Branko Lazarević (1883—1968)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Branko Lazarević (1883—1968)  (Pročitano 15852 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Januar 17, 2011, 06:09:53 pm »

*





BRANKO LAZAREVIĆ
(Vidin, 25.12.1883 — Herceg Novi, 06.10.1968)


"Branko Lazarević je završio Filozofski fakultet u Beogradu; učestvovao u ratovima 1912—1918; između dva rata u diplomatskoj službi (Varšava, Prag, Ankara i Beč); umro u Herceg Novom. Jedan je od najistaknutijih predstavnika srpske impresionističke kritike, a posle I svetskog rata pretežno se bavio problemima estetike i teorije književnosti. Deo kritike i prikaza iz književnosti, pozorišta i drugih umetnosti objavio je u zbirkama Impresije iz književnosti (tri knj.), Pozorišni život, Tri najviše jugoslovenske vrednosti, Ogledi, a estetičke i književne poglede u knjigama Prologomena za jednu teoriju estetike."

* * *

"Sabrana dela B. Lazarevića objavljena su skoro četrdeset godina posle smrti autora. Ta dela pripremljena 2003. povodom 120-godišnjice 'Lazarevićevog rođenja, kao deo moralnog duga prema jednom od najznačajnijih srpskih književnih kritičara XX veka, koji je, iz političkih razloga, dugo bio odgurnut u stranu i većim delom zaboravljen', postala su dostupna. Mali broj ljudi u Srbiji zna šta se sve dogodilo na kraju sa ovim prekumanovskim intelektualcem, književnikom i diplomatom 1945 — 1946. Oduzeta mu je prodična kuća u Beogradu, kao i na Hvaru; premešten je u stan u Ul. Alekse Nenadovića 2. U toku rata supruga i sin Đorđe su umrli, a mlađi sin Ivan je poginuo u ratu kao član Demokratske omladine u sukobu sa partizanima. Iz Beograda se preselio u Dubrovnik; pokušao je da ilegalno pobegne u Italiju i bio uhapšen. Posle je otišao da živi kod prijatelja u Herceg Novom, gde je kao samac i podstanar živeo skoro punih dvadeset godina, do smrti. Umro je 6. oktobra 1968 i sahranjen je na groblju pored manastira Savine u Boki Kotorskoj... [M. Lukić]

Fotografija preuzeta iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 21
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2009
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Januar 17, 2011, 06:10:18 pm »

**

BRANKO LAZAREVIĆ


Lazarević, Branko, književnik, diplomata (Vidin, Bugarska, 25. XII 1883 — Herceg Novi, 6. X 1968)
 
Otac Đorđe potiče iz zaječarske trgovačke porodice, majka Vukosava Stojadinović, učiteljica, pripadala je sremskoj porodici kojoj i Milica Stojadinović Srpkinja. Nakon Timočke bune otac, radikalski prvak, izbegao je u Bugarsku pa mu je prvenac Branko rođen u Vidinu. Majka je umrla u emigraciji pa se otac oženio Nemicom poreklom iz Banata, koja je bitno uticala na vaspitanje pastorka. Porodica, proširena rođenjem još jednog muškog deteta, živela je u Negotinu gde je otac otvorio pivaru. Posle osnovne škole i niže gimnazije u Negotinu, završne razrede pohađao je u Zaječaru i kao maturant zbog đačke pobune izbačen iz škole. Predavanja na beogradskom Filozofskom fakultetu počeo je da sluša 1903, maturirao privatno 1904. u Zaječaru i stekao uslov za redovne studije. Studije je odužio i kao nesvršeni student dobio stipendiju Ministarstva inostranih dela i slušao prava i diplomatiju u Parizu 1908/1909. Po povratku u Beograd uređivao je Novo vreme (1911) i bio direktor lista Reč (1912). Diplomirao je januara 1911. na grupi za uporednu književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu i avgusta iste godine postavljen za suplenta Četvrte beogradske gimnazije. Kao dobrovoljac učestvovao je u balkanskim ratovima (1912—1913), a kada se nakon Kumanovske bitke pronela vest o njegovoj smrti, više časopisa objavilo je nekrologe. Učestvovao je u gušenju Albanske pobune pa je stigao u Beograd tek krajem 1913. Sa državnom stipendijom početkom 1914. otišao je u Minhen da radi doktorsku tezu Problemi ritma i simetrije, nakon Sarajevskog atentata prešao u Rim a po izbijanju Prvog svetskog rata preko Brindizija i Soluna stupio u Sedmi puk i iste godine kod Konatice ranjen. Posle oporavka u Skoplju vratio se na front, prešao Albaniju i na Krfu 1916. postao glavni urednik Srpskih novina i njihovog književnog dodatka Zabavnik (1917—1918). Početkom leta 1918. postavljen je za sekretara poslanstva u Tokiju ali je ostao na Krfu jer poslanstvo nije bilo formirano. Između dva svetska rata kao visoki diplomatski predstavnik boravio je u Vašingtonu (1919), Čikagu (1920—1922), Berlinu (1922), Pragu (1922/23, 1926—1929), Tirani (1925/26), Varšavi (1929—1935), Ankari (1935/36), Beču (1937/38) i Briselu (1938/39). Zbog promene političkog kursa stavljen je sredinom 1939. na raspolaganje i prevremeno penzionisan avgusta iste godine. Do januara 1941. živeo je na Hvaru a čitav Drugi svetski rat i prve poratne godine proveo kao penzioner u Beogradu. Tokom rata izgubio je suprugu Radmilu, lekarku, i dva sina (Đurđa i Ivana, člana četničkog pokreta, koji je poginuo u sukobu sa partizanima), a nakon rata oduzeta mu je kuća u Beogradu i na Hvaru i dodeljen stan, isključen je iz Saveza književnika i izopšten sa javne scene. Po prelasku u Dubrovnik pokušao je da iziđe iz zemlje ali nije uspeo i proveo je tri godine u zatvoru (1948—1951). Potom je živeo u Herceg Novom i početkom 60-ih počeo da sarađuje u periodičnim publikacijama. Sahranjen je u porti man. Savina.
 
Student Jovana Skerlića, Bogdana Popovića i Branislava Petronijevića, pred Prvi svetski rat izrasta u vodećeg predstavnika impresionističke kritike. U međuratnom periodu od tekuće kritike okreće se estetskim i teorijskim pitanjima književnosti i umetnosti. Erudita i poliglota (govorio je francuski, nemački, engleski, italijanski, poljski, ruski, bugarski i poznavao latinski jezik), svojim esejističkim delom usmeren je na traganje za višim nacionalnim duhovnim vrednostima i određivanjem njihovog mesta i značaja u kontekstu evropske kulture. Vrstan stilista, načinio je antologijske eseje o delu B. Stankovića, I. Ćipika, P. Kočića, V. P. Disa, M. M. Uskokovića, V. Petrovića, o narodnoj poeziji, Gorskom vijencu P. P. Njegoša, o I. Meštroviću, kao i nekoliko rasprava o prirodi i funkciji kritike. Jedan je od vodećih političkih mislilaca u nas tokom prve polovine XX v. Na formiranje njegovog intelektualnog profila uticao je i Slobodan Jovanović. Potpisivao se inicijalima B. L., šiframa L., Č2, N. Počev od 1906, kada se prvi put oglašava u Srpskom književnom glasniku, sarađivao je u mnogim časopisima, listovima i drugim publikacijama. Prevodio je E. A. Poa, Gi de Mopasana i Žorža Renana na srpski jezik. Prevođen je na češki, poljski, slovački i francuski jezik. Deo njegove književne zaostavštine ostao je u rukopisu.
 
Odlikovan je: Srebrnom medaljom za hrabrost, Medaljom vojničkih vrlina, Ordenom Belog orla V stepena, čehoslovačkim Ordenom Belog lava III i I reda, italijanskim Ordenom san Mauricio i Lazar II reda, albanskim Ordenom Skender-beg I reda, Rumunske krune I stepena i Polonija restituta I stepena.

DELA: Impresije iz književnosti I—III, Beograd 1912, 1924, 1935; Pozorišni život, Beograd 1912; Za ujedinjenje: članci i rasprave, Pitsburg 1919; Prolegomena za jednu teoriju estetike, Beograd 1925; Tri najviše jugoslovenske vrednosti, Beograd 1930; Sabrana dela 1—2, Beograd 1932; Filozofija kritike i drugi eseji, Beograd 1941; Filozofija i sociologija umetnosti, Vrnjačka Banja 1978; Diplomatski spisi, Negotin 2001; Sabrana dela, I—VIII, Beograd 2003—2007.

 

IZVOR: AJ-334 MIP, Personalni odsek, dosije Branka Lazarevića.
LITERATURA: Jovan Skerlić, Branko Lazarević, u: Impresije iz književnosti, I, Beograd 1912, VII—XV; Slobodan Jovanović, Branko Lazarević, u: Sabrana dela B. L., I, Beograd 1932, IX—XVIII; Kritički radovi Branka Lazarevića, knj. 13, Beograd, Novi Sad 1975; Dragiša Vitošević, Krfski Zabavnik Branka Lazarevića, Književna istorija, X, 38, 1978, 285—314; Vuk Vinaver, Jugoslavija—Francuska između dva svetska rata, Beograd 1985; Milena Marković, Bibliografija Branka Lazarevića, u: Pitanja i čuđenja, Sabrana dela Branka Lazarevića, knj. 6, Beograd 2005, 337—427; Predrag Palavestra, Povratak iz groba, NIN, 4. VIII 2005, 52—56; B. Lazarević, Dnevnik jednoga nikoga, I, Sabrana dela, knj. 8, Beograd 2007; Predrag Palavestra, Istorija srpske književne kritike, I, Novi Sad 2008, 234—257.

 
N. Ludoški
Dš. Petrović
Odabrane biografije (tom V) | Matica Srpska
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Maj 14, 2012, 02:16:04 am »

*

BRANKO LAZAREVIĆ


Branko Lazarević ... bio je srpski književnik i diplomata. Političke rasprave i ogledi učinili su ga jednim od boljih srpskih političkih mislilaca prve polovine XX veka.

Posleratna vlast ga uklanja sa javne scene. Svoje neobjavljene političke rasprave, dnevnike, solilokvije, eseje i razmišljanja, Lazarević piše u nametnutoj izolaciji, sve dok nije bio isključen iz Saveza književnika i dok nije dopao zatvora (1948—1951). Njegova filozofija istorije, bila je zasnovana na analizi globalnih istorijskih kretanja.

Izgubljena ostavština Branka Lazarevića nađena je slučajno. 2004. godine u Herceg Novom.


NAUČNI RAD

Njegove političke rasprave imaju širok kulturno-istorijski i antropološki značaj, pre svega za razumevanje opšteg društvenog konteksta prve polovine XX veka, a potom i za shvatanje identiteta i mentaliteta Jugoslovena. Svoje predratne političke rasprave pisao je uzgredno i profesionalno, kao ugledan kraljevski diplomata i elitni intelektualac.

U 1945. godini napisao je sve tri velike političke rasprave, koje su ostale neobjavljene u rukopisima: programski esej Istok-Zapad i Jugoslavija, socijalno-antropološki ogled Pučina je stoka jedna grdna i opsežni traktat Rat, revolucija, demokratija i umetnost.

"Rat, revolucija, demokratija i umetnost" je obuhvatna građanska kritika komunističke prakse i leve totalitarne ideologije modernoga doba. Lazarević je 1945. godine napisao i socijalno-psihološku raspravu o karakteru, kretanju i motivima masa, koje svagda započinju i nose revoluciju. Među herceg-novskim rukopisima, u ostavštini Branka Lazarevića nađen je i njegov obimni "Dnevnik jednoga nikoga" pisan od 1943. do 1947. koji obuhvata poslednje dane nemačke okupacije i prve godine komunističke vlasti u Beogradu. Lazarevićev Dnevnik jednoga nikoga bio je skriven i nepoznat punih šezdeset godina.


KRITIKA

"Prema političkim raspravama, nađenim u ostavštini, vidi se da je Lazarević bio iskren srpski rodoljub i da nije bio šovinista. Svaki nacionalizam mu je bio jednako stran, kao i svaki prostački populizam. Smetale su mu četničke kame i kokarde. Klonio se klerikalizma, nacionalne retorike, dekorativne simbolike i vašarskog srbovanja. Svetosavlje je primao kao oblik vizantijskog komonvelta i srpski put ka prosvećenosti; manastiri su za njega bili škole pismenosti, graditeljstva i živopisa. Kao retki balkanski državnici, cenio je hladnu pamet i kritički um. …Njegov liberalizam, kao i njegov demokratizam, nije bio bezgraničan... U kritici podaničkog mentaliteta gomile najviše su mu smetali sebičnost, gupost, dvoličnost, bahatost, primitivizam, zatucanost, pokornost, potuljenost..." (Predrag Palavestra).


CITATI

"Stvoriti građanina: to je osnovni uslov za zdravu državu. Samo građanin može da shvati veličinu, snagu i vrednost i korist države. Građanin ne znači samo plan jedne narodne zajednice. Građanin znači plan opšte ljudske zajednice. Pravi i veliki građanin, to je građanin Masarikovskih shvatanja. To je čovek osposobljen da bude član opšte ljudske zajednice. On čini vrh piramide."

"Demokratija je dinamična, tiranija statična", dok je revolucija "apokalipsa straha"

"Ideje nemaju granica. Velike misli putuju bez putnih isprava i bez policijskih i carinskih pregleda."

"Kad sloboda ućuti, ućuti i velika umetnost. Umetnost je biljka slobode"." Za umetnost je najpogodniji sistem pune demokratije sa punom slobodom za elitu".

"Kada se kaže umetnost, kaže se sloboda."

"Osnovna je sloboda: građanska, verska, politička, naučna, umetnička, jednom reči — lična."

"Nema, nema i sto puta nema nikakve druge umetnosti nego samo, isključivo i neopozivo, slobodne umetnosti."

"Strah je najveći pokretač mase"

"Zemlje slobode uvek nalaze izlazak iz svake situacije. One se prilagođavaju odnosima koji se pojave i rešavaju ih na planu mogućnosti."

"Ratovi i revolucije novijega doba poremetili su odnose u svetu i decivilizovali čoveka, čak i građansku elitu. Komunizam i liberalizam čitavo čovečanstvo pretvaraju u gomilu, vraćaju u primitivizam i bacaju u jedan novi varvarizam. Evropske mase se vraćaju gomilama. Evropljanin je postao čovek gomile."
http://sr.wikipedia.org/sr
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Maj 25, 2012, 02:32:12 am »

*

BRANKO LAZAREVIĆ


Branko Lazarević bio je istaknuti pripadnik srpske građanske elite i ugledan književnik i diplomata. Političke rasprave i ogledi učinili su ga jednim od boljih srpskih političkih mislilaca prve polovine XX veka.

Branko Lazarević je radio u osam zemalja na tri kontinenta, govorio je engleski, francuski, nemački, italijanski, bugarski i češki, bio je istaknuti književnik diplomata, a kraj svog života dočekao je potpuno sam odbačen od nove vlasti i bez priznatih dela.

Naime, posleratna vlast ga uklanja sa javne scene. Svoje neobjavljene političke rasprave, dnevnike, solilokvije, eseje i razmišljanja, Lazarević piše u nametnutoj izolaciji, sve dok nije bio i zvanično isključen iz Saveza književnika i dok nije dopao zatvora (1948—1951). Njegova filozofija istorije bila je zasnovana na analizi globalnih istorijskih kretanja.

Kada su 2003. pripremana Sabrana dela Branka Lazarevića, izdavač se preko štampe obratio nepoznatim srodnicima, naslednicima i svim poznanicima ovog kritičara, s molbom da mu pruže bilo kakvo obaveštenje o Lazarevićevim rukopisima. Na dva puta objavljeni poziv niko se nije javio.

Međutim, u međuvremenu, prilikom predstavljanja prve dve knjige Sabranih dela, priređivači su saopštili da su pronašli još toliko rukopisa da bi se broj knjiga u Sabranim delima Branka Lazarevića sa šest mogao uvećati na osam — naime, izgubljena ostavština Branka Lazarevića pronađena je 2004. godine u Herceg Novom.

Njegova impresionistička kritika razlikovala se pri tom od dogmatske formalističke kritike njegovog učitelja Bogdana Popovića, ali takođe i od impresionističke kritike začinjene socilogizmom tek nešto starijeg Jovana Skerlića. Lazarević je zapravo prvi i jedini u nas bio na tragu prave, impresionističke kritike, po uzoru na njene francuske začetnike, ističući reči Anatola Fransa da kritičar govoreći o delima drugih ljudi zapravo uvek priča o sebi. Time se njegova impresionistička kritika približavala njegovom idealu — stvaralačkoj kritici.

U tekstu objavljenom u drugoj svesci rasprava Impresije o književnosti (Izdavačka knjižarnica Gece Kona, 1924. godine), Lazarević se dotiče i teksta tad već četrdesetgodišnjeg spisatelja — Nikolaja Velimirovića, i njegove trinaeste knjige — Reči o Svečoveku (1920.). Interesantno je da Lazarević nigde u tekstu o Velimirovićevoj knjizi ne pominje ime autora, i da ga smatra književnim anonimusom. I pored, kako kaže, neoprostivih stilskih, filozofsko-estetickih i ideoloških promašaja, priznaje mu i nekakve "literarne domete", iako ih nigde ne navodi.—


D. G. | Deo teksta preuzet sa: Balkan writers
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Maj 26, 2012, 04:49:31 pm »

**

BRANKO LAZAREVIĆ KAO ESTETIČAR


O filozofu i književniku Branku Lazareviću kao estetičaru može se govoriti na osnovu više izvora, no najviše svetla na taj aspekt njegovog spisateljskog rada svakako baca njegov obiman spis koji se, pod nazivom "Prolegomena za jednu teoriju estetike", kao zasebna knjiga od nešto preko 200 strana, pojavio iz štampe još davne 1925. godine u izdanju Izdavačke knjižarnice Gece Kona u Beogradu (prva sveska). To je studija prilično heterogene sadržine, sastavljena od sledećih osam odeljaka (koji, i pored evidentne raznorodnosti tretirane materije, sačinjavaju ipak dosta koherentnu celinu, jer se svi tiču estetičke tematike i problematike): "Priroda, umetnost i estetika", "O uzvišenom", "O tragičnom", "Materijalija za teoriju ritma", "Zakon subordinacije", "Ponavljanje i slik", "Jedan psihološki estetički sistem" i "Marginalija iz dramaturgije". Mi ćemo se ovom prilikom zadržati samo na prvom odeljku, na njegovim — po mogućstvu — najbitnijim segmentima.
 
Lazarević tu ukazuje najpre na to da je estetika, od Aristotela do Hegela i Kročea, pokušala, ali bez većeg uspeha, da definiše pojam lepog: lepo je ostalo lepo, lepota je lepota. U taj svojevrsni circulus vitiosus zaronio je mišlju i sam Lazarević, pokušavajući da nađe izlaz iz lavirinta.
 
Već na početku ove svoje knjige on ulaže napor da odgovori na pitanje: otkuda u estetičkom pogledu velika razlika između "prirode" i "umetnosti"? Naime, ružno u prirodi nije neminovno ružno i u umetnosti. I slika lešine može, ako joj je tvorac bio darovit, da izazove veliko estetičko zadovoljstvo kod gledalaca. I obrnuto, može nedaroviti slikar za model svoje slike da ima najlepši cvet, pa ipak slika njegova neće izazvati kod gledalaca bilo kakvo divljenje. Ovo, dakako, nije nikakvo otkriće Lazarevićevo (razglabao je o tome već Plutarh), ali on se upinje da pruži svoj zadovoljavajući odgovor na suštinsko pitanje zašto je to tako. Tim odgovorom definisala bi se, po njemu, suština umetnosti kao duhovne nadgradnje čovekove, odnosno odgovorilo bi se na krucijalno pitanje šta je umetnost uopšte.
 
U vezi s ovim ne mora se biti odveć oštrouman, pa reći: ta, lešina je ružna kako u prirodi tako i na najlepšoj slici, kako se u gledanju lešine na slici može uživati?! E, ali tu gledalac i ne gleda lešinu već sliku, on se divi lepoti slike, divi se njenom tvorcu kao umetniku. U tome je suština onoga što bi i Lazarević da otkrije: kako umetnik (pesnik, slikar, vajar, skulptor itd.) uspeva da mu delo bude lepo? Nezavisno, dakle, od toga šta to delo prikazuje. U to se mišlju teško prodire, a pitanje je veliko je li to uopšte objašnjivo.
 
Možda i biljka ima u sebi nečeg božanskog kad iz blata, iz kaljuge, iz crne zemlje stvara cvet raskošnih boja i oblika, kao što je, primerice, tu iskru imao u sebi Mikelanđelo kad je iz kamena vadio svoga "Davida". Kako su, dragi bože, lepa i naučna otkrića! Nije li ona čigra, kao upravo iskra božanskog uma, zaigrala najpre u glavi Teslinoj pre no što je ples svoj otpočela u spoljnoj stvarnosti: eto rodu ljudskom elektromotora! Pitati Leonarda kako je uspeo da ostvari onaj osmeh Đokondin, isto je, možda, što i pitati nebo za lepotu duge ili koren biljke za lepotu cveta i ukus ploda. I Dostojevski je samo promucao da će lepota spasti svet, to je najviše što je o njoj mogao da kaže.
 
Lazarević je, dakle, nastojao da se mišlju vine "do sunca", odakle su se mnogi vratili sprženih krila. Možda je sunce samo druga reč za Boga, jer ni ono ne dozvoljava da se pronikne u njegovu suštinu, da se dospe do vrhunske spoznaje. Ako bismo u tome uspeli, i sami bismo bogovi postali. Svakom svojom novom mišlju, svakim svoj im misaonim uzletom i dosegom, domišljajem, mi zapravo ništa drugo i ne radimo no sebe obogotvorujemo. Zemlja jesmo i u zemlju idemo, ali misao naša ka visinama nebesnim stremi, valjda joj je tamo postojbina.
 
Eto, i kad o čisto estetičkim stvarima raspravljamo, Lazarević je mislilac, kao i u svemu što je tokom životnog veka radio, bilo kao diplomata ili književni kritičar, pisac od formata.
 
I sam prvosveštenik Lepote, Lazarević je svoju misao dovodio katkad i do "belog usijanja", darujući nas tako svojim otkrovenjima, svojim vizijama Svetog Grala. Ne bi on to mogao da nije bio euridita, veliki znalac, a za svoje široke saznajne horizonte najviše duguje, kako se čini, zapadnoevropskim misliocima, pre svega Francuzima.

Kao radoznao i željan znanja duh, otvoren za misaone pritoke sa svih strana, Branko Lazarević je i estetičku misao ljudskog roda, njeno rađanje, razvoj i procvat, pratio od najstarijih vremena čovečanstva (od praistorije, Bude i Platona) pa sve do vremena u kojem je on živeo i stvarao. Stoga je bio u stanju ne samo da analitički pristupa estetičkoj problematici već i da u toj oblasti ostvaruje velike sinteze. Jedna od tih sinteza je upravo njegova široko zasnovana, duboka i visoka, "Prolegomena za jednu teoriju estetike".
 
Lazarevića je zanimalo da li je Lepo "kula od karata", kako je na taj pojam gledao ponekad Anatol Frans, te da je i težnja čovekova ka stvaranju lepog i trajnog Sizifov posao, neka vrsta donkihotizma. Ima li estetika onu Arhimedovu tačku oslonca ili je sve to đavolova veresija? Šta je temelj estetike, ima li ga ona?
 
Da bi mogao odgovoriti bar na neka od suštinskih pitanja estetike, a da ti odgovori budu koliko-toliko suvisli i prihvatljivi, zadovoljavajući, Lazarević je morao da se upusti u filozofiju umetnosti, a njegovoj prirodi to nije bilo strano, jer je i sam bio filozof Lepog. U ovom svom delu on je pretresao estetičke misli i Vuntove, i Beninijeve, i Ruskinove, i Sili Pridonove, i Fehnerove, i Groseove, i Najtavnove, i Herbartove, i Cimermanove, i Hegelove, i Paskalove, i Kantove, i Laloove, i Grant-Alenove, i Maršalove, i Milerove, i ... da ne nabrajamo više. Svuda ga je tu interesovalo to kako ko gleda na pojam Lepog, kako ga definiše. I šta je mogao da uoči, da sazna? Samo to da ni približno nema zajedničkog mišljenja, da svako na svoj način gleda na fenomen lepog, odnosno da je njegova suština teško uhvatljiva, a možda — u krajnjoj instanci — i nesaznatljiva, kao što su to i druge "božanske" kategorije: duh, materija, prostor, vreme, sila, energija, život...
 
Problem je, dakle, veoma složen i nepristupačan, no utoliko je on intrigantnij i, privlačnij i za misaone spekulacije i prodore u nepoznato, za nove spoznaje, bleskove uma i neslućena otkrića.
 
Da bi čitaocu pružio iole celovitij i uvid u problematiku kojom se ovde bavi, Lazarević je — u kratkim potezima — načinio istorijski pregled estetičkih ideja, od najstarijih do najnovijih, onih iz vremena njegove mladosti (do kraja prve četvrtine XX veka). Tako je podsetio na opšti stav stare estetike koji je pod pojmom Lepo podrazumevao ono što nam prouzrokuje uživanje i divljenje, duševno zadovoljstvo, ushit. To je helensko-latinski stav, za koji je najkarakterističnije to da je svekoliku umetnost poimao, određivao i tumačio kao podražavanje prirode.
 
Već kod sofiste Gorgiasa, iz četvrtog veka pre nove ere, nailazimo na ono što je mnogo kasnije zastupao Niče, a to je stav da je umetnost divna laž. Ne umeti kao umetnik varati, za stare Grke bila je sramota, kao i to ne biti od umetnika prevaren, pa bilo da je posredi Eshil, Sofokle, Euripid ili Fidija, Praksitel... Evo, gledamo u Luvru Milosku Veneru i, baš stoga što ju je isklesao izuzetno darovit skulptor, oduševljeni smo njegovom prevarom, pa nam dođe da taj kamen, koji više nije samo kamen, rukom pomilujemo, kao što pogledom milujemo, na primer, Rodenov mramorni "Poljubac". S ovim u vezi, setimo se i pesme Vojislava Ilića "Tibulo". Dakle, ni iluzionistička estetika Konrada Langea nije nikakva novina: sve je to (da tako kažemo) "već viđeno", jer ljudski rod nije od juče. Sokratu je lepo ono što se voli, što je korisno i što odgovara cilju.
 
Verovatno i nosorog voli svoj rog, kao što slon ne mrzi svoje kljove, ni žirafa svoj dugi vrat. Za Platona je lepo sve što je dobro, skladno, božansko... lepota je, po njemu, u čistoj radosti i zadovoljstvu. Platonov mimetičar (tj. umetnik) jeste demijurg, stvaralac, ali nije Bog, on ne obelodanjuje svetu ideje niti dopire do suštine stvari, do istine o njima, već samo ostvaruje tzv. senke stvari, odnosno bića (umetnine su, dakle, prividi — kao što su to danas, recimo, slike na TV ekranu). U tom pogledu umetnik je inferioran u odnosu na naučnika ili filozofa, jer artefakt ne pripada visoko racionalnoj sferi ljudskog duha već čulnosti. I Aristotel, kao i Platon, govori o "lepom po sebi" i priziva u pomoć matematiku da bi se razumele zakonitosti umetničkog stvaranja, a njegov učenik Aristoksen, kao estetičar, sasvim se poput pitagorejaca, oslanja na broj, meru i sklad, no sve je to već obuhvaćeno Platonovim pojmom harmonije. Svi ovi mislioci, a naročito Plutarh, ističu da su lepo u prirodi i lepo u umetnosti dve različite stvari, dve razne lepote (videćemo da se Lazarević sa tim ne slaže). Plotinova estetikaje već mistička, premda veoma značajna: materija, po Plotinu, nije lepa sama po sebi, niti to može biti, već samo ukoliko je osvetljena idejom, itd. Lazarević, osvrćući se letimično i na srednjovekovnu estetičku misao, kaže da ona nije mnogo uznapredovala u odnosu na antičku.
 
Mi ovde, razume se, ne možemo ni pomenuti sve te njegove osvrte, pa čak ni sve one koji se odnose na estetičke pravce iz kasnijeg vremena o kojima on to usputno, veoma suspregnuto govori, iznoseći na videlo njihove glavne osobenosti, ono što je njihova specifica differenta. Napomenućemo samo da se nešto duže zadržava na Baumgartenu, "ocu Estetike", kome mnogo duguju pozniji estetičari, čak i oni najveći: Šeling, Hegel, Šiler, Kroče... Svi oni pojam Lepote svode na pojam savršenstva, pod kojim — kao uslov — podrazumevaju vezu i red delova među sobom i u odnosu na celinu, što se opet — suštinski gledano — svodi na Platonov pojam harmonije. Dakle, Platonova ideja o harmoniji kamen je temeljac svih kasnijih estetika, sve do pojave antiestetike.
 
Predmet Kantove transcendentalne estetike — naglasio je Lazarević — jeste čulnost a priori. Kant je pojam estetskog ukusa definisao i fenomen Lepog sagledavao i iz odnosa predmet — subjekat. Naime, ne samo od objekta već umnogome i od subjekta zavisi kakav će biti nečiji estetički sud. Ne može se od nekog divljaka iz Amazonije ili od Aboridžina iz australijske pustinje očekivati da se divi Sikstinskoj kapeli: svod njen će ga pre uplašiti nego zadiviti!
 
Odavde do Šelingove i Hegelove tzv. sadržajne estetike nije bilo daleko: ona Lepo svodi na čulnu pojavu apsolutnog duha, a sve u težnji za objektivnošću. U pojmu Apsoluta, kako se čini, već je sadržana platonovska ideja o lepoti kao o Lepom po sebi. I po Šopenhaueru, neka stvar je utoliko lepa ukoliko je izraz neke ideje. U tom pogledu i on je, eto, platonovac, te, kao takav, kaže: "Lepo je objektivacija volje kao Platonove ideje". Pa dalje, u istom pravcu: "U Lepome mi uvek nalazimo bitne i osnovne slike žive i mrtve prirode, dakle Platonove ideje istih..."
 
Herbartova formalistička estetika za svoju osnovu uzima oblik: Lepo, po njoj, proizilazi iz formalnih unutrašnjih odnosa među predstavama, i sve što je dopadljivo, dopadljivo je svojim oblicima. Lazarević i od ovoga, kao što je poznato, anticipira ponešto u temelje svojih estetičkih nazora, odnosno u stajališta svoje estetike, sa kojih, kao književni kritičar i esejist, polazi u analize i vrednovanja beletrističkih dela. Sa tih pozicija on i piše ovu svoju "Prolegomenu za jednu teoriju estetike".
 
U daljem delu teksta Branko Lazarević ukazuje na činjenicu da italijanski estetičari nisu zapali u metafizičke spekulacije nemačkih estetičara. Dobar primer za to je Vinčenco de Kastro, za koga je Lepo svako organsko i neorgansko biće, od kristala do čoveka. Lazarević, ilustracije radi, navodi i sledeće njegove reči: "Lepo je čovečji duh; najviša i najsavršenija lepota je Bog... — Svako biće je jedna večna ideja..." Kao što se jasno vidi, i ovome estetičaru Platonovo učenje je uporište, kao što je to i Frančesku de Sanktisu, za koga je estetički svet supstanca samoga života: sve što ima raison d' étre, lepo je. (Shodno ovome, i onaj Bergsonov élan vital je oličenje lepote, a to je, ako se vratimo u antiku, i Aristotelova entelehija.)
 
Nakon ovlašnog prelaza preko estetike Đambatiste Vikoa, Lazarević je, uzgredno, pomenuo i Verona, a zatim američkog moralistu Emersona, nemačkog formalistu Zajsinga, gorostasa iz Jasne Poljane Tolstoja, deterministu Tena, pozitivistu Spensera, Leveka i Ničea, za koga je naglasio da je veliki. Emersonove reči: "Svet je lep, lepota je tvorac univerzuma", koje navodi Lazarević, asociraju na Zmajev stih "Ala je lep ovaj svet!" Ničeovo estetičko učenje, vidi se, baš imponuje Lazareviću, pogotovo nekim svojim segmentima. Njemu se sviđa što je umetnost za Ničea "jako povišavanje osećanja života, jedan stimulans životu", što je "afirmacija, blagoslov i obožavanje života".
 
I sam je dobrim delom gledao tako na fenomen umetnsoti i njenu funkciju u ljudskom društvu i biosvetu uopšte; u čemu, dabome, nije usamljen, naprotiv. Blisko mu je Ničeovo kritičko odnošenje prema antropocentrizmu estetičara, i on ga zdušno podržava. Čovekov sud daje nešto lepo, za Ničea je, naime, taština vrste. Po Ničeovim rečima, na toj "naivnosti da je samo čovek lep, osniva se cela estetika". Teško da bi majmuni (kada bi bili kadri da prosuđuju) priznali da smo mi lepši od njih, no da li bi bili u pravu? Postavlja se, dakle, osnovno pitanje u estetici: ima li tu mesta za objektivnost? Ako je sve subjektivno i relativno, onda je i relativnost relativna (ali ovakvim rezonovanjem upetljaćemo se u igru reči, sofizme i silogizme, iz koj ih j e teško iščupati se — kao, primerice, iz Zenonovih aporija). Lazarević je svestan mnogih zamki i vešto ih izbegava (veoma je to "klizav" teren, začas se ljosne!), ali ni najteža pitanja i probleme ne zaobilazi.
 
Za Lazarevića je, razume se, bila privlačna i Fehnerova eksperimentalna estetika. S obzirom na to da je ona analitična, njome se, u nekim njenim vidovima, služio, inače, Lazarević pri književnoumetničkim analizama beletrističkih dela u stihu i u prozi. Otuda, možda, i dosta deskriptivnog u Lazarevićevim književnim kritikama i ogledima, koji mahom pripadaju impresionističkoj provenij enciji, odnosno orijentaciji.
 
Lazareviću je, kao estetičaru, blisko i Karlajlovo svođenje Lepog, i umetnosti uopšte, na simbole. I za njega se preko pesničke slike, simbola, Lepog, književnosti kao umetnosti reči uopšte, manifestuje Božansko i Večno. U osnovi, opet Platon!
 
Lazarević tuguje što je Giro mlad umro i što, kako kaže, "nije dao punu meru svoga genija", jer su pojedini Giroovi estetički stavovi zapravo i njegovi. I za jednog i za drugog, na primer, princip umetnosti leži u samom životu. Lepo je, po njima, imanentno samom biću, ono je rascvetavanje bića, svet života. Na umetnost kao koncentrisan život gledaju i drugi estetičari, ali Giro u tome prednjači.
 
Hartmanova estetika konkretnog idealizma već dodiruje, na psihološkom planu, sferu nesvesnog, i time je ona u priličnoj meri frojdistička. Po Hartmanu, lepo ima koren u nesvesnom te otud i njegova misterioznost.
 
Bajarova estetika ima za temelj ritam, ali ne bilo koji ritam, već onaj uzvišeni, onaj koji se budi u nama kad gledamo Fidijino delo ili slušamo neku Bahovu fugu.
 
Tako je Branko Lazarević u ovom svom konciznom dijahronijskom pregledu estetičkih ideja i pravaca stigao i do Benedeta Kročea, a onda je na njemu, sasvim prirodno, morao duže da se zadrži. Jer, Kroče je, neosporno, jedan od najvećih estetičara novog doba. On je, kao što je dobro znano, ovladao mnogim estetičkim znanjima iz prethodnih vekova i time se osposobio i za najšire sintetička sagledavanja i prosuđivanja, a istovremeno i za nove prodore u dubinu problema.
 
Po Kročeu, umetnost je — najuprošćenije rečeno — manifestacija saznanja, a izraz i oblik su jedini umetnički materijal intuicije. Dakle, Lepo je uspeli izraz. Kad se ovo ima na umu, čini se (bar nama) jasnij im zašto i Lazarevićeve književne kritike ostavljaju utisak Lepog: i one su uspeli izraz!
 
Kročeova intuitivna estetika u mašti vidi jedino bogatstvo umetnosti, ona stavlja znak jednakosti između umetnosti i intuicije, a to će reći i imaginacija, bez koje nema pravog umetničkog dela, onog od vrednosti. Po Kročeu, umetnost je čista intuicija ili čist izraz, a ne Šelingova intelektualna intuicija ili Hegelov logicizam. Ovim je Kroče, čini se, kao i Hartman, uostalom, trasirao carski drum nadrealistima.
 
Paolo Mantegaca, nakon Kročea, sveo je estetiku na filozofiju Lepoga. U njegovom estetičkomučenju ima misticizma, jer on naučava da u ćeliji, navodno, postoji estetički molekul: on se u njoj kreće i u njoj živi, a kako se tamo rađa i kako umire, mi ne znamo — znanje o tome daće nam fiziološka estetika u budućnosti.
 
Lazarević je, poštujući hronološki red izlaganja, predstavio i osnove estetike Marija Pila, ničeovca Morasoa i Fančiulija (ove dvojice nešto podrobnije), a potom i Laloa, i tako dospeo do velikog Bergsona, koga je — kao filosofa intuicije — svrstao među mistične estetičare. Od francuskih estetičara pomenuo je još Pola Surioa, Feliksa Le Danteka i Žorža Lešela, a ono najvažnije kazao je i o Vernardu Bozankeu. Zatim je prešao na plejadu najnovijih nemačkih estetičara, koji pripadaju raznim (pa i prilično divergentnim) pravcima. To je Gros, na čelu biološko-senzaulističke estetike; Klipe, na čelu eksperimentima sklone asocijativne estetike; Lips, na čelu estetike u osećavanja, odnosno empatija (čiji je rodonačelnik Žufro) itd. Lazarević nije prevideo ni teoriju estetičke kontemplacije Edite Landman-Kališer, a pomenuo je, naknadno, i Grosovu teoriju unutrašnjeg podražavanja, kao i Langeovu iluzionističku teoriju, Vitasekovu teoriju apstraktnog psihologizma, Desoarovu teoriju estetičkog skepticizma, teoriju konkretnog idealizma sa Jonas Konom, Rihardom Hamanom i Maksom Dicom na čelu i Stumpfovu teoriju fiziološke estetike (koja je srodna s onom Mantegacovom). Pri ovome Lazarević je posebnu pažnju obratio na deltoidni tok novije i najnovije estetičke misli u Evropi, jer je taj tok imao upliva, manjeg ili većeg, i na naše estetičare, pa i na njega samog, u periodu između dva svetska rata.
 
Ceo ovaj pregled estetičkih teorija, izložen precizno, minuciozno i onim redosledom kojim su se javljale u istoriji ljudskog roda, bio je potreban Branku Lazareviću da bi, najzad, izneo na videlo i svoju estetičku teoriju, a on je to učinio preko svog reagovanja na rekapitulaciju svega prethodno izloženog. Evo kako.
 
"Kad smo ceo taj veliki, 'krug stvari' obišli" — veli Lazarević — "našli smo, uglavnom, ovaj trijalitet: estetiku, prirodu i umetnost. Drugim rečima, našli smo odeljene čoveka od prirode, prirodu od umetnosti i umetnost od čoveka i prirode. Ili, najzad, našli smo ove tri teze: Lepo po sebi, Lepo u prirodi i Lepo u umetnosti. "Ovo je ta rekapitulacija (neka vrsta rezimea), data u najsažetijem vidu, a evo i Lazarevićeve reakcije na nju: "Sve te tri teze, u stvari, ne postoje" — objavljuje on (dosta je po njemu bilo tog lutanja i zavaravanja!). "To je onaj niz lica koja, na jednoj i istoj talasastoj površini vode, čovek, na svakom talasiću, kao posebna vidi. Stvarno ne postoji trijalitet: Lepo po sebi — Lepo u prirodi — Lepo u umetnosti. Postoje ovi postulati: Lepo u prirodi lepo u umetnosti, lepo u prirodu ružno u umetnosti; ružno u prirodi lepo u umetnosti; i, najzad, ružno u prirodi ružno i u umetnosti. Ali, sva ta četiri postulata, i u slučajevima kad uzimaju samo lepo u prirodi, svode se, u stvari, na lepo u umetnosti, odnosno na lepo koje je čovek dao. Jer, svako lepo postoji samo u odnosu na čoveka, i to u odnosu na čoveka umetnika. — Lep zalazak sunca u prirodi, kao i onaj lepi u pesmama Hose Marije de Heredije, jedna su lepota: lepota čoveka umetnika, lepota neizražena i izražena. Tu leži problem".
 
I — zbilja: tu leži problem! Leži, jer Lazarević, zapravo, negira postojanje Lepog samog po sebi, odnosno Lepog u prirodi. On izrikom kaže: "Postoji samo jedno Lepo: samo Lepo u umetničkim delima." Ako bi to zaista bilo tačno, onda otpada priroda kao umetnik! Oni stalaktiti i stalagmiti u pećinama nisu lepi samo po sebi niti ih je priroda takvim stvorila, no se oni nama samo takvim čine. Ako, dakle, odista nema druge lepote do samo one u umetničkim delima, onda nikakve lepote nije ni bilo na kugli zemaljskoj pre no što je čovek počeo da se bavi i umetnošću, niti je ima sada van umetničkih dela!
 
A cvet je, valjda, lep (da uzmemo njega za primer, a mogli smo i dete ili devojku, mladića, pile, jagnje...) nezavisno i od običnog čoveka (koji ga gleda i divi mu se) i od čoveka-umetnika (koji, recimo, dočarava njegovu lepotu na platnu). Slikar, valjda, i slika cvet (ili ga vezilja veze) zato što je lep. Ne znamo šta bi oko ovoga pčela rekla. Da, u tome je problem! Problem je u tome što ljudi imaju različita poimanja jednog istog fenomena, te je to slučaj i sa fenomenom Lepog, koji je — da opet to ponovimo — teško definisati. Da je pitanje Lepog tako jednostavno kako se Lazareviću čini, ne bi se tolika koplja oko njega lomila niti bi toliko različitih teorija estetike bilo, pa ni ove njegove. Lazarević je, po svoj prilici, bio uveren da je njome konačno razrešio ovaj Gordijev čvor. Zaključak njegov je, naime, ovaj: "Kada se sve svede, dakle, nema tri Lepote. Nema ni dve. Ima samo jedna. I to je i bio cilj ovih redova: da pokuša da dokaže da ima samo jedna Lepota, velika, prava i večna, i da je čovek, gledajući je u celom nizu lica, naličja i izraza nije mogao rešiti."
 
Ako se tu misli na ideju Lepog po Platonu, onda zaista postoj i samo jedna Lepota, jer postoj i i samo jedna ideja Lepog, kao što postoji samo jedna ideja ružnog. Ideju Lepog, međutim, nije stvorio čovek, kao što nije stvorio ni ideju trougla, kvadrata, kruga, lopte, pprampde, kupe, kocke, valjka, biljke, virusa, bakterije, gliste, komarca, čoveka... Vode, vazduha, kamena, zemlje, vatre, munje, groma... Ljubavi, mržnje, rata, mira, života, smrti...
 
Treba li još nabrajati?! Dakle, Lepo je, kao otelotvorenje (konkretna realizacija, praktično ostvarenje) ideja Lepog (kao apstrakcija, teorijske mogućnosti, a samim tim i praktične) postojalo, kao vid postojanja bića (bitka), kud i kamo pre pojave čoveka na Zemlji, a biće ga i ako čoveka na njoj nekad, nedajbože, ne bude više bilo. Zar je cvet postao lep tek kad je čovek počeo da se divi njegovoj lepoti i počeo da tu lepotu na umetnički način (veštački, jer drugačije nije mogao) dočaravau svojim delima, ili je on bio lep i pre toga?
 
Daltonistima duga nije lepa, ali je ona lepa po sebi. Možeš, kad dugu gledaš, i da, na trenutak zažmuriš, ali ona i tada ostaje lepa. Lepa je ona sada i u tvojoj glavi ako je zamišljaš (valjda si nekada video kako izgleda). Prema tome, neka svako prosudi opstaje li Lazarevićev estetički zaključak da Lepo postoji samo u umetničkim delima. Možda je Univerzum, u svojoj lepoti i strahoti, umetničko delo vrhovnog Tvorca! (Dopuštam, dakle, mogućnost postojanja kosmičkog Uma).
 
Po nama, pogrešno je uopšte govoriti o Lepom u umetničkom delu. Naime, u objektivnoj stvarnosti, pa i u subjektivnoj, postoj i nešto što nije ružno, što je suprotnost tome, što je, dakle, lepo, pa i veoma lepo, a to je ponekad neko umetničko delo. Ne postoji, dakle, lepo u umetničkom delu nego lepo umetničko delo (ako mu je tvorac darovit umetnik). To je sve, i ne treba zamenjivati teze. Jer, može na slici da bude naslikan i cvet, a da slika ne bude lepa, kao što može da bude naslikana neka mrcina, neki leš u raspadanju, a da slika, kao slika, bude lepa. Može li se za mrcinu na lepoj slici reći da je to ono Lepo u njoj?!
 
I sam Lazarević, upotrebljavajući sintagmu "lep zalazak sunca u prirodi", na posredan način kao da priznaje da, ipak, pojam lepog, kao ideja i njeno ostvarenje, postoji u prirodi mimo čoveka, nezavisno od njegovog zapažanja i estetskih vrednovanja. Da zalazak sunca nije lep sam po sebi, ne bi on to bio ni u pesmi Hose Marije de Heredije, ni u Dučićevoj, ni u Ilićevoj, ni u Jakšićevoj, ni u Šantićevoj...
 
Ni jedan od pesnika (a koliko ih je, i stranih i naših!) koji su opevali lepotu zalaska sunca, nije tu lepotu preuveličao, naprotiv: koliko god oni bili daroviti (bogomdani za pesmu!), pesma će njihova biti samo senka (da ne kažemo bleda senka) one lepote koju oni pokušavaju, u svom ushićenju njome, da dočaraju, da ovekoveče, a to slikari rade, sa istim uspehom, na platnu. Dakle, ruku na srce, otud-odovud pa se opet, hteli mi to ili ne, vraćamo Platonu!


Ljubiša Rajković Koželjac

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 21
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2009
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Maj 26, 2012, 06:28:55 pm »

*
OGLED O "HARMONIKAŠKOM" MORALU


SVEDOČENJE BRANKA LAZAREVIĆA

Učenik Skerlića i Bogdana Popovića, književni kritičar, estetičar i diplomata, Branko Lazarević je u Drugom svetskom ratu doživeo veliku porodičnu tragediju: umiru mu supruga i jedan sin, a drugi sin gine u redovima Jugoslovenske vojske đenerala Mihailovića. Ostavši sam, Lazarević ne pristaje na novo doba, doba komunističkog totalitarizma (zbog čega će kasnije i robijati, i biti trajno marginalizovan): smatrajući da je sloboda stvaralaštva neophodna kao i vazduh, on se uglavnom povlači iz javnog života, budno prateći kako se veliki deo intelektualaca odriče sopstvene kičme zarad slasti puzavaštva pred novim režimom.
O tome vodi zapise u svom "Dnevniku jednoga nikoga" (1942—1947), delu koje tek čeka svoje izučavaoce. Anatomija posleratnog morala naše intelektualne elite snimljena je rendgenski, a neki od portreta kolebljivih ljudi u zlom vremenu su prava remek-dela psihološke proze.
 
Kako je to izgledalo? Evo Lazarevićevog opisa: "Sirotinja duhovna već sva piše po šablonima boljševičkim. Svaki čas vas neko od njih upita: "A kako bi se to objasnilo materijalistički?" Tako sam sažaljivo pogledao svog starog prijatelja Veljka Petrovića kada me je tako još pre godinu dana zapitao za neko pitanje.

Na Univerzitetu je već smejurija. Mnogim sam prijateljima rekao: "Pomenite na početku neke rečenice iz Marksa ili koga drugog od svetih otaca, pa posle pevajte svoje!" /.../ Napravio se čitav jedan pokor u ime te vere. Sve se mora da prilagodi "veri": i Šekspir i zrikavac i Sunce i zglavkari i duh i magline po svemiru. Prodaje se i predaje boza kao najbolje burgonjsko vino. /.../ I to sve ide nasilno i pod moranje. Ko neće "U front!", taj ne treba ni da jede, ni da dobije ugalj po ovoj ciči.

I svet se ufronćuje i udenjuje u ove njihove igle kojima se ništa ne može ni da okrpi a toli da sašije" (7, knjiga 1, 395—396). I još: "Svet je postao, i to naročito inteligencija, čak i intelektualci, pravi cirkusijanac i pravi moralni crnoberzijanac. Koliko ih ima koji doručkuju sa boljševicima, ručaju sa demokratama, večeraju sa monarhistima a u međuvremenu i sa ostalima. Jedno za drugim, ti ljudi čine stvari koje čovek ne čini ni dva puta za vreme celog života. /.../ Između "da!" i "ne!" razlike nema. U jednome trenutku kaže: "Sve je ovo jedan užas!" i dok se okrene: "Sve je ovo kako treba!" /.../ Nudi se javno, odbija sve u šaptanju. /.../ Razumem: to je revolucija, jedna udešena revolucija, i razumem mnoge ljude i, naročito, prave komuniste, ali ne razumem ove mufljuze i jolpaze. Izvrnuo se svet tumbe. Postao je prljavo nepristojan i strašno pretvoren. Treba ih samo videti: pravi cirkus i oni više nego klovnovi. To su veliki ekvilibristi i ljudi koji umeju da govore iz trbuha. Oni bi hteli da svaka prilika bude i njihova prilika. Oni sede na svome obrazu. To su zadnjice a ne obrazi, i govore kao da zadnjicama govore. Izbace ga na vrata, on se vrati kroz prozor, ili potraži kapidžik. Lažu, ogovaraju, podmeću, pretvaraju se i u džepu nose sve moguće ulazne karte: od partijske do pozorišne. /.../ Što se, pak, tiče Univerziteta, oni su univerzalni. Tamo je vašar. Svi su "protiv" kad izađu na vrata univerzitetska i svi su "za" čim uđu u salu." (isto, knjiga 2, 159 ).
 
Lazarević ne samo osuđuje; on se trudi i da razume, pa kaže: "Glad i strah, dva verna pratioca svake revolucije, bacaju svet u moralnu bedu. Onaj pravi svet tada gine u građanskom ratu, drugi se streljaju kao "izdajnici" i tako dalje, treći trule po tamnicama, a ostaje živ samo ološ i po površini se nalazi samo šljam. Posle tolikih "seča knezova" počinjenih od 1941. naročito od 1944. u jesen, od strane svih mogućih neprijatelja, ostala je furda koja se prodaje po što se hoće: kao "restlovi" i kao đubre" ( isto,160—161 ).

Po Lazareviću, glavni cilj svega je lomljenje kičme Srbiji, što je, iz perspektive titoističke vlasti boljševika, razumljivo. Lazarević ukazuje na činjenicu da su se dinarci u posleratnom periodu pokazali u najmračnijem svetlu, i pita se šta bi sada rekao Cvijić (mada i sebe kori kao njihovog negdašnjeg hvalitelja). Ipak, delimično ih izvinjava: oni su iz pasivnih, gladnih predela i otimanje tuđeg im nikad nije bilo strano. Najviše ga boli što su po Srbiji počeli da pljuju prečanski Srbi, mnogi iz Vojvodine, koje je Srbija primila i ugostila na majčinski način... Za njih nema mnogo razumevanja: "Njima je dobro danas, njima je bilo dobro juče i njima će dobro biti sutra. To su pravi crnoberzijanci duha /.../ Zato oni danas bacaju smeće na Srbijance, na koje su pre bacali vence svoje logomanije. Njihov je duh javna radnja, kupleraj." (isto, 251—252 ).

 
Vladimir Dimitrijević, 02.08.2012. | Deo teksta preuzet sa: Двери Српске
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Maj 26, 2012, 07:03:41 pm »

**

POREKLO BRANKA LAZAREVIĆA


Branko Lazarević je odavno povezivan sa Negotinom. Njegov otac Đorđe Lazarević i brat Borivoje-Bora živeli su u Negotinu. Čika Đoka, "stari Negotinac", veoma ugledan i poštovan, bio je vlasnik i izdavač više listova u Negotinu, a poznat je i kao prvi negotinski industrijalac — pivar. Brat Bora, inženjer, imao je veliku zanatsku radionicu. U dva mandata je biran za predsednika negotinske opštine, i u tom periodu Negotin je dosta izgrađen: kaldrmisane su ulice, podignuta kapela na groblju i, što je veoma značajno, izvršena melioracija negotinske nizije i isušen negotinski rit. Pa i za samog Branka, iako je poznato da je rođen u Vidinu, u nekim izvorima i biografijama, izdatim za njegovog života, stoji da je rođen u Negotinu. Istorijski arhiv Krajine, Ključa i Poreča izdao je 2001. godine Brankove "Diplomatske spise" . I ne samo to. Smatralo se da su Đorđe i njegovi sinovi direktni potomci čuvene kneževske porodice Lazarević, koja je u 19. veku dala dva krajinska obor kneza i jednog predsednika opštine negotinske.
 
Poznato je da je Krajina za vreme turske vladavine imala autonomiju i da se vlast prenosila sa kolena na koleno u kneževskoj porodici Karapandžić, slično kao knezovi Raškovići u Starom Vlahu. Posle sloma Prvog srpskog ustanka 1813. godine Turci su na vlast postavili Nikolu-Nikolču Perčinog Karapandžića. Nikolča je krajem 1815. godine ubijen, a na mesto kneza 1816. godine dolazi trgovac Jakov Lazarević, po ženskoj liniji, pošto je njegova majka Velika bila od Karapandžića. Jakov je uspeo da u značajnoj meri obnovi povlastice koje je Krajina imala, mada nije dugo bio kraj inski knez, pošto se ubrzo razboleo i umro polovinom 1817. godine . O njegovom potomstvu nema podataka. Njegov mlađi brat, Lazar-Lazica Lazarević bio je obor-knez krajinski 1842. godine. Lazar je imao tri sina: Aleksandra, Mihajla i Đorđa. Đorđe L. Lazarević je rođen 1843. godine i za njega se u Negotinu dugo smatralo da je otac Brankov. Da ovaj podatak nije tačan, prvi je ukazao saradnik Arhiva Nebojša Jović, koji je, sastavljajući rodoslov ovih Lazarevića, otkrio da je Đorđe L. Lazarević umro mlad 1866. godine. Ovaj podatak je pouzdan i potvrđen je uvidom u matične knjige umrlih. Nastali problem N. Jović je rešio pretpostavkom da je srednji brat, Mihajlo imao sina Đorđa. Raspolažući ovim podacima dobijam poziv za skup u Herceg Novom i počinjem da dopunjujem saznanja o ovim Lazarevićima, pošto sam već ranije istraživao građu o njima, prijavivši temu koja stoji u programu. Ne opisujući redosled saznanja i opis toka istraživanja koja su me odvela na potpuno drugu stranu, izložiću vam porodično stablo Branka Lazarevića, a pre nego to učinim izložiću šta o svom poreklu kaže sam Branko: "Mesto rođenja je Vidin. Otac je bio osuđen na smrt u zaječarskoj buni, pa je prebegao u Vidin. On je praunuk despota Boška, čija je glava u Ćele-kuli. Majka mi je od Stojadinovićevih. Njen otac je brat Milice Stojadinović Srpkinje. Boško je izbegao iz Sjenice (pobio neke Turke) u Krajinu, a Stojadinovići dođoše sa Čarnojevićima, to vam je moj pedigre...".
 
O ovom Bošku, Brankovom čukun dedi, zna se još samo to da je bio oženjen sestrom čuvenog obor-kneza Crne Reke Sime Nikolića. Njeno ime nije zabeleženo. Podatke o porodici Sime Nikolića (negde Nikolajevića) dao je njegov sin Stojan Coka Simić u svojim "memoarima": "Ded moj, a otac moga oca, zvao se Nikola, njegova žena, a moja baba zvala se Milica. Familija njihova zvala se od starina Jošići. Oni su sa svojom porodicom živeli u Staroj Srbiji, tamo negde u jednom mestu između Prizrena i Peći. U tom selu bilo je i nekoliko porodica Arnauta. Familija moga dede, ne znam oko čega, se zavadi sa jednom porodicom Arnauta i u toj zavadi došlo je i do krvi, da bi ded moj tu osvetničku krv izbegao, odvaži se i ovamo u današnju Srbiju sa porodicom pređe u selo Sikole, sadanji okrug Krajinski naseli se". Krajem 18. veka deo Jošića preselio se u Zaječar. Znači, Boško (poreklom iz Sjenice) je bio oženjen ćerkom Nikole Jošića (poreklom iz Stare Srbije), odnosno sestrom Sime Nikolića. Boškov sin (i sestrić Simin) je Lazar, po ocu — Bošković, pradeda Brankov. O njemu imamo nešto više saznanja. Sa ujakom Simom učestvuje u ustanku u maju 1833. tokom oslobađanja ovih krajeva i pripajanja Srbiji. Zna se da je 1837. bio kmet, a 1838/39. godine je držao mehanu u Zaječaru, poznatu kao "Lazareva mehana". Već 1840. godine se pominje kao imućan trgovac, a 1842. godine je predao arendu na Brestovačku Banju za pola godine — 100 groša i 9 para "dobrih". Lazar Bošković je umro oko 1847. godine a pošto su njegova deca još maloletna, zastupnik mase je bio Najdan Peković, rođak, takođe sestrić obor kneza Sime Nikolića. Lazar Bošković je imao dva sina: Josifa, rođenog oko 1829. godine, i Ristu, rođenog oko 1836. godine. Nas interesuje Rista, Brankov deda, uz napomenu da je sin Josifa Lazarevića Ilija Bošković (zadržao je dedino prezime) bio predsednik opštine zaječarske 1889. godine i odlikovan Takovskim krstom 5. reda 1893. godine.

U popisu stanovništva varoši Zaječar iz 1863. godine pod rednim brojem 349 upisan je Rista Lazarević, trgovac, star 27 godina, žena Mika stara 24 godine i sin Đoka, 3 godine. Rista je bio imućan trgovac — po imanju svrstan u IV klasu, po prihodu u V klasu. Sledeći podatak o Risti je iz vremena srpsko-turskih ratova 1876—78. godine. Doktor Stevan Mačaj u svom dnevniku opisuje ulazak u oslobođeni Zaječar, 8. marta 1877. godine: "Dvanaest konjanika opkoliše kola, a oficir, u kasu ispred, vodi nas pašinom stanu, koji je u kući Riste Lazarevića, trgovca..." Po političkom opredeljenju Rista je bio radikal i dobro je poznavao Nikolu Pašića. Prisustvovao je velikoj radikalskoj skupštini, na Ilijinim vodama u Kragujevcu 1882. godine.
 
Brankov otac Đorđe-Đoka Lazarević rođen je verovatno 1860. godine (tačan datum nije istraživan). O njegovom školovanju u Zaječaru nemamo podataka. Veoma rano je pokazao interes za politiku i zajedno sa ocem pristupio Radikalnoj stranci, što će i te kako uticati na njegov život. Iako nije bio na visokoj stranačkoj funciji, često je, još kao mladić, bio uz Pašića i svedok važnih događaja. Imao je književnog dara, sarađivao u opozicionim listovima, ali i, kako sam kaže "deljao stihove". U "Krajinskom radikalu" tridesetih godina prošlog veka "Čika Đoka" je u nastavcima objavio "Uspomene na Nikolu Pašića". Iako pune detalja i informacija iz prve ruke, ove uspomene nisu mnogo korišćene i citirane. U njima je opisao i svoje učešće u Timočkoj buni, a posebno je interesantan opis boravka u emigraciji, u Vidinu.
 
Već na samom početku "Čika Đoka" piše: "Bila je 1879. Bilo mi je 19 god. kada sam otišao iz Zaječara u Požarevac, da se upišem u Zemljodelsko-šumarsku školu. U Požarevcu je tada bio opštinski inžinjer Nikola Pašić. Stanovao je u jednoj maloj kućici sa spavaćom sobicom i predsobljem. Moj otac, pok. Rista Lazarević, koji je dobro poznavao Pašića, uputio me je za prvi mah k' njemu.". Malo dalje sledi opis nastanka radikalne stranke:

"U Požarevcu je tada bio i Steva Milićević. On je svršio filozofiju i trebalo je da bude postavljen za suplenta. Bio je socijalista i uređivao neko vreme socijalistički list "Javnost" i "Oslobođenje" u Kragujevcu. Pošto je to "socijalističko gnjezdo" porušeno, a Svetozar Marković, duša tog pokreta, Pera Todorović, Pašić, Steva Milićević i dr. proterani i rasterani, Steva je došao u Požarevac i tu izučio stolarski zanat i otvorio stolarsku radionicu. Tu se oženio čuvenom "Kajkom radikalkom", koja je u Požarevcu otvorila ženski šnajderaj.
 
U kući Steve Milićevića i Kajke radikalke postavljeni su prvi temelji docnije velikoj Radikalnoj stranci. Tu je bila centrala, iz koje su se širili konci širom cele predratne Srbije. Tu su se svake večeri sastajali: Pašić, Milićević, Luka Lazarević, Jakša Jovanović, Radoš Nešković, dr Jonnjev i ja, najmlađi među njima. Često su dolazili iz Beograda i drugih mesta na dogovore."
 
Iz Požarevca Đorđe odlazi u Prag da studira pivarstvo. Tamo ostaje do kraja 1881. godine, kada se vraća u Zaječar, preko Beograda i u proputovanju opet odseda kod Pašića, koji je već prešao u Beograd. Na izborima 1883. godine radikali dobijaju veliku većinu. Usledilo je raspuštanje skupštine kao uvertira pred Timočku bunu. Đorđe Lazarević je opet u Beogradu kao izaslanik radikala crnorečkih za Glavni odbor radikalne stranke i prisustvuje čuvenoj "tajnoj sednici" u stanu Koste Taušanovića kada je raspravljano da li narod treba da se odupre najavljenom oduzimanju oružja, posle ukidanja narodne vojske. O povratku iz Beograda kaže: "Ja i pok. Mita Pavlović Ćosa, iz Salaša, otišli smo iz Beograda lađom preko Radujevca, Negotina u Salaš, gde nas je očekivao zbor u kafani. Na tom zboru javno sam govorio: da narod ne daje oružje iz ruke. To isto u Zaječaru. Naravno, bujan, pun ideala, gotov na borbu — ja nisam ni pomišljao na zakonske posledice. One nisu ni primenjene, jer je "narodu trebalo pustiti krv", a ovakvi apostoli kao ja bili su potrebni Kralju Milanu za njegove planove."
 
Svoje učešće u buni Đorđe ovako opisuje: "Po sporazumu, u Zaječar trebali su ući pobunjenici iz sreza boljevačkog i zaječarskog na Mitrovdan. Toga dana u 4 sata izjutra, odjeknula su četiri topovska pucnja na Kraljevici. Ustanici su navalili na topove i uzeli ih. Posluga se razbegla. Zatim su se pobunjeni seljaci sručili u Zaječar. Pa je nastao haos, bez komande, bez plana, svaki je na svoju ruku nešto naređivao. Zaječarci su posmatrali ovaj metež i nisu uzimali učešća. Samo ja, moj otac pok. Rista Lazarević i prof. Miloš Marković uzeli smo učešća naoružani. Oko 10 sati na pijaci je bilo jedva oko 50 pobunjenika. Tek po neko od njih imao je pušku. Kad se je pojavio jedan odred od desetinu "sejmena" na konjima sa jednim oficirom, pobunjenici su se, posle malo kolebanja, povukli sporednim ulicama. Ja i moj otac procenili smo da je vreme da se i mi izgubimo, da nas ne bi uhvatili. Otišli smo kući, prešli jarugu i kod našeg obora za svinje, pojahali konje i preko Timoka, ispod Izvora prešli granicu i oko jedan sat po podne bili u Kuli. Iz Kule po naredbi bugarskih vlasti otišli smo u Vidin.".
 
Posle propasti Timočke bune u Zaječaru je zasedao Preki sud. Tokom procesa optuženima prema izjavama svedoka sud je našao da su Lazarevići, otac i sin, imali sledeće uloge: "Rista Lazarević iz Zaječara. Pri napadu buntovničke vojske na Zaječar on je dočekao kao njihov jednomišljenik i upućivao koja državna nadležateljstva da zauzmu, ista im pokazivao gde su, i uopšte buntovnicima bio na ruci. Đorđe Lazarević iz Zaječara kao sin pomenutoga Riste, zajednički sa ocem, vršio je sve gore obeležene poslove."
 
Branilac optuženih molio je da Sud, između ostalog ima u vidu: "Za optužene Ristu i Đoku Lazarevića, da su oni na ovaj rad bili prisiljeni od buntovnika, a za optuženog Đoku molio je da Sud ima u vidu i njegovu mladost."
 
Preki sud je 4. decembra 1883. godine doneo presudu da se, pod rednim brojem 18, Rista Lazarević, trgovac iz Zaječara, kazni sa deset godina robije u teškom okovu i sa dve godine policijskog nadzora; pod rednim brojem 21, Đorđe Lazarević, trgovac iz Zaječara, kazni sa osam godina robije u lakom okovu i sa dve godine policijskog nadzora.
 
Za to vreme, u susednoj Bugarskoj Đorđe iz Vidina odlazi u Kulu, a potom biva interniran u Lom Palanku. Za nas je posebno interesantan 6. deo "Uspomena": "Za vreme Zaječarske bune prebegli su iz knjaževačkog i crnorečkog okruga oko 34 emigranta. Mi smo ostali u Lom Palanci oko dvajestinu dana, pa smo se vratili u Vidin. U decembru došla mi je i žena. Prvog dana Božića dobio sam i sina, današnjeg našeg poslanika u Ankari, Branka Lazarevića."
 
Život u emigraciji je bio težak. Pomoć od simpatizera radikalne stranke, Slovenskog komiteta iz Rusije, mitropolita Mihaila i, verovatno, od pretendenta na presto Petra Karađorđevića, ipak je bila slaba pa su se emigraiti snalazili na razne načine da prežive. Dok su drugi obavljali razne fizičke poslove, Pašić osniva akcionarsko društvo i ugovara i izvodi radove u Sofiji i gradi puteve u severozapadnoj Bugarskoj, blizu granice sa Srbijom a Đorđe je iskoristio svoje znanje iz pivarstva stečeno u Pragu. Opis početka pivarstva u Vidinu nepoznat je i vidinskim hroničarima: "1884. god. zakupio sam, van Vidina, kod Baba Vidinih kula jednu kuću za 20 leva mesečno i u blizini jednu tursku barutanu za 6 leva. Tu sam improvizirao pivaru na najprimitivnij i način kakva, ja mislim, nigde nije postojala. Za tri meseca već sam izdao prvu partiju piva...".
 
Đokine "Uspomene" se završavaju u sledećem broju "Krajinskog radikala" opisom neuspelog pokušaja buntovnika da dignu ustanak u Srbiji, iako je jedan deo kupljenih pušaka već bio prebačen u pogranično selo Braćevac kod Negotina. Skup emigranata u Vidinu, održan je u stanu Lazarevića u septembru 1885. godine. Krajem iste godine usledio je srpsko-bugarski rat. Kralj Milan je uskoro pomilovao pobunjenike i povukao se sa prestola. Nemamo preciznih podataka do kada su Lazarevići bili u Bugarskoj. Izgleda da se uskoro Đorđe oženio po drugi put pošto u matičnoj knjizi rođenih za 1888. godinu, gde je upisan mlađi sin Borivoje, na mestu imena majke upisano: Suza (Brankovoj majci je bilo ime Vukosava ). Ne zna se da li je Borivoje rođen u Zaječaru ili Vidinu pa je porodica ubrzo po rođenju prešla u Zaječar i dete uvedeno u matične knjige.
 
Oko 1890. godine Lazarevići dolaze u Negotin, gde Đorđe uskoro otvara pivaru i uzima učešća u politici. Bilo je to vreme žestokih političkih borbi u Krajini. Kada su se na izborima 1894. godine liberali vratili na vlast u Negotinu, uhapšeno je preko sedamdeset Negotinaca i na sudu izrečeno više od 45 kazni. Između ostalih i Đoka Lazarević, pivar, osuđen je na 15 dana zatvora. Iste godine Đorđe Lazarević je vlasnik lista "Krajinac" i predsednik mesnog odbora Radikalne stranke u Negotinu. U podlistku novina objavljuje svoje uspomene iz emigracije. Kao fuzionaš radikal učestvuje na izborima u Negotinu 1905. godine. Đorđe je bio predsednik negotinskog pododbora Kola jahača "Knez Mihajlo", osnovanog 1898. godine. Pivara posluje slabo i Đorđe pokušava da je "podruštevi" pa je uskoro osnovana Zadruga negotinska, akcionarsko društvo za osnivanje pivare u Negotinu, koja otkupljuje od Đorđa zemljište i zgradu sa celokupnim priborom za pivaru. Međutim, činjenica da je područje Krajine poznato vinogorje i oštra konkurencija uticali su da pivara u više navrata bude na ivici bankrotstva i tavori do 1912. godine.
 
Branko Lazarević je osnovnu školu pohađao verovatno u Zaječaru. Prema nekim izvorima, bio je izbačen iz srednje škole a kao mesto školovanja se navode Beograd i Zaječar, predavanja na fakultetu je slušao vanredno pre završene mature. Njegovo ime se nalazi u spisku abiturijenata Zaječarske gimanzije 1904. godine, što znači da je maturirao sa punih 20 godina. Diplomira na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1911. godine i dobija mesto suplenta u beogradskoj Četvrtoj gimnaziji, a potom odlazi u Minhen, gde priprema doktorsku disertaciju. Sa ocem Đorđem oba sina učestvuju u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. U prvom balkanskom ratu Branko je dobrovoljac sa činom rezervnog potporučnika sedmog pešadijskog puka. Đorđe vodi ratne beleške, kojima ratni dopisnik pariskog Journal-a Anri Barbi posvećuje dosta prostora u svojoj knjizi Les victories Serbes (Srpske pobede). Deo svojih beležaka Đorđe objavljuje 1916. godine u Solunu. Lazarevići se pominju i u knjizi "Golgota i vaskrs Srbije 1916—1918" na više mesta. Branko se 1918. godine na Krfu oženio Radmilom, ćerkom Raše Miloševića, jednog od vođa Timočke bune. Druga Rašina ćerka, Spomenka, rođena za vreme očevog boravka u zatvoru krajem 1883. godine bila je udata za Momčila Ninčića ministra inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije. Nije naodmet pomenuti i to da je unuk obor-kneza Sime Nikolića bio i Svetislav Simić, poslanik, ministar, konsul, novinar, publicista (1865, Užice — 1911, Lezen, Švajcarska). Simić je osnovao i uređivao "Ustavnu Srbiju" a takođe je jedan od osnivača "Srpskog književnog glasnika" i njegov prvi vlasnik i aktivni saradnik. Bio je saradnik mnogih drugih listova i dopisnik ruskih i francuskih, kao i autor mnogih rasprava i brošura, a veliki broj njih je objavio pod pseudonimom P. Balkanski i Pavle Orlović. Učesnik je srpsko-bugarskog rata. Njegovi sinovi Stanoje i Vladimir Simić takođe su bili diplomate i političari. Svetislav je bio generacijski blizak sa Brankovim ocem Đorđem (praunukom Simine sestre). Bilo bi interesantno istražiti njihove eventualne kontakte i povezanosti i ispitati da li je Svetislav mogao imati uticaja na Brankovu karijeru diplomate i saradnika "Srpskog književnog glasnika."
 
Po završetku rata Đorđe i Bora Lazarević žive u Negotinu. Oba se bave politikom. Kao što je već rečeno, Bora je u dva navrata predsednik negotinske opštine. Đorđe se bavi novinarstvom. U "Politici" objavljuje tekstove o Timočkoj buni (1926. i 1927. godine); u "Krajinskim novostima" objavljuje beleške iz Prvog svetskog rata — "Sa XIII pukom" i "Veliki starac na bojištu — iz mojih beležaka", u kojima opisuje susret sa kraljem Petrom, gde kaže: "Na dogledu Staroga Kralja, ja, stari socijalista iz osamdesetih godina, republikanac i revolucionar iz 1883-će, instiktivno skinuh kapu i uzviknuh punim glasom: Živeo Kralj!.." Polemiše o Timočkoj buni ("Na adresu Milosava Jelića"). Prema nekim podacima, Đorđe je umro između dva rata i sahranjen u Beogradu; Bora Lazarević je kratko vreme bio ponovo predsednik opštine 1941. godine, posle oslobođenja živeo u Negotinu a umro u Beogradu 1959. godine. Lazarevići su u Negotinu podigli veliku, lepu kuću i uz nju zgradu za stolarsku radionicu.
 
Na kraju, ali ne i najmanje bitno, treba napomenuti da je Đorđe Lazarević bio član slobodnozidarske lože "Pobratim" od 1894. godine, kada je u ovoj loži bio veći broj Negotinaca. Bio je prijatelj i poslovni ortak (pivarstvo), a po nekima, i kum sa imenjakom Đorđem Vajfertom. Ime Branka Lazarevića se nalazi među imenima potpisnika poznatog "Apela srpskom narodu" iz 1941. godine, kao i na spisku slobodnih zidara u Beogradu između dva rata.


Milorad Grbović

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 21
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2009
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Avgust 29, 2012, 10:30:50 pm »

**

BRANKO LAZAREVIĆ U DIPLOMATSKOJ SLUŽBI


Jedna od retkih diplomatija evropskih zemalja, ako se izuzme francuska, koja je u svojim redovima imala znatan broj književnika, bila je srpska a zatim i jugoslovenska između dva svetska rata. Za razliku od diplomata mnogih zemalja sa dugom tradicijom koji su uglavnom bili aristokrate po rođenju, srpsku i potom jugoslovensku diplomatiju (između dva rata) u ne malom broju činili su aristokrate po duhu i obrazovanju. U celini gledano, te dve diplomatije činila je kulturna elita Srbije, odnosno Kraljevine Jugoslavije. U toj eliti posebno mesto su imali književnici diplomate. Najznačajniji među njima su svakako Milan Rakić, Jovan Dučić, Ivo Andrić, Branko Lazarević, Rastko Petrović i niz drugih koji su imali manji književni opus.
 
Nisu retki oni koji smatraju da je njihov ulazak u diplomatiju inspirisan lagodnim i sigurnim životom koji pruža ta služba a uz to još i dobro plaćena. Pa, čak i da je tako, mnogima od njih se ne može poreći da su bili vrlo uspešni i cenjeni kao diplomati. Istina, niko od njih nije kreirao spoljnu politiku zemlje koju su zastupali, ali su, nema sumnje, svojim znanjem i umećem uticali na određene poteze vlade i Dvora. Pre bi se moglo reći da njihova služba, u vreme kada su predstavljali i zastupali svoju zemlju, nije bila nimalo laka, već delikatna i sa mnogo obaveza i ne baš tako dobro plaćena kako se obično misli.
 
Motivi za ulazak u diplomatiju su verovatno različiti, ali jedan bi mogao biti zajednički za sve — težnja za upoznavanjem sveta, naroda, kultura, istorije, težnja da se proširi ono što je stečeno za vreme školovanja po univerzitetima širom Evrope.
 
Među tim jugoslovenskim diplomatama bio je i Branko Lazarević, poznatiji kao jedan od najistaknutijih predstavnika srpske impresionističke kritike koji se bavio i pisao o problemima estetike i teorije književnosti, znani eseističar, književni i pozorišni kritičar. O njegovom angažovanju u diplomatskoj službi Kraljevine Jugoslavije veoma malo se zna.

Zato ćemo u glavnim crtama izložiti tok njegovog službovanja u diplomatiji tokom dvadesetak godina koliko je bio u njoj.
 
Rođen je 6. januara 1884. godine, po novom kalendaru, u Vidinu u Bugarskoj. Roditelji su mu bili Đoka Lazarević industrijalac iz Negotina, i majka Vukosava. O svom poreklu jednom prilikom sam je rekao: "Mesto rođenja je Vidin. Otac je bio osuđen na smrt u zaječarskoj buni, pa je prebegao u Vidin. On je praunuk despota Boška, čija je glava u Ćele-kuli. Majka mi je od Stojadinovićevih. Njen otac je brat Milice Stojadinović Srpkinje. Boško je izbegao iz Sjenice (pobio neke Turke) u Krajinu, a Stojadinovićevi dođoše sa Čarnojevićima. To vam je moj pedigre."
 
Osnovno i srednje obrazovanje stekao je u Zaječaru, gde je 1904. maturirao. Studije je započeo u inostranstvu, u Parizu, na Pravnom fakultetu kao stipendista srpske vlade, a okončao ih na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1909, odnosno 1911, gde je stekao diplomu profesora.
 
Želja za usavršavanjem i sticanjem titule doktora nauka odvela ga je ponovo u inostranstvo, u Nemačku, gde je u Državnoj minhenskoj biblioteci istraživao građu za doktorsku tezu "Problemi ritma i simetrije". Uporedo sa tim, 1910. godine postaje glavni urednik lista "Novo vreme", a dve godine kasnije glavni urednik dnevno-političkog lista "Reč". Avgusta 1911. primljen je za suplenta u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji. Pored obaveza u školi bavio se i pozorišnom kritikom, što je rezultiralo objavljivanjem knjige "Pozorišni život" 1912. godine. Iste godine objavio je i prvu, od tri sveske, "Impresije iz književnosti", sa ogledima i kritikama knjiga naših uglednih književnika: I. Ćipika, B. Stankovića, P. Kočića, M. Uskokovića, M. Jankovića i drugih. Njegovi prvi radovi iz oblasti pozorišne i književne kritike, pisani u vreme studija objavljeni su u "Srpskom književnom glasniku" i "Delu".
 
Za vreme balkanskih ratova i prvog svetskog rata, kao rezervni oficir, bio je povremeno na vojnoj dužnosti od 1912. do 1917. Za „osvedočenu hrabrost na bojnom polju" u ratnim godinama 1914—1915. odlikovan je Ordenom Belog orla sa mačevima V reda. Novembra 1914. bio je i ranjen u borbama kod sela Konetice. Nakon toga najveći deo vremena proveo je na Krfu. Jedno vreme je boravio i u Rimu 1914. godine.
 
Rešenjem ministra prosvete od 10. aprila 1916. postavljen je za glavnog urednika "Srpskih novina na Krfu", a mesec dana kasnije, 10. maja, rešenjem ministra inostranih dela postavljen je za šefa Presbiroa Ministarstva inostranih dela na Krfu. Početkom aprila 1917. pokrenuoje list "Zabavnik", kao književni i kulturni dodatak u kojem su pisali mnogi već tada poznati književnici i javni radnici — diplomate, novinari, profesori. Njegova služba u diplomatiji počela je 1. jula 1918, kada je ukazom naslednika prestola Aleksandra Karađorđevića postavljen za sekretara treće klase Poslanstva Kraljevine Srbije u Tokiju. Od donošenja ovog ukaza on je ostao u diplomatij i sve do penzionisanja 1939. godine. U Tokio nije otišao pošto tamo i nije bilo otvoreno srpsko poslanstvo (bilo je samo ustanovljeno). Ostao je da radi u MID-u na Krfu. Iste godine u septembru venčao se sa svojom suprugom Radmilom, rođenom Milošević, iz Beograda, koja je radila kao lekar u izbegličkom logoru na Krfu. Iz tog braka rođena su dva sina, Đorđe 1921. i Ivan 1922. godine.
 
Od 1919. B. Lazarević je počeo svoje službovanje na strani — u Americi, Evropi i Aziji. Na upražnjeno mesto sekretara u Poslanstvu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Vašingtonu, gde je poslanik bio Slavko Grujić, postavljen je aktom Ministarskog Saveta 3. marta 1919. godine. Otputovao je za Vašington aprila meseca na novu dužnost. U Americi je iste godine u Pitsburgu objavio knjigu pod naslovom "Za ujedinjenje", sa člancima i raspravama, namenjenu koloniji emigranata iz južnoslovenskih zemalja. Mnogi stvaraoci, ličnosti iz sveta kulture, nauke, politike, poneti ushićenjem zbog ujedinjenja, stvaranja velike i zajedničke države, pisali su sa oduševljenjem o tome i sa iskrenim nadama da će tu zajedničku državu svi osećati kao svoju i jačati je svako iz ugla svoje profesije i prema svojim mogućnostima. Mnogi su, takođe, želeli da, pišući o prošlosti svog naroda, pokažu istorijske korene i opravdanost težnje za ujedinjenjem, težnje, htenja, poraze i pobede, sve one mene kroz koje je prolazio srpski narod. Tako je i Branko Lazarević napisao više članaka i rasprava sa temom iz naše bliže prošlosti, koji su imali za cilj da pokažu istorijsku potrebu i težnju za oslobođenje i ujedinjenje našeg naroda u zajedničku državu. Njegov predgovor u navedenoj knjizi možda najbolje odslikava težnju koju je imao kada je u knjigu sabrao članke i rasprave koje je pisao poslednjih desetak godina:
 
"Posle preteških časova i krvavih borbi, najkrvavijih u istoriji, mi danas slavimo Uskrsenje. Posle Golgote, strašnije od Hristove, noseći herojski svoj krst kroz celu našu istoriju, dočekasmo Vaskrs samo velikih naroda dostojan. Kroz naše sveže jugoslovenske lugove i vedre dubrave, od dalmatinskih žala koja su još malo u crnini do bistre vode Vardara, kliče svoju pobednu pesmu jedan Narod koji nikada nije umeo da poklekne. Pobedivši sve nemani, ubijajući svojim snažnim kopljem sve aždaje, gazeći po svakojakom trnju i kamenju, lomeći se od "nemila do nedraga", — evo ga danas, sa jedne teške postaje idući na sve težu, svojoj velikoj meti: Narodnom ujedinjenju. Slovenac iz Celovca i Srbin iz Bitolja, danas su građani jedne njive. Kolo iz ĐAČKOG RASTANKA igra danas samo jedno kolo jednog narodnog ideologa. Ono je danas jedna stvarnost. Ono što je bilo misao, reč i pesma, docnije borba i krv, danas je istina i delo.
 
U toj istini, reči i pesmi, u toj borbi i krvi i u toj istini i delu, ima misli, reči i pesama, ima borbi i krvi i ima istine i dela i od strane našega naroda u Americi. U velikom delu ujedinjenja i on je učestvovao: i vojnički i materijalno, i moralno. A to je njegova velika i svetla čast!
 
Članci koji idu, koji su pisani u velikom dobu pripremanja i stvaranja Ujedinjenja od hiljadu osam stotina dvanaeste godine do danas, imaju danas za cilj da nam pokažu težak put kojim smo išli i da nas podsete na velika dela jučerašnjice.
 
Ta epska i džinovska jučerašnjica obeležena je milionima znanih i neznanih grobova po svima stranama krvave ratne istorije. Ti grobovi su naša narodna svetilišta. Ova knjiga neka je njima posvećena!" Te, 1919. godine objavljena mu je u Zagrebu i knjiga pod naslovom "Jugoslovenski dokumenti".
 
Nakon nešto više od pola godine rada u Poslanstvu, obavešten je da je ukazom od 20. novembra postavljen za referenta u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. No Lazareviću se taj premeštaj nije dopao pa je poslaniku Grujiću izjavio da ne pristaje da bude premešten u Ministarstvo prosvete, o čemu je izvešteno Ministarstvo inostranih poslova. Poslanik je u isto vreme tražio da Lazarevića postave za sekretara druge klase u istom Poslanstvu, pošto je to mesto uskoro trebalo biti upražnjeno zbog odlaska Đorđa Todorovića sa te dužnosti. Pomoćnik ministra Milan Đ. Milojević saopštio je Grujiću 24. januara 1920. da će Lazarević ostati u Vašingtonu i da će biti donet novi ukaz.
 
Unapređenje je usledilo ukazom od 14. februara 1920. kojim je postavljen za sekretara druge klase, a nakon nešto više od mesec dana, 26. marta, ponovo je unapređen za sekretara prve klase istog Poslanstva.

Lazarević je obavljao poslove svog ranga ali i dodatne nakon redovnog radnog vremena i to poslove presbiroa, pošto je sekretar Poslanstva Slobodan Jovanović bio otputovao za Beograd.

Kako je u Sjedinjenim Američkim Državama bilo dosta iseljenika sa teritorije Kraljevine SHS, nametala se potreba za otvaranjem konzulata u pojedinim centrima gde su bile brojne njihove kolonije. Tako je juna 1920. ustanovljen Generalni konzulat Kraljevine SHS u Čikagu. Ukazom naslednika prestola od 16. juna 1920. za generalnog konzula u Čikagu postavljen je B. Lazarević. U Poslanstvu u Vašingtonu bio je na dužnosti do 6. avgusta kada je razrešen, posle čega je otputovao za Čikago gde je stigao 12. avgusta i otvorio Generalni konzulat, čime je i zvanično taj konzulat počeo sa radom. On je u Generalnom konzulatu bio jedini ukazni činovnik, što mu je stvaralo poteškoće oko obavljanja svakodnevnih poslova. Krajem godine tražio je i više puta urgirao da se u Generalnom konzulatu postavi jedan vice konzul i pisar, jer po njegovom mišljenju jedan čovek apsolutno nije mogao da obavi ceo posao vezan za zaostavštine našeg življa — što je donosilo i materijalnu korist za državu — kao i poslove na propagandi među našim iseljenicima koja je bila tako neophodna. Za to vreme rada u Vašingtonu i Čikagu uočio je mnoge probleme koji se odnose na iseljenike iz naših krajeva pa je to u vidu knjige objavio 1922. pod naslovom "Jugosloveni u Americi".

Za vreme svog službovanja u Vašingtonu i Čikagu nije zaboravljao ni zanemarivao saradnju sa Maticom srpskom. Redovno je pisao T. Ostojiću. Takođe je pisao i Kosti Milutinoviću i Milanu Kašaninu. Nije zaboravljao ni "Srpski književni glasnik". Iz Čikaga je pisao uredniku SKG Svetislavu Petroviću, kome je redovno pisao i kasnije iz Praga i Varšave, o čemu svedoče njegova pisma koja se čuvaju u Rukopisnom odeljenju Narodne biblioteke Srbije.

Tadašnji ministar inostranih poslova u Vladi Kraljevine SHS Momčilo Ninčić, imajući uvid u rad B. Lazarevića a verovatno poznajući ga bliže iz razloga što su njih dvojica bili oženjeni dvema sestrama, planirao ga je na novu, znatno delikatniju dužnost. Februara 1922. Ninčić je tražio pristanak Lazarevića da ga predloži za otpravnika poslova u Berlinu. Lazarević je dao pristanak i 6. aprila 1922. postavljen je ukazom za savetnika Poslanstva u Berlinu. Na mesto generalnog konzula u Čikagu postavljen je Božidar Purić, kome je Lazarević predao dužnost 18. maja a on je narednog dana otputovao za Evropu.
 
U Berlin je doputovao početkom juna a dužnost otpravnika poslova preuzeo je 8. juna od Rajka Vintrovića. Odmah je bio pozvan da dođe na konsultacije i instrukcije u MID u Beograd, jer je bilo mnoštvo nerešenih i veoma osetljivih pitanja o kojima je trebalo pregovarati sa nadležnim u nemačkom MIP-u. On je dužnost otpravnika poslova, dakle privremenog šefa misije, obavljao do imenovanja poslanika.
 
Lazarević je bio u Berlinu u vreme Vajmarske republike, istina kratko vreme — samo pola godine. Cilj spoljne politike Nemačke, i Vajmarske republike i nacionalsocijalističke (od 1933. godine), bio je osloboditi se obaveza iz Versajskog ugovora o miru. Vajmarska Nemačka je pokušavala da to postigne pregovorima, sporazumevanjem sa drugim zemljama. U tom pravcu bila su dva stremljenja ili shvatanja — jedno koje je vuklo na stranu Bizmarkove politike, saradnju sa Rusijom protiv zapadnih sila, — drugo koje je u savezu sa Francuskom moglo osloboditi Nemačku od obaveza iz Versajskog ugovora.
 
Kao otpravnik poslova Poslanstva KSHS u Berlinu, Lazarević je dolazio u kontakt sa šefom sovjetske diplomatske misije u Berlinu I. Krestinskim. To je bilo vreme kada su činjeni pokušaji da se uspostave pokidani diplomatski odnosi, da se ostvari normalna komunikacija između predstavnika Kraljevine SHS i Sovjetske Rusije. Više razloga je bilo što nije došlo do međusobnog priznanja između dve države a o mogućnosti razmene određenih misija između dve zemlje razgovarao je i Branko Lazarević sa Krestinskim. Njih dvojica, kako je zabeležio sovjetski diplomata, pokušavali su da sačine projekat nota koje bi razmenila dva ministarstva o pitanju budućih misija. Lazarevićje posle jednog susreta sa sovjetskim diplomatom sredinom novembra 1922. godine, doneo projekat note prema kojoj su delegati RSFSR-a i Kraljevine SHS, odnosno Jugoslavije, kako stoji zabeleženo, trebalo da budu kao delegati Crvenog krsta a da misije budu neoficijelnog karaktera. Posle zajedničkog razmatranja tog projekta note, Krestinski i Lazarević su se saglasili o novom tekstu note iz koje je bilo izostavljeno vezivanje delegata za Crveni krst i stav o neoficijelnosti misija. Složili su se da te misije moraju imati diplomatski rang. Novi tekstovi nota poslati su u Beograd, odnosno Moskvu, odakle je trebalo da stignu odgovori — stavovi nadležnih u ministarstvima inostranih poslova. Sovjetski diplomata u pismu od 10. decembra 1922. godine Litvinovu, zameniku komesara za inostrane poslove, piše da Lazarević više nije dolazio kod njega po pitanju razmene misija. Kontakti u Berlinu nastavljeni su sa poslanikom Markovićem, koji je došao u Berlin ubrzo po odlasku Lazarevića na novu dužnost — na dužnost otpravnika poslova u Pragu.
 
Poslanstvo i konzulat u Berlinu bili su u istoj zgradi kao i stan poslanikov, u vrlo neuslovnim prostorijama za koje je novoimenovani poslanik u Berlinu Jovan T. Marković, po dolasku u Berlin, u decembru 1922. javio ministru Ninčiću da je to zgrada u kojoj mogu živeti izbeglice a nikako poslanik i da će, ukoliko se ne reši pitanje zgrade i stana, vratiti svoju dužnost. Pokušajii samog Lazarevića da se nađe i kupi odgovarajuća zgrada za poslanstvo ostali su bez rezultata zbog skupoće i svakodnevnog menjanja cena. Pitanje te zgrade ostalo je nerešeno za sve vreme između dva rata, u kojoj je 1939—1941. bio kao poslanik i Ivo Andrić.
 
Dok je Lazarević bio u Berlinu, u Poslanstvu Kraljevine SHS u Pragu došlo je do sukoba između poslanika Bogumila Vošnjaka i savetnika Poslanstva Stanoja Mihajlovića. Taj sukob, koji je prouzrokovan Vošnjakovim postupcima prema savetniku i uopšte odnosom prema tom Poslanstvu, ministar Ninčić je rešio u klanjanjem obojice sa položaj a, Vošnjak je stavljen na raspolaganje a Mihajlović je premešten u Poslanstvo u Berlinu. Ninčić je ponudio Lazareviću mesto savetnika i otpravnika poslova u Pragu, dok se ne reši pitanje oko postavljenja novog poslanika. Lazarević se saglasio sa Ninčićevim namerama i 6. novembra 1922. donet je ukaz kojim je premešten u Prag za savetnika, o čemu je izvešten odmah sa naređenjem da u Berlinu preda dužnost i otputuje za Prag. Dužnost otpravnika poslova predao je savetniku Mihajloviću, koji je već bio premešten iz Praga, 3. decembra i istog dana otputovao za Prag, gde je stigao sutradan. Čim je došao u Prag, naređeno je iz Ministarstva inostranih poslova iz Beograda da Vošnjak odmah bez odlaganja preda dužnost B. Lazareviću. Primopredaja dužnosti obavljena je 11. decembra, a Lazarević je ministra Ninčića o stanju u Poslanstvu izvestio sledećim rečima: "Primio Poslanstvo u potpunom neredu, molim zadržati sekretara Vigelea izvesno vreme ili poslati koga drugog činovnika radi izlaska iz ovog haosa."
 
Posle primopredaje dužnosti 11. decembra, Lazarević je na uobičajeni način notom obavestio Ministarstvo inostranih polova Čehoslovačke Republike da je on toga dana preuzeo dužnost šefa misije u rangu otpravnika poslova.
 
Kako su u Ministarstvu inostranih poslova u Pragu znali da Lazarević dolazi u Poslanstvo za otpravnika poslova, želeli su da saznaju nešto više o njemu. Čehoslovački diplomata koji je bio u njihovom Poslanstvu u Berlinu, dr Strup, upoznao je Lazarevića upravo tamo i, na zahtev iz kabineta ministra inostranih poslova iz Praga, 1. decembra 1922. godine saopštio je sledeće: "Na zahtev kabineta saopštavam da je Branko Lazarević, koji treba da bude postavljen za otpravnika poslova u Pragu, po zanimanju novinar. Bio je rukovodilac državne štamparije na Krfu 1916. godine. (Verovatno se mislilo na njegovu dužnost šefa presbiroa). Godine 1918. bio je redaktor Srpskih službenih novina u Beogradu. Od 1918—1920. bio je prvi sekretar u Vašingtonu, a krajem 1920. generalni konzul KSHS u Čikagu.
 
Dobar je pisac, književni kritičar, izdao je nekoliko političkih brošura. Kao političar nema velikog iskustva. U ličnim susretima veoma je srdačan i pristojan".
 
Pored Lazarevića, koji je bio privremeni otpravnik poslova, od diplomatskog osoblja u Pragu su bili: sekretari — Svetislav Đorić, Grgur Berić i Zdravko Vigele i pisar Jovan Milovanović. U mesecu aprilu 1923. godine Lazarević je po pozivu iz Političkog odeljenja MIGT-a bio na "usmenom referisanju" u Beogradu. Maja 1923. Lazarević je unapređen kao savetnik Poslanstva u rang generalnog konzula druge klase.
 
Spoljna politika Čehoslovačke bila je određena, pored ostalog, i njenim geografskim položajem. Nalazila se u srcu Srednje Evrope, između Nemačke, koja je težila za ekspanzijom, Austrije, koja je bila izgubila svoju moć velike carevine, revizionističke Mađarske i pretenciozne Poljske.
 
Njena spoljna politika bila je usmerena na: sprečavanje povratka Habzburga u Beč i Budimpeštu; odbranu od revizionizma Mađarske, koja je postavila sebi kao načelo spoljne politike povratak nekadašnjih teritorija i granica pre svetskog rata. Posebnu opasnost za čehoslovačku državu predstavljao je germanizam i njegova ekspanzija.
 
Čehoslovačka je svoju spoljnu politiku učvršćivala: razvijanjem sopstvene odbrane, savezima sa državama koje su imale slične ekonomske i političke ciljeve, ispunjavanjem duha i slova Društva naroda. Cilj joj je bio da se očuva poredak stvoren mirovnim ugovorima. Načelo njene spoljne politike u Srednjoj Evropi bilo je savez najzainteresovanijih pet država, uz saradnju Nemačke i Italije, a sa pristankom zapadnih sila i Poljske. Ničija prevlast već saradnja. Mala Antanta kao osovina a Austrija i Mađarska kao ravnopravni članovi privredne celine, možda carinskog saveza, sa mogućnošću uključenja i drugih država prema važnosti privrednih interesa. Odnosi Čehoslovačke i Jugoslavije bili su postojani i postojali su svi razlozi za saradnju i za tesne odnose dve slovenske zemlje.
 
Pitanje ličnosti poslanika u Pragu je dosta dugo bilo upražnjeno s obzirom na vrlo važne i tesne veze između dve zemlje, članice istog saveza, Male Antante. Vlada i Dvor su se odlučili da traže agreman za Ljubomira Nešića, tada poslanika u Tirani. Ninčić je saopštio Lazareviću 25. jula 1923. da zatraži agreman za Nešića od čehoslovačke vlade. Ubrzo je dobijen potvrdan odgovor, o čemu je Lazarević izvestio Ministarstvo u Beogradu 2. avgusta.
 
Lazarević je iz Praga otputovao na odsustvo 5. septembra 1923. godine. Za njegovog odsustva, rešenjem ministra inostranih poslova od 14. novembra 1923. godine B. Lazarević je premešten na novu dužnost, i to u Ministarstvo inostranih poslova, a u Pragu je dužnost šefa misije preuzeo novopostavljeni poslanik Lj. Nešić.
 
Po odlasku Branka Lazarevića iz Praga, tamo je pokrenuta inicijativa u Ministarstvu inostranih poslova da se on za svoj rad na "čehoslovačko-srpskom zbliženju" nagradi. Predlog za odlikovanje Lazarevića Ordenom Belog Lava III reda došao je u kabinet predsednika Republike početkom januara 1924. godine. Uz predlog dati su i kratki podaci da je rođen u Negotinu — Krajina, 1883. godine, da je trenutno u Beogradu i da radi u Ministarstvu inostranih poslova. Navedeno je i vreme koje je proveo u Pragu kao otpravnik poslova — 11. decembar 1922. — 5. septembar 1923. godine. Ono što je zanimljivo, saopšteno je u sledećim redovima: "Od dolaska u službu do vremena odlaska bio je, pored oficijelnih poslova, u vrlo prijateljskim odnosima sa čehoslovačkim predstavnicima iz krugova novinara, umetnika i među njima je vrlo uspešno sprovodio i jačao čehoslovačko-srpsko zbliženje. Kao otpravnik poslova u Pragu je ulagao sve svoje sposobnosti da politička i državna saradnja budu što jače između Kraljevine SHS i naše Republike, i ovde se osećao vrlo srećno."
 
Pored profesionalnih obaveza on nije zapostavljao svoj književni rad. U Pragu je završio drugu svesku "Impresija iz književnosti", kojaje objavljena 1924. godine.

Kao savetnik u MID-u ostao je sve do marta 1925. iako je ukazom kralja od 30. juna 1924. bio postavljen za savetnika Poslanstva u Bernu, a zatim, rešenjem ministra inostranih dela od 31. jula, zadržan na radu u MID-u zbog potreba službe. Njegov dotadašnji rad u Vašingtonu, Čikagu, Berlinu i Pragu, kao i u Ministarstvu u Beogradu, svakako su uticali na opredeljenje ministra Ninčića da ga predloži za poslanika u Tirani. Ukazom kralja od 31. januara 1925. postavljen je za izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra u Poslanstvu u Tirani. Pomalo neuobičajeno za ono vreme, desio se i redosled potezau ovom slučaju. Prvo je donet ukaz, koji, istina nije objavljen i obnarodovan, a zatim je tražen agreman za Lazarevića kao poslanika od albanske vlade. Agreman je zatražen preko Poslanstva Kraljevine SHS u Tirani 15. februara 1925. godine, na koji je ubrzo data saglasnost. Dakle, nakon šest i po godina rada u diplomatskoj službi, postavljen je za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika, što za tako kratko vreme nije bio slučaj ni sa jednim našim književnikom koji je bio u diplomatiji a koji je napredovao do zvanja poslanika ili ambasadora. Drugi su znatno duže službovali kao sekretari i savetnici pre sticanja zvanja poslanika. Iz toga bi se moglo pretpostaviti da su nadležni cenili njegove sposobnosti kao diplomate, koji predstavlja i zastupa svoju zemlju u inostranstvu. A on se uporedo sa tim dokazivao i na književnom polju. Taj svoj opus negovao je praktično bez prekida. Kao revnosnom i čestom saradniku "Srpskog književnog glasnika" objavljeni su mu ogledi: "Staro i novo", "Priroda, umetnost i estetika", "O uzvišenom", "Prolegomena za jednu teoriju estetike", "Kojim putem", kao i prikazi lirike Miloša Crnjanskog, Tina Ujevića i drugih. Sarađivao je i u "Letopisu Matice srpske", za koji je napisao esej o Jovanu Skerliću, koji mu je dao jak podstrek za njegov dalji književni rad, kako je sam rekao.
 
U susednu Albaniju otputovao je sredinom marta 1925. i u Poslanstvu je primio dužnost 16. istog meseca. Kao šef misije u Tirani bio je u daleko delikatnijoj situaciji nego ranije u Pragu. Za razliku od Čehoslovačke, savezom Male Antante povezane sa Kraljevinom, Albanija je bila poligon na kojem je Italija vršila sve veći uticaj koji je prerastao u dominaciju, kako ekonomsku tako i političku.
 
Lazarević je po svom dolasku u Tiranu imao zadatak, pored ostalog, da radi na ojačanju veza sa Ahmed-begom, koji je i došao na vlast u Albaniji uz pomoć vladajućih krugova u Beogradu, i na održavanju što prisnijih odnosa između Ahmed-bega i Vlade i Dvora u Beogradu. To, kako se pokazalo, nije bio nimalo lak zadatak s obzirom na mentalitet i ponašanje ličnosti iz vrha albanske vlasti. Ahmed beg Zogu, koji je na vlast došao decembra 1924. godine uz pomoć i podršku određenih krugova vlasti iz Beograda kako je već rečeno, u brzo se okrenuo Rimu. Dok su pojedini albanski prvaci boravili u Beogradu i uživali puno poverenje naših vlasti, u isto vreme održavali su prisne kontakte sa vlastima u Rimu. Takvo ponašanje pojedinih albanskih lidera nije bilo nepoznato u Beogradu. Koliko je Branko Lazarević bio upućen u sve te odnose i koliko je znao o pojedinim albanskim prvacima i njihovim vezama sa Beogradom i Rimom, teško je zaključiti. Odgovor bi se verovatno mogao naći u Lazarevićevim izveštajima iz Tirane, kojih, na žalost, nema. Uništeni su ili nestali u vihoru Drugog svetskog rata. Ipak iz drugih, sačuvanih dokumenata mogu se naslutiti ti odnosi i uopšte atmosfera odnosa jugoslovensko-albanskih i učesnika u njima kao i Lazarevićevo mesto u svemu tome.
 
Zanimljivo je mišljenje vojnog izaslanika Kraljevine SHS u Tirani Tanasija Đ. Dinića, pešadijskog potpukovnika po činu, koji je stavio pod sumnju rad poslanika Lazarevića u Tirani. Oni su se u pogledima, a kako izgleda i u procenama potpuno razilazili. Dok je Lazarević, po mišljenju Dinića, imao puno poverenje u Ahmed-bega, dotle je Dinić dokazivao da albanski vođa igra dvostruku ulogu i da je potpuno izigrao vlast u Beogradu. Maja 1925. godine Lazarević je saopštio Diniću da je on lično u cilju ojačanja režima Ahmeda Zogua uspeo: "Da se Ahmed-begu da naoružanje i nekoliko oficira" i da je u njegovo ime "tražio novaca za otkup 49% akcija Emisione banke i da je isporučio ponudu Ahmed-bega za stupanje u Savez sa nama". Vojni izaslanik kome, kako proističe iz izveštaja koje je pisao, nije bila nepoznata politika albanskih prvaka "izigravanja i prevare" i njihovo dvolično ponašanje prema državnom vrhu Kraljevine SHS, smatrao je da Lazarević nije prozreo, pre svega Ahmed bega za koga je vladalo mišljenje da je "čovek koji je sa uspehom svakoga varao". Sa druge strane, Dinić je zamerao i na odnosu prema Cena begu, albanskom prvaku koji je bio uz Ahmed bega i koji ga je hteo postaviti za poslanika pri Dvoru KSHS. Cena beg je uz to bio glavni oslonac jugoslovenskih nastojanja da se parira Zoguu posle njegovog okretanja Italiji. Zbog neslaganja oko tih pitanja i različitih pogleda i odnosa prema Zoguu i Cena-begu, došlo je do sukoba između Lazarevića i Dinića. Taj sukob je verovatno doprineo da Lazarević bude pozvan na referisanje u Ministarstvo inostranih poslova u Beogradu gde je bio ceo mesec dana, od 24. aprila do 24. maja 1926.
 
Dinić je u svom izveštaju iz juna meseca 1926. godine naveo da je indiskrecijom Lazarevića i njegove supruge doveden u pitanje položaj i uopšte opstanak Cena-bega. Naime, sam Cena-beg je saopštio Diniću da mu je Lazarevićeva supruga rekla, u prisustvu više ličnosti u Beogradu, "da su smenjeni iz Tirane zato što sam ja (Cena-beg) tražio i poslao neko pismo u Beograd".
 
Sam Lazarević, prema istom izveštaju, prigovarao je Cena begu za novac koji je ovaj dobijao iz Beograda, a za koji Lazarević nije znao. On se plašio da Lazarević, s obzirom na njegove odnose sa Ahmet begom, to ne saopšti šefu albanske države i tako mu ne potpiše smrtnu presudu. Cena-beg je bio ubeđen da Lazarević želi da ga kompromituje kao i Ahmed-beg kome nije bila nepoznata bliskost Cena-bega sa određenim krugovima u Beogradu, a verovatno i njegova uloga u svemu tome. Cena-beg je zbog svog položaja došao u Beograd da "pomogne da Lazarević još ostane u Tirani samo da bi ga pridobio da ne kaže Zoguu da je primao novac iz Beograda". Lazarević nije rekao Zoguu za Cena-bega i njegovu dvostruku igru. On je posle dužeg čekanja dobio agreman iz Beograda za mesto poslanika Albanije u Kraljevini SHS. Na tom položaju zvanično je bio od 17. oktobra 1926. godine. (Glavna smetnja da dobije agreman iz Beograda bila je ta što je on bio državljanin KSHS, rođen na Kosovu, u Đakovici, što mnogi, pa ni oni u Albaniji, nisu znali. Ubijen je u Pragu naredne 1927. godine.)


Miladin Milošević

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 21
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2009
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Septembar 19, 2012, 10:46:50 pm »

**

U ŠETNJI SA BRANKOM LAZAREVIĆEM


Mali irimorski, bokeljski grad, Herceg Novi, sa svojim đardaiima narandža, i limuna, visokim palmama i raznovrsnim egzotičnim biljkama, koje su pomorci donosili sa svojih putovanja po svjetskim morima, obraslim zidinama i starim kulama, oduvijek je bio mjesto odmora i nadahnuća književnicima i slikarima, ljudima kojima je ljubav prema prirodi istovjetna uzvišenom poštovanju vrhunske umjetnosti. Zato su i kažnjavanja političkih disidenata da ovdje budu nastanjeni više doživljavana kao božije ublažavanje strogih kazni, znak blagosti, nego prava osuda. Valjda je tako i bilo u prvim poratnim godinama, kada je uz sva nepovjerenja jednih prema drugima, naročito prema predratnim intelektualcima i kraljevskim diplomatama, postojala i neka čudna nit savjesti među običnim ljudima, kada se bar od proljeća do prvih jesenjih kiša, uz toplo sunce, plavo more, opojne mirise ruža i glicinija, sve čini ljepše i lakše i kada nema zla i zavisti među ljudima.
 
Ljeta '68, tačnije 30. juna, posljednji put čuo se pisak voza na željezničkoj stanici Herceg Novi i posljednji put duž čitave pruge Gabela — Hum — Uskoplje — Zelenika. Voz se odmah okrenuo i vratio natrag bez putnika. Nakon šezdeset sedam godina željeznička pruga, kao ekonomski neisplativa, doživjela je sudbinu nestajanja. Potom su demontirane šine i trasa od šest kilometara nekadašnje pruge uz more, od Sutorine do Meljina, ostala je sa ponekim zaboravljenim drvenim pragom, gvozdenim čavlima i garavim šljunkom oštrobridih ivica. Vrelo ljeto '68. ostalo je upamćeno u istoriji Jugoslavije po studentskim protestima, istupanju Veljka Vlahovića i bogatim policijskim dosijeima o mladim disidentima revolucije u revoluciji.
 
Umjesto željezničke pruge Novljani su dobili šetalište uz more, bez straha da će nailazak voza poremetiti sklad mora i obale. Ali, voz je decenijama, još prije svjetskog rata, bio veza Bokelja i Novljana sa Dubrovnikom i Evropom. I ko nije stizao u Novi brodom, dolazio je vozom, iz Sarajeva, Beograda ili Zagreba.
 
Baš kao i '48, i godiia '68, nosila je velike potrese sudbinskih mijenjanja u mnogim narodima svijeta. I, kao i što je bilo često kroz istoriju, ni Srbi nisu ostali po strani od tih vrenja. Ostaje pitanje kako su predratni intelektualci, upravo oni koji su bili sasvim u sjenci dnevnih zbivanja, razumjevali i nosili se sa tim vrtloženjima i previranjima.
 
Vozom iz Dubrovnika, mjesta prve Lazarevićeve kazne progonstva, nakon Drugog rata, stigao je u Herceg Novi. U stanu od trideset kvadrata porodice Đokić, u stambenoj zgradi koju mještani zovu vila "Rivjera", sazidanoj na strmoj padini između Škvera i parka hotela "Boka", živjelo je neobično četvoročlano domaćinstvo: bračni par Đokić sa ćerkom i njihov prijatelj, životni saputnik i sapatnik Branko Lazarević. Ustvari, bio je i peti član, pas, bokser Gari. Ćerka Đokića, Duca, koja je kasnije studirala u Zagrebu, stizala je kući za praznike i na ljetnje ferije. Njeno djetinjstvo, po dolasku porodice iz Beograda, ostalo je u tom stanu u Herceg Novom, uz roditelje i Lazarevića.
 
Vojislav Đokić, arhitekta sa pariskog Bozara, bio je zaokupljen poslom, gradnjama i obnovama, kako i dolikuje inženjeru obuzetom velikom željom da bude dio crnogorskog obnoviteljskog poduhvata epohe u punom zanosu stvaraoca i kreatora, sa idejama istančane francuske škole lijepih umjetnosti, i beogradskog, građanskog šarma. Đokić se dobrovoljno javio za posao u Crnoj Gori i stan je dobio na poklon od države.
 
Branko Lazarević, predratni diplomata, književnik, nasljednik Skerlića, iako manje snažan i upečatljiv kao kritičar, ali od njega i manje ljut i ciničan, i sljedbenik Bogdana Popovića u akademskoj književnoj kritici, između dva rata, filozof, mislilac profinjenih liberalno kosmopolitskih stavova, sav prožet idejom jugoslovenstva i njen stopostotni pobornik, disident, politički otpadnik ili, bolje reći, neistomišljenik komunističke oligarhije, ratni i postratni stradalnik, a najviše zatočenik sopstvene slobodne misli i govora, nekadašnji blizak prijatelj turskog predsjednika reformatora Kemala Ataturka i inih drugih političara, književnika i umjetnika svijeta, živio je u skučenom stanu, skučenoj sredini, u skučenom vremenu, više od dvadeset godina. Sa Đokićem i Lazarevićem beogradski intelektualni krug dobio je kariku u Herceg Novom, koja će, potom, "povući" mnoge znamenite ljude iz beogradske sredine, poput Andrića, Bulatovića, Raičkovića. Đokići su prihvatili Lazarevića, i više nego kao prijatelja, još u Beogradu, kada je postao dio njihove porodice, i tako je ostalo do smrti, pa i kasnije, posthumno ostalo je neraskidivo prijateljstvo.
 
Lazarević je preminuo 6. oktobra 1968. godine i pogrebenje u grobnici Đokića, na groblju uz manastir Savinu. I tako je ovaj, duhom veliki čovjek, bogate kulture, svjetskih manira i visokog obrazovanja, i nakon fizičke smrti, ostao u istom grobnom stanu sa Đokićima, kako je bilo u posljednjih dvadesetak godina njegovog života. A njegova duša odlepršala je ko zna u koje sve dimenzije kosmosa, ostavljajući za sobom, ipak, snažan trag i u Herceg Novom, gdje je bio samo poznanik svjetskih manira.
 
Bokelji su, kao i svaki narod koji je vjekovima imao svoju osobenu istoriju, svoje osvajače i tuđe uprave, drugačija sredina od okruženja. Na posljednji ispraćaj Lazareviću stigla je čitava novska itelektualna elita, ako se tako nešto može nazvati za mali grad od desetak hiljada stanovnika. Lokalni pisci, slikari, direktor muzeja, ugledni ljudi iz javnog i političkog života, došli su da po kišovitom vremenu, tog oktobarskog poslijepodneva, isprate na vječni počinak dobrog starca koji je odlično besjedio, mnogo znao, mnogo toga prošao u životu, koji je volio prirodu smatrajući je "našim carem i vječnim diktatorom svih umjetnosti" i koji se svojim nepopravljivim sarkazmom (kategorija koja je uznapredovala usljed nemaštine i nepravde) sasvim utopio u milje male hercegnovske sredine.
 
Ovdje se kaže da je imao lijep sprovod, kada nekome dođe takav probran svijet i kad ima lijep posmrtni govor, iskazan probranim riječima. Lazareviću su se posljednji put obratili direktor škole, pisac Dušan Dostinić i Dragan Jeremić, jedan od posljednjih ljudi iz beogradskog književnog kruga koji je bio u prisnim vezama sa njim i sa kojim je obavio posljednji intervju. U opraštajućem govoru Jeremić je rekao za Lazarevićevu književnu kritiku: "Njegova izuzetnostu srpskoj književnoj kritici počiva, pre svega, na tome što nije bio impresionista, kao većina čak i najdarovitijih kritičara, već je sudio na osnovu iskustva koja je stekao pažljivo posmatrajući najveća dela svetske umetnosti".
 
Mala sredina njegovog dvadesetogodišnjeg zatočeništva, bar njen obrazovaniji dio, cijenila je Lazarevića s onim odnosom kakav postoji prema rijetkim stvarima, koje gledate u tuđim vitrinama, pa kad vam se nađu u rukama vi naprosto ne znate šta ćete sa sobom. Zapravo, hercegnovski oriđinali, ljudi sa potpunog gradskog materijalnog dna, lakše su sa njim sklapali prijateljstva. U takvim druženjima, uz malo crno vino ili kafu, po novskim kafanama, raspredalo se o životu, o malim poznatim i nepoznatim ljudskim tajnama. U tim godinama nakon rata, Herceg Novi se mogao pohvaliti sa dosta "oriđinala", među gradskim pukom, koga su činili i ruski bjeloemigranti i politički desidenti i obični životni nesrećnici ili ono što se lokalno zove "maćani ljudi". U kafani "Subra", gdje su se obično takvi i sakupljali, Branko Lazarević je mogao satima da sjedi sa Perom Bakom, uz čašicu vina i da raspreda o filozofskim temama, baš kao što i Lućano di Krešenco raspreda sa dragim Salvatoreom, kada mu kaže: "Jedan si od filozofa a da to i ne znaš... Istina je da o filozofiji niko ništa ne zna". Mali čovjek, zaokupljen svojim brigama, koga se mnogo ne tiče svjetska politika ili ne zadire u pitanja od opšteg značaja, jeste enigma upravo kad počne da raspreda neke sopstvene životne teorije, bez straha i obzira prema kakvim svjetskim teoretičarima, i filozofskim doktrinama. Tako je i Branko Lazarević upijao život oko sebe specijalnim senzorima. Znao je da se prilagodi sagovorniku i da kroz obične razgovore i poznanstva sa ljudima, koji su jedva znali da se potpišu, razabira tokove filozofske misli i da iz njihovih iskustava i logičkih zaključaka spoznaje lakše i sopstvenu sudbinu.
 
Nevolje spajaju ljude, iako Lazarević to nije otvoreno, ili ne bar često otvoreno, pokazivao. Ali iz njegovih tekstova u kojima govori o Ivu Andriću i "njegovom kompleksu" i gdje se obrušava na njegovu ličnost, koja je u jednom trenutku "sva mlijeko", a u drugom sasvim izgubljena u haosu rata i stradanja, ili je sasavim zakopčan u razgovoru, u jednoj prilici, a u drugoj sa širokom platformom, širokog daha, kada može svemu da daje pravu mjeru, i boljševizmu u Rusiji i kapitalizmu na zapadu, Lazarević mu zamjera na laviranju, jer ga "njegov slučaj odavno zanima". Naravno, i Andrić, kao i Crnjanski i Dučić, bili su visoke državne diplomate poput Lazarevića, najbliži prijatelji kneza Pavla. Od svih njih Andrić je, ne samo ostao i opstao, već je 1946. postao i predsjednik Udruženja književnika Jugoslavije, kako Lazarević kaže "boljševičke orijentacije", na kongresu na kojem se "zborilo, govorilo i napijalo u zdravlje i dugovečnost". A Branko Lazarević je tada bio u dubokoj nemilosti, savim po strani od svih događanja, osiromašen, izopšten, ostavljen. I tada je mogao najčešće da se sjeti riječi Slobodana Jovanovića koji je Andrića nazivao "fra Ivo", podsjećajući time na katoličku, jezuitsku gimnaziju koju je pohađao i čiji su životni principi, uz majčin odgoj, ostavili najupečatljiviji beleg na Andriću.
 
Ivo Andrić je početkom šezdesetih godina postao stanovnik Herceg Novog, kada je zajedno sa svojom suprugom izgradio lijepu kuću u "Njegoševoj" ulici sa divnim parkom, u kojem je glavno mjesto zauzimala krošnjata smokva. Beogradsko druženje između Lazarevića i Andrića nastavilo se i u Herceg Novom kroz kurtoazne posjete u Andrićevom domu.
 
Lazarević je već živio svoj običan život u Herceg Novom, između malih ljudi, lokalnih slikara i pisaca i sretanja sa Andrićem trebala su biti kao neki prozor u svijet, kao sjećanja na drugačiju dimenziju života. Bilo mu je već sasvim jasno da Andrić nije čovjek koji hoće i može da mu pomogne da se makar književno rehabilituje u onoj mjeri kako bi koristilo njegovom egu. Andrić ga je napustio praktično onog trenutka kada je nemilost zakoračila na Lazarevićev dom, prvo u vrijeme kraljevine, pa potom i u novoj socijalističkoj državi. Lazarevićeva slobodoumnost bila je teško breme za čovjeka kakav je Andrić, koji bi najradije da je što dalje od dnevne politike i stvarnosti, u kojoj se kalja, pada, gubi i nestaje. Iako je za njega Lazarević napisao da je bio samo "prokomunist", što znači da se nije slagao sa režimom, Andrić je ćutao, i zato nagrađivan društvenim statusom, za razliku od Lazarevića, koji nije krio svoje stavove i nije imao zaštitnika. Kada bi dolazio kući iz posjeta Andriću, stavljao bi svoja strašna zapažanja, puna osude na papir. U tim trenucima, nakon kurtoaznih razgovora, Lazarević je osjećao užasnu ljutnju, bijes, čak gnjev zbog bijede i beznadežnosti svog položaja, a snage koja ga je još držala, naspram nekakvog Andrićevog blijedila ličnosti i nezainteresovanosti da mu pomogne.
 
Izgleda da se najbolje razumijevao sa slikarima. Vjerovatno zbog njihovih krajnje liberalnih stavova prema životu, opuštenosti i gledanja na život kroz sasvim drugačiju prizmu od pisaca ili vajnih političara.
 
Hercegnovska umjetnička škola bila je prava aristotelovska škola lijepih umjetnosti, gdje su đaci vragolani, a i profesori sličnih slobodarskih stavova, svakodnevno skretali pažnju javnosti na svoje šeretluke, izlazeći iz ateljea u prirodu i slikajući život u bojama realnog života. Vojo Stanić, Mirko Daljev, Vušković, kao direktor škole, i mnogi drugi đaci i profesori, rado su ga primali u svoje ateljee. Primali su ga, jer je znanje i poznavanje svjetske umjetnosti, njene iskonske misije, izviralo iz svake njegove riječi i pogleda. On nije bio kritičar tutor ili neko ko popuje, specijalista ili "privatni docent", kako je napisao u tekstu "Kritički postupak", on je duboko osjećao rad mladih umjetnika i starijih kolega, koji su, pak, u njemu prepoznavali velikog estetičara, izvanrednog poznavaoca suštine umjetnosti, pravog kritičara, čija je parola bila ujedno i životni kredo: "umesto napraviti umetnost od života treba stvoriti život od umetnosti; drugim rečima: deartizirati prirodu, opriroditi umetnost".
 
Za njegov dolazak u atelje Vojo Stanić je otvarao najbolje flaše vina ili stranih pića, a Lazarević je demonstrirao šta se i kako pije, iz kakvih čaša, kako se miriše vino i kako se postavlja nos u čaši da bi se aroma što više i bolje upila svim čulima. Slikari, poput oriđinala, klošara, često umrljani, sa tragovima raznih boja pod noktima i po dlanovima, i mirisom terpentina i ribe, koju su sami lovili, bili su njegovi istinski prijatelji, koji kao ni on nisu bili ni iz tog vremena ni sa iste planete. Mirko Vušković je napravio čitavu seriju karikatura, koje su nastajale za stolovima kafanskih sala, u hotelu "Boka" i u ateljeu, i na njima su groteskni likovi grada u neobičnim atmosferama kojekavnih druženja i šeretluka.
 
Kad su stizala ljeta, Lazarević je satima ležao na plaži, grabeći svaki zrak sunca, kao pravi hedonista. Ljeto je zaista vrijeme kada primorci zaboravljaju na brige i prepuštaju se ljepotama mora i sunca. Po tome, kako je uživao u druženjima na plaži, i u dugim šetnjama, moglo bi se zaključiti da je prihvatio Herceg Novi kao najljepšu kaznu koju je mogao da dobije. I, za razliku od Andrića, koji nije volio da ga ljudi čikaju i zapitkuju, što je odlika svake male sredine kad u njoj prepozna neko poznato lice, Branko Lazarević se rado družio i nesputano pokazivao životni žar iako je bio već u poznoj starosti.
 
U šetnjama ga je najčešće pratio vjerni bokser Gari. Ponekad bi Lazarevića pratila gospođa Đokić. Djelovao je još fizički prilično stamen, kako bismo rekli, nije se predavao vihoru životne dobi. A onda, kao što to obično biva, pogodio ga je infarkt i sve se brzo završilo.
 
Pošto nije bilo bliže rodbine, ostalo je na Đokićima da zbrinu Lazarevićeve papire i knjige. Ćerka je slagala papire u kutije i uvezivala koncem, a potom skladištila na tavan malog stana.
 
Nakon četrdeset godina Lazarevićeva pisana zaostavština od jedanaest kutnja, raznih veličina, prepuna raznih papira, bilježaka ispisanih nečitkim rukopisom, svezaka sa karo hartijom, na mašini prekucanih požutjelih tekstova, u desetak svežnjeva uvezanih koncem, i sve to prepuno papirnih grizlica, najzad je ugledalo svjetlost dana. Mali stan u vili "Rivjera" stavljen je na prodaju i trebalo je da tavan bude raščišćen za nove kupce. Dok je bila u životu, gospođa Đokić nije odobravala da se takne u Lazarevićeviu ostavštinu.
 
Nakon majčine smrti, ćerka, inače nastanjena u Zagrebu, željela je da se oslobodi stana u Herceg Novom. Lokalni knjižar Marko Marković otkupio je zaostavštinu, ili bar najveći njen dio, koliko je zetekao na tavanu, koji je već bio u renoviranju.
 
Osim jednog manjeg dijela rukopisa, koji je na čudan način napustio potkrovlje, jer se građevinski preduzimač zainteresovao za kutije, ipak je veliki dio zaostavštine, nakon što je premješten u knjižaru Marka Markovića, završio u rukama arhivara SANU Načinjen je detaljan popis i zaostavština je transportovana za Beograd.
 
Najzad, nakon toliko nepravdi, koje je doživeo od svojih prijatelja i neprijatelja, poniženja, strašnih smrti u porodici i uništenja svega materijalnog, što je krasilo njegov dom i njegov život, Branko Lazarević je ponovo rođen svojim pisanim djelom. "Zavod za udžbenike i nastavna sredstva" iz Beograda upravo je u to vrijeme započeo sa objavljivanjem Lazarevićevih sabranih djela. Kada je SANU preuzela kutije rukopisa nije ni znala ni pretpostavljala šta je sve dobila. Poznavaoci Lazarevićevog stvaralaštva znali su da postoje njegovi neobjavljeni rukopisi. On je povremeno i slao ponešto u neke književne redakcije koje su poznavale njegovu erudiciju i istančan osjećaj za umjetnost i bile voljne da mu štampaju radove. On je, ipak, neprekidno, čitao i pisao i bilo je normalno da to negdje bude i sačuvano. Ostala je priča u gradu da nije mogla da izađe knjiga iz štampe, u Jugoslavij i, i izvan nje u nekim zemljama koje su znale još od prije rata za njegov sjajni um, a da primjerak ne stigne na adresu Branka Lazarevića u Herceg Novom. U njegovoj maloj biblioteci (čudno da je i toliko mogao da zadrži) nalaze se knjige na engleskom, francuskom i njemačkom jeziku, pored srpskog ili srpsko — hrvatskog, i to najviše knjige iz filozofije, umjetnosti, istorije, čak i rimsko pravo i dosta knjižica sa posvetama autora.
 
Među gnijezdima srebrnastih grizlica ležala su četrdeset godina javnosti nepoznata djela "Dnevnik jednog nikoga", "Hercegnovski solilokvijum" i čitave zbirke njegovih i sabranih misli drugih, koje je marljivo sakupljao za neke svoje antologije. Ko zna da li bi Lazareviću bilo drago što mu je otkrivena zaostavština, s obzirom na to kako je proživio posljednje godine života, kada mu je sve uzeto i kako je osuđen na progonstvo, ni zbog čega drugog, a ono zbog jake riječi i pametne misli. Slično Sokratu, i za Lazarevića su govorili da "njegove riječi kvare omladinu". Oduzeta su mu sva imanja, pa i kuća u Beogradu. Kada mu je gorjela biblioteka, ostalaje priča da je gledajući kako vatra proždire "Voltera", rekao : "Gori, gori, i tako je sve ovo od tebe počelo!"
 
"Kritika mora da postavi mostove preko reke, između suprotnih obala" — pisao je Lazarević. Vrijeme je da Lazarevićeva misao opet bude priznati u punom sjaju, ako ne zbog prošlosti, a ono sigurno zbog budućnosti.


Olivera Doklestić




Branko Lazarević u Herceg Novom

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 21
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2009
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Mart 13, 2013, 11:03:37 pm »

**

BRANKO LA­ZA­REVIĆ SABRANA DE­LA


Branko Lazarević: Dnevnik jednoga nikoga — prvi deo (1942—1946), priredio Dušan Puvačić. — Beograd: Zavod za udžbenike, 2007. — 457 strana, format 24 st, Branko Lazarević: Dnevnik jednoga nikoga — drugi deo (1947), priredio Dušan Puvačić. — Beograd: — Beograd: Zavod za udžbenike, 2007. — 587 strana, format 24 st


Uokviru objavljivanja Sabranih dela Branka Lazarevića (1883, Vidin, Bugarska — 1968, Herceg Novi) posle šest objavljenih knjiga njihovi priređivači dr Predrag Palavestra i dr Dušan Puvačić naknadno su došli do dva rukopisa koja su sada postala sastavni deo Sabranih dela u osam knjiga. Sedmitom čine Političke rasprave dok je osmi Lazarevićev Dnevnik jednog nikoga vođen tokom nemačke okupacije (prvi tom) i tokom druge poratne godine (1947, drugi tom). Inače, Lazarević je u srpsku književnost ušao 1907. godine i kako je sam isticao njegov književni rad se podudario sa vrhuncem "srpske renesanse" koju je određivao periodom 1895—1920. Rad je započeo saradnjom u Srpskom književnom glasniku i Delu, nastavio i u Novom vremenu pišući veliki broj književnih, pozorišnih i povremeno likovnih kritika, što muje donelo epitet najdarovitijeg mlađeg književnog kritičara i uvelo u Skerlićevu Istoriju srpske književnosti. Učestvuje u oba Balkanska rata, u Prvom svetskom odstupa sa srpskom vojskom kroz Albaniju, da bi 1916. na Krfu bio postavljen za šefa Presbiroa i glavnog urednika vladinih Srpskih novina čiji je dodatak Zabavnik bio jedina književna publikacija koja je izlazila za vreme rata. Branko Lazarević je bio širokog književnog, ali i likovnog i filozofskog obrazovanja.

Iako se za postojanje Lazarevićevog dnevnika, maksimalno nihilistički naslovljenog, znalo još za njegovog života, osim odlomaka koje je slao Književnim novinama i koji su uneti u petu knjigu Sabranih dela: Umetnost i estetika — Idearium, verovalo se da je celina zajedno sa ostalom zaostavštinom u Herceg Novom i Beogradu, izgubljena. Međutim, u proleće 2004. iz Herceg Novog je ponuđen na otkup deo Lazarevićeve zaostavštine. U njoj je između objavljenih tekstova i neobjavljenim rukopisima, većinom autografi, otkriven Dnevnik kucan latiničnom mašinom sa 1. 220 paginiranih stranica. Razdoblje koje je obuhvatio dugo je pet godina, od 14. jula 1942. do 21. maja 1947. Izvan ovog dvotomnog izdanja koje je sada dostupno čitaocima, ostala je beležnica, zaključno sa brojem 185 (9. mart 1948) i u fascikli 49, nečitak rukopis sa naznakom Dnevnik jednog nikoga, 7 — 13. februar 1951.

Lazarevićev Dnevnik ima mnogo šire značenje od pukog istoriografskog i dopune personalne bibliografije. Ovaj pisac se s jedne straneudnevničkim zapisima kreće širokim stazama estetičarske, književne i filozofske misli esejistički intonirane. Iz opšteg ugla piše o pojmovima duha, esencijalnosti, duši, čulima, razumu, lucidno ukršta ideje različitih mislilaca kroz vreme svojom slobodnom interpretacijom i zaključcima. Tako i Lao Ce, Upanišade, Stari zavet, Dekart, Paskal, Homer, Pirandelo i mnogi drugi, kroz nalaženje zajedničkog u njihovom delu, kao da postaju savremenici. Stižemo i do Huserla (gotovo Lazarevićevog vršnjaka). Tu je i niz zapažanja o Dostojevskom. I sve povereno samo Dnevniku. Tekst sadrži i niz zaokruženih portreta srpskih književnika, ličnih Lazarevićevih prijatelja, o kojima je pisao i čiji je razvoj pratio. S druge strane, sred okupiranog Beograda, on itekako zna kakav rat besni širom Evrope i sveta. Crna je Lazarevićeva slika fašističkih ideja i dela, samo za nijansu svetlija o boljševičkom teroru i njihovim namerama posle pobede na fašizmom ("Kremlj nema zemlju gde nema svoje filijale, "pete kolone" i komunističku stranku". Obratno, ka njemuje zabranjeno i preko njega ni ptica ne može da preleti".). Lazarevića teško boli raskol među Srbima na više vojski, a za pobedničku ideologiju nema lepih reči: "... čovek da zaplače za onom Srbijom 1903—1912. kad je čovek mogao da živi u punoj slobodi (...); i da zažali za onom Jugoslavijom od 1920—1941. kad se, i pokraj svega, ipak moglo da diše i, kad su ove glavešine današnje mogle da izdaju poneki časopis i glave da im ostanu na ramenima. Danas oni, u ime slobode, ne daju, sem sebi, a njih nije ni jedan na hiljadu, nikome slobodu. To je prvi put da se kod nas dođe do pune autokratije".

Priređivač i izdavač su se složili da Lazarevićev Dnevnik treba štampati bez skraćivanja, cenzurisanja i menjanja — jer je svedočanstvo o jednom tragičnom i prelomnom vremenu.


N. Ćosić | Novine Beogradskog čitališta | Broj 32 | April—Maj 2008.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: