Predrag Dragić Kijuk (1945—2012)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Predrag Dragić Kijuk (1945—2012)
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Predrag Dragić Kijuk (1945—2012)  (Pročitano 31071 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #20 poslato: Avgust 29, 2012, 11:32:54 pm »

*

U KIJUKOVOJ SOBI / UMESTO VOŠTANICE ZA ŠESTOMESEČNI POMEN

Početkom jula ove, 2012, dobrotom hristoljubive, i zato gostoljubive, porodice pokojnog Predraga R. Dragića Kijuka, obretoh se u njegovoj radnoj sobi. Dok sam prelistavao knjige i fascikle sa svetlucavim tragovima jednog plodnog ljudskog veka...

Početkom jula ove, 2012, dobrotom hristoljubive, i zato gostoljubive, porodice pokojnog Predraga R. Dragića Kijuka, obretoh se u njegovoj radnoj sobi. Dok sam prelistavao knjige i fascikle sa svetlucavim tragovima jednog plodnog ljudskog veka, shvatio sam, konačno: njegov odlazak nije odlazak pojedinca, makar to bio i stvaralac kakvog nećemo skoro imati.

On je bio žiža kroz koju su se prelamali zraci mnogih srbskih sunaca, i jezgro ko zna koliko poduhvata i nastojanja da se naša istina, koja je u Hristu utemeljena, pokaže ovom svetu što u zlu leži... Nismo mi ostali samo bez Kijuka, ostali smo i bez ko zna koliko adresa delatnika, rodoljuba i podvižnika svetosavske obnove; svi su oni bili u njegovom adresaru, i svakom je on znao ulogu i mesto, i trenutak kad ga treba pozvati pod steg. "Petrograde, ja još da umirem ne bih-/mojih telefona brojke su u tebi", pevao je tragični Osip Mandeljštam.

Ovde, u tvoračkom prostoru Kijukovom, shvatio sam: on je bio naš živi Petrograd, i brojke onih telefona kojima smo mogli da se pozivamo, bile su u njemu, tražiocu srbske sreće ("sreća" je od starosrbskog "srešta"; s njim, našim pokojnim Bratom, mi smo bili srećni jer smo se sretali na zajedničkim poslovima "proizvodnje smisla").

Nesebično je pomagao svima koji su nešto pisali, objavljivali, radili: koliko je samo tuđih rukopisa pročitao! Znam veliku meru njegove tihe radosti (što baš takvu knjigu priprema za objavljivanje u biblioteci "Srpska dijaspora" Udruženja književnika Srbije) kada mi je govorio o sećanjima Dobrivoja Tomića, doktora stomatoloških nauka, koji je veći deo života proveo u emigraciji u Nemačkoj zato što su mu oca Dušana, sitnog industrijalca iz Boljevca, komunisti ubili, potpuno nevinog, da bi mu oteli sve što ima (čika Dobrivoje je, nedavno, uspeo da rehabilituje oca i da ga, skupa sa ostalim žrtvama, izvadi iz masovne grobnice i sahrani; njegovi memoari su prava telemahovska priča naših dana, i puni su kako potresnih, tako i neverovatnih podrobnosti: pacijent mu je, recimo, bila ćerka doktora Mengelea, kojoj dlaka s glave nije falila zato što je dete ratnog zločinca, dok je Tomić morao da emigrira kao dete nevino streljanog čoveka)...

Pa koliko se Kijuk trudio da našoj javnosti predstavi dela Dojne Galić — Bar, takođe žrtve komunističkog totalitarizma, koja je, kao srbska dobrotvorka, živela u SAD... Poslednje veliko što je radio bile su uspomene Mira Miketića, koji je, kao deveteogodišnji dečak, prešao strašni put crnogorske kraljevske vojske, od Vezirovog do Zidanog Mosta, i, u starosti, u tri toma ispričao povest o pokolju najboljih Srba Crne Gore, posle koga je jedino i bilo moguće stvaranje montenegrinske nacije...

Naravno, Kijuk je priticao u pomoć i urednicima srbskih časopisa: od Lazićeve "Zbilje" do Baturanovih "Ljudi govore": slao je svoje priloge, ali i nalazio ono što treba objaviti, i pomagao, ne očekujući ništa zauzvrat. Urednici su mu uglavnom uzvraćali zahvalnošću, ali on zahvalnost nije očekivao. Kao što rodna jabuka pruža plodove svima, ne očekujući zahvalnost; takav je bio i on, sav stvaralac, lišen senke samopreuznošenja, iako samosvestan, potpuno ukorenjen u onome što je Ivan Aleksandrovič Iljin zvao "idejom ranga" (svakom svoje)...
 
Pregledam fascikle, često požutele od vremena, i u njima nalazim tragove borbe, čaure potrošene duhovne municije, zavoje sa starih srbskih rana, slike sa ratišta smisla, podsećanja na otišavše "frontovike" (što bi rekla braća Rusi)... Pisma iz devedesetih, kada je trebalo braniti zapadna ognjišta... Dokumenti o zločinima nad našim narodom... Pozivi za naučne skupove i konferencije... Da, takav je bio pokojnik kroz čiju sobu kročim, kao kroz svetlost dana pređašnjih, a skupocenih, izlivenih u neke milogledne krčage, amfore, koji se u večnosti čuvaju, skupa sa Kijukovim suzama prolivenim nad patnjom naroda kome je pripadao, pripadajući, svagda, i Božjem čovečanstvu.

Hodam i dodirujem njegove knjige, kao da mu pipam rebra ili ruke, ili gledam njegovu čupavu obrvu podignutu nad osmehnutim okom... Svuda se oseća da je ovo bila i radionica i soba za prvu pomoć, jer su mu se ljudi, kao radeniku i lekaru, uvek i obraćali. Učiniti ovom ono, a onom ovo; otići kod onoga, i ponuditi saradnju na opšte dobro; ali, nikad nikom ne biti oruđe za ostvarivanje ličnih interesa: "Mi nismo ničiji vojnici", često mi je ponavljao pokojnik, kroz čiju radnu sobu prohodim, kružeći, ali ne kao u krugu "proklete avlije", nego kao po ocrtanoj putanji nekog nebeskog tela...

To da mi nismo ničiji vojnici, mi, srbski intelektualci (ne bi trebalo tu da ubrajam sebe, šegrta, ali me Majstor svetlosti ohrabruje ne da bih se time hvalio, nego da bih još više radio), znači: ako nekog branimo, branimo ga jer je na zajedničkom frontu, u borbi koja traje od kada postojimo. Mogli smo da se ne slažemo sa Šešeljem ili sa Karadžićem kao sa političarima (Kijuk se u nečemu, dok su bili delatni, nije ni slagao); ali, od kada su u Hagu, oni prestaju da budu političari, i postaju zatočnici zajedničkog predanja naše borbe za krst časni i slobodu zlatnu.

Sećam se kako je pokojnik organizovao naučne skupove, zajedno s Momirom Lazićem iz "Zbilje", za skupljanje činjenica potrebnih Šešeljevoj odbrani. Odbrana Šešelja: zajedničko delo; za sve ima mesta — od dr Marka S. Markovića do mladića iz "Dveri". To nije puka partijska priča. Ko god postrada zato što se borio za ovaj jadni, izmoždeni, napaćeni narod, u Kijuku je imao sigurnog branioca. Skupljao je i potpise za peticiju u korist Mladena Obradovića iz "Obraza", koji se našao na udaru Novog poretka zato što se usudio da brani tradicionalne vrednosti hrišćanskog morala; prvi je pisao peticiju, februara 2010, povodom zbivanja u eparhiji raško-prizrenskoj i nastojanja NATO-a da uklone njenog prvostražara sa Svete Zemlje Srbinove...
 
Da je nered u sobi, nije; to je stvaralački red, kad pisac prilazi svakoj polici sa sigurnošću zanatlije koji zna gde mu visi alat, ili tobdžije uverenog u to kakav je kalibar granate potreban da bi se dobacilo tamo gde su najgušće vojske aveti. Ovde stoje knjige o umetnosti; ovde o istoriji opštoj i našoj; ovde je proza, onde poezija, tamo književna kritika.

Posebno je, na počasno mesto, izdvojio knjige Dostojevskog i Solženjicina, koji su opravdavali mogućnost postojanja hrišćanskog intelektualca u svetu bez Hrista. Vraćao im se, očito, opet i opet, pišući o njima ili pomažući da se o njima piše i svedoči (tako je redakciji "Dveri" pomogao da napravi dva broja časopisa — onaj sa Solženjicinovim tekstovima i onaj o Solženjnicinu).

Tu ima i mnogo izdanja Fonda istine o Srbima, životnog čeda Kijukovog. "Atlas ustaškog genocida" Strahinje Kurdulije, knjiga pokojnog Slobodana Mileusnića o rušenju naših hramova i oltara u ratu 1991—1995, "Velike obmane" Milivoja Ivaniševića i Bore Mišeljića o ratu u Bosni i Hercegovini, pa onda "Mali prljavi rat", priča o zločinima slovenačkih separatista nad pripadnicima JNA 1991...

Tu je i njegova "Srpska porodična biblioteka", prvo kolo sa sedam dragocenih naslova, od Novog Zaveta do Dučićeve zaveštajne, "Verujem u Boga i Srpstvo"... Tu je i nezaobilazni dvotomnik Karlhajnca Dešnera o zločinačkoj politici rimskih papa u 20 veku...

Iza svega (ili, bolje reći — ispred svega), on, Kijuk, nesalomivi i nepropuzali Kijuk, čiju su majku, starijeg brata i baku (iz ugledne i bogate srbske kuće sa Korduna) ustaše 1941. zatvorile u kuću da ih zapale, ali im se neki mladi Hrvat smilovao, pa ih pustio da pobegnu, neprimećene, kroz stražnja vrata, i čiji su otac i majka, od dobrostojećih ljudi, stigli u Srbiju sa golom dušom, pa se nastanili u Kragujevcu, i čijeg su oca 1941. Nemci na streljanje izvodili, onog krvavog oktobra, pa je za njega, kao čestitog čoveka, garantovao jedan Ljotićev dobrovoljac, kod koga su Dragići stanovali (kasnije je nudio, pošto je on emigrirao u Ameriku, da im pokloni kuću, ali Ranko Dragić, Kijukov otac, nipošto nije hteo tuđe), Kijuk koji se, sa patnjom svog naroda pod maljem papske i protestantske Evrope rodio, 1945. u Kragujevcu (gde će i održati svoja poslednja dva predavanja), da bi rastao u pobožnoj i čestitoj srbskoj kući, upoznavši, još kao desetogodišnji dečak, oca Justina Popovića (zvao ga je "čika Blagoje"), preko Justinovog školskog druga, Velimira Hadži-Arsića, bliskog poznanika Kijukovog oca...

Kijuk, Kijuk, Kijuk... Pijuk kojim smo kopali zlato u tamninama naših tamnih vilajeta, prepunih, od strane srbomrzaca i domaćih Kaina, odsečenih glava i izvađenih očiju srbske nejači, ali i prepunih zlata Nebeske Srbije, koje je zlato mučeničkih duša... Fijuk vetra koji je kidao, kao paučinu, žabokrečinu titoističkih laži i globalističkih zabluda, a nama umivao lica i skidao sa očiju skrame i krmelje pogrešno naučenog i naopako shvaćenog...

Ne možemo zameniti Kijuka, jer takvog više nigde nema; takvi, koji žive za druge i bdiju nad bližnjima, retki su i u boljim, a kamoli u ovakvim vremenima, vremenima ohlokratije i trijumfa ništavila, kad bi naša elita, i duhovna i svetovna, htela da se "pobugari" (ko jači, mi uz njega), ili poturči, ili, osim časnih izuzetaka, ko zna šta još (majstori, majstori, što bi rekao Aca Sekulić, pesnik)... Ova soba, kroz koju hodam, dodirujući pokojnikove knjige kao da dodirujem njegovu prijateljsku šaku, soba, ispred koje, na jednoj vešalici, visi košulja sa plavim prugama i tamnim prslukom, koja mu je tako dobro stajala, podvlačeći njegov mudrački izgled i blagu, učiteljsku reč, da, upravo ova soba — nije mrtva. On je u njoj, sa svime što je uradio i što je hteo da uradi, sve dok se nije srušio od moždanog udara, kao visokovrhi hrast naše hrabrosti, kao naša sušta uspravnost, koja je ostala (koplje s neba zabodeno u aždaju zla i laži ovog doba) čak i kad je Kijukovo telo zašlo u grob, da počine do sveopšteg vaskrsenja...

Kijukova soba: udišem njen knjiški miris, miris požutele hartije, s krvavim mrljama naših stradanja i zlatnom prašinom našeg ponosa, i kažem: "Učitelju, tu sam. Spreman sam, i ne samo ja, da odgovorim na Tvoje pitanje, ono kočićevsko, stegonošo naš, Predraže: "Ideš li, rode?"

Učitelju, s Tobom, jer ti si išao za Hristom i Svetim Savom, koga je Vladika Nikolaj zvao najlepšim srbskim detetom.
 
Idemo, pa dokle stignemo. Jer, kako reče jedan drevni podvižnik svom monaškom đaku, bolje je da ostavimo kosti u pustinji, na putu u Zemlju obećanu, nego da se vraćamo u Egipat tame i idolopoklonstva.

Idem, Učitelju.
 
Vladimir Dimitrijević | 27.07.2012.  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #21 poslato: Avgust 30, 2012, 12:50:14 am »

*

GODINA BEZ KIJUKA ILI O HRIŠĆANSTVU BEZ HRISTA

Ako nema žive reči Predragove i konkretne akcije na koju je uvek bio spreman, ostalo je, slava Bogu, njegovo neprolazno delo

Primiče se prva godišnjica od tužnog rastanka sa učiteljem patriotske Srbije — Predragom Dragićem Kijukom. Kao da je Svemilostivi Gospod želeo da sačuva ovog nacionalnog borca osetljive duše, od iskušenja kroz koja je njegov narod prošao u protekloj godini. Jer reči srpskog pesnika — mene sve rane moga roda bole — kao da su napisane za Kijuka i ne mogu ni da zamislim koliko bi njega bolele nepravde kosmičkih razmera Zapada prema Srbima, koje su obeležile 2012. godinu.

Možda će ovo nekome zvučati patetično, ali zaista mislim da je svaki susret sa Peđom bio izuzetno dragocen. Bilo da se radilo o razgovoru u kući, kafani, na ulici ili mitingu, na predavanju ili promociji, Peđine reči su se urezivale duboko u srce. Bio sam u prilici da upoznam ili slušam mnoge poznate poslenike reči, ali sa izuzetkom pojedinih duhovnih lica SPC i RPC, ni jedan svetovni čovek koga sam upoznao ni približno nije imao tu moć da se njegove reči slušaju sa tako usrdnom pažnjom i da se urezuju ne u pamćenje, nego direktno u dušu čovekovu. I ono što je karakteristično, što mi se učinilo kao jedan utisak sa nekoliko skupova posvećenih Predragu Dragiću Kijuku i njegovom delu, čak i najbliži prijatelji i poznavaoci nisu znali za mnoge detalje iz njegovog života, koji se nisu ticali njegovog privatnog života, već su bili od opšteg nacionalnog značaja. Na ovogodišnjem Sajmu knjiga pojavila se i prva knjiga o Predragu Dragiću Kijuku. Uveren sam da će se njegov nacionalni rad sve više izučavati u vremenima koja su pred nama, pa se u ovom tekstu nećemo baviti biografskim detaljima.

Prilikom jednog od poslednjih susreta sa Predragom, on mi je rekao da očekuje izlazak svoje nove knjige i da bi bilo dobro da se u Srbiji štampa knjiga Olge Četverikove "Zavera papizma protiv hrišćanstva". Pitao me je da li bih mogao stupiti u kontakt sa autorkom i prevesti tu knjigu. Ja sam po tom pitanju brzo odreagovao i rad na prevođenju knjige već je bio u toku kada je stigla tužna vest o Peđinoj smrti. Kada sam, blagodareći ljubaznosti Predragove porodice, odmah po izlasku njegove nove knjige, imao istu u ruci, moram da priznam da sam bio pomalo iznenađen naslovom "Hrišćanstvo bez Hrista". Ovo pišem zbog toga da se vidi kolika je bila širina Predragove ličnosti. Jer on preporučuje izdavanje knjige o papizmu u trenutku kada očekuje izlazak sopstvene knjige na istu temu. Međutim, kada sam pročitao knjigu "Hrišćanstvo bez Hrista", video sam koliko je bilo potrebno da te dve knjige skoro istovremeno izađu pred srpskog čitaoca. Predragova knjiga, pre svega govori o vekovnom genocidnom odnosu papista prema Srbima kao pravoslavnom narodu, dok knjiga Olge Četverikove govori o toj istoj borbi protiv Pravoslavlja u planetarnim razmerama, o tome kako je Vatikan prerastao u političkog giganta, istovremeno se potpuno srozavši na duhovnom planu. Predrag je osetio da te dve knjige jednostavno nadopunjuju jedna drugu. O toj knjizi "Hrišćanstvo bez Hrista", želeo bih reći neku reč više.

Posle čitanja pomenute Kijukove knjige, poređenje sa poznatim delom Nikolaja Jakovljeviča Danilevskog "Rusija i Evropa", javlja se i nehotice. Danilevski karakteriše kulturno-istorijski razvoj neke civilizacije sa pet karakterističnih osobenosti, ali za našu temu glavni je sledeći njegov zaključak — temeljni principi jedne civilizacije ne mogu se preneti na drugu civilizaciju, to jest, ne postoji mogućnost primirja dveju različitih civilizacija. Knjiga Danilevskog (1869) predstavlja dokaz da Rusija pripada potpuno drugoj, višoj kulturno-istorijskoj jedinici od zapadno-evropske (Danilevski zapadno-evropsku civilizaciju naziva romano-germanskom) i ona je u stvari svojevrsna presuda duhu Čadajeva, duhu koji sve evropsko stavlja ispred ruskog. Kijuk briljantnom analizom srpske hrišćanske istorije pokazuje da su i Srbi kao pripadnici te više pravoslavno-slovenske civilizacije, u neprijateljskom okruženju tuđe im civilizacije, izloženi neprekinutom lancu zločina. Od Mletačke Republike, do NATO pakta, menja se samo forma, a suština je uvek ista — bespoštedno satiranje srpskog pravoslavnog naroda od strane tuđe mu zapadne civilizacije, koja je cezarizam zamenila papizmom. Kijukova knjiga predstavlja presudu srpskim tužiocima koji su ozakonili bezakonje! Tako Kijuk modernom nacisti Vesli Klarku (koji je posle smrti Miloševića izjavio da je umro mali Hitler), poručuje: "E, to ne može! To je nedopustivo! Hitler je rezervisan samo za zapadnu Evropu, jer ga je ona politički rodila i politički odnegovala. Baš zato i jeste nedopustiva zamena teza i razvodnjavanje nemačko-nacističkih zločina. Hitler je neuporediv i na njega imaju pravo samo njegovi tvorci. Evroatlanski militarizam odgojio je Hitlera i on se ne može izbrisati iz evroatlanske istorije".[1] Gospodo tužioci, sudije i naredbodavci "Haškog tribunala za suđenje Srbima" (Kijukov izraz), džaba ste krečili istorijsku istinu! I kada bi bilo moguće da uništite sve dokaze srpske nevinosti i svojih zločinačkih aktivnosti i kada bi ostala samo ova knjiga — ona bi predstavljala smrtnu presudu vašoj pravdi. Jer je pisana rukom velikog znalca, vođenog ljubavlju prema svom rodu, ljubavlju prema Istini, zbog toga što je njegovo duhovno rasuđivanje utemeljeno na Jevanđelskoj pravdi. Kijuk se ne bavi poput Danilevskog tipovima civilizacija kao takvih, najrazličitijim prirodnim uslovljenostima njihovog nastanka, razvoja i nestanka, on veći aspekt daje verskoj, duhovnoj suštini tih civilizacija, to jest — pravoslavlju i rimokatolicizmu. Kao da svaka stranica ove knjige potvrđuje ono što je nedavno poručio D. Sedov modernim "srpskim velikašima" — nasilnim guranjem nacije u sodomsku EU (kojoj duhovno ne pripadamo), otvara se široka mogućnost srpskoj inteligenciji da čisti klozete germanskom stanovništvu.

To je knjiga u koju bi se mogle smestiti nekolike vrhunske doktorske disertacije i još više od toga. To je enciklopedijski priručnik srpskog stradanja od strane "hrišćanstva bez Hrista", to jest, rimokatoličkog Zapada. Nemajući načina da izađu iz kruga koji su omeđili "civilizovani varvari pod kontrolom rimokatoličkog centra", Srbi su u tom svojevrsnom rezervatu vekovima bili osuđeni na borbu i stradanje ili potpuni nestanak pravoslavnih Srba kao takvih. Kijuk sveukupnu hrišćansku istoriju Srba vidi kao martirijsku istoriju, odlično uviđajući da nema nikakve razlike u odnosu prema Pravoslavnim Srbima u vremenima verskog totalitarizma i lihvarskog humanizma sa kraja kako on kaže "logorskog XX veka". Evropsku i svehrišćansku političku savest opterećuje istorijska hrestomatija srpskog naroda. Bilo da se radi o mletačkim kazamatima, austrougarskim getoima, ustaškim koncentracionim logorima ili se radi o zamkama savremene manipulacije — stradanje Srba je konstanta koja vekovima leži na savesti Zapada. Kijuk je svojom knjigom unapred obesmislio pokušaje revizije istorije koju je za rimokatolički Božić najavio beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar "potrebom da Srbi i Hrvati konačno utvrde tačan broj žrtava u Jasenovcu".[2] Današnja nauka poseduje mogućnosti da se utvrdi približan broj jasenovačkih žrtava i da Vatikan to zaista želi, to bi se relativno brzo i utvrdilo. Time bi se prekinula sramna licitacija sa brojem zaklanih Srba u ovoj rimokatoličkoj monstrum državi, ali ovde se ne radi o iskrenoj želji nadbiskupa Hočevara (čitaj Vatikana) da se zaista ustanovi istina, već je u pitanju pokušaj opravdanja istorijske krivice koju Kijuk plastično opisuje sledećim rečima: "Dakle, prećutkivanje istine o Jasenovcu i ulozi Rimokatoličke crkve u genocidu nad Srbima 1941—1945. u direktnoj je vezi poricanja udela rimokatoličke crkve i u raspadu druge Jugoslavije, odnosno saučesničkom vatikansko-vašingtonskom pogromu Srba 1991—1995.[3] Hočevar je dao signal i već se šuška o nekakvoj konferenciji koja treba da "konačno utvrdi istinu" o broju jasenovačkih žrtava. Po svoj prilici, za izvršenje tog zadatka biće zaduženi podobni "naučnici" i pojedini prounijatski episkopi SPC koji "kače kanone mačku o rep" i koji pokušavaju da umanje broj žrtava u Jasenovcu. Naravno, uz podršku srpskih liberalnih (= soroševih, = antisrpskih, = antipravoslavnih) medija, koji takve episkope proglašavaju "ličnostima godine".[4] Zbog toga je i opravdana bojazan da se ovde uopšte ne radi o istinskoj težnji istorijskog utvrđivanja istine o Jasenovcu, već o pokušaju revizije istorije, kako bi se opravdali zločini nove, vašingtonsko-vatikanske koalicije. Međutim, samo u ovoj knjizi Kijuk navodi na desetine zapadnih izvora o stravičnim masakrima i o broju od preko 700 000 Srba zaklanih samo u Jasenovcu. Navešćemo samo jedan citat specijalnog izaslanika nemačkog ministarstva inostranih poslova, Hermana Nojbahera, iz knjige K. Dešnera: "Na osnovu izveštaja koji su doprli do mene, cenim da je broj onih koji su goloruki poklani tri četvrtine miliona".

Sam naslov knjige "Hrišćanstvo bez Hrista" — potvrđuje staru istinu, da se savršenstvo ogleda u jednostavnosti. Ove jednostavne reči bolje od hiljadu suvoparnih traktata karakterišu sadržaj Predragove knjige. Ova knjiga potvrđuje umne reči ruskog svetitelja, svetog Ignjatija Brjančaninova: "Dostojan je gorkog ridanja prizor — hrišćani koji ne znaju šta je hrišćanstvo". Enciklopedijsko znanje, studiozno poznavanje grandioznog dela najvećeg srpskog kanoniste i velikog znalca istorije Nikodima Milaša, nesvakidašnje izučavanje ne samo srpskih nego i mnogobrojnih zapadnih izvora, sinteza svega toga oblagodaćena velikim trudom u Hilandaru i hodočašćima po mnogobrojnim srpskim manastirima i pravoslavnim svetinjama, neumorni rad na polju nacionalne borbe srpskog naroda — učinili su da srpska nacionalna misao ovom knjigom dobije jedan besmrtan spomenik. No, Kijuk nije mrzeo Zapad, mrzeo je samo njegov greh i on je poput Dostojevskog, Zapad doživljavao kao "drago groblje na kome se plače". Posle izveštaja Dika Martija, o kome se krajem januara 2011. godine raspravljalo u Skupštini Saveta Evrope, Kijuk se ipak pita: "Ima li nade za Evropu, porinutu u kal sindroma bonapartizma i papizma"?[5] Da je doživeo presude Haškog tribunala za suđenje Srbima, sa kraja 2012. godine, ne znam da li bi bilo ove krhke nade, da će Evropa koja poprima lice nekrofilske kulture[6] ipak prepoznati i svoje hristoliko lice.

Pronicljivom analizom Postdamske drame, kada se Čerčil konfrontirao sa Staljinom najavljujući čak i strategiju za nastavak rata (koja se kasnije i pretvorila u novu agresiju nazvanu "hladni rat"), Kijuk izvrsno pokazuje da ni zapadni obračun na kraju XX veka sa SSSR-om kao zloćudnom imperijom, uopšte nije predstavljao brigu za hrišćansku civilizaciju (kako je to Zapad pokušavao da predstavi), već je to bio pokušaj obračuna sa pravoslavnoruskom civilizacijom.[7]  

Pročitavši ovu izuzetnu knjigu, pred nama kao da se pojavljuje jedna slika istorijske neminovnosti zbog koje treba neumorno ponavljati našim političkim i crkvenim vođama — srpska istorija ne može se tumačiti van konteksta Pravoslavlja. Onaj deo srpske inteligencije koji nepokolebljivo veruje u veličinu i spasonosnost evropske civilizacije, u mimikriju parola o slobodi, bratstvu i jednakosti, a sve drugo (posebno Pravoslavlje) za njega je odvratna maštarija — predstavlja u suštini petu kolonu srpske istorije. I te mrtve srpske duše tokom čitave srpske istorije, otpadanjem od Pravoslavlja brzo bi otpadale i od srpskog nacionalnog korpusa, brzo primajući militantni duh postajući Hrvatima, muslimanima, u novije vreme Makedoncima i Crnogorcima. Ta spoljna sila bez unutrašnjeg sadržaja, nije ni mogla da služi svetlom imenu Srbinovom i njegovoj svetloj i svetoj istoriji i ti srpski otpadnici su odricanjem od Svetog Save i Krsne Slave, vrlo brzo bili spremni da, kako kaže Dučić "kite cvećem svakog osvajača".[8] Kijuk se posebno osvrće na rimokatolike Hrvate, kao verne saveznike evropske političke patologije. Srbi od 863. godine imaju bogoslužbeni jezik u srpsko-slovenskoj redakciji i čitav srednjevekovni period sve do Vukove reforme, filozofski ili pesnički tekstovi kod Srba pisani su normiranim narodnim jezikom. Možda Vuk nije bio svestan političko-religiozne zloupotrebe svoje reforme, koja sa čisto lingvističke tačke gledišta može i izgledati kao duhovna nadgradnja, ali po svojim religiozno-političkim posledicama, doprinela je više stvari papizma od svih višekevovnih pokušaja unijaćenja Srba. Za književnu normu srpskog jezika uzet je dijalekt kojim se govorilo u malom delu srpskog naroda (deo zapadne Srbije i Hercegovina), čime je praktično odbačen dobar deo srpskog naroda iz kulturno-jezičkog jedinstva. A koliko politika utiče na sve vidove duhovnosti zapadne civilizacije, Kijuk pokazuje na primeru naroda "tisućljetne kulture", čiji najpoznatiji izum predstavlja srbosek i koji u svom slugeranjskom odnosu prema papizmu ide toliko daleko, da se odriče i svog jezika prihvatajući srpski, kako bi asimilovao pokatoličene Srbe i kako bi se izvršilo jezičko-kulturno odvajanje Srba od Rusa. Kijuk citira stav Jerneja Bartolomeja Kopitara (1827): "SPC čuvanjem starog jezika Svetog Save, želi sačuvati i jezičku razliku između rimokatoličkih i pravoslavnih Južnih Slovena, te bi stoga, više nego ikad, Beč morao podržati reformu Vuka Karadžića, jer se njome ta razlika poništava, a glavna prepreka za prevođenje Srba u rimokatoličanstvo biće zauvek uklonjena. Ovim će nam Beograd, vremenom, sam od sebe pasti u ruke".[9] (Kad već govorimo o Vukovoj reformi, dodao bih i jednu kratku digresiju. Kijuk se nije posebno bavio jedino jugo-istočnim granicama srpskog etničkog prostora jer taj prostor nije bio u direktnom dodiru sa rimokatolicima, ali ovde je umesno dodati da je Vukova jezička reforma i tamo izazvala pravu katastrofu po srpske nacionalne interese. Kada imamo u vidu da i danas, na svega dvadesetak kilometara od Beograda, (na primer Grocka i predeo prema Smederevu) Vukovo pravilo "čitaj kao što piše" izaziva zabunu i deca moraju da doučavaju u školama gramatiku, onda možemo zamisliti kakve je teškoće Vukova reforma predstavljala za Srbe iz Makedonije. Dakle, napravljen je književni jezik koji radikalno forsira samo jedan dijalekt, a ostale govore istog naroda definiše kao nešto neobično i daleko. To je dovelo do postepenog odvajanja i regionalizacije dobrog dela srpskog naroda Vardarske Makedonije od svoje matice, jer narod na rubnim područjima nije želeo da se odrekne svog govora. A naša politička stvarnost nam svedoči da regionalizacija Srba i danas predstavlja uspešno oružje Zapada za dalje satiranje srpskog nacionalnog korpusa).

Zemaljska Srbija jeste sve manja, ali je Nebeska Srbija sve veća, međutim, svaki pravi Srbin zna za istinite reči kneza Lazara: "Zemaljsko je za malena carstvo, a Nebesko uvek i doveka". Po tom kneževom zavetu viteški je živeo i proživeo svoj život i veliki učitelj patriotskog srpstva Predrag Dragić Kijuk. Da nije uradio ništa drugo, a uradio je mnogo i da nije napisao ništa drugo osim ove knjige, a napisao je još mnogo toga istinski vrednog i trajnog, Predrag Dragić Kijuk bi izbegao osudu koju je prorok izrekao judejima: "Isčezoše u sujeti dani njihovi i godine njihove sa hitanjem".[10] Nikakve sujete i uobraženosti nije bilo u ovom čoveku, samo gigantski rad na njivi srpskog nacionalnog preporoda u čijem jezgru leži vera Pravoslavna i to je ono što više od svega karakteriše ovog velikog Srbina. Danas kada je naš narod biološki ugrožen od strane nekrofilske kulture Zapada, Kijukova smrt predstavlja nenadoknadivi gubitak za patriotsko srpstvo. No, ako nema žive reči Predragove i konkretne akcije na koju je uvek bio spreman, ostalo je, slava Bogu, njegovo neprolazno delo, kao inspiracija i garancija da je još živ duh Srbinov.

Na kraju, reči Stefana Mitrova Ljubiše koje neodoljivo asociraju na Kijuka: "Imasmo te, ne znasmo te — izgubismo te, upoznasmo te". Profesore srpskog patriotizma, neka ti Svemilostivi Gospod nadoknadi sva tvoja odricanja u borbi za Istinu o svom krstonosnom narodu srpskom.


Ranko Gojković

_____________

Uputnice:

[01] Predrag Dragić Kijuk — "Hrišćanstvo bez Hrista", izdavač "Raška škola", Beograd 2011, S. 325
[02] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/279610/Papa-nece-posetiti-Jasenovac
[03] Predrag Dragić Kijuk — "Hrišćanstvo bez Hrista", izdavač "Raška škola", Beograd 2011. S. 312.
[04] http://borbazaveru.info/content/view/5405/1/
[05] Predrag Dragić Kijuk — "Hrišćanstvo bez Hrista", izdavač "Raška škola", Beograd 2011. S. 398.
[06] Isto, str. 390.
[07] Isto, str. 186.
[08] http://borbazaveru.info/content/view/5288/1/
[09] Predrag Dragić Kijuk — "Hrišćanstvo bez Hrista", izdavač "Raška škola", Beograd 2011. S. 379.
[10]Psalmi (77: 33)

Izvor Fond strateške kulture, 31.01.2013. | Novi standard
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #22 poslato: Oktobar 30, 2012, 03:13:45 pm »

*

NAJZAD KNJIGA O KIJUKU

Konačno se pojavila knjiga o Predragu Dragiću Kijuku — malo je reći da je zaslužio...

Evo, najzad, knjige o Kijuku, Kijuk: Mudra ptica ljubavi, koju su objavile Dveri srpske i nova izdavačka kuća nacionalne literature, Catena Mundi. Knjiga je neophodna svima onima koji žele da se upoznaju sa veličanstvenim delom čoveka koji je bio svojevrsni kontinent naše kulture. U zborniku su prvo dati članci sa širim pogledom na ono što je uradio, prikazi njegovih knjiga objavljenih za života, oglašavanja posle njegovog preseljenja u večnost, predstavljanje posthumno objavljene knjige Hrišćanstvo bez Hrista, sećanja na Kijuka, povest o njegovom odnosu prema Svetosavskoj Crkvi, dva značajna intervjua, da bi se sve završilo zapisima i stihovima koji, možda najintimnije i najdublje, saopštavaju tajnu čoveka, koji je, kako neko reče, bio uspravan među ruševinama. U svakom od ponuđenih naslova nalaze i samosvojni uvidi koji doprinose da se ličnost i stvaralaštvo Predraga Dragića sagledaju na nov i svež način — Kijuk: Mudra ptica ljubavi puštena je u prodaju!
 




O NASLOVU KNJIGE
 
Naslov ove knjige je preuzet iz Hilandarske povelje Svetog Stefana Prvovenčanog, koji opisuje svog oca, Simeona Mirotočivog, zanetog prelepim drvetom razgranate krošnje na kome pevaju mnoge "mudre ptice ljubavi", i među njima njegov "detić Sava". Evo reči Svetog Stefana: "A ovaj /Simeon/ se u misli uznosaše i željaše, kao da on stoji na uzvišenom mestu, u proletnje vreme veseloga to jest sunčanoga dana. Vide izdaleka ravnu livadu, krasnu po izgledu, lepu stvorenjem. A posred nje stojaše divno drvo, kružno granama, gusto lišćem, preukrašeno plodovima, koje daje dobar miris. A posred drveta beše se nastanila ptica slatkoglasna, krotka u sedenju, tiha u pesmama, vesela u igri, jasna u šaptanju, koja je jedna od mudrih ptica ljubavi, i slatki njegov detić /Sava/."
 
Ovo drvo razgranate krošnje svakako je Sveta Gora, a mudre ptice ljubavi su monasi. Iako nije bio monah, čovek kome je posvećen ovaj zbornik bio je jedna od takvih ptica, sasvim na tragu našeg prvoučitelja, Save Nemanjića, koji nas je prosvetlio svetlošću Hristovom i naučio da budemo Bogočovekovi, a nikada svedeni samo na čoveka, smrtnog i prolaznog, kako su sebe na patuljasti psevdohumanizam sveli oni kojima je "Hristov vikar" od 1054. važniji nego Hristos. Svetog Savu sledio je Sveti knez Lazar, a njegov put, put svetosti i čestitosti milome Bogu pristupačne, mnogi i mnogi, među kojima i Predrag R. Dragić Kijuk, koji je, sa Dučićem, mogao slobodno reći: "Pre svačiji sužnji no ičije sluge."

REMETNIK I KOSMOPOLITA
 
Koliko je nama u znanju, tvorac neologizma "remetnik" (čovek koji svojim intelektualnim i moralnim stavom remeti planove moćnih, razbija lažne sheme mišljenja, osvešćuje bližnje, skida žabokrečinu sa dubokih voda uma) svakako je Predrag R. Dragić Kijuk. On je uvek bio takav, još od svoje mladosti, kada je u, Studentskom kulturnom centru u Beogradu pravio tribine koje su uznemiravale ideološke sledbenike i vrhušku Titovog Beograda.

"Politika" 12. marta 1972, u tekstu "Marko Kraljević sumnjiv na tribini", posle najave da je Serž Dubrovski obećao da će doći u Beograd i u SKC dovesti svog velikog prijatelja, Rolana Barta, novinar ističe da Kijuk više ne sme ni da kaže ko bi mogao da dođe na tribinu SKC (pominju se Markuze, Kolakovski), pošto "mnogi politički ljudi grada i republike /.../ imaju običaj da opasno prokomentarišu poslove Studentskog kulturnog centra".

Političari čas hvale, čas kude, a kad se, povodom naučne tribine o Marku Kraljeviću na panou ispred SKC-a našla rečenica Vuka Karadžića "Nikakoga čoveka nema koji nije čuo za Marka Kraljevića", "desetak činovnika raznih društveno — političkih ustanova su strogo i prekorno zapitali: Šta vam to znači?" Kijuk je novinaru rekao: "Tako sam, organizujući raspravu o istoriji srpske ćirilice, bio proglašen srpskim nacionalistom. Kad sam upriličio razgovor povodom 100-godišnjice rođenja Stjepana Radića bio sam nazvan hrvatskim šovinistom. Kad sam pozvao iz Rima Livija Matajna da govori o kineskoj kulturnoj revoluciji bio sam ultralevičar. I tako mi gotovo svaki potez donese neki neprijatan prirepak."

Bio je Kijuk onakav kakvim ga je osetio njegov profesor, Raško Dimitrijević, koji je svom studentu 18. marta 1969. godine, a povodom Kijukovog ogleda o Dostojevskom, u pismu rekao: "Išao si, naravno, linijom svog shvatanja ljudi i sveta, ostao si tome veran do kraja, i tvoj Dostojevski je, iako si tvrđenja zasnivao na činjenicama i citatima, ipak tvorevina tvog uznemirenog duševnog i intelektualnog napora da ga prikažeš onakvim kakav se on u tebi ostvario." Zato je mogao da postigne ono o čemu je, povodom Kijukovih ranih eseja o našim srednjovekovnim piscima, svedočila njegova profesorka, dr Radmila Marinković, 1974. godine: "Dragić ide direktno prema čoveku i opštim ljudskim problemima i na poseban način oživljava, osavremenjuje pisce udaljenih vekova."

Zato je, ponavljamo, Kijuk bio i ostao remetnik: borio se protiv zaborava, a za trajne vrednosti, neodvojive od uspravnog stajanja pred Bogom i ljudima.
 
Ali ovi skromni redovi ni izbliza nisu dorasli zadatku koji pred sobom ima zbornik Kijuk: Mudra ptica ljubavi. Mudrost i ljubav, koje su u njegovom srcu svile gnezdo, i danas nas navode da krenemo tamo gde se čuje poj Kijukove slobode u Hristu. I zato, dakle, Kijuk: Mudra ptica ljubavi.
 
Posetite štand Dveri i Catene Mundi na Sajmu knjiga u Beogradu i potražite knjigu o Kijuku. Nećete se prevariti. Kijuk, Istinoslovac, je garancija za to.

 
Vladimir Dimitrijević | 23.10.2012. | Catena mundi
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #23 poslato: Jun 16, 2013, 10:05:49 pm »

*

CATENA MUNDI: BUKVAR I ENCIKLOPEDIJA SRPSTVA

Navršilo se dvadeset godina od izlaska enciklopedije srpstva, knjige Catena mundi Predraga Dragića Kijuka

Ove, 2012. godine, navršilo se dvadeset godina od izlaska iz štampe, u izdanju "Ibarskih novosti" iz Kraljeva i Matice iseljenika iz Beograda, jedne od najznačajnijih srpskih knjiga dvadesetog veka: reč je o knjizi "Catena mundi" ("Verige sveta", kako su italijanski humanisti zvali Balkan), koju je priredio i svim svojim bićem porodio veliki Srbin naših dana, novoprestavljeni Predrag R. Dragić Kijuk.

Ona je predstavljena u svečanoj sali Skupštine grada Beograda juna meseca 1992, pred oko dve stotine uglednih zvanica. Knjiga je izašla u 3000 primeraka, i ubrzo je bila razgrabljena (pre prve javne pretplate prodato je 2000 primeraka)! U vreme kad se pojavila, srpstvo je, s one strane Save i Drine, krvarilo boreći se za biološki i duhovni opstanak. U vreme kad o njoj pišemo, srpstvo sa obe strane Save i Drine i dalje se bori za biološki i duhovni opstanak (od popisa 2002. do danas manje nas je, u Srbiji, za 400 hiljada; imperijalni juriš na srpski identitet, koji izvode, na domaćem terenu, dobro plaćeni drugosrbijanski pretorijanci, i dalje traje)... Došlo je vreme za, ako Bog da, drugo izdanje ove knjige. Ako ga, naravno, budemo dostojni. Jer drugo izdanje treba zaslužiti, makar stotim delom one ljubavi i truda koje je Kijuk uložio u njeno nastajanje.

"Katena" je sinteza srpske istorije i duhovnosti u njenom dvomilenijumskom toku. Od ideje do ostvarenja, kako kaže u uvodniku za specijalni dodatak "Ibarskih novosti“"posvećen ovom zborniku, proteklo je dve godine. Uvodničar veli da je u pitanju "otvorena knjiga-amanet — hronika svim budućim Srbima". To je "zbornik o srpstvu i Srbima, svemu onome što su činili i, naročito, onom čemu su težili, ujedno i bukvar i sveta knjiga". Kad se malo razmisli, ona je pravi kovčeg dragocenosti, kao one tablice koje se, povremeno, sa naše planete šalju u kosmos, da bi sa njih, neko tamo, mogao da pročita ko su stanovnici Zemlje. U "Kateni" piše ko smo, šta smo, odakle smo, i kuda idemo. Da je, dakle, prelistamo, zagledani u svetlost njenih stranica.
 

PITANJA U "KATENI"
 
Spremajući poziv na pretplatu za "knjigu savesti i srpsku hroniku na 'svetskim verigama'", Kijuk je čitaocima interesovanje za ovu duhovno-istorijsku enciklopediju našeg srpstva budio objašnjavajući im da ih u delu čekaju odgovori na sledeća pitanja: "Šta je istina o Srbima koji su pre deset vekova naselili Italiju? Šta je istina o Slovenima na Mediteranu? Ko je i kada podelio Srbe i Hrvate? Ko je tvorac jugoslovenske ideje? Da li su Hrvati konvertiti? Da li Amerika ima kompleks stare Evrope?

Zašto Albanci kriju istinu o svojoj pravoj postojbini? Zašto istorija prećutkuje srpsku državu u Tesaliji i Srbe na Peloponezu? Gde sve žive Srbi prema starim kartama? Gde su sve u 17. veku naseljeni Srbi u Sloveniji? Šta Vatikan planira sa svetom? Ko prećutkuje da je vinčansko pismo najstarije pismo na svetu? Da li će se stvoriti nova Alpe-Adria-Nemačka? Zašto karte nazivaju Bosnu i Hercegovinu vojvodstvom Svetog Save? Gde je sakrivena arhiva o maskru nad Srbima? Šta je istina o povijesnom pravu Hrvata? Ko su i šta su ustvari bili oficiri NDH? Da li je ostvariva ideja podunavske federacije? Zašto je baron Sarkotić početak uspona NDH? Gde su dečija stratišta u "Svetoj Hrvatskoj"? Šta je istina o Srbima u Habzburškoj monarhiji? Ko je odgovoran za podelu Srpske Crkve? Da li su ustaše porušile 500 ili više srpskih crkava?

Zašto Rimokatolička crkva krije istinu o konkodratu sa Hitlerom? Gde je arheološko blago Starčeva, Vinče, Banjice? Je li Balkan kolevka svetske civlizacije? Šta su Srbi dali mediteranskoj kulturi? Otkud srpski knezovi na ostrvu Samos? Kada je srpski istoričar napisao prvu hravtsku istoriju? Zašto NDH i HDZ imaju slične planove? Čemu nas uče Kvaternik, Starčević i Pavelić? Kako su nestali Srbi katolici? Ko je federalizovao Drugu Jugoslaviju? Da li se sudbina Srbije kroji za stolom velikih sila?"

Po Kijuku, ovo je "prva jedinstvena istorija o fenomenu i sudbini Srba, objašnjava istinu o narodu čija se država rasprostirala na istoj teritoriji gde i kolevka svetske civlizacije", "prva martirijska istorija srpskog naroda i nema veće istine od one na njenim stranicama"; ona "prvi put kod nas progovara o razlozima lažne istoriografije Slovena i Srba i planovima katoličke ideologije" i "jedina se do sada usuđuje da ponudi odgovore na sva, za Srbe, tragična pitanja — i pomaže vam da razlikujete nametnutu ulogu taoca od prave istine"...

To je, istovremeno, i "prva knjiga o srpskim zabludama, istinama, vekovnim strdanjima i nametnutim politikama", bez koje se, po Kijuku, ostaje u "paklenom rezervatu antislovenske ideologije", a sa kojom se saznaje da naša "skrivene kulturna istorija nezaustavivo otvara vrata 21. veka". Ona se bavila i sudbinom Srbije i Jugoslavije, svedočila o tobožnjem "hegemonističkom grehu Srba" i, kako reče njen autor, o "satanizovanju naroda koji je "jugoslovensku ideju" platio krvlju". Po Kijuku, knjiga "Katena mundi" je kadra da zameni čitave biblioteke, jer pomaže našoj deci da se suoče sa "dostojanstvom istine". Ona je po prvi put objavila karte koje svedoče o rasprostranjenosti srpskog naroda, njegove Crkve i države, kao i o prapostojbini Albanaca.


O TEKSTOVIMA ZBORNIKA

Knjiga je riznica izuzetnih, i u vreme ono, a i danas, često prikrivenih tekstova o istorijskoj sudbini Srba. Ona se bavila skrivenom istorijom drevnog srpstva i Slovenstva, u tekstovima poput onog M. Gimbutasa o vinčanskom, kao najstarijem, pismu, ili onom, V. Rudeljeva, o istoriji etničkog imena Srba i Hrvata. Radivoje Pešić bavio se autohtonošću Slovena na Balkanu, a Srboljub Živanović arheološkim dokazima slovenih drevnosti na ovom prostoru. Tu su bili i prilozi Crnjanskog i Petrovića o našim toponimima u Engleskoj, koji potiču iz drevnosti srpsko-keltske (o čemu će, kasnije, Ranka Kuić objaviti sjajnu knjigu "Crveno i zlatno").

Da, Kijuk je, kao i Vladika Nikolaj, znao da smo drevnog porekla; nedavno je ruski genetičar Kljosov, modelom praćenja jednog genetskog markera, pokazao da svi Indoevropljani potiču sa Balkana, sa teritorije današnje Srbije, uključujući i Staru Srbiju —Kosmet i Makedoniju (a teza o Srbima na Peloponezu, istaknuta u "Kateni", dokazana je, ponovo, knjigom, izašlom i kod nas, Grka Dimitrija Petalasa, koji daje reči slovenskog porekla u svom peloponeskom zavičaju, i tvrdi da je tamošnje stanovništvo slovenskog porekla, što grčka država od 19. veka sistematski poriče, menjajući toponime, hidronime i grcizirajući imena.)
 
"Katena" se, takođe, bavila, i to više nego ozbiljno, stavovima naših neprijatelja prema srpskom nacionalnom pitanju: Kijuk je objavio i Kvaternikov tekst o Hrvatima, tekst Ante Pavelića o konvertitskom narodu, stvorenom od Vatikana i Beča, kome je pripadao, kao i najvažnije stavove Ante Starčevića. U knjizi je i nezaobilazan tekst Artura Evansa o Srbima, Hrvatima i evropskoj politici, kao i tekstovi episkopa Nikodima Milaša, Jovana Olbine, Sime Simića i drugih o prekrštavanju srpskog naroda (tu je i studija Luja Bakotića o Srbima katolicima, kojih danas više nema — svi su, preko papističke politike, pohrvaćeni).
 
Nezaobilazne su analize porekla Albanaca iz pera Hrvata Šuflaja i članak Vladana Đorđevića o albanskom pitanju i odnosu evropskih sila prema njemu. Veliki deo knjige bavio se središtem "hrišćanstva bez Hrista", Vatikanom, i njegovom srboubilačkom politikom, kao i najbolje čuvanom tajnom Vatikana, Nezavisnom Državom Hrvatskom i njenim iščadijem, Jasenovcem i drugim logorima i jamama kojima se, po ko zna koji put, dokazivalo da je u pravu bio Dostojevskov knez Miškin kada je rekao da je rimokatolicizam gori od ateizma jer nameće izopačeni Hristov lik. Srbi u Sloveniji, Srbi u Hrvatskoj, Srbi u Bosni i Hercegovini, Srbi u Vojvodini i na Kosovu i u Metohiji, Srbi u Makedoniji — sve je to bila tema "Katene". Naravno, Kijuk je želeo da osvetli i zločinačku politiku Komunističke partije prema srpstvu — objavio je niz ogleda na tu temu, među kojima se isticao tekst Koste Čavoškog o KPJ i srpskom pitanju.
 
Autora u knjizi ima preko 260!
 

RECEPCIJA SRPSKE ENCIKLOPEDIJE

Kijukova knjiga bila je toplo pozdravljena od niza značajnih imena srpske kulture. Na beogradskom predstavljanju "Katene", naš poznati istoričar Relja Novaković je rekao: "Listajući i pročitavajući sadržaj i tekstove u meni je sve više sazrevalo osećanje da je Predrag Dragić ovim svojim delom, kako bi jedan rimski pesnik rekao, podigao spomenik trajniji od tuča i uzvišeniji od piramida/.../, a takvi spomenici ne pripadaju samo tvorcima, već postaju i ostaju zajednička tvorevina.

Predrag Dragić je to sigurno i želeo. /.../ Nadamo se da će plodonosna zrna iz kojih je satkan sadržaj ovog uistinu jedinstvenog dela dospeti i na mržnjom zatrovana polja i utrine evropskih i vanevropskih nasilnika kojima više ništa nije sveto osim svoje sile i nasilja kojima bi da zatru sve i sva što im se suprotstavlja. /.../ Treba očekivati da će ova divna knjiga biti i podsetnik i udžbenik, ali i podsticaj za dalja dokazivanja o sebi i svojim pravima sticanim ni brzo ni lako." Zoran Gluščević je istakao da će "Katena" "na svetskoistorijskom planu pomoći osvešćivanju našeg nacionalnog bića i habitusa.

Učiniće kraj iluzijama o hrišćanskoj humanističkoj Evropi, pokazaće da se istorijska prijateljstva ne grade na sentimentu i na nekoj duhovnoj privlačnosti, nego na golom surovom političkom interesu, da smo mi naivno, sva nužna, ratom izazvana savezništva, proglasili za sentimentalna prijateljstva, pa se sad čudimo kako nas ti, nekada sentimentalni prijatelji, kojima smo pre nego sami sebi podizali spomenike, sada gađaju u srce, prizivajući bauk svetsko-huškačke ratno-fašističke i jako prikrivene invazije na našu zemlju i na naš narod. /.../ Srpska vlada bi morala da otkupi ovu knjigu, da je fotokopira, i da je na hiljade strana i u hiljade ruku pošalje, jer je to nezaobilazno oružje za orijentaciju, za pribiranje i integraciju narodnog duha /.../"

Poznati istoričar umetnosti i kustos Muzeja SPC, Slobodan Mileusnić, naglasio je da je malo zbornika u nas koji su sa takvom ozbiljnošću, objektivnošću i naučnom širinom prikazali realnost tragične, ali i uzvišene, srpske egzistencije. Slobodan Rakitić je istakao: "Katena Mundi je knjiga istine, knjiga savesti, ali i knjiga o kontinuitetu stradanja. U tom svetlu sadašnja stradanja srpskog naroda ukazuju nam se kao kazna za zaborav stradanja i poniženja u prošlosti na koji Katena Mundi pokušava da nas opomene./.../Ono što u sretnim zemljama rade čitavi instituti, akademije nauka, ekipe stručnjaka, to je ovde ostvareno fantastičnim trudom pojedinca, gospodina Predraga Dragića Kijuka. I zaista, ja mu kažem hvala".
 
A u predvečerje bombardovanja Srbije 1999, mr Marijana Matović, bibliotekarka iz Čačka, objavljuje ("Čačanski glas", 5. mart 1999.): "Jedinstvena srpska hronika, čije je stranice napisala intelektualna elita, dokument je neprocenjive vrednosti i za naučnog radnika i za svakog obrazovanog građanina i nadilazi svojstva "običnog" zbornika. Neumoljivim faktima ona dokazuje evropski značaj jednog samosvojnog naroda koga je vetar vazda šibao, ali nikada nije povio." Marijana Matović je uočila da nam zbornik pomaže da uočimo i razloge zbog kojih se zlokobna senka nad Srbe nadvila i na pragu 21. veka.
 

KIJUKOVI RAZLOZI

Govoreći o zborniku na predstavljanju u Beogradu, Kijuk je istakao: "U svim epohama gde je civilizacija uplašena sopstvenom civilizovanošću posezala za varvarstvom, srpski narod je plaćao svoje kulturno i geopolitičko predodređenje kao narod Istoka na Zapadu, odnosno Zapada na Istoku". Tada je i izneo aksiološke pretpostavke svog rada, rekavši: "Dao sam, kao priređivač ove knjige, humanističkom idealu prednost nad političkim pragmatizmom bilo kog porekla".

Na predstavljanju knjige u Kraljevu, u septembru 1992, Kijuk je istakao da mu je jedan od ciljeva bio da se pozabavi fenomenom rimokatoličkog totalitarizma, ukazujući na važne konstante istorije: "Prvo, da Rimska crkva jeste politička institucija i, drugo, da uvek postoji interesovanje papističke crkve za zauzimanje balkanskog prostora koga ona uvek tretira kao deo katoličke provincije"... I dodao je: "Ova knjiga je glas razuma, ali je pitanje dometa tog glasa vrlo problematično. Koliko vredi nuditi taj glas svetu koji je osudio svaki humanistički ideal, svetu koji liči na špijunski zverinjak i hrišćanskom svetu koji je svoj evolutivni put potvrdio logorskim dvadesetim vekom?" Pa ipak, bio je uveren da ima smisla praviti knjige kakva je "Katena": "Ako glas razuma ne može da menja političku savest, može i mora da prestane da saučestvuje u zločinu", dodao je.
 
Kijuk je bio veliki Srbin, Evropljanin i hrišćanski čovek koji će duh svoj predati Bogu na dan Časnih veriga Svetog apostola Petra 2012, dan kada su, u starini, Srbi imali običaj da se hvataju za usijane verige na svom ognjištu, i nije ih peklo, po blagoslovu Božjem. To im je, uz nekvarenje bogojavljenske vodice, bio pouzdan materijalni znak da je njihova vera Bogom otkrivena, i da za nju vredi živeti i umirati...
 
Kijukove "Verige" su nama, danas i ovde, jedan od dokaza da za tu veru, sa tom nadom, i u toj ljubavi, vredi živeti, umirati i vaskrsavati, jer je Hristos na njoj zasnovao postojanje sveta i čovečanstva.

 
O Preobraženju 2012.

Vladimir Dimitrijević | 23.08.2012. | Двери Српске
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #24 poslato: Decembar 08, 2014, 12:18:09 am »

**

CATENA MUNDI

SRPSKA HRONIKA NA SVETSKIM VERIGAMA





KULTNA KNJIGA SRPSKOG NARODA • ENCIKLOPEDIJA SRPSKE ISTORIJE I DUHOVNOSTI



Predrag R. Dragić Kijuk


Srpska hronika na svetskim verigama

Relativnost istine onemogućava duhovni razvoj. Zatvaranje očiju pred istinom spada u duhovnu prevaru. CATENA MUNDI je, zato, otvorena knjiga, knjiga koju svako, ko ima potrebu za preispitivanjem kulturnih ili političkih dogmi, može, i treba, da proverava.

Na vratima novoga veka, započinjući rad na ovome zborniku, priređivač je verovao da ovakva knjiga ima dvojednu važnost: čitaoca suočava sa potrebnim obaveštenjima kako bi se on objektivno odnosio prema nacionalnim zabludama, kao što ga, potrebnom reistoriografijom i nekonvencionalnom kulturnom sintezom, suočava i sa svim iskušenjima egzistiranja naroda koji je oduvek predstavljao "Istok na Zapadu i Zapad na Istoku".

Svi zastupljeni tekstovi doprinose reaktuelizaciji važećih tema (odnos slovenstva i evropstva), reanimaciji autohtonosti balkanske populacije (vinčanska kultura kao kolevka svetske civilizacije), reafirmaciji istorijskih istina o narodu izvan matične zajednice (prisustvo srpskog etnikuma u Dalmaciji, Hercegovini, Bosni, Hrvatskoj i Slavoniji), redefinisanju pragmatskih i potisnutih političkih uporišta (interesi papstva i pravoslavno pitanje) te revalorizaciji duhovnih vrednosti srpskog naroda, koje je on ugradio u mediteransku to jest evropsku civilizaciju. Istovremeno, argumenti u korist srpske državnosti i političke istorije (koja je doprinela poimanju srpskog kao istorijskog naroda) jesu i argumenti koji pokazuju na sve posledice proizišle iz prava na ovakvu istorijsku svest.

Ideje koje su zastupali tvorci novije političke istorije, naime, najčešće nisu predstavljale i političku korist srpskog naroda. Ali, kako iz današnje vremenske distance lako uočavamo politička ogrešenja, to prigovor ovakve vrste ne dobija na ozbiljnosti, koliko na ozbiljnosti dobija tragično saznanje o rasutosti srpskog življa na prostoru u kome je on trajao, stvarao i stradavao, na sve četiri strane balkanskih "svetskih veriga", gde ga je istorijska sudbina zadesila. Otuda prigovor političkog ogrešenja ima manju važnost za političku istoriju (koja je promenljiva kao i samo političko umeće) a presudnu važnost za razumevanje martirijske istorije srpskog naroda. Kako CATENA MUNDI nije knjiga političkog uma (upućuje na humanistička traganja a ne na implicitna ili eksplicitna politička rešenja) ona predočava da političku utopiju i treba razumeti kao utopiju, jer samo na taj način martirijsko iskustvo postaje zbiljsko istorijsko iskustvo. I više od toga: kao zbiljsko iskustvo dogođene istorije, odnosno dogođeno iskustvo, martirijska istorija srpskog naroda najbolje pokazuje kako ravnoteža interesa i ravnoteža snaga mogu biti u suprotnosti.

Najnoviji događaji (raspad II Jutoslavije) upravo su potvrdili ispravnost priređivačevog opredeljenja da nacionalnu istoriju Srba razmatra uz pomoć demistifikatorskog stanovišta. U tom smislu i sadašnji pogromi, kojima je izložen srpski narod (državni teror u Hrvatskoj), pokazuju kako se politički interesi na Balkanu pojavljuju kao sredstvo asocijativne politike (politička anahronija) ali i kao sredstvo političko-verske revitalizacije (politička majorizacija).

Utaočen u zabranjenom istorijskom pamćenju, i zatečen u vekovima podvrgnutom prozelitizmu najrazličitijih provenijencija (vizantijskom, rimskom, habzburškom, antislovenskom, kominternovskom, boljševičkom i danas neofašističkom sa primenom genocidnih težnji), srpski narod je postajao sve udaljeniji od humanističkih ideja sveta, koji se pokazao prijemčivijim istini po kojoj je iskustvo savesti iznad mučeništva hrabrosti. Zarobljen sopstvenom biografijom, a ograničen, geopolitički, nije uspevao da probudi evropsku savest. To će potvrditi i poslednja dva rata. Umesto, na primer, opravdanih kulturoloških i istorijskih zahteva koji bi globalnu političku savest usredsredili na reviziju balkanizacije, srpska međuratna politika se bavila zahtevima državničkih neofita u predratnoj Jugoslaviji, pa je tako samu sebe periferizirala.

Ni nakon drugog rata srpsko političko biće nije izvršilo pritisak na globalnu političku savest. Ostalo je zapreteno u komunističkom rezervatu bez mogućnosti da, u okvirima nametnutih klasnih interesa, ostvari pravo na reviziju nacionalnih zahteva, ili reviziju već uveliko potisnute kulturološke hronologije Balkana, u kojoj mu je pripadalo važeće mesto. U posttitoističkom periodu, ne afirmišući dovoljno sopstveno samosuočavanje sa političkim zabludama, politikološka i intelektualna javnost nije suočila svet ni sa permanentnim egzodusom srpskog naroda u Brozovoj tiranokratiji (verska, nacionalna, teritorijalna uskraćenost), ni sa martirijumskom istorijom kroz koju je razdeljeni narod vekovima prolazio, ni sa genocidom odnosno anihilacijom kojima je bio podvrgnut srpski narod u I i II svetskom ratu, niti sa predrasudama koje je o njemu uspostavljao ispolitizovani papski ekspanzionizam.

Brojnim tekstovima, najeminentnijih autora, o srpskom pitanju u Evropi, CATENA MUNDI predstavlja prvu knjigu, i jedinu, u istoriji sopstvenog naroda čija je metodologija prevashodno demistifikatorskog određenja. Demistifikaciji podležu sve pogrešne nacionalne opcije, posebno kulturološke opcije koje su bile u "službi agresora", zatim političke opcije koje su unifono "kreirale" istoriju i duhovnu egzistenciju srpskog naroda — do uočavanja novog totalitarizma kome je danas izložen ovaj narod izvan njegove matične zajednice.

U uslovima uspostavljanja zajedničkog evropskog ekonomskog poretka, politike interesnih sfera evropske zajednice i težnji političke i kulturne predominacije — srpsko pitanje u Evropi se razmatra kao jeretičko političko pitanje završnog tipa. Upravo zbog sopstvene pragmatske indolencije politike, nauke i kulture, na koju je bio osuđen poslednjih 70 godina, srpski narod se našao u najvećoj istorijskoj izolaciji. Tako se i moglo dogoditi da se treći put u ovome veku Srbi nađu pred iskušenjem zakona i Dobra. I kao što su u Austro-Ugarskoj, 1914, ili u NDH (Ante Pavelića), 1941, zakon i Dobro bili u suprotnosti, na isti način zakon i Dobro, 1991, i u drugoj NDH (Franje Tuđmana) jesu u koliziji. Krivica je u sva tri slučaja pripisivana Srbima koji ne poštuju zakon (oktroisan protiv njihovih interesa) i koji nisu u stanju da prihvate — Dobro (tj. asimilaciju). Pristajanje na "neuznemiravanje" globalne kulture i političke savesti, poslednjih sedamdeset godina, posledično je srpski narod dovelo u situaciju kulturnog provincijalizma i političku opciju balkanizma.

Pragmatski politički um, i njemu epigonski, udvorički, intelektualni um trošio se u pogrešnim samosvojnim ili ponuđenim rešenjima, trošeći uz to i nacion. Simfonični um, koji sabira moć naciona u teleološkom smislu, bio je decenijama podvrgnut kontroli i sputavanju. Utoliko je, ne nalazeći pravo mesto u zajednici kulture evropskih naroda (budući asimilovan političkom ekvilibristikom), srpski narod predodredio sebi mesto martirijske izvesnosti pristajući da bude instrumentalizovan 1918. godine u politici interesa velikih evropskih naroda. Tako je gubio svoje važeće uporište u evropskoj kulturi, gde bi mu sa malo više upornosti jedino i bilo neosporavajuće, neobespokojavajuće mesto — a trajao u politici čiji su interesi potiskivali i njegovu političku i njegovu kulturološku istoriju. Politički um je, prema tome, sopstvenom narodu onemogućio sabornost u trajanju, oduzimao snagu nacionu, i zato je istorija ovoga naroda, u razmacima između martirijskih pogroma, nastojala da makar postoji kao istorija naroda koji je biološki istrajao. Knjiga CATENA MUNDI, zato, jeste otvorena knjiga, knjiga koja suočava nacion njim samim kao što ga suočava i sa humanističkim idealom sveta, kome je, takođe, bilo uskraćeno pravo na globalnu civilizacijsku savest. Umesto kulture istine suočavao se jedino sa minorizovanim "balkanskim sindromom". I baš zato, jer deo političke istorije Balkana jeste deo političke istorije totalitarnog rimokatoličkog prozelitizma posve je prirodno što ova knjiga pomaže demistifikaciji papske institucije, iako ne služi manipulaciji verskih osećanja pripadnika rimokatoličkog crkvenog obreda. Na isti način, ova hronika srpskog naroda na "svetskim verigama" upućuje čitaoca da u duhovnoj aksiologiji nema simboličnog pranja ruku. Tim pre, izgrađujući priču o Pilatu, do koje papokratska tradicija veoma drži, do mitske aksiologije isključivo zbog svoje militantne istorije — papokratija previđa da i njeno najnovije zastupstvo u političkoj istoriji ovog dela Balkana demantuje njene izvorno hrišćanske porive. Tamne mrlje civilizacije svedoče da je svet "pun velikih i malih Pilata" (P. D. Uspenski), pa kao što se ne može njih osloboditi, svet ne može ni oprati ruke od njihovih nedela.


Iz predgovora knjige Catena mundi


CATENA MUNDI Srpska hronika na svetskim verigama ▪ II izdanje
Priredio
Predrag Dragić Kijuk
Izdavač
Catena mundi doo, Beograd
Glavni urednici
Branimir Nešić & Boško Obradović



* * *

11000 Beograd, ulica Vojvode Stepe 113, lokal 8
telefon 011/3980739 ▪ 011/4060390
kontakt1@catenamundi.rs
www.catenamundi.rs
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: