomenimo samo scenario za film "Valter brani Sarajevo", koji jebio i ostao najgledaniji jugoslovenski film svih vremena. Iz jednog scenarija, koji nikada nije realizovan, nastaće docnije jedan od najboljih srpskih romana druge polovine 20. veka — "Zelena čoja Montenegra."

Zašto je naša kritika, koja se inače nikada nije oslobodila olakog etiketiranja i generalizovanja, Kapora kvalifikovala kao pisca "tinejdžerske proze" ili pak "našeg Selindžera"? Radilo se, naime, o običaju da kritičari; i oni iz dnevne štampe i oni iz književnih glasila, jednostavno preuzimaju odrednice i generalizovane ocene o nekom stvaraocu od nekog drugog kritičara, ne zagleadajući šta se nalazi ispod površine. To je ona praksa koja će biti biti označena u američkoj univerzitetskoj književnoj kritici kao "zamka konformizma", ili neselektivno preuzimanje specijalizovanih sadržaja. Ne kažem da Kapor nije pisao dosta o mladima i za mlade. Ali, jednostavno, on je instiktivno, prateći odrastanje svoje dece, našao da dotadašnja literatura za mlade ne komunicira na pravi način sa generacijom koja dolazi, koja ima različite ukuse, i koja "strašno brzo odrasta" (M. Kapor). Pišući o mladima i za mlade Kapor je ponovo bio inovator, jer je odbacio praksu i vladajući model tkz. omladinske književnosti, te premostio tendencije pukog oponašanja moderne proze za mlade tog doba, pre svega one koju je ustoličila Fransoaz Sagan, a kod nas protežirali Grozdana Olujić i Siniša Pavić. On je u prozu za mlade uveo njihov jezik, njihove idiome, njihov sleng, koji se rađao pod uticajem narastajuće implozije medija.
 
Kapor je kao retko koji pisac pre njega bio i veoma zainteresovan za produktivno eksperimetisanje sa predlošcima starije literature, ali ne i njihovim inkorporiranjem u sopstveni tekst Predlošci su za njega bili samo inspiracija za buduće priče ili romane. Kapor je napisao jednu od najlepših knjiga kod nas, delu koje je pohvala knjizi i književnosti. Reč je o zborniku portreti
"Sentimentalno vaspitanje" gde su skupljene priče koje su najviše uticale na njega kao pisca sa izvanrednim propratnim komentarima, kojih se ne bi zastideo ni jedan vredan književni kritičar. Kapor se, takođe, usudio da napiše priručnik za buduće pisce, otkrivajući tajne i recepte iz svoje stvaralačke alhemijske laboratorije. U našoj literaturi ništa zanimljivije nije napisano o knjizi od vremena kada je Milovan Danojlić objavio "Kako je Dobroslav protrčao Jugoslaviju". Malo se zna da je Kapor bio veliki propagator knjige. On je retko kad odbijao pozive brojnih biblioteka širom Jugoslavije, a kasnije Srbije, za gostovanje li promociji neke svoje knjige ili na promociji knjige uopšte. Ostaće zabeleženo da je on jedini naš pisac koji je bio jednako popularan i u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni, Crnoj Gori ili Makedoniji. Uostalom, danas je najčitanija knjiga u Hrvatskoj njegov "Vodič kroz srpski mentalitet".

O Kaporu kao književniku i vrlo talentovanoj i nadasve komunikativnoj ličnosti najozbiljnije i najbolje je pisao jedan od najvećih naših živih pisaca Dobrica Ćosić. U svojoj knjizi "Prijatelji" objavljenoj 2005. godine Ćosić kaže: "Neki "teški", "s duplim dnom", ozbiljni" i preozbiljni, "značajni" i manje značajni pisci, i oni stari i oni mladi, nadmoćno, ironično, komotno, često i zavidno nazivaju Kapora "lakim" i "zabavnim" piscem, potcenjujući zanimljivost kao prvo pripovedačko svojstvo svake dobre proze, a upravo tom zanimljivošću i aktuelnošću se odlikuje Kaporova proza".4 O Kaporovoj prozi, ali i o Kaporovom osećanju nacionalne pripadnosti Ćosić će reći: "Apolitičan, svim simpatičan, popularan posle dve prve objavljene knjige ("I druge priče' i 'Hej nisam ti to pričala') Kapor šokira književnu konformističku intelektualnu čaršiju 1961. godine kada potpisuje 'Predlog za razmišljanje', odgovor srpskih pisaca na objavljenu zagrebačku 'Deklaraciju o nazivu hrvatskog književnog jezika', kojom se ideološki počinje da razbija jedinstvo srpskohrvatskog jezika i započinje hrvatska secesija u Titovoj Jugoslaviji, snažno manifestovana u srbofobiji i antijugoslovenstvu hrvatskog MASPOK-a, 1971. godine. Žestoka politička kampanja pokolebala je mnoge potpisnike, ali ne i Moma Kapora". On će, svedoči Ćosić, posle toga, punih sedam godina u ženskom listu "Bazar", pod pseudonimom, objavljivati "Beleške jedne Ane", koje su bile najpopularnije štivo ne samo čitateljki, već i mnogih studenata književnosti i muškaraca uopšte. Igor Mandić i Veselko Tenžera, tada vodeći mlađi hrvatski književni kritičari tvrdiće da je to "jedna ozbiljna literatura".

Ono što je Kapora razlikovalo od većine srpskih pisaca koji su početkom raspada Jugoslavije odlučili da zaćute, ili da nojevski zavuku glavu u pesak na samo pominjanje nacionalnog osećanja, bilo je to da je on "stao na branik svoje nacije, stao na stranu onih koji stradaju i pate. Stao je nastranu svog naroda: ličkog, kordunaškog, krajiškog, hercegovačkog, sarajevskog, romanijskog, semberijskog, srpskog naroda" (D. Ćosić). I Momo Kapor je, kaže Ćosić, sledio Crnjanskog, opredelio se za Srbiju i zavičaj, zato što je toliko napaćen, što je toliko nesrećan kroz vekove. I on, kao njegov vršnjak Milovan Danojlić, "umni i svesni ispovednik i tragalac za celom istinom o sebi i svom narodu u vremenu njegove istorijske pometnje, velikog stradanja, i kazne koju je od međunarodne zajednice poneo za svoje grehe i zablude", saznao je "ono što ga je donelo na svet, on je nezamisliv izvan istorije i geografije… i da je kućni prag najviša planina, a rodno tle najtvrđe opredmećenje telesnosti, međa koja se u sebi nosi i nikad ne prekoračuje".


Živko Cerović

____________________

1 Samo se tako da objasniti činjenica da je Miroslava Popovića, pisca "Sudbine", sigurno jednog od najboljih romana 20. veka, srpska književna kritika godinama jednostavno ignorisala i zaboravljala. Ista je bila sudbina desetine drugih autora. Bilo je mnogo naših talentovanih pisaca koji se nisu uklapali u pomodne kategorizacije i šeme, klasifikacije i podele, ili nisu bili na idejnim pozicijama svog vremena, i koji su stoga, jednostavno, bili zaobilaženi.

2 Bećkovićeve igre rečima, žongliranje pojmovima, neobični, diskurzivni obrti, sarkazam i satiričnost bili su uistinu nešto posebno i novo u našem pripovedanju. Nažalost, Bećković je odlučio da bude samo pesnik, što je veliki gubitak za srpsku prozu, ali i veliki dobitak za srpsku poeziju. Mada su Bećkovićev jezik i konstrukcija iskaza sličili docnijem Kaporovom, da se uočiti bitna razlika između njihovih stilova pripovedanja. Možda, ipak, njihova izvesna sličnost dolazi otuda što su obojica deca takozvane ratne generacije. Tu generaciju je, možda najbolje, opisao Slavomir Mrožek, i sam "ratno dete":
"Za nas rat nije bio veliko razočaranje, pošto još ništa nismo znali o nadi. Za nas, početak novog istorijskog i objektivnog sveta podudarao se sa početkom našeg biološkog sveta, onoga koji počinje kada se iz detinjstva ulazi u dečaštvo. U posleratni svet smo se bacili sa velikom energijom i naivnošću. Specifičnost mog pokoljenja jeste u tome da se još uvek nismo nagovorili. Što ne znači da nismo govorili. Bili smo trube u koje su duvali drugi…"

3 Hibridnost nudi neshvaćene potencijale kao okvira za razumevanje dela koja su rađena iz više suprostavljenih delova ili na neki drugi način komuniciraju u međuprostoru između multikulturnih, posebno lingvističkih tradicija. Mihail Bahtin ovako definiše formu hibridnosti: "Ono što mi zovemo hibridnom konstrukcijom jeste izraz koji pripada, sa svojim gramatičkim i kompozicijskim obeležjima, samom govorniku, ali to sadrži upravo mešavina dva iskaza, dva govorna običaja, dva stila, dva jezika, te dva semantička i aksiološka sistema verovanja". Džej Dejvid Boleter u The Desire for Transparencz in an Era of Hibriditz (2006), smatra da se nasuprot hibridnosti nalazi transparetnost, odnosno prakse koje teže transparetnoj prezentaciji stvarnosti sa samo jednim medijem ili formom. O budućnosti hibridnosti Bolter kaže da "pojedinačno žanr kao takav, jedan i jedini, još uvek ima budućnost, jer delovi naše savremene kulture i dalje žele da predstave ono što može biti čitano kao pojedinačno i jednoznačno, što hibridna predstava ne može."

4 Čitajući ove redove setio sam se pisma koje je Anton Čehov uputio Ivanu L. Leontijevu (Ščeglovu) 1890. godine: "Sva dela svrstavam u dve grupe: u ona koja mi se sviđaju i ona koja mi se ne sviđaju. Drugog kriterijuma nemam, a ako me upitate zašto mi se dopada Šekspir, a ne Zlatovratski, neću umeti da Vam odgovorim. Vremenom ću, možda, kad postanem pametniji i doći do kriterijuma, ali zasad me svaki razgovor o "umetničkom" samo zamara i deluje mi kao nastvaka onih istih sholastičkih razgovora kojima su se ljudi morili u Srednjem veku"





LJUDI GOVORE

Časopis za književnost i kulturu
godina 3 | proleće — leto 2010 | knjiga 3 | sveska 8 i 9
Glavni i odgovorni urednik Radomir Baturan
Toronto, Kanada
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #3 poslato: Januar 10, 2011, 10:45:25 pm »

*

KAPOROVA GEOGRAFIJA LJUBAVI


Za prvo izdanje knjige Skitam i pričam (1979), Kapor je 1987. dobio književnu nagradu "Branko Ćopić" (osnivač "Novosti 8", kasnije "Osmica"), i tada je ta knjiga (prirodom same nagrade) žanrovski određena kao feljton. Međutim, iako se feljton svrstava u prigodne, "niske žanrove", feljtonisti odavno pišu i pouzdano, eruditno, raspravljajući elokventno i uverljivo, stilom koji je kod dobrih feljtonista po mnogo čemu uzoran i visok. Kapor, u stvari, spada u red naših najboljih feljtonista. Već 1982. godine, ista knjiga doživela je drugo, znatno prošireno izdanje u jednoj od biblioteka zagrebačkog "Znanja" koje je uređivao Zlatko Crnković, isti onaj koji će se, 2006. godine, oglasiti i u NIN-u (17. avgust) tekstom "Momo, zašto plačeš" i u zagrebačkom "Nacionalu" ("Labuđi pjev Mome Kapora", br. 572), zamerajući koješta jednom od najčitanijih i najtiražnijih pisaca iz male grupe onih - naših i stranih — autora koji će proslaviti i Crnkovića i njegove biblioteke. Crnkovićev tekst odlikovaše se time što je, bar kada je o Kaporu reč, ostao nezapažen, neprimećen. I što nije udostojen odgovora. I taj Kaporov tekst ("Putopis po zabranjenim gradovima", nastao na tragu Kamijevog pripovednog eseja "Putopis po gradovima bez prošlosti"1, sa nenadoknadivim i po mnogo čemu jedinstvenim ilustracijama autora, objavljen je u piščevoj knjizi jednostavnog naslova Putopis kroz biografiju (Knjiga-komerc, Beograd 20062 u skromnom tiražu od 5.000 primeraka. Sam Kapor sklon je da tu knjigu vidi kao "zbirku čudnih antiputopisa, priča o tome šta mi se dešavalo dok sam obilazio svet".
 
U knjigu Putopis kroz biografiju Kapor je uvrstio sedamnaest tekstova: "Kako se piše putopis", "Voz nostalgija", "Autostop", "Putopis po zabranjenim gradovima", "Put kojim se ide samo jednom", "Ratna putovanja sa Dragošem", "Zapisi o otetoj zemlji", "O siru i vojnoj muzuci", "Putovanje kroz noć i maglu", "On The Road", "Osveta", "Umetnost s nogu", "Salon d Pari", "Putovanje kroz jedno slikarstvo", "Geografija ljubavi" "Srbija — poslednja ljubav Vronskog" i "Zadnja pošta — Srbija".
 
Samo vremensko-prostorni plan ovih antiputopisa ili, još češće, samo neizmenjeni naslovi (i delovi) nekih ranije objavljenih putopisa, koji se čitaju kao da su upravo napisani, sada sadržajno inovirani, temeljito preoblikovani i obogaćeni perspektivom životnog i kulturnoistorijskog trenutka u kojem se knjiga objavljuje i autorovim pokadšto drukčijim stavom, povremeno i donekle, podsećaju na tu davnu Kaporovu knjigu, a u njoj je, u stvari, štošta novo i drukčije. Kad bismo terali mak na konac, ovu knjigu bismo, uz nužna apstrahovanja od žanrovskih uslovnosti i cepidlačenja, mogli razvrstati i u putopisni roman, gde je i narator i junak sam autor. Tipološki, junak je (rečeno jezikom Rolana Barta) čas aktant, čas personaž, budući da je Kapor jedan od onih pisaca koji sve ono što je ispripovedao zaodeva u autokomentare. Kaporova poetička samosvest ponekad je primarnija od naracije. Sve je sada zrelije i nesumnjivo dublje. ("Sedamdeseta mi je", zapisuje Kapor u tekstu "Kako se piše putopis", kojim se i otvara ova knjiga.) I sve je pisano bez iluzija o krajnjoj svrsi bilo kojeg (pa i literarnog) našeg putovanja. Putopisne zabeleške starog pokvarenjaka sada su obeležene cinizmom i nadmoćnim osmehom onoga koji bi, kao Crnjanski u pesmi "Prolog" mogao reći: "Ja videh Troju / I videh sve." I dodati: Ništa naročito. ("Neka bude zabeleženo da za mene svet više ne postoji. Jedva me je i Srbija dopala!" — zapisao je Kapor i u knjizi Od istog pisca) A kakva je ta Srbija i o kojoj je vrsti ljubavi3 reč, vidi se iz Kaporovog teksta "Zadnja pošta — Srbija": "Posle mnogo vremena spavali ste ponovo kao kada ste bili dete. Kakva razlika od košmarnih noći u grmljavini saobraćaja i urlicima sirena po Šeratonima i Hiltonima čiji je miris posteljine uvek isti: bezličan i 'dezinfikovan — samo za vašu upotrebu'. Plahte i jastuci u skromnoj sobi u kojoj ste proveli ovu noć u Srbiji bili su uštirkani, šušketavi i nevini: mirisali su na dunje sa ormana, bosiljak, detinjstvo i mladost, na nešto prisno ušuškano i sveže." Kao i Hari Lajm iz Grinovog (ekranizovanog) romana Treći čovek, i Kapor se ruga Švajcaracima4 koji su, sve živeći u miru i čuvajući i plodeći tuđe pare (za razliku od Italijana, koji su, istina, imali i Bordžije, ali i velike slikare i umetnike, renesansu, itd.) dali ogroman, takoreći nezamenljiv doprinos svetu izumevši — sat sa kukavicom! Izum je, nema šta, dušu dao da mu 'her' Žika Pavlović (igra ga Dragomir Bojanić Gidra) iz drugog dela Ludih godina Zorana Čalića (film "Došlo doba da se ljubav proba"), vodoinstalaterskim papagajkama, stručno i suptilno, zavrne šiju, a to isto učiniće i balkanski špijun Ilija Čvorović, doduše, golim rukama umesto običnim, zarđalim kleštima.
 
Ali, gde god putovao, Kapor se uvek umnožava u nekoliko stvaralačkih likova, od kojih se za prevlast bori više njih: u slikara, koji bi da u velikim svetskim galerijama i muzejima prstima dodirne hrapave površine slike, da oseti onu centrifugu vremena, da udahne miris izvitrelog terpentina i da bar ponešto od onoga što je video naslika ili nacrta, i da time ilustruje bilo svoje, bilo tuđe knjige; u novinara reportera — koji bi da putuje i putuje, da upozna(je) zemlje, ljude i njihove navike i, na kraju, u pisca — koji bi da u prolaznom otkrije večno i neprolazno, da od svega sačini zanimljivu, lepršavu i pitku priču.5
 
Emotivni i mentalni prtljag putopisca, kaže se, nikada nije isti pri ulasku u jednu zemlju i pri izlasku iz nje, mada putovati odavno znači — gubiti iluzije. Svoje zapise, impresije i putopise sa putovanja po svetu, od kojih poneki, posigurno, mogu ući u vrh neke imaginarne antologije srpskih putopisa(ca), Kapor je objavio u knjizi Skitam i pričam (Znanje, Zagreb, 21982), u poglavljima Sentimentalno putovanje i Markiz de S. A. D. Rečju, imamo li na umu tematsko-motivsko bogatstvo njegove proze i toponimiju koju ona 'pokriva', Kapor nije samo srpski nego i — svetski pisac. Svetski čovek, svakako. Razumljivo, ovakav stav ne izvodi se samo iz hronotopa Kaporove proze, koji stalno fluktuira, već je on književno-aksiološki stav, imanentno, unutarnje svoj stvo Kaporove umetnosti pripovedanja.
 
Menjajući se iz knjige u knjigu da bi uglavnom ostao isti, svoj i prepoznatljiv — dosledno pišući jednu vrstu žanrovski teško odredive, hibridne (Draško Ređep bi rekao — neuporedive) proze, tragajući za žanrovskim integralom, Kapor je u svoje celokupno književno i publicističko delo ugradio i sastojke autentičnog putopisa jer putopisnih reminiscencija ima u mnogih njegovim knjigama — u romanima Zoe6 (1978), Knjiga žalbi (1984), Konte (2003), Zelena čoja Montenegra (1992, 21999, 32006), u Eldoradu (2005), u knjigama priča, feljtona (malih7 ogleda, kako ih autor zove). A kao putopisac, Kapor se ne da zavesti zovom lažljivih sirena i plaćenih globtrotera čije (putopisne) knjige vrve geografskim (pejzažnim) pikanterijama, posnim, bedekerski napabirčenim činjenicama, suvom drenovinom hronoloških i istorijskih bukvara za naivne i budale. Od takvih putopisa, sve i kad se iz njih ponešto i može naučiti, juče su korisnije i pouzdanije bile fotografije, a danas — kamere, jer takvi putopisci na putovanju jedino angažuju čulo vida i, eventualno, sluha, a mozak i intelekt kao da zaborave kod kuće. Tu ponekad ima i dragocenih činjenica, ali se iz svega vidi da je putopisac čovek male kulture i da ne zna, da nema dara da to faktografsko filtrira onim nezamenjivim, ličnim pečatom. Suprotno od toga, Kapor je fasciniran ljudskim pejzažima, više enterijerima nego eksterijerima, pričom o mentalitetu, navikama, kulturnim i civilizacijskim slikama, koje svedoče o povesti ljudske duše u vremenu. Staze, lica i predeli u Kaporovim putopisima premeravaju se njegovom ličnom biografijom i koliko širokim (unekoliko i opštim) toliko i ekskluzivističkim probranim mestima iz piščeve lektire, citatima, preudešenim citatima i autocitatnošću, replikama iz "semtimentalnog vaspitanja". I kada čitaočevoj znatiželji nudi reportažne slike s mnogobrojnih putovanja, a nudi ih jer ovde je ipak reč o putopisima, Kapor to uvek čini u brzim, letimičnim, panoramskim snimcima, fokusirajući se redovno na lični doživljaj kakvoga grada,8 na ljudske sudbine i na jezik. Kaporov umetnički postupak (karakterističan ne samo za ovu knjigu nego i za njegovu celokupnu prozu) možda bismo (rizikujući) najlakše opisali njegovim rečima iz crtice "Manekeni" (knjiga Skitam i pričam, ciklus "Beograd je ipak Beograd"): "Sedeo sam slučajno na jednoj modnoj reviji, okružen poslovnim ljudima i ocvalim ljubiteljkama lepog odevanja. Oni su gledali modele, ja — manekene. Oni noge — ja glave. Oni glave — ja oči. Oni oči — ja iza očiju!"

Uz to što je putopis kroz biografiju, knjiga je i (neupotrebljivo, razume se) uputstvo kako se piše putopis. U uvodnom poglavlju istog naslova ("Kako se piše putopis"), Kapor na svoj elokventan i neponovljivo obešenjački način kaže da je začetak svakog (mini) putopisa u razglednicama koje iz sveta šaljemo bližnjima, a one koje taj odgovor ne zadovoljava autor upućuje na knjigu "Kako se pravi roman" znamenitog španskog mislioca, pesnika (tragičnog osećanja sveta i života) i izgnanika Migela de Unamuna ("A sad mislim da je najbolji način da se napravi taj roman ako ispričam kako ga treba napraviti... Trebalo bi izmisliti, najpre, središnji lik koji bi, naravno, bio ja sam... U svoj bih roman stavio uspomene sa svojih putovanja, govorio bih o Gentu i o Ženevi i o Veneciji i o Firenci...") Kapor smatra da su Kazanovini Memoari "idealan putopis od jedne do druge ljubavi". A dok nas vodi kroz predele, gradove (Pariz, London, Rim, Moskva, Kazablanka, Sidnej, Dubai, najpoznatije svetske galerije, restorane, kafee, ateljee najboljih slikara ("Pipnuo sam prstom prašnjavu Rubensovu paletu u njegovom ateljeu u Antverpenu"), esejizirajući o onome što je video, čuo i doživeo u svojim mladim i zrelim godinama, on, već u sedamdesetoj, dok sedi u malom bifeu, u "Konobi", kaže: "Muka mi je od putovanja. Naročito od onih koja me očekuju. Sem ove 'Konobe', ovog stola, pogleda na komadić travnjaka i na čašu crvenog vina, svet mi je više nego dosadan", nastavljajući: "Mogu mirno da kažem, nagledao sam se i njega i njegovih čudesa. Kako od svega toga napraviti niz poglavlja nekog putopisa kad ti događaji nemaju nikakve veze jedan s drugim, mada su, možda, deo uzbudljive avanture putovanja ka tački na kojoj prestaje pamćenje." Iz istih, poetičkih razloga, Kapor se rado opominje Putovanja po mojoj sobi (1749), čiji je autor Gzavije de Mestr (Xavier de Maistre)9 svoje delo pisao pod uticajem Sentimentalnog putovanja Lorensa Sterna. Kao i za Gzavijea, i za Kapora, koji se već gadi dalekih putovanja i opštih mesta, opisivanje predmeta i stvari koje nas okružuju — pravi je izazov, i on se odmah baca na pisanje sage o "staroj, tučanoj, kitnjastoj 'kraljici peći' koju sam kupio kod jednog starog staretinara one zime kada je u Beogradu često nestajalo struje..." U epiloškom tekstu "O Beogradu" iz čudesne knjige Magija Beograda (2008), Kapor piše: "S druge strane, u Beogradu ako zimi nećeš da se smrzavaš, moraš da imaš najmanje pet-šest vrsta grejanja. Kakvo bogatstvo imaginacije! Kad nestane struje, Beograđani uključuju nafta-peći. Nema li nafte, upaliće plinske grejalice! Nestane li plina na tržištu, tu su nam termoakumulacione peći. Srećom, nismo porušili ni kaljeve, a u podrumu ostalo nešto uglja i drva iz boljih vremena... U kuhinji nam šporet zvani 'fijaker' (keva ni za živu glavu nije htela da se odvoji od njega), a na tavanu, za svaki slučaj, zlu ne trebalo, čuvamo i staru bubnjaru, iz okupacije, koja se loži piljevinom i raznim otpacima, a može i novinama! Sakupljaćemo gajbice po pijacama, ali se nećemo smrzavati niti se na milost i nemilost prepustiti samo jednoj vrsti grejanja."10
 
Ali, bilo kako bilo, ne zavaravajte se. Kaporu nije do toga da vas vodi po svetu, uzgred ga plastično opisujući, nije mu do putopisa nego do (auto)biografije putopisca i naratora, do prijatelja (Boro Drašković, Radoš Kalajić, Jovan Rašković, Paja Barbulović, Radovan Karadžić, Mario Faneli...), do onoga što on zove "geografija ljubavi", do priče, do naracije, dakle. ("Samo da preguram ove lude sedamdesete, pa da se smirim. Ponovo da ne putujem nigde, sedim u kuhinji sa bocom vina, sjeničkim sirom i kao krv crvenim paradajzom na kome se tope krupna zrna soli i čekam da mi neko ponovo pošalje razglednicu pomoću koje će mi se kredenac u kujni pretvoriti u Notr-Dam", piše on u priči "Umetnost s nogu".) Da je to tako, lako ćemo se uveriti iz možda i "najputopisnijeg" poglavlja ("Put kojim se ide samo jednom") ove, po mnogo čemu izuzetne Kaporove knjige. I tako, ne znajući šta će tamo otkriti, Kapor najzad dolazi do krajnjeg cilja svojih mnogobrojnih potucanja po svetu, do "beskrajne pučine trga Džema el Fna iz četrnaestog veka, u gradu Marakešu". To je, u stvari, trg pogubljenja "na kojem su mnogi nesrećnici imali randevu sa smrću pred radoznalom svetinom koja je uživala u javnim smaknućima". Iza uvodne rečenice — "Čitavog života bavio sam se književnošću i verovao da znam dosta o tome ali najzad, na trgu Džema el Fna, u Marakešu, dobio sam najvažniju lekciju o umetnosti pripovedanja" — Kapor pripoveda kako, tačno u pet po podne, na taj trg dolazi mršavi starac u dugoj, pomalo pohabanoj galabiji boje pustinjskog peska: "On je pripovedač. Nikoga ne poziva da mu priđe i da ga sluša. On jednostavno postoji kao živa knjiga.11 Uskoro mu prilazi jedan, pa drugi, pa treći čovek. Tada počinje da pripoveda dubokim baritonom, bliskim basu. Slušalaca je sve više i više; za manje od petnaestak minuta Pripovedač je okružen sa tri živa prstena. Ne razumem ni reči od onoga što govori na arapskom, ali pratim sadržaj pripovedanja po očima i licima onih koji ga slušaju. Ona su ponekad tužna, ponekad ushićena, a s vremena na vreme, preko njih preleti i osmeh. Mahom, to je očigledno sirotinja, ali željna umetnosti pripovedanja koja je večna. I danas, evo baš ovog marokanskog sumraka, usred svemoćne vladavine elektronike i kompjutera koji kontrolišu sve živo i mrtvo, na trgu Džema el Fna, jedan ljudski glas pobeđuje čitavu modernu civilizaciju i njena tehnološka čuda, pričajući svoju priču kao pre hiljadu godina — živi potomak književnosti pre one pisane. Taj čovek uliva nadu da posao pripovedača nije uzaludan, niti da može ikada biti pobeđen bilo kojim izumom."
 
Napisana i objavljena 2005. godine, ova putopisna crtica, koja je u stvari Kaporova filozofija umetnosti pripovedanja, daleko prevazilazeći "godinu, mesto, predeo i vreme" nastanka, stvorena je u odbranu i slavu usmene književnosti, a u maniru mudrih, drevnih priča iz Hiljadu i jedne noći, možda i kao skriveni omaž danas pomalo nepravedno zaboravljenim majstorima živog (usmenog) pripovedanja kakvi su bili Ćamil Sijarić i Zuko Džumhur, koji su spisateljski zanat učili u senci Šeherezadinih priča, kojima se odlaže naš „opoziv iz života". I, opet, nimalo slučaj no, već zakonito, takvu priču danas je mogao da napiše samo Momo Kapor, čij i "sluh za tajne stvari" odjekuje i drevnošću uprkos mnogo hvaljenoj urbanoj mitologiji ovoga pisca.

 
Branko Stojanović

___________

01 U svojoj, prema svedočenju samog pisca, prvoj objavljenoj priči "Čudo se događa Bel Amiju", spominje se Kamijevo "Leto". ("Nikada u životu neće doznati [Bel Ami — BS] da je bio tako blizu rešenju svih svojih zagonetki. Da sam bio blizu, doviknuo bih mu da okrene stranicu sa 'Putopisom po gradovima bez prošlosti', tamo bi našao sve. Ali nisam bio tamo. Sedeo sam sa Pufkom koga je hvatalo očajanje ")
02 Neposredno posle Kaporove smrti (3. mart 2010), isti izdavač (Knjiga-komerc) objavio je drugo izdanje ove knjige.
03 "Čudna je naša ljubav prema Srbiji. Ima u njoj hirovitosti i žestine, ima i žučnih svađa koje se završavaju pakovanjem stvari i obećanjima da se više nikada nećemo vratiti. Ima u toj ljubavi i odbojnosti i kobne privlačnosti, ima neprestanog vraćanja u toj ljubavi što podseća na mladalačke jade, pune nežnosti i suza", piše Kapor.
04 U prvoj rečenici "Drugog pisma iz Švajcarske", Dučić je napisao da Ženeva nema dušu. Na tu rečenicu skreće pažnju Vladimir Gvozden u studiji Jovan Dučić putopisac: Ogled iz imagologije (Svetovi, Novi Sad, 2003, str. 65—66). "Duša grada " su, prema Dučiću, "'priče koje ga okružuju, mitovi koji ga podupiru', ono što je 'izgrađeno u mašti i duši'. Gradovi su plod 'unutrašnje istine', proizvod 'stvaralačke duše'"
05 Ono što je u romanu Konte (Beograd 62003) formulisao istoričar umetnosti Niko Kažanegra: "Čitav moj život bio je, u stvari, dugo putovanje ka ljepoti" kao da je stalo i Kaporovo narativno i estetsko "vjeruju".
06 "Pešačeći i dalje po Njujorku bez ikakvog drugog cilja osim da utaži radoznalost, Arsen (Lero — B. S.) je neprestano mislio na to kako je jedan ljudski život nedovoljan da podmiri glad koju oseća svim nervima uznemirenim nestrpljivošću da sve dodirne, omiriše, vidi, čuje, okusi i zapamti.", zapisao je Kapor.
07 Mali su samo jer su kratki, a najbolji među njima su veliki i značajni.
08 Ili, kako bi rekao Milisav Savić u predgovoru knjizi Najlepše priče Moma Kapora (Prosveta, Beograd 2001, str. 7): "Lepa priča je, po Kaporu, priča o gradovima, licima i stvarima kojih više nema ili koji to nisu više kao što su bili. Lepa priča je sentimentalno putovanje u prošlost. O onome 'nekad' koje je uvek lepše kad se uporedi sa 'sad'."
09 "Poduzeo sam i izvršio putovanje od četrdeset dva dana oko moje sobe. Zbog zanimljivih opažanja, koja sam učinio, i neprekidnog užitka, što sam ga osećao putujući, zbog izvesnosti da će biti korisno, odlučio sam se da to objavim. Srce mi oseća neizrecivo zadovoljstvo, kad mislim na bezbroj nesretnika, kojima dajem zajamčeno sredstvo protiv dosade, sredstvo za ublaženje bolova, od kojih trpe. Užitak, koji nalazimo putujući po svojoj sobi, zaštićen od brižne zavisti ljudi; on je nezavisan od novca", piše Gzavije.
10 Momo Kapor, Magija Beograda, Knjiga-komerc, Beograd 2008, str. 379—380.
11 Asocijacija: Rej Bredberi: Farenhajt 451.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #4 poslato: Januar 10, 2011, 10:45:34 pm »

**

MOMO KAPOR
PISAC I SLIKAR

Nema danas srpskog pisca koji je kod publike toliko omiljen koliko je omiljen Momčilo Kapor. U mom naraštaju jedino su Branka Ćopića i Desanku Maksimović ljudi toliko voleli. Od kelnera do generala, od taksista do naučnika, od domaćica do balerina, od đaka do profesora svi čitaju Momu Kapora. Dok je postojala Jugoslavija, uz Srbe i Bosance podjednako su ga čitali i Hrvati i Makedonci. Tiraži njegovih knjiga iznosili su i nekoliko stotina hiljada primeraka. Svi koji su čitali novine, nedeljnike za muškarce i žene, čitali su Momu Kapora. U vreme međunarodne blokade Srbije, on je 123 nedelje u Politici objavljivao svoje zapise o ljudskoj i srpskoj svakodnevici, koje su pratile stotine hiljada čitalaca. Darom da sve što vidi i čuje pretvori u priču, da obično učini poetičnim duhom i maštom, prkosom i hrabrošću, Momo Kapor je vidao žive rane svojih savremenika na kraju XX veka, za sve najkraćeg, za Srbe najdužeg veka.

Neki "teški", "s duplim dnom", "ozbiljni" i preozbiljni, "značajni" i samoznačajni pisci, i oni stari i ovi mladi, nadmoćno, ironično, komotno, često i zavidno, nazivaju Kapora "lakim" i "zabavnim" piscem, potcenjujući zanimljivost kao prvo pripovedačko svojstvo svake dobre proze, a upravo tom zanimljivošću i aktuelnošću odlikuje se Kaporova proza. Oni ne uviđaju da je nastupilo doba kada čitaoci dele pisce na dosadne i zanimljive i da oni zanimljivi, u koje se uvršćuje Momo Kapor, u sadašnjoj TV masovnoj kulturi — nekulturi, održavaju nešto čitalaca knjiga, kojih je sve manje i manje. Na sreću, Kapor nije samo zanimljiv pripovedač; on je tematski i u izrazu svestran, senzibilan, maštovit, lucidan pisac široke kulture, zadivljujuće opservacijske moći, kultivisanog stila i ubedljivog gradskog jezika.

Pre no što sam pročitao ijednu stranicu i video ijedan crtež Mome Kapora, čuo sam njegov jektavi, uzletni, brđanski smeh. Dogodilo se to u šestoj deceniji prošloga veka u Klubu književnika, gde su večeravali i zabavljali se, izvodili svoje supruge ili zavodili glumice i balerine priznati i uspešni pisci i umetnici, funkcioneri — komunistički snobovi, dva — tri partizanska generala crnogorske zavičajnosti, diplomate i špijuni, domaći i strani. Božica i ja sedeli smo s Milanom Bogdanovićem, Olgom i Tasom Mladenović kada je u ekskluzivnoj tišini elitnog restorana zajektao smeh koji je prekinuo tiho i uvek zanimljivo pripovedanje Milana Bogdanovića, predsednika Udruženja književnika Srbije i upravnika Narodnog pozorišta: s grupicom mladih i lepih dama, stupio je u restoran lep, glavat, malo pognut mladić u farmerkama i sportskoj košulji. Spazio je Tasu i prišao mu s veselim osmehom da se pozdrave i poljube. Onda je Olgi i Božici s naklonom poljubio ruku, a s Milanom i sa mnom se učtivo rukovao. Kada nas je napustio, zasmejan nekim svojim vicem, upitao sam Tasu:  "Ko ti je ovaj?" "Momo Kapor. Zar ga ne poznaješ? Talentovan i simpatičan." Da je talentovan potvrdio je i Milan Bogdanović, koji ga, najverovatnije, nije čitao, jer njemu nije bilo neophodno da nečiju darovitost utvrđuje čitanjem njegovog rukopisa. Kapor je sedeo nekoliko stolova dalje od našeg stola, i za vreme duge večere zabavljao i zasmejavao svoje gošće, koje su ga horski pratile svojim veseljem. Tada, i potom kada bih u Klubu ili u Knez - Mihailovoj sreo vedrog i razdraganog Momu Kapora, pomislio bih: zbog čega je taj mladić u modernoj odeći, džinsu, koji raznoraznim zanimljivim tekstovima puni novine i nedeljnike, tako vedar i veseo? Možda se on oseća duhovno nadmoćnim nad našom surovom i tegobnom stvarnošću; možda je zaljubljen; možda je, prosto, srećan što je živ? Bilo je to doba kada sam s karakternom sklonošću da sumnjam u svaki optimizam počeo da sumnjam u ljudsku sreću i srećnu budućnost čovečanstva.

Kada sam kasnije malo bolje upoznao Momu, shvatio sam: on zbog svoje pitomosti i dobrote daruje ljude vedrinom i smehom da im razvedri sure dane; on se duhovitošću, ironijom i samoironijom bori protiv osećanja neslobode, teskobe, laži, licemerja, mrzovolje. Momo Kapor duhovitošću, ljubaznošću, šarmom, "srcem na reveru", zavodi i osvaja ljude, i mlade i stare, i lepe i ružne, pesnike i udbovce, slikare i stjuardese, činovnike i trgovce, hohštaplere i lopove u Klubu književnika, "Mažestiku", Gradskoj kafani; dakle, sve koje bi na ulici sreo i gde god bi seo, ko bi mu došao u kuću i atelje, kome bi gost bio, on je šarmirao, veselio, osvajao, razastirao vedrinu, duševnost, lepotu drugarstva, toplinu prijateljstva i ljubavi... Ali kada bismo ostali sami i započeli razgovor o neizvesnosti našeg zanata i ljudskoj sudbini u našem vremenu i na našem tlu, Momu Kapora bi poplavila zamišljenost i melanholija, pa sam zaključio da je on čovek s više lica: jedno za svet, drugo za kuću — za Ljiljanu i prijatelje, treće za sebe u samoći. Ne poznajem savremenika koji od Mome Kapora ima više prijatelja i prijateljica, koji toliko muškaraca i žena smatra svojim prijateljima i prijateljicama, iz svih staleža i svakojakih svojstava. Ta činjenica mnogo govori o njegovom karakteru: obuzet je nekom ispolinskom žudnjom za ljubavlju. Na njegovu sreću, Ljiljana, u koju je zasvagda zaljubljen, to na pravi način razume. Da li taj pisac i slikar, živeći i u svetu zlih, nespokojnih, zavidljivih, pakosnih, inferiornih, neostvarenih ljudi — nekog mrzi ili prezire? Pitao sam se više puta i uvideo: on skriva mržnju; retko je i razblaženo ispoljava, i to samo prema podlacima i zločiniteljima; u stvari, takve više prezire no što ih mrzi. Prema njima se najčešće odnosi sa sarkazmom i podsmehom. Momu Kapora odlikuje i izvesna nekritičnost prema ljudima, tolerancija prema nedarovitima, beznačajnima, svakojakim prevarantima čiji moral i vrednosti relativizuje, a koji ga opsedaju sa svih strana. S tim velikodušnim svojstvima, uz simpatije i ljubavi koje ima, Momo Kapor bi mogao da bude i srećan čovek. Ali on je odveć mudar da bi bio srećan što je omiljen čovek i popularan pisac. Često sam na Kaporovoj vedrini video neku senku: kao na plućima koja su tuberkulozna. Ne puši taj čovek toliko što voli nikotinsku drogu, ne radi strasnički i neumorno, ne pije viski i belo vino koliko voli da pije, a nije pijanac, zato što je u njegovoj duši sve usklađeno, postojano, spokojno. On je u biću umetnik i ne može da bude spokojan i duže uveren da je vredno ono što piše i slika. Nikad nisam čuo Momu da se hvali napisanom knjigom i naslikanim platnom; on hoće da se pohvali samo motivom, temom, idejom za knjigu ili sliku. Najčešće se hvali Ljiljanom, prijateljima, unukom Lukom, svojim čamcem na Savi, svojim uživanjem na Adi, koja mu je od poslednjeg rata zamenila more, Dubrovnik, Primošten Jove Raškovića...

Kako je sazdan takav čovek? Nasledio je osobine ili su ga stvorile prilike, život koji je živeo? Može li se odgonetnuti i saznati ono što se ne zna o toj ekstrovertnoj ličnosti, zapitao sam se kada sam krajem novembra 2002. godine, na Anin zahtev, odlučio da skiciram portret Mome Kapora, za knjigu Pisci moga veka, poričući odluku da se ne bavim živima, znajući da njima nijedna pohvala nije dovoljna i da im je svaka primedba neprijatna.

Odlučujem da se suprotstavim oholom potcenjivanju Mome Kapora, savršeno svestan suvišnosti tog napora, i da intervjuišem i svog pisca Momu Kapora.

S Božicom i blokom otišao sam na večeru kod Ljiljane i Mome, a u predsoblju su nas, kao i uvek, presrele njegove slike — savski i adski motivi u čijem je središtu lepo, sneno lice mlade žene — njegove Ljiljane. Dok je Ljiljana pripremala večeru, ja sam ga uz viski bez leda saslušavao i zapisivao ono što o njemu nisam znao.

Trinaestog aprila 1941. godine Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momina majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu... Dečak je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao; prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka, koja ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je "jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom". Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti.—

U Mominoj biografiji ne može da se prećuti njegovo školovanje, tipično za "neobične" sudbine i umetničke karijere. Osnovnu školu završio je u Sarajevu, gimnaziju je učio u Beogradu, odakle je isteran zbog neopravdanih izostanaka i jedanaest jedinica. Uz sukob sa školom i profesorima, tekao je i sukob sa strogim ocem, što je snažno obeležilo njegovo odrastanje i razvio u njemu nagon za slobodom i samostalnošću. Vratio se u Sarajevo da završi gimnaziju, da druguje s piscima, slikarima i glumcima i u svojoj šesnaestoj godini piše likovne kritike u listu Oslobođenje. Oduševljavaju ga pesnici Slobodan Marković, Branko Radičević Mačista, slikari Voja Dimitrijević i Risimović; fasciniraju ga "veliki starci" — doktor Neđo Zec, Hamzo Humo, pisac, profesor Vlada Jokanović i kritičar Niko Milićević, za čije kafanske stolove seda kao njihov unuk i pomno sluša i pamti njihova pripovedanja, iskustva, zgode i šale. Tu je zasvagda zavoleo kafanu, kao mesto na kome se najprijatnije živi, lako saznaju ljudi, uči život. U društvu tih sarajevskih noćobdija i vinopija, Momo Kapor završava prvi kurs domaće boemije, koji će kasnije, sa Zukom Džumhurom, slikarima, glumcima i pesnicima, da usavršava u beogradskoj Skadarliji, na Terazijama i Čuburi. U Sarajevu je napisao prvu priču, "Kraljevske zveri", i prvu radio dramu u književnosti Bosne i Hercegovine toga doba.

Po završetku gimnazije vraća se u Beograd i upisuje se na Akademiju likovne umetnosti, u klasu Nedeljka Gvozdenovića. Prva slika, ne slučajno, bila je — autoportret. Pravi ilustracije za list Čičak, piše likovne kritike za novine koje nisu imale značajnijeg kritičara od jednog studenta, a na konkursu za mlade slikare, čiji je predsednik žirija bio Mića Popović, proglašen je za najboljeg mladog slikara. Te 1961. otpočinje Momino pobedonosno osvajanje publike — pričama, beleškama, intervjuima, feljtonima. Piše reportaže, vodi radio i televizijske emisije, zadobija publicitet i slavu, osobito u mladim naraštajima koji se tih godina modernizuju i "vesternizuju". Prva objavljena knjiga mu je I druge priče, koju sledi knjiga Hej, nisam ti to pričala.

Apolitičan, svima simpatičan Momo Kapor prvi put se nacionalno i ideološki opredeljuje, zapanjivši konformističku intelektualnu čaršiju: potpisuje "Predlog za razmišljanje", odgovor srpskih pisaca na objavljenu zagrebačku "Deklaraciju o nazivu hrvatskog književnog jezika", kojom ideološki počinju razbijanje jedinstva srpskohrvatskog jezika i hrvatska secesija u Titovoj Jugoslaviji, snažno manifestovana u srbofobiji i antijugoslovenstvu hrvatskog "maspoka" 1971, čiji će istorijski finale biti otcepljenje Hrvatske od Jugoslavije 1991. godine. Žestoka politička kampanja srpskog političkog vođstva protiv potpisnika "Predloga za razmišljanje", pritisci i pretnje potpisnicima, pokolebali su većinu potpisnika, naročito članova Saveza komunista, ali nisu pokolebali i uplašili "apolitičnog" Momu Kapora. On ne povlači potpis s "Predloga za razmišljanje" i za taj "nacionalistički" čin biva kažnjen zabranom objavljivanja svojih tekstova. Pod pseudonimom, on sedam godina u listu za žensku publiku Bazar piše svoju "kolumnu" "Beleške jedne Ane" i zadobija simpatije ženskog i mladog naroda.

Kaporov prvi roman Foliranti, pripovest o novoj, mladoj generaciji, zaljubljenoj u svet filma, zapadnjačkog života, rokenrola, nailazi na oduševljen prijem kod mlade gradske publike; štampa se u desetinama, potom u stotinama hiljada primeraka u bibloteci "Hit" zagrebačke izdavačke kuće "Znanje". Folirante sledi roman Provincijalac, pustolovna pripovest o mladom novinaru koji ostvaruje san da bude "svoj", ali ne uspeva da prekorači vreme i neumitne zakone razvoja i svog socijalnog tla. Tim romanom Momo Kapor se potvrđuje kao najuspešniji jugoslovenski pisac "urbane proze", postaje autor "kultnih" knjiga mladih gradskih naraštaja. Folirante i Provincijalca slede Ada, beogradski roman, Zoe, roman o albanskoj princezi, Od sedam do tri, roman o činovničkoj sudbini, Una, ljubavni roman, Knjiga žalbi, priče o životnoj realnosti grada, velika, antologijska pripovest Dosije Šlomović, pa izvanredan, po mom mišljenju najbolji Kaporov roman i jedan od najboljih romana srpske književnosti toga doba — Zelena čoja Montenegra, čime se završava "mirnodopska", "urbana" proza Mome Kapora koja ga je učinila najpopularnijim piscem mladih naraštaja čitave Jugoslavije.

Ogroman, zavidan uspeh kod najšire čitalačke publike, kakav je u tom vremenu imao samo Branko Ćopić, ne prate i značajne i jedinstvene pohvale književnih kritičara. Celomudreni kritičari potcenjivački se odnose prema piscu jugoslovenskih bestselera. On im je "lak", "zabavan", "feljtonist"... Ne uviđa se činjenica da su u Beleškama jedne Ane, njegovim junakinjama Ani, Uni, Zoe i protagonistima Foliranata i Provincijalca skicirani prvi moderni "junaci našeg doba", to jest, Mominog doba. Kritičari i teoretičari, savremenici Mome Kapora, u većini neadekvatno vrednuju njegovo stvaralaštvo, u kome su najsvestranije odraženi ljudska i socijalna realnost "novog doba", "nov naraštaj", "nov senzibilitet" srpske i jugoslovenske socijalističke stvarnosti. S blagim kriticizmom, ironijom i čehovljevskom melanholijom, u knjigama Mome Kapora transponovana je živa "istorija ljudi", osobito mladih naraštaja srpskog društva u vremenu njegove najintenzivnije modernizacije i evropeizacije. Momo Kapor je svojim sižeima i protagonistima moderan pisac, iako svojom poetikom nije deklarativno bio i modernistički pisac. On je svoje sadržinske i izražajne nedostatke prekrio i iskupio svojom zadivljujućom svestranošću i plodnošću.

A onda se dogodila velika i tragična prekretnica u bivstvovanju srpskog i svih jugoslovenskih naroda: slovenački, hrvatski, makedonski i muslimanski nacionalisti i secesionisti, uz pomoć Kolove i Genšerove Nemačke, Evropske zajednice, Bušove i Klintonove Amerike, razbili su Jugoslaviju u ime svojih ciljeva, obnovili ustaštvo i islamski fundamentalizam, izazvali međunacionalne i građanske ratove na prostorima Titove države "bratstva i jedinstva". Nastupilo je novo iskušenje za književnu, intelektualnu, stvaralačku misao srpskog jezika: za čiju se ideologiju, koju naciju, kakvu državu, kakvu slobodu i čije pravo i pravdu opredeliti, uz koga stati, čiju sudbinu smatrati svojom? Dilema je bila imperativna: opredeliti se za kapitulaciju pred hrvatskim ustašama i bosanskim mudžahedinima, ili za odbranu srpskog prava na slobodu, identitet i život u srpskoj državi na svojoj teritoriji? Opredeliti se za one kojima se genocidom pretilo pa su bili spremni da se bore i brane ili biti uz one koji su moralno ravnodušni prema sudbini četvrtine svog naroda? Za ljudsku i istorijsku istinu i pravdu ili za propagandnu i televizijsku laž srbofobske ideologije?

Momčilo Kapor se nije kolebao. Stao je na stranu onih koji se bore za opstanak, slobodu i svoja prava; stao je na stranu onih koji stradaju i pate; stao je na stranu svog naroda — ličkog, kordunaškog, banijskog, krajiškog, hercegovačkog, sarajevskog, romanijskog, semberijskog, srpskog naroda. I Momo Kapor je sledio Crnjanskog, opredelio se za Srbiju i zavičaj "zato što je toliko napaćen, što je toliko nesrećan kroz vekove". I on je, kao njegov vršnjak Milovan Danojlić, umni i savesni ispovednik i tragalac za celom istinom o sebi i svom narodu u vremenu njegove istorijske pometnje, velikog stradanja i kazne koju je od međunarodne zajednice podneo za svoje zablude i grehe, saznao "ono što ga je donelo na svet, on je nezamisliv izvan istorije i geografije... I da je kućni prag najviša planina, a rodno tle najtvrđe opredmećenje telesnosti, međa koja se u sebi nosi i nikad ne prekoračuje..." Na tim duhovnim odrednicama Momo Kapor se opredelio za svoj zavičaj i primio njegovu sudbinu kao svoju, jednostavnim, ljudskim nagonom, onim kojim piše i slika. "Tako treba", kako bi rekao Borin Gazda Mladen. Svoj svet i opredeljenje Kapor nije nikad ideološki razjašnjavao ni onima koje je sledio, ni onima koji su ga proglasili nacionalistom. Da ga opet podržim mišljenjem Milovana Danojlića: "Zdravije je biti sa onima koji su prikovani uza stub srama, nego sa onima koji okolo arlauču i bacaju kamenice; sa manjinom smo bliži sebi i svojoj ljudskoj suštini, nego sa samouverenom većinom, koja nema šta da izgubi, sem obraza... Očajanje s poniženim narodom je jedan vid strašne vere u sutrašnjicu; onaj ko je zgažen i popljuvan ugrađen je u nerazorivu konstrukciju istinitosti: primer velikog Nazarećanina na to nas dva hiljadugođa podseća." Citirao sam ovoliko pesnika i danas najsvestranijeg srpskog esejistu Milovana Danojlića ne samo da bih ubedljivije tumačio ponašanje Momčila Kapora u vremenu sudbonosnih iskušenja srpskog naroda već i zato što je Danojlić prvi u svom naraštaju, u knjizi Pustolovina ili ispovest u dva glasa, izvršio psihološku, idejnu i moralnu samoanalizu svoje ambivalencije do punog stasanja i utemeljenja svoje sudbine u sudbinu svog plemena i naroda, a istovremeno i analizu sveta koji je takvu sudbinu uslovio njemu i ljudima njegovog jezika.

Kada se razmišlja o životnom putu Mome Kapora, pored ovih opštih uslovnosti, koje on inače nikad ne racionalizuje, njegovoj ličnosti treba dodati i vernost prijateljima. Prijatelj Jovana Raškovića psihijatra i Radovana Karadžića pesnika, ostao im je prijatelj i kada su oni postali političari i vođe srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Kada su ustaše započele i oružjem da izgone Srbe iz Hrvatske, najavljujući im i drugi genocid, Kapor je kao novinar otišao u Krajinu među pobunjene Srbe da bude svedok, a potom u Hercegovinu i Bosnu gde je buknuo užasan građanski i međunacionalni rat. Tako je on postao drug svim borcima za istinu o velikoj nesreći koja je zadesila srpski, i ne samo srpski, narod na kraju XX veka. Zagrebačka, sarajevska i beogradska čaršija u svojim klubovima, salonima, ateljeima i ekskluzivnim kafanama — začudila se, razgnevila, uvredila i stala da grdi i prezire dotle "svima simpatičnog", "tako šarmantnog", "bestselernog pisca", "melanholičnog zavodnika", "salonskog zabavljača", "meraklijskog uživaoca", "emancipovanog provincijalca", "lirskog slikara", "sjajnog drugara", "velikog šaljivdžiju", "noćobdiju" i "vinopiju" — Momu Kapora. On nije imao razloga da im obrazlaže svoje opredeljenje, njemu je svaka polemika s neistomišljenicima bila i ostala strana.

Momo Kapor je započeo novo stvaralačko razdoblje; "urbanu prozu" smenila je "ratna proza". Ali to nije bila proza militarizma i šovinizma; to je proza o ljudskoj nesreći, patnji, tuzi, podvizima dobrote; proza o ljubavi i smrti. U nekoliko knjiga s tematikom iz vremena građanskog rata i oslobodilačke borbe srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Momo Kapor nije napisao nijednu rečenicu nacionalne i verske mržnje. Ali je prećutao i zločine koje su činili svi u građanskom ratu, i Srbi. Melanholični pripovedač sudbina "običnih ljudi" postao je lirski hroničar nesrećnih ljudi svoga zavičaja i svoga doba. Neprijatelji srpskog naroda i saradnici neprijatelja srpskog naroda, markalski mirotvorci, sienenovski i haški propagandisti, napadali su Momu Kapora kao "srbočetnika" i nacionalistu. Njegovi nekadašnji prijatelji Hrvati i Muslimani prezreli su ga i odrekli ga se, javno se "ispričavajući" što ih je "obmanuo" i "izdao" taj "beogradski fakin"... Ravnodušan prema mrziocima i klevetnicima, Kapor je neumorno, strasno i dosledno pisao svoju istinu o ljudskim sudbinama u istorijskoj tragediji srpskog naroda u poslednjoj deceniji XX veka. O Sarajevu je napisao tri romana: Čuvar adrese, Poslednji let za Sarajevo i Hronika izgubljenog grada. To je jedina trilogija o jednom gradu koju je zabranjeno uneti u taj grad.—

Slede knjige Smrt ne boli, Lep dan za umiranje, Halo Beograd, 011, Istok-Zapad, Od istog pisca, Ivana, Legenda o Taboru, Konte... A između njih biografsko-monografska i esejistička knjiga, jedna od najlucidnijih, najzanimljivijih i najlepših knjiga ovog žanra napisanih pri kraju prošloga veka — Uspomene jednog crtača, u kojoj je iskazan skoro sav Momo Kapor — pisac i slikar u jednom; hroničar likovne kulture svoga doba i biograf svojih značajnih savremenika. To je knjiga istinita, znalačka, topla, tolerantna prema različitostima, otvorena za novo i svaku stvaralačku slobodu. Ni u Uspomenama jednog crtača Kapor nikome i ničemu ne sudi. Sa simpatijama i razumevanjem prikazuje i izražava ono najvrednije i najkarakterističnije o umetnicima i ambijentu u kome žive i stvaraju slikari njegovog doba i oni koje voli.

Momo Kapor ima redak dar za kritičku meru i poštovanje svakog ko to zaslužuje. Moć mu je i otmena skromnost u svemu što radi. Odlikuje ga inteligentna samoironija. Povija se pred manjim i ne prsi se pred višim. Strano mu je svako moralizatorstvo. On je plemenit i velikodušan, gospodstven i galantan čovek. Drugarčina i uljudna boemčina. Gostoljubna kuća Kaporovih je stecište zanimljivih ličnosti svih zanimanja i društvenih slojeva Beograda, Republike Srpske, Crne Gore...

Ivo Andrić mi je govorio za Branka Ćopića da ima "zlatna usta", pa sve što kaže to je duhovito, i ima "zlatnu ruku", pa je sve što i prvi put olovkom napiše književno i darovito. "A zamislite kakav bi Brankov roman bio kada bi ga prepisao nekoliko puta." I Momo Kapor, Hercegovac, kao i veliki Krajišnik Branko Ćopić, ima "zlatna usta" i "zlatnu ruku", pa sve o čemu progovori postaje priča i sve što nacrta i naslika — to je lepota...

Kada bude pročitao ovaj zapis, Momčilo Kapor će se sigurno jektavo, hercegovački nasmejati. Ja neću.


Dobrica Ćosić, decembra 2002.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #5 poslato: Januar 10, 2011, 10:45:41 pm »

*

UNAPRED ZNAM KRAJ SVAKE PRIČE

Već nekoliko generacija odraslo je uz knjige Mome Kapora. Kuća u kojoj Momo živi sa suprugom Ljiljanom i psom Arčibaldom liči na one iz njegovih priča.

Prepuna slika i drugih sitnica, u kojoj je ujedno i Kaporov atelje, odiše njegovom ličnošću. Podsjeća nas na stare građevinske kuće kakve su na ovim prostorima stvarane, a potom nestajale sa svakim ratom koji nas nije mimoilazio u periodima dužim od jednog ljudskog vijeka.

U takvom ambijentu i veoma prijatnoj domaćoj atmosferi koja vlada u kući Kaporovih, nastao je i ovaj razgovor.

KAPOR: To je suviše lepo i duhovito pitanje. Bilo bi šteta kvariti ga odgovorom.

PULS: Pisac i ilustrator u vašim knjigama dobro se slažu?

KAPOR: Da. S tim što je pisac slabije plaćen od ilustratora.

PULS: Ko su ljudi koji su danas u žiži vašeg umjetničkog interesovanja?

KAPOR: Ne družim se mnogo sa umetnicima, zato što od njih ne mogu da naučim ništa. Svaki od umetnika, ma čim se bavio, živi od toga što potkrada ili, tačnije, krade život. Mnogo mi je dragocenije da razgovaram sa nekim čovekom takozvanog svakodnevnog, običnog zanimanja nego sa nekom istaknutom umetničkom pojavom. Pisci uglavnom govore o sebi a to je dosadno.

Tako da su u žiži mojih umetničkih interesovanja uglavnom poštari, taksisti s kojima razgovaram kad se vozim, piljari, bakali, penzioneri, zatim mladi svet koji ima svoje kućne miljenike, pse, sa kojima svakog dana šetam i po nekoliko sati po noći kod Hrama svetog Save i Narodne biblioteke. U tim dugim šetnjama, kada su svi opušteni, kada niko nije važan, čuju se mnoge divne stvari. Oseti se puls te nove generacije.

Kad sve saberem, u žiži mog umetničkog interesovanja je moj pas Arčibald, zvani Arči, sa kojim provodim najviše vremena od svih Beograđana. Sa njim šetam, sa njim gotovo da i razgovaram. Budući da su te šetnje najčešće i najduže kod Narodne biblioteke, na tom vračarskom platou, gde i stanujem, kada sam sreo jedanput gospodina Milutina Petrovića, upravnika Narodne biblioteke, rekao sam: Gospodine Petrovi"u, da sam proveo ovoliko vremena u vašoj biblioteci koliko ispred nje, bio bih sigurno najnačitaniji srpski pisac, što je sasvim tačno.

Arčibald, inače, kako ga ja zovem, ima strano ime ne zbog toga što sam ja snob, nego zbog toga što nije pristojno davati psima srpska imena. Zamislite da sam mu dao ime Mile ili Buda ili Savo i kad ga zovnem u parku "Mile, dođi ovamo", dođe njih petoro, a kad viknem Arčibalde, dođe samo savetnik američke ambasade.

PULS: Rekli ste: "Dovoljno sam star da me više ništa ne može iznenaditi." Taj pesimizam ne liči na vas?

KAPOR: To i nije pesimizam. Budući da sam ja iz Republike Srpske, tačnije moji preci su iz Hercegovine, a ja sam rođen u Sarajevu, ja sam ono što bi se moglo nazvati fatalistom orijentalnog tipa.

To znači da znam unapred kraj svake priče, ali to me ne ispunjava očajanjem niti destrukcijom, niti bezvoljnošću, nego upravo jednim optimizmom.

Znači, to je samo jedna igra koja nam je suđena da je odigrano. Znači, igramo neko vreme i treba je igrati na najbolji mogući način. Sve ovo što se sada dešava je jedan stari film, jedna stara lekcija iz istorije koju Srbi nisu naučili, budući da su bili loši učenici. Kao i ja, uostalom.

PULS: Pisac i političar su dvije naspramne stvari. Pisac može biti sve, ali političar nikako?

KAPOR: Ima neuspelih pokušaja, uglavnom da pisci budu i političari. Nikad se nisam bavio politikom, ona se bavila sa mnom vrlo često. Jednostavno, to su dva zanata koja imaju različite rokove trajanja. Ako se radi o piscu, knjiga koju on napiše na primer ne mora da bude uspela, može da bude potpuno neuspela. Naći će se jednom, za 50, 100 godina u antikvarnici, gde će je neko kupiti za pet para. Znači, za 50 godina taj pisac će imati odgovornost da li je govorio istinu ili je lagao.

Dok je politika stvar aktuelnog zbivanja i političar nema takvu odgovornost jer za 50 godina ga se niko neće ni setiti, pa čak i ako je bio jedan od najvećih političara. Evo, na primer, sad bilo koga da pitam da li zna kako se zvao predsednik vlade Republike Francuske onog leta kad je Van Gog naslikao suncokrete. Ne znam ni ja, kao ni vi. Znači, važniji su suncokreti Van Goga nego ime tadašnjeg predsednika republike i vlade, jer oni su zaboravljeni, a ti suncokreti su prisutni svakog trenutka u našim životima. Možda je to i najbolji odgovor na odnos politike i umetnosti uopšte.

PULS: Vi ste senator Republike Srpske. Sluša li još neko mišljenja senatora?

KAPOR: Na tom Senatu nikada ništa nisam govorio, jer smatram da tamo ima mnogo pametnih ljudi koji znaju taj državotvorni zanat, koji je i poseban. Kada bi me neko nešto pitao, ja bih mogao da govorim o kulturi, ali ona još nije stigla na red. Republika Srpska je uvek imala prečih stvari.

PULS: U osnivačkoj povelji UNESKO-a nalazi se jedan stav: "Rat se začinje u glavama ljudi i samo se tamo može uistinu sprečavati." Šta onda reći o našim glavama? Još uvijek nama gori kuća, a nismo se snašli da odemo po vodu?

KAPOR: Mislim da se narod kojem pripadamo ponaša najbolje što može. Nemam nikakve primedbe na njegovo ponašanje. U jedno sam siguran, to sam i zapisao. Ratovi uvek počinju najpre rušenjem umetničkih dela. To je jedna vrlo zanimljiva priča za nas koji tamo živimo, ili smo poreklom od tamo, kao ja.

Uzmimo samo grad Sarajevo. Svedočenje jednog mog prijatelja i vršnjaka, neću mu otkriti ime, pošto još živi u Sarajevu, u kojem ne verujem da bi mu to koristilo da se oda, jeste sledeće: Jedna ustaška patrola je 1941. godine upala u njihovu kuću u Pazariću, gde je njegov deda imao jednu ogromnu biblioteku od oko 2.000 knjiga. Rekli su im da spale sve ćirilične knjige. Onda su deca nosila te knjige, spaljivala ih i stavljala pod onaj veliki kazan u kojem se iskuvava veš ili kuva pekmez.

Tu su goreli srpski i ruski klasici, iz Srpske književne zadruge. Budući da je deda mog prijatelja studirao u Austrougarskoj i znao savršeno nemački jezik, on je imao jednu veliku biblioteku na nemačkom koja je ostala, a 1945. godine su morali da spale sve knjige na nemačkom.

Ista porodica je u Sarajevu 1992. godine morala da spali sve knjige srpskih pisaca. Znači, od Ive Andrića, Dobrice Ćosića, Meše Selimovića, koji se izjašnjavao kao srpski pripovedač, knjige koje sam ja napisao, kao i mnoge druge pisce. Znači, tri puta su gorele knjige i o tome se ništa ne zna, a jedna paljena knjiga pred Rajhstagom je još uvek svetski simbol. Neću da vam kažem da su u Zagrebu 1991. godine knjige srpskih pisaca bile bačene na patose knjižara i da su po njima gazili. Tu su bile i moje knjige i knjige Dobrice Ćosića i mnogih mojih prijatelja, beogradskih pisaca.

Jedan čovek se sagnuo i uzeo jedan primerak knjige Dobrice Ćosića. Mislim da je to bila knjiga "Vernik". Izašao je iz knjižare i već po izlasku su ga zaustavila dva policajca u civilu i premlatila. Sve to se dešavalo u ovih nekoliko godina koje spominjemo. Onda je to mnogo stravičnije od paljenja knjiga u Rajhstagu.

Vi znate da je rat u nesrećnoj Bosni počeo najpre kada je srušena bista Branka Ćopića u Bosanskoj Krupi, da se nastavilo razbijanjem mermernog reljefa na obali Drine u Višegradu.

To je bio spomenik posvećen Andriću i mi smo ga obnovili dve-tri godine kasnije. Srušene su biste svih ličnosti kojih su se dokopali, gorele su knjige, a onda su počeli da gore ljudi.

Uvek najpre gori umetnost. To je izgleda toliko važno u ovoj zemlji da se zbog umetnosti može izgubiti glava, što nije slučaj u civilizovanim zemljama, gde je umetnost neka vrsta razbibrige, neka nadgradnja.

Što se tiče mržnje u glavama ljudi, ona je potpuno razumljiva jer se taložila godinama i ona je morala da eksplodira jednog dana.

Zbog toga je Mika Milićević, čuveni usmeni književnik, Sarajevo zvao karakaz, čuveni kazan u kome se to kuvalo, kuvalo, sve dok taj lonac nije eksplodirao i razneo i kuvara i kuhinju, i tu kuću i ulice, i čitav grad. Ne radi se ni o kakvim patološkim momentima nego o jednoj normalnoj ljudskoj mržnji koja se podnosi do izvesne tačke, kada poniženja više ne mogu da se trpe i kada se dogodi to što se dogodi. Jednostavno, to je život.

PULS: Jedan ste od zabranjivanih pisaca i novinara, čak i neki "etalon četnika — početnika" u okviru pisanije, da li i šire?

KAPOR: Nikada nisam imao neki politički koncept niti ideologiju. To me ne zanima. Znate, s kojom god ideologijom da idete u život, on je toliko elastičan da će lako naći dokaze, čak je i Hitler našao dokaze za nacizam, koji je monstruozna ideologija. Ali sam, ipak, dolazio u sukobe  zato što nisam mogao da trpim kad neko laže ili kada je neko smešan, a da ga ja ne opišem. Ljudi su vrlo osetljivi. Oni se najviše boje smeha. Najviše su stradali i uspeli u našoj književnosti satiričari i humoristi.

Ozbiljni pisci su retko išli u zatvor.

Lagao bih vas kada bih rekao da sam mnogo trpeo. Zbog toga što sam ja posrednik dva zanata. Kad me zabrane kao pisca, ja mogu da živim od slikanja. Vreme kada su me zabranjivali bilo je najlepše vreme u mom životu. To je jedno blagosloveno vreme kada se piše, a kada vam skinu zabranu, onda to objavite i svi se zapanje kad ste to napisali.

Hoću da kažem da su me dugo držali na ledu i to je verovatno tajna mog još uvek relativno svežeg izgleda. Klizao sam se godinama po ledu.

PULS: Jednom prilikom rekli ste da osjećate nostalgiju i pomalo neku krivicu prema starim dobrim polupismenim komunistima?

KAPOR: Što više razmišljam o njima, oni mi se sve više sviđaju, to je apsurdno. Oni su me najviše jurili. Mihiz je imao jednu divnu teoriju, on koji je bio najviše proganjan, pored Matije Bećkovića.

On je govorio da nam je predsednik države Josip Broz bio i vladar i operetska ličnost, znači neko ko je voleo bela odela, pušio havanu, nosio zlatnu iglu u kravati, svirao sa dva prsta na belom klaviru, voleo lipicanere, operu, voleo operete Johana Štrausa i bio vojnik austrougarski. Zbog toga je i naše proganjanje bilo hedonističko-amatersko. Znači, treba se čuvati onih vladara koji ne vole žene, ne vole da uče i ne vole da piju. On je to sve voleo i bio blag prema nama.

Tačno je da sam poznavao mnoge vrhunske rukovodioce, komunističke, koji su pravili taj režim i istoriju. Naravno, družio sam se sa njima tek kad bi pali sa vlasti, dok su bili na vlasti — ne. Nisam stigao od drugih.

Jahta Josipa Broza je bila jedna sandukara koja je nekad prevozila banane. Bila je veoma skromna u odnosu na neke koje danas imaju novopečeni milioneri. Hoću da kažem da je ovo neki novi svet pun bogatstva, bržeg sticanja. O tome je najbolje rekao Ivo Andrić. To je nešto najtačnije što sam ja čuo u životu, a glasi: "Dođu vremena kada pametni zašute, budale progovore, a fukare se obogate."

PULS: Da se vratimo vašem književnom stvaralaštvu. Za pisanje romana potrebno je dosta vremena, koncentracije, ali i naročite dokolice. Čega vi od svega toga najviše imate?

KAPOR: Dokolice. Ona mi nadoknađuje talenat koji nemam. Zato sada postoje kapi koje mogu da se kupe u apoteci, zovu se "talentin". Uzmete šest kapi dnevno i odmah ste talentovani.

PULS: Vaša djela odisala su vedrinom, ironijom, humorom. Da li je to bilo zbog trenda ili zato što ste tada na svijet i život gledali drugačije? Pa i vaša posljednja djela su drugačija?

KAPOR: Rat je mnogo pomogao da se uozbiljim, kao i mnogi drugi. Pre rata bio sam jedan tip sa kojim se ja danas ne bih družio. Neki tip koji je uglavnom leteo u prvoj klasi preko okeana, poznavao najbolje restorane, barove i diskoteke u Njujorku, Parizu, Sidneju, Londonu, tip koji je mnogo polagao na to šta će o njemu da napiše kritika, tip koji je promenio mnogo lepih žena, i to u modi, koji je, kao i mnogi Jugosloveni, putovao u druge zemlje da bi se obukao.

Znači, bio sam neko za koga su bile važne neke potpuno sporedne stvari. U ratu, kad vidite prave drame, pravu nesreću, pravi život izbliza bude vas sramota što ste bili takvi i onda, čini mi se, postanete mnogo bolji. Na kraju krajeva, najbolju su monasi. To su najbolji ljudi koje sam ikada sreo u životu i najčistiji. Oni ne poseduju ništa, a to je prvi uslov da se pravi dobra umetnost.

PULS: Gdje je uporište za toliku optimističku energiju kojom zračite u svim svojim razgovorima? Da li možda u činjenici da su često glavne junakinje vaših djela žene?

KAPOR: Verovatno su moji preci krivi. Od svog oca nasledio sam visok pritisak, prezime i slavu, Svetog Jovana. Predaka koji nemaju ništa. Žive ispod planine Viduše.

Ko zna šta sam nasledio. Možda su oni bili takvi jer nisu imali šta da izgube, a mnogo su se nadali i svet im je izgledao kao čudo. Mnogi od tih dedova i pradedova su išli u Ameriku i oni su putovali po mesec dana brodom do Novog kontinenta da tamo rade. Po noći bi izlazili na palubu, zamotali svoj duvan, škiju, u papiriće i pušili. Bilo ih je strah od te ogromne vode jer nisu znali da plivaju.

Stvar se nimalo nije izmenila. Ja letim u Njujork džambo-džetom, gledam to more i imam isti strah. Ne znam da letim. Na istom smo.

PULS: Koliko se vi kao slikar vraćate onome što pamtite od predaka?

KAPOR: Kod mene je vrlo komplikovana situacija s te strane, da sledim zov mojih predaka od kojih niko nije bio slikar, niti su slikari postojali u Hercegovini. Prvi slikar u Hercegovini je moj profesor Nedeljko Gvozdenović, akademik. Dakle, da sledim taj zov, verovatno bih slikao izvor Trebišnjice, brkate Hercegovce i neke planine kao loš Lubarda. Međutim, moj otac je iz Hercegovine, a moja majka je iz stare građanske sarajevske porodice i, kao što vidite, ja slikam predeo moje bake, a sećajući ga se. Sigurno bih znao jednu pesmu koja mi je ključna u životu, a koja glasi:

"Zvone zvona Manasije, Notrdam, Notrdam,
kuda ideš, Tanasije, otkud znam, otkud znam."

PULS: Jedan ste od najtiražnijih pisaca na području bivše Jugoslavije. Kupuje li naš svijet još knjige?

KAPOR: Vidite, budući da je moj izdavač dugo bio u Zagrebu, a to je "Znanje", i da tamo ma mnogo mojih knjiga, jedan zagrebački literarni kritičar, da mu ne pominjem ime, u intervjuu koji je dao ovde, rekao je da je zvanično najčitaniji pisac Ivan Aralica, a tajno Momo Kapor. To je bila najlaskavija ocena mog rada. Međutim, i kad se radilo o bivšoj Jugoslaviji i ovoj sadašnjoj, tajna mojih bestselera je u tome što ja kupujem najveći broj svojih knjiga, poklanjam ih kad idem u goste. Oni su ipak jeftiniji od pristojnih buketa cveća, naravno, još uvek se dobro drže. Biti pisac bestselera znači setiti se anglosaksonske poslovice da je u zemlji slepih, jednooki čovek kralj.

Naime, mi smo vrlo nisko na lestvici naroda koji čitaju, ali ipak se čita, čini mi se više u unutrašnjosti nego u gradovima, gde je zavladao kompjuter koji, navodno, potpuno preti da uništi knjigu kao medij. Mnogi futurolozi kažu da se više neće štampati knjige nego će one biti na disketama, na kompjuteru će da se čita, što se već i dešava. Međutim, nije mi jasno kako će onaj koji želi da pročita neku ljubavnu priču pred spavanje staviti kompjuter na grudi u krevetu, jer još uvek se leži pred spavanje, koliko ja znam. Tako da ja ne verujem u to.

Naravno, raspad Jugoslavije je suzio tržište knjiga na pojedine regione, pa je Igor Mandić predložio da se ja ponovo štampam na hrvatskom i prevodim na hrvatski. To nije ništa, ako me još budu prevodili na bošnjački, biću vrlo preveden pisac.

PULS: Kako dunavski alas gleda na "Dalas" i druge satelitske TV-okupacije?

KAPOR: Razgovarao sam sa Nikitom Mihalkovim 1994. godine u Beogradu i sprijateljio se s njim. Razgovarali smo dok smo mogli, dok izvesna količina pića nije prešla razumnu meru.

Pitao sam ga: Nikita, da li si primetio da su američki filmovi svi isti?

Uvek beli policajac ima crnog policajca za ortaka i jure riđeg kriminalca i uvek belom oduzmu značku i revolver jer je prekoračio ovlašćenja, ali on nađe ubicu i oženi se advokaticom, koja je inače bila protiv njega. Ona je na kraju pomogla da ispliva iz toga. A Nikita mi je uzvratio: "Jesi li primetio da nema američkog filma u kojem ne pogine bar sto ljudi, izrešeta ih neko, dolete u vazduh sa automobilom, padnu kroz prozor u reku."

I kaže Nikita: "Niko ljude ne ožali, niti zna ko im je majka, imaju li sestru. Niti kako se zovu. Svi izginu kao da to uopšte nije važno."

"A", kaže, pre 150 godina jedan student u Petrogradu ubio je jednu babu i o tome napiše knjigu jedan pisac, i onda se pišu disertacije o tome da li je student imao pravo da ubije nekorisnu babu ili nije. Eto, u tome je razlika između nas i njih. Zapad misli kako da živi, a mi mislimo zašto živeti."

PULS: Na stranicama kulturnih rubrika dolazi do pomjeranja. Sada su u vrhu tih strana filmske i video-produkcije, ispred knjiga, slika?

KAPOR: Nikad se ne bunim protiv nekog vremena niti protiv nečega što je takvo kakvo je, što je činjenica. Ništa ne uspeva bez razloga i ništa ne propada bez razloga. Ja sam samo tip koji pripada drugoj civilizaciji. Ponosim se tim i ponašam se u okviru toga. Na primer, ja pišem za "Večernje novosti" i moje kolege kolumnisti su najpre svoje tekstove slali teleksom iz kuće kad ih napišu. Međutim, sada ih već šalju i-mejlom preko Interneta. Kod mene još uvek dolazi kurir po tekst. Onda sednemo, popričamo o vremenu, bolesnima, životu, popijemo. Onda on uzme moj tekst i odnese. Kao u srednjem veku.

Kad me pitaju da li mislim da prođem na kompjuter, ja kažem ne. ja mislim da pređem na olovku, sa mašine na kojoj kucam sa dva prsta.

Poznavao sa Ivu Andrića. Imao sam tu privilegiju da ponekad dolazim kod njega. Uzeo sam tu privilegiju da nikad ne pišem o tim susretima kao ostali. On je pisao naliv-perom u sveske, a naš zemljak Branko Ćopić pisao je olovkom, takođe u teku, kako je on zvao. Imao je i gumicu, to je tada bio primitivni kompjuter.

Kada su jednog italijanskog novinara nagovarali da pređe na kompjuter i objašnjavali mu njegove prednosti, govoreći da se mnogo brže uradi na kompjuteru, on im je rekao: "Ja se nigde ne žurim."

Kad su mu rekli da greške može da ispravi jednim pritiskom dugmeta, on je rekao: "Ja nikad ne grešim." To je savršeno tačno. Svako piše u onom ritu u kojem razmišlja.

Možda smo sad dotakli jednu temu koja je interesantna za vaše čitaoce, a to je odnos sprava za pisanje sa pisanjem i svetom koji opisuju. To vam izgleda ovako. Lakše ćete me razumeti ako vam ispričam da je moj prvi čamac na Savi bio na vesla i da sam ja veslao polako uz obalu, čuo šum vetra u granju, video svakoga ko peca na obali, video svaku ribu koja iskače iz vode. Kasnije sam jedrio. To je isto jedna bešumna tehnika plovidbe. Isto sam video obale, samo malo brže kad je vetar. Kasnije sam kupio motor od 10 "konja" i ljudi su mi brže promicali i nisam mogao s njima da razgovaram, samo da im doviknem nešto. Sada vidim na Savi puno glisera, u kojima čovek ne može da radi ništa sem da se drži za neku polugu da ne padne u vodu. Ne može da puši jer se cigareta gasi na vetru. Znači, to je potpuno drugi pogled na svet.

Znači, ti koji voze glisere vide reku i svet drukčije nego alas koji vesla i puzi, i mili uz maticu reke. Isto je i sa kompjuterom. Branko Ćopić i Ivo Andrić videli su svet sa olovkom ili Ivo Andrić nešto brže sa naliv-perom nego oni koji su pisali na pergamentu guščijim perom. Ja sam video brže svet od njih kucajući sa dva prsta na mašini, a oni koji pišu na kompjuteru imaju potpuno drugu predstavu o svetu. Oni ne ispisuju stranicu nego ekran.

Kad su me učili da pišem na kompjuteru i ostavili u jednoj sobi, našli su me kako piljim u ekran. Pitali su me šta radim, šta pišem. Rekao sam im da čekam da počne serija na drugom programu. Šta bih drugo očekivao od ekrana nego neku glupu seriju. Preći ću na kompjuter kada neko napiše nešto slično "Ratu i miru", a da je to napisao na kompjuteru.

PULS: U novinarstvu ste od svoje 16. godine. Zavidite li onima koji tek počinju da se bave ovim poslom?

KAPOR: Ne, uopšte. Novinarstvo se potpuno izmenilo, verovatno nabolje. Neću da se mešam u to. Istakao bih novinare pisce, tipa mojih uzora, koji su imali svoj stubac ili svoju stranu jednom nedeljno, gde su oni pisali šta im se dešava, kako oni vide svet. Danas se novinarstvo svelo na vesti. To i jeste pravo novinarstvo, ono jeste anonimno, ono je agencijsko, ono se ne potpisuje, ono je elektronsko i kompjutersko. Ali novine, one se pročitaju i bacaju, ili se njima operu prozori.

PULS: Književne nagrade su kod nas više konvencija nego literarna vrijednost. Da li su vas upravo zbog toga one zaobilazile?

KAPOR: Nije pristojno da govorim loše o nagradama jer ih nisam dobijao. Voleo bih da jesam, ali nisam. Međutim, nagrade su, bilo kakve, jedna vrlo korisna i dobra stvar za pisca. Pisci žive vrlo teško. Jedva sastavljaju kraj s krajem i dobro je kad dobiju bilo kakvu nagradu i kad se obrati pažnja na njihov rad.

Izgleda da sam se ja loše ponašao pa me je ove godine ponovo zaobišla AVNOJ-eva nagrada, možda će ove godine da mi daju "Sedmojulsku". Postoji jedna tajanstvena nagrada, to je nagrada "Dučićevih večeri poezije" u Trebinju. Nijedan od dobitnika nije saznao koliki je iznos te nagrade. Kad pesnik dobije na sceni u koverti tu nagradu, odmah je pruži gradonačelniku Trebinja, koji obično sedi u prvom redu, i daje mu se za ratnu siročad, što je potpuno u redu.

PULS: Da li je ijedna od tih nagrada koje su vama poznate izdržala probu vremena?

KAPOR: Svaka od tih nagrada imala je, naravno, svoje greške, ali mislim da je NIN-ova nagrada izdržala vreme i zadržala ugled, za koju sam voleo da je dobijem, a nikad nisam. Verovatno je i neću dobiti jer ću već biti klasik kad dođe red na mene, a klasiku ne trebaju nagrade. To je nagrada koja nije politička i nije vezana ni za kakav datum i, naravno, Njegoševa nagrada, oko koje se uvek lome koplja, koja je sad stigla u prave ruke kod Matije Bećkovića, koji je zakoniti naslednik Petra Petrovića Njegoša.

PULS: Da li Pale ili ono što se sada zove Srpsko Sarajevo mogu biti kompenzacija za ono Sarajevo iz kojeg je potekao i vaš "Poslednji let iz Sarajeva"?

KAPOR: Nikad. To je isto kao kad bi Beograd pripao marsovcima, a Mali Mokri Lug i Batajnica ostali u srpskim rukama. Lepo je što je ostalo makar nešto, samo kad bi se iz Lukavice videla brda iznad Sarajeva, bilo bi dovoljno da se ne vidi. Sarajevo nije grad. Ono je metafora, ono je više od toga. Ono je simbol, ali ono je oteto. Što kaže jedan čovek: "Ubi me s penkalom."

PULS: Eks-Juga. Je li ostao ko od drugara s kojim se viđate ili bar telefonom čujete. Da li je i tu štednja impulsa?

KAPOR: To je jedna tužna priča. Mnogo se družim sa Sarajlijama. Oni su izbeglice i oni žive po Beogradu i raznim drugim mestima. Kada se vidimo, mi govorimo o Sarajevu sa nostalgijom, sa malim bolom, povređujući sami sebi sopstveno rame. Oni su za mene najdragoceniji trag Sarajeva. Oni pamte i njihove čuvene gradske lepotice, melodiju uz koju smo igrali, sve mirise, gustinu magle, vrhove dolina na koje smo se penjali.

Tako da je lepo i to što je ostalo od Sarajeva, jer Sarajevo se razvejalo po svetu i svako je odneo neko svoje malo Sarajevo u Kanadu, Novi Zeland, Dansku... Sarajevo je jedan tragičan grad, a tragični gradovi porađaju veliku umetnost.

PULS: Koja vas je ličnost, a poznajete ih mnogo, impresionirala?

KAPOR: Svaki živ čovek me impresionira, prvo svojom snagom da izdrži, da se bori, da osnuje svoj dom, da odneguje decu, da pobedi vreme. Svaka priča najobičnijeg čoveka je prava drama pred kojom sam ja zadivljen.

Ova rat je bio herojski, bio je etnički, građanski, civilizacijski, verski, ali u svim tim velikim istorijskim kretanjima, kad se ona pogledaju, meni su najvažnije i najtragičnije sitne drame ljudi koji su napustili gradove sa najlon kesom u rukama.

PULS: Za vas kažu da ste uspješan čovjek. Vaše riječi to ne potvrđuju?

KAPOR: Uspeh je kategorija koja me nikad nije zanimala. Nisam merio šta je uspeh, da li masovni pad ukusa.

PULS: Dokolica Mome Kapora, ako je ima?

KAPOR: Trudim se da postignem dokolicu. Ako sam napravio neki uspeh u životu, to je da imam mnogo slobodnog vremena. Prvo da nemam šefa, od kojeg to slobodno vreme zavisi. Drugo da raspolažem potpuno vremenom, koje mogu da poklonim bližnjima, sebi, sporednim stvarima. Iz dokolice se rađa umetnost. Ne možete vi da budete užurbani sa pejdžerom i dva mobilna telefona i da razmišljate o suštini života dok oni zvone.

Potpuno sam izvan toga.

PULS: Osjećate li vi teret starosti, one duhovne ili biološke?

KAPOR: Biološke. Duh nikada ne stari, ali se još uvek zapanjim kad ustrčim na četvrti sprat i zadišem se ili pokušam da nešto preskočim, a ne mogu. Onda osećam da sam strašno star. Rođen sam 1937. godine, ali u ovom trenutku sigurno imam 270 godina. Dok su drugi živeli svoj jedan život, ja sam živeo najmanje osam. Dovoljno je da živite u dve umetnosti, pisanju i slikanju, to su dva odvojena života. Pored toga, oduvek sam bio radoznao. Voleo sam da vidim mnogo stvari i jurio sam na sve strane.

PULS: Gde ćete na more, da li negde mimo Crne Gore?

KAPOR: Posljednjih godina ne idem u Crnu Goru, sem kad imam neki posao, iz jednostavnog razloga što tamo postoji teror druženja. Crnogorci su strašno gostoljubivi. Kad izađem iz mog hotela i sednem ispred da pročitam novine i pijem jutarnju kafu, odmah ih dođe 10 i dođe još 10 lozovača sa drugih stolova, jer ja sam neka vrsta crnogorskog pisca, pošto sa jedini napisao roman o knjazu Nikoli. I, naravno, počne neizbežna priča o politici. U jednom trenutku pogledam na sat i vidim da je pet popodne, a ja popio 15 ili 20 lozovača.

Zbog toga ja idem u Grčku. Pošto meni nije potreban odmor, ja ni od čega nisam umoran, tamo odlazim i čitavo leto slikam.

PULS: Vaša poruka čitaocima "Glasa srpskog"?

KAPOR: Jonesko je govorio "Ja nisam poštar da prenosim poruke. Jedino što bih želeo da im kažem da svrate ponekad u knjižaru i doznaju više o meni iz knjiga koje su objavljene u njihovom gradu i "Glasu srpskom", koji mi je pružao podršku i štampao vrlo teške i komplikovane knjige u ovim još težim vremenima.


PISCI

PULS: Nimalo poetično ne govorite o svom umjetničkom radu, ali ni o političkom angažovanju?

KAPOR: Da. Treba demistifikovati zanimanja. Pisci, kao i drugi umetnici, skloni su da od toga prave velike mistifikacije. Slikarski posao je veoma sličan stolarskom ili obućarskom. Kad su Milorada Živanovića, velikog glumca, zapitkivali da li je video gostovanja teatra Nacional France Popiler ili Stanislavskog, on se jednom naljutio i rekao: "Šta imam da gledam! Jesi li nekad video nekog šustera da ide da gleda drugog kako pravi cipele?"

Hoću da kažem da pravi umetnici nisu nikad ni pravili nikakve mistifikacije. Pisma Antona Pavloviča Čehova u poslednjoj knjizi njegovih sabranih dela puna su tekstova tamo gde mu nisu platili da traži još 13 rubalja i 16 kopjejki koje su mu dužni. U jednom pismu čak kaže: "Ovakvih priča mogu da napišem nedeljno i po desetak, samo kad bi mi ih platili." Uz to ne govori o umetnosti, nego o honoraru. To mi se veoma sviđa. Uvek mi je sumnjivo kad neko piše za istoriju i kad daju izjave koje su upućene Olimpu, a ne svakodnevnom životu. Umetnost je jednostavna stvar, naravno za profesionalce. Amateri su skloni da izmišljaju čuda oko toga, zato što nisu sigurni u svom poslu. Mi koji smo vaspitani od malih nogu i učili za to, mi smo već dresirani da pravimo umetnička dela.


SARAJEVO

Gradovi ostaju, ljudi se menjaju. Ko zna, jednoga dana i Sarajevo će možda promeniti svoje sadržaje. To je vrlo značajan grad, koji se ne može ubiti na taj način i ne može se iz njega odstraniti to tkivo srpsko koje mu je davalo jednu neverovatno dragocenu vrednost. Međutim, jedino je utešno to što je manje od Srba ostalo Hrvata. To je jednostavno preskupa igračka koju su dobili da se igraju neka primitivna deca iz nekih divljih plemena koji nisu imali plemenite gradove i ni to pretvaraju u divlja gnezda. Tako se i ponašaju.

Ne verujem u budućnost gradova u kojima je na zverski način ubijeno toliko ljudi. Ne mislim u bici za njih nego onih koji su ubijeni siledžijski, bedno u poniženjima, po zatvorima, javnim kućama, privatnim robijašnicama. Sarajevo će morati da prođe jedno iskupljenje da bi ponovo bilo čisto. Sarajevo koje sam voleo je u mojim knjigama, a ono što je preostalo neka im je alal.


NOVINARSTVO

Novinarstvo za koje sam ja vezan je sporo, prisno, udobno kao neka stara fotelja ili papuče na koje ste se navikli. Novine su jedan razgovor sa čitaocem i dokaz da naš mentalitet još uvek nije u tom ubrzanju da od novina pravi samo hitnu informaciju, nego da još uvek traži jedan razgovor.

Novine su kod nas više ritual nego informacija.

Volim u provincijskim gradovima subotu i nedjelju ujutro kad izađu ljudi u proleće, sednu za astale na sveže polivenu zemlju, naruče kafu ili rakiju i počnu da čitaju. Po novinama se već zna kojoj vrsti pripadaju. Intelektualci, naravno, čitaju NIN i lepo ga je videti u nečijim rukama ili "Politiku", koja je tradicionalno štivo na kojem smo svi manje-više naučili da čitamo. Onda je čoveku drago da piše u tim novinama koje zatekne u nečijim rukama.


Autor: Neda Simić, 06.03.2010

POSLJEDNI INTREVJU MOME KAPORA GLASU SRPSKE | Objavljeno u "Glasu srpskom" 1999. godina | Glas Srpske
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #6 poslato: Januar 10, 2011, 10:45:49 pm »

*
Momo Kapor o pamćenju, lepom pitanju, strastima i smrti


JOŠ NISAM BIO MRTAV I BEO

Moji motori rade podjednako — i na ljubav i na mržnju. Svaki pisac mora da bude na strani svog naroda, pa makar taj narod i ne bio u pravu: držim se tog pravila, jer smatram da je moj narod i te kako u pravu

Momo Kapor je slikar, novinar, pisac bestselera biblioteke "Hit" zagrebačkog "Znanja". Jedan je od retkih pisaca koji je imao sreću da proputuje svet, vidi sve njegove lepote i zla, a nakon toga tvrdi da je ovde, u Srbiji, najlepše, najbolje... Svestan je činjenice da mu mnogi ne veruju, i zbog toga malo razočaran podseća na "bludnu" majku koja svojoj kćeri govori "da su svi muškarci isti, da uvek hoće samo jedno".

Njegov roman "Lep dan za umiranje" izazvao je, nakon dodele NIN-ove nagrade, mnoge književne kritičare da se izjasne ne samo o romanu koji je napisao, već i da, kako je to običaj u Srbiji, kažu nešto više i o "ideološkom liku i ženi" autora. Momo Kapor nije ove godine dobio nagradu koju je želeo, ali je zato dobio nagradu "Todor - Toša Manojlović" u Zrenjaninu.

Vaš roman "Lep dan za umiranje" proglašen je za "knjigu opasnu po život".

Sam život je takođe opasan po život!

U toku rata svađala sam se s američkim pilotima i s Vama zato što ste mi jednom rekli "da je rat prirodna pojava"... Da li su to stvarno bili lepi dani za umiranje?

Suviše lepo pitanje da bih ga kvario odgovorom.

Napisali ste već novi roman?

To je "Čuvar adrese", završna knjiga "Sarajevske trilogije" koju sam radio poslednjih deset godina. U ovom trenutku za taj projekat zainteresovalo se više izdavača. To je, inače, prva trilogija u istoriji tog nesrećnog grada u kojem sam rođen i u koji mi je već više od četvrt veka zabranjen ulazak. Najpre su me gonili komunisti, a zatim islamisti. Vraćam im ljubavlju za taj grad, jer on će se pamtiti po meni, ne po njima.

Da li se i dalje osećate kao Oliver Tvist srpske književnosti? Ponovo niste dobili NIN-ovu nagradu.

Slagao bih vas kada bih vam rekao da nisam želeo tu nagradu. Ali bih vas još više slagao kada bih vam rekao da se čitavog života nisam pripremao da ne dobijem nagrade i da me takve stvari ne pogađaju... Sudeći po poslednjim prikazima mojih knjiga, počeće i da biju po ulicama, a važno je da još ne biju.

Nekada su Vas strasno voleli, sada Vas neki strasno mrze...

Više sam zahvalan onima koji me mrze, nego onima koji me vole. Ovi prvi pomažu mi da ostanem u odličnoj formi, dok me ovi drugi uljuljkuju u osećanju da sam navodno uspešan. Moji motori rade podjednako i na ljubav i na mržnju.

Ideološku? Zašto u srpskoj književnosti ima toliko ideologije?

Znate, jedanput sam pitao jednog umnog starog pisca zbog čega su gotovo svi pisci u našoj istoriji bili istovremeno i narodni tribuni, poslanici, ministri, a u naše vreme direktori i glavni urednici, da ne pominjem sva ostala unosna zanimanja. Odgovorio mi je da je to zbog toga što Srbi najbolje znaju koliko malo u Srbiji vredi sama umetnost. Pravi umetnici skapavali su od tuberkuloze i gladi, uglavnom kao korektori beogradskih štamparija, ili umirali po tavanima i podrumima.

Da li se nešto izmenilo?

Danas su mnogi umetnici imućni. Poneki, čak, vrlo bogati. Cvrčak je pobedio vrednog mrava. Lafonten se zeznuo.

Da li je tačno da ste predloženi za člana Srpske akademije nauka i umetnosti?

Nemam pojma... Ali, ja sam već akademik. Član sam Akademije umetnosti i nauka Republike Srpske. Po svojoj vokaciji, najviše bi mi odgovaralo da budem član vojne akademije.

Šta biste predavali na vojnoj akademiji? Kreativno pisanje?

Ratno novinarstvo! Jedan sam, naime, od retkih ratnih reportera iz krajeva "s drugu stranu Drine" koji je još živ. Uz to, za vreme ovog poslednjeg rata pisao sam sve vreme u listu "Vojska", zvaničnom glasilu Vojske Jugoslavije. Za to vreme bio sam sigurno najprevođeniji srpski pisac, prevođeniji i od mog prijatelja Milorada Pavića, jer su taj list na 19 jezika prevodile generalštapske službe 19 zemalja koje su nas napale.

Rekli ste da se "proza trudi da bude ekstravagantna i nasilna" i da je "lepota kazivanja gotovo zaboravljena". Nalazite da je pisanje u "Vojsci" lepo kazivanje"?

Ne znam da li ste možda čitali ratne reportaže Ernesta Hemingveja iz Prvog i Drugog svetskog rata... Ili knjige "Kaput" i "Kožu" Kurčija Malapartea, da ne pominjem Marloove reportaže iz španskog rata i Kine. Šta mislite, da li one zadovoljavaju najviši kriterijum u pisanju proze? Ne moram da idem toliko daleko da bih spominjao knjige Antoana de Sent Egziperija "Ratni pilot", a ovde imamo jednog rasnog proznog pisca, odličnog ratnog reportera koji se zove Nebojša Jevrić, koji je direktan naslednik Miodraga Bulatovića u prozi.

Da li ste Vi čitali "Uličnu revoluciju" Knuta Hamsuna? Ne plašite li se da će Vam čitaoci vraćati knjige?

Bio sam na strani svog naroda... Ivo Andrić kome verujem napisao je da "svaki pisac mora da bude na strani svog naroda, pa makar taj narod i ne bio u pravu". Držim se tog pravila, jer smatram da je moj narod i te kako u pravu. To što me ne voli jedan deo Beograda, smatram čistim komplimentom.

U Srbiji, ako se prisetimo, one koje mnogo vole, skraćuju za glavu...

To je ubistvo iz ljubavi! Što je svirepije, to je ljubav jača i intenzivnija!

Šta ako i Vama počnu da "iskazuju tako ljubav"?

Ne bih im preporučio.

Zašto?

Ima onih koji bi se osvetili i njihovoj deci. Ali, što kaže Rajko Petrov Nogo: "Osevapio bi se onaj ko bi me ubio".

Vi kao da volite smrt?

Ne znam. Još nisam bio mrtav i beo.

 
Olivera Đurđević | 30.03.2000. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #7 poslato: Januar 10, 2011, 10:45:57 pm »

*

LAKI PISAC U TEŠKOJ ZEMLJI


      

Momo Kapor, slikar i književnik

Postajem, izgleda, pisac sve kraćeg i kraćeg romana; uskoro ću ostati bez reči. Da sam bio mudar, ne bih nikada napisao ništa drugo u životu, sem potpisa na slikama


Njegove knjige se vole i čitaju, na njegovim književnim večerima nema onih koji se drže ozbiljno kao učesnici nekog bankarskog skupa. Pred njegovim slikama nema posetilaca koji liče na glumce zatečene u nerazumljivom komadu. U zemlji u kojoj je ludilo pri ruci poput uslužnog kelnera u skupom restoranu, Momo Kapor (63) deluje kao čuvar rasutih vrednosti jednog vremena spram kojeg ovo današnje deluje nemilo prazno.
      
Za jedan glas izmakla je Kaporu ovogodišnja NIN-ova nagrada za roman godine. "Lep dan za umiranje", to je naziv njegovog poslednjeg romana, počinje rečenicom koja deluje kao autorova želja da odmah otvori karte:
      
"Veruje se da u času kada umire, čoveku čitav njegov život, u jednom blesku, proleće kroz glavu."
      
I zato se čini neminovnim da u ovom razgovoru krenemo od tog početka. Kapor objašnjava:
      
To je roman čiji se čitav sadržaj, njegova cela priča i ars-poetika, nalaze u toj prvoj rečenici, baš kao kod starih pripovedača, na primer kod Čehova, koji je u svakoj prvoj rečenici imao celu priču. Ovo je potpuno novi tip romana koji sam zbog te prve rečenice nazvao: roman trenutak. U taj roman ulazi, dakle, bez ikakve hronologije sve što nam se desilo u životu u obliku mozaičke, rasute forme.      
    
Znači li to da možemo govoriti o novom tipu kratkog romana kod nas?
      
Oduvek me je strasno zanimao kratki roman, ta čini mi se, najteža književna forma. U mojoj glavi nalazi se čitava biblioteka kratkih romana gde su Volterov "Kandid", "Smrt u Veneciji" i "Tonio Kreger" Tomasa Mana, "Pad" Kamija, "Ćutanje mora" Verkora i svakako "Ljudi govore" Rastka Petrovića... da ne nabrajam dalje. Ali, uvek kada bih seo da napišem idealan kratak roman od samo stotinak strana, zaustavio bih se da udahnem vazduh negde na 350. strani. Ovo je, dakle, prvi put da sam uspeo da se zaustavim na 120 stranica. Postajem, izgleda, pisac sve kraćeg i kraćeg romana; uskoro ću ostati bez reči.      
    
Izgleda da je tu vašu novu formu kratkog romana dobro shvatio i Vladimir Dimitrijević, izdavač iz Lozane, koji je pre nekoliko meseci u NIN-u rekao da će povratak romanu biti povratak priči na način kako to vi radite...
      
Moj prijatelj i izdavač Vladimir Dimitrijević i ja već nekoliko godina razgovaramo noćima o jednom tipu zaboravljene proze, tačnije, o dobroti koja se nekada osećala u starovremenskim pripovestima. Ta dobrota je već odavno nestala; proza se trudi da bude ekstravagantna i nasilna. Lepota kazivanja je gotovo zaboravljena.
      
Ovo zlo koje nas je zadesilo sručivši nam se na glave, samo je posledica pedesetogodišnje estetike ružnog. Činila su nam se zanimljivim izložena đubrišta na bijenalima u Veneciji, pacovi sa okrvavljenim njuškama, unakažene i deformisane figure, žice i otpaci... A sada, kao da nam se čitava ta istorija Moderne sručila negde odozgo na glave, raskomadala dečija tela, porušila lepa, skladna zdanja s početka veka, srušila mostove, zagadila zemlju... To je, izgleda, cena naše nekadašnje ljubavi ka pop-artu, Raušenbergu, Albertu Buriju, Fontani, Vorholu... Sada ih imamo ovde u Beogradu i još raščišćavamo posledice njihove estetike zla.    
      
Na ovo pitanje odgovarate kao slikar, a postavljeno je književniku?
      
Čini mi se da sve što se događa u savremenoj istoriji započinje kao po pravilu uvek u slikarstvu. Socijalizam nije srušen onda kada je uveden višepartijski sistem, nego 1951. godine kada je Petar Lubarda u Ulusovoj galeriji na Terazijama prvi put izložio svoje predivne čudne slike iz ciklusa "Bitka na Vučjem dolu", raskrstivši jednom zauvek sa dogmatskim slikarstvom socijalističkog realizma. Iskre njegovog genijalnog slikarskog duha tinjale su gotovo četiri decenije da bi se pretvorile u raskošni vatromet. Ruska revolucija nije počela 1917. godine, već onog dana kada je Kazimir Maljevič naslikao svoj "Beli kvadrat na beloj osnovi". Ne mogu da iz sebe odstranim slikara, jer mi je to zanat, jer slikam od svoje četvrte godine. Da sam bio mudar, ne bih nikada napisao ništa drugo u životu, sem potpisa na slikama.
      
Pošto niste bili mudri stekli ste reputaciju lakog pisca, a niko se nije tako duhovito poigravao sa tom definicijom sebe, kao vi sami...
      
Znate, ovo je jedna teška zemlja. Oni koji vladaju književnošću, tačnije, oni koji su čuvari literarnih dveri, uglavnom cene pisce po ozbiljnosti dosade u njihovim delima. Jedan ugledni kritičar u svoje vreme obrazložio je zbog čega nisam dobio jednu od tadašnjih NIN-ovih nagrada, rekavši da je moj roman suviše lako pisan. Kod njega ne bi prošao ni Volfgang Amadeus Mocart, ali bi svakako bio nagrađen Salijeri koji je bio težak i ozbiljan kompozitor i koji je mrzeo Mocarta jer je lako stvarao.
      
Kada postavim sebi pitanje: da li da zauzmem više mesto u srpskoj književnosti i da se pri tom smrtno dosađujem glumeći klasika, ili da pišem o onome što znam i što sam video prateći svoju vokaciju (ma kakva ona bila), krvotok i metabolizam, tačnije, da se dobro osećam dok to radim, biram uvek ovu drugu varijantu. Više volim, naime, da bazam po svetu sa rukama u džepovima ili da grickam semenke od suncokreta, nego da po Knez Mihailovoj šetam kao pokretni bronzani spomenik.
      
Ovih dana ste dobili nagradu za moderan senzibilitet u umetnosti koja nosi ime čuvenog simboliste između dva rata, Todora Manojlovića. Dobili ste je posle Miodraga B. Protića, Miodraga Pavlovića, Milorada Pavića...

To je lepa, možda ne toliko važna i popularna, ali veoma draga nagrada onima koji se bave umetnošću, pokušavajući da otkriju neke nove puteve u njoj. Sa tom nagradom sam, 1956. godine, kao mladić od 19 godina na prvoj godini beogradske Likovne akademije, sedeo i pio čaj u kafeu hotela "Vojvodina", svrativši jedne zime u Zrenjanin. U potpuno praznoj kafani prišao mi je jedan starac prilično siromašnog izgleda sa dugačkim ručno pletenim šalom oko vrata i počeli smo razgovor o slikarstvu. Ja sam se, mladalački neumereno, hvalisao svojim znanjima o Đorđiju de Kiriku, sve dok mi on ne reče da je još 1922. godinu u Rimu pisao o njegovom metafizičkom slikarstvu i da je drugovao sa njim u kafeu "Greko" u Via kondoti. Bio je to Todor Manojlović, čuveni pesnik, simbolista, koji je najveći deo života proveo po Evropi, a u to vreme živeo proskribovan od svog grada, sa sestrom u porodičnoj kući. I eto, posle 44 godine, pošto sam napisao veliko poglavlje o Todoru Manojloviću u knjizi "Uspomene jednog crtača", ovaj divni starac namignuo mi je kroz sumorno sive oblake sa neba i šeretski se osmehnuo na moj siroti položaj lakog pisca.
      
Matija Bećković tvrdi da ste svojom hrabrošću s početka devedesetih zapravo zabili prste u oči beogradskoj salonskoj čaršiji koja od vas nikako nije očekivala da se tako bezrezervno stavite na stranu svog naroda...

U romanu "Lep dan za umiranje" pokušao sam da objasnim i taj slučaj. Često me, naime, neki novinari pitaju kako je moguće da ja koji sam u Zagrebu imao uglednog izdavača (HIT- Znanje), koji me je, po njihovom mišljenju, stvorio kao pisca, odem da se iz čista mira lomatam po krajiškim i hercegovačkim brdima sa divljim Kurdima i ostavim svu tu blagodet i slavu, ugledne prijatelje i još ljupkije prijateljice...

U svakom slučaju, izgleda da sam bio predviđen za kolaboracionistu, verovatno zbog mog prilično dekadentnog izgleda i blaziranog ponašanja, pa je mnoge razočaralo što sam izabrao stranu svojih hercegovačkih predaka. Nisam se ni u jednom trenutku pokajao zbog toga izbora koji i danas plaćam visokom cenom u svetu takozvanih urbanih Srba.
      
Koja je to cena?

Ne primaju me više u bolje beogradske kuće i police sa knjigama. Od početka rata u Krajini i Bosni, zbog svog drugovanja sa pokojnim doktorom Jovanom Raškovićem i Radovanom Karadžićem, nisam pozvan ni na jedan diplomatski prijem, što sam shvatio kao veliko olakšanje i nagradu. U tu cenu ulazi takođe i to što mi strani ambasadori više ne šalju po kuririma vizirani pasoš, kao nekada, a mene, opet, mrzi i ponižava da čekam po redovima da bih bilo gde išao da potrošim svoje pare, koje, uostalom, i nemam.
      
Svet je tako postao zatvoren za mene, ali srećom, dugo sam se smucao po njemu i video sve kontinente - ništa naročito, verujte. Spremam se već dugo da otputujem u daleki Zemun, koji je, inače, najbolje mesto u Evropi da se uhvati autobus za Beograd.


Radmila Stanković | 27.01.2000. | NIN
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #8 poslato: Januar 10, 2011, 10:46:04 pm »

*
Momo Kapor, književnik i slikar


PONOSAN ŠTO JOŠ OD 1967. IMAM SERTIFIKAT DA SAM SRPSKI NACIONALISTA

Poznatog slikara i književnika, Momu Kapora, koji za sebe kaže da ima sertifikat srpskog nacionaliste više od tri decenije, zatekli smo u njegovoj kući na Vračaru, s četkicom u rukama, upravo je završavao najnoviju sliku.

Na opasku da ga dugo nije bilo u javnosti, Momo Kapor kaže:

Lepo je sto ste to zapazili jer ja to nisam primetio. Imam u sebi urodjeno osecanje za jednu vrstu strategije tzv. pojavljivanja u javnosti. Ne valja koristiti svaku priliku koja se umetniku pruza da govori o bilo cemu samo da bi ga bilo u medijima ili da bi mu izlazila slika. Tako, on najpre dosadi svojoj publici ako ga ima suvise, a sto je najgore i samome sebi. Nema tog coveka koji moze 365 dana da govori o sebi, a da se ne ponavlja, ili da bi bio sveziji, ne laze o sebi. Zato, najlepse je vreme kada me nema nigde. Evo, kao sada kada ste me zatekli kako slikam na miru ili branim taj svoj mir od telefona, ljudi koji vam otimaju sate od zivota koje bi trebalo upotrebiti na pametniji nacin.

Sta trenutno radite?

Dakle, ovo je jedno lepo vreme kada covek moze mirno da razmislja o liniji, plavoj boji, o lepoti zene. Za to vam je potrebno vremena. Ne da bi se slika naslikala, nego da bi se ona na taj nacin izivela. To zahteva poseban nacin zivota. Pomalo monaski i asketski, osecanje da imate beskrajno mnogo vremena pred sobom i da cete zavrsiti onako kako je gospod Bog odlucio da to bude. Daleko od politike, a kada ukljucite televizor, tu slavinu mrznje, sujete, ambicija, vi na to gledate kao na neki svet iz naucne fantastike gde su svi poludeli.
      
Da li pisete nesto novo?
      
Najblagoslovenije vreme mog zivota je ono izmedju dve knjige, koje traje oko godinu dana. U tom periodu se vracam slikarstvu koje je moje osnovno zanimanje. Posle romana "Konte", koji se i dalje nalazi na bestseler listama, zavrsio sam novu knjigu "Samac" koja ce izace na jesen za sajam knjiga. To je roman o jednom satiricaru u penziji koji razmislja o tome kako je prestala satira i kako je ona umrla na nase oci jer niko na nju ne obraca paznju kao u vreme kada se zbog nje mogla izgubiti glava.

Koliko Vas sve ovo sto se srpskom narodu dogadja boli i kao coveka i umetnika? U jednom interjvuu ste rekli da je ovo zapravo vreme izdaje.

Tacno, ali pored svega toga ja imam neku cudnu nadu u dubini svog bica koje mi ne dozvoljava da se prepustim beznadju, ocajanju, crnim mislima. Ne da mi suvise znacaja akterima ovog danasnjeg doba koji se vrte tu na sceni, kao one lutke na konopcima, koje drzi neko nevidljiv u toj svemirskoj kutiji. Mozda nekih devet staraca neke trilateralne komisije na nekom ostrvu, bas kao u romanima Roberta Ladlama. Dakle, sve ovo sto se ovde desava vidim kao jedno pozoriste, istina, ponekad krvavo, puno nesrece i bola, ali jedno pozoriste koje ce ta publika, nad kojoj se vrsi eksperiment, dakle narod, nadziveti. Oni se menjaju na tim pozorisnim daskama, skupstinama, plenumima, proglasavajuci svaki datum svoga ucesca istorijskim.

Istina, vlast se menja, ali posledice ostaju. Srbi se opet, ko zna koji put, bore za opstanak.
      
Mi se neprekidno borimo za nas opstanak. Pogledajte sve imperije koje su vladale i koje su istrulele i nestale s lica zemlje. Otomanska imperija je zavrsila kao bolesnik i austrougarska koja je mislila da ce da traje hiljadu godina. Imperija boljsevika je napravila Berlinski zid. Stajao sam ispred njega mesec dana pre nego sto je pao i nisam verovao da ce on ikada biti srusen. Popeo sam svoju zenu na taj zid kada je jedan reflektor s ruske strane odmah uperen u nju, brzo smo je sklonili s zida da je ne upucaju. I ovi su mislili kada su dosli na vlast 5. oktobra 2000. da ce trajati najmanje 100 godina. A sta se desilo? Taj rezim je najbrze i propao u istoriji sveta, za samo tri godine. Kamo srece da je tom brzinom propao Titov rezim, vec bismo ziveli u blagostanju.
      
Zasto se jedino u Srbiji pojam nacionalizam izjednacava sa srpskim fasizmom, laznim patriotizmom, pa cak i kriminalom?

To je vec dugo nasa specijalnost. Nikome ne smeta sto skoro u svakom americkom filmu, a i kada udjete u bilo koju njihovu ustanovu, stoji zastava SAD. Da stoji kod nas - bio bi to izraz najveceg nacionalizma. Mi smo zemlja bez icega, zastave, himne, grba. To je stara prica. Radi se o sukobu dve vrste Srba koji traje oduvek, samo menja oblike. Srbi su se od pamtiveka delili. Prvo na one koji su za Karadjordjevice, koji su bili za put ka istoku, Rusiji, i Obrenovice koji su bili okrenuti ka zapadu. Oni su i ubijali jedni druge. Podela je pre Drugog svetskog rata bila na one koji piju "lajfertovo" i one koji piju "bajlonijevo" pivo, onda na cetnike i partizane, zatim na rojaliste i republikance, dalje na one koji citaju "Borbu" i koji citaju "Politiku", mada su im urednici bili u istim komitetima, zatim na "zvezdase" i "partizanovce", ta podela traje i danas, iako su u njihovim upravama sedeli generali obavestajnih sluzbi policije. Ta podela se nesto ranije prosirila na patriote i izdajnike, a sada na mondijaliste i patriote, odnosno nacionaliste. Mondijalisti su gladni sveta. Radi se o provincijalcima ili osobama koje su zahvaljujuci tome sto su mondijalisti, dobili izlazne vize u zapadni svet. Oni su tek tada videli prvi put dobar hotel ili su prvi put uopste seli u avion. Zbog toga su poceli da peziru svoje poreklo i ove druge koji su vezani za svoje korene, zaboravljajuci na straru izreku "Sto su koreni dublji, grane drveta su blize nebu".

Gde ste Vi u toj prici?

Ja imam sertifikat da sam srpski nacionalista. To sam dobio najpre od komunista. Citava prica je pocela 1967. godine, kada sam se ni kriv ni duzan nasao u epicentru politickih zbivanja tako sto sam dosao na Skupstinu Udruzenja knjizevnika Srbije, gde se  otpisivao dokument "Predlog za razmisljanje". Neposredno pre toga u Zagrebu je potpisana deklaracija o polozaju hrvatskog jezika i pravopisa. Tu akciju je predvodio Miroslav Krleza, a u njoj su ucestvovali poznati hrvatski pisci iz tog vremena. Onda smo mi odlucili da za Srbe u Hrvatskoj trazimo nista vise od kulturne autonomije. Upravo ono sto je mnogo godina kasnije trazio Jovan Raskovic. Ako se odvajaju jezici, onda Srbi, koji su se nasli u Hrvatskoj, moraju da imaju pravo na svoj jezik, pismo, skole, udzbenike, negovanje tradicije. Krenula je jedna ubitacna kampanja protiv nas 43-oje koji smo to potpisali, a onda je pocelo povlacenje potpisa. Necu da pominjem njihova imena, neki vise nisu medju zivima, tek ostalo je samo 12 nepovucenih potpisa, medju kojima je bio i moj. Bilo je zahteva da nas uhapse. Onda je moj stric koji je tada bio narodni poslanik u skupstini, Cedo Kapor, poceo da vice na mene da hitno povucem potpis. Sledeceg jutra je iz Sarajeva doputovao moj otac. Rekao sam mu: "Ako si dosao da me nagovoris da povucem potpis, onda odmah da se vratis". On mi je tada kazao: "Ne. Znajuci te kakav si, dosao sam da ti zabranim da ga povuces". Onda sam pobegao u Italiju mesec i po misleci da ce se sve smiriti. Kada sam potrosio sve pare, u Trstu, vracajuci se iz Venecije, poslednjim lirama sam kupio "Borbu" i video da na prvoj strani traze nase hapsenje. Tu svoju etiketu i danas negujem. Lepo je biti nacionalista.

Jednom prilikom ste izjavili da su Vasi najbolji prijatelji danas po sumama i gorama.
      
Da. Zapravo, ja nemam puno prijatelja. Lazu oni koji kazu da imaju puno prijatelja. Covek moze da ima dva-tri prijatelja. A ovi moji prijatelji, koji su po sumama i gorama, pripadaju jednoj drugoj vrsti prijateljstva negovanju casti, dobrog vaspitanja, postenja i nade da ce se bajka zavrsiti na srecan nacin. Uostalom, u bajkama uvek one zloceste pobede dobri momci. Neki od mojih prijatelja se kriju, neki su vec u Hagu, mislim na Momcila Krajisnika. Buduci da sam bio ratni reporter, mogu da posvedocim, posto sam bio na prvim linijama, da Krajisnika u zivotu nisam video u uniformi. On je nikada nije ni voleo. Niti sam ga video na 20 kilometara od prve linije fronta. On se bavio spoljnom politikom, pregovorima. Zvali su ga "Mister Nou", dolazili su Oven, Vens, razni emisari. Oni su bili najpre zapanjeni caskanjem mog pokojnog prijatelja Nikole Koljevica, koji je savrseno govorio engleski, jer su ocekivali da vide neke divlje Kurde koji bombarduju urbane stanovnike Sarajeva. Koljevic je doktorirao na francuskom nadrealizmu, mogao je da isporavlja pravopisne greske Ovenu i Vensu. Posle Koljevica na red je dolazio Radovan Karadzic, koji je bio vrlo popustljiv, fleskibilan, tolerantan, uostalom kao i svi psihijatri. Kada je sve izgledalo kao da je sredjeno, onda se pred tim emisarima pojavljivao sa svojim stavom Momcilo Krajisnik, tvrd, nepopustljiv, koji svoje ne da, ni stopu od kamenog zida koji deli njegovo imanje od tudjeg. Ali on nije nista naredjivao sto je imalo veze s ratom. On cetiri godine ceka da u Haskom tribunalu sastave neku koliko-toliko logicnu optuznicu. Ne verujem da mogu da mu nadju bilo sta.

Kako biste opisali prijateljstvo s Radovanom Karadzicem?

Radovana poznajem dugo, jos pre rata u Bosni. Nismo tada bili puno bliski. On je ziveo u Sarajevu, a ja u Beogradu. Kada sam dolazio u Sarajevo imao sam prilike da s njim sedim, slusam njegovu poeziju. Imali smo zajednicke prijatelje. Bio je mrsav, s divljom kosom, asketa, hrabar. Kroz Sarajevo s Rajkom Petrovim Nogom nosio je badnjak, drsko prolazeci glavnom ulicom, ne skrivajuci ga ispod kaputa, kao sto je radio najveci broj Srba, jer se to nije smelo. Onda smo obojica otisli u Njujork, ali se nismo vidjali. Zatim je krenula prica s radjanjem Republike Srpske. Radovana sam sreo kasnije kada je vec postajao vodja, legenda i kada je krenula ta krvava drama. Vidjali smo se i u Beogradu, na vecerama, kao prijatelji. Posto sam bio ratni izvestac, mogao sam da ga pratim izbliza. Gledao sam njegovo ponasanje, imali smo sastanke u bosanskoj vili gde je bila njegova rezidencija. Za razliku od ovih politicara danas, on je bio covek koji je za sve svoje odluke okupljao prijatelje iz raznih oblasti i pitao ih za savet. Ja sam mu uglavnom savetovao kako da se obuce kada je odlazio u Zenevu ili Njujork. Na primer, da po danu nosi sive flanelske pantalone i blejzere. Bio je sklon crnim odelima i leptir masnama u kojima covek moze da lici samo na sefa sale. Radovan tako, gde god bi se pojavio, izgledao je sjajno i engleski je, za razliku od mene, govorio odlicno. Uvek je trazio savet. Nikada nije bio autokrata. Prema tome, sto se tice komandne odgovornosti, iz ove zemlje mogu da pozovu jos najmanje 30 ljudi iz raznih oblasti.
      
Bili ste i svedok čuvenog okretanja vola na Palama.

Nazalost, to je postalo simbol neceg najnegativnijeg u novijoj srpskoj istoriji. Istina je sledeca. Ultimatum NATO da ce bombardovati srpske polozaje iznad Sarajeva, Pale, Trebevic, trebalo je da istekne u ponoc te noci. Tada je dosao Zoran Djindjic sa svojom ekipom da izrazi podrsku Radovanu Karadzicu, a u isto vreme taj njegov potez je bio vrlo koristan i za njegovu stranku, da se pokaze da ona nije anacionalna, u sta se kasnije i pretvorila. Oni su se nasli pored predsednistva, koje je bilo smesteno u kuci predratne psihijatrijske klinike u kojoj je 1941. godine potpisana kapitulacija Jugoslavije, u obliznjem planinskom restoranu. Mene i Karadzica, kada smo usli, docekao je Djindjic. Ja sam tu dosao s Trebevica gde se pekao vo jer sam to snimao za RTS. Tadasnji major Kojic, koji tu ima i imanje, okrenuo je svoja dva vola na raznju i zapalio dve ogromne vatre kako bi nas NATO avioni, koji su celog tog dana kruzili iznad Pala i Trebevica, videli. Ja sam jos s mojim prijateljima kupio 40 litara nafte za agregat da bismo osvetlili skijasku stazu. I pocelo je skijanje. Ovo smo sve radili kako bi nas videli jer smo ocekivali bombe. Dakle, to je bio jedan ocajnicki gest, a volovi su, za svakoga ko nesto zna o etnologiji i obicajima, prinosenje zrtve, dakle, jedna ritualna stvar. Tu su neke zene pevale otegnute planinske tuzbalice, kao da nas oplakuju. Svako normalan ne bi palio ni cigaretu upaljacem, a Srbi su zapalili dve vatre i osvetlili skijaske staze! To je zaista bio velicanstven prizor. Vise se u to vreme jelo u Beogradu. Pokojni Djindjic uopste nije ni bio tamo gde su se pekla ta dva vola, nego 20 kilometara severnije na Jahorini. Te noci nisu nas bombardovali. Ni danas ne znam zbog cega, verovarno zato sto je uslov bio da se povuce teska artiljerija. Ona je i povucena 20 kilometara od Sarajeva. Ostali su samo laka artiljerija i "laki" pisci, kao ja, jer su se "tezi" povukli u Beograd. To je prava istina.


KUMSTVO SA JOVANOM RASKOVICEM

Vas veliki prijatelj bio je i Jovan Raskovic.

Zanimljivo je da su dvojica najvecih vodja srpskog naroda u 20. veku bili Jovan Raskovic i Radovan Karadzic, obojica psihijatri. To samo znaci da su nasi protivnici u tom ratu bile patoloske licnosti, bolesnici. Jedino bolesni ljudi mogu da mrze na taj nacin i da cine takva zlodela kao sto su oni cinili nad srpskim narodom. Bio sam vrlo blizak s Jovanom Raskovicem. Kasnije smo se i okumuli jer sam vencao njegovu kcerku Sandu. On je gurnut u politiku na isti nacin kao i Radovan. Cini mi se da je slucajnije gurnut od Radovana jer je bio ugledan lekar Srbin, a imao je i bradu, pa je licio na sveca, ali i na Marksa i Engelsa. Tako da je u svom izgledu spojio portret vodje. Kada je osnovao SDS zvao me je da udjem u stranku. Rekao sam da pisac nema pravo da ulazi u politicke partije. Pisac je svedok, on mora da bude nespristrastan. Onda je Radovan osnovao istu tu partiju samo u RS. I on je, samo na finiji nacin od Jove, pitao da udjem u SDS. Rekao sam da mi ne pada na pamet. Ne volim da budem timski covek, po prirodi sam individualac.

 
NEPOŽELJAN U SARAJEVU I ZAGREBU

Posebno ste vezani za Sarajevo.

U njemu sam živeo do 1946. i kasnije tri-četiri godine kada sam tamo isao u gimnaziju, jer su me odavde izbacili. Napisao sam "Sarajevsku trilogiju" ("Cuvar adrese", "Poslednji let za Sarajevo" i "Hronika izgubljenog grada"). Postoji vrlo malo gradova koji imaju trilogiju. Ja imam tu tuznu i neverovatnu sudbinu da jedini grad gde je zabranjena moja trilogija bude upravo Sarajevo, grad kome je ona i posvecena. U Sarajevu mi je, kao u mnogim drugim gradovima bivse Jugoslavije, zabranjen ulaz. Na neke zabrane sam ponosan. Moje ime se nalazi i na zvanicnoj listi srpskih umetnika u hrvatskoj ambasadi kojima je dozivotno zabranjen ulazak u tu zemlju. Prvi je Bora Corba. Jos pre rata "Vjesnik" i hrvatski politicari pokrenuli su aferu "cetnicki piknik na Nijagarinim vodopadima", jer sam kao jugolovenski pisac bio optuzen da sam se sreo s cetnicima na Nijagari. U Zagrebu sam imao sudjenje, posto su izgubili, morali su da se izvine. To je bio poslednji proces koji je jedan Srbin dobio u Zagrebu. Svake godine na Vidovdan se odrzava piknik na Nijagarinim vodopadima. Tu, pokraj jedne crkvice, u blizini Teslinog spomenika, dolazi 15 hiljada Srba. Neki se tu upoznaju, ozene, nadju posao. Neki od njih su trazili da se s njima i slikam. U Hrvatskoj se moje knjige danas citaju tajno, a sa slika su izbrisali moje potpise, tako sto su preko njih stavili flastere! To mi tvrde ljudi koji odlaze u Hrvatsku.
 

KNJIGE S POSVETOM POSLAO MILOŠEVIĆU

Svoje knjige poslali ste Miloševiću u Hag?

Poslao sam mu, po njegovom advokatu, dve-tri knjige s lepim posvetama, da prekrati vreme tamnovanja i da me najzad pročita. Osetio sam zaista potrebu da to uradim. Nisam siguran da me je čitao dok je bio na vlasti. Svoje knjige poslao sam i Andriji Draskovicu, koga licno i ne poznaje, ali je na izdrzavanju kazne. Kada sam bio u SAD, slao sam knjige i nasim Srbima koji su tamo lezali u tamnici. Inace, sudjeno mi je da ljude uglavnom upoznajem tek kada padnu s vlasti. Tako sam imao srecu da upoznam citavu plejadu bivsih politicara. Bio sam prijatelj s Kocom Popovicem, Pekom Dapcevicem, Lekom Rankovicem. Poznajem i nekoliko bivsih predsednika, a s jednim od njih, Dobricom Cosicem, prijatelj sam 40 godina.


Svetlana Vojinović | 28.02.2004. | Antić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #9 poslato: Januar 10, 2011, 10:46:12 pm »

*
Momo Kapor: kako izmamiti ljubav


TUŠIRANJE JE ZA KURVE I ŠPIJUNE

"Ključno osećanje iz kojeg se kasnije rađaju umetnici jeste nedostatak ljubavi. Čitavog života mi umetnici tragamo za tom neuzvraćenom ljubavi i urlamo na sav glas: Volite me, volite me, vidite li kako ja divno slikam ili pišem.."

Jedna moja stara tetka, koja me je odgajala za vreme rata, uvek je tvrdila da sam postao pisac (umetnik) zato što mi je pala greda na glavu! To se desilo 1941. godine kada je moj otac otišao u partizane i kada je bilo bombardovano Sarajevo, grad u kome sam rođen. Na našu kuću je pala bomba i četrdeset ljudi je poginulo. Svi, sem mene. Mene je majka zaštitila, legla je preko mene. I ona je poginula. Bilo je mrtvo čak i mače koje sam držao u rukama. Jedna greda je pala na moju glavu... Iz ruševina me je izvukao ujak posle četrdeset osam sati u mraku, čega se jasno sećam".
 
Ovo je, pre nekih dvanaest godina, izjavio Momo Kapor, u anketi na temu "Kako sam postao pisac".

Dečak čiji je život počeo na ovakav način morao je biti i ostati posebno dete. Živeći u istoj, glavnoj sarajevskoj ulici, do svoje sedme godine promenio je tri adrese: Kralja Aleksandra, Ante Pavelića i Maršala Tita...

Školske vlasti su ga izbacile iz gimnazije, vojne su ga svrstale u kazneni puk, a komitetske na listu za robiju. Ali, ovaj buntovnik je zauvek ostao u tajnoj ljubavi sa razlozima. Opstajući, već četiri decenije, kao večiti mladić umetničke i javne scene. Postajući kulturna činjenica. Kao pisac, slikar, novinar, scenarista, voditelj, ratni reporter...

Doktorirao je na poetici gluvarenja, estetici podrugljivosti, filozofiji trajanja. Zadirkivali su ga da je "laki pisac" i prozaista "u trapericama". Zamišljenom, "idealnom" Srbinu obuvali su njegove patike. Smejao im se napredujući do titule počasnog majora Srpske vojske Krajine i senatora Republike Srpske.

Oni koji su mu ukidali novinske kolumne pokušavali su da na tim stupcima "zasade" nove autore. Ne znajući da ga je nemoguće kopirati. Ili, kako je to rekao jedan njegov portretista: "Nije mali napor biti Momo Kapor!"

MUJO I HASO

Pitamo ga kojim to čulom okolina namiriše "drukčije" ljude i zašto im nikad ne oprašta?

Pre nekoliko dana jedan trgovac slikama doneo je kod mene dva nepotpisana platna pitajući me da li su možda moja. Sledio sam se od zaprepaštenja. To su bile moje slike koje sam slao na konkurs. Platno pod šifrom "Lili" osvojilo je prvu nagradu. Šef žirija bio je Mića Popović. Bio sam tada na petoj godini Likovne akademije. Ni danas ne bih umeo da tako dobro slikam. Gledajući te slike video sam sebe sa dvadesetak godina, sa sjajem u očima i nadom da ću osvojiti svet. Ali, video sam i netrpeljivost mojih kolega u klasi Nedeljka Gvozdenovića, pa čak i nekih profesora. Da su mi tada dali podršku danas bih bio veliki slikar u Parizu, ali srećom nisam. Tako sam ovde.

Već u prvom razredu gimnazije krdo oko tebe nanjuši da si različit, mada to ničim ne pokazuješ! Osete da nisi dobar u fudbalu ili matematici i da si često odsutan i zamišljen. Još ako pišeš tajno i oni to doznaju, gotov si za linč. Devojke u koje si tada zaljubljen vole snažne, mišićave sportiste koji se posle trideset godina pretvore u mešine, a ni one više nisu uklete lepotice zbog kojih smo pisali pesme i romane i odlazili u rat da se proslavimo. Najlakše ćeš prepoznati nekog ko se suštinski razlikuje od okoline po tome što izgleda obično, poput činovnika. Ne zaboravite da je Kafka bio činovnik osiguravajućeg društva u Pragu. Hohštapler u umetnosti i životu je veoma dekorativan, nosi bradu, minđuše, perčine, šarenu odeću i ima čudno ponašanje, a sasvim ordinarnu literaturu. Oni "različiti" pribegavaju mimikriji da ih ne bi ubili — kaže naš sagovornik.

Kaporova lična iskustva sa "krdom" izgledaju ovako:

Kad sam pisao "Beleške jedne Ane", u "Bazaru", potpisujući se kao devojčica, napadali su me kao lakog pisca. Kad sam izveštavao sa ratišta, sa frontova u Krajini i Republici Srpskoj, optuživali su me da sam nacionalista — što i jesam. Sada me mrze jer sam svedok njihovog komunističkog perioda i preletanja u demokratiju, uopšte mrze me što suviše dugo trajem pa me čitaju i njihovi unuci! Na meni su se izređale generacije kritičara od kojih su se mnogi okanili ćoravog posla, iščezli ili pomrli. U grobu se već dugo raspadaju članovi komiteta koji su me napadali po plenumima.

Čitava frka sa mnom počela je 1967. godine kada sam, zajedno sa još četrdesetak srpskih pisaca, potpisao "Predlog za razmišljanje", odgovor na "Deklaraciju o položaju hrvatskog jezika" koju je autorizovao Miroslav Krleža sa grupom hrvatskih pisaca. U to vreme mi smo tražili, u slučaju da se srpskohrvatski jezik odnosno pismo podele, da Srbi u Hrvatskoj dobiju kulturnu autonomiju, pravo na svoje škole, umetnost i kulturu. Sve ono što je dvadesetak godina kasnije tražio moj kum dr Jovan Rašković. Tada je počela velika hajka na nas potpisnike. Mnoge su izbacili s posla, skinuli s položaja, a najveći broj je povukao potpis. Moj paraf je ostao. Nisu mogli da me smene jer nisam bio vlasnik nijedne funkcije. To vam je kao u vicu kad Mujo pita Hasu: "Jesi l' ćuo Haso da je umro Meša Selimović?", a Haso kaže: "A ko će sad bit' književnik?" Od tada sam u ratu sa svim režimima, ako je rat neki moj intervju, izjava ili priča po kafanama.

GUMENI ĐON

Godine 1946. Kaporov otac, visoki finansijski funkcioner Ministarstva inostranih poslova, dovodi Momu u Beograd i upisuje ga u Treću mušku gimnaziju. Otac mu odlazi u dvogodišnju diplomatsku misiju a njega ostavlja u Hadži-Milentijevoj ulici, na Neimaru (gde Momo danas živi), kod prijatelja, u kući porodice Nikolić.

Imao sam najviše neopravdanih časova u istoriji gimnazije — priča Kapor. — Izbačen sam u šestom razredu. Prilično sam se lako zaljubljivao u to vreme. Naročito u moju vršnjakinju Vericu-Lizu Nikolić iz porodice kod koje sam stanovao. Zaljubio sam se u njene lepe, sive oči. Morao sam da se vratim u Sarajevo na tri godine, po kazni. To su bile tri ključne godine u mom životu. Prva prava ljubav, prvi neuspeh i uopšte sve stvari koje će me oblikovati kao pisca i slikara. Ponovo učim maternji jezik, odnosno ijekavicu. Kad sam se vratio u Beograd, na Akademiji počinje serija nesporazuma jer su svi govorili ekavski. Ali, više nema mog stana na Neimaru. Sad sam ilegalac u studentskim domovima, poluklošar, stanovnik tavana i podruma u gradu u kojem sam, kao dete, imao najbolje klizaljke i cipele sa gumenim đonom, što je tada bila retkost. Sada mi prilaze neki stari, pogrbljeni ljudi sa štapovima i tvrde da sam išao s njima u gimnaziju. Ne verujem. Mada ima šezdeset sedam godina, Liza je još uvek lepa. Video sam je pre neki dan.

Inače, ne podnosim nostalgične tipove koji smatraju da je njihovo vreme bilo bolje. To je glupost i laž. Kada razgovarate sa četnicima ili partizanima, svejedno, i jedni i drugi će vam reći da je njihovo vreme bilo najlepše — dok su pucali, gladovali i smrzavali se. Zašto? Zato što su bili mladi. Pogledajte poslednji doček Nove godine u Beogradu, to osvetljenje, stotine hiljada mladih, gomile orkestara po trgovima i ulicama, otvorene kafiće, restorane i ulične tezge. U moje vreme, a treba očekivati da za njim žalim, Beograd je na Novu godinu bio mrtav grad. Mogli ste mitraljezom pucati po ulicama i nikog ne biste pogodili. Tito je čekao Novu godinu u Skadarliji, a bolji svet u "Mažestiku" i "Metropolu". Ja sam, očajan, šetao pustim i zavejanim ulicama čeznući za ljubavlju i pićem. Kako to da bude bolje vreme? U kraju gde sam odrastao, u Lamartinovoj ulici, postojao je jedan jedini gramofon, češki "suprafon", i zbog njega smo svi išli na žurke u tu kuću. Imali smo nekoliko ploča Peta Buna i Luja Armstronga, a vlasnik gramofona uvek je dobijao najlepšu devojku. Danas muzika kulja na sve strane i svako se svaki dan tušira. U moje vreme tuširali su se samo američki špijuni i kurve. Usput, naš narod kaže da se od prevelikog pranja tanji koža. A ja verujem svom narodu. Sve skupa, detinjstvo je jedna krajnja dosada kad ne znaš šta da radiš sam sa sobom, a gimnazija sprava za mučenje sa svojim logaritamskim tablicama i presecima kišne gliste.

KNJIGE ISPOD HAUBE

Šta stari šarmer misli o današnjem "društvenom" položaju žene?

Ja sam imao nesreću da živim u vreme kad su tucali samo najbolji đaci. Budući da sam staromodan čovek još su mi najprivlačnije nežne, krhke žene kojima kao da treba pomoć da prebrode teškoće, mada mogu da prevedu vojsku preko reke. Volim, naime, one koje trepću, koje ti stavljaju prst na usta i kažu: "Ne govori, ćuti..". Ali, budući da sam u ovim godinama, što za čoveka mojih godina i nisu neke godine, isključen sam iz poplave lepote na beogradskim ulicama i to ne na godinu dana, kao u gimnaziji, već zauvek. Na jednom od poslednjih sajmova knjiga u Beogradu prišao mi je čovek sa sinom i rekao malom da me zamoli da mu se potpišem na knjizi "Sanja". "Zar je on živ", pitao je dečkić! Uštinem se za ruku i utvrdim da jesam. A možda i nisam, samo mi još nisu saopštili. Ali, kad je čovek umetnik onda za njega važi izjava moj pokojne strine: "Kus petao pile dovijeka", ili: "Zlo juneće tele dovijeka!"

Zahvaljujući svojim ratnim reportažama Momo je navukao priličnu omrazu. I u Beogradu, i u gradu svog rođenja, Sarajevu, i u Zagrebu, sredini koja mu je decenijama bila bliska.

Ne bih moje četiri godine koje sam proveo kao ratni reporter menjao ni za šta na svetu! Kao da sam se probudio iz nekog dugog sna i prvi put video svet oko sebe raširenih očiju. Poznavao sam gomilu barmena u Njujorku, Parizu ili Rimu, a ni jednog konobara u Hercegovini i Kninu. Krenuo sam tamo iz, naoko, potpuno nerazumljivih razloga. Ja, u priličnim godinama, sed, iz relativno ugodnog beogradskog života. Ne mogu to da objasnim, verovatno me je ščepao za uvo neki moj predak, Hercegovac, i rekao mi: "Šta ćeš kući, avetinjo? Idi s ljudima!"

Sada znam svaku stopu te srpske zemlje, a saznanje da više nikada neću videti Krajinu boli više nego da ne mogu otići na Mauricijus ili Rt dobre nade, što mogu kad hoću. Bio sam na mnogim listama bestselera i popularnih muškaraca, ali najlaskavije priznanje u mom životu je lista hrvatske ambasade po kojoj mi je, sa još devetoricom srpskih umetnika, zabranjen ulazak u tu državu. Prvi na listi je Bora Čorba. Šteta, baš sam hteo da uplatim aranžman za skijanje u Dubrovniku.

U Zagrebu, gde sam imao izdavača, moje knjige, kao i knjige drugih srpskih pisaca, bačene su u kontejner, bilo je i sladostrasnog gaženja po njima. Ipak, pored njihovog Ivana Aralice, koji je zvanično najčitaniji pisac, ja sam tajno najčitaniji. Na policama kućnih biblioteka moje knjige stoje u drugom redu, mada nisam drugorazredni pisac. Najzanimljivija je stvar sa slikama, a ima ih dosta u Zagrebu. Tamo sam izlagao pre nego u Beogradu. One nisu bačene, ali preko potpisa nalepljen je flaster. Možda ga jednog dana skinu. Sarajevo je, pak, jedini grad na svetu gde je zabranjena moja knjiga "Sarajevska trilogija". Jedna moja prijateljica prilikom nedavnog boravka u Sarajevu pitala je uličnog prodavca knjiga ima li "Sarajevsku trilogiju". Ovaj ju je izvadio iz skrovišta ispod haube. Pitala ga je zašto prodaje "to smeće". Čovek je odgovorio: "Jeb'ga, ćita se".

KRIK MLADIĆA

Pitali smo Momu Kapora, održava li kontakt sa svojim starim prijateljem Arsenom Dedićem?

Arsen je dao mnogo ružnih izjava o Beogradu i meni pa se očekivalo da ću ja da uzvratim budući da me je Bog obdario tim talentom. Naravno da nisam iskoristio tu priliku. Kao što nikada ne bih govorio ružno o svojim starim ljubavima tako ne govorim ni o prijateljstvima raskinutim iz ovog ili onog razloga. Mislim da je Arsen veliki umetnik i iskreno mu se divim, ali on nije u najboljoj situaciji da bi mogao da čuva stara prijateljstva sa nama iz Beograda i ne treba mu zameriti. U svakom slučaju, kad čujem njegov glas na radiju ponovo mi iskrsne vreme kad smo bili mladi i ludi, ponovo se setim mojih ilustracija za njegove knjige pesama. I ponovo je Zagreb mesto gde sam bežao iz Beograda.

Osećanje ljubavi i fatalizma uvek je bilo snažno istaknuto u Kaporovoj literaturi. Kako danas stoje stvari?

Postoji jedno osećanje iz kojeg se, kasnije, prave umetnici. A to je nedostatak ljubavi. Čitavog života mi umetnici tragamo za tom neuzvraćenom ljubavi i urlamo na sav glas: volite me, volite me... Vidite li kako ja to divno radim (slikam ili pišem). Zbog toga mi mnogo znače one dve, ponovo otkrivene slike iz 1961. godine. To nije bilo slikarstvo već krik mladića kojeg nisu voleli. I zbog toga su one neponovljive. A što se tiče usuda, mogu vam reći da će mom unuku Luki, jednog dana, biti poznato kad sam se rodio, kad sam umro i šta sam radio u životu. To znači da je datum moje smrti upisan u vremenu i da ja sledim film koji mi je suđen trudeći se da ne obrukam ni prezime ni mog unuka. Rusi zbog toga, po Dostojevskom, padaju u očajanje i piju, a Mediteranci čitavu stvar nose sa fatalizmom levantinskog tipa.


Milan Četnik | 2004. | Ilustrovana politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #10 poslato: Januar 10, 2011, 10:46:23 pm »

*
Momo Kapor govori za Glas javnosti pred izlazak The best of kolekcije u izdanju "Derete"


KAO I LJUBAVI, NEKA MESTA SE IZLIŽU OD UPOTREBE

Dubrovnik je lepa scenografija koja je ostala bez glumaca. Sve što znam o provinciji, naučio sam od Čehova

Kolekciju "The best of Momo Kapor" upravo danas objaviće izdavačka kuća "Dereta". Jedini autentični hit pisac (izvan ideoloških i nacionalnih priča) u (pra)staroj Jugoslaviji, onaj čija je pozadina bila Dubrovnik, Njujork, svet, danas kaže da mu je sve to malo dosadilo. Da se zaljubio u slatko od trešanja i u Taru. I dalje proigrava lakoću, u koju ne morate da poverujete, i priča o svojim bivšim ljubavima.

Kakva je razlika između Mokre Gore i Dubrovnika?

Znate šta, kao i ljubavi, neka mesta se potroše. Izliže im se smisao od upotrebe. Što se tiče Dubrovnika, moj otac je živeo tamo, tamo je i umro, i moja stara tetka. Mene su još pre Drugog svetskog rata vodili u Dubrovnik, dosta vremena sam poklonio tom gradu. E pa, lepota tog grada bili su i ljudi koji su dolazili. Dolazili su Beograđani, zbog kojih su opet dolazili Zagrepčani, da bi se tamo videli, a zbog ove dve grupe dolazile su i Sarajlije. I ostatak Jugoslavije.

I kada su Beograđani prestali da dolaze, prestali su i oni fini Zagrepčani, naročito oni koji žive po svetu. Mislim da je taj grad izgubio svoj osnovni smisao druženja i lepotu — u ljudima. U isto vreme, nikada nisam bio u Sevilji, u Singapuru, na milion mesta na kojima sam morao da budem. I sada sam počeo malo njih da obilazim. Ima mnogo gradova kojima nisam ništa poklonio, ništa nisam dao.

Ako se dobro sećam, Vaše knjige je prvi objavljivao Zagreb?

Molim? A, ne. Znate, ja se bavim novinarstvom od 16. godine i objavljivao sam mnogo pre nego što se pojavio Zagreb. Što se tiče romana, Zagreb je prvi. Ali, da li znate ko je izdao Anu Karenjinu?

Nemam pojma.

A je li znate ko je napisao?

? ? ? ?

Vidite da je grof Lav Nikolajevič učinio uslugu izdavaču, za koga ne znate kako se zove. A ne izdavač grofu Lavu Nikolajeviču Tolstoju. Inače, "Ruska misao" je objavljivala roman.

A zašto Vam Beograd nije "učinio"?

To je bila moja strategija. Prilično sam se bavio onim što se danas zove pablik rilejšen, i to sam radio u "Jugoslavija publiku" dugo pre nego što mi je objavljen prvi roman, pa mi je to zanat. Zbog toga sam i prihvatio poziv izdavača iz Zagreba. Da ovde ne bih smetao drugim piscima i izazivao njihovu zavist. A u Zagrebu su imali samo moje knjige, ali ne i mene, tako da ja nisam izazivao nikakvu netrpeljivost. Naprotiv, vrlo su me voleli u Zagrebu.

Kada dođu ova Sabrana, Izabrana dela, The best of, slede nepristojna pitanja tipa jeste li nešto propustili...

Mrzim te reči bestof, bekgraund... Ne, toliko je tih američkih reči ušlo u naš život da je to nepodnošljivo. Držim se starog pravila da je put u istoriju književnosti zastrt sa obe strane grobovima bestselera. Bestseler za mene nije nikakva pohvala, više je uvreda.

Zašto?

To je prvo laž, ako je bestseler knjiga objavljena u dvadesetak hiljada primeraka, onda je to zaista uvredljivo. Evo imam knjigu Sidnija Šeldona na stepeništu, na čijem omotu piše da je roman prodat u 240 miliona primeraka. I sada kada me u svetu domaćin predstavi kao bestseler pisca, ja propadnem u zemlju, jer me onda kolege pitaju koliki su mi tiraži. Onda obično slažem duplo i kažem 40 hiljada. Onda oni misle da je lokalno izdanje za Univerzitet na kome predajem. Što sam stariji sve više volim knjige od sto primeraka.

Ali to može sebi da dozvoli Momo Kapor?

Pa dobro, ali i svako ko bude imao hiljade i hiljade, doći će na ovo isto. To vam je isto i sa Mokrom Gorom. Da bi vam se dopala Mokra Gora, morate pre toga da vidite svet. Da bi zavoleli tiraže od sto primeraka, morate da objavite hiljade i hiljade. Iz te vizure se dobije prava vrednost mesta koje ste zapostavljali ili ste prolazili pored njih ravnodušni. Ja sam pre nekoliko godina otkrio Taru, bilo me je sramota da nikada nisam bio u Kremni. A, šta kažete, imate 35 godina? Već nova generacija mondijalista otporna na DDT.

A vi ste otporni na DVD. Uostalom ko je ovde toliko pričao o Njujorku, džezu?

Pre godinu dana sam snimio dokumentarac za JAT o Njujorku "Njujork po ljudskoj meri". Zločinac se vraća na mesto zločina. Snimio sam "Doručak kod Tifanija". Kupio sam viršlu na ulici i pojeo je kod Tifanija. Jer, to je stara priča o tome šta su provincijalci u stanju da urade. Kada smo čuli za knjigu "Doručak kod Tifanija", mi smo pomislili da je to neki specijalizovan restoran za doručak i kada sam otišao prvi put u Njujork, prvo kod Tifanija, kad vidim da je to zlatara. I ja se naljutim i kupim kod Grka na ulici kobasicu sa kupusom i uđem da je pojedem kod Tifanija.

Da Vam nije malo naporna ta iznuđena lakoća?

Ma ne, radim samo ono što volim. Evo, recimo, odlazim često i u Frankfurt, tamo ima nekoliko muzeja sa nekim od najlepših slika, meni najvažnijih. Ma znate šta, svet mi je postao dosadan. Zaljubio sam se poslednje decenije u nešto što sam ovde imao pred nosom, a nisam video.

Na primer, kada se probudite ujutro u nekoj palanci kod domaćina, finog malograđanskog ušuškanog sveta, i kada dobijete slatko od trešanja u maloj staklenki i čašu vode sa rakijom. To nema nigde, nisam video zemlju u kojoj se ujutro dobije slatko. Dobijete džem, ali onaj upakovani, ne znam ni kako da ga otpakujem. Imam problem sa svim pakovanjima. Sa kikirikijem, sa jogurtom se uvek isprskam.

Ništa vam ne verujem, je li mogu?

Znate šta je slatko od ruža? Koliko sam vaspitan na američkoj književnosti 20. veka, toliko sam i na ruskoj 19. Sve što sam naučio o provinciji naučio sam od Čehova. A kod nas je provinciju opisao u takozvanoj kultnoj knjizi Radomir Konstantinović. Jer ono što je taj čovek napisao o Titu to je remek-delo beščašća.


Tatjana Čanak | 09.02.2005. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #11 poslato: Januar 10, 2011, 10:46:32 pm »

*

HRONIKA VELIKIH PREVARA

Pred­sta­vljen ro­man "El­do­ra­do" Mo­me Ka­po­ra, u iz­da­nju Kom­pa­ni­je "No­vo­sti" i "Knjiga-Ko­mer­ca". Na­dam se da će či­ta­o­ci uži­va­ti u "El­do­ra­du" i da će de­lić nji­ho­vog sme­ha do­pre­ti do me­ne, re­kao Ka­por. Pi­sac je po­tvr­dio svo­je sjajno zna­nje prilika u srpskom i svet­skom džet se­tu, is­ta­kao Manjo Vukotić. Pr­vi ti­raž — 30.000 pri­me­ra­ka.

HIT pi­sac Mo­mo Ka­por, po­ve­šće svo­je či­ta­o­ce, u obe­ća­nu ze­mlju — El­do­ra­do. Nje­gov no­vi, isto­i­me­ni ro­man, koji su ob­ja­vi­le Kom­pa­ni­ja "No­vo­sti" i iz­da­vač­ka ku­ća "Knji­ga-ko­merc", po­ja­vi­će se su­tra na ki­o­sci­ma. Pr­vo iz­da­nje štam­pa­no je u ti­ra­žu od 30.000 pri­me­ra­ka, pro­da­va­će se uz pri­me­rak "Ve­čer­njih no­vo­sti" po ce­ni od 300 di­na­ra.

U ovoj ur­ne­be­snoj "hoh­šta­pler­skoj sa­gi" ili "hro­ni­ci ve­li­kih pre­va­ra Džo­ni­ja Ze­ca", pi­sac ču­ve­nih "Fo­li­ra­na­ta", "Une", "Ze­le­ne čoje Mon­te­ne­gra", "Kon­tea" i još tri­de­se­tak ro­ma­na, pri­po­ve­da­ka, pu­to­pi­sa i ese­ji­stič­ke pro­ze, maj­stor­ski uvla­či či­ta­o­ce u ovovre­me­nu pri­ču ko­ju će iš­či­ta­ti bo­re­ći se sa sme­hom do su­za i osme­hom kroz su­ze. Ži­ve­ći u vre­me­nu "na­ših, a svet­skih" školo­va­nih hoh­šta­ple­ra u sku­pim ode­li­ma i sa "sam­so­najt" ta­šna­ma, pre­ma ko­ji­ma su va­ra­li­ce od za­na­ta, lo­po­vi i se­ci­ke­se mačji ka­šalj, Džo­ni Zec do­la­zi na ge­ni­jal­nu ide­ju ka­ko da se, osni­va­ju­ći ne­vla­di­nu or­ga­ni­za­ci­ju "Sa­mo Sr­bin Sr­bi­na Spa­sa­va", na br­zi­nu obo­ga­ti.

Ako i ni­je pra­vi na­sta­vak "Sam­ca", "El­do­ra­do" mu je bli­zak, s tim što je kri­tič­ki za­rez u dru­štve­nu i mo­ral­nu ka­lju­gu na­še savre­me­no­sti, u ovom ro­ma­nu du­blji i knji­žev­no ube­dlji­vi­ji — sma­tra re­cen­zent Bran­ko Sto­ja­no­vić. — El­do­ra­do je ro­man o va­ra­lici ama­te­ru, o na­ma­gar­če­nom va­ra­li­ci i pu­sto­lo­vu ko­ji će za­vr­ši­ti u pa­u­ko­voj mre­ži ko­ju su oko nje­ga, ne­vi­dlji­vo i iz za­ve­tri­ne, ple­li mno­go bo­lji igra­či. Ro­man će na­pro­sto bi­ti raz­gra­bljen, ko­li­ko zbog svo­je te­mat­ske ak­tu­el­no­sti, to­li­ko i zbog "var­lji­ve la­koće pi­sa­nja", ali i zbog teh­ni­ke pri­po­ve­da­nja, ko­ja pod­se­ća na sta­re, ne­pre­va­zi­đe­ne maj­sto­re pe­ra.

Ka­por je, na ju­če­ra­šnjoj kon­fe­ren­ci­ji za štam­pu u MPC "Tan­jug" iz­ra­zio ču­đe­nje da je­dan du­ho­vit na­rod, ka­kav je naš, ka­da je u pi­ta­nju knji­žev­nost, po­sta­je ozbi­ljan, pa ima­mo ma­lo hu­mo­ri­stič­kih knji­ga:

Ovo je ro­man ko­ji se raz­li­ku­je od svih mo­jih ra­ni­jih knji­ga, jer je sme­šan. Ži­vi­mo u vre­me­nu ko­je ne za­slu­žu­je ozbilj­ne knji­ge. Na­dam se da će či­ta­o­ci uži­va­ti u "El­do­ra­du" i da će de­lić nji­ho­vog sme­ha do­pre­ti do me­ne.

Di­rek­tor i glav­ni ured­nik "No­vo­sti" Ma­noj­lo Vu­ko­tić je iz­ra­zio za­do­volj­stvo što se na­ša kom­pa­ni­ja baš sa ovim ro­ma­nom, po­sle vi­še­me­seč­ne pa­u­ze, vra­ti­la iz­da­vač­kom za­na­tu.

Knji­gu sam či­tao u ru­ko­pi­su i či­ni mi se da je ovo Ka­po­rov naj­bo­lji ro­man ko­ji je ob­ja­vio u po­sled­njih 15 go­di­na. On je u "El­dora­du" po­tvr­dio svo­je ne­nad­ma­šno re­por­ter­sko ume­će, kao i sjaj­no zna­nje pri­li­ka u srp­skom i svet­skom džet se­tu — re­kao je Vu­ko­tić.

Vla­snik "Knji­ga-ko­mer­ca" Bo­ban Sto­jilj­ko­vić je re­kao da je Ka­por pre­pu­stio či­ta­o­ci­ma da u "El­do­ra­du", u pre­gr­šti za­ni­mlji­vih li­kova či­je se sud­bi­ne ukr­šta­ju u Be­o­gra­du i ino­stran­stvu, ot­kri­ju ko je, za­pra­vo, naj­ve­ći hoh­šta­pler.


D. B. M. | 28.11.2005. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #12 poslato: Januar 10, 2011, 10:46:49 pm »

*
Momo Kapor 


KAKO SRBIN SRBINA SPASAVA

Posle čuvenih dela "Beleške jedne Ane", "Una", "Foliranti"..., kojima je svoj dar stavio u službu emocije i raznežio čitalačku publiku, ili "Poslednji let za Sarajevo" i "Lep dan za umiranje", kojima je budio setu i savest prizivajući smisao, novo delo Mome Kapora prevashodno će izazivati smeh. Naime, njegov novi roman "Eldorado" duhovita je pripovest o nama danas i ovde, a sam naziv sinonim je za zemlju zlata i blagostanja. Govoreći za 'Blic' o toj svojevrsnoj nespojivosti, kao i o svom novom romanu, Momo Kapor kaže:

Nedavno se na kioscima pojavila moja knjiga "Eldorado" u 30.000 primeraka što je, isto tako, zapanjujuće za naše prilike. To je humoristički roman o kafani "Zora", nekadašnjoj oazi beogradskog duha, koja je pretvorena u kazino "Eldorado". Tamo gde je šef "Zore" Atanasije Panić zvani Tasa u šuber izvikivao "paprikaš, gulaš i dve kupus salate", sada se čuju pozivi na francuskom da je rulet počeo da se okreće. Olajisani patos zamenili su duboki ćilimi, a žagor gostiju zujanje ruleta. U toj kafani moj glavni junak Džoni Zec smislio je veliku prevaru pomoću koje će da se obogati u svetu koji je za njega eldorado. Osnovao je jednočlanu nevladinu organizaciju, pod imenom "Samo Srbin Srbina spasava" u kojoj je glavni koordinator, naravno, on. I deli po svetu povelje uglednim Srbima koji su najviše učinili za očuvanje i negovanje srpske kulturne baštine.

Da li je Džoni Zec prototip nekog realnog lika ili...?

U ovom trenutku u ovoj zemlji, prema mojim saznanjima, postoji na hiljade raznoraznih nevladinih organizacija, a gotovo da nema grada niti sela u Srbiji koje ne dodeljuje povelje, hrisovulje, zlatne lance, ključeve, prstenje i slično. Zar to nije dovoljno inspirativno?

A kako vidite poziciju žene u čitavom tom kontekstu?

Što se knjige tiče, ovo je roman bez erotike i bez ijednog jedinog poljupca. Jedna od glavnih junakinja je šarmantna debeljuca Duda, bankarska službenica koja baratajući kompjuterima vešto prebacuje novac koji Džoni Zec namakne na Krokodilska ostrva gde im se gubi svaki trag. U svakom slučaju, žene su slabiji hohštapleri.

Pa, je l’ im to mana ili vrlina?

E, to stvarno ne znam. Šta vi mislite? Ioanako se oko toga šta su (ljudske) mane, a šta vrline više ništa ne zna.

Vaš najnoviji roman "Eldorado" prati glas da je smeh do suza i smeh kroz suze. Nije li to svojevrsna definicija našeg (svakodnevnog) života i postojanja?

Suviše lepo pitanje da bih ga kvario odgovorom. Knjiga je blago osmehnuta nad našim naravima, događanjima. Ukratko, ovo je vreme koje ne zaslužuje ozbiljne knjige, ali je k’o stvoreno za humoreske. Evo, skoro sam pročitao u nekim novinama da u Mladenovcu dodeljuju povelju "Šumadijska metafora". Eto, k'o da se Džoni Zec preselio tamo.

Zašto mislite da ovo vreme ne zaslužuje ozbiljne knjige?

Jer je sve, lepše rečeno, smešno. Tačnije, besmisleno. Na primer, strahovito mi je smešno kad gledam na nekoj od televizija četiri-pet japija elegantno odevenih, svi na isti način, k'o štanc mašina, kako prekrste noge i svađaju se uglas, a do juče su bili saborci u čuvenim promenama koje su nas dovde dovele.

Izjavili ste kako vas čudi da Srbi, kao duhovit narod, imaju danas tako ozbiljnu književnost?

Ne znam zašto je to tako, ali je tako. "Eldorado" je knjiga koja obiluje duhovitim mestima, i sam sam se često grohotom smejao dok sam je pisao. To je roman koji se razlikuje od svih mojih prethodnih knjiga upravo zato što ima više smešnih mesta.

Svojevremeno ste za sebe govorili da ste jedan od najčitanijih pisaca, najprodavaniji na haubama automobila i bez nagrada. Šta kažete danas?

Više se ne bavim razmišljanjem o sebi. Lepo, kad završim neku knjigu, kao što je recimo "Eldorado", sa olakšanjem gurnem pisaću mašinu u najmračniji ugao kuće kao da se rešavam sprave za mučenje i vraćam se štafelaju i četkicama, i slikanju do mile volje.


Tatjana Nježić | 02.12.2005. | Blic
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #13 poslato: Januar 10, 2011, 10:47:00 pm »

*
Intervju: Momo Kapor


OVO JE VREME IZDAJE

Književnik i slikar Momo Kapor, nacionalista sa sertifikatom "promašeni" čovek, čiji su najbolji prijatelji po šumama i gorama, umetnik koji ima svoj način borbe protiv okupacije — humorom — šarmer i esteta... govori o izdajnicima kao posebnoj vrednosti, sumraku duhovnosti, vladajućoj devizi "za šaku dolara", estetici đubreta, prezimenima kao jedinom nasledstvu...

Kako ocenjujete duhovnu klimu u Srbiji, ima li ovde uopšte duha?

Poslednja stvar u Srbiji koja postoji je duhovna klima. Srbija u svojoj novijoj istoriji nije pala duhovno tako nisko kao danas. I da nije Srpske pravoslavne crkve, koja kao i obično u najtežim vremenima, unosi neku svetlost u naše životne, mislim da bi to bilo sigurno jedno od, što se tiče duhovnosti, najgrešnijih vremena. Ovo je vreme, preko noći obogaćenih tipova, crnih tipova sa zatamljenim staklima, brda novaca koje jedna Engleska familija zaradi u toku vek i po rada, ovde se to obavlja preko noći, zatim neviđeno vreme nasilja. A što se tiče duhovnosti i umetnosti, to je poslednja stvar u ovoj zemlji. Nije bilo režima, izuzev režima možda Slobodana Miloševića, koji je toliko malo mario za umetnost kao ovaj danas. Zna se da je kralj Aleksandar bio lični prijatelj mnogih slikara, između ostalog i Ivana Meštrovića, našeg najvećeg vajara u to vreme. Broz je uz sebe imao jednog od najvećih pisaca na ovom podneblju, Miroslava Krležu, kao najintimnijeg prijatelja. Da ne govorim ko je sve bio zaštićen u toj ekipi, protiv koje smo se mi, naravno, svim silama borili smatrajući ih dvorskim umetnicima.

NAVALA PROVINCIJALACA

Stvarala se tada neka nacionalna, makar bila trgovačka elita. Ovo je sada neka globalistička, mundijalistička, ekipa nezainteresovana za nacionalne vrednosti.

Da. Ono što je primetno, za nekog ko se bavi umetnošću, to je da su na sva važna mesta od 5. oktobra u umetnosti, znači u muzeje, galerije, komisije, u ministarstva, došle osobe koje su imale neku provincijsku lokaciju. Nisu naime na vreme videle svet i šta se u njemu dešava. Njima je najveći događaj i jedino merilo bilo bijenale u Veneciji, jedna od likovnih smotri kakvih na svetu ima mnogo. I oni su postali propagatori jedne nove umetnosti koja je zagadila planetu, to je ta konceptualna umetnost, a o njihovoj provincijalnosti govori i to da su prespavali te lekcije. Sada izlažu đubre po stepeništima umetnosti, prava umetnost, ona koja je visila, sklonjena je u depoe. Dele jedni drugima nagrade, drže javno mnjenje. Međutim, to sve ne vredi apsolutno ništa. Ta estetika ružnog, ili estetika đubreta, koju sam u svoje vreme gledao kako se rađa u Njujorku, na kraju je počela da nam pada na glave sa neba, iz aviona njihovih, jer je došla do samog kraja.

Slično je i sa piscima, takozvanim post-modernistima.

Ovaj pokret se pojavio kod nas sada, kao i ostalo, sa zakašnjenjem. Kod nas sve kasni, čak i godišnja doba, jedino ne kasne računi za struju. Pisci postmoderne su ušli ovde u modu iz jedne želje da budu deo sveta, baš kao što su najlošiji pisci iz Beograda, sumnjivog karaktera, bežali, iako ih — niko nije gonio, na zapad, imitirajući i želeći da ućare ono isto što je Tomas Man uradio u svoje vreme odlazeći od Hitlera. Ali ovde nije bilo Hitlera, ma šta oni mislili i oni nisu bili Tomas Manovi. Tako da su ti pokušaji ostali bez uspeha.

Da li je krajnje ishodište postmodernista na srpski način neka ambasada, neki konzulat?

Mišljenje je mnogih da su ti pisci koji su postali ambasadori to zgrabili, iskoristili rejting lupanja u šerpe i hodanja ulicama. Naravno, to je bio put, baš kao što su i ovi prethodni ambasadori u Titovo vreme bili partizani, isto se lomatali po šumama, zatvorima ili tučeni. I na kraju postali ambasadori. To je nešto što mene uopšte ne iznenađuje i ja mislim da su pisci odlični za ambasadore, zato što im ostane mnogo vremena, ako su u nevažnim zemljama, da se bave svojim radom. Ne ulazim u njihova politička opredeljenja, jer kada bih delio svoje prijatelje po njihovoj pripadnosti i političkim strankama, mislim da bih ostao bez i jednog, pošto imam prijatelje i sa krajnje levice i sa krajnje desnice.

Pomenuli ste malopre i Tomasa Mana. Šta mislite o tom vrlo žestokom pokretu za denacifikaciju ovog prostora i ovog naroda…

To je pokret koji će imati isto toliko uspeha kao možda pokret za desolonizaciju Jadranskog mora, ili demilitarizaciji i dešvercerizaciju Crne Gore i Srbije. Da nije bedan bio bi smešan taj pokušaj. Da nije prljav , da nije naručen, zna se i odakle, naravno — bio bi jadan. Uopšte čitava ta priča o suđenju nama kao ratnim zločincima, to bi bilo odprilike isto kao da su Jevreje iz Varšavskog geta poslali u Hag jer su prilikom dizanja ustanka, kada su bili osuđeni na smrt, povredili neke Nemce. Naravno zna se ko to sve plaća i na koje načine, ne samo novcem nego i drugim stvarima, stipendijama, štampanjem prevoda, učešćem na simpozijumima... U stvari kao Serđo Laone — za šaku dolara. To nek služi onima na čast koji se time bave, ali oni će se lako okrenuti na drugu stranu kada to jednog dana propadne, a propašće naravno, jer nije logično.

Sve češće čujem taj pojam srpski fašizam. Čak i jedan glumac, Voja Brajović, upravo povodom predstave "Rodoljupci" "besedi" o srpskom fašizmu.

Rodoljubci uopšte nisu slučajno stavljani na repertoar u ovom trenutku. To je veoma tendenciozno, ali to je stvar njihovih mirnih snova, njihovog spokoja. Znate šta, mi u ovoj zemlji, takvo je podneblje, ništa ne dobijamo, ništa ne nasleđujemo. Uvek sve oduzmu, sruše. Samo nasleđujemo prezime. Od nas se očekuje da prezime ostavimo neuprljano kad odemo, svojim potomcima, ako već ne možemo da ga unapredimo, što neki i učine. Ali to prezime je čudna stvar, ono ostaje da zvuči kroz vreme i nije prijatno prezivati se po nekome ko je izdao svoj narod ili pljuvao po njemu. To ostaje zapisano. Ja se uopšte čudim ljudima koji se tako olako ponašaju. Dobro, ovo je vreme elektronskih medija, ali onaj ko uđe u guslarsku narodnu pesmu, njegov unuk koji bude kao turista došao u Crnu Goru ili Hercegovinu će da sluša najgore stvari o svom dedi, što nije ni malo prijatno. Jer jednom ko uđe u narodnu pesmu, svejedno što vladaju kompjuteri, imejli, i sve ostalo, to se pamti. Ja se čudim toj ležernosti s kojom ljudi rade to što rade, bez ikakve odgovornosti.

KRIMINALCI SU NEGDE DRUGDE
 
Hajte još malo o rečima. Šta mislite o ovom poistovećivanju termina patriotizam sa kriminalom.

Pa ja mislim da će ova ekipa na vlasti uskoro moći da dobije Nobelovu nagradu za lingvistiku, kao Čomski, recimo. To je nečuveno baratanje rečima. Prvi put u istoriji reč patriota je izjednačena sa nekim klanom kriminalaca ili sa nekom vojnom jedinicom koja se zove "Crvene beretke", koja nije čitava nečasna. U njoj je bilo kriminalaca, kao što ih ima u Mosadu, kao što ih ima u SNN, koja o tome pravi filmove. Sada su nam objasnili da su svi oni kriminalci. Ja u to zaista ne verujem. Ne verujem da je Frenki kriminalac, znam ga godinama, ne verujem da je Jovica Stanišić kriminalac. Naprotiv, mislim da je jedan vrlo odmeren čovek rasnog tipa srpskog policajca, kakvi su bili Ranković ili Krcun Penezić, samo finiji, najpre nije činio ono što su oni činili.

Govori se o Haškom bratstvu; jeste li deo tog bratstva, sobzirom da su vaši prijatelji na toj listi?

Moji najbolji prijatelji su po šumama, pećinama ili ko zna gde. I žao mi je svakog Srbina koji se nađe u tom kazamatu, koji je očigledno mnogo udobniji i civilizovaniji od ovih ovde. Znate šta, ja gledam na Hag malo drugačije od ostalih. Ne smatram, mada svi veruju u to, da će Slobodan Milošević, ma šta uradio, ma kako brilijantno se branio pred tim sudom, ostati doživotno u Hagu, niti da će iko od tih ljudi ostati doživotno u Hagu. Zašto u to ne verujem? Oni će dobiti najcrnje i najteže kazne, naravno, ali treba se setiti istorije i ranijih slučajeva te vrste, kada su pohapšeni članovi Mlade Bosne posle atentata na kralja Ferdinanda. Bačeni su svi u najgore tamnice, čak je i Ivo Andrić, od koga se to ne bi očekivalo, s obzirom na njegovu mudrost, proveo dve godine u Marinburgu. Tada su svi mislili da će Austrougarska trajati hiljadu godina, takva je to bila carevina, nije joj padalo napamet da ode sa istorijske scene. Međutim, na kraju krajeva, svi su oni izašli i doživeli duboku starost, osim Gavrila Principa, koji je umro u tamnici od tuberkuloze. Ni ova imperija neće moći, po logici istorijskih stvari, da traje večno. Neće niko da je ugrozi spolja, ali ona će se raspasti iznutra; da li od gripa, od side, od nelogičnosti, od crnaca — ne znam. To je mehanizam sveta, mehanizam života koji je neuništiv. I ja ne gledam na njihove osude kao na nešto definitivno, jer bi onda verovao da je zlo definitivno. A — nije. Zlo se smenjuje u ritmovima sa dobrim. Možda neki od njih neće dočekati to, ali, svi svakako neće pomreti po tim zapadnim zatvorima.
 
U Hagu se definitivno piše nova istorija ovih prostora...
 
Da. I Austrougarska je takođe pisala istoriju, i šta je ostalo od nje? Ostao je podnevni koncert iz Bečke opere i "Na lepom plavom Dunavu". To jedino je ostalo od te zemlje, od te imperije. Svi su tako pisali istoriju, i Staljin je tako pisao. Porodica ruskog cara je sahranjena sa svim dostojanstvom, gotovo kao sveci. Jel on ispao zlikovac kao što je bio. Istorija međutim nije konačna, ona je samo u službi trenutnih snaga i dnevne politike. Nisam nikakav pisac ili neko iz grupe autora "Srbi narod najstariji", ali smatram da Srbi imaju jednu retku duhovnost i jednu strašnu vrednost koja je potrebna svetu. I da će svet umeti da nas postavi jednog dana na pravo mesto. Svakako da pravo mesto ne zavisi od dnevne politike koja se u ovom trenutku trudi da izruči svakoga koga traže i koga ne traže. Ti gestovi se takođe na ovaj ili na onaj način plaćaju. Plaćaju ih oni koji ih učine, to je ona priča o prezimenima.

HRVATI HOĆE DA ME DOTUKU

Da li su sada na vlasti u stvar i Titovi unuci?

Čitav taj stil vladanja mislim da ima mnogo više veze sa komunizmom nego sa demokratijom. Da li je to već u genima? Ne verujem. Ipak je to kratak period godina, dok trepneš okom prođe 50 godina. Ne može to da bude genetski, ali verovatno je stil njihovih očeva prešao i u njihovo ponašanje. To je ta isključivost, sve može da se podvede pod stih "ko drukčije kaže taj kleveće i laže, osjetit našu će best", to je suština čitavog tog duha. A onda vlast kao najopasnija droga, ona je mnogo jača od toga, oni se strašno menjaju. Lično sam znao tipove na vlasti kad su bili opozicija, kad su dolazili na moje slave i bili srećni ako sam na njihovoj strani. Ja koji nisam nikada ni u kakvoj partiji bio.

Pre jedno petnaestak godina u jednom razgovoru ste mi rekli da ćete možda biti konzul u Zagrebu. Izgledalo je to kao piščevo preterivanje?

U tom trenutku bila je misao koja je bila ravna naučnoj fantastici. Pa ko je to mogao da zamisli? Danas u Zagrebu postoji konzul i to nisam ja. Niti bih voleo da budem tamo, sem u nekim morbidnim snovima, kada se probudim oznojen i pomislim da sam tamo.

Ipak pušite hrvatske cigarete?

Pitala me jedna novinarka pre vas zašto pušim hrvatske cigarete Ronhil. Kažem joj: znate, vi sedite sa jednim promašenim čovekom. Mene su Hrvati mnogo puta promašili na ratištu, kada sam bio na prvim linijama i sada hoće da me dokrajče cigarama, jer mi je lekar zabranio cigarete pošto sam nedavno imao problem sa grlom.

A kako stoji stvar sa vašim knjigama u Zagrebu. Bili ste hit pisac?

Po javnoj izjavi jednog uglednog kritičara, tamo je zvanično najčitaniji Ivan Aralica, a ja sam najčitaniji tajno. Znači moje knjige su u policama iza njihovih knjiga. I moje slike, kojih ima mnogo u Hrvatskoj, u Zagrebu posebno, stoje još uvek na zidovima. Samo je jedan čovek koji je imao prilike da obiđe nekoliko kuća mojih prijatelja video da je moj potpis izbrisan, restauratori su imali posla.

Da li ste posle svega ostali nacionalista?

Pa to mi je zanimanje. Imam sertifikat. Takođe imam Vujaklijin rečnik stranih reči i izraza gde pod nacionalist piše: francuska reč znači rodoljub, patriota, čovek koji brine o interesima svog naroda. I ne znači članstvo u zemunskom klanu. Patriotizam inače nikada nisam priznavao kao neku posebnu kategoriju. To je stvar kućnog vaspitanja, to te nauči baka, deka, otac. Normalno ponašanje, kao što kažeš dobar dan, skineš kapu, ustupiš stolicu , nije to nikakva neka posebna vrednost. Dok su izdajnici zaista posebna vrednost, tu moraš zaista da se potrudiš i da rizikuješ svašta.

Kako to da ih ima toliko, znači da su se trudili?
 
Pa ovo je vreme izdaje, sve ovo što je civilizacija. Kao što vidite, postavio sam jedan uslov ovom intervjuu da ne govorimo o politici i mislim da nismo dotakli ni jednu važnu stvar.
 
Nismo.
 

JAPI MOMCI Slobodan Milošević, kao pragmatičan čovek i tehnolog vlasti, nije mario za umetnost i on gotovo da nije imao ni jednog pisca uz sebe niti u svojoj partiji. No, ja sam, ipak, osetio potrebu da, kada su ga utamničili u Hagu, po njegovom advokadu pošaljem nekoliko knjiga sa posvetom, tako da nije kasno da me pročita, makar i u Hagu. Nisam primetio, da je ova nova ekipa bilo šta uradila za umetnost i umetnike i za duhovnost. Ne verujem da oni čitaju išta drugo sem izveštaja, anketa, Stratedžik marketinga i berzanskih izveštaja, mada jedan deo njih, na prvi pogled, civilizovano deluju. Ali to su više ljudi koji pripadaju civilizaciji Japija zapadnog tipa, znači dobro skrojenih odela, veštog baratanja po nekim svetskim jezikom, čak su i publika, viđam ih na nekim koncertima. Ali još nisam video ni jednu zgradu u kojoj postoje neke slike na zidovima, koju su oni napravili i opremili, pogotovo ne neko zidno slikarstvo. A po tome se, ipak, meri jedan period u nekoj zemlji. Na primer, Ilija Kolarac napravio je to divno zdanje Kolarčev narodni univerzitet. Ili onaj kapetan Miša Nastasijević, koji je bio kapetan dunavski, znači krijumčar u to vreme, napravio je to Kapetan Mišino zdanje. I po lepoti tog zdanja, po arhitekturi, po rafirmanu, vidi se da je bio čovek koji je polagao na umetnost. Da ne govorim o mnogim drugim predratnim trgovcima koji su ostavili svoje tragove.


Branko Čuljić | 2007. | Srpska politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #14 poslato: Januar 15, 2011, 01:52:32 am »

*

PROVINCIJA TRUJE KAO BOLEST

Momo Kapor: Bravar je bio bolji. Njegovi ljudi su bar kupovali slike. Ovi ne. Teško mi je samo kad počinjem novu sliku ili knjigu. Beogradom vladaju instalacije i performansi, svaki netalentovani momak sakupi izvesnu količinu đubreta, ogradi je belim konopcima i proglasi je umetnošću

AJDE setite se nekog restorana gde nisam bio — traži od nas Momo Kapor na kraju razgovora u njegovoj kući, u Nebojšinoj ulici. Žuri na porodični ručak.

Oporavlja se od upale pluća i dobro izgleda. Ležerno ispaljuje štosove. I sam se iskreno smeje. U predsoblju platna na štafelajima. Kaže: "Ovo je jedini atelje kroz koji se ulazi u kuću. Sve mislim kupiće poštar neku sliku".

"Vodič kroz srpski mentalitet" na engleskom jeziku, koji mu je nedavno objavila "Dereta" ekspresno je postao najprodavanija knjiga ove kuće u poslednje vreme. Izlazi i drugo izdanje, odmah posle Sajma knjiga.

HIT KNJIGA

TU su priče namenjene putnicima koji dolaze i prolaze, o Beogradu, punjenim tikvicama, Skadarliji, Adi, rakiji, pljeskavici, šajkači, beogradskim devojkama, koje Kapor više od dvadeset godina redovno piše za "Jatovu reviju".

Za onaj divni časopis koji se nalazi u džepu odmah pokraj kese za povraćanje. Budući da se ti tekstovi iz rubrike "Vodič kroz mentalitet" prevode na engleski, napravio sam izbor i objavio u knjizi pod istim naslovom. Dogodilo se nešto slično pravom čudu: iako na engleskom, ta knjiga je postala bestseler.

Pa otkud tolika pomama?

Tumačim to time što u Beogradu živi ili kroz njega prolazi veliki broj stranaca koji žele da saznaju nešto o nama, a da im to bude nepretenciozno, samoironično i smešno. Knjigu sam, inače, sam ilustrovao sa mnoštvom crteža što joj daje posebnu draž. Ona je slična knjigama engleskog humoriste Džordža Mikeša, Efraima Kišona ili Art Bačvalda.

Dobro, ali šta je ono što pleni strance?

Postavite se u ulogu Srbina koji u Londonu ili Parizu, na primer, ugleda u izlogu knjigu na srpskom o francuskom ili engleskom mentalitetu. Kao da je ugledao rođenog brata, odmah kupuje!

Rekoste jednom prilikom da je glavna odlika tog našeg mentaliteta rečenica "nema problema".
 
Da. To je potpuno nepredvidiv mentalitet, iracionalan, neuhvatljiv, sklon podsmehu, jednom rečju: on je skup individua i teško se uklapa u neku zajedničku, sinhronizovanu akciju. Ne bih bio političar koji upravlja takvim narodom.

Kako Vam se čine aktuelni srpski političari?

Bravar je bio bolji. Njegovi ljudi su bar kupovali slike. Ovi ne.

A kako se srpski mentalitet nosi sa sadašnjom tranzicijom?

Koliko smo iracionalni najbolje govori podatak da su za vreme nezapamćene inflacije otkazale čak i elektronske kase, jer nisu mogle da podnesu toliko nula, a nama ništa! Ukratko, to je mentalitet koji je razjeo iznutra i uništio nekoliko moćnih civilizacija i imperija, kao što su Turska, Austrougarska, Nemačka, ili Sovjetska, pa za njega neće biti nikakva teškoća da uništi i tranziciju, koja je prava sitnica.

OSEĆAJ TESKOBE

ALI čujete kako ljudi zbog nje osećaju teskobu?

Ja to uopšte ne osećam. Osećam teskobu kad počinjem novu sliku ili knjigu: plašim se kao da mi se to događa prvi put, a politički režimi i njihove smene me uopšte ne dodiruju. Da li znate kako se zvao i ko je bio predsednik francuske republike u vreme kad je Van Gog slikao suncokrete u Arlu?

Ne.

Ne znam ni ja. Vidite da to uopšte nije važno, važniji su suncokreti.

Čini se da smo malo zbunjeni oko ponovnog pronalaženja i baratanja sa "srpstvom". Možda u Vašem "Vodiču" leži odgovor gde se ono nalazi?

Već smo ga pronašli. Ono se nalazi u prvoj rečenici novog Ustava: "Srbija je država srpskog naroda". Kad sam to pročitao laknulo mi je. Do tada sam verovao da je Srbija država Građanskog saveza.

U svemu tome, kako izgleda naša književna i likovna scena?

Najbolja ilustracija sveopšteg haosa i vladavine "krojača carevog novog odela" je poslednji Oktobarski salon, navodno međunarodni. Beogradom, naime, vladaju instalacije i performansi, samo što ja ne vidim razlog zbog čega su ih prišljamčili slikarstvu kad to mnogo više odgovara pozorištu. Svaki netalentovani momak sakupi izvesnu količinu đubreta, ogradi je belim konopcima i proglasi je umetnošću. A o tome posle pišu eseje tipovi kao što su Ješa Denegri. Plašim se za mlade koji tek dolaze i koji će morati da zaborave na takozvano štafelajsko slikarstvo. Umesto Sezana njihov rodonačelnik će biti šolja pisoara Marsela Dišana. Sve skupa to je odraz našeg dubokog provincijalizma. Ta mladež nije videla niti upoznala svet u kome se sve to dešavalo u doba nadrealizma i dade dvadesetih godina prošlog veka.

A literatura?

Bilo bi sumanuto reći da u književnosti nema novih talenata. Oni se rađaju kao i lepe devojke, u svim mestima i u svim vremenima, ali situacija je slična kao i u slikarstvu. Izvorni talenat teško će se probiti sa svojom normalnom pričom kroz zasede postmodernista koji su takođe zakasnili najmanje trideset godina za svojim uzorima sa Zapada. Jednom rečju, provincija truje kao bolest.

NISAM NORMALAN

NI ja takođe nisam normalan. Odlazim na Sajam knjiga i vidim milijardu tomova, sabranih dela, kapitalnih izdanja i ostalog; vratim se kući i nastavljam da pišem svoju knjigu koja je zrnce peska na velikoj peščanoj plaži književnosti. To ludilo je neizlečivo. Srećem na Sajmu ofucane tipove u isflekanim odelima, koji vuku ogromne torbe i vade privatna izdanja pesama, pišući dirljive posvete preko čitave naslovne strane. Sveopšte ludilo.

SLIKARI DUŽE ŽIVE

NE pišem ništa, slikam, i da sam bio pametniji u životu ne bih nikada ništa ni napisao, sem potpisa na čeku. Pre svega slikari duže žive, a tajnu tog dugog življenja otkrio mi je jedanput davno slikar Stojan Aralica. U svojoj 96. godini kazao mi je: "Momčilo, mi slikari živimo dugo, jer slikamo terpentinom, a on je, kao što se zna, borova smola, pa smo po čitav dan kao u kakvoj borovoj šumi".


Branislav Đorđrvić | 21.10.2006. Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #15 poslato: Januar 15, 2011, 01:59:24 am »

*
Momo Kapor


PISANJE JE NAJLOŠIJE PLAĆEN POSAO

Najnoviji roman Mome Kapora "Anglos" upravo je ušao u štampu, a čitalačka publika moći će da ga vidi na predstojećem beogradskom Sajmu knjiga. Posle godinu dana rada sam autor zadovoljno kaže da je ovoga puta uspeo da ostvari ideal i napiše knjigu koja će imati 100 strana.

NN: Ako ste sa 350 dospeli na 100 strana, da vam se ne dogodi da jednog trenutka ostanete bez teksta?

KAPOR: Ako ovako nastavim uskoro ću ostati bez reči. Zato, čim završim pisanje, istog dana počinjem da slikam, jer kad slikam ne gubim novac. Pisanje je najlošije plaćen posao i zato uvek pišem zbog sebe, a ne zbog novca. Moj prvi posao je slikarstvo. Ja sam akademski slikar i naivni pisac jer za pisca nisam učio, a za slikara jesam.

NN: Ali ste, ipak, napisali novi roman. O čemu on govori?

KAPOR: To je čudna priča o čoveku koji plovi Sredozemljem na velikom brodu 'El Greko'. U jednom trenutku brod je zastao u maloj luci na ostrvu Sveti Gerasim, odnosno Agios Gerasimos, preko puta Itake, da bi se putnici okupali. Ali za tih dva sata čovek se zapio u jednoj taverni i brod 'El Greko' je otplovio bez njega. Glavni junak viče za njim, ali ostade bez glasa i zaneme. Tako postade Robinson na naseljenom ostrvu. Meštani ga nazvaše Anglos zbog šerlokholmovske kape, zbog koje su mislili da je Englez. Dugo niko nije došao po njega, pa je ovaj roman priča o preživljavanju. Prošlog leta sam bio na tom ostrvu i pio uzo, kao i moj glavni junak.

NN: Ko je izdavač?

KAPOR: 'Anglos' će izdati 'Zograf' iz Niša u tiražu od 10.000 primeraka.

NN: Da li knjige imaju prođu s obzirom na druge, sve atraktivnije medije?

KAPOR: Ljudi čitaju u najtežim vremenima kada im ne ostaje ništa drugo. Čim zemlja zaplovi u blagostanje zaboravlja se na knjigu. Za vreme najcrnje diktature u Rusiji knjige su objavljivane u milionskim tiražima, Branko Ćopić i Desanka Maksimović imali su tamo tiraže od po tri miliona knjiga. Danas njihov najveći pisac Solženjicin objavljuje pripovetke u tiražu od 3.000! Pitate se šta se tamo čita? Sveske sa kriminalnim i ljubavnim sadržajem američke produkcije. Čisto đubre! Međutim, ja verujem da provincija čita i da tu knjiga još znači utehu.

NN: Koliko ste knjiga objavili?

KAPOR: Verujem da sam napisao 40 knjiga, od kojih je 20 romana. Ostalo su zbirke priča, putopisa i hronika, na primer o blokadi Beograda ili 'Halo Beograd', koja govori o našim naravima. 'Vodič kroz srpski mentalitet' na engleskom jeziku je već dugo na listama bestselera i doživela je nekoliko izdanja. Kupuje je veliki broj stranaca koji dolaze u Beograd da bi shvatili kakvi smo. Istovremeno, kupuje je i veliki broj keva i šalje svojoj deci u inostranstvo da bi nas bolje upoznali snaje strankinje i zetovi stranci. To je moja jedina knjiga koju ne mogu da pročitam jer ne znam toliko dobro engleski.

NN: Kao novinar intervjuisali ste mnoge ličnosti, među kojima i Eriku Jong. Jeste li se videli s njom kada je bila u Beogradu?

KAPOR: Posle njene knjige 'Kako spasiti sopstveni život' 1977. godine imao sam veliki intervju. Bio sam sa svojim prevodiocem, gospođom Svetlanom Ston, u Konektikatu u nekoj planini, gde je Erika podigla ogromnu kuću želeći da podrazi 'Jasnu poljanu' Lava Tolstoja. Ali se tu zeznula jer se odvojila od asfalta 6. avenije u Njujorku na kome je odrasla i o kome je znala sve. Međutim, bila je veoma dobra domaćica. Ispekla je pitu od višanja i terala nas da tu prenoćimo. U to vreme bio sam u nekoj političkoj frci u Jugoslaviji, pa kada me je pitala kako živim u Beogradu rekao sam joj da hoće da me obese. Poklonila mi je knjigu svoje poezije 'Voće i povrće' i napisala na prvoj strani: 'Nisi dobar pisac ako neće da te obese'. Bila mi je veomo draga. U 'Dugi' sam objavio veliki intervju pod nazivom 'Poljubila me Erika Jong'. Ali ne sa jezikom, već u obraz. Zato mi je bilo žao da je sretnem posle toliko godina i pokvarim lepu uspomenu na tu 1977. godinu.

NN: Senator ste RS i član Akademije nauka i umetnosti, a kažete da ste samo jednom bili u Banjaluci. Kako je to moguće?

KAPOR: Zanimljivo, mada sam senator RS i član njihove Akademije nauka i umetnosti, u Banjaluci sam bio samo jednom u životu. Jedne noći 1993. Rajko Petrov Nogo, Gojko Đogo, fotoreporter i ja stigli smo u Banjaluku. Sutradan smo imali književno veče u nekoj dvorani prepunoj ljudi. Ostali smo samo dva dana. Tada su me odveli da vidim divnu, dirljivu brvnaru Petra Kočića na Zmijanju u kojoj je, kažu, živelo 25 čeljadi. Shvatih tada bliskost Kočićevog pripovedanja ponesenu još iz detinjstva. Banjaluka je inače veoma lep grad, a to što nisam odlazio u nju verovatno je plod prastarog rivaliteta koji postoji između nje i mog rodnog grada Sarajeva. Među njima je oduvek bila neka vrsta konkurencije, pa sam verovatno i ja to nasledio.—


Autor: Teodora J. Marković | 22.09.2007. | Nezavisne novine
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #16 poslato: Januar 15, 2011, 01:59:32 am »

*

MOMO KAPOR, DOBITNIK NAGRADE ZA ŽIVOTNO DELO SRPSKE KNJIŽEVNE ZADRUGE

Porodična kuća jednog od naših najpoznatijih slikara i najčitanijih književnika, Mome Kapora (70), koji je ovih dana dobio još jedno značajno priznanje, nagradu za životno delo Srpske književne zadruge, smeštena je u najužem centralnom jezgru Beograda, Neimaru. Ulazna vrata u riznicu porodice Kapor direktno nas uvode u Momin atelje, iz koga ulazimo u trpezariju. Na velikom trpezarijskom, okruglom stolu, pored vaze sa cvećem i pepeljare samo za goste, jer je domaćin pre nekoliko godina prestao da "dimi", kako šaljivo kaže, "čuči" i pisaća mašina. Ona je iznedrila sve antologijske romane Mome Kapora od dela "Beleške jedne Ane", preko "Une" do "Eldorada" i "Dragi naši", knjigu namenjenu našim dijasporcima, ali i ratne reportaže, zbog kojih su ga u ratnim godinama napadali neki bivši prijatelji iz Hrvatske.

Ovih dana ta ista mašina "trpi" novi roman "Ispovesti", koji se priprema za stoto izdanje Srpske književne zadruge.

Poranili ste — šaljivo nas dočekuje domaćin. — Svi susreti i sastanci pre podneva za mene su jutro, jer nemam vremena za ustaljeni jutarnji ritual.

Na kućnom pragu, pre Mome, dočekao nas je jedan od kućnih ljubimaca, pas Arči, haski, kome ni temperatura od nekoliko stepeni ispod nule nije smetala da se izležava na snegu. Ali, prateći domaćina u stopu, ušao je sa nama u kuću...

Ja sam mu gazda, ali supruga Ljilja ga češće šeta i hrani, pa joj je privrženiji. Zato je Mici moja — zadovoljno kaže Kapor, dok mu se u krilu bezbrižno smestila crna mačka Mici.

NAJDRAŽA NAGRADA

Nagrada za životno delo, koju od 1992. godine dodeljuje Srpska književna zadruga, obradovala je našeg domaćina.

Ne pripadam piscima koji često dobijaju nagrade, mada sam ih dobijao, ne kažem, ali ova mi je možda i najdraža, jer dolazi od najstarijeg izdavača u Srba, a to je Srpska književna zadruga, koja uskoro izdaje svoje stoto kolo čuvene, sivo-plave biblioteke, čiji je znak crtež napravio čuveni Jovan Jovanović Zmaj. To je, inače, biblioteka uz koju su moja generacija i mnoga pokolenja, pre i posle mene, odrastala. Bilo je čak i na selima i kod seljaka koji je nisu čitali, ali je bila čast imati je. Dobiti, dakle, nagradu od te kuće znači mnogo više od svih drugih nagrada, mada je možda bilo nekih drugih pisaca koji su nepravedno ostali bez nje — skromno veli Momo Kapor.

Podsećamo ga da je pre više godina samog sebe proglasio "lakim piscem", a da su se i tada, baš kao i danas, mnogi književni znalci demantovali tvrdnjom da je vrlo teško najčitanije romane lako pisati...

Prošao sam novinarsko-reportersku školu dok sam stigao pisca, a novinarstvom se još bavim, pišem za Vaše novine "Vesti" i u ovim godinama, kao i za neke druge.

UTICAJ NOVINARSTVA

Priča o svojim novinarskim iskustvima u raznim novinama i magazinima za koje je radio.

Još pišem za svoj prvi list, nedeljnik iz Beograda, u kome sam kao novinar ponikao. Ne pričam ovo slučajno, jer je novinarska škola presudno uticala na mene. Jednostavan je princip pisanja: budi jasan, razumljiv i ako je moguće dopadljiv. Novinarska škola je prosta, nema mistifikacije i kabinetskog zatvaranja u staklene kule — kaže naš domaćin.

Smeje se dok komentariše sebe na fotografijama i čudi "kompjuterskim spravama", šireći dobro raspoloženje, neosetno tera sagovornike da se osećaju prijatno dok "troše" prepodnevne sate jednog snežnog decembarskog dana...

RECEPT A LA "PILE S PEŠKIRA"

Još je moja supruga Ljilja radila kao stjuardesa, išli smo u Sidnej. Stigli smo u hotel kasno, oko 11 uveče. Saleteše me neki naši ljudi da im predložim neki moj kulinarski recept, valjda je tada bila moda da pisci dele recepte. Predložio sam im "pile na peškiru". Odveo sam ih u prodavnicu, gde smo kupili pečeno pile, a po povratku u hotelsku sobu jeli smo ga s peškira — samokritično, ne skrivajući smeh, otkriva Momo.

Ne znam šta je s tom spravom koja se zove kompjuter, ali čim neko na njoj uspe da napiše "Rat i mir" i ja ću preći na njega. To je samo sredstvo za rad, makar mi tako objašnjavaju prijatelji. Oni kažu da se zahvaljujući njemu mnogo brzo piše, a ja im odgovaram da pišem dovoljno brzo u odnosu na ono šta mislim — objašnjava gestikulirajući.

Poziva se na izjavu Borisa Mihajlovića Mihiza, koji je davno na jednom skupu otkrio da će sebi uputiti pismo koje će otvoriti kad napuni 60 godina, a tada je imao 30.

U tom pismu će pisati: "Ti ovo ne razumeš, nemoj da se buniš". Tako i ja mislim da kompjuter ne razumem i neću da se bunim.

PISMA ZA NAŠE U SVETU

Prelazimo na slikarstvo, zna se da je završio Likovnu akademiju u Beogradu...

Ne zovu me uzalud akademskim slikarem i naivnim piscem — veli kroz smeh. — Za pisca nisam učio, kao ni Čehov, koji je bio lekar, ni Lav Tolstoj, koji je bio grof.

Na trenutak prekida ozbiljan razgovor, objašnjavajući zašto je makar jednom morao da ode u Australiju.

U Australiji sam bio samo jednom, i to da vidim da li ljudi idu naglavačke, kao što sam mislio dok sam bio mali, gledajući u globus — kaže kroz smeh i nastavlja ozbiljnijim tonom. — Dopao mi se Sidnej i ljudi u njemu. Čudan i lep grad. U njemu sam naleteo na još čudniju radnju. Radnju samo za levake, u kojoj se prodaje sve za levake. U izlogu je budilnik koji je umesto brojeva imao samo petice, i na njemu je pisalo: "Nikad ne pijem pre pet sati". Časovnik k'o stvoren za mene.

Priznaje kako je mnogo lepih sećanja poneo baš iz Sidneja, zato je i zadovoljan što se knjige "Dragi naši", u izdavaštvu "Vesti", dobro prodaje i što je lako pronašla put do srca naših ljudi u "belom svetu".

Knjiga "Dragi naši" je izbor iz kolumni koje pišem za "Vesti" i to je neka vrsta pisama našima u "belom svetu". Drago mi je da se čita i u Australiji, još jedna joj je slična i zove se "Vodič kroz srpski mentalitet" i štampana je na sve svetske jezike, te je vrlo korisna za naše zetove i snahe strance — kaže Momo Kapor.

ČEKAO SERIJU NA — MONITORU

Vlada Petrić i dopisnik "Politike", Dušan Simić i ja bili smo u Njujorku. Njih dvojica su tvrdili da sam divljak-seljak, jer se ne služim kompjuterom. Trebalo je nešto da otkucam, objasnili su mi kako da uključim tu spravu i zaključanog me ostavili u hotelskoj sobi, ispred monitora, koji ja zovem ekran. Kad su se vratili i pitali šta radim, odgovorio sam: "Evo, čekam seriju na Drugom programu" — seća se sagovornik "Vesti" jedne od mnogobrojnih dogodovština.

PROTEKCIJA ZA ŽIVOG PISCA

Bio sam u bolnici u Švajcarskoj i poneo sam nekoliko svojih knjiga na francuskom, koje sam uzeo od izdavača iz Lozane. Na poleđini korica je moja fotografija i biografija. Taj čuveni lekar, kod koga sam išao, takoreći me zaboravio. Kad me se, konačno setio i prozvao, umesto vizitkarte dao sam mu knjige, a on se prijatno zapanjio, k'o da je video mađioničara. Od tada je prema meni imao drugi tretman — priča Momo.
Srpska dijaspora
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #17 poslato: Januar 15, 2011, 01:59:42 am »

*

MOMO KAPOR

Bio sam najgori đak u istoriji jugoslovenskog školstva i najbolji student sa prosekom 9,7. Već sa četiri godine dobio sam četku i prve boje marke "faber" i od tada nisam prestajao da slikam punih 66 godina. Kad nisam slikao, crtao sam na kafanskim stolovima crteže lepotica koje su sedele sa mnom za stolom i to su bili moji najlepši crteži, na tom belom mermeru ili plastici. Njih bi pred jutro ravnodušna ruka kelnera obrisala i odnela sa tacnama za kafu i praznim čašama.

Ispred porodične kuće Moma Kapora, podno Hrama Svetog Save, na tren zastajkujemo, pribojavajući se da koracima ne narušimo san dremljivog psa čuvara, koji se svom svojom dužinom opružio baš na ulazu.

Slobodno, samo napred... Neće vam ništa — kuraži nas nasmejano lice pisca i slikara, dok se, za svaki slučaj, pored Arčija, provlačimo balansirajući na vrhovima prstiju, a potom hitrim koracima ulazimo u sigurnu luku — Kaporov slikarski atelje. Fotografisanje među naslaganim platnima, štafelajima i paletama po kojima se još razlivaju uljane boje, završavamo očas posla. Iako ne baš bez prigovora.

Auuuu, što ja ne volim da se slikam. Sa kamerama nemam problem, ali fotoaparat... Tako mi je teško da zadržim neku pametnu facu duže od tri sekunde — žali se Kapor, ali stojički izdržava poziranje ispred "mrtve prirode".

Sa olakšanjem što je "i to prošlo", počinje priču o svojoj večnoj ljubavi i, kako nam reče, svom "prvom ja". Naravno, slikarstvu.

Ta ljubav je došla mnogo pre književnosti. Već sa četiri godine dobio sam četku i prve boje marke "faber " i od tada nisam prestajao da slikam punih 66 godina. Kad nisam slikao, crtao sam. Crtao sam na kafanskim stolovima crteže lepotica koje su sedele sa mnom za stolom i to su bili moji najlepši crteži, na tom belom mermeru ili plastici. NJih bi pred jutro ravnodušna ruka kelnera obrisala i odnela sa tacnama za kafu i praznim čašama. Ali sam stalno crtao. Na salvetama, kutijama cigareta, prstima po zamagljenim staklima vozova... I ružom za usne po ogledalima, pred jutro, u znak zahvalnosti za provedenu noć. To nikad nije bio hobi, nego moj kompletan život — kazuje slikar, koji je nekako oduvek znao da će od likovne umetnosti živeti, dok je u novinarstvo i književnost ušetao slučajno, onako, iz nužde. Tokom studija se izdržavao pišući reportaže koje je sam ilustrovao, a kad je završio Akademiju i ostao sam sa gomilom svojih slika, nastavio je da bude novinar. Potom su došla deca, trebalo je kupovati mleko i pelene, a nešto kasnije i rolšue, bicikle... I, tako je ostao novinar, koji i dan-danas ima svoju kolumnu u Frankfurtskim vestima.

Knjige su došle kasnije. Urednik mi je tražio prvu knjigu i ja sam se, naravno, užasnuo. "Pa, imate to, to su vaši tekstovi iz novina", rekao je. I, tako sam te tekstove sabrao i objavio "I druge priče". Međutim, da sam bio pametniji, nikad ne bih napisao ni jednu jedinu reč. Samo bih slikao — nižu se sećanja "najgoreg đaka u istoriji jugoslovenskog školstva".

Kaže, bio je izbačen iz gimnazije, ponavljao, imao 11 jedinica i jedva nekako maturirao. Ali kad je, iako tek iz trećeg puta, uspeo da upiše Akademiju, nije bilo boljeg studenta od njega.

Završio sam sa ocenom 9,7. Nije to ni važno, jer jedan Pikaso nije završio Akademiju, ali govori o strasti s kojom smo radili. Akademija se otvarala ujutro u osam, a mi smo već u pola osam čekali da čika Milenko domar otvori. Uveče je, od šest do osam, bio večernji akt, koji bi na svakih tri-četiri minuta zauzimao novu pozu. Tako se učilo brzo crtanje —priziva slikar uspomene na studentske dane.

Seća se kako bi u podne pojeli neke okamenjene čvarke, četvrt hleba, jogurt, ako su za njega imali para... I kobasice PKB iz prvih kioska koji su se u Beogradu pojavili.

Moj prijatelj Dejan pronašao je negde u Zemunu te iste kobasice i mi to često jedemo. Zovemo ih "PKB nostalgija" — dodaje Kapor.

Kako mu se čini, ni danas se ništa nije promenilo. Klase na Akademiji su iste, po desetak studenata za štafelajima, postavljenim jedan pored drugog, tako da se dodiruju ramenima dok slikaju... Neko kuva čorbu na peći, neko sluša kasetofon, neko se udvara devojci koja je svratila sa Knez Mihailove. A, Akademija je još na istoj adresi — poslednja kuća u Knez Mihailovoj.

Sve je isto, samo što su profesori moje znatno mlađe kolege, a studenti nemaju nikakve šanse u životu. Nismo ih imali ni mi, ali oni baš nemaju, osim ako se ne opredele da izlažu gomile otpadaka, gvozdenih madraca, kreča... Jer, likovnim životom vlada mafija, koja u galerije ne pušta ništa od normalnog slikarstva. Ta konceptualna umetnost i performansi su im valjda zgodni, jer može da ih radi bilo ko. Slikari koji još slikaju na platnu zvanično ne postoje — žali se, ipak nam objašnjavajući kako je slikarstvo divna umetnost koja, srećom, ne zavisi od politike.

Jer, kazuje umetnik, režimi se menjaju, a čim ministri kupe ili otmu neki stan, ispostavi se da su im zidovi prazni. I, onda kupuju slike. Kad ovi budu smenjeni, dođu drugi, a slikari slikaju.

Jedan "ugledan" političar je zatekao moje slike u kabinetu i odmah napao svog prethodnika kako ima loš ukus. Nije ni slutio da će ga taj "loš ukus" smeniti već na sledećim izborima. Političari se menjaju, a moje slike ipak traju duže — priča Momo Kapor.

Upravo sklanjajući se od političkih skandala u koje je svojevremeno bio upleten, nekoliko puta je bio primoran da beži iz zemlje i onda je utočište nalazio u Njujorku ili Ženevi.

U Njujorku ja ne postojim kao pisac, sa mojim malim, nepoznatim jezikom. A kao slikar sam se odmah snalazio. Prvi dan bih kupio boje, drugi bih slikao, a treći već prodavao. Jer, kod njih nema mnogo filozofije. Taj zanat je univerzalan, internacionalan. Dakle, ja sam slikar u samoodbrani — objašnjava naš domaćin, dok nam pokazuje veliko plavetno platno iz 1978. godine.

Ta slika je iz Njujorka, jedina preostala sa izložbe "Školica". Prvo sam tamo odneo kolekciju svojih figurativnih slika, pored kojih su svi prolazili kao pored turskog groblja. Samo su se divili jednoj maloj "Školici". Onda sam uzeo velika platna, položio ih na patos, napravio podlogu kao asfalt i maloj Pegi, ćerki žene koja je čistila studio mog prijatelja, dao kredu da mi nacrta "hop-skoč". Ona nacrta, a ja za njom pojačavam tu drhtavu liniju. Napravio sam onda izložbu od 12 velikih "Školica," a u krugu, gde na ovoj piše nebo, bila su ispisana imena 12 bogatih žena, mojih prijateljica. I, naravno, odmah su ih kupile, već na otvaranju. U katalogu sam objasnio da su te slike zgodne da ih, kad vam dosade na zidu, položite na patos i da se, skakućući na jednoj nozi za komadićem crepa, vratite u detinjstvo. Jer, ako kao dete dođete u bilo koji grad na svetu, vi ćete, bez znanja jezika moći da igrate školicu koju ste zatekli na trotoaru. Kao i školicom i slikarstvom možete da se bavite svugde — priča Kapor.

Na opasku da je kao slikar poznatiji u svetu nego u Srbiji, samo sleže ramenima.

Ma, u svetu niko nije poznat. Svojevremeno sam intervjuisao nobelovca Soula Beloa u njujorškom hotelu "Šeraton". Hol je bio pun sveta, a niko nije ni primetio tog sedog gospodina omanjeg rasta. Ja sam imao malo izložbi i to uglavnom u inostranstvu. U Njujorku tri, po jednu u Bostonu, Ženevi, Karakasu, dve u Briselu... A, ovde samo dve, za 70 godina. Možda zato što imam takav odnos prema izložbama. Mnogo volim Leonarda Davinčija, a on nije imao nijednu samostalnu izložbu. Imao je jednu sliku u svojoj radionici "Bogorodicu", koju je grof Sforca naručio i onda je slikao po narudžbini, uvek novu. Jer, samostalne izložbe nisu tako stara disciplina. Prvu je pre 150 godina napravio francuski slikar Gistav Kurbe, u znak protesta što nije primljen na Pariski proletnji salon. Zakupio je šatru, postavio je ispred salona i izložio svoje slike. I, nije prodao nijednu. Kao i ja na svojoj drugoj izložbi u Beogradu. Često tako pozovem nekog slikara na kafu, a on mi samo odmahne i kaže: "Ne mogu, moram da slikam, imam izložbu". A na izložbama se najmanje slika kupuje. Jer, ko još šeta sa 3.000 evra u džepu. Ali, za ovih 50 godina uspeo sam da odvojim brojnu publiku koja je navikla na moje crteže. A to je više nego da sam imao nekoliko, vrlo posećenih izložbi — zaključuje Momo Kapor.


ČESTO SANJAM SARAJEVO

Iz Sarajeva je otišao kao dečačić, a potom mu se vratio posle izbacivanja iz gimnazije, kad je tamo poslat "po kazni".

Bio sam u Sarajevu tri godine (sedmi i osmi razred) i posle se vratio u Beograd na Akademiju. Ali, i sva letovanja kod bake i oca koji je tamo radio ostavila su na meni neizbrisiv pečat. To su bile godine kad su mi se desile najvažnije stvari — prvi neuspesi, nesrećne ljubavi... Čudan je to grad, s katedralama, crkvama, džamijama i sinagogama. U dnu jedne rupe, okružene planinama. Neviđen na svetu. Često ga sanjam. Kad to kažem mom prijatelju Kusturici, on sa indignacijom kaže da mu ne pada na pamet da se seti tog grada. Mislim da to nije istina, jer se Sarajevo uvuče svojim pipcima pod kožu... — priča rođeni Sarajlija.

ISTOM ULICOM U KAFANU

Nema veće privilegije, kaže Kapor, nego umreti u ulici u kojoj ste živeli kao dečak. A poznati pisac je odrastao baš na uglu Braničevske i Hadži Milentijeve.

Tu me je otac doveo kao klinca, 1946. godine iz Sarajeva. Sankao sam se niz tu Braničevsku, vozio kolica na kuglagere po okolnim ulicama, koje u to vreme nisu sve bile ni asfaltirane... Ostao mi je taj san da se jednom vratim taj kraj. I, dogodilo se da smo kupili kuću u ulici niže, tako da sada opet istom ulicom idem u svoju omiljenu kafanu, kao i kad sam bio gimnazijalac. Kad dođem do Hrama, setim se da smo se penjali na njegove započete zidove, koji su tada bili dva metra visoki. Sad živim u najstarijoj kući u ulici, a oko mene su već zgrade — priča Kapor, dodajući da nema kraja Beograda u kom svojevremeno nije živeo.

Novinar Radovan Popović pisao je knjigu u kojoj postoji odeljak "Geografija pisaca", u kom je pobrojao sve ulice u Beogradu u kojima je neki pisac stanovao. I, ispalo je da sam ja živeo na najviše mesta — kaže pisac.
Srpska dijaspora
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #18 poslato: Januar 15, 2011, 01:59:51 am »

*

UVEK ŽELJAN LJUBAVI

Pisac i slikar Momo Kapor objavio autobiografsko delo "Ispovesti": Pokušao sam da pokažem neke moje manje dekorativne osobine. Narcisoidnost je u ključu pitanja svih autobiografija

"Ne mogu da se žalim. Ovo sam želeo kad sam bio mali", rekao je u četvrtak jedan od najpoznatijih srpskih pisaca i slikara Momo Kapor, dok je, s pogledom na dug red čitalaca, u "Srpskoj književnoj zadruzi" potpisivao svoj autobiografski roman "Ispovesti". Na stranicama svog uzbudljivog živopisa govori o stvarnosti u kojoj je živeo, o detinjstvu, porodici, školovanju u Sarajevu i Beogradu, početku književnog i slikarskog rada, sudbini svojih knjiga, o istorijskoj i političkoj drami kroz koju su on i njegov narod prolazili, svojim pogledima na književnost i umetnost, prijateljima, iluzijama...

Narcisoidnost je u ključu pitanja svih autobiografija — kaže Kapor, u razgovoru za "Novosti". — Gordost koja je najveći smrtni greh, takođe. Ja se hvalim da sam se oslobodio gordosti, što je takođe velika gordost. Često se sećam potpisa Svetog Save ispod koga piše: "Poslednji među poslednjima, pa i ja pokušavam da budem skromniji nego bilo ko." Skrenuli su mi pažnju, a i ja sam primetio, da u "Ispovestima" nisam pisao o nekim ljudima koji su bili vrlo značajni za moj život, koji su ga pratili, koje sam ja pratio, koji su značajni umetnici, pa ću to da nadoknadim u novom izdanju ove knjige. Na to se neće dugo čekati, jer "Ispovesti" su objavljene u tiražu od 1.000 primeraka, najmanjem od svih mojih dela. Jako sam ponosan na ovo izdanje, jer je objavljeno u ediciji "Stoto kolo" SKZ, koju je dizajnirao Jovan Jovanović Zmaj. Uostalom, na taj tiraž su pristale i moje mnogo uspelije kolege, kao što su Mića Danojlić i Miro Vuksanović.

Jeste li u "Ispovestima" otkrili sve o sebi?

Naravno da nisam. Sve autobiografije boluju od iste bolesti. Uvek se pisac autobiografije prikazuje u najboljem sopstvenom svetlu. Uvek je on u pravu, uvek su grešili drugi a ne on. To je posebno karakteristično u autobiografijama generala koji su navikli da skupo prodaju svoj život, najpre u ratu, pa onda u memoarima. Ali, pokušao sam u najvećoj mogućoj meri da pokažem neke moje manje dekorativne osobine, strah, kukavičluk, izdajstvo.

Cela tajna je da umetnost nastaje iz potrebe umetnika da ga vole, vi ste u tome uspeli?

Umetnost se pravi uvek zbog nezadovoljene ljubavi. Mi sviramo, pevamo, pišemo, slikamo urlajući stalno: Volite nas, volite nas, vidite kako mi to radimo. To je jedno patološko traženje ljubavi. Zbog toga umetnici nisu normalne osobe. Obično ljudi, kad ih neko zavoli prestanu da se bave ljubavlju. Mi ne, mi to stalno tražimo. I u najpoznijim godinama. Sa druge strane, ja sam novinar od svoje šesnaeste godine. Biti novinar znači naučiti se od malih nogu da se piše zanimljivo, da se zgrabi čitalac i da se ne ispušta. Nesvesno, to sam preveo u literaturu. Novinari se strašno plaše književnosti misleći da je ona nešto važno, plaše se korica knjige. A među novinarima ima mnogo više sjajnih pisaca, nego među članovima Udruženja književnika Srbije.

Kako ste od pisca proze tzv. džins generacije postali pisac u maskirnoj uniformi?

Trebalo je da umrem na vreme. Sad je već kasno. Postao sam pisac u uniformi iz jednostavnog razloga što nije bilo pisca u svetskoj i domaćoj književnosti, koga ja volim a koji nije učestvovao u nekom ratu. Zanimljivo je da su to obično bili ratovi koji ih se nisu ticali. Na primer, Hemingvej je učestvovao u Španskom građanskom ratu koji se odvijao daleko od Amerike, gde je rođen. Pre toga je učestvovao u ratu između Austrije i Italije, kad je napisao "Zbogom, oružje". Malro je, takođe, učestvovao u Španskom građanskom ratu kao kapetan, Bajron u Grčkoj, gde je i ostavio kosti. Hemingvej se na kraju družio i sa samim Kastrom. Čak i pisac najnežnije ljubavne bajke "Mali princ" Egziperi poginuo je kao ratni pilot. U našim čitankama nema pisaca od Đure Jakšića, pa nadalje, koji nije bio u nekom ratu. Otišao sam u rat kao ratni dopisnik zbog toga što su bila ugrožena moja braća od strica u Hercegovini, koji su se borili za opstanak da ne budu poklani i uništeni, kao što je bilo 1941. godine. Srbi kao jedan od najnaivnijih naroda u svetu očekuju da ih Hrvati obožavaju. Čude se što su hrvatski pisci bili na strani svog naroda, a Hrvati se opet čude što sam ja bio na strani svog naroda.

Mora li pisac da bude na strani svog naroda?

Mislim da treba, kao što je rekao Andrić, čak i kad taj narod nije u pravu. A moj je bio u pravu. Bilo je dovoljno otići u selo mog oca na groblje i videti sveže humke devojaka i mladića koji su izginuli u tom ratu, pa da se čovek oslobodi bilo kakve nedoumice da li treba da bude na strani svog naroda ili ne.

Svoje plovidbe, a proputovali ste gotovo čitav svet, započeli ste na Savskom pristaništu. Da li i danas, pošto su okolnosti izmenjene, idete na Adu?

Baš sam išao u četvrtak, po najgorem vremenu. Imam mali brod od pet metara sa kabinom i motorom od deset konja, "Džonsonov", star trideset godina. Pokraj mene su velelepne rečne jahte od kojih nijedna ne plovi, jer su vlasnici ili vrlo zauzeti ljudi, ili su u zatvoru.


SLIKARSTVO I KULINARSTVO

SLIKARSTVO je uticalo na moje pisanje tako što me je odvojilo od književnog rada. Da sam bio pametan, ne bih nikad napisao nijednu jedinu reč, sem potpisa na slikama i čekovima. Slikarstvo je potpuno suprotno od književnosti, kao da promenite napon od 220 na 120 volti. Pisanje zahteva tišinu, prati ga osećanje krivice da niste rekli sve što treba. Slikarstvo je puno druženja, muzike. Čovek može i da kuva. Na primer, ja sam u prvo vreme napuštao slikarstvo da nešto skuvam, a sad poslednjih godina napuštam kuvanje da nešto naslikam.


KARADŽIĆ

SLEDEĆI moj čitalac je Radovan Karadžić kome sam posvetio jedno poglavlje u knjizi. Siguran sam da zbog toga "Ispovesti" neće dobiti nijednu nagradu ove zemlje.


D. Matović | 24.07.2008. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #19 poslato: Januar 15, 2011, 01:59:58 am »

*
Intervju: Momo Kapor, slikar i pisac


MOJE ISPOVESTI




Zemlja se raspolutila, što je stari srpski običaj. Srbi su se, naime, oduvek delili na one koji, na primer, vole Savu, "savce", i one koji vole Dunav, "dunavce". Delili su se na obrenovićevce i karađorđevićevce, na one koji su za put na Istok i one na Zapad, na one koji piju "vajfert" pivo i na one koji vole Bajlonijevo

Jedan od najčitanijih srpskih pisaca ikad, čije su pojedine rečenice ušle u opštu upotrebu poput poslovica, pronicljiv i duhovit u svojim dubokim zapažanjima zaodenutim "nepodnošljivom lakoćom postojanja", uskoro će obradovati svoje brojne čitaoce novim romanom, a on se opet mirno vratiti svojoj prvoj i najvećoj ljubavi, slikarstvu... sve do novog rukopisa. U razgovoru za Glas javnosti o svom novom romanu i još ponečemu, Momo Kapor kaže:

Upravo sam juče predao uredniku Srpske književne zadruge svoj novi autobiografski roman "Ispovesti" za jubilarno 100. plavo kolo. Knjiga ima tri stotine strana i pisana je, čini mi se, čitavog života, jer su u njoj i mladost i zrelo doba i sve frke u kojima sam učestvovao, uključujući tu i ratove u Bosni i Krajini, kao i onaj poslednji, 1999. godine u Beogradu. Sada najzad mogu da se vratim slikarstvu.
 
Otkrijte našim čitaocima neki detalj iz romana?

Mislio sam da mi je najbolji početak romana onaj iz "Une" — ("Kad sam je video, sat mi je stao"), ali "Ispovesti" počinju bolje: "Sa takvim očima, pre rata, nisu puštali u poštene kuće, rekao sam devojci koja me je pribola sa dva azurna lasera. Pre kog rata, upita ona. Pre onog, onog, rekao sam".
 
Poznati ste kao veoma pronicljiv posmatrač svih dešavanja oko nas. Kako gledate na sve veću polarizaciju u srpskom društvu, koja je dovela i do najnovije krize u vladi i Skupštini?

Zemlja se raspolutila, što je stari srpski običaj. Srbi su se, naime, oduvek delili na one koji na primer vole Savu, "savce", i one koji vole Dunav, "dunavce". Delili su se na obrenovićevce i karađorđevićevce, na one koji su za put na Istok i one na Zapad, na one koji piju "vajfert" pivo i na one koji vole Bajlonijevo. Delili su se na one koji čitaju Politiku i one koji čitaju Borbu, na zvezdaše i partizanovce, mada su u upravama oba kluba i obe redakcije sedeli isti generali Udbe. Tako ni ova nova podela nije ništa novo. Sa neba navijaju Obrenovići i Karađorđevići. Podele su i u nama samima; jednog dana sam za Rusiju, drugog dana za Ameriku. Probudim se pa odem u "Konobu", u kojoj redovno sedim kao deo inventara da se malo svađam sa vlasnikom Dekijem. Što je najsmešnije, penušamo se od besa, a niko od nas nema nikakvog uticaja ni na šta.

Kako ste doživeli 17. februar, proglašenje nezavisnosti Kosmeta i događaje koji su potom usledili?

Što se mene lično tiče, osećao sam se poniženo. Ne mogu da se pomirim sa činjenicom da neću moći da odem u Gračanicu i dodirnem prstima nogu Simonide, ili da pripalim sveću u Pećkoj patrijaršiji. Na sličan način to je osećala i masa Srba koja je ispunila Beograd svojim poniženjem i besom. Najlepše od svega je to što je tu nepreglednu masu koja je disala kao jedan čovek B92 izbrojao kao 150.000 ljudi, a bilo ih je najmanje milion, ako računamo i one po kućama koji su osećali isto što i oni na ulici. Gledam mazohistički program tog studija kao što čovek sebi ubrizgava serum od zmijskog otrova protiv pravog ujeda zmija, ali ostavimo njih, oni su nevažna epizoda u našem životu. Dovoljan dokaz o njihovoj omiljenosti je to što ih policija čuva od gneva gledalaca. Naravno, u toj masi ima uvek i procenat agresivnih tipova. Ko su oni? Divlji navijači, dečaci puni gneva, oni koji ne znaju kako da ispolje svoju potisnutu energiju. Ali dovoljno je postaviti policiju pred ta osetljiva mesta, a to nije učinjeno, ko zna zašto.
 
Šta sad, treba dalje kao narod, a teret sve veći? Gde vidite mogući izlaz?

Uvek kad se nađemo na dnu u meni se pojavi trag optimizma, pomislim na to ko je sve vladao ovim narodom i ovom zemljom i gde je sada. Preživeli smo i gore stvari; petsto godina smo uspeli da sačuvamo identitet, usmenu književnost, običaje, tradiciju... Ovo danas je samo jedan tren za istoriju, tako reći treptaj oka; nevolja je samo u tome što mi imao samo jedan život, ali treba verovati da će naša deca i unuci doživeti da vide kraj velike imperije zla i da ćemo se ponovo vratiti na Kosovo.

Jedini je problem u tome što je ta zemlja zauvek zatrovana osiromašenim uranijumom iz bombi kojima su je zasuli naši bivši saveznici devedeset devete. Sve više Šiptara umire od karcinoma, nevolja je u tome što je tamo ostalo i nešto Srba i što je to nerešiv problem, a problem koji nema rešenja i nije problem. U međuvremenu, mi vodimo naše male živote i gledamo TV vesti kao neku kriminalističku seriju. Ko je ubica, videćemo na kraju.


ZNAMO ODAKLE SMO
 
Sve češće se čuju zabrinuti glasovi kako će mladi ljudi održati tradiciju i identitet naroda, kad odrastaju uz TV, holivudske filmove i Internet. Koliko je, po vašem mišljenju, realna ta bojazan?

Imam potpuno drugačiji utisak. Pojavljuje se sve više mladih ljudi koji zastupaju srpsku stvar. Za razliku od prethodnih generacija Srba ruralnog tipa, oni su veoma obrazovani, govore manje-više svi engleski i vladaju internetom, a mnogi su i školovani na Zapadu, pa najbolje znaju za tu šarenu lažu koja se krije iza šopinga i provincijalnog pogleda na svet. Računam među njih i one koji žive na Zapadu i koji su svakim danom sve više svesni svog porekla, tradicije, identiteta i jezika i one koji čeznu da se vrate kući jednog dana.
 
Ne govorim napamet, srećem ih lično po svetu, na svojim književnim večerima i otvaranjima izložbi.


Maja Radonić | 11.03.2008. | Glas javnosti
Sačuvana
Stranice: 1 2 3 4 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: