Običajne pesme [svatovske, počašnice, uspavanke i tužbalice]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « SRPSKA NARODNA (USMENA) KNJIŽEVNOST « Narodna lirika « Običajne pesme [svatovske, počašnice, uspavanke i tužbalice]
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Običajne pesme [svatovske, počašnice, uspavanke i tužbalice]  (Pročitano 79684 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5981



« poslato: Januar 14, 2011, 09:24:43 pm »

**

OBIČAJNE PESME


Narodne običajne lirske pesme dobile su ovaj naziv prema reči običaj. Naime, naši preci činili su utvrđen red postupaka prilikom stupanja u brak, pri krštavanju deteta, slavljenju praznika, ili prilikom sahranjivanja nekog člana porodice. Utvrđeni red postupaka važio je kao pravilo i ono je vremenom prerastalo u nepisani zakon — običaj.

Prema predmetu prikazivanja, običajne pesme se dele na: svatovske, počašnice, uspavanke i tužbalice.


S v a t o v s k e  običajne lirske pesme su vrlo stare po postanku. U njima se peva o prosidbi devojke, oproštaju s roditeljima, radosti zbog života s dragim — dragom, ali i o neizvesnosti dobrog života u novom domu.

Svatovske pesme su pune bogatih opisa devojačke lepote koja se poredi sa suncem i mesecom, opisa svečanog ruha vezenog zlatom i svilom, belih dvorova i raskošnih trpeza. U mnogim ovim pesmama je sve lepo, sjajno i raskošno, puno mladosti i cveća.

"Kad se bjehu svati podignuli,
ne umiju dvora puta naći —
od mirisa rana bosioka,
od ljepote ruže i viole,
od čistine sitne madžurane,
od širine zelene naradže,
od trepeta sivijeh sokola."

Dvori devojački

"Naša snaha čestito ti dođe!
U dvore je sreću donijela,
za kosom joj ogrijalo sunce,
u rukama sivoga sokola,
a u srcu mira i pogodbe,
u ustima meda i pogače!"

Snaha

U svatovskim pesmama nalazi se i tuga zbog rastanka s roditeljima.

"Muči, ne plači, dušo devojko!
Tvoja će majka većma plakati.
Većma plakati, tebe žaliti,
kad tvoje druge na vodu pođu,
a lepe Ruže na vodi nema,
ni lepe Ruže, ni vode hladne."

Kad izvedu devojku


P o č a š n i c e  i l i  z d r a v i c e  jesu pesme kojima se odaje čast domaćinu ili njegovim ukućanima. One se pevaju kad se nazdravlja. U počašnicama ili zdravicama obično se želi dobro zdravlje i sreća. Mnoge od njih su veoma ozbiljne, dostojanstvene i dirljive, ali: ima i vrlo duhovitih i smešnih. Poznate su zdravice kao: Pametnom čoveku, Junaku, Starcu i dr.

"Biserna brada,
srebrna čaša,
biser se roni,
u čašu pada.
Svako ga zrno
po dukat valja,
a sjeda brada
tri b'jela grada!"

Starcu


U s p a v a n k e  su pesme u kojima majka kazuje najlepše želje svome detetu. Pesma je nežna i topla. Melodija je tiha i mila. Uljuljkano dete bez straha mirno spava u toplom majčinom zagrljaju.

"Iš, paune zlatopere!
Ne šetukaj, ne zagučaj,
ne šoboći, ne klopoći,
spusti tvoja zlatna perja
a raširi đuzel repa,
ulez lad u odaju,
kril'ma Jovi 'lada čini
da on spava u 'ladini."

Detetu


N a r i c a l j k e  i l i  t u ž b a l i c e  jesu pesme u kojima se iskazuje tuga i bol. Kao što je snažno osećanje radosti zbog stupanja u zajednički život, bračnu zajednicu, ili dobijanje dece, tako isto je snažno osećanje — bol i žalost za umrlima. Kad roditeljima umre dete, sestri brat, devojci dragi ljudi su tužni i potreseni.

U tužbalicama reči su dostojanstvene, uzvišene, veoma bolne i dirljive. Cela pesma je takva. Tužbalice ili naricaljke jesu: Za ćerkom, Zar ti nije žao, Treći dan na grobu, Iznenadnom pokojniku i dr.

"Kada dođem u dom tamni,
tamnoj mene!
šta ću deci kazivati,
djeci lele!
kad me sretu djeca u put?
srećo moja!
e su djeca mila tebe,
diko mila!
često plaču, sporo rastu,
čest moj jade!"

Treći dan na grobu

Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5981



« Odgovor #1 poslato: Septembar 26, 2011, 08:03:33 pm »

**

SVATOVSKE PESME


Svatovski običaji su vrlo stari i raznovrsni. Ženidba je oduvek smatrana najvećim i najpresudnijim trenutkom u životu, pa je razumljivo što je bila popraćena bogatim obrednim svečanostima. Svatovska pesma je imala pored običajnog i ritualno, obredno značenje. Pesmom se izricala molitva i želja da mladenci budu srećni i dugovečni, da žive u slozi i ljubavi, da izvedu porod i da dočekaju unuke, praunuke i "bele pčele".

Opevan je svaki trenutak svadbe. Svaki deo svadbenog čina ima svoje pesme. Jedne se pevaju kad se prosi devojka, druge kad se po devojku putuje, na povratku, u mladoženjinoj kući. Svaki svat opet ima svoje pesme. Najviše se pripeva mladi i mladoženji, pa mladoženjinoj majci. Pesma kaže:

Zaran', kume, zaran', stari svate!
Moli vam se ženikova majka:
zarana joj snau dovedite,
da donese sunce u nedrima,
u rukav'ma sjajne mesečine!

U svatovskim pesmama ima i mitoloških elemenata. Takva je pesma "Vila zida grad". Vila zida grad ni na nebu ni na zemlji, već na grani od oblaka. Na gradu je sagradila troja vrata: na jedna ženi sina, na druga udaje kćer, a na trećima sedi i gleda

đe se munja s gromom igra,
mila sestra su dva brata,
a nevjesta s dva đevera.

Ritualno (obredno) i mitološko značenje tih stihova odavno je zaboravljeno, a ostala je neprolazna lepota pesme: snažne pesničke slike pred kojima zastaje dah.


P. G.

Vuk S. Karadžić — Narodne srpske pjesme [Knjiga prva] 1824.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5981



« Odgovor #2 poslato: Novembar 04, 2015, 04:07:39 am »

*

TUŽBALICE


Tužbalica od koje se kameni ptica u letu, a kamoli srce u grudima

MELODIJA BOLA I PRKOSA KAO CVET IZ PATNJE

Sadržaji tog običaja uvek su okrenuti budućnosti, onima koji nastavljaju život i to je nadraslo odnose koji su ih stvorili, i preko tužbalica i leleka (muški način izražavanja bola za umrlim) postali su trajne vrednosti srpskog nasleđa

Tužbalica je u srpskom narodu pesma čistog bola i zgrušane patnje od koje kamen puca, otvaraju se rane u duši, krvari prostor dokle glas dopire, iz nje se diže i izvija tragedija svom svojom težinom, u njoj tutnji nesreća kao vulkansko grotlo uvek otvoreno za novu lavu bola. To je svetlost tamne strane reke ponornice iz života, cvet iz patnje, melodija bola i prkosa. U njoj iz reči u reč, iz stiha u stih raste suza koja preti da potopi svet, raste glas žene u pokušaju da nebesa otvori u traženju utehe, i zemlju prolomi, glas od koga se skameni i zaledi ptica u letu, a kamoli srce u grudima. Tako vekovima teče tužbalica, sa majčinim mlekom uliva se u dušu i odatle sa nama na nebo da nas sunce i mesec po njoj prepoznaju. Nema žalbe bez tužbalice i zato žalba nije samo obred sahranjivanja. To je prizma u kojoj se sabiraju sve vrednosti života koji se završio i tim činom se pretvara u opštu vrednost koja nastavlja dalje da živi u ljudima. Žalba ostvaruje i potvrđuje veze između mrtvih i živih, kontinuitet ljudskih vrednosti, jedinstvo vremena i pobedu nad prolaznošću. Veze između predaka i potomaka su samo tanane niti pređe ljudskih duša, ono što se oseća duboko u koštanoj srži, ono što tužbalica pokreće kao iskonsku tugu zapretanu u čoveku, kao bol kolektivnog nesvesnog celog naroda. Sadržaji tog običaja su uvek okrenuti budućnosti, onima koji nastavljaju život i to je nadraslo odnose koji su ih stvorili i preko tužbalice i leleka (muški način izražavanja bola za umrlim) postali su trajne vrednosti našeg nasleđa.

Crnogorsko plemensko društvo je preko žalbe (pokajanja) stvorilo kult pogibije, umiranja za slobodu kao vid pobede nad smrću i slavljenje života. Tako tužbalice žale što svaka prirodna smrt nije pogibija i to je odbrana postojanja čoveka i slobode jer sloboda i slobodan čovek su nezamislivi bez pogibije. Tada se nije smelo i moglo izjednačiti nestanak i pogibija jer to bi značilo i nestanak samog društva i zato je smrt kao pogibija afirmisana kao život sa ciljem. Čitava istorija Crne Gore je neprekidna pogibija i jedna beskrajna žalba koja predstavlja jedinstvo svesti o svom položaju i svojim dužnostima, jedan moralni okvir u kome se pokazuje prisna i organska povezanost interesa pojedinaca, porodice, bratstva, plemena, naroda i države.

Iz zaostavštine Vuka Vrčevića, njegova beleška o ovoj tužalici glasi "Tužba nad Vladikom crnogorskijem Petrom Petrovićem Drugim koju je naricala njegova sestra Stane kad je došla sa nekoliko biranih žena, dok je pokojnik jošt ležao na odru mrtav u Biljardi obučen od Mitropolita kao da će služiti leturđiju. Svak je skrušeno slušao dok je jošt tužjela a pošto svrši obori nekoliko suza, poljubi ga najprije u krst na prsima pa u mitru, pa u ruku i najpotlje u obje noge, svijem se naokolo smjerno pokloni pa ode u sobu Vladičinu đe su mu bile ostale sestre i rodice. Ne mogu izostaviti da ne javim osobitost o Tomu Markovu ocu Vladičinu (koji je onda imao 98 god.) kada dođe sa Njeguša malo poslije ove tužbe i među nama u Biljardu uljeze: Svi u njega očima uprijesmo a on ni u jednoga nas nego pravo uputi se k Biljardi na kojoj ležaše pok. Vladika, pogleda ga malo s glave do nogu skide kapu pa ga najprije celiva u krst na prsima, pa u mitru i prijeđe s one strane Biljarde te celiva šljaku i desnu ruku. Okrenu se put svijeh i pozdravi "Dobro jutro Crnogorci." Svi mu kape podigosmo i otpozdravismo, a Pero sin mu diže se iz Vladičine stolice te sjede oca u nju. Bez da on koga upita ili ko njega za zdravlje — kako je običaj — reče "E pa Crnogorci? Evo Vladika moj sin a vaš Gospodar umrije, pokoj mu Bog duši dao i carstvo nebesko. Čujete me šta ću vam reći: doklen je on bio živ njegova se brojila i u zlu i u dobru a sad pošto je on umro i dok ne nastane Danilo broiće se vaša i pred Bogom i pred svijetom nego otvorite oči da ne propadne ova šaka naše siromašne braće i dosadašnje poštenje crnogorsko. Nemojte da svijet reče da u Crnu Goru nema ljudi koji će upravljati s Crnom Gorom kao što je Vladika upravljao, no eto vas i eto vam Crne Gore na teški boži amanet ovako vas molim (podiže kapu i svi mi njemu). Tek tada šjede. Reče "Dajte djeco! donesite rakije da pijemo, s pomoću božjom i crnogorske mišice davno se steklo i nabavilo u ovoj kući za ovakve ljude. Suze jedne nije prolio, neznam ali zato da pokaže pravo srce crnogorskog trpeža ili zato što narod misli da se nad Vladikom ne plače i ne kuka kao nad ostalijem ljudima. Što se pak tiče naricanja ove gornje tužbalice pozivam čitaoce da svaki presudu svoju dade ne toliko na sastavljanje slogova (jer bi se našlo još u Crnoj Gori žena da znaju da kite kao Vladičina sestra) nego samo na: Kako ona iz neke pobožne smjernosti nigdje ne nazva Vladiku bratom. Kako nijedan stih ne svrši jaukanjem i kukanjem kao što su sve ostale tužbalice (a zar nije imala za kim). Kako slaveći Vladiku — mimogredno i u prostoti zavitoj formi diže crnogorsku slavu, i najpotlje, kako joj se uz ovoliko dugo naricanje ne omače dajbudi jedno kuku ili lele za onakvim bratom, nego je počela i svršila kao nad crkovnim i narodnim poglavarom i znade pobjediti sve one žalosti srca i kao nježna ženska glava i čuvstvitelna sestra".

Oklopnici bez oklopa

Što si šenat okupio
šjajno sunce
i birane Crnogorce
sokolove
Blagoslovom da ih rosiš
blagodete
predaš teška amaneta
amanete
Da te ne bi pokorili
mudra glavo
ni po smrti ka do smrti
besmrtniče
No da brane Crnu Goru
grade kralje
Na nas često napadaju
to znaš divno
naše rane pozleđuju
Al' kad rate grdno plate
bog je s nama!
e je sloga s pomoć boga
molimo ga!
i biti će! Bog će dati
koji može!  —
E si mudro uredio
Crnu Goru!
Jopet će joj bog pomoći
akobogda
dok je Pera i Đorđije
o moj rode
i junaka crnogorskih
sokolova
ubojnika, obraznika
oklopnika bez oklopa!
znaju Turci
No te želja ponijela
to znam divno
prije reda i vremena
zelen bore
do tvog strica Petra sveca
Al te molim noge ljubim
Gospodare
kada budeš Svecu stricu
uz koljeno
često okom pogledujte
Svetitelji
na sirotu Crnu Goru
Sveta goro
Šiljite im bracku slogu
i slobodu!

(Tužbalica sestre nad
Njegoševim odrom
— skraćena verzija)


Zbog svega ovoga žalba (pokajanje) traje i do današnjih dana kao najživotvorniji od svih običaja koje je stvorilo prošlo vreme i uslovi življenja. Nesreća je naroda u Crnoj Gori što su uslovi koji su stvorili kult pogibije i potpuno čovekovo suprotstavljanje tim uslovima i silama koje ga napadaju sa ciljem da ga ukinu kao slobodno biće. Posmatran izvan tih relacija kult pogibije gubi onaj sadržaj koji je imao u Crnoj Gori i postaje apsurd.

Zaljulja se vedro nebo

Zaljulja se vedro nebo
A od neba mrki oblak
iz oblaka konjanici
i pješaci mladi momci
Na granicu okrenuše
svud granicu prolomiše
Mnoge kuće zatvoriše
sirotinju ostaviše
Ja bih jošte jadovala
ja kukala
no mi vruća rana ne da
rano sine
što mi srce opalila
srce sine
Sa jadom se majka tvoja
razgovara
Crna ti je kuća prazna
i u kući kukavica
kuka sama
Na kući ti crni barjak
crni nade
Sve ti crno bez bijela
mili sine

Žalba objektivnije i bolje od bilo kog drugog običaja govori o položaju žene u plemenskom društvu u Crnoj Gori. Taj običaj pokazuje ženu u najbitnijim karakteristikama koje čine njen društveni položaj i mesto u porodici. Onaj ko dobro poznaje i razume značaj i značenja žalbe i tužbalice u narodu srpskom zna i položaj i značaj žene. Crnogorka je oduvek bila i jeste nosilac obaveza i odgovornosti, duša porodice a, za uzrvat, njena čast i njen život su bili zaštićeni.

Tužbalica je najveći stvaralački domet žene u narodnoj književnosti Crne Gore. Iz tužbalice se ne vidi samo osećajnost žene nego i njeno pravo i moć da sudi o događajima i ljudima. Tu se ona ispoljava svestrano kao ličnost, kao žena, majka, sestra, sabrat u boju i najviše kao čuvar i graditelj doma, porodičnog i plemenskog narodnog i nacionalnog ideala. Njen odnos prema ličnostima i događajima izražen u tužbaličkoj formi prihvata se kao opšti društveni sud.

Što salomi braći krila

O djevere vječni brate
što ojadi kuću tvoju
Što salomi braći krila
Ti si sablja braći bio
Ti si bio bracka dika
i majčina uzdanica
Što joj rane povrijedi
u ledena njedra njena
Majka ti je bezbratnica
i odiva bezrodkinja
Braću nije ni žalila
no se stobom ponosila
Napala joj kuću tama
Ne šćasmo te ni žaliti
da ti groba naodismo
il ikakva obilježja
No te crni gavran grdi
da je nama više jada
ponesi se sa ranama
ko junaci bez uroka
ne bi li se izvidao
Evo prošle zle godine
Sada ide Đurđev danak
kad će svemu vakat doći
Oće svemu bez mrtvijem
Moj javore iz sred gore

Svest o značenju njene reči određuje i njenu granicu u bolu, pohvali, kritici i pobuni i baš zato tužbalica i žalba pomažu svestranijem proučavanju Crnogorke kroz istoriju. Za narodnu književnost je žalba značajna jer je stvorila dve vrste umetničkog izraza bola i patnje — lelek, čisto mušku formu izražavanja suda o nestalim i tužbalicu — lirsku pesmu smrti.

Uz koga se primit nemam

U domu sam kukavica
a u rodu bezbratnica
Pa kad pođem po narodu
uz koga se privit nemam
Sreće nije, braće nije!
Koja majka sreće nema
ni u boga dio nema
Koja sestra braće nema
u rodu je nesretena
a u domu prekorena
Sunca nema na istoku
i kad ima ne grije je
i kad grije vruće nije
Puna usta brate reći
puno srce sine reći

Prava tužbarica je ujedno i pravi pesnik, u njoj tužbalica uvek nastaje i ona je nosi kao sastavni deo misli i osećanja. Uvek kada se osami ona tuži i nariče nekog svog i zato se, od svih pesama, u Crnoj Gori najčešće čuje tužbalica. Jednom u detinjstvu čula sam tužbalicu, nisam razumela reči, ali me je zaustavio ženski glas, prestala je pesma ptica, zrikavci su ućutali, vetar se smirio kao da je zamro za trenutak i sam život, a oživeo strašni bol. To je pesma koju smrt izvija glasom tužbarice ili to duša brani sebe od sakaćenja pa bol šalje u goru i vodu, u kamen i drvo, u sve živo, ili se to um brani pesmom da ga patnja ne pomrači.

Žalba je prilika u kojoj se tužbarica i stvaralački potvrđuje, jer se tu vide umetnički i drugi uticaji na žalbenike i oni sigurno nisu manji od pročitane pesme. Čak i ljudi koji nikada nisu zaplakali ne mogu se uzdržati da ne zaplaču dok slušaju tužbalicu.

Utvrdit će srce svoje

Što su ove crne knjige
crno domu
Iz daleke Amerike
bog ju kleo
što zatrije Crnu Goru
crna bila
Crni li ni glas opravi
o Aleksa
Ustrijeli dom i kuću
Nemoj tamo zatrajati
željo majci
e je tuđa zemlja tužna
dom ti tužan
Tamo braće tvoje nemaš
nijednoga
da ti bracku ruku dadu
na nevolju
Kako ćeš se obiknuti
melem čoče
u tuđinu, tuđu zemlju
tužno nama
Oće li te morit tuga
od tuđine
e je ledna tuđa zemlja
za jabanca
Što ti bješe najžalije
od svijeta
Ali tvoju staru majku
kuku majci
ili tvoju udovicu
kukavicu
al boleću braću tvoju
kuku braći
Utvrdit će srce svoje
srcu tužno.

Može se slobodno reči da je tužbarica u lirskoj poeziji ono što i guslar u epskoj. Epska pesma je događanje i opisivanje tog događanja, a tužbalica je svet iznutra, samo osećanje, vidljivost nevidljivog, hvatanje neuhvatljivog. Bol kao oganj pušten u sve predele života, kao bljesak duše u kome se drži svet da ne prsne i prospe se, živi nož koji plevi srce, oganj kao alhemija, reči koje kamen nateraju da jaukne. Tužbalica nije mrak, i ako je bol ona se suštinski opire prolaznosti, ne miri se sa nestankom i onda kad se nema kud, kad se nema sa kim, kad se nema gde, na strašnom mestu nestanka žena spasava svet, uzdiže se njen glas nad ambisom koji iz duša slušalaca kao magnet otkida i čupa bol i odnosi nesreću. "Divno tuži pa mi je laknulo" — čuje se često na žalbama.

Od sokola tić ostao

Brata nemoj ni žaliti
s junacima poginuo
zato su se i rodili
Od sokola tić ostao
pa ćemo ga podizati
Ja se nadam u dijete
Oca neće pokoriti
nit mu ime naružiti.

Otegnuti glas tužbarice, bolna melodija tužbalice proteže se kroz celu našu istoriju kao njena tonska podloga i naše duhovno nasleđe. Tužbalica je kao oganj koji proždire sve ono neljudsko i slabo u nama i oko nas, sve što slabi i ugrožava čistotu duše sa kojom ćemo pred Boga. U njoj je čovek i pre i posle svega. Zbog svih vrednosti koje tužbalica u sebi nosi uvrštena je u svetsku kulturnu baštinu.

*

Tužbalica je kao oganj koji proždire sve ono neljudsko i slabo u nama i oko nas, sve što slabi i ugrožava čistotu duše s kojom ćemo pred Boga.

Iz tužbalice se ne vidi samo osećajnost žene nego i njeno pravo i moć da sudi o događajima i ljudima. Tu se ona ispoljava svestrano kao ličnost, kao žena, majka, sestra, sabrat u boju i najviše kao čuvar i graditelj doma, porodičnog i plemenskog, narodnog i nacionalnog ideala.

Ženin odnos prema ličnostima i događajima izražen u tužbaličkoj formi prihvata se kao opšti društveni sud


piše: Kristina Vlahović | SRPSKO NASLEĐE ISTORIJSKE SVESKE | Broj 13 ● januar 1999.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5981



« Odgovor #3 poslato: April 28, 2016, 02:14:40 am »

*
УДК: 821.163.41.09-84:398 ;
392.86(497.11)
ИД Број: 205956620
Maja Radoman Cvetićanin
prof. srpskog jezika
OŠ "Vožd Karađorđe" Aleksinac


ZDRAVICA IZ SELA KATUNA


Apstrakt: Rad donosi originalnu zdravicu poznatog autora, ali stvaranu po pravilima narodnog zdravičarstva. Samoj zdravici prethodi kratak osvrt na uobičajenu strukturu srpske narodne zdravice i komentarisanje originalnosti zabeležene zdravice.

Ključne reči: zdravica, berićet, plodnost, blagoslov, kletva, šaljiva narodna zdravica


Od davnina ih izgovaraju orači, sejači, prolaznici, namernici, svadbari, slavari, domaćini, siromasi... Srpska narodna zdravica je velika istina o dobroti srpskoga čoveka, onog koji priželjkuje žitne i proklinje ratne godine; onog koji prezire rat, a prepričava ga generacijama; onog koji čuva svoj dom, kuću i ognjište i srdačno se raduje svakom dobronamernom gostu. I uvek nazdravlja. Bilo da mu se rađa ili umire, naš će čovek podići čašu i u dobru, i u zlu izgovoriti zdravicu kao magiju.

Zdravica predstavlja "najstariji i najpoznatiji oblik govorništva u svim kulturama svijeta, a uz epsku narodnu pjesmu i najizrazitiji predstavnik usmenog narodnog stvaralaštva". 1

Srpska narodna zdravica je najuzvišeniji spomenik plemenitosti srpskog seljaka, priznanje njegovoj upornosti da uvek i svuda pobedi život. Bez obzira kojom prilikom se izgovara, na kom mestu i s kojim razlogom, zdravica uvek donosi ljudsku potrebu za plodnošću i berićetom.

Zdravica zabeležena u selu Katunu, selu Aleksinačkog Pomoravlja, koje je tipčno agrarno selo, po malo čemu se razlikuje od tradicionalne narodne srpske zdravice. Ima uobičajenu strukturu:

1.    uvodna formula
2.    blagoslov
2.1. izražavanje dobrih želja
2.2. zaštita od zla
3.    kletva potencijalnom neprijatelju
4.    završna formula2.

Uvodna formula podrazumeva onaj deo zdravice kojim se nazdravičar obraća domaćinu ili nekom drugom, ali se podrazumeva da je njegova zdravica posvećena upravo onom u čijem je domu ili prilikom čijeg slavlja se izgovara. Ovaj postupak ispoštovan je i u ovoj zdravici s tom razlikom što je obraćanje domaćinu malo odloženo. Najpre se nazdravičar obraća svima što je vrlo čest slučaj u narodnim zdravicama, da bi onda prešao na imenovanje pravog objekta svoje zdravice, tj. domaćina kome upućuje lepe želje.

Srpska narodna zdravica ima dva dela — blagoslov i kletvu. I u ovoj zdravici potreba da se blagoslovi, poželi plodna godina i berićet kako u polju, tako i u kući, sasvim je ispoštovana. U skladu sa manirom narodnog nazdravičara, i ovde se izražava želja da stoka blizni, a berićet bude odlika cele naredne godine, baš kao i muška deca, koja su poželjna u srpskim zdravicama. Zdravlje i plodnost je ono što se želi domaćinu i svim prisutnima.

Ono od čega se odstupa, tj. razlikuje u odnosu na druge zdravice i ovu stavlja u red originalnih je šaljiv karakter kletve. Naime, narodni nazdravičar upućuje kletvu, ali ne neprijatelju domaćina, tj. adresata kome upućuje zdravicu, već na šaljiv način i ne proklinjući, već podsmešljivo slika stvarnosnu sliku svetu. Iako je agrarna komponenta najznačajnija u srpskim zdravicama, savremeni nazdravičar se ne libi da kaže kako "poljoprivreda cirkus pravi" niti da će se otac prevariti ako sinovima ostavi imanje, jer su došla neka čudna vremena, vremena u kojima više ne odlučuju stariji.

I naravno, posle upućene kletve svima koji domaćinu ne misle dobro, nazdravičar će se našaliti i sa sobom donoseći zabavni karakter i zanimiljvost svom nazdravljanju, opuštajuću atmosferu, koja i nastaje posle par čašica.

Zdravica se završava uobičajenom formulom — nazdravljanjem "Živeli!" koje shvatamo gotovo kao stereotip, ali simbolički ova reč pojačava smisao cele zdravice — živeli — živi bili — život.


Zdravica (selo Katun)

Dragi gosti i prijatelji,
svuda u ovoj našoj lepoj Srbiji,
gde se peva, igra, svira i veseli,
gde dolaze gosti i pozivaju se zvanice,
veselje se ne počinje bez one naše
stare dobre srpske zdravice.
Pa, zato i podižem ovu čašu
da nazdravim zdravicu
vama svima koliko vas ima!
Ovako se dugovečno sastajali
i sve važnije datume
bratski i prijateljski proslavljali!
Dugo godina slavili
nikad ne zaboravili
i mlađima ostavili!
Neka vam Bog da pamet u glavu
i mir u državu!
Nek nam ovo sunce dugo sija
i neka nam živi Srbija!
ŽIVELI!

E, a sada kao što je običaj
u ovom našem kraju
dozvolite mi da jednu čašicu
nazdravim i našem domaćinu,
da mu se na gostoprimstvu zahvalim,
a i da se kroz zdravicu
sa njim malo našalim!
Zdrav si tebi, Brko domaćine!
Zdrav nam bio!
Sve ti zdravo i veselo bilo!
U polju ti rodila pšenica-belica,
u brdu ti se povila vinova lozica,
a u kuću ti se igrala sve muška dečica,
u svako ćošence po jedno detence,
a na sredinu, e vala, nek ti kolo vode desetinu!
Ali, domaćine,
ovaj blagoslov ner mora mnogo da te plaši!
Dabogda ti sve bili svirači i harmonikaši,
jer kako ova naša poljoprivreda cirkus pravi,
za motiku više niko neće ni da se javi!
Domaćine, kao što ti godina ova berićetna bila,
tako ti se u štali stoka množila;
krave ti se telile,
ovce bliznile,
krmače ti se prasile —
male sedmoro, velike dvanaestoro donosile!

Zdrav si, domaćine!
Zdrav nam bio!
Uvek pio, bos odio, kolo vodio,
sinove ženio, kćeri udavo,
a imanje, vodi račun,
pa po malo prodavo!
Sinovi te voleli, poštovali
i s tebe kolo igrali,
i to sitno kolo — Smederevku,
a ako se prevariš,
pa im prepišeš imanje,
ti će si sam igraš — nišku Preperevku!

Ćerke udavo, zetovi dobio
i od nji se s tojagu branio,
jer zetovi su nezajažljiv jaz,
još ti nije ni ruku poljubio,
on traži miraz!
Kao što u podrumu imaš vina i rakije
tako ti u kuću dolazile
sve pomlađe šurnjaje, svastike i prije!

Ali, domaćine,
koj te mrazio, na šaku lazio,
da ima da zajma, da nema da vraća
u Vlaško da ide pare da zaradi,
dom da donese, i ono što mu u kuću fali,
nikad da ne nabavi;
s čergu da se zagrne,
pa da se dom vrne;
trn po njeg da vlači,
a u kuću da nema ništa da zavlači!

Ali, domaćine, ostavimo grešnike, dušmane i sitne duše,
važno je da su nama pune guše,
sve će to jednog dana biti sređeno,
nego, što ono naš narod kaže,
ne bilo ti zapoveđeno,
ajd do podruma skokni,
pa nam jedno vince tokni!
I pre nego što ti poželim radost i sreću,
a ti mi donesi jednu čašku, al malo poveću,
da pijem za zdravlje tvoje,
za muža žene moje,
za sina moje majke,
za devera moje snajke,
za strica moga sinovca,
i za sina moga oca!

Ajde, pomozi Bože,
pa nas sačuvaj od tesni sokaci,
dugački čobrnjaci,
kratke gaće i moravske koprive,
a najviše od žene brbljive!
Ej, rakijice, mučenice,
koj te pije dobro steko,
koj te pije živ bio,
a ko te po mnogo pije,
bez ženu će spije,
a koj te mnogo aka,
u jarak će da skaka!
U bure si pametna i mudra,
a u glavu si luda i praviš dibiduz čuda!

E, ovo je boca moga oca,
on je veliku meraklija bio
iz nje je pio, a ja je od njeg nasledio.
E, bože dragi,
pa da l se ovako ki ja muči svaki?!
Al' šta da radim,
ni meni nije milo
svaki dan da pijem iz kilo;
šta ću, nemanje me ubilo.
A kad se svaka muka na nas seljaci ovako navije,
čovek se mora ponekad i opije!
Samo to nije lako,
kad popijem prvu, ide mnogo traljavo, ko kroz trnje,
a drugu malo bolje, kao slama,
a treća otidne niz gušu sama!
Samo si imam jednu manu,
kad popijem treću ja više ne umem da kažem neću.
E, fala ti, dragi Bože,
što nam dade stomak od kože,
jer da je od artiju,
pocepao bi se od rakiju,
a da je od platno,
puknuja bu od vino!
Neka smo živi i zdravi, veseli i pravi,
kome što fali, nek se oznoji, pa nek si nabavi.
Ko pije umreće,
a ko ne pije — i pre će!
I na kraju
želim da vam svaka čaša bude uvek do vrha puna,
mnogo vas pozdravlja do nekog skorog viđenja
nazdravičar čika Mija iz Katuna!
ŽIVELI!

kazivač: Miodrag Milošević,
zvani Mija Tutkal (1936 — 2008)
______________

1 Тања Петровић: Здравица код балканских Словена, САНУ, Балканолошки институт, Београд, 2006. године, стр. 25.
2 исто, стр. 50.


KARADŽIĆ : časopis za istoriju, etnologiju, arheologiju i umetnost / Broj 5/2013.
glavni i odgovorni urednik Aleksandar Nikezić. Aleksinac : Zavičajni muzej
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: