sledeća tema »

[Angelina]

*




VELIMIR RAJIĆ
(1879—1915)

"Velimir Rajić, rođen je 20. januara 1879. godine u Aleksincu. Posle završetka filozofskog fakulteta u Beogradu, postavljen je za suplenta u Drugoj beogradskoj gimnaziji, školi koju je i sam pohađao.
S bolešću je drugovao od najranijeg detinjstva, a bolest je bila teška, neizlečiva. Senka smrti stalno je zaklanjala svetlost pesnikovih životnih radosti.
Pesme Velimira Rajića su pesme bola preobražene uvek u ritmove beznađa, u privlačne i zvučne talase snova koji nikada nisu prozračni i topli jer se završavaju buđenjem i neodoljivom epileptičnom javom. Bolest i bol u Rajićevoj poeziji su prirodna poetska osećanja, jedna vizija. Poetska čistota Rajićeve poezije uzbuđuje pitanjima i definicijom smrti koja kao stalna senka lebdi u svakoj reči. Ta stalna bliskost osećanja smrti čini Rajićeve stihove treperavim i čistim.
Rajićevi stihovi su i jedna tužaljka za ženom, za nedosanjanim i nedostižnim ljubavima, vezama i strastima.
Pre besmislenog i bespomoćnog plesa smrti, u noćima tifusnog, grozničavog povlačenja 1915. godine, pomiren sa demonom smrti, sa njegovom egzekucijom, pesnik umire u Gornjem Milanovcu i boreći se poslednjim rečima pokazuje skromno i skrovito mesto, gde je ostavio poslednje rukopise: Ah, moje pesme!"

• Na dan njenog venčanja (muzika: narodna)
  I srušiše se lepi snovi moji
  Izvođači: Predrag Gojković, Živan Milić, Zoran Rajković, Miodrag Bogdanović, Ansambl "Tamburica 5", Zvonko Bogdan

više o pesniku  » » »

[Angelina]

**
Stihovi — Velimir Rajić


NA DAN NJENOG VENČANJA.

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji —
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestit'o sam ti. I ti reče: "Hvala!" . . .
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva . . .
I svršeno je! Ti si sada žena —
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:
Da Bog dâ sunce sreće da ti sija!
Sve što god da počneš svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva . . .
Ja nisam znao da te tako volim.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pis'o njoj, k'o ženi,
Nek' mimoiđe nju, i neka padne
Na onaj deo što je pisan meni!

Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mi mirno da počiva;
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!

I onda kada dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
"Prosta ti bila moja ljubav živa!"

Tekst ove pesme ima biografski karakter, a melodija je pozajmljena od nemačke pesme "Das verlorene gluck".