Veliki srpski književnici
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « ČITAONICA « Književne teme « Veliki srpski književnici
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Veliki srpski književnici  (Pročitano 7930 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5658



« poslato: Novembar 09, 2010, 11:58:27 pm »

*

VELIKI SRPSKI KNJIŽEVNICI


Srbija je zemlja napretka, pametnih i obrazovanih ljudi ali ima i onih glupih. Ipak, Srbija nije mala stvar. Nju treba voleti, za nju se treba boriti ali treba o njoj i govoriti. A mi ćemo ovog puta govoriti o tim pametnim i obrazovanim ljudima Srbije, tačnije književnicima. Onim najpoznatijim sa velikim i važnim delima koja su ostala u istoriji njene književnosti.

Pre svega, prva pisana književnost javila se u vreme Stefana Nemanje, poznatijem kao Simeonom Mirotočivi. On je bio osnivač moćne loze Nemanjića koja se "ugasila" 1371. godine. Njegov sin, Rastko Nemanjić, poznatiji pod monaškim imenom Sveti Sava, je napisao žitije (biografije) o njegovom ocu i bratu Stefanu, zvanom Prvovenčani, prvom srpskom kralju. To su bile važne knjige u to doba a i za sve Srbe. Jer ta žitija su bila prva važna dela ranije srpske književnosti. Kasnije, posle Kosovske bitke 1389, Srbi nisu imali nekog velikog književnika osim Konstantina Filozofa, koji je radio na dvoru srpskog despota Stefana Lazarevića. On je pisao istorijske knjige, opisao mnoge važne događaje uključujući i bitku na Kosovu o kojoj se najviše govorilo u to vreme. Pored toga, Konstantin Filozof je bio i gramatičar i despot Stefan ga je veoma cenio. Posle smrti despota, Konstantin Filozof je o njemu napisao žitije pod naslovom "Žitije srpskog despota Stefana." Posle njegove smrti, nestaje srpska srednjovekovna književnost.

Turci su zatim bez problema osvojili Srbiju i držali je sigurno dva veka dok nisu došli u sukob sa moćnom Austrijom. Mnogi ratovi su odneli dosta života i prouzrokovali dve velike i važne seobe Srba — 1690. godine pod vođstvom patrijarha Arsenija III Čarnojevića i druge 1737. godine koju je predvodio patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta. Posle svih tih ratova i srpske krize dolazi jedan bolji deo — novija srpska književnost — a nju predvode — Dositej Obradović (1739—1811) i Vuk Stefanović Karadžić (1787—1864). Njih dvojica su bili prvi srpski prosvetitelji. Vuk Karadžić je sakupio sve bajke, pripovetke, poslovice i anegdote iz srpkog naroda. Radio je na promenama azbuke i dosta ju je uprostio. Neki ga smatraju osnivačem azbuke. Svejedno, Vuk Karadžić je najvažniji srpski gramatičar, lingvista i poliglota kojeg je Srbija mogla dati. Bio je potomak siromašne porodice a ipak se smatra najvažnijim u srpskoj književnosti upravo zato što je sakupio sve te bajke i pripovetke i stavio ih u jednu knjigu. Takođe je objavio i "Srpski rječnik".

U to vreme javljaju se i Jovan Rajić, istoričar, i Zaharija Orfelin. Takođe u to vreme piše i pesnik pseudoklasicizma Lukijan Mušicki (1777—1837), blizak prijatelj Vuka Karadžića; on piše lirske pesme i o domovini — uzor mu je antički pesnik Horacije. Pod njegovim uticajem pišu i Jovan Subotić, Jovan Hadžić i Dorđe Maletić. Oni predstavljaju književno skretanje ka romantizmu.

Dositej Obradović se smatra "srpskim Ezopom" — pisao je pre svega basne ali i druge stvari. Takođe je radio na jeziku i napravio dosta uspešnih poteza na njemu. Bio je i prvi srpski prosvetitelj. On govori o stvaranju većeg broja manastira, govori o očuvanju srpske kulture i tradicije. To su dva čoveka koja su obeležila književnost toga doba. Postoji i muzej Vuka i Dositeja u ulici Gospodar Jevremovoj. U tom muzeju ima svega i svačega — od originalnih rukopisa dvojice književnika sve do oružja, odeće i obuće toga doba. A posle njih počinje da se razvija prava srpska književnost.

Najpoznatiji srpski dramski pisac prve polovine XIX veka je sigurno Jovan Sterija Popović (1806—1856). On predstavlja preteču svim kasnijim dramskim piscima. Njegova dela u sebi sadrže pre svega smeh i duhovitost ali i tugu i očaj. Hteo je da prikaže jedan poseban život građanskog društva a najpoznatija dela su mu 'Kir Janja", "Rodoljupci", "Pokondirane tikve."

Nakon njega prvi važan filozof, mislilac pa i književnik je Petar II Petrović Njegoš, jedna od najvažnijih ličnosti naše književnosti. Njegovo najpoznatije delo je "Gorski vijenac", napisan u stihovima i koji govori o borbama Srba protiv neprijatelja, i mnogim drugim važnim temama.

Prota Mateja Nenadović (1777—1854) ostaće upamćen u srpskoj književnosti po svom delu "Memoari" koje predstavlja sećanja prote, u filozofskom smilu, iz Prvog srpskog ustanka.

Branko Radičević (1824—1853) bio je pesnik mladosti i lepote, rodonačelnik romantičarskog pesništva. Njegovim putem sledi pesnička trojka: Jovan Jovanović Zmaj (1833—1904), najveći srpski pesnik za decu. Njegove pesme izazivale su smeh i radost kod dece. Ali on je pisao i za odrasle; u njegovim pesmama se ističu patriotizam, ljubav i satiričnost. Bio je urednik lista "Neven" koji je bio pre svega namenjen deci. Zatim sledi Đura Jakšić (1832—1878) koji je u svojim dramama, pesmama pa i pripovetkama dao najjače lirske akcente. Takođe tu se javlja i Laza Kostić (1841—1910) koji je mnogo važan u srpskoj romantičarskoj poeziji.

U to vreme javlja se i jedan nepretenciozni komediograf srpskog realizma Kosta Trifković (1847—1875) a njegovo najpoznatije delo je drama "Izbiračica." Jakov Ignjatović (1822—1889) je srpski realista koji se ne ubraja među prve jer je on pošao putem realizma nezavisno od Svetozara Markovića. Prikazao je realan život ugarskih Srba i njihove probleme.

Prvi srpski realisti su bili: Svetozar Marković (1846—1875), koji važi za osnivača tog književnog pokreta, zatim Milovan Glišić (1847—1908) koji je opisao realnost srpskih seljaka i sa najpoznatijim pripovetkom "Glava šećera", zatim Laza Lazarević (1851—1890) važan zbog svoje vezanosti za selo koje je i opisao u svojim knjigama i Janko Veselinović (1862—1905) sa romanom "Hajduk Stanko". Sva četvorica su pisala o patrijarhalnim odnosima u jednoj seljačkoj porodici. Govorili su o selu i njegovim stanovnicima. Roman Veselinovića "Hajduk Stanko" opisuje Prvi i Drugi srpski ustanak i seljake. Njih čevorica predstavljaju književnike koji govore i o neprestanoj borbi Srba protiv Turaka. A Prvi i Drugi srpski ustanak važe za najbitnije događaje XIX veka jer tada je Srbija stekla mnogo šta a ta dva događaju su, ujedno, važila za one o kojima su svi govorili i pisali.

Tu se javljaju i pripovedači Simo Matavulj (1852—1908) i Stevan Sremac (1855—1906) sa svojim najpoznatijim romanom "Pop Ćira i pop Spira". Sremac takođe nastavlja tradiciju realizma o selu ali sada kroz smeh i duhovitost. Malo pesimističnije je pisao književnik Svetolik Ranković (1873—1908) u svojoj trilogiji o šumadijskom selu. On je izobličavao ekonomsku propast srpskog seljaka.

Početak XX veka donosi generaciju pisaca realistčkog kruga ali sa novim temama — Ivo Ćipiko (1869—1923) koji je u svojim delima dao poeziju mora, prirodnog života, nesputanog individualizma i nagonske ljubavi; Bora Stanković (1876—1927) se afirmiše kao nadahnuti književnik propalog i patrijarhalnog Vranja koji je u svojim delima imao i lirskih delova; Radoje Domanović (1873—1908) koji je satirično ali realno prikazao život onih koji su po njemu upropastili tadašnju Srbiju i naglašava bezidejnost tog bogatijeg društva i tadašnjih stranaka; i najzad Petar Kočić (1877—1916) koji govori o neuspeloj borbi Srba iz Bosne protiv Austro-Ugara. Bio je i pesnik koji je u svojim stihovima naglašavao srpski bol ali i ponos koji su zadobili u tim borbama. Vojislav Ilić (1862—1894) je pesnik nostalgičnih raspoloženja i melanholičnih pejzaža koji unosi nove akcente u srpsku poeziju i on je dosta uticao na pesnike prve polovine XX veka.

Svi oni kroz duhovne i filozofske puteve sagledavaju realnost Srbije i njenih građana. Njihov saputnik, koji se kasnije javlja, je Branislav Nušić (1864—1938) koji je nastavio tradiciju realnog ali veoma humorističkog prikazivanja života. Bio je najveći srpski komediograf i dramski pisac XX veka. Najpoznatija dela: "Gospođa ministarka", "Opštinsko dete", "Hajduci", "Autobiografija", "Dr, Pokojnik" i dr.

Najveći pesnici prve polovine XX veka su: Jovan Dučić (1871—1941) i Milan Rakić (1876—1938) koji u svojim pesmama imaju mnogo toga što je vezano za patriotizam, domovinu. Njih prati i Aleksa Šantić (1868—1924) koji važi za jednog od najpatriotskih pesnika sa prostora Balkana. On je narodni pesnik, tj. njegovi stihovi vezani su za domovinu i narod. Dučić i Rakić u sebi nose poseban izraz kazivanja od svih drugih pesnika tog doba. Mlađi pesnici, kao što su Vladislav Petković - Dis (1880—1917) i Sima Pandurović (1883—1960) kroz svoje pesme prikazuju nemir svoga doba kao i užas (npr. rat) koji može dovesti do katastrofe.

Jedan od najpoznatijih proznih pisaca bila je Isidora Sekulić (1877—1958) koja u svojim tekstovima takođe ima dosta patriotskih delova ali i delova sa puno atributa i veštih opisivanja. Jedna od njenih tema bila su putovanja i njihova opisivanja. Ali takođe, pisala je i o malograđanstvu, savremenom čoveku i dr. Ona predstavlja početak srpske proze XX veka. Nju zatim prati jedan od najvećih pisaca modernije Srbije a to je Miloš Crnjanski (1893—1977) a njegov roman "Seobe" je jedan od najvažnijih. Taj roman predstavlja stvarnu odiseju srpskog naroda. Takođe, Crnjanski se bavi i tematikom istorije koju uvodi u mnoge svoje knjige. A nesumnjivo najveći književnik XX veka, najveći jugoslovenski književnik je, pored hrvatskog književnika Miroslava Krleže, Ivo Andrić (1892—1975) koji je izgrađivao nekakav svoj književni pogled i svet. Proživevši između dva svetska rata, on je stvorio dela koja se izdvajaju od ostalih. U njih je pre svega uveo istoriju, zatim filozofiju istorije i vešto je opisao. Andrić je i pripovedač — najveći u XX veku. Opisao je sve predele tadašnje Jugoslavije a pogotovo je govorio o Bosni i o gradu Travniku u kome se rodio. A bio je i prvi nobelovac — godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost za roman "Na Drini ćuprija." Ostala važnija dela: "Travnička hronika", "Prokleta avlija", "Gospođica" kao i zbirka putopisa "Staze, lica, predeli" u koju je Andrić uveo i istorijske činjenice o pojedinim mestima kao i same njihove značaje.

Nakon Andrića javljaju se moderniji književnici poput Borislava Pekića i Danila Kiša.

Tako je otprilike izgledala ova velika i bogata bašta srpskih književnika. Oni su spadali u one pametne i obrazovane ljude. Možda nisu spomenuti baš svi, ali trudili smo se da zahvatimo one najbitnije. Zato pročitajte sve ove književnike. Ne može se diskutovati i raspravljati o stranim piscima ako niste, pre svega, isčitali svoje! To je vrlo važno!


Piše: Konstantin Dragaš | 11 decembar 2006 | Maštarije


Azbučnik srpskih pisaca / Азбучник српских писаца u Riznici Srpskoj
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: