Momčilo Momo Kapor (1937—2010)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Momčilo Momo Kapor (1937—2010)
Stranice: « 1 2 3 4   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Momčilo Momo Kapor (1937—2010)  (Pročitano 77587 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #60 poslato: Avgust 30, 2012, 08:56:49 pm »

*

NOGO O KAPORU U MOMČILA PERO SA OČIMA

Oni koji su mislili da Kapora poseduju, gunđali su da im ga otimam. Mrštili su se kada ga zovem krštenim i lepim imenom Momčilo. Rođeni Beograđani vajkali su se da ću ga načisto preobratiti i odvesti među Radovanove talibane. Nije se tu imalo šta preobraćati. Kapor je znao ko je

Mi smo se znali pre nego što smo se upoznali. Mali je svet, pa nije mogla do mene da ne dođe Kaporova britka solidarnost. Zeničko je pozorište, u Priš­tini valjda, stoti put igralo njegovu pučku burlesku Vox humana. I eto, zbog nekih aluzija, nešto se nije dopalo Šiptaru Bakalinu, pa je taj — gle, gle — da fasci­nira ljubavnicu, napustio predstavu. A ovi su je iz Sarajeva, razume se, promptno skinuli sa repertoara. "Polit-biro-pa-zapalit" još je simulirao monoljitnost. Biće da sam tih sedamdesetih i ja imao onaj sad već čuveni susret sa službenim sablastima. U po bela dana, kao lice bez identiteta, kao osobu koja im je ličila na nekog kriminalca za kojim su tragali, dva su me buzdovana, u službenim policij­skim prostorijama u serijama tukli. Monotono. A to se pročulo. U povratku s mora, preplanuli je Kapor u svome rodnom gradu, u kafani "Lovac", kod američkog konzulata, opraštajući se sa odabranim društvancem, rekao: "Više me ovaj grad videti neće. Ovde tuku Pesnika. Ovde će meni uskoro tražiti ausvajs!" Ko je mogao slutiti da će se te reči tako brzo obistiniti.


REČ OD ŠAMARA POGANIJA

Čim smo se upoznali, Kapor me posvojio. Odgovaralo je, jedincu, da ima prga­vog i prekog mlađeg brata. A ako si brat, onda je to zauvek. Više me njemu, kao ni hleb, niko nije mogao opadati. Mogao je, ali nije pilo vode… Od našeg prija­teljstva neki su zazirali. Ja se nisam prilagođavao. Oni koji su mislili da Kapora poseduju, gunđali su da im ga otimam. Mrštili su se kada ga zovem kršte­nim i lepim imenom Momčilo. U Momčila pero sa očima. Rođeni Beograđani vaj­kali su se da ću ga načisto preobratiti i odvesti među Radovanove talibane. Nije se tu imalo šta preobraćati. Kapor je znao ko je. U krugu dvojke pala je reč da ih je Kapor izdao. Da pisac „u trapericama“ sve više biva pisac u maskirnoj, kako će to kasnije u svojoj studiji o Kaporu imenovati Branko Stojanović, lepo pokazujući da su, ispod različnih kostima, i one i ove Kaporove knjige od iste tvari od koje i živi život. Šta je bilo prirodnije nego da, kao reporter, izveštava sa ratišta gde mu nekoliko stotina kilometara od Beograda gine rodbina. Uvek sam se čudio beš­čašću onih koji sopstvenu mizeriju projektuju u druge, najčešće u najbolje.

Eno ga, Kapor-Nogo, ne jednom smo čuli za sobom. Zvučalo je kao ime i pre­zime jednog čoveka…

Mogao sam mu reći, i govorio sam, najgrublje reči. Primao ih je sa dobroćud­nim smeškom i kad su bile nepravedne. Ko veli, imamo jednog takvog u porodici, neka ga, naš je, šta ćeš. — Dupli viski, kažem. Dajte mu obični sa sodom. Da mi duže traje. I trajao sam…

Nikada nisu bila tako bliska dva različitija čoveka. Ja papan. On raja. Ja isključiv. On blagorodan i otvoren. Ja seosko, pa domsko, on gradsko dete. — "Ja sam lepo vaspitan. Ja, brate, ne mogu u oči. Ja volim iza leđa. Pa glava, glava", stotinu je puta u raznoraznim prilikama travestirao Kapor svoju građan­sku ogovaračku otmenost. Nije se baš sasvim jasno razaznavalo da li kao pokudu ili pohvalu onome ko kreše u oči i u brk. Ozario se kada sam mu pričao da je moja ruka, pružena na pozdrav izvesnom Domuzu, kada je ostala da visi u zraku, zako­nito produžila pod bradu tog Manulaća od stotinu kila. — E, posvetila ti se, uskliknuli su moja žena i Kapor. A kada sam, opet, jednom lažovu i prevarantu, pri pokušaju da mi nešto čestita, tiho rekao: "Prođi, prođi", pa kad je ono počelo da mi kao nešto objašnjava, još tiše sam ga ošinuo po turski: "Sikter!" Momčilo je ironično poentirao: "E, sveti šamar. A ova ti je reč i od šamara poganija."

Jednom smo u piću na Jahorini, kod Pegija, "razvaljivali" nekog grmalja. Sve onako vruće-ladno. Jer je svako viđeniji koga bismo pomenuli za njega bio boranija. Taj nije mogao da pojmi kako ja ovako sitan smem onako krupnog njega da vređam, a da mi, opet, onako fini Kapor u tome tercira. Nekoliko puta se ručerda pridizala, a svaki put se čulo mirno Kaporovo upozorenje: "Kojom rukom udariš Pesnika, ta će ti se ruka osušiti." Začudo, ruka se poslušno spuštala, kao da je sahnula. Moć poezije na Jahorini i kod Pegija još uvek je dejstvena…

U piću se Kaporov humor razigravao u svim pravcima. Bivao je sve upečatlji­viji, i skoro bismo poverovali da je reč o nekom njegovom stvarnom jadu ljuvenom kada bi nenadmašno stao da peva: "Zgazila si me ko poslednju cigaretu… A ja naivan." U ono vreme ja bih u piću promenio desetak faza, a kada bih stigao u onu najmračniju, Kapor bi se neprimetno izgubio. Sa mojim raznim fazama uspeš­nije su se nosili dugotrajući Crnčević i Toholj. U jedno vruće mamurno jutro, kao i uvek, okupan, izbrijan, u cipelama na kojima si se vazda mogao oglednuti, Kapor beše začudo nervozan, dok se ne dosetih da mu kažem da bi možda trebalo isklju­čiti cvrčke. Uz Kaporov grohotan smeh — isključili smo cvrčke.


NA VAŠARU TAŠTINE

Momčilo se po svetu naskitao i napričao. Ja sam u rasejanju bio uglavnom sa našima. Tamo nisam sreo nijednog srećnog čoveka. Kapor je o svojim skitnjama napisao krasne knjige. Ja nijedno jedino slovce. Kada se toga sveta nasitio, Kapor ga je prezreo. Slep i ravnodušan za tuđe lepote, kao da tamo nisam ni bio, mogao sam mirne duše za fra Petrom da ponovim, i ponavljao sam: "Valjda je Bog tako htio da svaki hair i ljepota pripadnu dušmaninu…" Kaporove radoznalosti su manijačke, njegova upijačka moć je zastrašujuća, njegova su znanja disperzivna, uvidi kolosalni. Ja sam opet bio potpuno nezainteresovan za neke njemu važne oblasti, ignorant, takoreći. Kada bih bio priteran da gledam ono što ne volim, moje urokljive oči najpre bi videle naličje. To naličje je Kapora zanimalo…

Ispod mrgodnosti prznice, Kapor je davno naslutio moju ranjivost. Kada bi me crtao ili slikao, u šali je pretio da će čak i u meni pronaći nešto ljudsko! Ja sam se opet rugao njegovoj ljubaznosti, osmesima i lepim rečima kojima je obasipao one koje nije ni voleo ni cenio. Naročito njih. Bio mi je nepodnošljiv visok procenat hipokrizije kojim je održavao i negovao silna poznanstva. Koga sve nije bilo za svetog Jovana u Nebojšinoj ulici. Na vašaru taštine kroz koji je Mom­čilo plovio kao kakav vremešni paun. — Sa svakim ljubazno, ni sa kim iskreno — cinično je ladio moje ruge — do toga se nikada neće uzdići "tvoj prost pamet"…

Kapor nije bio borac, nije se junačio. Ali ako bi bio u ćošak sateran, umeo je i te kako da udari. Iskušan na "Predlogu za razmišljanje", pa kao četnik-počet­nik na Nijagari, tj. na sudskom procesu u Zagrebu, još i na desetini raznih afera, Kapor je uživao kada finim humorom rastoči, ismeje i naizvrat izvrne nakostre­šenu glupost. Iš! Meni je u pamćenju naročito ostala epizoda sa nekim Bracom Kosovcem. Ne zna se je li mu ovo prezime ili zanimanje. Kapor je u nekom razgovoru opisao da je, kao dečak, gledao kako je Sarajevo dočekalo ustaše — ćilimi, cveće, osmesi, aplauzi — i kako su ti isti pokušali, a negde i uspeli, da tako dočekaju i partizane. Član Cekaja, šta li, taj B. K. javno je i zvanično zatražio da zbog toga intervjua Kapora uhapse. A Momčilo je nekako uspeo da u NIN proturi čuvenu rečenicu: "Čekam te, Kondina 9a!" Potomak barjaktara koji je na Vučjem dolu poginuo ne ispustivši barjak iz ruke, Kapor je želeo da bude beočug u pre­dačkom lancu i stalo mu je bilo da ne obruka prezime. Uostalom, sva su se velika prezimena obrukala i sad su, izgleda, kolenovići oni koji se ne prezivaju na ić. Čuvaj se pošljednje!

Na nekim brvnima, na februarskom suncu, iznad manastira Krke, dok čekamo družinu ostalu, Kapor i ja se gušteramo, fatamo farbu. To Đoga naročito nervira. Đogo bi da se nešto radi. Njega su, kao dete, terali da nakon žetve ceo bogovetni dan kupi klas koji se po strnjici prosuo. Za dan možeš nakupiti šaku zrna. Time ni kokoš ne možeš nahraniti. Ali deca u tome svetu ne smeju biti besposlena. Valja ih radom odmalena zatući. Đogo bi, tako nekako, hteo i nas da zaposli. Da kupimo klas. Na te i druge njegove nakane nismo se pecali. A zbog uče­stalosti prekora zaradio je nadimak Ćumur. To je kao kad mladi kažu: "Ne sma­raj!" Namestio Krste Bijelić, a da mi ne znamo, kameru i kamermana, prišunjao se i, iznad naših glava, u nebo opalio hitac. Kamera je videla kako su se moji brci oštro trznuli, Đogove se ruke oko ćele smotale, a Kapor se leno, skoro blazirano, okrenuo i pogledao u nekom suprotnom pravcu…

Kada je manastir Dragović izronio iz Cetine, vozili smo se tamo po bri­sanom prostoru. Kažu, radi snajper. Sa neznavenima jedan se gorko šalio. — Pomerajte glavu tamo-amo. Da nas snajper promaši… Socijalizovan, kakvog ga je Bog dao, major je Kapor pomerao glavu i u sebi se smejao ko lud na brašno… Bili smo u Kninu. Pao veliki sneg kad mu vreme nije. Vraćamo se preko Grahova i Drvara. Vozi nas neki Martićev Rambo u besnim kolima, ratni plen zacelo, jer se ne obazire što od sleđeni kolovoz, kojim su prošli teški kamioni, dobrano struže. Kad god zastruže ili od nešto udari, Đogo jekne. Đogo je čuvaran domaćin i ne pravi razliku jesu li kola njegova ili tuđa, privatna ili državna. Domalo, poče vozaču da daje savete. Znajući za tu njegovu navadu, kao nevozač i nepucač, seo sam do šofera. Kad izađosmo poradi sebe — a zna se, Srbi kolektivno pišaju — Rambo me tiho upita: "Hoće li ovaj tvoj još dugo ovako?" Dok smo ulazili, šapnuh Đogu. "Umukni, inače će ti ovaj otkinuti glavu." Ali ko će uplašiti Vunenog. U koloni preko nekog zaleđenog prevoja na Oštrelju, da izbegnemo sudar, zakucali smo se u snegom obloženu bankinu i munjevito se odbili u položaj u kome smo i bili. Đogo je bled stajao nad provalijom, a Kapor i ja istovremeno prasnusmo u nezadrživ smeh. — "Bože, s kim ja putujem. Šta je vama? Imate li vi ženu, decu, unučad?" — "Od ovog trenutka svi imamo po dva života. Ovo dalje nam je pride", veli Kapor.



KUPANJE U PROPRANIM REČIMA

Tamo gde se ratovalo Kapora nisam video uplašenog. On se naknadno šatro uplaši, kada mu ispričamo gde smo sve bili i šta nam se moglo desiti. Eno nas na Ravnicama, na Žegulji iznad Stoca, kako u suton, neoprezno, sa televizijskom ekipom osvetljavamo naš rov, svega koju stotinu metara od neprijateljskog udaljen. Snimamo razgovor, a onda, na puš i piš pauzi, ispod nas puče "praga". Kapor je, onako slabovid, na krstima, ispod kaiša, imao zadenut pištolj. Hemingvejev­ski se izmotavao da mu ladan čelik uz kožu smiruje nerve. U tom zlokobnom pej­zažu sasvim ozbiljno sam mu rekao: "Ako me pogode, dotuci me." — "Sa zadovolj­stvom", odbrusio je, kao kakav Englez. A kada je tu epizodu ispričao u "011", nije mogao da ne doda kako bi me jedino tako odvikao od pušenja…

Pita ga neki strani dopisnik, a znao ih je u dušu, šta je bilo ovde gde rastu borići i gde je nikla trava. Zna se da je tu bila džamija u gradu, sad svejedno kome. Vidim Kaporovo basterkitonsko lice i čujem kako ledenim glasom govori: "Na 326. strani putopisa Evlije Čelebije, čuvenog turskog putopisca iz 17. veka — možete to proveriti, prevedeno je i na engleski — piše da je tu oduvek bio kiosk Politike!"

Kaporu sam pozajmljivao oči da njima, sa čuka oko Sarajeva, gleda rodni grad. Nisam razumevao zbog čega je tako uzbuđen, kao što ni on ne bi mene da je sa mnom išao u Vilov do i Borija. A kada sam se, pre nekoliko godina, sa Novicom Petko­vićem i Milovanom Peceljom, spustio u Sarajevo i po njemu šetao dva debela sata, Kapor me je na ceo dan kidnapovao. Odveo me na Adu da pričam a da ništa ne pres­kačem. — "Nije moguće da se u tebi ništa nije pomerilo", pita. Sada sam ja bio malčice blaziran: "Šetao sam tim gradom", kažem, "kao da mi je odnekud poznat ali savršeno stran". I sam sam se tome čudio i pomišljao da sam se možda uga­sio. Izađem na Pale, vidim da nisam. "Kako je to moguće", pita. Vežbaj, nije teško. Budi malo papan…

Kapor je voleo da priča kako nikad nije napisao nijedan stih. Da je sve što zna o poeziji naučio od mene, na putovanjima po Srpskoj i Krajini. Ko god u "Ispovestima", recimo, pročita Kaporovu pesničku fugu "Od čega se prave romani" (str. 276–280) taj mu neće verovati. Možda je sa mnom osvežio, pa i produbio narodnu poeziju, pantokratorsku snagu Njegoševu i Dučićevu perfektnost, ali je trebalo čuti ovoga Zapadnjaka, kad mu je jednom pukao film, kako na ruskom govori "Anu Snjeginu" ili "Tatjanino pismo Onjeginu". Sa Kaporom nikad nisi načisto. Lukavo se, i kao stidljivo, pravdao da se do bolje ribe u njegovoj mladosti nije moglo doći ako barem toliko ne znaš naizust… Momčilo Kapor je voleo da sluša poeziju. Otkako nije mogao da čita, sluh i pamćenje su mu se izoštrili. Slušao je poeziju kao muziku. Kao utehu. On se kupao u propranim rečima o ljudskoj prolaznosti, a tešio što postojimo. U to ga je uveravala poezija.

Sa mnom je obnavljao i proveravao sve što bi bilo u vezi sa Sarajevom. Šta je on ostavio, a šta sam ja zatekao. — "Nisi ti, momče, za ovaj grad. Ne znaš ti šta je Karakazan. Ni kako je opaka ova čaršija. Pogledaj Ćamila Sijarića. Kakav talenat. Školovao se u Skoplju, Vranju i Beogradu. Došao u Sarajevo. Vidio da tu ima džamija, crkva, pošta i banka, kakva-takva rijeka, tramvaj. To mu je bilo taman. Tu je i ostao… Tvoj karakter i talenat, momče, nalažu ti da ideš u neki grad koji ima više ambasada", savetovao me je nakon neke afere Nika Milićević, čuveni usmeni pripovedač iz Kaporovih knjiga. Pola takvog zlatnog dukata već je bio dao Momčilu, a drugu polovinu meni… Pričao sam Kaporu i o čaršiji kada se zat­vori. Pa kada provali bes, kao za vreme lipanjskih gibanja, i sa periferije u cen­tar se sruči ološ i halaša. O mržnji na svakog koji se izdvoji. — "Ej ti, na Drini ćuprija", zviždukali su, kažu, i za Andrićem, ništaci… O merhametu, komšij­skoj dobroti, ali i o pritvornosti i karakternoj nestabilnosti onoga sveta. Nikada ne znaš šta će te od koga dočekati. Momčilo je taj svet znao u dušu: "Šta ovo bolan bi? Pa u našoj raji nije se znalo ko je koje vjere. Mi smo išli njima na Božić, oni nama na Bajram; sve dok ih u liftu jednom ne poćesmo klati…" Imao je bogovski dar da sumu neke stvari sažme u detalj i anegdotu.


NEVOLJE OD PAMETI

Nije voleo književne večeri. Ali kada se baš moralo, bio je nenadmašan. Preplitao je i za takve prilike pastiširao razne svoje priče. Ko je jednom slušao strašnu dilemu kojim se putem ide do Kapora u Miriloviće — od Bajčetića kuća ili od Škole — taj je svaki put tražio da iznova priča, jer je znao da će da dodaje sve nove i sve smešnije apsurdnosti. Ko ne zna priču o uticaju biblijske hartije kao cigaret-papira na hercegovačku pamet. Kako odštampana slova iz Šekspirovih Dela preko duvanskog dima ulaze u mozak Hercegovaca i kako onda ovi imaju nevolje od pameti. Šta biva kada u američkom rudniku padne greda na glavu, recimo, njegovog đeda. Kako se od odštete za razbijenu glavu zidaju kuća i čatrnja u Mirilovićima za jednog sina, kupuje imanje u Bačkoj za drugog, i školuje treći, Kaporov otac, za strogog bankara. Sledstveno tome, a po zakonu porodične dekadencije, Momčilu je bilo suđeno da bude akademski slikar i laki pisac. A da ne bi one grede i one razbijene glave, dogurao bi, jamačno, do šumara u Bileći. Bi li i tad na očevom porodičnom stablu zaslužio skupu i suvu granu: "Momčilo Gojka Kapor. Nema muške djece…"

Hercegovina je grčkija od Grčke, beše neki Kaporov refren, mutna lozinka. Ne znam ni danas šta mu to znači. Možda asketsku svedenost pejzaža. Možda plemenitost zemlje i zraka. Možda ljude, jezik, priču, mit. Ili sve to, i još mnogo toga, zajedno. Šta god bilo, tek ovaj se lovac na priče otuda uvek vraćao sa boga­tim ulovom. — "Ovde nam je dobro, Gospodine. Ovde se lakše diše, brže misli. Ovde bi se negde od Počitelja do Trebinja i Herceg-Novog moglo mirnije sta­riti", podupirao je svoje misli Andrićevim. — "Dovoljan bi mi bio čempres, jedna smokva i more u daljini…"

Da moj Momčilo nešto poludi, ne bi mu se ni poznalo…

Gradio je za javnost svoj lik pod maskama od stotinu duhovitih bizarnosti. Ko zna šta su te maske skrivale. Možda ponešto i znam, ali nisam ovlašten da govorim… Na kraju krajeva, književno veče u Vlasenici odlična je odskočna daska za književno veče u Rogatici… Ko to ne razume, neće razumeti ni krunski dokaz da poezija mora imati izvestan procenat gluposti da bi se odmah prepoznala: "Pijem pivu i pušim cigari / I provincija ima svojih čari / Išo bih u Prnjavor / Ali moram u Banjaluku / Radi nekih stvari…" Svašta je pamtio, ali ovaj biser nikako…

Kod Radovana, u kući na Palama, dva-tri puta bi zaspao dok smo mi peglali krivu Drinu. Bio je fasciniran da je jedno malo izletničko mesto, odakle su njegovoj tetki seljaci donosili mleko, kajmak, drva i suvo meso, o jadu zabavilo ceo svet. Kada bismo se vraćali sa Pala, čim izađemo iz prvog tunela, teatralno bi se okretao na sve strane: "Sad će nas zaustaviti i navući nam ludačke košulje…" "Ne mogu", dosoljavao je Crnčević, „Bileća je rekla historijsko NE!" Znajući da nikad ništa ne beležim, Kapor mi je nalagao: "Zapiši ovo, Rajko." — "Neću, neka ode u pravedni zaborav…"


DVA SLIČNA SIROČETA

Kapor je voleo da poklanja knjige, crteže, slike. Imao je retku vrlinu neposedovanja. Kada su mu jednom, u Banjaluci, iz kola ispred hotela ukrali van­redne američke planinarske cipele, nasmešio se i rekao: "Tome su potrebnije…"

Kada je nekoga voleo, brže, lakše i lepše ga je i crtao i slikao. Svoju Ljilju, recimo, na stotine načina, uvek istu i uvek drukčiju. Kako je samo u jednom potezu srezao Radovana — a da se u toj sigurnoj liniji vide i karakter i volja i snaga pregaoca, kome Bog daje mahove.

Zavideo mi je na dokolici. U strahu od očeve pretnje da od njega nikad ništa neće biti, Kapor je, kao što se zna, slikao i crtao odmarajući se od pisanja, a pisao odmarajući se od slikanja. Nije mi, međutim, zavideo na depresiji, na danima i noćima kada od sveta i od veka sasvim okrenem glavu. Znao je šta je to i od toga je skoro panično bežao u rad, a nama se činilo da ga je Bog za svašta dao. Kada sam mu se jednom požalio da mi nešto što radim nikako ne ide, brzo i uve­žbano mi je predložio da promenim profesiju…

Zavitlavali smo ga da slika po sećanju. Izgleda da su njegov kist, pilot-flomaster i stara remingtonka imali oči.
U Momčila pero sa očima.

Kapora su ljudi voleli i on je voleo da ga vole. Doduše, znam neke koji su ga i mrzeli, ali ti su se o svome jadu zabavili. Mislilo se da se o njemu sve zna. Nema te zgode, događaja ili priče koje nije, ovako ili onako, izvorno pa recikli­rano, objavio, obznanio, i u hiljadama intervjua čarobno izbrbljao. — "Kad umrem, na mome radnome stolu i u ladicama neće naći ništa što nisam barem pet puta objavio…" Nema tog lika, važnog, nevažnog, slučajnog, koga nije opisao ili nacr­tao, i tako ovekovečio. A, eto, sebe je, koliko znam, jedan jedini put "portreti­sao": u đubretarcu, s leđa, povijenih ramena na beogradskoj košavi; krivonogim korakom sarajevskog fakina, neka skitnica zamiče u tmuran horizont, a iza nje kolutovi duvanskog dima, po vazduhu, kao negda po pergamentu Dečanske hriso­vulje, tetoviraju to neobično, plemićko ime — Kapor.

Ko je Momo Kapor? Svi o njemu sve znaju, osim ono što je i sam od sebe krio. Možda jednu dublju usamljenost siročeta koje pati od hroničnog nedostatka ljubavi, čak i onda kad svi drugi misle da je ima napretek…. Možda detinju ranji­vost koja se stalno pozleđuje i ne zaceljuje ni kad napišeš pedesetak knjiga i nas­likaš hiljade slika… Iz te pozlede pulsira strah od prolaznosti i zaborava…. Zebnja koja te svakoga jutra preko srca kratko ošine da sve što si radio ne valja, da je sve moglo i drugačije i bolje. Sa manje gordosti, napokon…

Otišao je Momčilo, a ja ga i dalje svakoga dana vidim kako bolestan, oro­nuo, a nasmešen, Karađorđevim parkom šeta svoga ostarelog psa Arčija. Kako su, pred kraj, ličili jedan na drugoga. I dok ih gledam, kao u kakvoj Hrabalovoj priči, oko nas se širi svetao krug jedinstvene, melanholične, sasvim kaporovske radijacije.

U tom krugu bila su i ostala bliska dva različita čoveka, dva slična siro­četa.


O Preobraženju, 2010. godine
Rajko Petrov Nogo | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #61 poslato: Novembar 13, 2012, 10:13:22 pm »

*

FRAGMENTI SEĆANJA NA MOMU KAPORA

"Momo je napisao koliko jedno udruženje književnika i naslikao koliko cela likovna akademija", reči su književnika i akademika Matije Bećkovića.

Nestao je s našeg obzorja Momo Kapor — posebna, neponovljiva ličnost, šarmer, džentlmen, šmeker, gospodin u farmerkama — kako su ga neki zvali. Saradnja duga četvrt veka ostavila je neizbrisiv trag u svima nama, koji smo svih ovih godina bili uključeni u rad Jat Revije.

Sećam se da je sa Revijom Momo odlučio da sarađuje negde sredinom devete decenije prošlog veka. Jednog toplog predvečerja pozne jeseni otišao sam s prijateljem na večeru kod Ive, u restoran Kluba književnika. Tamo naiđosmo na poveće društvo. Još u predvorju začuh Momin smeh. Pored njega su sedeli Zuko Džumhur, Paja Vujisić, Bogdan Tirnanić i još nekoliko poznatih noćobdija. Momo i ja često smo se sretali na raznim mestima i u različitim miljeima. Ti susreti bili su obasjani Mominim zaraznim smehom, njegovom razdraganošću, vrcavošću duha i rečitošću, koji su otkrivali puno bogatstvo njegovog bića. Posle večere, na njegovo insistiranje, izdvojismo se iz društva i on mi reče da je video poslednji broj Jat Revije, da mu se dopada po sadržini i kvalitetu, i da bi želeo da se sam uključi pisanjem tekstova iz beogradskog miljea.

Tako je počela Momina saradnja sa Jat Revijom, u početku sporadična, a posle sve intenzivnija. Tokom dvadeset pet godina njegove saradnje s našim časopisom bilo je mnogo lepih dana. Sećam se njegove radosti zbog učešća na aukciji "Galerija nad Atlantikom", na Jatovoj liniji Beograd — Njujork. Bio je oduševljen što će ponovo, bar za kratko boraviti u tom gradu. A imao je i razloga za to. Kad god bi mu neko, kao kosmopoliti, postavio pitanje u kom gradu bi najviše voleo da živi, odgovor je uvek bio Beograd, ali ako bi ikada morao da ga napusti, jedino drugo mesto življenja bio bi Njujork.

Januara 2004. Momo je započeo, kao kolumnista, stalnu saradnju sa Jat Revijom. Objavljivanjem svog prvog članka u rubrici "Vodič kroz mentalitet" iz broja u broj, do kraja života, beležio je svoja lucidna zapažanja i razmišljanja o zemlji i gradu u kom je odrastao i koji je toliko voleo. Bili su to tekstovi istančanog ukusa puni života i stvaralačke strasti, u kojima su prikazane sve vrline, ali i mane srpskog mentaliteta. Posebna vrednost te rubrike jeste što je bila ilustrovana prepoznatljivim vanserijskim Mominim crtežima.

Sredinom 2006. pozvao me je telefonom da ga posetim radi dogovora oko pripreme njegove nove knjige. Iz te saradnje iznikla je knjiga Vodič kroz srpski mentalitet, u kojoj je mesto našla većina tekstova i crteža koji su objavljivani u Reviji. Zanimljivo je to da je izdavač prihvatio da se knjiga štampa samo na engleskom jeziku, što se pokazalo kao uspešan izdavački poduhvat, jer je knjiga veoma dobro prihvaćena i doživela je i drugo izdanje.

Odnos Mome Kapora prema Jat Reviji najbolje se vidi u priči pod naslovom "Ko nekad u osam" objavljenoj u poslednjem broju našeg magazina i nek tim rečima budu, barem za sada, završeni fragmenti mojih sećanja na Momu Kapora.

"Da sam nešto prespavao poslednje pola veka i da su me probudili u ulici u kojoj sam proveo mladost, siguran sam da je ne bih prepoznao. Umesto trošnih, prizemnih kuća ili onih sa jednim spratom, kočopere se višespratnice od crvene cigle sa satelitskim antenama i klima uređajima, kao Marsovcima, po fasadama. Umesto jedinog, sirotog 'granapa', u kojem bi vam za sve što zatražite odgovarali sa: 'Nema', bleštavo osvetljeni dragstori rade po celu noć. Deca su morala da budu kod kuće najkasnije do deset uveče, upravo u ono vreme kada danas izlaze iz njih. U ulici su bila samo dva automobila i mogli smo se igrati na goliće i sankati do mile volje. Danas se jedva provlačim između parkiranih kola i sve to samo za pola veka! Kada sam bio dečak, izlazila su samo dva lista — Borba i Politika. Pored svakog kioska stajao je izjutra lokalni cinkaroš i zapisivao ko kupuje jedne, a ko druge novine. Govorilo se da je život borba, a da Borba košta jedan dinar. U to vreme život je često znao da bude jeftiniji. I jedan i drugi list pisali su uglavnom isto o svemu, sem što je Politika imala rubriku 'Da li znate?' i čitulje. Izlazio je još jedan list — Grolova Demokratija, koju su napredni omladinci, spontano, čim izađe, otimali od kolportera, polivali benzinom i palili na licu mesta, često i sa rukama onih koji su je prodavali.

Danas imamo bog te pita koliko dnevnih novina i ko zna koliko šarenih, nedeljnih, a reč 'nema' odavno je izašla iz upotrebe, sem kada se govori o parama.

Kako odlučiti koje novine čitati, ipak je lakše nego za koje pisati!

Odlučujem se, dakle, za Reviju, zbog toga što se može naći na tri kontinenta, tako da mogu da pročitam šta sam napisao kad se nađem negde u svetu."
...

Kosta Rakić | 2010. | JAT
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #62 poslato: Novembar 27, 2012, 09:46:07 pm »

*

ŽIVOPISNI PEČAT VIZITNOG PROFESORA MOME KAPORA

Momčila Momu Kapora, autora glasovitih "Foliranata", mogli bismo zamisliti u kojekakvim ulogama. Uostalom, bio je slikar, dramski pisac, pisac, voditelj, novinar, reporter, glumac, jedinstveni kozer, feljtonista... Međutim, malo teže bi ga bilo zamisliti kao vizitnog profesora na jednom univerzitetu. No svestrani (danas pokojni) Momčilo i to je bio — i opet i tu, kao i svemu gore pomenutom, originalan, šarmantan, duhovit, baš onakakav kakve mogu biti samo svestrano obrazovane i obaveštene ličnosti.

A on je bio upravo to, uprkos masci nonšalancije po kojoj je, nekako i zbog nečeg, želeo da ga doživljavaju i da ga pamte.
 
O njegovoj profesuri, o kojoj, samo bliži poznanici znaju, u novom broju bilećke "Nove Zore" piše dr Milovan (Rajka) Pecelj, danas profesor beogradskog Geografskog fakulteta, a u ono vreme dekan Filozofskog fakulteta na Palama (Univerziteta u Srpskom Sarajevu), naglašavajhući da je to bila jedna od poslednjih Kaporovih izvanbeogradskih adresa.

Ta ideja je, seća se Pecelj, potekla od pesnika Rajka Petrova Noga, a Momo je poziv svesrdno prihvatio.
 
Sa dečačkom radošću učestvovao je u uzrastanju posve novog akademskog ambijenta na tom delu srpskog prostora. Sa posebnim entuzijazmom prenosio je svoja iskustva i znanja studentima i nama, profesorima. Studenti su bez daha upijali njegove reči, dok je meni, ne samo ublažavao dekanske brige već me je i relaksirao u njihovom obavljanju. Tako je akademski slikar i jedan od najčitanijih pisaca kod nas započeo svoju profesorsku karijeru.
 
Prvo vizitno predavanje Kapor je održao u baraci, u najvećoj sali, ispunjenoj studentima i profesorima različitih struka, a besedu je otpočeo u tipičnom "kaporovskom stilu" — opušteno (podsećajući na reči Virdžinije Vulf):
 
"Da bismo nešto rekli o engleskom romanu dvadesetog veka, moramo se vratiti ruskom romanu devetnaestog veka, a kada se vratimo ruskom romanu devetnaestog veka, prođe nas volja da govorimo o engleskom romanu dvadesetog veka."
 
Zatim je, ističe Pecelj, studiozno, u stilu vrsnih profesora, održao nezaboravno predavanje.
 
Momo se za svako od predavanja pripremao krajnje ozbiljno i sve obaveze je tada odlagao da bi predavanje održao. Čak je u tim danima i crtao retko.
 
Ali i danas pamte jedan njegov crtež nastao baš na Filozofskom na Palama: pre predavanja nacrtao je autoportret gde on (Momo) sedi na koferu, u farmerkama, s cigaretom u ustima. ("I taj crtež oslikava Kapora kao neumornog putnika koji je samo na trenutak načinio predah na našem fakultetu").
 
Godine 2000. iz štampe je izašla Kaporova "Sarajevska trilogija". Posle promocije ove knjige, koju je direktno prenosio televizijski S kanal, a na kojoj su o njegovim romanima govorili Rajko Petrov Nogo, Jovan Delić, dok je glumac Gojko Šantić čitao odlomke u prepunoj sali paljanskog Doma kulture, Pecelju je rekao: "Ovo je moj poslednji odlazak u Sarajevo!"
 
Onda se prisetio se i da mu je svojevremeno u intervjuu na pitanje "gde je tvoj dom", pisac Bernard Malamud odgovorio: "Moj dom je u mojim knjigama".

Momo Kapor najbliži je bio Sarajevu, kad je dolazio na Pale, zapisaće Pecelj u "Novoj Zori", dodavši:
 
"Kasnije sam saznao da se jedna Sarajka zaljubila u Beograd čitajući romane Moma Kapora.

Jedan postdiplomac je magistrirao na Filozofskom fakultetu na Palama na temu Kaporovih romana. Svojim romanima Kapor je umeo da omađija cele generacije, koje će zasigurno ta svoja osećanja prenositi na generacije koje dolaze."

A što se tiče Kaporovih četvorogodišnjih predavanja, za Pecelja nema dileme: tim predavanjima Kapor je udario živopisan pečat.

Zato ni taj dar, u nekim budućim biografijama, pokojnom Kaporu, slikaru i piscu, ne treba zaboravljati.
 
KRIO SE IZA KATEDRE Četvorogodišnje gostovanje vizitnog profesora Momčila Kapora obeležila su krajnje inspirativna predavanja, kaže Pecelj.
Jedno predavanje je započeo tako što se sakrio iza katedre. Tek se nakon dugog aplauza uspravio. Zar se drukčije i bolje, gestom, a ne rečima, mogla odati pošta predavačkom pozivu — kaže Pecelj.

FOND ZA NAGRADE U novom broju "Nova Zora", časopis za književnost i kulturu, što ga zajednički izdaju opštinski odbori SPKD "Prosvjete" iz Bileće i Gacka, obaveštava čitaoce da je zadužbina koja nosi ime pisca Mome Kapora (koji, dodajmo, po ocu Gojku, korene vuče iz bilećkog sela Mirilovići) osnovala fond koji će dodeljivati književnu i likovnu nagradu, naizmjenično. U žiriju su Rajko Petrov Nogo, Jovan Delić i Branko Stojanović.


Ž. Janjić | 16.02.2011. | Vesti online
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #63 poslato: Novembar 27, 2012, 09:59:35 pm »

*

KAPOR JE SRPSKI ČEHOV

U Bileći održan okrugli sto na temu: "Književno djelo Moma Kapora"

Bileća — Okruglim stolom "Književno delo Moma Kapora", u Bileći su počeli četrnaesti Ćorovićevi susreti pisaca "Srpska proza danas". Skupu, u čijem je radu učestvovalo petnaestak pisaca i književnih kritičara, prisustvovala je i Ljiljana Kapor, piščeva supruga.
 
Jovan Delić, u uvodnim napomenama, podsetio je da je Kapor dobio nagradu "Svetozar Ćorović" za knjigu "Uspomena jednog crtača", 1999. godine. To je kosmopolitska knjiga jednog izrazito nacionalno usmerenog umetnika. Toliko je u njoj sveta — da čovek poželi malo više Hercegovine. Ali, to je u tradiciji srpske književnosti: ona je od Svetog Save, preko Dositeja i Vuka, pa i Crnjanskog, Rastka Petrovića i Ive Andrića, sve do današnjih svojih najznačajnijih pisaca, izrazito kosmopolitska, univerzalna, s težnjom da se integriše u svet.
 
O Kaporovom boemskom traganju za "izgubljenim rajem", u knjigama, i u slikarstvu, govorio je Svetozar Koljević. Njegov roman "Zelena čoja Montenegra", primetio je, čežnja je da se kulturološke razlike premoste, ili bar gledaju bez zlobe. U tom smislu, značajna je bliskost kneza Nikole i Osman-paše, kao i prijateljstvo Mome Kapora i Zuke Džumhura. Radoslav Bratić je istakao da je "Politika" mnogo dobila što je u nedeljni broj vratila Kaporove priče, a potom je podsetio na njegove reči kada je dobio nagradu "Svetozar Ćorović": "Mi Kapori, umiremo ili od srca, ili od metka. Najbolji među nama, od metka u srce".
 
Poput mitskog grčkog kralja Midasa, koji je sve što pogleda pretvarao u zlato, ističe Rajko Petrov Nogo, Momo Kapor ima prokletstvo da se sve što napiše i objavi – pretvori u bestseler. Ali ima i rastrežnjujuću samosvest, koju kroti oholost, jer zna da je put u književnost, s obe strane, zasut grobljem bestselera. Svaka velika kultura bila bi srećna da ima pisca kakav je Kapor. Samo kod nas, skribenti mogu tako komotno, sa visine svoga nepostojanja, u nekad ozbiljnim novinama, da šilje svoja tupa pera na ono što piše i priča ovaj srpski Čehov. Lak i prozračan, u džinsu, ili maskirnoj uniformi.
 
Uz napomenu da je Kapor kultni pisac srpske džins-proze, Petar Pijanović je naglasio tri najznačajnije novine koje je donela njegova proza: on uspostavlja kritički, nov odnos prema etabliranim, ideologizovanim vrednostima i prema takozvanoj ozbiljnoj književnost, donosi nove teme koje se, pre svega, tiču sveta mladih i bitno inovira žanr kojim se taj svet prikazuje.
 
Ranko Popović je govorio o poetici proze Mome Kapora, na primeru njegove knjige "Hronika izgubljenog grada". Potom je ispričao da u Bosni i Hercegovini nikako da se okonča rad na kolekciji "Sto slovenskih romana", jer je Republika Srpska, kao svoju prvu, najvažniju knjigu, predložila upravo "Hroniku izgubljenog grada" Mome Kapora. Dodao je na kraju da će Kapor tek dobijati na značaju. Nadahnuto, duhovito, Vule Žurić je govorio o ratnim danima u Sarajevu, gde je rođen, kada je želeo da postane književni lik. I dok tavorimo u "toplom siromaštvu", nema nikoga da za strašnu budućnost ispiše sadašnjost — kao buduću bolju prošlost. Nedostaje, upravo, Momo Kapor, koji bi, zlu ne trebalo, zapisao sve te vredne sitnice.
 
Mićo Cvijetić je uporedio tri književna gledanja na prozno delo Moma Kapora: Milisava Savića, Rajka Petrova Noga i Branka Stojanovića. Savić, u predgovoru knjige "Najlepše priče Moma Kapora", kaže da se Kaporove lepe priče dešavaju u sadašnjosti, svuda tamo gde se njihov autor "skita": na Adi Ciganliji, u Sarajevu, Njujorku, Parizu, Dubrovniku ili krševitoj i ratničkoj Hercegovini. U knjizi "Zapiši to, Rajko", Rajko Petrov Nogo govori o nerazdvojnom prijateljstvu dva potpuno različita karaktera, koji su se kao magnet privlačili: "Ja papan, on raja. Ja isključiv, on blagorodan i otvoren. Ja seosko, pa domsko, on gradsko dete". Branko Stojanović je Kaporu posvetio čitavu knjigu: "Momo Kapor — od džins proze do proze u maskirnoj uniformi", u kojoj se bavi Kaporovim delom i odnosom kritike prema njemu.
 
Na dramaturške "rukavce" u prozi Moma Kapora ukazao je Branko Brđanin. Prva Kaporova pozorišna drama bila je "Licitacija", koja je izvedena u Narodnom pozorištu u Sarajevu, 1964. Duško Pevulja je analizirao odnos Igora Mandića prema delu Moma Kapora. Mandić ističe lakoću Kaporovog pisanja, kao i nesumnjiv kvalitet njegovog literarnog talenta, a posebno ukazuje na njegov humor i ironiju, s kojom razobličava skorojevićevski mentalitet. Srđan Milićević je naglasio da je Momo Kapor bio slavniji od najvećih muzičkih zvezda, slavniji od najpoznatijih glumaca. Pisao je zanimljivo, čitaoci njegove knjige ne ostavljaju nedočitanim.
 
U galeriji "Prosvjete", u Bileći, izložbu slika i crteža Moma Kapora, otvorio je Nikola Kusovac.
 
U Gacku, počeo je s radom naučni skup: "Hercegovina za vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Jugoslavije 1918–1941".

 
Zoran Radisavljević | 21.09.2012. | Politika
Sačuvana
Stranice: « 1 2 3 4   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: