sledeća tema »

[Angelina]

*




MILAN RAKIĆ
(1876—1938)

Milan Rakić rođen je u Beogradu 1876. godine. Potiče iz ugledne beogradske porodice u kojoj je rano stekao široko obrazovanje i poneo intelektualne sposobnosti.— Studirao je prava u Parizu, a po povratku u zemlju ušao je u diplomatsku službu.— Bio je u Skadru, Bukureštu, Stokholmu, Kopenhagenu, Sofiji i Rimu.
Njegovi uzori u poeziji bili su u početku francuski parnasovci i simbolisti. Od njih se učio savršenstvu forme, preciznosti izraza, jasnosti i umetničkoj disciplini.
Rakić je jedan od stubova naše poezije: skromniji od "najvećih, ali stub svakako", napisao je jezgrovitu ocenu o ovom srpskom pesniku Vojislav Đurić.
Bogdan Popović je u svoju antologiju uvrstio četrnaest Rakićevih što ljubavnih, što misaonih, što rodoljubivih pesama. "Čak ni mlađi, buntovni duhovi, koji su se javili uoči rata kao prethodnica avangarde, čak ni oni u Rakića nisu dirali, kaže Predrag Palavestra, 'nego su mu priznavali misaonu napregnutost i pripadnost "zamišljenoj poeziji"'.
Umro je u Zagrebu 1938. godine, a sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju.

• Jefimija (muzika: Žarko Petrović)
  Izvođači:

• Očajna pesma (muzika: Kornelije Kovač)
  Izvođači: Zoran Šandrov

[Angelina]

*
Stihovi — Milan Rakić


JEFIMIJA

Jefimija, kćerka gospodara Drame
I žena despota Uglješe, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.

Pokraj nje se krve narodi i guše,
Prodaju carstva, svet vaskoliki cvili.
Ona, večno sama, na zlatu i svili
Veze strašne bole otmene joj duše.

Vekovi su prošli i zaborav pada,
A još ovaj narod kao nekada grca,
I meni se čini da su naša srca
U grudima tvojim kucala još tada,

I u mučne čase narodnoga sloma,
Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se sećam tebe i tvojega doma,
Despotice srpska s kaluđerskim velom!

I osećam tada da, ko nekad, sama,
Nad nesrećnom kobi što steže sve jače,
Nad plamenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva i plače...

[Angelina]

*
Stihovi — Milan Rakić


OČAJNA PESMA*

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojima žednim.

Kao Hermes stari i s njim Afrodita.
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja najzad bude sita...

— Kad pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žena,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena,

A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole, i voljenih ljudi,

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođen zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela...

Upij se u meni zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojima žednim...

Zoran Šandrov — Očajna pesma