Slavko Vukosavljević (1927—2004)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Slavko Vukosavljević (1927—2004)  (Pročitano 19734 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 16, 2010, 03:42:47 pm »

*





S L A V K O    V U K O S A V LJ E V I Ć
(Užice, 17.01.1927 — Beograd, 20.07.2004)

Slavko Vukosavljević (1927) rođen je u Užicu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Studirao je engleski jezik u Beogradu, a burmanski u Rangunu. Bavio se novinarstvom i bio urednik časopisa "Polet" i lista "Mlada kultura". Objavio je zbirke pesama: "Lirika" (1949), "Šta ti kažeš, Marija" (1952), "Moja jedina mladost" (1955), "Povratak" (1976) i "Rodoljubive pesme" (1981), "Rođendan" (1987) i "Sabrane pesme" (1987).

Slavko Vukosavljević se proslavio poemom "Kadinjača" (1950), koje je do 1985. godine doživela još šest izdanja. Za temu poeme pesnik je uzeo istorijski događaj — borbu na Kadinjači 29. novembra 1941. godine. Pisac se poslužio psihološkom analizom preživljavanjem boraca Radničkog bataljona. U prvom planu se nalazi psihologija kolektiva ("srce bataljonsko"), koja je uslovljena zajedničkim ciljevima: odbranom grada i slobode.

Pesnik ne izdvaja pojedinačne likove iz mase niti pomilje njihova imena jer su svi poistovećeni sa Radničkim bataljonom, Užicem i slobodom. Zajedno sa "Jamom" Ivana Gorana Kovačića i "Stojankom, majkom Knežopoljkom" Skendera Kulenovića, "Kadinjača" spada u red najboljih poema o narodnooslobodilačkoj borbi.

Intimna poezija Slavka Vukosavljevića otkriva pesnika nemira i sumnji jer sadrži ljubavna treperenja i radosti, ali i osećaj prolaznosti mladosti i lepote.
Grad Užice
Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 16, 2010, 03:43:09 pm »

*
Stihovi Slavko Vukosavljević


KADINJAČA
(Odlomak)

A na Kadinjači breze su vitke
k'o borci ranjene legle uz breg.
Tišina, tišina, zatišje bitke,
na suve usne kaplje sneg.

...

Komandantovu pogledaj ruku —
pod njom bataljon i ceo breg;
sve bliže, sve jače topovi tuku
i tiho, tiho pada sneg.

— Prva četa, tamo kod breze!
Druga levo, na prevoj, niže.
Prateći vod — šumi polako.
Pozadi desno mitraljeze.
Dobro je, drugovi. Tako, tako...

On je polako spustio ruku.
Namah je zamuk'o breg,
samo što napred topovi tuku
i tiho, tiho pada sneg.

I napred upro bataljon oči
— tako se gleda s' burom sve jačom —
k'o da će sada ćutke da skoči
zajedno s' brdom, s' Kadinjačom.

A tamo dole, još daleko,
crna se zmija okukom povi
i s' čudnim mirom reče neko:
— Pazi, tenkovi!

I k'o da tiho niz polja bela
uz odjek topova što nebo riju,
topao kao krv iz tela
poteče šapat u Srbiju:

— Evo, ja ovde, drug u blizini
i ovo brdo i tišina —
da li je tako, il' mi se čini —
sve je to sada Domovina!

Znam da čete Sandžaku žure
a nama ko zna šta se sprema;
evo Nemaca, tenkovi jure,
a bombi nema!

I nije čudo, nije čudo —
običan taster za to je malo —
srce dečaka uvek budno
Srbiji što je otkucalo:

— O, čujte čete u daljini,
budući ljudi, zemljo nova,
da li je tako il' mi se čini —
svi ste kraj našeg rova!

Kažite — tu smo!
Kažite — jesmo!
Kažite budući,
Kažite živi!
Dižite pesti, poleti pesmo,
pođite, sunca, na oblak sivi!
Vadite, ljudi, srca iz grudi!
O, kaži i ti, bar šapni, mama:
— Svi smo sa vama!

Al' stroj se ceo diže i krenu;
pognu se, jurnu i dečak bled
jer komesarov krik ga prenu:
— Napred, napred!

I sve najednom promeni lik,
poče da tamni, da čili dan
i sve se stopi u zov, u krik,
prigušen, dalek, k'o tuđ a znan:

— Za nove dane — da svima svane!
Da ove staze pošteni gaze!
Da više nema groba do groba
ni gladi pokraj kućnoga plota,
da nema tame, da nema roba,
da bude toplo od života!
U cevi ljubav,
mržnju i jed —
napred,
napred!

...

Rođena zemljo, jesi li znala
— tu je pogin'o bataljon ceo;
crvena krv je procvetala
kroz snežni pokrov, hladan i beo.
Noću je i to zavej'o vetar.
Ipak, na jugu vojska korača:
Pao je četrnaesti kilometar,
al' nikad neće — Kadinjača!





"Spomen kompleks 'Kadinjača' posvećen je borcima Radničkog bataljona, koji su 29. novembra 1941. poginuli
na brdu Kadinjača, 14 km zapadno od Užica, braneći odstupnicu Vrhovnom štabu NOPOJ, partizanskim odredima
i partizanskoj bolnici. Na tom mestu je 29. novembra 1952. godine otkrivena Spomen piramida, autora Stevana
Živanovića, beogradskog vajara, na kojoj su uklesani stihovi iz poeme 'Kadinjača', užičkog pesnika
Slavka Vukosavljevića."

Stihovi poeme "Kadinjača": http://www.cnj.it/VALORI/Kadinjaca.htm
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Septembar 28, 2012, 11:12:32 am »

*
Stihovi Slavko Vukosavljević


PESMA

Nema je nigde. Te reči nigde nema.
Možda nikada ona čak ni rečena nije.
Možda je jedro belo koje u kapi dana drema,
il' vitki neki čun koji se u šumi krije.

Možda je to talas na nekoj mrtvoj vodi
što, nepoznat sebi, kô prazno ogledalo spava,
a veslač mišićavi neki tek treba da se rodi
da nebo tamnoplavo u jezeru zatalasava.

Na putevima mojim toga susreta nije bilo,
mada mrtvi i živi kraj mene bez kraja gaze.
Sada razmišljam šta sam. Da li lastino krilo
il' možda neka zver, zalutala na staze?



MALENKOSTI

Ponekad naiđe neki trenutak
što čudno može što čudno zna
da malen kao rečni belutak
čitave svetove nama da

Ponekad može nečega sen
da bude zanos da bude krilo
ponekad je dovoljan maleni tren
više od svega što je bilo

Ponekad nekome snu si predan
pa ti se život ruga zbog njega
ponekad se može ostati čedan
i posle svega.



PRISEĆANJE

Devojka je mlada bila,
a ja mlad više nisam bio.
Devojka je lepa bila,
a ja lep nikada nisam bio.
Devojka se smejala,
ja sam pio.
Devojka će tek da bude.
Ja sam bio,
ja sam bio.



RASTANAK

Teško je sedeti i slušati,
a ne čuti ništa
ni otići.
Teško je čuti i otići,
a sve bez reči.
Teške su reči
kad si otišao a ne znaš kud.
Teško je pitati kud
kada si čuo a ne znaš zašto.
Teško je pitati zašto
kad treba otići
u sebe,
iz sebe
ili kud?
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 19, 2012, 09:33:01 pm »

**
Stihovi Slavko Vukosavljević


JEZERO

Na jezero sam došao lêtom premorenih ptica,
da se, k'o drvo jesenje, nad njega nadvijem, nag i žut,
pa da pronađem malo vedrine u nebu svoga lica
ili da se osmehnem sebi poslednji put.
 
Na jezero sam došao hodom pravoga hodočašća,
ali ne da se molim ili da se zbog nečega kajem,
nego da vidim, pored zverinja i pored hrašća,
mogu li, kad sam već čovek, bar ljudski vek da trajem.
 
Na jezero sam došao ronjenjem iz svojih dubina,
da sa obale jedne nove pogledam sve to u meni,
ne bi li ranjeniku teškom našao hleba i vina,
da mi se opet mladost od snage zarumeni.
 
Šaputao sam jezeru svoju glad i svoju samoću,
kao i to da sam od lutanja postao sa stazama isto,
da samo pijanac neki legne kraj mene noću
ili nesrećnik neki kome je nož zablist'o.
 
Šaputao sam jezeru svoja sunca i svoju tminu,
i kako sam ozvezdan i dubok, k'o nebo u sredini leta,
ali da nema ruku toplih snegove sa mene da skinu —
livada nežnosti moje već jednom da procveta.
 
Šaputao sam jezeru bistrinu i ludilo svoje glave,
kao i to da jedno i drugo isto mi nosi,
k'o što me isto zanose devojke crne i plave
sa virovima varki u talasavoj kosi.
 
A jezero je bilo mirno, tek malo talasavo,
sa čudnom slikom sveta u svome dubokom oku:
prolete kroz njega ptica, u nebo — strmoglavo,
skoči kroz njega srna — i osta suva u skoku.

A jezero je bilo nemo, sa pričom koju ima,
sa zagonetkom neba i mog nadnesenog lika,
poneki oblak se njih'o, k'o cvet, na talasima,
tonući u dubinu i ne dajući krika.

A jezero je bilo dobro, kao da ne postoji,
kao da nema mene, obala, ni tamnih šuma,
pa učinilo mi se, časkom, da smo nekako svoji —
nebo i voda i zemlja i prostor moga uma.

Naslutio sam tada: i pre mene je neko,
dok je za trećim brdom živeo veseli Pan,
u ovoj istoj šumi neku boginju ček'o,
zaboravljajući noći i ne videći dan.

Setio sam se, zatim, kad umrem, da posle mene
ničega biti neće i svega da će biti...
Jezerom, u peni smeha, plivaće mlade žene,
a noću u tišini zveri će vodu piti.

Osetio sam, najzad, sa tajnom što me još davi,
i s nečim od malih mrava, koji nerado ginu,
da ću još jednom ipak rasuti stope po travi,
polako silazeći, ljudima, u dolinu...

 
ODISEJA

I odbegli smo, željni, ali u svoju blizinu,
k'o prosjakove ruke od njegovih ramena.
Mi smo izgleda oni što cele smrti ginu
od jednog istog života sa stotinu imena.

I voleli smo, mnogo, ali rano i kasno,
i nikad nismo znali šta nam to tako treba,
i postali smo ono što je najmanje jasno
od sive prašine zemlje do zlatne prašine neba.

I varali smo, svakog, ali i sebe same,
između sebe i drugih i onog što se htelo,
a možda samo smo cveće kome je posle tame
potreban poljubac sunca na usne ili čelo.


Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: