Bogdan Popović (1863—1944)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Bogdan Popović (1863—1944)  (Pročitano 11436 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« poslato: Januar 14, 2011, 02:56:09 pm »

*




BOGDAN POPOVIĆ
(Beograd, 01.01.1864 — Beograd, 07.11.1944)

Tvorac današnje književne kritike u srpskoj književnosti jeste Bogdan Popović (rođen u Beogradu 1863*). Kao pisac, kao osnivač i prvi urednik Srpskog književnog glasnika, kao dvadesetogodišnji nastavnik književnosti na Velikoj školi i Univerzitetu, on je bio od stalnog i velikog uticaja na mlađe književne naraštaje, i više no iko uticao na pravac današnje srpske književnosti. On je uveo francuski duh u srpsku književnost, uneo moderna književna i umetnička shvatanja, stvorio modernu književnu kritiku srpsku i pod njegovim neposrednim uticajem razvilo se nekoliko najznačajnijih novih pisaca.

Iako je počeo pisati po političkim listovima, još početkom osamdesetih godina, ipak početak njegovog književnog rada bio je u Otadžbini za 1887. 1889. počela je izlaziti njegova sjajna studija Bomarše. Svoje uvodno predavanje O književnosti štampao je prvo 1894. a u drugom, proširenom izdanju 1911. Matica hrvatska 1911. godine izdala je njegovu Atologiju novije srpske lirike, posao umetnički u svakom pogledu. Inače, od njega ima znatan broj književnih i umetničkih studija, članaka, ocena, rasturenih po časopisima, naročito u Srpskom književnom glasniku [između kojih je 1914. objavio prvu knjigu svojih Ogleda iz književnosti i umetnosti]. Više teoretičar no praktičar, više filozof umetnosti no književni kritičar, on se retko zaustavlja na datom književnom i umetničkom delu, no ceo posao uopštava, ulazi u teorijska pretresanja i izlaganja, i povodom pojedinih dela i pojava daje iscrpne estetičke studije. U tom pogledu od naročitoga su značaja studije: o vaspitanju ukusa, o načelu harmonije, o detaljnoj estetičkoj analizi, o alegoriji i satiri, o pesničkoj dikciji, o književnim listovima, o jugoslovenskoj umetnosti.

On ima nekoliko krupnih osobina koje ga stavljaju nad ostalim književnim kritičarima srpskim. On nije bio samouk u književnosti kao Svetislav Vulović, ili diletant kao Ljubomir Nedić, no je imao solidnu stručnu spremu, i ušao u književni rad kada je svoj duh potpuno formirao i ukus potpuno utančao kod najboljih pisaca starih i novih književnosti. On je zapadnjak, i u srpsku književnost uvodi evropski duh i evropsko merilo. 1901. pisao je: "Strana književnost je srpskoj danas najpotrebnija; strana je književnost ono što je danas srpskoj književnosti najvažnije." Znalac jezika, on je upoznat sa svima glavnim evropskim književnostima. Zatim, njegovo estetičko obrazovanje nije bilo samo ograničeno na književnost no i na sve grane umetnosti, na muziku, slikarstvo, vajarstvo. I otuda njegova estetika ima široku podlogu, znanje sviju umetnosti, i otuda je on ne samo najbolji književni no i najbolji umetnički kritičar srpski.

On u srpsku književnost uvodi načela moderne, pozitivne estetike, ali u isti mah neguje i razvija čisto estetičku kritiku, analizu umetničkih efekata. On u tome pokazuje neobičnu tančinu ukusa, sposobnost za raščlanjavanje i objašnjavanje, nezavisnost i sigurnost suđenja. Iz te njegove vrline izlazi i njegova glavna mana. U želji u sve da uđe i sve da objasni, on se često suviše zaustavlja na pojedinosti, dubi je, usredsredi i pažnju i vreme na nju, često stvara teškoće onde i gde ih nema, u svakom slučaju preuveličava ih, tako da se često pojedinosti istaknu na štetu celine. On hoće sve da kaže, na najbolji način i najjačom i najiscrpnijom argumentacijom, i zato radi sporo i to objašnjava njegovu relativno malu plodnost.

Bogdan Popović je u srpskoj književnosti utvrdio tradiciju da se o književnosti ima književno pisati. Vaspitan u najboljoj književnoj školi i kod najboljih pisaca, sa urođenim spisateljskim sposobnostima, on je otpočeo pisati književnim, novim, živopisnim i duhovitim, ali jasnim i krepkim stilom, koji je docnije dobio ime "beogradskog stila". On ima u stvari dva stila: stil kojim je pisao Bomaršea i neke svoje polemike, stil sjajan, sa mnogo ukrasa, i boja, živopisan i pun varnica duha; i stil precizan, koncizan, otmeno uprošćen, ubedljiv i prirodan, kojim danas piše svoje književne studije. On je dao primera dobrog književnog pisanja, i u tom pogledu poveo za sobom ceo jedan niz novih pisaca.

Uticaj Bogdana Popovića na najnoviju srpsku književnost bio je i ostaje vrlo veliki. On je u prilikama kada je trebalo, umeo da bude oštar, ali ne sa onom surovom negativnošću Ljubomira Nedića. On je rušio, ali ne iz zadovoljstva da gleda ruševine, no da raščisti zemljište za građenje novoga i boljega. Više no iko učinio je za duhovno stvaranje i obrazovanje novog književnoga naraštaja, i veći deo današnje književne proizvodnje srpske nosi otisak koji joj je on dao.


Jovan Skerlić
Istorija nove srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #1 poslato: Avgust 15, 2012, 10:24:49 pm »

**

BOGDAN POPOVIĆ
 

Prva moderna shvatanja u književnoj kritici i estetici kod nas je uneo istaknuti profesor Beogradskog univerziteta Bogdan Popović. On je bio francuski đak, koji se književno i idejno izgradio na principima poznate estetičke teorije "umetnosti radi umetnosti".
 
Bogdan Popović je kao profesor književnosti i književni teoretičar izvršio veliki uticaj na srpsku književnost u prvim decenijama XX veka. Pored radova o piscima i problemima naše književnosti, on je dosta pisao i o francuskoj literaturi. Poznati su njegovi eseji i estetičke studije: Ogledi iz književnosti i umetnosti, Bomarše, O književnosti i Članci i predavanja. Bogdan Popović bio je pokretač i prvi urednik jednog od najboljih časopisa koje je srpska književnost imala — Srpskog književnog glasnika. Od posebnog značaja je njegova Antologija novije srpske lirike koja se ubraja u najbolje radove te vrste u celokupnoj našoj književnosti.
 
Bogdan Popović je književni radnik i kritičar koji se naročito bavio književnoistorijskim i estetičkim problemima. On je pripadao onoj struji u našoj i svetskoj kritici koja je književnom delu prilazila prvenstveno sa čisto estetskim stavovima i zahtevima. U tom svom estetizmu on je često išao u krajnost i puritanstvo, svesno zapostavljajući socijalni karakter i funkciju umetnosti i književnog stvaranja. Analiza kompozicije, stila, reči i njihovih najtananijih nijansi, njihovog estetskog sklada — to je uvek u centru pažnje Popovićevog kritičarskog rada. Na taj način on je u svom tumačenju literature najčešće ponirao u njene estetske, umetničke odlike, tumačeći ih isključivo kao izraz određenih estetskih ideja i shvatanja.

Bogdan Popović je, nesumnjivo, našoj književnoj teoriji i estetici dao više značajnih priloga. On je kod nas tvorac i začetnik modernog estetizma u literaturi. Svojim radovima je započeo i utro nove puteve u umetničkoj analizi književnih dela i estetičkom komentarisanju njihovih odlika i vrednosti. Njegova Antologija novije srpske lirike sastavljena je isključivo po takvim merilima, i ona zaista i predstavlja jedno malo remek-delo, rađeno sa visoko razvijenim smislom za lepo i sa krajnje istančanim književnim ukusom. U našu književnu kritiku, koja je često bila gruba, netrpeljiva, pa i proizvoljna, on unosi nove poglede, red i izrazitu težnju ka umetničkom skladu, lepoti i ukusu.
 
Njegov učenik Jovan Skerlić prihvatiće neke principe svoga učitelja, ali će on, uz modernu estetsku analizu, tumačiti književnost sa više realizma i kroz prizmu njene povezanosti sa čovekom i društvenim životom.


Dragutin A. Stefanović & Vukašin Stanisavljević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #2 poslato: Avgust 29, 2012, 11:23:44 pm »

**

O BOGDANU POPOVIĆU
 

U vreme kada se Bogdan Popović javio u književnosti Srbija se formirala kao država evropskog tipa, s birokratskim aparatom, stalnom vojskom i evropskim manirima u tankom sloju građanstva. U književnosti vladao je realizam pod uticajem ruskih realista, u teoriji književnosti javljali su se pokušaji da se "uništi" estetika, u nauci se ispovedao darvinizam i materijalizam, a u politici naprednjaci i radikali nepoštedno su se borili za vlast. U takvoj, polukulturnoj sredini i ranije su kritičari nastojili da nađu kriterije za ocenjivalje srpske književnosti u stranoj književnoj kritici: Svetislav Vulović u "prirodnoj" kritici Bernea, a Ljubomir Nedić u nemačkoj i engleskoj književiosti. Bogdan Popović je, kao lisansije Pariskog univerziteta, prvi uneo duh francuske književnosti i kritike u srpsku kinjiževnost i kritiku, koji će do danas imati dominantan uticaj u njima. U to vreme u našoj književnosti je bilo darovitih pisaca odista odanih književnosti, ali oni su pisali bez dovoljne književne i teorijske spreme, po svom ličnom osećanju i znanju, koje je bilo vrlo malo. Još na početku veka, pokrećući Srpski književni glasnik, Popović je isticao kako našim piscima ne nedostaje ni volje za pisanje, ni dara, nego obrazovanja i discipline. I čitavog svog života nastojao je da u srpsku književnost uvede više obrazovanja i više spisateljske discipline. To je bio njegov osnovni cilj i on ga je dobro ispunio, kao univerzitetski profesor, kao kritičar i urednik časopisa, ličnim kontaktima s umetnicima i preko svojih prijatelja i učenika. Pre njega držalo se da je darovitost jedina vrednost književnog stvaranja, a on je, odbacujući ovo uverenje, isticao da je pored talenta potrebno imati i ukusa, a ukus po njemu je pretežno rezultat obrazovanja. Niko se nije do te mere borio protiv primitivizma u mladoj srpskoj književnosti i niko nije do te mere podvlačio ulogu kritičkog duha u samom stvaranju kao on, ističući da će srpska književnost dostići mnogo viši rast kad njeni pisci budu imali više kritičkog duha i dobro odnegovan ukus. U svojoj kritici Crtica Svetozara Ćorovića (1901) on kaže: "Što je kritičko osećanje u nekog pisca razvijenije, to je sve manja verovatnoća da će zamišljeni, začeti efekti biti promašeni ili početi pokvareni, sve veća verovatnoća da će pogrešaka i neutralnih mesta biti sve manje, a lepih mesta sve više".


NJEGOVO SHVATANJE UMETNOSTI, ESTETIKE I TEORIJE KNJIŽEVNOSTI

Po Popovićevom shvatanju "najviša umetnost je uvek bila realistička, veristička, naturalistička". Njen cilj je "preproizvođenje" stvarnosti, "umetničkom rukom ponovo stvoren svet", istinito prikazivanje prirode: "Istina" i "Priroda" — tu je sve što je zrelo i pravo lepo. Prva je najviši cilj, a druga je jedini pravi i dobar učitelj. Najveći umetnici su oni koji se najviše približavaju životu i najvernije ga slikaju, ne izostavljajući "sitno i krivudavo grananje života". Najveći umetnici su umetnici najvišeg životnog realizma.

Polazna tačka njegove teorije književnosti i estetike jeste da je umetničko delo "adekvatna ekspresija interesantne impresije". Impresija je ono što dolazi prvo i što predstavlja sadržaj dela, a ekspresija je ono što uobličava sadržaj, što mu daje formu i čini umetničkim delom. Nasuprot Kročeu, po kome je umetničko delo uvek ekspresija kojoj ništa ne prethodi, koje je sama ta ekspresija i nema nikakav pripremni, prethodni stupanj, Popović smatra da obradi u umetničkom delu prethodi izvesna tema, sadržaj, impresija. Iako teorijski ne daje prednost ni ekspresiji ni impresiji, Popović, izuzev u analizi Domanovićevih satira u "AlegoričnoJ satiričnoj priči" (1902), uvek na prvo mesto po važnosti stavlja ekspresiju, obradu, oformljenje, uobličenje umetničkog dela, a na drugo njegov sadržaj, impresiju, temu. Njegove analize dela pojedinih umetnika uvek se svode na ispitivanje kako je delo uobličeno, koliko je harmonično i kako je složeno iz svoJih komponenata, s obzirom na zahteve jednog posebnog roda ili jedne posebne vrste umetnosti. Popović skoro nikada ne analizira sadržaj umetnosti, već samo njihovu ekspresiju, karakteristične crte njihovog umetničkog izraza.

Popovićevo pretežno interesovanje za formalne zahteve književnog stvaralaštva tesno je povezano s njegovim učenjem o ukusu. Za njega najveći umetnici nisu oni koji su najjači u idejama i sadržaju svojih dela, nego oni koji su pokazali najveće majstorstvo u uobličavanju svojih dela. Popović je najveću pažnju posvećivao onim umetnicima koji su postigli savršenstvo maksimalno dobrim izrazom jedne stvaralačke osobine. Nasuprot velikim revolucionarima u umetnosti, pokretačima novih shvatanja u umetnosti i vođima velikih književnih pokreta, on je isticao one umetnike koji nisu izmislili ništa novo, ali su jednu crtu stvaralaštva, u oblasti uobličenja umetničkog dela, doveli do vrhunca. Po njemu, nije bitna osobina u kojoj se umetnik odlikuje, nego stepen u kome on tu osobinu dovodi do njenog vrhunca. Onaj umetnik koji je u najvećoj meri izrazio jednu umetničku osobinu, upravo njeno savršenstvo, veći je od umetnika koji poseduje jednu višu osobinu, ali je ne dovodi do njenog savršenstva, već je manifestuje s manje intenziteta i daje je s manje potpunosti. Onaj ko pokazuje najviši stepen jedne osobine vrlo je velik umetnik, a to, Popoviću znači isto što i biti veliki umetnik. Cilj umetnosti je, prema tome, formalne prirode i sastoji se više u tome da se postigne savršenstvo u jednom umetničkom obliku nego da se izrazi jedan dubok i važan ljudski sadržaj i iskaže jedna velika životna istina. Po Popoviću, na najvišem nivou stoje oni umetnici koji su postigli savršenu harmoniju važnog sadržaja i izvrsne forme, ali takvih umetnika je malo, a odmah iza njih dolaze umetnici koji su samo jednu osobinu umetničkog stvaranja doveli do savršenstva. U svom predavanju o Herediji (1911), on kaže: "Ono što rade pokretači, tvorci "novoga", to su često samo pokušaji, nesređeni, nesavršeni; mnoge su novine bez vrednosti; druge, opet, imaju u sebi više rđavoga no novoga. Pokretači, tvorci novine nisu uvek najviši ljudi. Posle njih imaju da dođu oni koji će odvojiti zrno od kukolja i dobrome dati njegov savršeni, konačni oblik. Najviše, naravno, stoje oni koji su i iznalazači i u isto vreme savršeni izvršioci i dovršioci svoga iznalaska. Ali ti se broje na prste. Heredija ne ide u te. Njegovo je (kao što rekoh) to da je nađenu vrstu podigao na njen najviši stepen".

Ovaj problem je izričito postavio već pisac rasprave "O uzvišenom" iz XVI veka n.e. (Longin ili Dionisije), ističući da je velikim piscima teško da ostanu na visinama do kojih se uzdižu i da im se mnoge slabosti mogu oprostiti zbog njihovih izuzetnih vrednosti. Popović je, stavljajući besprekorne umetnike drugoga reda gotovo na najviši pijedestal umetnlčke vrednosti, odmah do malog broja najvećih umetnika, mislio drukčije, podvlačeći da se samo na njih treba ugledati. Kao nastojanje da se nađu najpogodniji uzori za jednu mladu i talentovanu, ali nemarnu i razbarušenu književnost uglavnom poluučenih inteligenata, koji su tek svojom prvom generacijom izišli iz seoskih gunjeva i opanaka, ovaj Popovićev pretežno formalni kriterij najviših književnih vrednosti ima relativne vrednosti. Ali apsolutno uzet, kao ideal jedne estetike, on se brzo pokazuje kao nepotpun i nedovoljan. To se naročito vidi ako se izvedu konkretna poređenja. Čak i Popovićeva poređenja jasno pokazuju kako je nepravedno i neopravdano potcenjivao velike i zamašnije pothvate na račun manjih i neznatnijih. On je, na primer, tvrdio da više vredi pripovetka Alfonsa Dodea Koza gospodina Segena nego Jadnici Viktora Igoa! Preterujući u isticanju značaja ukusa na račun genijalnosti, Popović se ogrešio o veliku estetičku istinu da estetičko zadovoljstvo proizlazi iz intenziteta koji nam pruža jedno umetničko delo i da od njegovog intenziteta zavisi koliko nedostataka može da ima. I on priznaje vrednost darovitosti kao uslov za stvaranje umetničkog dela, ali neopravdano naglašava i podvlači naročitu i prevashodnu vrednost ukusa.

U predavanjima iz teorije književnosti, koja su objavila dva njegova učenika na osnovu svojih beležaka, Popović je najdoslednije utvrdio tri kriterija vrednosti jednog umetničkog dela:

1 osećanje,
2 adekvatnost obrascu, odnosno značajne pojedinosti i
3 harmoniju.

U raznim prilikama on je svaki od ovih elemenata isticao kao najvažniji. Tako je u studiji o Zmaju rekao: "Osećanje je bitna, prva i bezuslovna osobina svake umetnosti, dakle, i pesništva", a u uvodnoj reči na prvom javnom času univerzitetskog društva za negovanje muzike Collegium musicum (1926) isticao je kako muzika stoji na vrhu hijerarhije umetnosti, jer preko drugih umetnosti dobijamo osećanja istim putem kao i iz spoljnjeg sveta, preko uma, dok muzika "ne izaziva osećanja, ona je sama osećanje", ona je "čisto osećanje". Po onome što je, međutim, rekao u svojoj studiji o Herediji izlazi da je pronalaženje značajnih pojedinosti i njihovo spajanje u celinu najvažniji i najznačajniji postupak u umetničkom stvaranju: "Svako je umetničko delo zbir pojedinosti u koje se razgranava početna zamisao; i — kad ostavim na stranu samu vrednost te početne zamisli — sva teorija i praksa umetničkog dela svodi se na tu sposobnost: umeti za osnovnu misao iznaći one značajne pojedinosti koje osnovnu misao najbolje ističu". A po onome što iznosi u analizi Kostićeve Gordane (1899), izgleda da su sve druge osobine beznačajne prema harmoniji, koju identifikuju s ukusom i čak naziva logikom umetnosti: Načelo je harmonije najneobilaznije i najopštije od svih načela kojima umetničko ili književno delo ima po nužnosti da se pokori. U tom pogledu sve su druge osobine umetničkog dela od manje važnosti. Nijedna od njih nije delu naročito i neophodno potrebna". No bez obzira na ove neskladnosti u isticanju najvažnije osobine uspelog umetničkog dela, nesumnjivo je da ove tri osnovne osobine uzete kao tri osnovna kriterija, nisu dovoljna osnova za ocenu vrednosti jednog umetničkog dela. Svojim drugim i trećim principom ova teorija osnovnih kriterija vrednosti umetničkog dela nije potpuna i nedovoljna je za ocenjivanje vrhunskih umetničkih dela. I u ovom slučaJu izgleda da je akcenat na obradi umetničkog dela, odnosno na podvlačenju onih odlika stvaranja koje su nedostajale srpskoj književnosti u vreme kada je Popović stvarao estetičku "kriteriologiju". Uslovljenost određenom situacijom u srpskoj književnosti i u ovom slučaju dovela ga je do jednog vrlo relativnog estetičkog zaključka.

Popovićeva opšta književno-estetička shvatanja velikim delom su izložena u okviru analize pojedinih srpskih ili stranih pisaca i njihovih dela. Njegova estetika se stalno ogledala na primerima: pišući o Zmaju, Popović je istraživao šta je veliki pesnik i što je velika poezija; analizirajući tri Domanovićeve satirične priče, razmatrao je probleme satire i alegorije; prikazujući Kostićevu Gordanu, raspravljao je o principu harmonije u umetničkom delu; povodom Špilhagenovog romana Problematične duše (1887), pisao Je o savremenom romanu i njegovim novinama; u članku o Šantiću (1901), ispitivao je pesnički stil; u prikazima prevoda Hamleta od Laze Kostića (1907) i Fausta od Milana Savića (1912), utvrđivao je principe dobrog prevođenja u stihovima. U mnogim drugim raspravama i člancima Popović je istovremeno izlagao i više no jedan estetički problem; tako je činio u svojim eseJima o Meštroviću, Herediji, književnosti, vaspitanju ukusa, Molijeru, Ter Borhu, Collegium musicumu, Bomaršeu, Skerliću, slici i kritici; o napretku umetnosti, ukusu demokratskih masa, elementima umetnosti jednog stvaraoca, stilu, jeziku, pesničkim slobodama, uzorima, kriterijima ocenjivanja umetničkih dela. Ocenjujući pohvalno ili kritikujući jednog umetnika, on je gotovo uvek nalazio prilike da razvije jednu estetičku tezu i da je ilustruje na primeru koji razmatra. I činio je to podjednako sa srpskim, jugoslovenskim i stranim piscima i umetnicima. I svako takvo estetičko razmatranje bilo je usmereno da nekoga pouči, a pre svega srpske pisce i kritičare.


UNOŠENJE EVROPSKIH MERILA

Njegovi primeri i njegove analize imale su uvek jednu jasnu svrhu i jedan jasan cilj: da se mlada srpska književnost oslobodi svojih slabosti i nadmaši svoje dotadašnje uspehe i da se na taj način uzdigne među velike evropske književnosti i s njima izjednači po vrednosti. On je prvi u srpsku književnost uveo evropski kriterij i naše pisce cenio s evropskog nivoa. On je to nekoliko puta i eksplicitno izneo. Tako je, pišući o Zmaju, rekao: "Ja nemam i, strogo kritički, ne mogu imati dva merila, jedno za našu, drugo za stranu književnost; pošto je nemoguće imati dva sistema misli i dve vrste utisaka". I s tog jedinstvenog kriterija on je, poredeći ga sa Sili Pridomom, utvrdio da je Zmaj više nego osrednji pesnik, da je Domanović u Dangi i Vođi dao odlična dela, a da srpska književnost neće imati znatnijeg kritičara od Skerlića.

Evropski kriterij Bogdana Popovića svakako nije apstraktan kriterij. Konkretno, kod Popovića merilo je savremena francuska umetnost, i to, pre svega, parnasizam. Za njega je parnasovska poezija predstavljala vrhunac savremene književnosti i iz nje je najvećim delom i izvukao principe svoje kritike i estetike: osećanje, značajne pojedinosti i harmoniju. Po tim istim principima teško bi mogli dobro da prođu i neki veliki pisci koje de Popović isticao kao uzor, pa i sam Šekspir, koga je uzdizao iznad svih umetnika, ali velike umetnike on je prihvatio bez kritike, kao nešto o čemu se ne može suditi, što stoji iznad kritike i suprotstavlja se njenim normalnim racionalnim principima.


TEORIJA REDA PO RED

Bogdan Popović je svoju antologiju stvorio na vrhuncu svoje kritičarske karijere i ona predstavlja punu afirmaciju njegovih estetičkih i kritičkih principa. U njoj su se teorijski i praktično ovaplotile sve njegove težnje još od 1893. godine, kada je zauzeo mesto profesora na Velikoj školi. Insistirajući naročito na tome da umetničko delo treba da bude u celini lepo, lišeno pogrešaka, harmonično, u skladu s ukusom, on se u odabiranju pesama služio svojom "teorijom reda po red" ili "reči po reč", koju je u sistematskom obliku izložio godinu dana pre pojave antologije u Srpskom književnom glasniku (1910). U vreme kad je Bogdan Popović izložio ovu teoriju kao metod analize književnog dela, ona nije bila ni nova ni originalna. Ovaj metod je sistematski izložio i sproveo engleski erudit i profesor logike Aleksandar Ben ("the line-by-line method") u drugoj knjizi proširenog izdanja svog dela Engleska kompozicija i retorika (1893) ističući da su se njim uzgredno služili svi učitelji retorike još od Aristotela i da je kritičar Semjuel Džonson u svojim Životima pesnika prvi upoznao svet s njim. Popović ga je preuzeo, proširio i, kao ispitivanje delić po delić, preneo na ostale umetnosti kao jedan opšti mikroestetički metod. On sam o ovom metodu kaže: "Metoda 'reda po red', kao što joj i ime kaže, znači metodu ispitivanja, analisanja, kritikovanja književnog dela, ne u širokim, opštim potezima, i po njegovim najširim, moglo bi se reći 'apstraktnim' osobinama, no podrobno, ulazeći u pojedinosti, u konkretne i sitne pojedinosti, iz kojih se sastoje široke osobine i poslednji efekti književnog dela". Ovaj metod, koji se često najtešnje povezuje s Popovićevim imenom, skoro kao jedini teorijski oslonac njegove estetike i, istovremeno, njena paradoksalna negacija, u stvari je samo jedna od prirodnih konsekvenci Popovićeve estetičke teorije, po kojoj je svako genijalno delo sačinjeno od bezbroj tačno pogođenih pojedinosti, koje se sve stapaju u jednu skladnu, harmoničnu celinu. Stoga je, po njemu, metod koji ispituje te pojedinosti pravi metod kritičkog i estetičkog ispitivanja i ocenjivanja umetnosti.

Praktično primenjena, Popovićeva "teorija reda po red" može se s uspehom primeniti na zanatsku i tehničku stranu dela, ali u složenijim slučajevima, u analizi dela bogatih životnim problemima, uzvišenim osećanjima i složenim likovima i raznim registrima izražajnih sredstava, ona se pokazuje kao nedovoljna. Suprotno psihologiji, koja je vladala u doba kada je Popovićev uzor logičar, psiholog, pedagog i stilističar Ben stvarao ovu teoriju, "psihologija forme" (Gestaltspsychologie) utvrdila je da celine nisu prosti zbirovi delova, a to znači da je analiza delova nedovoljna za potpunu estetsku ocenu vrednosti jednog umetničkog dela. Ova starija, engleska varijanta stilističke metode ima sve one slabosti koje ima i savremena, nemačka i italijanska stilistička škola; od elemenata, i to pretežno formalne prirode, ona ne vidi celinu umetničkog dela, koja zavisi od bezbrojno mnogo komponenata, od kojih mu neke daju presudnu vrednost. Jedno veliko umetničko delo ostaje veliko uprkos svojim nedostacima: čak i kad se prime primedbe koje je Tolstoj oštro uputio Šekspirovom delu, Šekspir ostaje gigantski pisac. Ono što vredi u umetničkom delu, to je nemerljivo, ali to je i nešto što se ne može poricati jer svakog čoveka uzbuđuje.

U celini uzev, tačnije su šire, obuhvatnije metode, koje analiziraju krupnije (sociološke, psihološke) komponente umetničkog dela, mada ni one nisu potpune. Izlažući principe teorije red-po-red, Popović je s izvesnlm pravom kritikovao Tenovo sociološko estetičko shvatanje kao suviše isključivo, jer ne rešava osnovni problem estetike: "šta čini lepotu tih dela, nezavisno od toga šta ona znači kao 'dokumenat' rase i vremena u kome je pisac živeo — to su prva pitanja koja se nameću povodom književnih i umetničkih dela". Izlaz iz toga, po Popoviću, treba da pruži analiza red-po-red i delić-po-delić. Međutim ni ova mikroanalitička, stilistička, metoda ne može da reši ovaj osnovni estetički problem i zato se ni sam Bogdan Popović nije uvek držao niti mogao držati ove metode kada je hteo da objasni šta je to što čini jedno delo izvanrednlm u svome vremenu i svom narodu. Najeklatantniji primer za to pruža njegova izvanredna studija o Bomaršeu. Ovo najobimnije delo koje je Popović napisao predstavlja psihološku analizu neobične ličnosti francuskog komediografa i sociološku analizu vremena u kojem je on živeo i stvarao svoja dela. Popović je pokazao kako se sve strane ovog izvanrednog dela francuskog XVIII veka, i one blistave i one manje uspele, mogu objasniti ako se shvati psihološki profil pisca i sociološki profil vremena u kojem je živeo. U ovoj svojoj raspravi Popović je, kako i sam priznaje, stajao pod uticajem Ipolita Tena, što se, takođe, vidi i u njegovom mnogo docnije napisanom predavanju o Molijeru, u kome kaže: "Da je Molijer, mesto Šekspira, živeo u Engleskoj, a Šekspir u Francuskoj, ili da je Šekspir samo živeo docnije, u doba Drajdena, Popa i Adisona, onda bi Molijerove komedije imale slobodan sklop Šekspirovih drama, a Šekspirove obratno". Od vremena i naroda zavisi i sam oblik u kojem stvara jedan umetnik i šta stvara, kome se obraća i šta želi da kaže. U većini svojih, i to najboljih ogleda, Popović se ne drži svoje teorije red-po-red, koja predstavlja poslednju i najmanje opravdanu konsekvencu njegovih estetičkih shvatanja.


ZNAČAJ

Težeći uvek čvrstim, pozitivnim, naučnim zaključcima i znanjima, Popović je najviše učinio i najbolje se osećao u oblasti lingvistike i stilistike. Njegova teorija da se genijalnost u umetnosti svodi na harmonično slaganje najmanjih delova umetničkog dela, prirodno ga je vodila iz kritike i teorije književnosti u stilistiku i lingvistiku. On je prvi u srpskoj književnosti namesto normativne gramatičke (nemačke i ruske) interpunkcije, ukazao na prednosti logičke interpunkcije, slično francuskom i engleskom načinu pisanja. U tumačenju stila i objašnjenju reda reči nije polazio od uskih, gramatičkih i lingvističkih pozicija, nego od širokih, psiholoških i logičkih uzroka i razloga, praveći, na primer, razliku u intelektualnom i emotivnom govoru i izvlačeći iz toga stilističke zaključke. Njegove studije iz jezika i stila zasnivaju se pretežno na uporednoj metodi. Ali postavljajući temelje srpskohrvatskoj stilistici, a, delimično, i uporednoj lingvistici, Popović nije zastupao uski, isključivi normativizam, svestan da svako vreme donosi promene u jeziku i stilu.

Nije čvrsto verovao da postoji jedno jedino i nepromenljivo mišljenje o stvarima umetnosti niti da teoriju treba s punom strogošću primenjivati na praksu i zato, iako pretežno dogmatičar, nije uvek dogmatički primenjivao svoje teorijske stavove u književnoj kritici. I Zmaj, koga je stavio malo više iznad nivoa osrednjeg pesnika, i Šantić, za čije je pesme rekao da "pokazuju sve mane nekorektnog stila", "neprikladno, pogrešno upotrebljavanje reči" i "neistinitosti slika", zauzeli su veliko i značajno mesto među pesnicima u njegovoj antologiji.

On de bio kritičar onog trenutka u razvoju srpske književnosti (prevashodno poezije) koji obeležava veliki napredak u formalnom, artističkom pogledu i koji je najpotpunije oličavao Jovan Dučić. On nije mogao imati pravog razumevanja ni za romantičare, koje je prihvatio (izuzimajući Kostića), zbog toga što su novi pesnici, počev od Vojislava Ilića, predstavljali viši, utlađeniji, savršeniji poetski izraz.

Za njega je stil bio pretežno jedna intelektualna osobina, a osnovna stilska pravila su: jednostavnost, jasnost, jezgrovitost i logičnost kazivanja.

Kao teoretičar i praktičar Bogdan Popović je mnogo učinio za jedan specifičan stil, koji je nazvan "beogradskim stilom". Popović je tvorac i prvi teoretičar beogradskog stila, koji se odlikuje jasnošću, jezgrovitošću, logičnošću, koji se pretežno oslanja na francusku stilistiku i kojim pišu i mnogi savremeni srpski pisci.

Kao čovek višestruko angažovan, a pre svega kao profesor dužan da iz dana u dan drži predavanja na jednoj visokoj školi, Bogdan Popović nije napisao mnogo dela. Njegova najbolja i najcelovitija knjiga je nesumnjivo Bomarše, studija o znamenitom francuskom komediografu kakvu nemaju ni njegovi zemljaci. Sve ostalo što je objavio jesu studije, predavanja i članci, koje je sakupio u dve knjige Ogleda iz književnosti i u knjizi Članci i predavanja o književnosti, umetnosti, jeziku i moralu. Veliki broj članaka i studija ostao je nesakupljen u raznim časopisima, a naročito u Srpskom književnom glasniku, u kome je pisao i pod pseudonimima.

Najplodnije doba njegove kritičarske angažovanosti i rada na teoriji književnosti i umetnosti svakako, kao što je već rečeno, spada u vreme pre prvog svetskog rata, a među najznačajnije što je stvorio spadaju Srpski književni glasnik, Antologija novije srpske lirike i — Jovan Skerlić. Glasnik, koji je pokrenuo i uređivao od 1901. do 1904. godine i obnovio i uređivao 1920. godine, bio je književni časopis koji je godinama objavljivao sve što je bilo najbolje u srpskoj kniževnosti, a njegova je Antologija i danas neprevaziđena svojom celovitošću i svojim slaganjem sa principima po kojima je pravljena. To su notorni zaključci, ali ostaje da se ispita koliki je i kakav je uticaj vršio Bogdan Popović na svog najznačajnijeg učenika Skerlića. I po tome koliko je uticao i na najvećeg srpskog kritičara Skerlića vidi se da je Bogdan Popović svakako najuticajniji srpski kritičar i da nijedna druga ličnost nije, posle Dositeja, Vuka i Svetozara Markovića, izvršila tako viliki uticaj na srpsku knjižovnost, uprkos svim primedbama koje mu se mogu staviti.


Dragan M. Jeremić

Radmilo Dimitrijević • Dimitrije Vučenov
ČITANKA za III razred gimnazije | Beograd, 1974.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #3 poslato: Novembar 26, 2013, 03:02:24 am »

*
OGLED O "HARMONIKAŠKOM" MORALU


BOGDAN POPOVIĆ

Poznati srpski književni kritičar i estetičar , profesor Univerziteta, Bogdan Popović, bio je jedan od intelektualaca koji su, svesno ili nesvesno, živeli za tuđu kulturu i, kroz tu kulturu, za tuđe interese. Prefinjen, aristokratskih manira, velikih znanja, Popović je bio magister elegantiae ne samo Beograda i Srbije. Vaspitan na anglosaksonskoj "počvi", on se našao na udaru stvarnosti krajem Drugog svetskog rata.

Naš poznati astronom, Milutin Milanković, u svojim uspomenama beleži da je, početkom aprila 1944. godine, Bogdanu Popoviću ispričao da Beogradom kolaju šaputanja da bi prestonicu mogli da bombarduju Angloamerikanci. On je rekao: "Nemogućno! – Isključeno! Kao što znate, prvi svetski rat proveo sam u Engleskoj i upoznao njen džentlmenski narod. Svaki Englez zna dobro da smo uskočili u ovaj rat da ostanemo verni našim saveznicima iz prvog svetskog rata. Može li se i zamisliti da će Engleska napasti na svog do groba vernog prijatelja oborenog nadmoćnim neprijateljem i raskrvavljenog stotinama rana? /.../ Zar se može zamisliti da će učiniti svojim prijateljima ono što Nemci učiniše svojim protivnicima? Javno mišljenje Engleske koje bdi nad časti svoje nacije neće dozvoliti da ona bude uprljana takvim nečovečnim delom". A onda je došao 16. april 1944. godine, prvi Vaskrs: bombe naših "saveznika" uništavale su Beograd baš u trenucima kad su ljudi sedali za vaskršnju trpezu.

Kada, tri meseca kasnije, Milanković posećuje Popovića, "telesno i duševno iznurenog, bledog, tužnog i rezigniranog", profesor je veoma jasan: "Ne želim da živim u ovom izbezumljenom svetu. /.../ Izbezumljen svet! Ne želim, ne tražim, ne očekujem ništa od njega. Najbolje je umreti. Umreti što pre". Želja mu se uskoro ispunila, ističe Milanković.
 
Kako bi rekao Žarko Vidović: "Istorijske svesti nema bez svesti o zlu". Zato je autor "Antologije novije srpske lirike" umro skrhan: do svesti o zlu je došao kad je već bilo prekasno, i kad je, posle svega, želeo samo da pobegne iz prostorno-vremenskih koordinata "izbezumljenog sveta".


Vladimir Dimitrijević, 02.08.2012. | Deo teksta preuzet sa: Двери Српске
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: