Momčilo Momo Kapor (1937—2010)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Momčilo Momo Kapor (1937—2010)
Stranice: « 1 2 3 4 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Momčilo Momo Kapor (1937—2010)  (Pročitano 74698 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #20 poslato: Januar 15, 2011, 02:00:37 am »

*
Intervju — Momo Kapor, popularni srpski književnik i priznati slikar


SAJAM KNJIGA JE LEKCIJA O VREMENU




Pisati o sebi za mene je narcisoidno, zapravo nepristojno. Važno je zabeležiti vreme i druge ljude koji su činili naš život

Jedan od najpopularnijih i zacelo najčitanijih srpskih pisaca Momo Kapor na ovogodišnjem sajmu knjiga u Beogradu imaće pune ruke posla. Naime, nedavno su iz štampe izašla četiri nova naslova koje će Momo Kapor potpisivati svojim čitaocima. Pored novog, dopunjenog i proširenog izdanja njegovog romana "Ispovesti", koji je objavila Srpska književna zadruga, tu su i dve knjige o Beogradu, i konačno monografsko izdanje koje Momu Kapora otkriva kao vrsnog slikara.

Potpisivaćete čak četiri nove knjige na štandovima svojih izdavača. Kakav je to osećaj?

Imam neprilično mnogo novih knjiga. Ruka će da mi se ukoči od silnog potpisivanja, a lice će da mi se isceri od lažnih osmeha i pitanja poput onog: "Da li je to za Vas, gospođo?". Najpre se pojavljuju moje dve knjige o Beogradu, pod nazivom "Magija Beograda", jedna na srpskom, jedna na engleskom. Izdanje na engleskom namenjeno je za strance koji žele da upoznaju duh Beograda i za keve koje tu knjigu kupuju da je šalju svojoj deci na Zapad da bi njihove žene strankinje ili njihovi muževi stranci upoznali Beograd iznutra. Obe knjige izdao je "Knjiga komerc" iz Beograda. Kao novo izdanje pojavljuje se moj roman "Ispovesti", koje je Srpska književna zadruga objavila u stotom, jubilarnom kolu, a koje je rasprodato za mesec dana, pa smo se odlučili da štampamo novo, prošireno i dopunjeno izdanje.

Prvo izdanje vašeg romana "Ispovesti" je rasprodato za samo mesec dana. U međuvremenu ste roman proširili, dopunili pričama o nekim svojim prijateljima koje niste spomenuli u prethodnom. Ko je sve "ušao" u novu verziju "Ispovesti"?

Pišući ovu biografiju nisam zaboravio da u nju unesem nekoliko starih prijatelja koji su bili deo mog života, tako da su se na novih sto strana našle priče o režiseru Bori Draškoviću, mom starom drugu koji je režirao moje prve drame, o Italijanu Mariju Faneciju koji je režirao mojih deset TV drama, o nekadašnjem prijatelju Arsenu Dediću, o Igoru Mandiću, koji me je branio od zlonamernih kritičara...

Izašla vam je i likovna monografija...

Na kraju, kao kruna svega, na Sajmu će biti predstavljena velika monografija o mom slikarstvu. Dobio sam tek prvi primerak koji je objavila štamparija "Zagorac" iz Beograda. Mada veoma velika po obimu i broju reprodukcija, ova monografija je samo delić mog slikarskog rada, jer su mi platna rasuta po svetu gde sam slikao. Najveći broj mojih slika je u Njujorku, Briselu i Ženevi. Njena zanimljivost je i u tome što je izdavač plašeći se visokoumnih pregovora kritičara odlučio da ja sam napišem predgovor. Jer, ko poznaje bolje najlošije strane mog slikarstva od mene samog, ali, bar neće biti dosadno. Za jednog pisca i slikara mislim da je to dovoljno.

Izjavili ste da ste u ovoj knjizi "prelomili sebe kroz druge". Kako ste to učinili?

Pisati o sebi za mene je vrlo narcisoidno, zapravo nepristojno, što bi neko čitao o mom detinjstvu, prvim ljubavima i kako se osećam kao star čovek. Ali, važno je zabeležiti vreme i druge ljude koji su činili naš život. Pisati o njima i o tim uzbudljivim događajima u vremenu gladi i nemaštine, Informbiroa, hladnog rata i izlaska iz tame, o prvim prevodima zapadnih pisaca koji su počeli da se pojavljuju, o vremenu blagostanja prekinutog ratovima u kojima sam upoznao glavne protagoniste zahvaljujući tome što sam bio ratni reporter i što su mi uglavnom bili prijatelji. Mogu mirno da kažem bez lažne skromnosti da su to osnovne vrednosti ove knjige koja ih čini zanimljivim.

Knjiga, po vama, predstavlja i svojevrsno obraćanje onima koji nas dele na evropejce i one koji su za povratak u mračnu prošlost, aludirajući pri tom i na vas kao zagovornika povratka u "mračni srednji vek". Šta mislite o tome?

Pravo je i dužnost uzeti kao ulogu za sebe da proglasite evropejcem, a neke druge poludivljim Kurdima, ako taj neko ko je preuzeo ulogu sudije nema čak ni pasoš, a od stranih gradova video samo Temišvar i Segedin. Ko su oni? Provincijalci. S druge strane, nema građanina u Srbiji koji nije evropejac, koji nije od detinjstva sanjao Evropu i plaćao tu svoju ljubav progonima sa Istoka sve do 1948. Pola Srbije je otišlo da živi u Evropi. Šta su oni? Evropejci, naravno. I sada neko odlučuje i ne pitajući vas jeste li za Evropu ili za mračni srednji vek pod Rusima. To je za mene novi Informbiro, kada od naše odluke zavisi hoće li vas poslati na novi Goli otok.
 
Šta za vas kao pisca predstavlja sajam knjiga?

Za mene je svaki sajam velika lekcija o vremenu. Naime, pre pedeset godina sam došao na sajam prvi put kao mlad student likovne akademije. Imao sam đubretarac koji i dan-danas nosim. Ne baš taj, ali isti tip kaputa sa kapuljačom. Ukrao sam na tom sajmu jednu knjigu, Selindžerov roman "Freni i Zui" tako što sam je spustio u kapuljaču. Na štandu "Prosvete", gde sam knjigu ukrao, odmah su po nestanku knjige krenuli da nas pretresaju, no knjigu koja je bila u mojoj kapuljači nisu našli, jer kapuljače nisu ni pretresali.
 

BESTSELER PISAC
 
Momo Kapor je srpski bestseler pisac i tu je tačka. Kako je to biti bestseler pisac ovde i sada?

Kada me neko nekom strancu predstavi kao srpskog pisca bestselera i on me upita koliki su mi tiraži, ja slažem i utrostručim ih, ali i to izazove kod njega blagi osmeh jer su to u inostranstvu tiraži po lokalnim univerzitetima. Ali, ja sve više ne podnosim bestselere. I najdraže su mi knjige izuzetno malih tiraža, kao što je bio onaj u starom kolu Srpske književne zadruge, gde je pravilo za sve tiraž od hiljadu primeraka.


Mila Milosavljević | 21.10.2008. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #21 poslato: Januar 15, 2011, 02:00:46 am »

*




NOVA KNJIGA MOME KAPORA
"ISPOVESTI"


"Knjiga 'Ispovesti' je priča koju pišem sebi", rekao je poznati pisac Momo Kapor govoreći o svojoj najnovijoj knjizi objavljenoj u prestižnoj ediciji "Kolo" Srpske književne zadruge. U autentično šarmantnom stilu napominje da mu je žao što mu je otac umro jer, veli, nikad ga nije doživljavao kao ozbiljnog pisca, a "kad bi video moju knjigu u ovoj biblioteci koju je još Čika Jova Zmaj dizajnirao verovatno bi poverovao da sam pisac".

O knjizi Kapor kaže da je to priča koju, sem sebi, priča i devojci Leni, studentkinji koja diplomira na njegovom delu. "A takvih je bilo dosta", napominje i potom nastavlja. "Baveći se knjigom, ispovedajući se Leni, nisam ni uvideo da sam se u nju zaljubio. Tako sam se našao u problemu; šta ću sa njim, odnosno kako knjigu da završim. Pričao sam o tome sa svojim prijateljima među kojima je bio i Matija Bećković. Posavetovao me da Lena na kraju padne, odnosno da je obore zbog nedovoljno podataka. Moja supruga je pak predložila da se Lena na kraju ispostavi kao Fikcija, odnosno da ne postoji."

Knjiga "Ispovesti" nosi podnaslov "autobiografski roman", a sem faktografije koja se odnosi na piščev život, sadrži i njegova nadahnuta promišljanja, opaske, duhovita sagledavanja.


T. Nj. | 25.07.2008. | Blic


*

MOMI KAPORU NAGRADA "DEJAN MEDAKOVIĆ"

NOVI SAD — Momo Kapor, književnik iz Beograda prvi je dobitnik nagrade Dejan Medaković, izdavačke kuće "Prometej" iz Novog Sada.

Na sastanku žirija za dodelu nagrade "Dejan Medaković", posle uvida u ovogodišnju memoarsku produkciju u knjigama i periodici, jednoglasno je odlučio da se tek ustanovljena nagrada dodeli Momi Kaporu za Autobiografski spis "Ispovesti", prvo i drugo prošireno izdanje 2008 (izdanje Srpske književne zadruge, Beograd).

Kaporovo delo ide u red autentičnih svedočanstava o našem vremenu i mentalitetu, našim sudbinama i ljudima. Njegova rečenica zadovoljava najviše standarde beogradskog promišljanja i razgovora. Nagrada, koja se sastoji od zlatnika sa likom jednog od zatočnika srpske nacionalne misli o kojima je pisao Dejan Medaković (knez Lazar, despot Stefan lazarević, Vuk Karadžić, Nikola Tesla), diplome (rad Lasla Kapitanja), kao i jedne monografije i faksimila (u fragmentu) samog Dejana Medakovića.

Nagrada će biti uručena 9. januara 2009. godine na svečanosti povodom Dana Prometeja u Novom Sadu.

Odluku je doneo žiri u sastavu: Draško Ređep, predsednik, Jovan Ćirilov i Radovan Popović.


29.12.2008. | Vesti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #22 poslato: Januar 15, 2011, 02:00:55 am »

*

PONOVO IGRAM ŠKOLICE




GOST u kući slavnog pisca Mome Kapora brzo shvata da je zapravo došao kod odličnog slikara. Od punih polica sa legendarnim Kaporovim knjigama, više zadivljuju mnogobrojna, slabo poznata platna naslagana duž zidova novog ateljea na spratu njegove kuće.

Dobro izgleda posle operacije tumora u grlu, koju je imao na jednoj klinici u Lozani, u Švajcarskoj, pre dva i po meseca. U prvom intervjuu za novine posle izlaska iz bolnice, Kapor otkriva da je napisao novi roman i da slika pun elana. Vratio se i staroj seriji "Mapa izmišljenih predela". Skupilo mu se, kaže, mnogo starih osušenih paleta, pun podrum. Onda ih je uzeo i napravio od njih pejzaže — od skorenih boja.

U prepoznatljivoj teksas košulji, glasom koji ga povremeno izdaje, kaže da se još oporavlja, priznaje da se za njegovu vrstu bolesti u 40 odsto slučajeva predviđa smrt, ali...

Izgleda da sam opet imao sreće. To je ne znam koji moj susret sa blizinom smrti. Od detinjstva, od 1941, pa sve do ovih ratova...—

Kažete da ste, uprkos svemu, završili novi roman.

Nećete mi verovati, ali zakačen za razne aparate, sa desnom rukom iz koje su virile cevi, ja sam pisao u bolnici, jer mi je dosadno ako ne radim ništa. Budući da su televizori u bolničkoj sobi postavljeni visoko, da je program na francuskom, a da ne mogu da čitam — onda sam pisao. To je jedna čudna knjiga koja se zove "Kako postati pisac". Dobar naslov, a? Možda je još rano da govorim o njoj, jer još nije sasvim završena, ali je na kraju, u toku su poslednje redakcije.

Recite nam, ipak, o čemu se radi.

Stari Beograđani pamte jednog akvizitera koji se zvao Žuća. On je prodavao komplete knjiga po preduzećima, vukao je dve preteške torbe — Perl Bak, Golsvordi, Kronin — tu vrstu knjiga koje su kupovale činovnice u kompletima. E, on je napisao knjigu "Kako postati pisac". Objavio je 1963, a od tada u bezbroj izdanja. On je nažalost iščezao, ne znam šta je sa njim, baš me zanima ako neko zna da mi javi. Ta knjiga nema bibliotekarsku registraciju. On ju je postavljao stidljivo pored Golsvordija, Tolstoja i svi su je kupovali, jer mnogo ljudi žele da budu pisci. I ja sam pokušao da napišem knjigu "Kako postati pisac", ali ne kao priručnik. Pisac se ne postaje, pisac se rađa.

Koje odgovore ćemo pronaći u knjizi?

Šta treba da se dogodi nekome da bi postao pisac. To je u stvari neka vrsta romana o piscu iz provincije koji ima provincijske muke, sivilo, koji dolazi u Beograd i počinje da se probija. Šta mu se sve dešava - od ljubavi sa ocvalim damama do saradnje sa časopisima, besparice, svega... Tu sam uključio naravno i brojne citate pisaca, na primer Čehov ima "Savete mladom piscu". Najlepša stvar je kako je Fokner postao pisac i to sam uvrstio. On je rekao u jednom intervjuu posle Nobelove nagrade: "Ja sam za vreme prohibicije istovarao sanduke sa viskijem na pristaništu u Nju Orleansu i viđao sam jednog čoveka kako šeta. Pitao sam ko je to, rekli su mi - Šervud Anderson, čuveni američki pisac. Upoznao sam se sa njim i dopalo mi se to zanimanje - da se ne istovaruju sanduci nego da se šeta...

Kažete da je pisanje gadan posao i da više volite da slikate.

Sad sam usred jednog ciklusa koji me je zaokupio posle mnogo vremena, a koji sam radio pre 30 godina. To je slikanje školica. Vratio sam se staroj temi koju sam u Njujorku izlagao 1978. godine. Školice se tamo zovu "hopskoč".

Mislite na dečju igru?

Školica je najdemokratičnija umetnost trotoara. U katalogu te izložbe školica u Njujorku, napisao sam da je prednost te slike - kad vam dosadi, položite je na pod i skačući na jednoj nozi odete u detinjstvo. Školice su jedna vrsta primitivnog krsta, znači u sebi imaju i religiju, jedna vrsta kabale jer imaju i poredak brojeva, od 1 do 7. One su poziv na igru i povratak u detinjstvo i ovaj ciklus je imao prilično uspeha. Postoje dve vrste — normalna i takozvana školica puž. Paralelno sa tim, mada se stilski razlikuje, radio sam seriju porcelanskih tanjira na kojima se nalazi moj crtež. Slične tanjire video sam u Parizu, radio ih je Žan Kokto i ovi crteži možda malo i podsećaju na Koktoovu liniju.

Napravili ste i velika platna sa grupnim portretima poznatih ličnosti.

To su slike: "Kafe nostalgija", tu su meni neka draga lica, "Molitva" — za sve koje sam voleo. Tu su naslikani Merilin Monro, Zuko Džumhur, Danilo Kiš, Če Gevara... Centralna tema je Leonardov crtež "Bogorodica i sveta Ana". To je, inače meni, najdraža slika na svetu, čuveni karton, priprema za ulje koje je radio. Zatim i slika "Hotel Kalifornija", po čuvenoj pesmi "Iglsa" o hotelu u koji može da se uđe ali ne može da se izađe. Na njoj su takođe moji mrtvi prijatelji, sa jednim anđelom...

Hoćete li napisati i "Kako postati slikar"?

Postaje se na akademiji. Sad čitam jednu divnu knjigu koja se zove "Boemi, avanturisti moderne umetnosti 1900—1930", a napisao je Dan Frank. On piše o Monmartru i Monparnasu, o kući u kojoj sada stanuje Šobajić, a gde je Pikaso napravio "Devojke iz Avinjona", gde su živeli Modiljani, Sutin... Ispostavlja se da je malo ko od tih velikana završio Akademiju. Niko nije studirao, a bili su genijalni.

Da li planirate da napravite izložbu slika u Beogradu?

Ne pravim izložbe, imao sam svega dve u Beogradu. Prvo, ja živim od slikarstva. Niko ne šeta ulicama sa 3.000 evra u džepu pa uđe i kupi sliku. Izložbe prave oni koji vole da se druže, a ja i to izbegavam. Družim se sa nekoliko prijatelja celog života, sedim u obližnjoj kafani sa vlasnikom, kasirkom, taksi šoferom i bivšim bravarom. I to mi je sasvim dovoljno. Družim se sa Matijom Bećkovićem, sa Rajkom Petrovom Nogom, oni me uče o poeziji pošto ja nikad nisam pesmu napisao u životu, čak ni u pubertetu.


GEJ PARADA

KAKO komentarišete velike dileme oko organizovanja gej parade u Beogradu?

Vreme je uvek isto. Ja se uvek sećam, sedeli smo sa Mihizom u Klubu književnika, veliko društvo, i neki iz tog društva su napadali homoseksualce, a Mihiz je rekao: Nemojte ljudi da ih napadate, da nije njih kako bismo mi ružni došli do ribe.


Branislav Đorđević | 19.09.2009. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #23 poslato: Januar 15, 2011, 02:01:03 am »

*

KAPORU URUČEN "DOMANOVIĆ"





Slavnom piscu Momi Kaporu u četvrtak je uručena nagrada Fonda "Radoje Domanović" za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri.

"Pišem u samoodbrani i za svoju ulicu", rekao je Kapor, primajući nagradu u Ministarstvu za dijasporu, osvrnuvši se aluzijom na savremene političare "od kojih bolje spava sanjajući Beograd".

"Lupali smo u šerpe, a sada se lupamo rukama u glavu", rekao je Kapor u duhovitom osvrtu na političku satiru koju je "teško pisati protiv onih koje smo sami doveli na vlast".

Kapor je rođen u Sarajevu 1937. godine. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Objavio je veliko broj naslova, romana i zbirki priča.

Autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova. Romani ''Una'' i ''Knjiga žalbi'' doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

Pored Kapora, laureate za doprinos satiri dobili su Rade Jovanović, Savo Martinović i Siniša Pavić, čije je "tanano osećanje za humor" poznato književnoj publici, obeležilo poslednju godinu društvenog i političkog života Srbije, navodi se u obrazloženju koje je pročitao direktor Fonda Radoslav Tilger.


Vesti online | 26.11.2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #24 poslato: Januar 15, 2011, 02:01:12 am »

*

            UMETNIK PLAĆA PRIČU ŽIVOTOM



      

Priča je suština svakog umetničkog dela. Ona je najskuplja stvar u umetnosti. Često mi se dešavalo da umirem od dosade čitajući pretenciozne knjige i gledajući filmove koji su napravljeni samo za Kinoteku. Svaki umetnik priču plaća životom. Mora da je doživi. Zanimljiva priča je zajednički imenitelj za sve knjige, novinske tekstove i drame koje sam napisao, kao i za sve slike koje sam naslikao. Celog života sam bio umetnik profesionalac. Zanatlija koji stvara umetnička dela - kaže za "Blic" književnik, slikar, novinar Momo Kapor.

Deset knjiga Izabranih dela Mome Kapora naći će se u prodaji narednih nedelja, u izdanju izdavačke kuće "Knjiga komerc" i dnevnog lista "Blic".

Na Likovnoj akademiji sam pet godina studirao slikarstvo kod rafiniranog profesora Nedeljka Gvozdenovića. Od osam ujutro do osam uveče on nam je gradio ukus u umetnosti i motivisao nas da savladavamo zanat. Tada sam pisao za novine da bih preživeo i princip je bio isti. Prvo zanat pa onda zanimljiva priča. Važno mi je bilo da ne propadnem u manirizam. Da mi knjige ne liče jedna na drugu. Trudio sam se da moje knjige pripadaju različitim žanrovima i budu pisane različitim jezikom. Od slenga do ispovedanja. Umetnik izvrši samoubistvo u momentu kada počne da imitira samog sebe. Najveći falsifikator Šagala bio je sam Šagal kada je izgubio snagu izvornosti.

Od deset knjiga koje su štampane u novoj ediciji, čije vas ponovno izdavanje najviše raduje?
 
Roman "Samac" je prodat u velikom tiražu, ali ga je javnost ignorisala. Nikada nisam saznao zašto. Obožavam tu knjigu jer opisuje penzionisanog satiričara. Ovog trenutka imam puno razloga da se identifikujem sa junakom tog romana. I on živi na Čuburi u zajedničkom dvorištu i piše kuvar za samce, dok u kredencu kuhinje pronalazi beležnicu svoje majke u kojoj su raskošni recepti za srećne familije sa brojnom čeljadi. Oni zajedno jedu za stolom prekrivenim mušemom u osećanju bliskosti. Čitajući tu beležnicu junak moje knjige postaje svestan da je reč samac najtužnija u našem jeziku. U provincijskom mestu treba da primi nagradu za satiru, ali umesto da ode u dom kulture, on se iskrade iz mase i prvim vozom se vrati u Beograd. Krajem meseca, tačnije 27. novembra, uručiće mi nagradu "Radoje Domanović" za pisanje satire. Videćemo šta ću da preduzmem pre dosadnih govorancija.

Vaše knjige su godinama nosile etiketu "proza u trapericama". Zašto?

To je naslov knjige jednog zagrebačkog stručnjaka za književnost, koji se bavio autorima koji su pisali novi vid proze, kao što je Selindžer, na primer. Gurnuli su me u političku aferu 1967. godine kada sam potpisao "Predlog za razmišljanje o odvajanju jezika u SFRJ". To je bio odgovor na proglas hrvatskih književnika o položaju hrvatskog jezika i pravopisa koji je potpisao Miroslav Krleža. Nas četrdeset i dvoje iz Udruženja književnika Srbije smo na taj proglas odgovorili dokumentom koji se ticao kulturne autonomije Srba koji žive u Hrvatskoj. Tito je morao da zabrani Krležu, ali je u kontra teži zabranio i nas četrdeset i dvoje. U tom momentu sam izbačen iz NIN-a i počeo da pišem u "Bazaru", pod pseudonimom "Beleške jedne Ane". Tu sam iznosio mnogo opasnije stavove od onih koji su se mogli naći u disidentskoj literaturi. Tadašnji Politbiro bi ispao smešan da je napadao tinejdžerku sa kikicama. Tada sam sebe proglasio za lakog pisca čija su dela bila zgodna za čitanje pod haubama frizerskih salona da bi se zaštitio od napada političkih oligarhija koje su se smenjivale na vlasti tokom mog života.

Koji događaj bi izdvojili sa vaših putešestvija po svetu?

Novinarska ambicija me je dovela u priliku da upoznam slavnog američkog pisca, nobelovca Sola Beloua. Istrajno i uspešno je izbegavao razgovore za medije sve dok mi jedna dama, koja ga je poznavala, nije zakazala sastanak s njim u holu jednog njujorškog hotela na Petoj aveniji u Njujorku. Kada smo se upoznali odmah mi je rekao da on nema vremena za razgovor sa mnom u Njujorku jer mora hitno da leti za Čikago. "Ako ste spremni da ovog trenutka krenete sa mnom u Čikago, daću vam intervju tamo", uz osmeh je procedio. Hitro sam iz zadnjeg džepa pantalona izvadio četkicu za zube i dogovor je postignut. Hol hotela u Čikagu vrveo je od raznoraznog sveta i niko nije prepoznao nobelovca. Dva sata smo razgovarali i na kraju je pristao da ga fotografišem, ako odnesem te slike Jari Ribnikar u Beograd. "Voleo bih da Jara vidi šta je ostalo od mene", bilo je poslednje što mi je Sol Belou rekao. Shvatio sam da su njih dvoje imali ljubavnu vezu kada je on 1955. i 1956. godine bio u Beogradu. Jara Ribnikar je zbog te romanse kasnije prevela sve njegove knjige. Kasnije sam Jari u Klubu književnika u Beogradu rekao: "Ovaj poklon ti je poslao Sol Belou." Videla je fotografiju i kratko uzdahnula "Ah, Soul", što je dokaz da ljubavi nisu večne. Moj intervju sa američkim nobelovcem prenele su mnoge svetske agencije, ali i "Njujork tajms".

Kako ste stvorili svoj izraz u slikarstvu?
 
Na beogradskoj Likovnoj akademiji, mojoj generaciji su predavali profesori koji su, svi od reda, bili francuski đaci. Nisu priznavali secesiju, "novu umetnost". Oni nas nisu upoznavali sa delima Klimta, Šilea i Kokoške. To su odbacivali i preskakali kao kič. Meni su se njihova dela najviše sviđala i do dan-danas sam se trudio da slikam na taj način. Dopadljivo, da slavim lepotu. Naročito lepotu ženskog lica. Ružnoće mi je dosta. Moji uzori su bili i Leonardo da Vinči, Sandro Botičeli i Amadeo Modiljani, zbog njihovog približavanja duhovnosti i čitanja ženske lepote.


A. Nikolić | 24.11.2009. | Blic
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #25 poslato: Januar 15, 2011, 02:01:19 am »

*

MOJ ŠEF JE LAV TOLSTOJ


Diplomirao je na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi čuvenog profesora Nedeljka Gvozdenovića. Dok je studirao, bavio se novinarstvom pišući za mnoge listove prikaze izložbi i koncerata i intervjue koje je svojeručno ilustrovao portretima. Ipak, tvrdi da su njegovi najbolji crteži ostali na plastičnim stolovima kafana u kojima je sedeo sa prijateljima. Tako je Momo Kapor spojio svoje dve velike ljubavi, novinarstvo kojim se bavi od rane mladosti i slikarstvo. O njegovim slikama, kustos Nikola Kusovac je rekao: "Portreti naših znamenitih ljudi (Tin Ujević, Desanka Maksimović, Jovan Dučić, Branko Ćopić) koje je Momo Kapor naslikao, poseduju svojstva istinskih remek dela srpskog savremenog portretskog slikarstva". Napisao je više od trideset knjiga, osvajao brojne književne nagrade medju kojima i nagradu "Bora Stanković". Njegova dela izvodjena su u pozorištima, na radiju i televiziji.

Vrata svoje kuće na Neimaru, Momo Kapor otvorio mi je sa svojim prepoznatljivim osmehom večitog šarmera. Odmah je počeo da mi pokazuje platna u svom ateljeu oko kojih je nestašno skakutala lepa crna mačkica Micu. Kaže kako je u inostranstvu, gde on izlaže svoja platna, potpuno normalno da svi umetnički pravci postoje istovremeno. U dnevnom boravku čekao nas je još jedan kućni ljubimac, pas Arči što mi je sve zajedno bila najlepša potvrda Mominog natalnog Meseca u Ribama (ljubav prema životinjama). Piće nam sipa domaćinski (podznak Bik), a razgovor sa njim počinjem pitanjem:

Verujete li u astrologiju?

Verovali ili ne, postoji neka čudna veza izmedju zvezda i nas, a ta veza je magična i obično se pokazuje kao tačna. Kroz istoriju nije bilo velikog vladara koji nije imao svog ličnog astrologa čijh se saveta držao. Mnoge osobine mog horoskopskog znaka (Ovan) o kojima mi je govorila Milja Vujanović, moja drugarica, su veoma tačne i priznajem ih. Ako se astrologiji pridje ozbiljno kao što to čine neki ljudi koji se njome bave, onda se zaista može pronaći neverovatna sličnost izmedju ličnosti i znakova kojima te ličnosti pripadaju. Medjutim, televizijske stanice i mnoge novine imaju neke idiote koji popunjavaju te horoskopske rubrike, pa meni obično piše da ću "imati sukobe sa svojim šefom". Moj šef je Lav Tolstoj i uopšte nemam problema sa njim!

Zodijački Ovnovi su poznati kao veliki osvajači žena, položaja i teritorija u zavisnosti od toga čime se bave. Da li je to tačno?

Najpre, ja u životu nisam osvojio nijednu ženu! Uvek su one osvajale mene dozvoljavajući mi da verujem kako sam ja osvojio njih! Medjutim, ja ne znam čoveka koji je osvojio ženu, a da nije ona njega prvo osvojila.

I taman kad sam htela da nastavim sa pitanjima o ljubavi, pojavila se Ljiljana, Momina supruga i kako on kaže "poslednja ljubav" koja se zove isto kao i ona prva — sarajevska. Kao prava diskretna horoskopska Devica, Ljiljana nas je ubrzo napustila kako bismo nastavili naš razgovor. Momo mi u poverenju kaže da je onima koji su bili šokirani razlikom u godinama izmedju njega i Ljiljane, govorio: "Ne brinite: kada ja budem imao sto, a ona osamdeset godina, to se uopšte neće primećivati!"

Koji pisac je najbolje opisao pojam ljubavi?

Najlepšu definiciju ljubavi dao je francuski pisac Valeri Larbo koji je rekao da je ljubav sve ono što se dešava izmedju dvoje koji se vole, a taj moto uzela je Fransoaz Sagan za svoj roman "Volite li Bramsa?". Inače, ja sam lekar za pitanja srca, jer pišem ljubavne romane!

Da li biste knjigama koje preporučujete čitaocima u "Sentimentalnom vaspitanju" dodali još neku?

Ništa ne bih dodavao. Dugo sam pisao tu knjigu koja predstavlja sentimentalni prtljag ne samo moje generacije, već čitavog pokolenja. Kroz tu knjigu, pokušao sam da se ne zaboravi od čega smo napravljeni iznutra.

Šta mislite o srpkoj književnosti?

Mi imamo takvu književnost na kojoj bi nam pozavidele Engleska i Francuska iz kojih nije izašao nijedan veliki pisac, već godinama, posle Kamija i Sartra. Srpska književnost je sigurno jedna od najbogatijih i najvrednijih književnosti u Evropi čije vreme stupanja na svetsku scenu tek dolazi. Mi ovde možda nemamo dovoljno hleba, ali književnosti imamo napretek! Gotovo je nemoguće pratiti sve mlade pisce koji se pojavljuju sa briljantnim knigama počev od Gorana Petrovića sa "Opsadom Crkve Svetog Spasa", Marije Jovanović ("Spletkarenje sa sopstvenom dušom"), preko Mirjane Bobić Mojsilović, Vesne Radusinović do Ljiljane Habjanović Djurović. Naravno, tu su i oni stariji, Dragoslav Mihajlović i Mića Danojlić - da kojim slučajem piše na francuskom, mi ne bismo znali šta ćmo sa njegovim knjigama! Ali, naš jezik je jedan mali jezik koji čeka svoju šansu. To je bio slučaj i sa latinoameričkom književnošću ili knjivežnošću istočne Evrope koja je dala velika imena poput Kundere, Skvoreckog, Hrabala uključujući i Formana u filmskoj režiji.

Idete li u bioskop?

Ja idem u bioskop samo kad me Kusturica pozove na premijeru, jer u njegovim malim projekcionim dvoranama može da se puši, pa onda svi "furnjamo" kao i on sam!

Zašto više izlažete svoje slike u inostranstvu, nego u Beogradu?

Najpre, nerviraju me likovni kritičari i likovna klima u Beogradu koja je užasno provincijalna; ako se nešto pre dvadeset godina pojavilo u Njujorku u vreme kada sam ja tamo prisustvovao radjanju konceptualne umetnosti, pa tek posle dvadeset godina dodje ovde i postane jedna agresivna pomodnost, onda se svi ostali koji slikaju i misle drugačije — bace na marginu. Dakle, radi se o ljudima koji nisu putovali dalje od Bijenala u Veneciji. Medjutim, u Francuskoj gde je rodjen najveći broj umetničkih pokreta, nijedan od njih nije brisao onaj prethodni. Zapad ume da ceni svoje vrednosti i ne gura ih u zapećak, a kod nas je slikarstvo potpuno izbačeno iz galerija. Neki divni slikari su ovde zato potpuno zaboravljeni i sklonjeni sa javne scene. Ja sam oduvek izlagao u inostranstvu (Njujork, Ženeva, Brisel, Frankfurt) gde imam svoje galeriste, pa ne zavisim od naše likovne scene.

Vi ste očito kosmopolita, ali sa jasnim nacionalnim opredeljenjem, zar ne?

Ja sam kosmopolita, ali podznak mi je "nacos", smeje se Momo potvrdjujući mi svoje nacionalno opredeljenje.

Zar Vam podznak nije u "Znaku pitanju"?

To mi je jedan od podznaka... Može li da se ima više podznaka?

Može u godišnjim horoskopima, ali ako znate tačan sat rodjenja, podznak se može precizno izračunati.

Rodjen sam u šest sati ujutru i to je prvi put da sam ustao tako rano: samo tada i u vojsci! Inače, obično se u to vreme vraćam kući.

Kakve uspomene nosite iz vojske?

Najdosadniji su oni muževi koji svojim ženama po stoti put pričaju svoje doživljaje iz vojske. Njima se ništa važno, ni uzbudljivo nije dogodilo u životu, osim tih godinu dana u vojsci! Ja sam celog života u vojsci, pogotovo u poslednjim ratovima kada sam bio ratni reporter. Inače, JNA — vojska koju sam ja služio bila je smešna, već tada, 1962. godine i znao sam da neće moći, ne da osvoji nešto, nego ni da odbrani ništa. Takvi su tih godina bili njeni generali, oficiri i kapetani, a jedini normalni bili su vojnici.

Kakve uspomene Vas vezuju za rodno Sarajevo?

U Sarajevu sam proveo najmanji deo svog života, ali najvažnije stvari desile su mi se u tom gradu: prva ljubav, prvi neuspeh u umetnosti, prva dangubljenja i neka divna prijateljstva. U mom odnosu prema Sarajevu mešaju se ljubav i mržnja, odnosno emocije su toliko jake, pa sam zato napisao "Sarajevsku trilogiju" koju sam poklonio tom gradu: "Čuvara adrese", "Poslednji let za Sarajevo" i "Hroniku izgubljenog grada". Mislio sam da ću se na taj način osloboditi opsesije svog rodnog grada. U stvari, kao i svi slikari koje volim, ja sam bio predvidjen da se rodim u Firenci. Medjutim, u moje vreme su rode nosile bebe, ali moja roda je imala prinudno sletanje u Sarajevu, zbog magle koja tamo vlada vekovima, pokvarili su joj se "flapsovi" na krilima i tako sam se ja, ni kriv ni dužan, rodio u tom gradu. Dakle, Sarajevo je jedan od gradova u koje ja ne smem da odem, pored Dubrovnika i Zagreba koji ima razloga da me mrzi, jer sam im oteo nekoliko najlepših zagrepčanki... U svakom slučaju, zagrebačka ambasada objavila je spisak osoba kojima je doživotno zabranjen ulazak u taj grad: i ja sam na tom spisku koji smatram spiskom nagradjenih! Sa devet godina došao sam u Beograd na Neimar gde sam živeo, sve dok me nisu izbacili iz gimnazije, zbog neopravdanih časova, pa sam po kazni vraćen u Sarajevo. Moj otac je bio veliki finansijski stručnjak i mnogo je putovao, a ja sam rastao bez majke i naravno da nisam išao u školu!

Koji grad najviše volite?

Ja najviše volim Beograd — on mi je u krvi. U Beogradu se prodaje najviše knjiga na svetu i to je jedini grad (pored Pariza) gde se knjige prodaju i na haubama automobila, a medju njima su čak i moje knjige! Ali, kad bi me iz njega izbacili, mogao bih da živim u Njujorku koji veoma liči na Beograd: otvoren je, u njemu su svi došljaci i svi se takmiče. Pošto sam ja fajter, osećam energiju Njujorka koja se razbudi istog časa kada stanem na njegov asfalt (Mars u Strelcu)... Čim dodjem, kupujem boje i platna, drugog dana slikam, a trećeg već prodajem, jer u Njujorku cene ljude koji umeju da urade nešto svojim rukama. Srbi greše kada kažu da ih Amerika mrzi, jer njih mrzi samo Stejt Department, ali u toj mržnji nema ničeg ličnog.

Vaša starija kćerka Ana nasledila je Vaš talenat (konjunkcija Venere i Merkura u Biku u Mominom horokopu), dok umetnički talenat mladje kćerke Jelene dolazi do izražaja na drugi način...

Ana živi u Rimu i ona je danas jedan od najpoznatijih italijanskih slikara-predstavnika umetničkog pokreta anakronista koji žele da vrate dostojanstvo italijanskom slikarstvu slikajući u tradiciji italijanske renesanse. Imam i unuka Luku koji se rodio u Rimu, umesto na Konjarniku ili Neimaru, pa se ja mogu požaliti na odliv mladih mozgova iz ove zemlje. Jelena je završila Konzervatorijum u Bugarskoj kod ruskih profesora, zatim magistrirala u Klivlendu, provela neko vreme na specijalizaciji u Italiji... Ipak, ubedio sam je da se vrati u Beograd gde prima platu iz dva dela u muzičkoj školi "Mokranjac", smeje se Momo tvrdeći kako Jelena ovde živi mnogo intenzivnije nego u inostranstvu.

Bavite li se nekim sportom?

Nikada u životu nisam se bavio nijednim sportom i to je tajna mog relativno zdravog izgleda! Moji vršnjaci koji se i dan danas bave sportom, igraju fudbal, pa malo, malo budu u gipsu, zbog slomljene noge ili povrede kičme ili vrata. Posle utakmice, oni obično odlaze u obližnju kafanu i onih dvesta grama što su izgubili, odmah nadoknade sa dve kile pečene prasetine ili mešanog mesa na žaru. Ja više volim mešane noge ispod stola, nego mešano meso na žaru.

Da li je druženje sa prijateljima ipak nerazdvojni deo Vašeg posla?

Gledajući živote muškaraca oko sebe, zaključio sam da bi pametne žene trebalo da puštaju svoje muževe da u toku dana, makar na jedan sat, posede sa drugim muškarcima u obližnjem bifeu ili kafani. Ja malo preterujem, jer izlazim dva puta dnevno (u podne i uveče) u moj omiljeni kafić "Belmondo" kod Hrama. Taj kafić je toliko mali da se u njega ne ulazi, on se oblači, ali mi se skupimo oko šanka... To je veoma važno u životu svakog oženjenog muškarca.

Stižete li da odete na Adu?

Kako da li stižem? Bolje me pitajte stižem li kući... Ja samo molim Boga da niko ništa ne sredjuje na Adi!
The Conoplja News
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #26 poslato: Januar 15, 2011, 02:01:27 am »

*

MOMO KAPOR — MARIHUANA JE LEP, SANJALAČKI DUVAN





Jedan od najčitanijih srpskih pisaca i najprodavanijih srpskih slikara svih vremena, ekskluzivno za srpski Playboy govori o tome kako je sa smrti na ti, iako je s Mihizom oduvek bio na vi, kao i da je od toga da budeš pisac ipak gore kada si bivša lepotica.

Ego umetnika se hrani utiscima drugih ljudi, ma kako se skromno ili cinično umetnik postavio. Rekao bih da nema veće nagrade za pisca od toga da njegovi savremenici vole njegovu umetnost. Koliko to opterećuje?

Ja nemam pojačan ego, to jest, toliko sam lukav da umem da ga sakrijem (smeh). Tako uvek pišem o drugima, a ne o sebi. Ne kao glupi pesnici, odmah o sebi. Mi, prozni pisci, to zakamufliramo. Nemoguće je, realno gledano, da ovoliko knjiga koliko sam ja napisao budu sve dobre. Mora da tu da ima svega, ali ja to ne znam, jer nijednom nisam pročitao nijednu svoju knjigu. Ni dva reda. Jedino jesam priče, i to onda kad od sebe kradem kad treba da pišem za novine (smeh).

Kako se nositi s ovacijama koje kao umetnik doživite za života?

Velika lekcija koju sam dobio u životu je lekcija iz Hilandara. Kad odeš na Hilandar i ostaneš neko vreme, vratiš se potpuno oslobođen sujete. Jednostavno shvatiš da nisi niko i ništa i da je to fantastično i da sve te gluposti kojima si robovao, uspeh, novac, slava, da to sve ne vredi ništa. To je takvo mesto gde se za vreme noćnog bdenja pojavljuju svi mrtvi i svi živi i ti se oslobađaš tereta ovog sveta, približavaš se najvišem stepenu duhovnosti i izgleda ti besmislena rečenica koju si dotad upotrebljavao: "Idemo na to i to mesto, tamo se dobro jede". To je najveća glupost, koju sam izgovarao često u životu. Što kaže Končalovski, na poljskom veceu kod njegove majke gosti su pisali: "Ovde se završava kulinarska umetnost gospođe Končalovski". Ne pada ti više na pamet da se nerviraš što nisi dobio neku nagradu, izgledaš samom sebi bedan kada se setiš da si se nervirao što nisi zastupljen u nekoj antologiji, što te nisu negde pozvali, a ja nikud ni ne idem uglavnom.

A šta je s intimnim ovacijama, koje pisac dobija od svog čitaoca?

Postoje samo jedna ili dve osobe zbog kojih pisac piše. To je uvek njegova prva i neostvarena ljubav. I sve što pišeš, pišeš za nju, da ona to pročita. Ona to, naravno, ne zaslužuje, verovatno i ne čita, a i ako čita, kad dođeš u moje godine, shvatiš da je ona baba od 72 godine i užasneš se toga (smeh). Te prve neostvarene ljubavi pune tvoje stvaralačke motore. One su gorivo. S tim što se toliko zanesemo, pa ostarimo i ne primetimo da su i one ostarile. Najgore su te bivše lepotice. One ostare, pa je onoj koja je imala lepu i raskošnu kosu ostala ta kosa i ona je neprekidno zabacuje, a već je baba. Druga, koja je imala dugačke noge, stalno ih prekršta, ostalo joj je to. I sve je u redu dok se ne okrene (smeh). A čemu mi pisci služimo? Mi služimo da sačuvamo njihovu lepotu. U našim knjigama one su i dalje lepe. Kaže Stendal, bacite crnu suvu granu u rudnik soli kod Grenobla, izvucite je kroz mesec dana i ona je sva u kristalima. On to zove kristalizacija ljubavi. Mi se zaljubljujemo u neke devojke koje su zabunom dobile svoja lica i onda kad ti kristali spadnu s te grane, pokažu se u pravom svetlu. Međutim, nije ni njima, nesretnicama, lako. Vode decu u zabavište, kuvaju, muž odmara bradu i u Gloriji čitaju gde je bio Marko Vidojković i zamišljaju taj život fenomenalnim. A on u stvari — sranje.

Da li Momo Kapor pouzdano zna šta se čoveku dešava kad umre?

Slučajno znam. Imao sam poslednjih godina nekoliko vrlo teških operacija, po sedam sati, po tri sata i morao sam da budem uspavan. Poslednja rečenica koju sam jednom prilikom izgovorio doktorki koja me je uspavljivala bila je: "Gospođo doktor, jeste li naručili buđenje?" (smeh) I ona ti kaže diši, diši, diši i ti dišeš i uđeš u nešto crno, iza čega nema ničeg. Crno. Ništa. Ne postojiš. To je smrt. Nekoliko puta sam doživeo osećanje smrti, baš prave smrti. Tako smrt izgleda, tako mora da izgleda. Jedino je jebeno da se ne mučiš pre nje, ali to ne ulazi u ovu priču. Oni koji veruju u reinkarnaciju pitaju me šta bih voleo da budem u sledećem životu, a ja im odgovaram "ponedeljak". Volim ponedeljak, stvarno. Tada počinje sve. Možda neko kupi sliku, možda neko plati tekst… (smeh).

Šta sam ono hteo...

Znaš kako počinje senilija? Rečenicom: "Šta sam ono hteo da kažem". (smeh)

Puštam sebe da se malo odmorim od činjenice da mi je Momo Kapor upravo potvrdio da je smrt ništavilo.
Ništa. Mrak. Nije baš sasvim hrišćanski, ali jednom je jedan čovek rekao da je naš život u stvari pakao, što nije nezanimljivo. Neki su u raju, neki su u čistilištu, a mi smo danas u paklu. Ovaj naš život je pakao, istina, ponekad prijatan, ali pakao. Ta varijanta mi se dopada.

Kako toliki individualac sve vreme jaše na srpstvu?

Patriotizam nije ideologija, to je stvar kućnog vaspitanja. To te nauči baba.

Kakav vam je odnos s mladim Beograđanima?

Ja ne volim onu vrstu druženja kad majka kaže da je drugarica sa ćerkom. Ja nisam drugarica s mladom generacijom, ali sticajem okolnosti sedimo za istim stolovima ovde u konobi, šetamo kerove... Mislim da su oni tragična generacija. To je generacija bez pasoša. Svet i odrasli, u koje i ja verovatno spadam, oduzeli su im mogućnost da vide svet. To je užasno važno baš zbog ovog pitanja o nacionalizmu. Oni žive u virtuelnom svetu, oni nisu videli Dubrovnik, nisu videli Zagreb, Ljubljanu, Sarajevo, Trst! Oni nisu videli ništa. Ali oni govore savršeno engleski, za razliku od nas, koji još to nismo naučili kako treba. Oni su na kompjuterima, oni znaju svaki pab u Njujorku, svaki ćošak u Grinič Vilidžu, ali to ne vredi, to je virtuelni svet, koji nisi dotakao stopalima. Oni tek sad dobijaju pasoše. To je tragedija, zato što ne može da se oseti vrednost Beograda ako živiš stalno u Beogradu. Rečenica čoveka iz kioska kad zaboraviš lovu: "Dobro, komšija, donećeš sutra", ili kad na Kalenića pijaci kupuješ kilo graška, on ti izvaže kilo i još baci šaku graška na to; to je nemoguće u Njujorku, to je nemoguće bilo gde na svetu. Nemoguće je pitanje: "Zdravo, kud si krenuo", šta te briga kud sam krenuo, to je moja privatnost, ne možeš da pitaš čoveka u Briselu: "Zdravo, kuda ste pošli". Ne možeš ti, kao u nekadašnjoj kafani Zora, a sad u nekoj drugoj kafani, kad neko naruči škembiće, da uzmeš sredinu od hleba i umočiš mu u tanjir, jebote! Pa to je smak sveta (smeh). Te dragocenosti zbog kojih život ovde ima prednost, pre svega količina slobodnog vremena, koje možemo da posvetimo sebi i drugima, svojim bližnjima, ta bliskost koja može da te nervira, da ti smeta, sve to dobija puno svetlo, ako ga gledaš odnekud sa zapada.






Da li mislite da je Beograd u opasnosti da to u narednom periodu izgubi?

Ne može da izgubi. To je stvar mentaliteta, a mentalitet se strašno sporo menja. Taj spoljnji namaz kafića, prejake muzike, da se ne bi razgovaralo, ispijanja kafa u jednom srku, mesinga, mahagonija i stakla — to je sve samo namaz. Sve te sprave koje pokušavaju da zatrpaju unutrašnju prazninu, sva ta količina muzike... U moje vreme muzika je bila samo s bandera i zvučnika. K'o drukčije kaže, kleveće i laže, osetit našu će pest (smeh). Pa su se onda pojavili prvi gramofoni, češki surpafon, i onaj ko je imao taj gramofon i tri-četiri ploče, bio je glavni na žurevima jer je puštao muziku. Dobijao je najlepšu devojku i piće.

Kod di-džejeva je uvek isto, izgleda.

Pa da. I onda mu ti pokažeš ovako prstom, što je nemoguće s ovom spravom (muzički stub, koji svira u pozadini, prim. ur.), to znači "nešto lagano" i on onda pusti lagano, da bi ti ribu mogao da odguraš prema kupatilu i da se ljubiš na ivici kade, koja čini samo klonk, klonk jer je tučena i nikada nije bila stabilna.

Znači, vi odgovorno tvrdite Beograđanima da je njihov grad najbolje mesto za život na planeti?

Apsolutno. I u ovom trenutku je najbolji. Dođi da vidiš (izlazimo na terasu, prim. ur.). Evo, klasično beogradsko neimarsko ili čubursko dvorište. Imaš lipu, imaš česmu, s majmunom, kojeg je komšija doneo iz Amerike, a imaš i šupu. A iz ove zgrade te gledaju kao arheološku iskopinu. Još moja kuća malo iskače jer, kad se direktno iz dvorišta ulazi u sobu, to je idealno. Tako se prebacuje gibanica, evo ovaj ovde pored, zidar u penziji, ima kiseo kupus, pa mi daje glavicu, za sarmu.

U kakvim ste odnosima sa svojim porocima?

Što bi rekao pokojni Ljubiša Jocić, bio sam sve, samo nisam bio lezbejka (smeh).

Šta to tačno znači, u vašem slučaju?

To znači da imam sve poroke, osim kockanja. To mi je izuzetno dosadno. Često me vode u razna kasina po svetu i domaćini mi daju gomilu žetona da igram. Ja odmah sve izgubim, sednem, naručim crno vino i gledam taj svet. Naročito je lepo u Visbadenu, gde gledam fotografiju Dostojevskog za kockarskim stolom, a ispod njega je taj kockarski sto za kojim je sve izgubio.

Svakog od poznatih poročnih ljudi bije glas da je ovo ili ono. Vas bije glas da ste alkoholičar. Kako se nosite s tim?

Pre svega, šta je alkoholičar? To je čovek koji pije više od svog lekara (smeh). U vreme neizdrživog terora laži, osetljivije prirode umetnika, koje nisu to mogle da podnesu, a pod izrekom da pijanca i bog čuva, bili svi pijanci. Neverovatna plejada genijalnih ljudi koji su svi pili. Od Zuke Džumhura, slikara Slave Bogojevića, mačiste Branka Radičevića, Libera Markonija, da ne nabrajam dalje. To je plejada pijanaca. Jednog dana, kad je Brana Crnčević došao kod Branka Pešića, koji je bio član CK, ovaj ga je ponudio viskijem, a Brana mu kaže da više ne pije. Onda mu je Branko viknuo: "Ima da ga popiješ, kako ću te treznog vaditi iz zatvora!"

Da li alkohol doživljavate kao vaš drug of choice ili kao nešto što vam se nakačilo usput?

Meni je alkohol deo rituala. On je neka divna vrsta bekstva u nirvanu. Tako da, kad me ljudi pitaju da li sam čitao neku knjigu, ja kažem možda, jer sedim u kujni, pijem i čitam i na kraju ne znam da li sam je uopšte pročitao. Najbolje je piti u kujni, to je moje iskustvo. Krevet je blizu, niko te ne vidi, nema nikakve frke. Jedino što je opasno je što se posle izvesne količine alkohola u meni razbudi strašna nežnost prema prijateljima po svetu i onda pijan okrećem telefone i budim ih u po noći i verovatno nešto bulaznim, a oni zapanjeno slušaju. Tako da bi trebalo isključiti telefon pre pića. A sada su mi lekari zabranili i piće. To jest, nisu — lekari su neverovatni. Kažu ti onu čuvenu rečenicu: "Možete po jednu čašu posle ručka". Jedna čaša mi apsolutno ništa ne znači. Meni je prva čaša neprijatna. Od prve se namrštim, od poslednje se napijem, ima ta čuvena rečenica. A onda je jedan lekar koji me poznaje, pokojni Paolo Valenti, napisao jedna čaša posle ručka, a dole je napisao: "Ne sme se uštedeti za litar". Ne piješ nedelju dana, a onda popiješ litar jer si uštedeo (smeh). Inače, Arapima religija zabranjuje piće, a meni žena. Došao sam do ideje da se osnuju sigurne kuće za muškarce. Ima mnogo muškaraca koje biju žene. Žene ti zabranjuju da piješ i pušiš, žene ti zabranjuju druge žene, mešaju ti se u ljudska prava. Sigurna kuća za muškarce, u stvari, već postoji — to je kafana.

Ako je već alkohol legalan, da li bi marihuana trebalo da bude legalizovana?

Ja mislim da. Pazi, probao sam sve vrste droga, pisao sam neku knjigu u Njujorku i onda sam morao da se upoznam s raznim stvarima. Marihuana je sasvim bezazlena, ona je ništa manje štetna ili korisna od duvana. Jedino što otvara put do kokaina, koji takođe nije preterano štetan, ali se iz kokaina, kad prestane da deluje u normalnim količinama, ide pravo u heroin, a onda je gotovo. Inače, maihuana je baš lep, sanjalački duvan.

Odlično.

Jedne godine, bili Zuko Džumhur i ja u Dubrovniku, zimi. Tamo je bio atelje Milovana Stanića, čuvenog slikara. On je slikao u zidinama i atelje mu je bio pun gostiju, pogotovu kada je zima, kad nema kuda da se ide. I došla su dva Amera s ruksacima i dugim kosicama. I sedimo mi tako i smotaju oni tako neku cigaru od nečega i daju Zuki i meni. Zuko zapali i povuče - ništa. Da meni, ja povučem — ništa. On pita: "Je l' tebi djeluje ovo?", a bio je hašiš; ja kažem: "Ne, a tebi?" "Ni meni", kaže on, ajmo još jednom. Ponovo mi duvamo i ništa. I Zuko kaže Milovanu: "Milovane, daj ti nama dvije loze, ovo je za oficirsku djecu" (smeh).

S obzirom na to da ste dokazani poznavalac ženske duše, hteo sam da vas pitam nešto o muškoj. Koliko je seksualna iživljenost bitna za pravilan razvoj muškarca?

Mora da je doživi u izvesnom periodu života sigurno, da bi bio normalan, a to je strašno teško. I strašno komplikovano. Najpre, komplikovano je reći devojci ili mladoj ženi s kojom si u krevetu da nikad nisi imao ženu. A onda, taj prvi neuspeh može da te odvede u osećanje da si impotentan, koje može da se završi ili kobno ili genijalno, da postaneš neki genijalac, dok te ne uhvati neka iskusna riba i kaže ti: samo se ti opusti i pusti me da radim.

Da li postoji trenutak koji je potpuna suprotnost, da muškarca bude sramota da kaže s koliko je žena spavao? Da li postoji gornja crta?

Ne, ne. To je uvek afirmativna stvar i to čak privlači žene, koliko ja znam.

Na koji to nivo dovodi ljude u odnosu na naše životinjske prijatelje?

Gledaj na to kao da je najlepša stvar na svetu, nikako ne može biti životinjska. To je nešto najlepše što može da ti se desi u životu. Šta je umetnost nego stalni vapaj za neuzvraćenom ljubavlju. Stalno vičeš: vidite kako divno pišem, volite me, volite me, volite me kako slikam, volite me kako pevam, ja sam najbolji, volite me! I stalno čezneš za ljubavlju. A šta je krunisanje ljubavi? To je krevet. E, onda nailaze razne druge stvari, tupost, dosada, uobičajene navike i rečenica: "Opet si sinoć pravio budalu od sebe".

Rečenica samom sebi u ogledalu?

Ne, nego rečenica koju ti kaže žena. Tvoja prva ljubav, koja je igrala bosa po kiši, na Savi, na splavu. Ona koja je pila s tobom zajedno, ponekad čak i više. Ona odjedanput počinje da mrzi Savu, ne voli te što piješ, kaže: ti si me navukao, bitango. Jer, odjedanput, Sava se postavlja kao suparnica kojom može da doplovi neka nova devojka koja će igrati bosa na kiši.

Da li su žene nesigurnije od muškaraca kad je reč o muško-ženkim odnosima?

Ne, one su superiorne. Ja nisam osvojio nijednu ženu, nikada u životu. Uvek su one mene.

Bez obzira na to, trebalo bi sebe da smatrate alfa mužjakom ljudske vrste. Na teritoriji bivše Jugoslavije.

Ma kakav alfa mužjak. Bednik. Koliko sam se samo ponižavao i šta sam sve radio da me primete (smeh).

I šta se desi kad vas primete?

Vidi, oni lepi, oni se ujutru probude, stanu pred ogledalo, rašire nozdrvu i kažu: "Što bih ja delio ovu lepotu s nekim". On se gleda s oduševljenjem, obuče se divno i ide kao spomenik lepoti. A mi ružni moramo da budemo duhoviti, da se proslavljamo, da gutamo vatru, da klečimo i da molimo da nam daju. Moramo da idemo i u ratove, čak! I opet je neizvesno! (smeh)

Žene umeju da kažu da ta lepota koja je njima bitna dolazi iznutra.

Auu, slušaj, da ti kažem, može muškarac da bude Lav Tolstoj i da ima sedamdeset godina i da leži u ligeštulu pored lepotice od osamnaest, koja obožava njegovu pamet. Ali, kad iz plićaka izađe banjino koji nosi suncobrane, posut kratkim dlačicama, nabreklih mišića, nema te mudrosti, te pameti, te slave Vudija Alena koja će nju sprečiti da poželi takvog tipa. Zamisli Vudija Alena u ligeštulu, ta nakaza — intelektualac (smeh).

Kako je bilo izlaziti na kraj sa armijom obožavateljki u analognom Beogradu?

Ma nisam primećivao, čoveče, da me neko voli. Ima slučajeva kada u nekom društvu vidim neku od tih lepotica iz davnih vremena koja mi kaže: kako sam ja bila zaljubljena u vas šezdeset prve, nosili ste beli džemper, kao Dilan Tomas. Ja joj kažem: gospođo što mi onda niste rekli, bio sam najnesrećniji, najusamljeniji momak na svetu...


Razgovarao: Marko Vidojković | Fotografije: Radovan Janjušević | Ilustracija: Momo Kapor | Izvor: magazin "Playboy" 31. januar 2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #27 poslato: Januar 15, 2011, 02:01:35 am »

*

MOMO KAPOR, DOBITNIK NAGRADE ZA ŽIVOTNO DELO SRPSKE KNJIŽEVNE ZADRUGE


Porodična kuća jednog od naših najpoznatijih slikara i najčitanijih književnika, Mome Kapora (70), koji je ovih dana dobio još jedno značajno priznanje, nagradu za životno delo Srpske književne zadruge, smeštena je u najužem centralnom jezgru Beograda, Neimaru. Ulazna vrata u riznicu porodice Kapor direktno nas uvode u Momin atelje, iz koga ulazimo u trpezariju. Na velikom trpezarijskom, okruglom stolu, pored vaze sa cvećem i pepeljare samo za goste, jer je domaćin pre nekoliko godina prestao da "dimi", kako šaljivo kaže, "čuči" i pisaća mašina. Ona je iznedrila sve antologijske romane Mome Kapora od dela "Beleške jedne Ane", preko "Une" do "Eldorada" i "Dragi naši", knjigu namenjenu našim dijasporcima, ali i ratne reportaže, zbog kojih su ga u ratnim godinama napadali neki bivši prijatelji iz Hrvatske.

Ovih dana ta ista mašina "trpi" novi roman "Ispovesti", koji se priprema za stoto izdanje Srpske književne zadruge.

Poranili ste — šaljivo nas dočekuje domaćin. — Svi susreti i sastanci pre podneva za mene su jutro, jer nemam vremena za ustaljeni jutarnji ritual.

Na kućnom pragu, pre Mome, dočekao nas je jedan od kućnih ljubimaca, pas Arči, haski, kome ni temperatura od nekoliko stepeni ispod nule nije smetala da se izležava na snegu. Ali, prateći domaćina u stopu, ušao je sa nama u kuću...

Ja sam mu gazda, ali supruga Ljilja ga češće šeta i hrani, pa joj je privrženiji. Zato je Mici moja — zadovoljno kaže Kapor, dok mu se u krilu bezbrižno smestila crna mačka Mici.

NAJDRAŽA NAGRADA

Nagrada za životno delo, koju od 1992. godine dodeljuje Srpska književna zadruga, obradovala je našeg domaćina.

Ne pripadam piscima koji često dobijaju nagrade, mada sam ih dobijao, ne kažem, ali ova mi je možda i najdraža, jer dolazi od najstarijeg izdavača u Srba, a to je Srpska književna zadruga, koja uskoro izdaje svoje stoto kolo čuvene, sivo-plave biblioteke, čiji je znak crtež napravio čuveni Jovan Jovanović Zmaj. To je, inače, biblioteka uz koju su moja generacija i mnoga pokolenja, pre i posle mene, odrastala. Bilo je čak i na selima i kod seljaka koji je nisu čitali, ali je bila čast imati je. Dobiti, dakle, nagradu od te kuće znači mnogo više od svih drugih nagrada, mada je možda bilo nekih drugih pisaca koji su nepravedno ostali bez nje — skromno veli Momo Kapor.

Podsećamo ga da je pre više godina samog sebe proglasio "lakim piscem", a da su se i tada, baš kao i danas, mnogi književni znalci demantovali tvrdnjom da je vrlo teško najčitanije romane lako pisati...

Prošao sam novinarsko-reportersku školu dok sam stigao pisca, a novinarstvom se još bavim, pišem za Vaše novine "Vesti" i u ovim godinama, kao i za neke druge.

UTICAJ NOVINARSTVA

Priča o svojim novinarskim iskustvima u raznim novinama i magazinima za koje je radio.

Još pišem za svoj prvi list, nedeljnik iz Beograda, u kome sam kao novinar ponikao. Ne pričam ovo slučajno, jer je novinarska škola presudno uticala na mene. Jednostavan je princip pisanja: budi jasan, razumljiv i ako je moguće dopadljiv. Novinarska škola je prosta, nema mistifikacije i kabinetskog zatvaranja u staklene kule — kaže naš domaćin.

Smeje se dok komentariše sebe na fotografijama i čudi "kompjuterskim spravama", šireći dobro raspoloženje, neosetno tera sagovornike da se osećaju prijatno dok "troše" prepodnevne sate jednog snežnog decembarskog dana...

RECEPT A LA "PILE S PEŠKIRA"

Još je moja supruga Ljilja radila kao stjuardesa, išli smo u Sidnej. Stigli smo u hotel kasno, oko 11 uveče. Saleteše me neki naši ljudi da im predložim neki moj kulinarski recept, valjda je tada bila moda da pisci dele recepte. Predložio sam im "pile na peškiru". Odveo sam ih u prodavnicu, gde smo kupili pečeno pile, a po povratku u hotelsku sobu jeli smo ga s peškira — samokritično, ne skrivajući smeh, otkriva Momo.

Ne znam šta je s tom spravom koja se zove kompjuter, ali čim neko na njoj uspe da napiše "Rat i mir" i ja ću preći na njega. To je samo sredstvo za rad, makar mi tako objašnjavaju prijatelji. Oni kažu da se zahvaljujući njemu mnogo brzo piše, a ja im odgovaram da pišem dovoljno brzo u odnosu na ono šta mislim — objašnjava gestikulirajući.

Poziva se na izjavu Borisa Mihajlovića Mihiza, koji je davno na jednom skupu otkrio da će sebi uputiti pismo koje će otvoriti kad napuni 60 godina, a tada je imao 30.

U tom pismu će pisati: "Ti ovo ne razumeš, nemoj da se buniš". Tako i ja mislim da kompjuter ne razumem i neću da se bunim.

PISMA ZA NAŠE U SVETU

Prelazimo na slikarstvo, zna se da je završio Likovnu akademiju u Beogradu...

Ne zovu me uzalud akademskim slikarem i naivnim piscem — veli kroz smeh. — Za pisca nisam učio, kao ni Čehov, koji je bio lekar, ni Lav Tolstoj, koji je bio grof.

Na trenutak prekida ozbiljan razgovor, objašnjavajući zašto je makar jednom morao da ode u Australiju.

U Australiji sam bio samo jednom, i to da vidim da li ljudi idu naglavačke, kao što sam mislio dok sam bio mali, gledajući u globus — kaže kroz smeh i nastavlja ozbiljnijim tonom. — Dopao mi se Sidnej i ljudi u njemu. Čudan i lep grad. U njemu sam naleteo na još čudniju radnju. Radnju samo za levake, u kojoj se prodaje sve za levake. U izlogu je budilnik koji je umesto brojeva imao samo petice, i na njemu je pisalo: "Nikad ne pijem pre pet sati". Časovnik k'o stvoren za mene.

Priznaje kako je mnogo lepih sećanja poneo baš iz Sidneja, zato je i zadovoljan što se knjige "Dragi naši", u izdavaštvu "Vesti", dobro prodaje i što je lako pronašla put do srca naših ljudi u "belom svetu".

— Knjiga "Dragi naši" je izbor iz kolumni koje pišem za "Vesti" i to je neka vrsta pisama našima u "belom svetu". Drago mi je da se čita i u Australiji, još jedna joj je slična i zove se "Vodič kroz srpski mentalitet" i štampana je na sve svetske jezike, te je vrlo korisna za naše zetove i snahe strance — kaže Momo Kapor. ...


Srpska dijaspora | 2010
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #28 poslato: Januar 15, 2011, 02:01:44 am »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #29 poslato: Januar 15, 2011, 02:01:52 am »

*

MOMČILO KAPOR — PISAC SVIH GENERACIJA







"Gle, trese se imperija za koju smo verovali da će trajati večno. Pucaju banke kao prezrele tikve, a kriza se širi sve do Evrope. Kažu da mi to nećemo osetiti, jer ionako nemamo para koje bi mogle da propadnu. Kao tipičan Srbin, ja, na primer, u banci imam nekoliko stotina evra, što se kaže — ni za sahranu. Nije mi žao i ako propadnu.
 
Ako ikada umrem, što rekao drug Tito, moraće da me sahrane o državnom trošku u Aleji zaslužnih građana, gde ću ostatak večnosti preležati, siguran sam, uz nekog sa kim nisam govorio pola života.
 
Bar ćemo se siti naćutati."







Fotografija Info link
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #30 poslato: Januar 15, 2011, 02:01:59 am »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #31 poslato: Januar 15, 2011, 02:02:51 am »

*

UMRO MOMO KAPOR




BEOGRAD — U Beogradu, na Vojno-medicinskoj akademiji, danas je preminuo jedan od najpoznatijih i najčitanijih srpskih pisaca, slikar i novinar Momčilo Momo Kapor, potvrdila je Tanjugu njegova porodica.

Rođen je u Sarajevu 1937. godine, a odmah po završetku Drugog svetskog rata sa porodicom se preselio u Beograd u kome je, uz povremena izbivanja širom sveta, ostao do kraja života i bio njegov svojevrsni hroničar.

Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovica. Od kako je 1975. godine objavio "Folirante" napisao je veliki broj romana i zbirki priča. Autor je i brojnih dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda).

Romani "Una" i "Knjiga žalbi" doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

Momo Kapor biće sahranjen sutra u 16 časova u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, a komemoracija povodom njegove smrti biće održana u 13.30 časova u Svečanoj sali Skupštine Beograda, potvrđeno je Beti u Službi za protokol Grada.


UVEK SE VRAĆAO BEOGRADU

Momo Kapor, slikar i pisac, veliki borac koji se nikada nije predavao, izgubio je svoju poslednju bitku.

Kapor je autor više od četrdeset knjiga: romana, pripovedaka, drama, putopisne, autobiografske i esejističke proze. Po profesiji je slikar. Na književnu scenu stupio je početkom šezdesetih godina kao autor radio, televizijskih i pozorišnih drama.

Njegovi romani nalaze se na listama domaćih bestselera. Najpoznatiji su: "Foliranti", "Provincijalac", "Una", "Zelena čoja Montenegra", "Hronika izgubljenog grada", "Poslednji let za Sarajevo", "Konte", "Eldorado", "Anglos", "Ispovesti"... Kaporove knjige prevedene su na dvadesetak jezika. Izložbe slika imao je u Njujorku, Bostonu, Ženevi, Frankfurtu, Londonu, Beogradu... Ilustrovao je veliki broj svojih knjiga i knjiga drugih autora. Na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, izdavačka kuća "Tanesi" objavila je luksuznu monografiju "Santa Maria della Salute" sa ilustracijama Mome Kapora. Tom prilikom je rekao: "Ilustrovao sam mnogo knjiga u životu, ali ovaj put, kao da je iznad mene sve vreme bdela Lenka Dunđerski, vodeći moju ruku". Simon Simonović, vlasnik kuće "Tanesi", dogovarao se nedavno s Kaporom da ilustruje knjigu pesama Miloša Crnjanskog. Radovao se i ovom poslu.

Redovni je član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske i član Senata Republike Srpske. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda, Nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu ("Zelena čoja Montenegra"), nagrada "Laza Kostić", "Todor Manojlović", "Borisav Stanković", nagrada za životno delo Udruženja književnika Srbije i Srpske književne zadruge.

Kada je stiglo priznanje iz Srpske književne zadruge, šeretski je odgovorio da nije zadovoljan onim što je do sada učinio: "Čini mi se da su ovo, do sada, bile samo stilske vežbe, priprema za početak nečeg novog. A kada primam neku nagradu, a to se ne događa tako često, strah me je da nije u pitanju skrivena kamera".

Rodonačelnik je takozvane "džins proze". Od "proze u trapericama", primetila je kritika, Kapor je stigao do "proze u maskirnoj uniformi". Na ove zlurade kritike odgovarao je duhovito da je to samo promena modne linije. Tokom rata, objašnjavao je, nije mogao da se ne pridruži svojim precima u Hercegovini koji su se borili za opstanak i kojima je pretilo istrebljenje. Uostalom, isto to su učinili Hemingvej, Marlo, Antoan de Sent-Egziperi i toliki drugi pisci.

Jedno poglavlje u novom romanu "Ispovesti" (SKZ) posvećeno je Radovanu Karadžiću. Kapor se nikada nije odrekao svog prijatelja. U zatvorskoj ćeliji u Ševeningenu, pored knjiga Dobrice Ćosića i Matije Bećkovića, nalaze se i knjige Mome Kapora. O Haškom tribunalu nije mislio ništa dobro: govorio je kada izručimo Ratka Mladića, tražiće nam Gavrila Principa i tako unedogled.

Podjednako je bio uspešan i kao slikar i kao pisac. Da sam bio pametniji, nikada ne bih ništa napisao, samo bih slikao. Slikari žive dugo", govorio je.

Proglasili su ga "lakim piscem", a tome je, ruku na srce, i sam doprineo jer je prezirao mistifikacije oko pisanja: "Pa šta kog đavola rade svi umetnici, nego se udvaraju publici od koje žive. Oni najuzvišeniji duhovi, koji preziru publiku, verovatno drže svoje knjige i rukopise u fiokama, pa tako nikada nećemo imati sreću da ih upoznamo. Šta je, u stvari umetnost, nego večito traženje neuzvraćene ljubavi".

Hodočastio je po celom svetu, ali se uvek vraćao Beogradu. Postoji, umeo je da kaže, samo jedan grad u kome bi živeo, ako bi ga izbacili iz Beograda — Njujork. Beograd je za Kapora bio niskobudžetni Njujork.

Bio je veran čitalac "Politike", do poslednjeg časa.

"Politika", kafa i cigareta na mušemi — mrtva priroda kroz vekove. Nalazi se, takođe, i na mnogim mojim slikama, na stolu umesto stolnjaka i kao hartija u kojoj su umotani buketi cveća sa Kalenić pijace. Cveće je za žene, a "Politika" za muškarce — rekao je u jednom razgovoru za "Politiku".

Zoran Radisavljević


NA VEST O SMRTI MOME KAPORA

Emir Kusturica, filmski reditelj: Momo Kapor je u vreme mog detinjstva bio naš Selindžer. Naš prvi tiražni pisac koji nam je literaturu otvarao na način na koji je svetska popularna kultura donosila pred nas najrazličitije stvari. Nije slučajno da je on bio naš najčitaniji pisac na prostorima bivše Jugoslavije, zato što nas je nepretenciozno — i kao autor sa šarmom i sa idejom da nas zabavi, oslobađao teških vremena kada smo morali da čitamo literaturu preko koje se nismo identifikovali sa velikim svetom. Mišljenja sam da kao i mnoge značajne pojave u prošlim vremenima, nije dobio mesto kakvo je zasluživao. Ako je za ikoga moglo da se kaže da je bio pravi Beograđanin od glave do pete, u najlepšem smislu te reči, to je bio Momo Kapor.

Radoslav Bratić, književnik: Kapor je bio najduhovitiji pisac koga sam poznavao. Podupirao je časopis "Nova zora" svuda, a naročito u brojnim televizijskim emisijama. Veliki slikar i čovek, moj najbolji prijatelj. Obišao je svet uzduž i popreko, i znao je da sve okrene na teme, i svemu udahne humor, kao što je znao da nevesele i očajnike vrati na put i da im podari snage.

Mihailo Miša Janketić, glumac: Ja sam se maltene ceo život družio sa njim, mi smo takoreći ispisnici, drugari iz vremena studija i posle, tokom celog života. Zatečen sam. Zaista zatečen. Otišao je jedan od, svakako, najznačajnijih ljudi naše generacije.

Miloš Šobajić, slikar: Momo Kapor je imao u sebi sve ono što bi čovek poželeo da ima: humor i šarm, čovečnost i lepotu, a nadasve veliki talenat koji me je toliko puta dirnuo do suza.

M. V.


BOŽOVIĆ: ODLAZAK VELIKOG MAJSTORA

Smrt Mome Kapora je rđava vest o odlasku velikog majstora i u likovnoj umetnosti i u književnosti, ali i velikog majstora u onome što je komunikacija i što je beseda, što je sećanje i što je memorija, izjavio je danas Tanjugu prof. dr Ratko Božović.

"Došao je iz epskog kraja, iz epskog sveta, da bi postao možda jedan od najuzornijih protagonista urbaniteta, ili samog urbanog života. To nije tako lako, to može samo neko ko je talentovan po moći zapažanja, po percepciji, po vrednostima, po emocionalnosti, po svemu onome što je nosio u svojoj ljudskoj složenosti", rekao je Božović.

Po njegovoj oceni, Kapor je bio složena umetnička ličnost. "Po tom smislu što je srećno spajao ono dete koje se neprekidno igra, meni se čini da Momu Kaporu nije pripadala starost, pa ni bolest. Jer on je bio sa aktivnim stavom, aktivnim odnosom, svud prisutan, po svojoj lucidnosti, po svom kazivanju, po svojoj ljudskoj razlici", rekao je on Božoviću se "čini da odlaze neki ljudi koje nećemo više videti u nekoj drugačijoj izvedbi, u nekim drugim personalitetima".

"On je u umetnosti, u literaturi, bio veliki majstor, ali je bio veliki majstor i naracije, kazivanja, žovijalnosti, jednog modernog duha koji je bio prisutan u toj komunikaciji. Prosto se neki kutak, kutak Kluba književnika, kutak u kome je on sedeo, nije mogao zamisliti bez njegove dosetke i dobrog prisećanja na ljude koji su bili dobri i koji su bili s njim u komunikaciji u prethodnim i sadašnjim periodima. On je i na taj način otišao u legendu", rekao je Božović.


SAUČEŠĆE PREDSEDNICE SKUPŠTINE PORODICI MOME KAPORA

BEOGRAD — Povodom smrti poznatog srpskog pisca, slikara i novinara Moma Kapora, predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić-Dejanović uputila je telegram saučešća njegovoj porodici.

"U ime narodnih poslanika i u svoje ime primite izraze najdubljeg saučešća povodom smrti doajena naše književne i umetničke scene Mome Kapora. Veliki ljudi nikada ne odlaze zauvek jer iza njih ostaju trajne vrednosti koje obeležavaju čitav jedan period naše istorije. Takvo bogatstvo u rečima i na slikarskom platnu ostavio nam je Momo u zalog za buduće generacije", navodi se u telegramu predsednice.

Mi, koji smo na političkoj sceni, prvenstveno treba da vodimo računa o budućim generacijama jer kako je Momo Kapor umeo da zabeleži svojim britkim perom, "iza ugla nas čeka vreme i naše potomstvo", navedeno je u telegramu.

Tanjug
| objavljeno: 03.03.2010. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #32 poslato: Januar 15, 2011, 02:02:59 am »

*

NEODOLJIVI ŠARM MAJSTORA PERA





PRVI i najveći bestseler pisac na ovim prostorima, slikar i novinar Momčilo - Momo Kapor, tri meseca posle operacije tumora na grlu u Lozani i nekoliko nedelja lečenja u Istanbulu, preminuo je u sredu na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu.

A smrti, koju je naslućivao, ne samo što se nije bojao, već je nalazio snage da se našali. U jednom od poslednjih intervjua, za "Večernje novosti", rekao je: "Ja ću umreti od srca, kao svi Kapori, jer jednom sam napisao: Kapori umiru ili od srca ili od metka, najbolji među nama od metka u srcu."

A u jednom drugom razgovoru izjavio je i ovo: "Imao sam poslednjih godina nekoliko vrlo teških operacija i morao sam da budem uspavan. Poslednja rečenica koju sam jednom prilikom izgovorio doktorki koja me je uspavljivala bila je: Gospođo doktor, jeste li naručili buđenje? I ona ti kaže, diši, diši, i ti dišeš, i uđeš u nešto crno iza čega nema ničeg. Ništa. Ne postojiš. To je smrt. Nekoliko puta sam doživeo stanje smrti. Oni koji veruju u reinkarnaciju pitaju me šta bih voleo da budem u sledećem životu. Volim ponedeljak, stvarno. Tada počinje sve, možda neko kupi sliku, možda neko plati tekst."

Rođen 8. aprila 1937. u Sarajevu, kao dečak doživeo je strahote bombardovanja i samo pukim slučajem ostao živ — spasla ga je majka Bojana zaklonivši ga svojim telom u kući na koju je pala bomba, i u kojoj je ostalo četrdesetoro mrtvih, svih osim njega. Kao devetogodišnjeg dečaka, otac Gojko ga je odveo u Beograd, gde je upisao i završio slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Već kao student počeo je da piše za razne listove i časopise, a za oko čitaocima posebno su zapale njegove izuzetno sveže, duhovite i, za ono vreme neobične, beleške jedne Ane, koje je kasnije objavio kao knjigu.

Veliku popularnost stekao je već prvim romanom "Foliranti", 1974, posle koga je objavljivao knjigu za knjigom, i sve su bile hitovi, objavljivani u ogromnim tiražima i izuzetno čitani: "Provincijalac", "Ada", "Zoe", "Una", "Zelena čoja Montenegra", "Poslednji let za Sarajevo", "Ivana", "Konte", "Eldorado", "Ispovesti"... Autor je dve monografije o Skadarliji i o slikaru Dimitriju Popoviću, dve knjige za decu, nekoliko proznih zapisa... Sve do poslednje knjige "Kako postati pisac", koju je napisao u bolničkoj postelji, "zakačen za razne aparate, sa desnom rukom iz koje su virile cevi". Knjiga je kod Srpske književne zadruge objavljena pre nekoliko nedelja, ali nije predstavljena, jer se očekivalo da se autor oporavi.

Knjige su mu prevedene na 20 jezika, dve su i filmovane, a sam je napisao dva filmska scenarija: "Valter brani Sarajevo" i "Uspravi se, Delfina". Dobio je mnogobrojne književne nagrade, među kojima su Oktobarska nagrada grada Beograda, Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu, "Laza Kostić", "Todor Manojlović", "Borislav Stanković", nekoliko "Zlatnih bestselera", kao i nagradu za životno delo UKS i SKZ.

Na pozorišnim scenama u Beogradu, Sarajevu i Zenici sa zapaženim uspehom igrane su Kaporove drame "Trula kobila", "Soba izgubljenih vlasnika", "Pasijans", "Voks humana", "Kraj vikenda", "011-kabare" i "Embargo". Autor je i petnaestak televizijskih i radio drama.

Pomalo u senci njegovog izuzetno popularnog i raznovrsnog književnog rada, ostale su njegove slike rasute u mnogim svetskim galerijama i domovima. Iako je u Beogradu napravio samo dve izložbe, njegove izložbe u Njujorku, Harvardu, Karakasu, Udinama, Ženevi, Novom Sadu..., imale su izuzetan odjek, a platna su, po pravilu, brzo i lako sticala vlasnike.

Veliki šarmer, kozer, jedan od poslednjih beogradskih boema, Kapor je inspiraciju za svoje knjige, reportaže i slike nalazio tamo gde je i živeo - na ulici, u kafani, u svakodnevnim druženjima, ne samo sa umetnicima, već i sa običnim ljudima, a posebno sa onima s margine, za koje je imao posebno razumevanje i o kojima je pisao s posebnom toplinom.

Takozvana ozbiljna kritika dugo ga je zaobilazila i preskakala, svrstavajući ga samo u hit pisce i ništa više od toga, ali, kada se baci i površan pogled na Kaporovih više od četrdeset knjiga, teško da se može naći životnija, ubedljivija i istinitija slika prohujalih decenija našeg mentaliteta i duha jednog grada. Kaporovske knjige, prepoznatljive od prvog slova po finoj melanholiji i nostalgiji, ostaju ne samo slike jednog doba, već i kao univerzalne priče o mladosti, sazrevanju, ljubavima, razočaranjima i najneobičnijim ljudskim sudbinama.

Poslednjih godina Momo Kapor je živeo sa suprugom Ljiljanom u porodičnoj kući u Nebojšinoj ulici, ispod hrama Svetog Save. Njegove ćerke nasledile su ljubav prema umetnosti još od malih nogu. Starija Ana već je stekla zavidno slikarsko ime u Italiji, a mlađa Jelena na putu je uspešne pijanističke karijere.

— U mom životu postoje samo dve stvari koje sam radio svaki dan: crtao sam i pušio. Sve dok bih crtao bio bih spasen. Crtao sam po marginama novina, na salvetama, na poleđinama jelovnika, na ogledalima, izjutra, nečijim ružem za usne u znak zahvalnosti za provedenu noć. Crtao sam kažiprstom po zamagljenim prozorima vagona treće klase na sporednim prugama, kao i po zamrznutim staklima iznajmljenih soba. Šarao sam po zidovima prstom dok bih nekog čekao ili bih, jednostavno, šetajući bez cilja, ključem vukao beskrajnu liniju po zidovima i tarabama, obeležavajući na taj način trag i proticanje vremena. Možda se u tim dugim, beskonačnim linijama krio kardiogram beznađa - seizmograf duše - napisao je Momo Kapor u autobiografskom romanu "Ispovesti".     


U OLOVCI JE SUŠTINA

JA sam verovatno jedini Srbin koji nema mobilni telefon, a jedanput u Njujorku pokušali su da me nauče da pišem na kompjuteru. Odveli su me u sobu, pokazali mi osnovne stvari, i zaključali, i došli kroz sat vremena da vide šta sam napisao. Bio je tu i Vlada Petrić, šef katedre za kinematografiju na Harvardu. Zatekli su me kako podnimljen zurim u ekran. - Šta to radiš? - pitao me je Petrić. — Čekam da počne televizijska serija na drugom programu — rekao sam. Utvrdili su da sam nepopravljiv divljak i digli ruke od mene... Ne samo da ne pišem kompjuterom, već lagano napuštam i pisanje mašinom. Krećem se unazad prema olovci, u olovci je suština — napisao je Kapor u autobiografskom romanu "Ispovesti".


D. Bt. — B. Đ. | 03.03.2010 | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #33 poslato: Januar 15, 2011, 02:03:10 am »

*

BEĆKOVIĆ:
ODLAZAK VEČNOG DEČAKA



Na vest o smrti Mome Kapora reagovali su mnogi njegovi prijatelji i kolege pisci, a saučešće porodici Kapor izrazili su i predsednik Boris Tadić i premijer Mirko Cvetković. "Umesto da izjavljujem saučešća, bilo bi logičnije da ih primam", rekao je Matija Bećković.




Momo Kapor je redak Srbin koji nije pisao pesme, a sve što je radio i govorio, pisao i slikao, radosna je i raskošna pesma, kojom je usrećio stotine hiljada čitalačkog čovečanstva, rekao je Tanjugu na vest o Kaporovoj smrti pesnik, akademik Matija Bećković.

Umesto renesansna, s razlogom se govorilo kaporovska ličnost, primetio je veliki Kaporov prijatelj.

"U borbi s neizlečivom bolešću ovaj večni dečak se pokazao i kao veliki junak. Svojom smrću je ujeo za srce i svoj Beograd i svoj narod. Ostao sam bez jednog od najprisnijih i najmilijih prijatelja. Umesto da izjavljujem saučešća, bilo bi logičnije da ih primam", rekao je Bećković.

 



Smrt Mome Kapora je rđava vest o odlasku velikog majstora i u likovnoj umetnosti i u književnosti, ali i velikog majstora u onome što je komunikacija i što je beseda, što je sećanje i što je memorija, izjavio je danas Tanjugu prof. dr Ratko Božović.

"Došao je iz epskog kraja, iz epskog sveta, da bi postao možda jedan od najuzornijih protagonista urbaniteta, ili samog urbanog života. To nije tako lako, to može samo neko ko je talentovan po moći zapažanja, po percepciji, po vrednostima, po emocionalnosti, po svemu onome što je nosio u svojoj ljudskoj složenosti", rekao je Božović.

Po njegovoj oceni, Kapor je bio složena umetnička ličnost.

"Po tom smislu što je srećno spajao ono dete koje se neprekidno igra, meni se čini da Momu Kaporu nije pripadala starost, pa ni bolest. Jer on je bio sa aktivnim stavom, aktivnim odnosom, svud prisutan, po svojoj lucidnosti, po svom kazivanju, po svojoj ljudskoj razlici", rekao je on.

Božoviću se "čini da odlaze neki ljudi koje nećemo više videti u nekoj drugačijoj izvedbi, u nekim drugim personalitetima".

"On je u umetnosti, u literaturi, bio veliki majstor, ali je bio veliki majstor i naracije, kazivanja, žovijalnosti, jednog modernog duha koji je bio prisutan u toj komunikaciji. Prosto se neki kutak, kutak Kluba književnika, kutak u kome je on sedeo, nije mogao zamisliti bez njegove dosetke i dobrog prisećanja na ljude koji su bili dobri i koji su bili s njim u komunikaciji u prethodnim i sadašnjim periodima. On je i na taj način otišao u legendu", rekao je Božović.





Pesnik Pero Zubac izjavio je danas da je imao sreću da poznaje Momu Kapora.

Povodom smrti jednog od najpopularnijih i najčitanijih srpskih pisaca on je Tanjugu izjavio da je iza Momove neobično prijatne rečenice o svemu o čemu se da razgovarati, pažljivo uho uvek moglo da primeti izvesnu tugu.

"Njega je sve bolelo što se dešavalo oko njega, a da je mislio da nije dobro za čoveka", objasnio je Zubac.
Radi se, uz to, o veoma dobrom piscu, koji je na jednostavan način primao to što ga smatraju lakim piscem, a njegova literatura je literatura prvog reda, rekao je poznati pesnik, zemljak Mome Kapora, autor poznatih "Mostarskih kiša".

"I veliki je slikar bio. Dobar čovek. Njegovim odlaskom svi smo mnogo izgubili", dodao je Zubac.





Momo Kapor je bio srpski Čehov, smatra naš pesnik Rajko Petrov Nogo, koji je, kako kaže, Kapora doživljavao više kao brata nego kao prijatelja.

"Poput mitskog grčkog kralja Mide, koji je sve što pogleda pretvarao u zlato, Momo Kapor je imao prokletstvo da sve što napiše i objavi, pretvori u bestseler.

Kapor je čovek renesansnih darova. On je, kao što je poznato, pripadao bratstvu onih koji su čas pisali, čas slikali, pa su pisac i slikar jedan drugom vreme potkradali. Jedan se od drugog odmarali.
 
Njegova neutoljiva radoznalost, a onda i redak smisao da ovekoveči sitnice, drugo je ime za jedinstvenu kaporovsku erudiciju, u kojoj su, sem memorije, uposlena sva čula kojima je vrebao liniju, lik, jezik, priču, mirise, ukuse, atmosferu... Jer, on je svet, takoreći, kožom osećao.

Kapor je čudesan sunđer, veliki upijač. Zato je njegov crtež seizmograf duše, kardiogram i nade i beznadja. Kapor, zaista, svašta je znao, a šta je znao umeo je da saopšti na mio, otmen, očaravajući način.

Svaka velika kultura bila bi srećna da ima pisca kakav je Kapor, tog srpskog Čehova, koji je bio lak i prozračan, kako su voleli da kažu, u džinsu ili maskirnoj, ali Čehov", rekao je Nogo Tanjugu u jednom dahu, opraštajući se od jednog od najpoznatijih srpskih pisaca koji je danas preminuo.





Glavni i odgovorni urednik Srpske književne zadruge Dragan Lakićević smatra da je ovo bilo doba Mome Kapora.  

Bio je avangardni pisac, klasik srpske proze u džinisu, zatočenik modernog mišljenja i donosilac zapadnog duha u Beograd", rekao je Lakićević Tanjugu na vest o smrti našeg poznatog pisca i slikara.

Podsećajući da je svoje književno delo dovršio u najstarijoj izdavačkoj ustanovi na ovim prostorima — Srpskoj književnoj zadruzi, on je rekao da su Kaporova poslednja knjiga "Ispovesti" i ona "Kako postati pisac" podvukli liniju njegovog života i književnog postupka. U njima su Kaporova etika i estetika i poetika, smatra Lakićević.

"Svestrani poznavalac života, mladosti, grada, umetnosti, naravi, pokazao se i kao svestrani poznavalac svog života i svoje autorske, likovne i književne zagonetke. Ta zakonetka, zvana Momo Kapor, tek sad će početi da se odgoneta. Bio je veliki gospodin, velikodušni, zabavni, mudri, svestrani umetnik i bilo je ovo doba Mome Kapora", ocenio je Lakićević.

Dramska umetnica Rada Đuričin, koja je godinama izvodila predstavu "011" po tekstovima Mome Kapora, na vest o njegovoj smrti rekla je da je ovo dan velike tuge.

"Momo Kapor je bio skroman, a raskošan u svemu. Divili smo mu se i kako piše i kako slika i kako živi", rekla je ona Tanjugu.

Djuričin je dodala da je Kapor bio pisac koga je najradije tumačila. "Bio je moj obožavani drug još od studentskih dana. Danas je dan velike tuge", izjavila je ona.


Blic | 03.03.2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #34 poslato: Januar 15, 2011, 02:03:19 am »

*
SAHRANA MOME KAPORA DANAS U ALEJI ZASLUŽNIH GRAĐANA


ISPRAĆAJ PISCA "LAKE PROZE"





BEOGRAD — Književnik Momo Kapor biće sahranjen danas u 16 časova u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, a komemoracija povodom njegove smrti biće održana u 13.30 časova u Svečanoj sali Skupštine Beograda.

Književnik, slikar i novinar Momo Kapor preminuo je prekjuče, u 73. godini, na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu.

Kaporovom smrću sa beogradske, srpske i mnogih drugih scena otišao je poslednji trubadur koji je svojom kičicom, olovkom i starinskom pisaćom mašinom ovekovečio šarm, zavodljivost, razigranost, lepotu, fluid Beograđanki.

Literarni krugovi mu nikada nisu hteli da "oproste" što je "Beleškama jedne Ane" osvojio srca majki i ćerki sa stranica "Bazara", a zatim je romanom "Foliranti" (1975), kojim je u Zagrebu Zlatko Crnoković pokrenuo ediciju "Hit", postao bestseler pisac u punom smislu tog pojma po najstrožim zapadnim merilima.

Kaporova popularnost se širila poput stepskog požara po celoj bivšoj Jugoslaviji i zato se i njegovo ime našlo u kultnom delu post jugoslovenskih prostora "Leksikon Yu-mitologije", objavljenom istovremeno u Zagrebu i Beogradu pre pet godina.

Pečat pisca "lake proze" pratio ga je tokom više od četiri decenije, jer je svaki od četrdesetak naslova odmah postajao hit, da bi mu tek knjiga "Ispovesti", kojom je ušao u plavo, jubilarno 100. kolo Srpske književne zadruge, donela nagradu koja nosi ime Dejana Medakovića. Tom prilikom, Kapor se poverio da se konačno "oseća" piscem, inače je uvek u rubriku zanimanja pisao novinar, jer je to "ozbiljnan posao", a slikar ili književnik nije.

Jedino je Kapor mogao da napiše internacionalni hit "Vodič kroz srpski mentalitet", prvobitno objavljen na engleskom jeziku, pošto je to zbirka priča koje je redovno godinama pisao za reviju "Jata", jer je tačno znao kako da svoje zemljake dočara strancu i učini ih simpatičnim, autentičnim, originalnim, nezaboravnim.

Bila je to nenadmašna i neprevaziđena "reklama" za Srbiju i njene žitelje koju će jednog dana proučavati etnolozi, antropolozi i istoričari.

Ovaj "Vodič" je najbolji dokaz da nas niko ne može razumeti bolje od nas samih, ali u isto vreme on pokazuje, na veoma originalan način, zašto su nam inat i tvrdoglava iracionalnost dominantne nacionalne osobine. Mašala! Zavičaj o kome je uvek pisao sa velikom dozom sete i nostalgije nije ga zaboravio i 2004. godine je izabran za redovnog člana Akademije za nauku i umjetnost Republike Srpske.


G. J. | 05.03.2010. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #35 poslato: Januar 15, 2011, 02:03:27 am »

*

SAHRANJEN MOMO KAPOR

U Aleji zaslužnih građana, na Novom groblju u Beogradu, sahranjen je juče Momčilo Momo Kapor (1937—2010), slikar i pisac, autor više od četrdeset knjiga. Poslednjem ispraćaju, po hladnom i snežnom danu, prisustvovao je veliki broj pisaca, slikara, glumaca, prijatelja, poštovalaca dela Mome Kapora. Na poslednji ispraćaj došlo je više stotina ljudi, ceo intelektualni Beograd, a iz Zagreba Igor Mandić. Opelo je služio vladika Rakita sa sveštenstvom beogradske Saborne crkve.




Sa sahrane Mome Kapora na Novom groblju
u Beogradu (Foto A. Vasiljević)


Od pisca kultnih knjiga: "Foliranti", "Provincijalac", "Una", "Zelena čoja Montenegra", "Hronika izgubljenog grada", "Poslednji let za Sarajevo", "Konte", "Eldorado", "Anglos", "Ispovesti", poslednji se oprostio Matija Bećković:

Smrt Mome Kapora jedinstvena je prilika da se vidi da li je Beograd živ ili nije. I već na njegovom ispraćaju uveravamo se da još živi 011, i da najvrelijim suzama oplakuje svog omiljenog pisca i najvoljenijeg građanina. Od velike gospode koju je Beogradu podarila Hercegovina — Momo Kapor ostaje među najvećima, kao i ponajveći Beograđanin među Beograđanima. I dan njegove smrti morao je biti — taman i hladan.

Napisao je, dodao je Bećković, koliko jedno udruženje književnika i naslikao koliko cela likovna akademija. U višegodišnjoj bici sa opakom bolešću pokazao se i upisao u znamenite hercegovačke junake, mirno gledajući smrti pravo u oči. Više je mislio na svoju redovnu rubriku, nego na svoju boljku. I kad mu se uzimao govor i slabio vid nije se odvajao od pribora za crtanje i pisaće mašine. Do poslednjeg daha se nije zatvarao u sobu, već zamajavao smrt skačući u more i pentrajući se uz planine. Nije mu se odlazilo sa ovog sveta, niti mu je njegova ljubav dala da ode.

Pre toga, u Skupštini grada Beograda, na komemoraciji, o Kaporovom delu govorili su Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, Dobrica Ćosić, Rajko Petrov Nogo, Miloš Šobajić i Veselin Simonović. Porodici su telegrami stizali iz čitavog sveta, na Internetu su objavljene desetine hiljada poruka. Telegram je stigao i od Arsena Dedića, a onda su se čuli zvuci pesme: "Poklanjala si, nisi krala…"

U Srbiji postoje samo dva grada koji imaju svoje pisce: Vranje — Boru Stankovića i Beograd — Momu Kapora. Ta dva srpska pisca ugradila su svoje delo u trajanje i budućnost svojih gradova. Momo je graditelj Beograda koji se preselio u njegove knjige i slike; on je pesnik i slikar onog Beograda koji se sa životom i razvojem unepostojava. On je lirski nostalgičar za Beogradom koga više nema. Kapor je svojom pitomom dobrotom u surovim danima blokade i bosanskog rata darovao ljude vedrinom i nadom. On se duhovitošću i ironijom borio protiv neslobode, teskobe, licemerja i zla, ljubaznošću, šarmom, "srcem na reveru", osvajao je ljude i stare i mlade. Ne poznajem savremenika koji je od Kapora imao više prijatelja i prijateljica iz svih staleža i svakojakih svojstava. U mom dobu od pisaca jedino su ljudi Desanku Maksimović i Branka Ćopića voleli kako su voleli Momu Kapora — istakao je Dobrica Ćosić.

U ime Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, od Kapora se oprostio Rajko Petrov Nogo: "Iako je objavio policu knjiga, nacrtao hiljade crteža i naslikao toliko slika, Momo Kapor se do poslednjeg dana budio sa davnašnjim prekorom svog oca kako od njega ništa biti neće. Od majke je nasledio sklonost ka umetnosti, a od oca, hercegovačkog gorštaka, prezime i visok pritisak. Otac, visoki i strogi bankarski činovnik, patrijarhalno uzdržan, nikad mu reč nije rekao ni o knjigama ni o slikama, a opet, kada je umro, u njegovim ladicama sin je našao pregršt isečaka iz novina o svojim izložbama i knjigama".

Kapor, dodao je Nogo, nije dozvoljavao da mu zemaljski dani uludo teku. Umeo je da ščepa dan. I noć, i noć. I da prolaznim noćima i danima utisne svoj neprolazni kurziv kojim je ispisana njegova hronika epohe koja se sa radošću čita, a posle čitanja vam pred očima još dugo treperi pramičak nečeg i milog i svetlog, i setno neodređenog, što vas tera da se i nehotice osmehujete, a ponekad i smračite.

Momo Kapor je, kako reče Matija Bećković, sada u boljem društvu, s Duškom Radovićem, Branom Petrovićem, Bogdanom Tirnanićem, Jovanom Raškovićem, Petrom Lubardom, Nedeljkom Gvozdenovićem…


Z. Radisavljević | objavljeno: 06.03.2010. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #36 poslato: Januar 15, 2011, 02:03:35 am »

*

NA NOVOM GROBLJU
SAHRANJEN MOMO KAPOR







U Aleji zaslužnih gradjana na Novom groblju danas je u prisustvu velikog broja poštovalaca sahranjen jedan od najpopularnijih i najčitanijih srpskih pisaca, slikar i novinar Momčilo Momo Kapor (1937—2010).

Došli su da ga isprate "obični" Beogradjani o kojima je kao svojevrsni hroničar ovoga grada neprestano pisao, ali i njegova braća po peru i kičici i ličnosti iz javnog i kulturnog života grada, Srbije i Republike Srpske.

Medju nima bili su Lubivoje Ršumović, Nikola Kusovac, Dušan Kovačević, Igor Mandić, Milorad Vučelić, Vuk Bojović, Rada Djuričin, Vojislav Koštunica, Radmila Hrustanović, Kornelije Kovač, Mirjana Bobić Mojsilović, Miloš Šobajić, Slobodan Rakitić, Adam Puslojić, Aleksandar Berček, Olja Becković...

Opelo je služio vladika Atanasije Rakita, koji potom govorio o njegovom životnom putu, o odrastanju bez majke, o tome koliko je poštovao ljude, prijateljujući sa njima ne pitajući za veroispovest, ali da je svoju pravoslavnu veru i njene običaje, posebno krsnu slavu svetog Jovana uvek poštovao i slavio.






Opraštajući se od "sabrata i kuma", naš veliki pesnik, akademik Matija Bećković rekao je da je smrt Mome Kapora jedinstvena prilika da se vidi je li Beograd živ, ili nije.

"I već na njegovom ispraćaju uveravamo se da da još živ 011, i da najvrelijim suzama oplakuje svog omiljenog pisca i najvoljenijeg gradjanina. Od velike gospode koju je Beogradu podarila Hercegovina, Momo Kapor ostaje medju najvećima kao i ponajveći Beogradjanin medju Beogradjanima", rekao je Bećković.

Napisao je koliko jedno udruženje književnika i naslikao koliko cela likovna akademija, primetio je on.

"U višegodišnjoj bici sa opakom bolešću upisao se u znamenite hercegovačke junake, mirno gledajući smrti u oči. Više je mislio na svoju redovnu rubriku nego na svoju boljku, i kada mu se uzimao govor i slabio vid nije se odvajao od pribora za crtanje i pisaće mašine, " podsetio je Bećković. Do poslednjeg daha, kako je primetio, zamajavao je smrt.

Podsetio je, takodje, da je Kapor svojevremeno  zapisao da ga istorija nikada nije zanimala i da "njegovo porodično stablo ne ide dalje od njegovih djonova".

"Pa ipak, kada je došlo stani pani i bio primoran da bira samo jedno, ovaj najgradskiji i najmoderniji pisac čiji su djonovi držali korak sa vremenom, ni za blago i slavu celog sveta nije dao ni svoj rodolsov, ni zemljani pod svoje kuće u Mirilovićima", rekao je Bećković.

Momo Kapor je, dodao je, bio je od onih ljudi koji ne mogu da ostare i ostao je mladić i u 73. godini.

"Smrt je odnela ono što je njeno. Dokopala mu se tela, ali njegovom delu nije naudila nego ga učinila još vidljivijim i neponovljivijim nego što je bilo", rekao je Bećković kome je Kapor u amanet ostavio da se skupu obrati na njegovoj sahrani.




Tanjug | 05 mart 2010 | Srbija Net
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #37 poslato: Januar 15, 2011, 02:03:43 am »

*

ODLAZAK SETNOG ČAROBNJAKA


 


Smrt Moma Kapora jedinstvena je prilika da se vidi je li Beograd živ ili nije. I već na njegovom ispraćaju uveravamo se da još živi 011, i da najvrelijim suzama oplakuje svog omiljenog pisca i najvoljenijeg građanina.

Ovim rečima se Matija Bećković, u petak ispred kapele na Novom groblju, oprostio od prijatelja s kojim je bio nerazdvojan punih pola veka, a koji je "napisao koliko jedno udruženje književnika i naslikao koliko cela likovna akademija".

Od velike gospode koje je Beogradu podarila Hercegovina, Momo Kapor ostaje među najvećima kao i ponajveći Beograđanin među Beograđanima — rekao je Bećković. — Bio je od onih ljudi koji ne mogu da ostare i ostao mladić i u svojoj 73. godini. Smrt je odnela ono što je njeno. Dokopala mu se tela, ali njegovom delu nije naudila nego ga učinila još vidljivijim i neponovljivijim nego što je bilo.

Opelo slavnom piscu držao je vladika Atanasije Rakita, a do Aleje zaslužnih građana Momu Kapora ispratilo je nekoliko stotina građana, mnogobrojni pisci i slikari, kulturni i javni radnici i čitaoci koji su godinama sa nestrpljenjem i radošću očekivali svaku njegovu novu knjigu. Ta teško ponovljiva, magična veza između jednog umetnika i njegovih poklonika mogla se videti na komemoraciji u prepunoj svečanoj sali Skupštine grada Beograda.

Kaporovoj porodici, kako je saopšteno, za protekla dva dana stiglo je na stotine telegrama iz celog sveta — iz Australije, Amerike, Evrope. Pisali su znani i neznani, a preko Interneta desetine hiljada ljudi iskazalo je svoju tugu zbog Momine smrti, ali i zahvalnost za sve ono što je ostavio iza sebe. A ostavio je mnogo i mnogima, o čemu je Dobrica Ćosić rekao:

Svojim svestranim darom, duhovno, estetski, životno, uticao je na sve generacije rođene u drugoj polovini 20. veka. Nema jugoslovenske devojke kojoj nije bila drugarica Ana, nema jugoslovenskog mladića kome "Provincijalci" i "Foliranti" nisu bile knjige koje su ih učile da postanu Beograđani; nema čitača knjiga na srpskom jeziku koji nije pročitao roman, priču i feljton Mome Kapora o beogradskoj svakodnevici. Nema ničeg živog ni zanimljivog u Beogradu i svetu po kome je putovao, a da ga nije čarobnjačkom lakoćom i majstorskom pripovedačkom veštinom ispričao i opisao. A što mu nije stalo u priču, stalo mu je u sliku, u virtuozne crteže i ulja na platnu. U mom dobu od pisaca jedino su ljudi Desanku Maksimović i Branka Ćopića voleli kako su voleli Momu Kapora. U Srbiji postoje samo dva grada koji imaju svoje pisce: Vranje — Boru Stankovića i Beograd Momu Kapora.

A u ime Beograda i Beograđana od pisca se oprostio gradonačelnik Dragan Đilas, istakavši da je on u Beogradu voleo sve — i ono što je bilo za voleti i ono što nije. A o svemu je pisao, o tom duhu, o nebu, vetrovima, beogradskim lepoticama, kafanama, malim i velikim ljudima, beogradskim slavama, Kalenić pijaci. Bio je svetski putnik, odlazio je ali je uvek kupovao povratnu kartu. Na Menhetnu je sanjao o Beogradu, na Ženevskom jezeru tražio obrise Beograda...

Beograd će u znak zahvalnosti i sećanja na sve što je uradio, što ostaje iza njega, napraviti spomen obeležje na Adi ciganliji, jer danas Kapora više nema, a govorio je: "Hoću na reku a reka sve dalje". A tamo su i Paja Vujisić i Zuko i Tirke i Prele i Duško Radović i Olja — svi beogradski i svi Momini prijatelji — rekao je Đilas.

Slikar Miloš Šobajić priznao je da nije mogao ni da zamisli da će mu prijatelji izjavljivati saučešće za Momom, kao da mu je rod rođeni, znajući koliko ga je voleo. Opraštajući se od prijatelja, Šobajić je rekao:

Godinama sam posmatrao njegove virtuozne i brze crteže. Svaki svoj tekst je nacrtao, a svaki crtež opisao rečima, pa kao da je tom metodom bio preteča konceptualnom viđenju tzv. vizuelne umetnosti, gde je reč dobila primarni položaj nad slikom. Onaj crtež Beograda smeštenog u veliki srpski opanak koji plovi Savom i Dunavom, posebno me je privlačio kao najlepša vizija našeg grada, pa zatim prepričana rečima koje je samo Momo Kapor znao da nam kaže — rekao je Šobajić.

Na Kaporovu ljubav prema Beogradu, njegovim pijacama, baštama, ljudima, ukazao je i Rajko Petrov Nogo, u ime Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske i prijatelja.

Voleo je i slavio prisnost Beograđana u ophođenju, štedri i jedinstven humor i žilavost sa kojima su se nemilosnoj razistoriji opirali dok nas je "Milosrdni anđeo" usrećivao i dok smo kao na streljanju stajali pred stalnim i strašnim silama nemerljivim. Niko nas tada kao Kapor nije sokolio da ostanemo svoj na svome. Možemo odrešito reći: ako bi jednom, ne daj bože, kako nam je onaj monstrum ultimativno pretio, Beograd bio sravnjen, bombama potepisan, pa tako kao Atlantida potonuo, po Kaporovim knjigama i crtežima mogao bi se obnoviti do u najsitniji detalj — rekao je Nogo.

U ime nedeljnika NIN, čiji je Kapor bio saradnik nekoliko decenija, od pisca se oprostio Veselin Simonović.

Na neponovljivu privlačnost Mominog pera, kazivanjem odlomaka iz njegovih dela, podsetili su dramski umetnici Rada Đuričin, Vjera Mujović i Tihomir Stanić. Dostojanstvenom oproštaju u Starom dvoru, notu sete, kojoj je Kapor i sam bio sklon u svojim delima, uneli su nostalgični taktovi Arsenove pesme "O mladosti", nezvanične himne njihove generacije.


IGOR MANDIĆ: LAKOĆA DRUŽENJA

MOJE sećanje na Momu bi trebalo biti cela knjiga o našem druženju. Mi smo se družili 40 godina, prvo intenzivno. Nikad se ništa među nama nije isprečilo, bili smo uvek dobri drugovi, bilo u Dubrovniku, bilo kod Omiša, bilo u Zagrebu kod nas u stanu na ručkovima ili večerama, bilo u Beogradu kod njih, čak i u Parizu. Uvek u istom prijateljskom duhu, uvažavajući i voleći jedan drugoga.

Ovo je u petak za "Novosti" rekao Igor Mandić koji je doputovao u Beograd iz Zagreba da bi prisustvovao komemoraciji i sahrani svog dugogodišnjeg prijatelja.

Moja odanost njegovom talentu mi je bila i ostala merilo našega prijateljstva, a našli smo se i po nekim linijama lakoće druženja, po našoj zafrkantskoj naravi i ljubavi prema finim i lepim stvarima koje smo sebi ponekad mogli priuštiti.


D. Bt. — B. Đ, 05.03.2010
Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #38 poslato: Januar 15, 2011, 02:05:26 am »

*

ČOVEK RENESANSNOG DARA

Poput mitskog grčkog kralja Midasa, koji je sve što pogleda pretvarao u zlato, Momo Kapor ima prokletstvo da sve što napiše i objavi pretvori u bestseler. Ali ima i rastrežnjujuću samosvest, kojom kroti oholost, jer zna da je put u književnost s obe strane zasut grobljem bestselera.

Iako je objavio policu knjiga, nacrtao hiljade crteža i naslikao toliko slika, još uvek se budi sa davnjašnjim prekorom svoga oca kako od njega ništa biti neće. Od majke je, veli, nasledio sklonost ka umetnosti, a od oca, hercegovačkog gorštaka, prezime i visok pritisak. Kapori umiru "neki od srca, neki od metka, a najbolji od metka u srce!" Kad neko kao Momo Kapor, u četvrtoj godini ostane u životu tako što ga, pri bombardovanju Sarajeva 1941. svojim telom majka zakrili, taj celog veka veruje da ga majkina aura od uroka štiti. Otac, visoki i strogi bankarski činovnik, patrijarhalno uzdržan, nikad mu reč nije rekao ni o knjigama ni o slikama, a opet, kada je umro, u njegovim ladicama sin je našao pregršt isečaka iz novina o svojim izložbama i knjigama. I više od tog, kada se naš pisac, nakon potpisa pod famozni Predlog za razmišljanje, obreo u zloslutnoj političkoj aferi, otac je osvanuo u Beogradu, ne da ga, kako je sin pomislio, nagovara da potpis povuče, već da — jer on najbolje zna kakav je — kad je već potpisao, taj potpis nipošto ne povlači. Ovaj mali prilog velikoj temi očinstva i sinstva, "ta crna mrlja tuge", uvodi nas u predvorje umetnošću zamaskiranog izvora bola siročeta koje boluje od hroničnog manjka ljubavi. Sem što je ustuk od zaborava, Kaporovo je pisanje i slikanje i na hiljade načina upućen vapaj za ljubavlju. A ljudi kao ljudi, i žene kao žene, i vole i mrze, kako kad. Pogotovo ovakve kao što je Kapor. Sa retkim renesansnim darovima. Kapor, kao što je poznato, pripada bratstvu onih koji su čas pisali, čas slikali, pa su pisac i slikar jedan drugom vreme potkradali, jedan se od drugog odmarali.

Kaporova neutoljiva radoznalost, a onda i redak smisao da "ovekoveči sitnice", drugo je ime za jedinstvenu kaporovsku erudiciju u kojoj su, sem memorije, uposlena sva čula kojima vreba liniju, lik, jezik, priču, mirise, ukuse, atmosferu. Jer on svet takoreći kožom oseća. Kapor je čudesan sunđer, veliki upijač. Kad je u punom pogonu, ima stotine antena. Zato je njegov crtež seizmograf duše, kardiogram i nade i beznađa. Kapor zaista svašta zna, a to što zna ume da saopšti na mio, otmen, očaravajući način.
 

Rajko Petrov Nogo | 04.03.2010 | Večernje novosti


Bio je jedan od najbogatijih ljudi na svetu. Toliko duha, humora, poezije, znanja dobrote, imaju samo izuzetni ljudi. Presrećna sam i ponosna što sam više od pola veka mogla sa takvim čovekom da se družim i sarađujem. Videla sam ga u sredu u bolnici, kada nažalost nismo mogli da komuniciramo, a poslednji naš susret bio je preko "skajpa" kada je ležao u bolnici u Istanbulu. Tada me je zamolio da mu pročitam tekst koji je poslednji napisao za NIN i da mu pokažem kako izgleda, kako je složen i njegov crtež koji je išao uz taj tekst. Do poslednjeg daha je radio i želeo da vidi i čuje odjek toga što radi.

Rada Đuričin | 04.03.2010 | Večernje novosti


UMRO je najčitaniji pisac u podneblju bivše Juge. Stalni i neprocenjivi saradnik "Nove Zore", koji je izdašno hvalio na televiziji i u tekstovima. Moj stric je pitao — da li je izašla "Zora"? Uskoro će, kaže. Ima li tamo Kapora? Nema, kažem, bio je u prošlom broju. Ne valja ti, kaže. Mora biti u svakom broju. Bez Kapora nema šmeka. Ja sam to Momu ispričao, složio se, bilo mu je milo. Od tada je davao nove tekstove za svaki broj. Ne znam da li je bolje pisao ili crtao. Zna se da su ga milioni čitalaca obožavali. Hercegovina, i mnogo šire, ostaje bez svog najboljeg pisca.

Bratić | 04.03.2010 | Večernje novosti


Kapor je imao ono što niko drugi, kod nas, nije imao: zlatnu sposobnost da sve što dotakne — bilo da je u pitanju reč, rečenica, zapis, priča, roman ili skica, crtež, slika, veliko platno, scenografija — pretvori u živu umetnost, istkanu zlatnom niti jedne od uhvaćenih suština. Ne znam koliko sam puta, tokom poslednje decenije, pošto pročitam neki njegov zapis, prošaputala u sebi: Ovaj Moma je pravo čudo, pravo čudovište od snage i talenta, snage talenta! I to u ovim, našim godinama - a to je neponovljivo! To čudo od talenta ostaje kao istinsko vrelo, i sad, kad je izvor presahnuo. Tek sad.

Velmar Janković | Večernje novosti


Režiser Emir Kusturica rekao je za Press da ga smrt Kapora rastužuje i zbog toga što pisac i slikar nije za života dobio priznanje koje je zaslužio.

— To je nešto što me čini tužnim na dva načina. Žao mi je gubitka Kapora kao prijatelja. A žao mi je i zbog toga što nismo dovoljno pazili Kapora kao pisca koji je autor veoma dobrih i tiražnih knjiga. Nikada prema njemu nismo imali dovoljno obzira iako je uradio toliko velike stvari u žanru. Sada kada je umro, doći će sasvim izvesno do ponovne procene njegovog dela. Mi uvek tako postupamo prema velikanima...


Za Press | 04.03.2010


"Otišao je, prema mom mišljenju, posle Branka Ćopića najveći srpski stvaralac sa prostora Bosne i Hercegovine. Tuga je velika. Momo je bio univerzalan duh, ne samo slikar i pisac, već i veliki kozer, televizijski voditelj i sjajan drugar i prijatelj. Momo je bio sjajna ličnost i velika je tuga što je otišao."

Pesnik Ljubivoje Ršumović | Press | 04.03.2010

 
"Nema jugoslovenske devojke kojoj nije bila drugarica Ana Mome Kapora, nema jugoslovenskog mladića kome 'Provincijalci' i 'Foliranti' nisu bile knjige koje su ih učile da postanu Beograđani. Nema čitača knjiga koji nije na srpskom jeziku pročitao roman, feljton ili priču Mome Kapora."

Akademik Dobrica Ćosić | 05.03.2010.


"Beograd danas prima saučešće. Beograd je Momi Kaporu bio centar sveta. Živeo je, radio i družio se, kako reče, sa beogradskim narodom. Svojim stvaralaštvom i životom Momo Kapor je krojio duh ovoga grada, davao mu energiju i šarm. U Beogradu je voleo sve, i ono što je za voleti i ono što nije, a o svemu je pisao."

Gradonačelnik Dragan Đilas | 05.03.2010.


Na osnovu raznih (ne)zvaničnih i (ne)pisanih reagovanja nije teško zaključiti da je bio i omiljeniji nego što se činilo kada se govorilo o njegovoj popularnosti, a sada postaje jasno i koliko je imao pravo Mihajlo Pantić kada je rekao da Kaporova dela u književno-vrednosnom pogledu tek čeka priznanje.

"Blic" | 05.03.2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #39 poslato: Januar 16, 2011, 08:59:01 pm »

*

UMESTO POZDRAVA
MOMO, zašto plačeš?

Dok se u knjigama drugih razlivao mrak serioznosti i dosade, kod Mome caruju humor, lepota i seta. Kao na njegovim crtežima, to je Ada Ciganlija, to su mornari, to su devojke sa kosama žalosnih vrba, slikari opčinjeni džezom, džezeri obasjani poezijom, čitav jedan svet koji svedoči o lepoti trenutka koji upravo prolazi
 
Prvo što mi je palo na pamet kada sam čula tužnu vest da je umro moj prijatelj, kolega, moj komšija i moj mladalački idol — Momo Kapor, bilo je — kako će ga sada svi voleti. I, kako odvratna, nemilosrdna beogradska čaršija pristaje da voli i da oda počast najtalentovanijima, najzanimljivijima i najneposlušnijima tek kad su na samrtničkoj postelji ili kada umru. Momin život je upravo primer za ovu tragičnu paradigmu.

Jedan ovdašnji medij, notoran po svojoj patološkoj mržnji prema neistomišljenicima, požurio je da Momin život oblepi jednom jedinom etiketom — srpski nacionalista. Kao da će to, što se zarad nagrada, grantova i počasti Velikog Brata nije odrekao sopstvenog doživljaja sveta, biti jedno što opisuje život i dela jednog velikog umetnika.

Momo Kapor, taj izuzetni hroničar naših života, naše svakodnevice, pisao je literaturu koja je izgradila čitave generacije na ovim prostorima — dok su drugi pisali o mrtvima, on je pisao o živima — dok su drugi slavili smrt, on je slavio život.

Dok se kod drugih pila rakija — brlja, kod njega se pio viski i vino. Dok je u knjigama etabliranih pisaca, ovenčanih nagradama koje su uvek imale partijsko-rođački prizvuk, bilo mržnje, kod Mome je lepršala ljubav. Dok su kod drugih žene bile prsate — kod Mome su to bile devojke finih malih grudi.

Dok su se kod drugih po stranicama vrzmali brkati partijski komesari, koji tragaju za istinom revolucije i socijalističkog samoupravljanja i koji su zbog toga privlačili pažnju i divljenje u marksističkim centrima, kod Mome su se po Dubrovniku i Njujorku, u Beogradu i Parizu, u farmerkama, šetali umetnici i intelektualci koji tragaju za ljubavlju i smislom života, u neprestanom bekstvu od starosti i prosečnosti.

Dok se u knjigama drugih razlivao mrak serioznosti i dosade, kod Mome caruju humor, lepota, i seta. Kao na njegovim crtežima, to je Ada Ciganlija, to su mornari, to su devojke sa kosama žalosnih vrba, slikari opčinjeni džezom, džezeri obasjani poezijom, čitav jedan svet koji svedoči o lepoti trenutka koji upravo prolazi.

Najčitaniji srpski pisac, koji je promenio ovdašnju književnu scenu, uvek je proglašavan "lakim", i taj omalovažavajući epitet nosio je sa šarmom i osmehom — jedinim oružjem protiv gluposti i pretencioznosti. Težina se u srpskoj literaturi i onda, pre trideset godina, isto kao i danas, merila jedino dosadom. Bio je prvi ovdašnji bestseler pisac, i to mu nisu mogli oprostiti.

To što je čitave generacije naučio da vole knjige, i sa tim u vezi — da vole život, to što njegov uspeh i obožavanje publike nije bilo u vezi sa partijom, lektirom, moralno-političkom podobnošću, to što nije pripadao nikakvim partijsko-književnim kružocima, to što je proputovao svet, što nikada nije bio član Partije, to što je bio srpski Hemingvej, i Selindžer, i Kundera i Bukovski, i Vilijam Sarojan, to ovde nije bilo dovoljno. To što je bio drugačiji — to ga je, paradoksalno, u ovoj zloj čaršiji koja obožava prosečne učinilo autsajderom.

To što svoju književnu slavu, poput mnogih drugih, nije napravio vređajući Dobricu Ćosića — onda kada je to donosilo mnogo književno-političkih poena i garantovalo književne nagrade, to što se nikada nije gurao da uđe u SANU, to što ga nema u školskoj lektiri, to što je njegova podrška "srpskoj stvari" od njega učinila laku metu za svakog politički korektnog kritičara, nikako neće umanjiti njegovo ogromno mesto u srpskoj literaturi.

Bio je gospodin, i džentlmen. Znate kako se kaže? Kukavice umiru mnogo puta, a častan čovek samo jednom.

U mojoj biblioteci stoje njegove knjige. Rasla sam na njegovim pričama. Uz Momu Kapora Beograd je bio lepši grad.

Kad je umirala, Frida Kalo je izgovorila: "Nadam se da će putovanje biti radosno i da se nikada neću vratiti."

Momo je imao razloga da kaže isto to, ali nije rekao.

Više je voleo nas nego mi njega.


Mirjana Bobić-Mojsilović | objavljeno: 06.03.2010. | Politika
Sačuvana
Stranice: « 1 2 3 4 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: