Natalija Jovanović — Knjige za lomaču
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « ČITAONICA « Prećutana književnost « Natalija Jovanović — Knjige za lomaču
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Natalija Jovanović — Knjige za lomaču  (Pročitano 7280 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 09, 2010, 11:37:52 pm »

*
LOV NA PISCE NA SRPSKIM PROSTORIMA


KNJIGE ZA LOMAČU

Zabranjene knjige, spaljivani rukopisi i proganjani pisci fenomen je star koliko i sama knjiga. Nije drukčije ni u Srbiji. Politički pamflet smatran je izdajom, ali kritika upakovana u stih ili satiru bila je boljka koja je jedila mnoge vlastodršce. Namrgođena vlast, naprosto, ne voli šalu, još manje svoj lik opevan u formi satire.

Od reformatora srpskog jezika Vuka Karadžića, pa naovamo, kako svetski, tako i srpski pisci i autori koji su se osmelili da verno oslikaju, ismeju ili iskritikuju vreme u kome žive, kažnjavani su, proganjani i anatemisani. Njihovi rukopisi, takođe, osuđeni su na sužanjstvo. Satirični bič protiv tiranije i nasilja kroz mala vrata ipak je stizao do naroda. Kao takva, ova dela bila su najveća pretnja onima na tronu.

U samom začetku pisane srpske književnosti, kada je Srbija još grcala pod turskom vladavinom, svaki delić svog pisanija Vuk Karadžić je najpre morao da ponudi svom osionom vladaru Milošu Obrenoviću na uvid. A Miloš je bio Vukova zla kob. On je odobravao samo one rukopise u kojima je njegova vladavina glorifikovana, a njegov lik mitski opevan. Pored prve istorije o periodu vladavine Miloša Obrenovića, napisane 1928, Vuk je napisao i tajnu istoriju, u kojoj je Miloš opisan ne kao pravdoljubiv vladar, već osion turski paša. Ova tajna, ali prava istorija zapečaćena je. Za njeno otvaranje Vuk je odredio 1900. godinu, kada ni njega, ni Miloša neće biti među živima.

Dinastije koje se u Srbiji smenjuju, Obrenovići i Karađorđevići, donose svoja pravila igre. Na crnoj listi našlo se i ime jednog od najznačajnijih dramskih pisaca i književnika na prelazu 18. i 19. veka, Branislava Nušića. Kada je obrenovićevska svita otišla na sahranu majke jednog generala, a ne na sahranu vojnika koji je život dao u ratovima protiv Turske, Nušić je spevao pesmu koja će ga odvesti na robiju. Kritika vlasti morala je biti kažnjena, pa makar kažnjenik bio i član SANU, diplomata i jedna od najznačajnijih ličnosti javnog života tog doba. Njegova komedija "Sumnjivo lice", u kojoj je više puta pomenuta reč dinastija u ne baš lojalnom kontekstu, iako napisana 1888, prvi put će biti prikazana 1923. godine. Upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta, posle čitanja "Sumnjivog lica", predložio je Nušiću: "Spalite ovaj rukopis".

Najznačajnije satirično pero srpske literature, Radoje Domanović, nije prošao bez opomena i zabrana. Srdžba i bes koje je Domanović uneo u svoje satire odreda bile su usmerene na Aleksandra Obrenovića, koji je, nakon abdiciranja Milana Obrenovića, svoju vlast pokušao da održi pojačanim terorom. Oštro i neustrašivo šibanje društvenog i političkog života u Srbiji tog vremena, te prikazivanje njegove tamne strane, staviće Domanovićeve satire pod ključ. Sam Domanović je zbog pisanja proganjan i otpuštan sa raznih poslova. Oponent i nastavljač tradicije satire, Domanovićev savremenik Pera Todorović, zbog kritičkih tekstova objavljenih u svojim novinama "Ogledalo", biće osuđen na smrt, a zatim pomilovan.

Od majskog prevrata 1903. godine, kada dinastija Obrenovića nepovratno odlazi sa srpske političke scene do prvog svetskog rata u književnim vodama pojaviće se novo ime — Jovan Dućić. Dva dela diplomate i nosioca prestižnih državnih funkcija ne spominju se ni u jednom posleratnom izdanju. Drame o Karađorđevićima ne pominju se ni u sabranim delima, biografskim ili bibliografskim spisima o Jovanu Dučiću. Zanimljivo je da će se ime ovog velikana srpske poezije naći i na spisku nepoželjnih pisaca koje će godinama kasnije sastaviti Stipe Šuvar, predsednik Saveza komunista bivše Jugoslavije.

U vremenu pre prvog i između dva svetska rata levo orijentisani i pisci socijalne literature, oni koji će za deceniju dve biti slavljeni, u tom periodu srpske istorije osuđivani su i proterivani. Takozvanu "novu literaturu" objavljivao je NOLIT, pa je ime ove izdavačke kuće bilo ozloglašeno, a njena delatnost budno praćena. Vasa Pelagić je, zbog socijalističkih ideja koje je iznosio u svojim knjigama i pamfletima, proganjan iz zemlje, osuđivan na robiju i zatvaran u ludnicu. Njegova dela naišla su na oštru zabranu režima. Dela nastavljača socijalističkih ideja Dimitrija Tucovića takođe su zabranjivana. Zanimljivo je da, uprkos ovakvim zabranama, 1939. godine u Beogradu jedna ulica dobija ime po Tucoviću. Još zanimljivije je da joj Nemci za vreme Drugog svetskog rata u okupiranom Beogradu nisu menjali ime. U periodu između dva svetska rata pojavila su se i dela Dragiše Vasića, pravnika, književnika i kosmopolite. Republikanac i antirežimski čovek, Vasić je grmeo protiv korupcije, nemorala i društvene nepravde. Učesnik u balkanskim ratovima, zatim u Prvom svetskom, odbrani Beograda i kao svedok stradanja na Solunskom frontu, Vasić će zbog književnih i novinarskih tekstova biti proganjan i zatvaran. Za vreme drugog svetskog rata, kao ideologu Ravnogorskog pokreta, gubi mu se trag, a njegova dela i romani slobodno se štampaju tek krajem prošlog veka.

Kalendar javnog života druge polovine 20. veka obeležen je najgorim progonima i represijama koje su vršene nad autorima slobodne i za to vreme "nepodobne" reči. Komunističku Jugoslaviju, više nego u bilo kom drugom periodu, obeležiće progon intelektualaca, pojava lažnih disidenata, čije su kritike ličile na političke referate, i onih pravih čije je delo osuđeno na marginalizaciju, a oni na najstrašnije kazne. Biti "ni uz cara ni uz Cezara", te dati književnosti mogućnost da se slobodno izrazi u tom periodu bilo je nemoguće. Razlozi za zabrane bili su političko-ideološke prirode. Najmanji broj je onih knjiga zabranjenih zbog pornografije i lascivnih scena.

Od velikog broja kažnjenih autora samo se jedan latio posla i napisao letopis stradanja. Uradio je to Marko Lopušina u svom delu "Crna knjiga", u kome opisuje primenu policijskog, političkog i samoupravnog embarga nad slobodnim izražavanjem jednog naroda.

U periodu od 1945. do 1990. godine zabranjeno je 148 publikacija. Godine 1945. književnik Sima Pandurović osuđen je na pet godina gubitka nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova i učestvovanja u književnom životu za vreme okupacije. Iste godine za politički nepodobne i nepoželjne za objavljivanje proglašene su pesme pesnika epohe romantizma Jovana Jovanovića Zmaja i to pesme "Nema Srba" i "Novi izbori u Srbiji". Grupi neprijateljskih pesnika pridružuju se imena Tina Ujevića, Todora Manojlovića i Stojana Živadinovića. Njihova dela zabranjena su za prodaju i izdavanje. Godine 1947. Vrhovni sud FNRJ osudio je Slobodana Jovanovića, našeg vrhunskog pravnika, istoričara prava, književnika i eruditu, na kaznu zatvora sa prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, zatim konfiskaciju cele imovine i gubitak državljanstva.

Njegova sabrana dela, objavljena 1940. godine, odlukom političkih organa zabranjena su za dalju prodaju. Jovanović, koga je još Jovan Skerlić u svojoj "Istoriji novije srpske književnosti" proglasio za pojavu vrednu pomena, radio je u Ministarstvu unutrašnjih poslova, bio predsednik Akademije nauka i urednik "Srpskog književnog glasnika". U njegovom političkom delovanju novi "kritičari i analitičari" videli su okupatorske elemente. Zapravo, ono što je smetalo autokratama na vlasti bila je osnovna ideja Slobodana Jovanovića koja je provejavala kroz njegova dela, a to je da je predratno vreme bilo mnogo zdravije i bolje od onog komunističkog koje sledi. Godine 1942/43. Jovanović postaje predsednik Jugoslovenske vlade u emigraciji. Mnogo kasnije, devedesetih godina 20. veka Slobodan Milošević će se pridružiti mišljenju prethodnog režima i Jovanovićeva dela osuditi na produžetak sužanjstva.

Sastavljanje javnih i tajnih indeksa neprijateljskih pisaca i intelektualaca bila je jedna od profesionalnih obaveza režimskih ljudi. Kulturna politika išla je dotle da je pod pronicljivim okom tadašnjeg predsednika Saveza komunista Jugoslavije Stipe Šuvara pisana takozvana Bela knjiga koja sadrži preko stotinu imena "krivaca" književnika‚ naučnika i umetnika sa opisom njihovih "delikata". Skoro svi okrivljeni za "okupacijsko rasvetljavanje Hitlerove ideje". Knjiga je štampana 1984. godine.

Namesto Crnjanskog, Krakova, Rakića i Vasića režim je proizveo svoje umetnike, poput Mire Alečković, Koče Popovića i drugih, danas već zaboravljenih imena.

Zanimljiva je borba tadašnjih vlasti protiv Milovana Đilasa, publiciste, pisca, člana KPJ, revolucionara i disidenta sa odstupnicom, koji je, iako blizak režimu, zbog "neprijateljske" delatnosti više puta osuđivan, ukupno na devet godina zatvora. Godine 1955, iako je pre toga učestvovao u osudi Ćosićevog dela, podržavajući Titov sud, Đilas je osuđen na 18 meseci, a već iduće godine na tri godine zatvora. A 1957. godine "Nova klasa" Milovana Đilasa sudski je zabranjena, a on zbog neprijateljske propagande osuđen na sedam godina zatvora. Progon je išao i korak dalje, pa je obustavljeno štampanje drugog izdanja knjige "Ko je ko u Jugoslaviji" samo zato što se na jednom mestu pominje ime Đilasa, a jedan časopis nije ugledao svetlo dana jer se na naslovnoj strani nalazila Đilasova slika.

Mene kroz koje je prolazila vladajuća ideologija nisu ublažile kazne za sumnjive autore. Zbog toga što definicije nekih odrednica mogu da izazovu uznemirenje građana, 1966. godine sudski je zabranjen "Rečnik savremenog srpskohrvatskog jezika" Miloša Moskovljevića.

Zbog otvorene kritike i neskrivenog podsmeha usmerenog ka mediokritetima koji su krojili realnost komunističke epohe, te vernog opisa posleratnog Beograda i socijaliste-malograđanina, obustavljeno je štampanje romana "Pismo-glava" Slobodana Selenića. Sudski je zabranjen 1972. godine roman Ivana Ivanovića "Crveni kralj", a autor je dobio otkaz u kuršumlijskoj gimnaziji i osuđen je na dve godine zatvora. Razlog osude je taj što jedan od junaka u ovom romanu Jugoslaviju naziva Juga! Sekretar SKJ tom prilikom je rekao: "Ovo socijalističko društvo učinilo je mnogo za Ivana Ivanovića, školovalo ga, dalo mu mogućnost da radi", te da on na delu pokazuje "da mrzi ovo društvo…".

U kulturno nevreme epohe komunizma istorijski tekstovi i knjige bili su strogo cenzurisani. Zbog navodno lažnog prikazivanja NOB-a i četničkog pokreta, 1975. godine zabranjena je knjiga Milije Malikovića "Raška i njena okolina". Na tavanu milicijske zgrade u Batočini do 1991. godine stajao je sav zaplenjen tiraž knjige "Batočina i okolina u prošlosti" Jeremije Mitrovića. Pod pritiskom javnosti 1991. godine ova knjiga je ugledala svetlo dana.

Kada je 1981. godine zbirka pesama "Vunena vremena" Gojko Đoga ugledala svetlo dana, Tito je već bio u večnim lovištima. U pesmi "Crnokrug na Trgu Republike" Đogo je problematizovao masovnu kuknjavu za pokojnim maršalom. Hiljade partijskih organizacija, preduzeća i škola odazvalo se na ovu zbirku, tražeći progon pesnika. "Knjigu sam tri puta čitao i verujte, svaki put mi je sve odvratnija. A poznato je kako je mene teško degutirati", rekao je predsednik Udruženja pisaca Srbije Miodrag Bulatović. Knjiga je ocenjena kao neprijateljska propaganda, politički tekst pretočen u strofe.

Dokumentarna knjiga "Slučaj Gojko Đogo, dokumenti" Dragana Antića, zabranjena je iduće 1982. godine, jer se u njoj nalaze Đogove pesme, sudski zabranjene kao krivična dela. Čak je i "Antologija savremene srpske poezije" na engleskom jeziku Miodraga Perišića zabranjena 1984. godine, jer se u njoj nalaze pesme Đoga. Gojko Đogo osuđen je na dve godine zatvora, a "Vunena vremena" tek su ove godine na Sajmu knjiga predstavljena javnosti.

I u Miloševićevo vreme nastavljen je progon pesnika i umetnika. Satirična literatura, dela u kojima se pominje socijalističko samoupravljanje i ime predsednika Republike tumačena su iz svih uglova, a onda - ili cenzurisana ili zabranjivana.

Trn u oko vladajućem režimu bio je i Rastko Zakić, izdavač, aforističar i satiričar. Sudski su zabranjene i zaplenjene njegove satirične knjige "Državne brige" i "Ukrštene reči". Zakić je bio i jedini izdavač koji se u smutnim vremenima, kakve su bile osamdesete, usudio da objavljuje disidentsku književnost.

U održavanju prividnog mira vlasti su bile nemilosrdne. Uvođenje demokratije u komunizam, kada su se na funkcijama nalazili političari liberalnijih shvatanja, nije promenilo ništa na bolje.

Dnevnik o studentskim nemirima 1968. godine "Ispljuvak pun krvi" Živojina Pavlovića, koji verno opisuje sukob policije i studenata, štampan je 1984. godine i zabranjen pre nego što se i našao u prodaji. Vojislavu Šešelju sud je 1986. godine zabranio knjige "Veleizdajnički proces" i "Hajka na jeretike", a 1987. "Disidentski spomenar" i "Demokratija i forma". Već iduće godine ovom spisku se pridružuju "Knjige za lomaču", "Osvajanje slobode" i "Pledoaje za demokratski ustav". Početak devedesetih obeležio je jednomesečni pritvor, koji je određen aforističaru Bobanu Miletiću.

Da zakoni epohe nastavljaju da žive kada i sama epoha postaje prošlost, svedoči slučaj ministra pravde Zorana Stojkovića. Isti Stojković se 1983. godine kao sudija, "pravično" obrušio na Nebojšu Popova, autora knjige "Društveni sukobi izazov sociologiji-sukobi", pa je odluku Okružnog suda u Beogradu da se ova doktorska disertacija u celosti zabrani, upotpunio rečima vrlo "primerenim" za kraj 20 veka: "da se oduzmu svi primerci knjige i po pravosudnom rešenju isti spale!"

 
BIBLIOTEKA GREŠNIH KNJIGA

Početak zabranjivanja knjiga vezan je za ime najkrvoločnijeg člana srednjovekovne inkvizicije Tomasa de Torvemada, španskog katoličkog sveštenika. Tomas je uživao ne samo u spaljivanju grešnih duša već i grešnih knjiga. I mada se većina grešnika pokajala pred samo spaljivanje, knjige su istrajale. Danas se najveća zbirka zabranjenih dela iz celog sveta nalazi u vatikanskoj biblioteci, poznatoj pod nazivom Korpus librorum prohibitorum. Ta biblioteka je dokaz da su presvetlom Tomasu, ipak, krali knjige ispred nosa.


NEOKREČENE ŠKOLE

Za ime Dobrice Ćosića vezuje se anegdota koja je ostala da živi do današnjih dana. Ćosićevo delo, koje je opisivalo lagodan život onih u ministarskim foteljama, a pod nazivom "Jeretičke priče", po izdavanju hitno je zabranjeno. Posle ove zabrane, u svakoj školi u koju je dolazio da drži književni čas, Ćosić je nailazio na isto objašnjenje zašto ne može: "Škola se danas kreči".

 
PESME S OBRAZLOŽENJEM

Sve što je pretilo da demaskira velikog vođu i njegove sledbenike, ili bar navede na pomisao da jednoumlje ne postoji, u bivšoj Jugoslaviji bilo je zabranjeno. Čak je i pesma Bore Čorbe "Kako je lepo biti glup" zabranjena za emitovanje na radio i televizijskim stanicama. Kada je trebalo da održi koncert u Sarajevu, Bora je najpre morao da napiše obrazloženje za tekstove svih pesama koje će izvoditi i da potpiše da će pesmu "Na zapadu ništa novo" otpevati na sopstvenu odgovornost.


Piše: Natalija Jovanović

http://magazin-tabloid.com/srp/clanak.php?br=116&clanak=13
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: