Ratomir Rale Damjanović (1945)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ratomir Rale Damjanović (1945)  (Pročitano 10951 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Januar 17, 2011, 09:22:45 pm »

*

RALE DAMJANOVIĆ
(Donji Tovarnik, 29.01.1945)

Ratomir Rale Damjanović, diplomirao jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. U Radio Beograd primljen 1980 godine. Znam ga i pre te godine kao odličnog recitatora. To je ostao i danas. Bio je reporter, voditelj, urednik, komentator, zamenik glavnog urednika, na Programu 202 i Radio Beogradu 2, urednik Kulturne redakcije i Redakcije dokumentarnog programa. Napisao jednu knjigu o radiju, Izveštaj o vodostanju-zapisi o radiju.
 
Autor je zvučne fantasmagorije Glasovi, posvećene radiju.

Za ostvarenja u novinarstvu dobio je Oktobarsku nagradu Beograda 1987. i Zlatni mikrofon Radio Beograda 2008. Objavio je romane: Zgad, Sančova verzija, Nebo nad cirkusom; knjige pripovedaka: Komemoracija, Novogodišnja noć, Džonijev solo i više knjiga eseja.
audioifotoarhiv

* * *

Rale Damjanović je poznat po kazivanju "Mostarskih kiša" Pere Zupca.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Jun 10, 2012, 01:24:20 pm »

*
Šta nagrađujemo u kulturi – Ratomir Rale Damjanović*


POJEO VUK MAGARCA

Srpska kultura je podeljena na feude, poput srpske političke "scene"

Da li bi Miloš Crnjanski prošao kod komisije za nacionalne penzije? Teško, sudeći na osnovu toga kako se srpska kultura (tri književna udruženja, SANU), grad Beograd i država Srbija odnose prema Zadužbini Miloša Crnjanskog. Na lobiranje nije pristajao, bio je častoljubiv i prek, a ni njegovi književni likovi nisu pomirljiviji od svog tvorca. "Zar da počnem da kličem sa huljama i nitkovima, što će sve zaboraviti i plesati po zgarištima!", veli junak "Dnevnika o Čarnojeviću". Međutim, nije u pitanju samo njegova nepomirljivost, nasleđena netrpeljivost ili ideološka matrica. Suština je u dugogodišnjem sporu sa "temeljnim" vrednostima koje je promovisalo jedno vreme. Prosečnost ima prirodnu tendenciju da se nametne kao vrhunska vrednost. Konsekventno tome, samo onaj ko se uklapa u vladajuću interesnu i vrednosnu mrežu može računati na bodove i glasove. Današnji intelektualni establišment ne zaostaje za pređašnjom intelektualnom elitom u hvatanju boljeg mesta za političkom trpezom, prilagođavajući kriterijume, estetske i moralne, svom ili tuđem apetitu. Uz malo sviranja u diple, koje se dobrim marketingom može prikriti i, čak, prodati kao etika. Na drevno pitanje, ",istina, šta je istina?", ovo vreme odgovara: sve je istina. Takva su i vrednovanja. Sve može biti proglašeno za vrhunski kvalitet, i sve može biti prećutano ili marginalizovano.
 
Ali takvi smo vekovima. Još je Rastko Nemanjić znao za ",nesposobnog" i "nekorisnog" ekonoma, "lenjog u službi i neplodnog", koji "daje svojim rođacima ili od manastira krade" (glava 14 Hilandarskog tipika, o izboru ikonoma).
 
Vukove napomene o inteligenciji i upraviteljstvu kao da su danas pisane: "Da je srpski narod imao ljudi od uprave prema sebi, on bi već davno bio svoj i prvi među evropskim narodima". Ivo Andrić nalazi znakove ",poremećenih vremena, kada u prvi plan izbijaju ljudi nezdravi i nepotpuni, koji stvari vode naopako i stranputicom". I tako dalje. Jedan nakazni sistem mišljenja i vrednovanja, uslovljen ideologijom i mrvicama vlasti, koji nam je u nasleđe ostavio gust splet laži, zamenjen je drugim koji saučestvuje u razaranju svih duhovnih vrednosti. Srpska kultura je podeljena na feude, poput srpske političke "scene" koja je gotovo beznadežno isparcelisana. Međe i međice, nepojamna glad i otimačina! Lobiranje i slobiranje! Ratno i antiratno profiterstvo! Imitacija duha i intelektualna samohipnoza! Agresivno poricanje na jednoj i ponizni "duh samoporicanja" na drugoj strani. Krugovi moći sačuvali su svoje pozicije i busije i čekaju svoj trenutak. Partijska struktura vladanja zadržana je kroz suprotstavljena udruženja i instituciju nagrade koja zamenjuje jubileje, kongrese i proslavljanja… Od svega toga zavisi kako će, šta, i kad biti vrednovano u kulturi zemlje koja može da se podiči sa milion nepismenih i milion gladnih.
 
Šta biva posle ovogodišnje dodele nacionalnih penzija koja je pokrenula lavinu pitanja? Ništa. Pojeo vuk magarca. Mnogi su ostali nasamareni, ali možete biti sigurni da će se u nekoj novoj dodeli nacionalnih penzija primeniti stara metodologija. Nevolja je u tome što umetnici ovoga puta ne mogu da se požale na državu. Sami su zakuvali i zamrsili stvar.
 
Nacionalnu penziju svakako treba dodeljivati, kao nagradu i priznanje za delo od nacionalnog značaja, koje nadilazi visokoprofesionalno angažovanje i ima trajnu umetničku vrednost, i to ne samo u svom vremenu. Ali, ko će to da proceni? Česlav Miloš je "savremenom čoveku" odricao "pravo da budućnost i prošlost meri sopstvenom merom". Ni sadašnjost mu ne treba olako prepustiti, tu tek proradi njegova glad za priznanjima i novcem.
 
Šta, onda, da se radi?
 
Ništa. Lopatu u ruke. Veliki je sneg.

 
*Književnik
 
Ratomir Rale Damjanović* | 15.02.2012 | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Jun 10, 2012, 02:07:43 pm »

*
LUDA SREMSKA GLAVA RALETA DAMJANOVIĆA


DOBAR DAN, DRAGE ŽIVOTINJE

Rastao je bez oca, usamljenost ga je naterala da naglas čita što više — samo da rastera tišinu oko sebe. Seoskim psima je govorio Hamleta. Postao je legenda Skadarlije, tri decenije je recitovao desetak hiljada stihova koliko ih je znao napamet. A onda je odjednom zaćutao

Znao je napamet deset hiljada pesama. I sve ih je izgovarao. Po trgovima, ulicama, u Skadarliji, na priredbama, po seoskim domovima kulture, na berbama i svečanostima, po raskrsnicama, devojkama na uvo, na grobljima i na svadbama, i ko zna sve gde, i u kojim prilikama. Neke i po sto puta.

U Skadarliji je govorio stihove pune četiri godine, sa prozora kuće velikog srpskog pesnika i slikara Đure Jakšića. Od 1967. do 1972. Govorio je sa strašću, ponekad u nekom svom kreativnom ludilu, kao da se svađa sa rimom i rečima. Znala ga je cela Jugoslavija. Jer Ratomir-Rale Damjanović jeste bio čudesan recitator. Najčudesniji koga smo ikada imali.

A onda je Rale recitator ućutao. Pojavio se Ratomir novinar pa Ratomir pisac. Ludilo pesme zamenio je ludilom proze. Deset hiljada stihova, koje je držao u glavi, završilo je svoje vrenje i pretvorilo se u kreativnu, pisanu reč. I to ne uzalud. Već sa prvim romanom "Zgad" je skrenuo pažnju na sebe, dok je sa drugim, "Sančova verzija", ušao je u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, romana godine. Za "Nebo nad cirkusom", treći roman o slepom dečaku, koji, da bi se dokazao drugovima, prolazi kroz tunel kojim idu vozovi, dobio je Nagradu "Miloš Crnjanski".

Piše i pripovetke. Do sada je objavio tri zbirke.

Za doprinose u novinarstvu dobio je Oktobarsku nagradu Beograda.

Ko je, zapravo, sada taj Rale ili Ratomir Damjanović? Recitator ili rapsod, kako je sebe sam nazivao, ili ozbiljan pisac čije vreme dolazi.

Beogradska uporna, jesenja kiša, u januaru. Malo je iznad nule. Podignute kragne prolaznika, a mi pred Kućom Đure Jakšića u Skadarliji.

S ovog prizora sam recitovao — kaže tiho rapsod, zagledajući u zatvoren prozor, prekriven kišnim kapima, sa kojeg se decenijama već ne čuje više

SA HAMLETOM U RAVNICI

Koliko su emocije tu, nadohvat ruke, samo kad imaš čime da ih izazoveš.

Honorar sam dobijao tada samo ako ne pada kiša — seća se sa osmehom Rale tih mladalačkih, uzburkanih vremena, kada se živelo za pesmu, lepu reč i zavodljivi pogled muze, koja ga je vodila kroz to, samo njegovo, rapsodsko ludilo. — Ali je Uglješa Rajčević, tadašnji direktor Skadarlije, uvek pronalazio neki način da mi isplati honorar, od koga sam živeo. Ej, pa ja sam trideset godina govorio poeziju. Bio sam pravi putujući glumac i stalno u nekom izgnanstvu na terenu, daleko od Beograda. Najveći broj pesama sam naučio na putovanjima. A moji su recitali prethodili masovkama koje će tek kasnije uslediti na rok-koncertima. Po hiljadu ljudi je sa mnom uglas recitovalo, kao što su posle uglas pevali sa rokerima. To nikada neću zaboraviti. Ali pisanje je nešto što sam odmalena, i oduvek, najviše voleo. Sećam se da me je jedna novinarka pitala: šta spaja Raleta pisca, recitatora i novinara? Odgovorio sam joj: luda sremska glava. Jer ja sam prirodno opičen. A duboko sam u to ušao čitanjem i usamljenošću. Uvek sam, mada stalno okružen svetom, bio usamljen. Rastao sam bez oca. I to je stvorilo u meni taj osećaj usamljenosti. Zato sam divljački čitao. Kao lud. Čitao sam i danju i noću. Čitao sam naglas. Nisam voleo tu tišinu samoće. I zato sam pamtio. Sećam se: idem sam putem sa kerovima koji me prate, i govorim im Hamleta na sav glas. A oni svi idu za mnom, slušaju i mašu repom. Ja, psi i Hamlet u ravnici. A na puškomet nikog. To je verovatno rodilo u meni nešto, da napišem taj roman za decu, za koji sam dobio Nagradu "Miloš Crnjanski". Hteo sam, valjda, da se odužim detinjstvu. Dakle, luda glava i knjige, to je moje sudbinsko određenje.

U Beograd je Rale došao iz Sremske Mitrovice da studira književnost. Imao je i glumačkog iskustva. U pozorištu "Dobrica Milutinović" u Sremskoj Mitrovici igrao je uspešno Banović Strahinju, prema Mihizovom romanu. Došao je s ambicijom. Da postane pisac.

Sada kada se setim — kaže Rale — mene je kao recitatora prvo otkrio Zagreb. Tamo sam za kazivanje poezije dobio četiri velike nagrade, od kojih su dve bile nagrade publike. Zbog energije, zagriženosti i strasti s kojim sam recitovao. Bar tako je glasilo objašnjenje. A ja, zapravo, nikada i nisam recitovao poeziju. Govorio sam sebe. Pesma jeste bila u prvom planu, ali samo kao neka vrsta tekstualnog predloška, za pozorište jednog glumca. Ja sam se pred publikom ispovedao, optuživao, patio i radovao se. Kod mene je recitacija uvek bila pobuna. Ostali su recitovali. Ja sam, u stvari, od pesme pravio pozorište.

Još te 1967. godine Rale je preko Doma omladine otvorio sebi velika vrata popularnosti. Recitovao je 24 časa bez prekida, pred punom salom. Imao je tada samo 22 godine, i mislio da je najveći i najluđi na svetu.

Počelo je, u stvari, začikavanjem, kada sam društvu u Studenskom gradu tvrdio da mogu ceo dan i celu noć da recitujem, a da ne ponovim pesmu. Da ću sve govoriti iz glave. Tvrdili su da ne mogu. Ja sam tvrdio da mogu. I dogovorimo se: to ćemo da izvedemo u Domu omladine. Tako je i bilo. Ja počnem da recitujem, kad ono dođe televizija, novinari, napravi se gužva... I tako počne moja karijera rapsoda. Zato sam se recitovanju odužio sa dve knjige. Prva je "Knjiga o recitovanju", a druga "Govor pesme".

Rale se seća da je taj deo života proveo gotovo u transu.

To zaista jeste tako — potvrđuje. — Ja imam amneziju na realnost. Živeo sam za poeziju, toliko da publiku, kad počnem da recitujem, nisam ni primećivao. Moj odnos prema publici bio je odnos javne usamljenosti. Govorio sam im stihove u lice i napajao se njihovim ushićenjem. Tada sam se stvarno osećao kao oblak u pantalonama Majakovskog. Nikada nisam pisao poeziju. Ni jedan stih. Jednostavno zato jer sam toliko pesama znao da sebi nisam mogao da garantujem šta je od stihova moje, a šta tuđe. Moj tajni život, međutim, zbivao se u prozi.

Taj prelaz sa govorne na pisanu reč nije bio ni tako bolan ni težak kako je mislio.

Imao sam uvek neku divljačku energiju - kaže iskreno. Gotovo životinjsku. I kada sam prestao da recitujem, ona se samo preselila sa trgova i sala za moj radni sto. Jer ja neobično i pišem. Imam osećaj kao da sam dirigent, i onda dirigujem rečima. Čujem u glavi šta hoću da kažem i to izvedem. Nadam se da će moji romani "Zgad" i "Sančova verzija" ići dalje i da će polako, ali sigurno osvajati čitaoce. Jer, oni govore o nepromenljivim ljudskim strastima i ponašanjima. Baš kao što je "Džonijev solo" u stvari moja ispovedna proza. Roman "Sančova verzija", na primer, imao je dva izdanja i petnaestak sjanih kritika. Bio je nadohvat NIN-ove nagrade. I taj najuži izbor je za mene i najveći neuspeh. Radoje Domanović je govorio da se kod nas ne gleda delo, nego pisac. Ime odlučuje. E, to se meni dogodilo. Mom romanu je smetao pisac.

OSEĆAM SE KAO OKEAN

Rale kaže da kod njega pored kulta poezije i pisane reči postoji i kult porodice.

Svoju porodicu nikada nisam isticao, iako se ponosim njima. Od njih sam crpeo svu svoju energiju. Pratili su me, podržavali i ohrabrivali kada mi je bilo najteže. Pa i moja izdavačka kuća se zove "Itaka", a to je povratak kući. Moji sinovi su sada ljudi srednjih tridesetih godina. A bili su klinci kada su trčkali po Skadarliji, dok im je tata recitovao. Kako nam je tada bilo zna najbolje moja žena Gordana. To je bilo vreme neizvesnog života. I znam da joj je bilo veoma teško. Zato je svako moje putovanje u stvari bilo povratak kući.

O svemu što je do sada uradio kaže:

Moja karijera je bila prilično čudna. Recitujem, a to pripada glumcima. Bio sam uljez u toj profesiji. Kada sam se bavio novinarstvom, i dobio Oktobarsku nagradu Beograda, mnogi su kazali: kako kad on nije novinar? Sad pišem knjige. A kako kad nije pisac? A ja sam se školovao i završio fakultet baš da to budem. I sada se sve to zaokružilo.

U njemu , priznaje, ipak, postoji nešto za čime će uvek žudeti.

More je moja velika čežnja. I svima koji su rođeni na moru zavidim jer su u velikoj prednosti nada mnom. Zavidim im jer se i sam osećam kao okean. A on je veliki buntovnik. Hoće iz korita, a ne može. I onda peni, udara, smiruje se, besni... Znam da su takvi buntovnici, i tu snagu okeana imali Ljuba Tadić i Stevo Žigon, koji će sada u nebeskom pozorištu imati velikog Otela.

Na kraju kaže:

Želja mi je da svoju profesionalnu novinarsku karijeru završim kao direktor zoo-radija Beogradskog zoološkog vrta. Maštam da se obratim životinjama sa: dragi slušaoci...


Jovan Antonijević | 2006 | Ilustrovana politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Jun 10, 2012, 02:21:49 pm »

*

MELANHOLIČNI JUNAK

Studija Ratomira Raleta Damjanovića o romanima Nikole Miloševića: "Nit miholjskog leta", "Kutija od orahovog drveta" i "Senke minulih ljubavi"

Zadužbina Miloša Crnjanskog iz Beograda objavila je studiju Ratomira Raleta Damjanovića "Romani Nikole Miloševića — trilogija o melanholiji". Damjanović,u svojoj knjizi, analizira tri Miloševićeva romana: "Nit miholjskog leta", "Kutija od orahovog drveta", "Senke minulih ljubavi". Knjiga je, kao prva, objavljena u ediciji "Sumatra" koju uređuje Dimitrije Tasić. Jedinstvena Miloševićeva tema, u ovoj trilogiji,jeste "ono što čini samu suštinu čovekovog postojanja na zemlji, takvog kakvo ono jeste i kakvo će, po svemu sudeći, uvek i biti" i "problem čovekovog postojanja pod suncem".
 
Iz tog antropološkog i metafizičkog središta, ističe Ratomir Rale Damjanović, izvedena su tri romana, tri priče o melanholičnom junaku. U prvom delu knjige — "Filozof i njegov alter ego", razmatra se ono što je zajedničko u romanima, u pogledu teme i strukture, pozicije pripovedača, razgranate intertekstualne mreže, metafizičkih dimenzija romana, opšteg melanholičnog tona i nostalgije za beskonačnim, značenja sna i parapsihološkog. U drugom delu su analize romana, a u završnom poglavlju knjige ukazuje se na neke karakteristike Miloševićevog traganja za smislom kroz roman i romansijerski rad.
 
Kao hermeneutičar, naglašava Damjanović, Milošević je zastajao kod junaka pored čijeg imena, kao u slučaju Pavla Isakoviča, medikus ispisuje krupnim kaligrafskim slovima "melanholija". Melanholija je dominantno stanje junakove svesti i njegovog doživljaja sveta, toliko da nam se čini da bi se moglo govoriti o trilogiji o melanholiji. Ili, možda, trilogiji o melanholičnom junaku. Sva tri njegova naratora obavija "oklop usamljenosti" i melanholičnog "pogleda na svet".

Jedno poglavlje u studiji nazvano je "Faustovski problem". Pitamo autora šta je faustovsko u romanima Nikole Miloševića?
 
Geteov Faust posle svih iskustavasafilozofijom, istorijom, medicinom, bogoslovljem, želi dapođe nekim drugim putem ne bi li "isplivao iz morazabluda". Kroz stih "Treba nam ono što ne možemo znati, s onim što zna čovek ne zna šta će", koja je uzeta za moto moje knjige, transponuje se Milošević hermeneutičar u Miloševića prozaistu. To je njegova davnašnja preokupacija, o čemu govori esej "Alber Kami između lucidnosti i nostalgije zaapsolutnim", iz 1958. godine, koji ima za moto Kamijevu rečenicuiz "Kaligule": "Prosto, osetio sam odjednom potrebu za onim što je nemoguće". Mogli bismo reći da su filosof i hermeneutičar, pošto su došli do određenog saznanja, rešili da to saznanje predaju piscu, da svojim putem dođe do (drugačijeg) odgovora u vezi sa transcendentnim, zaumnim, onim što je izvan prostora i vremena — kaže Damjanović.

Prvi Miloševićev roman "Nit miholjskog leta" imao je uspehai kod kritike i kod čitalaca. Našao se i u najužem izboru za "Ninovu" nagradu zaroman godine.

"Nit miholjskog leta", po svemu,smatra Damjanović, uzoran je roman koji će piscu obezbediti značajno mesto u istoriji srpskog romana. Unjemu su postavljenasvafundamentalnapitanjasmisla, kojase pojavljuju i u drugadvadela,u naznakamaili uvećanai pod posebnom lupom, u zavisnosti od smerapripovedanja. Međutim, romani su nezavisne i autonomne umetničke tvorevine. Istovremeno, njihov unutrašnji odnos u kome su evidentnamotivskai tematskaprelivanja, kao i njihov spoj nanivou forme ili psihologije glavnog junaka-pripovedača,otkrivaju nam ovatri romanakao proznu trilogiju.

Profesor Milo Lompar izdvajau Damjanovićevoj studiji veze Miloševića sapoetskim duhom EdgaraAlanaPoa. Autor kaže: "Pisac je imao naumu složeniju tekstualnu građevinu, nalik slici Đorđade Kirika, koju 'citira' u prozi i na koricama knjige, a koja i sama otvara prostore konkretnog i metafizičkog, vidljive i neomeđene stvarnosti, nostalgije zabeskonačnim."

Na naslovnoj strani knjige je Munkova "Melanholija", koju karakteriše bezglasnost i tišina. U kojoj se meri, pitamo Damjanovića, dopunjuju Munk i Milošević?
 
Munkov triptih "Melanholija" odgovaraMiloševićevom triptihu, trilogiji o melanholiji i o melanholičnom junaku. Odabrao samnjegovu sliku zanaslovnu stranu jer ona, baš kao i De Kirikova, koju Milošević stavljananaslovnu stranu prvog svog romana "Nit miholjskog leta", duboko potvrđuju smisao i suštinu melanholičnog stanjasvatri Miloševićevajunakaiz tri romana — objašnjava Ratomir Rale Damjanović.

 
Zoran Radisavljević | 14.10.2011. | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: