Jovan Sterija Popović (1806—1856)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « DRAMA « Dramski pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Jovan Sterija Popović (1806—1856)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jovan Sterija Popović (1806—1856)  (Pročitano 55889 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 10, 2010, 12:21:57 am »

*

Jovan Sterija Popović

Smatra se osnivačem srpske drame.
Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa.



(Vršac, 13. januar 1806 — Vršac, 10. mart 1856)


Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen u Vršcu 1806, u trgovačkoj porodici. Osnovnu i srednju školu učio je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmaroku.

Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, isključen iz plahih dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom kao kod svih potonjih stvaralaca. Sterija ima prilike da posmatra šaroliku galeriju graždana Vršca. Ima velike mogućnosti da uz svoju majku Julijanu rođenu Nešković, ćerku značajnog slikara Nikole Neškovića i veoma kulturnog čoveka, zapazi mnoge pojave tog društva. Njegova majka koju je ceo Vršac znao pod imenom Jula Molerova (jer je bila i ćerka, a u prvom braku i supruga slikara), imala je naročiti položaj u Vršcu, srpskom Vršcu koji je ona pamtila još od vremena kad, je on bio odvojena opština sa zvaničnim nazivom Racki Vršac (Raizisch Werschetz).

Bila je to komunikativna žena ugledna i poštovana. Kuća joj se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne — Velike crkve. U roditeljskoj kući, uz majku Sterija je "svršio" prevashodnu školu posmatranja toliko važnu za potonjeg komediorafa. Julijana naprasno umire baš u trenutku kad sin mora da izdrži veliku borbu c ocem oko daljeg školovanja. Otac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Napisao je biografiju svoga dede slikara Nikole Neškovića.

Sterija odjednom upada u čaršiju ustaljenih poslovnih veza, ulazi kao domazet u kuću svog uglednog pokojnog tasta. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i Šterija Molerov.

Godine učenja: Sremski Karlovci, Temišvar, i Pešta, gde ima prilike da u jednom odličnom (nemačkom) pozorištu vidi i klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom graždanstvu. Dodajmo tome i lektiru strasnog knjigoljupca koji u detinjstvu čita i pri mesečini kada mu strogi otac uskraćuje sveću. Dodajte tome da u Pešti ima i dve ličnosti rodom iz Vršca sa kojima je svakako u prisnim odnosima: Đorđa Stankovića, jednog od osnivača Matice srpske, i Julijanu Vijatović-Radivojević, ćerku vršačkog senatora, školovanu u Beču koja se osirotela udala za pomodnog krojača Radivojevića a i sama bila spisateljka.

Jedno vreme je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Sa Liceja je došao za načelnika Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, on je glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (Pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom "Smrt Stefana Dečanskog". Od 1848. živi u Vršcu, usamljen i razočaran. Tu je i umro 1856.

Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Njegov otac je bio Grk (po nekima Cincar), i on se u mladosti zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman "Boj na Kosovu" ili "Milan Toplica" i "Zoraida". To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu ("Roman bez romana") ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji.

On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste.

Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: "Nevinost" ili "Svetislav i Mileva", "Miloš Obilić" i "Nahod Simeon". Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: "Smrt Stefana Dečanskog", "Vladislav", "Skenderbeg", Laxan (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad "Ajduci", vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada.

Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija "Laža i paralaža", zatim "Tvrdica", "Pokondirena tikva" (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu) i "Zla žena", sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: "Ženidba i udadba", "Kir Janja", "Rodoljupci" i "Beograd nekad i sad". Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine.




Pokondirena tikva, prvo izdanje, Novi Sad 1838.
Plakat za pozorišnu predstavu Kir-Janja, 28. Novembra 1867. godine, Srpsko narodno pozorište

Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti. U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo drama "Smrt Stefana Dečanskog".

U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnoeti stvoreno pre njega, i do danas (1938 g., op. Golija) ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika suvremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naćni pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera potsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove "Skapenove podvale"). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao suvremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene. Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. 1854. izišla je njegova zbirka stihova "Davorje". Bio je književni kuriozum što je Popović "Davorje" štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravivoj bedi ljudskoj.


Antikvarne knjige





Spomen ploča na kući Jovana Sterije Popovića


Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 10, 2010, 12:29:05 am »

*

Nova knjiga — DVA VEKA OD ROĐENJA OCA SRPSKE DRAME

JOVAN STERIJA POPOVIĆ


ŽIVOT. — Jovan St. Popović rodio se u Vršcu, u Banatu, 1. januara 1806. Otac mu je bio Grk, trgovac, mati Srpkinja, kći srpskog živopisca iz XVIII veka Nikole Neškovića. Počeo se školovati u Vršcu, ali ga otac izvadi iz škole i da u trgovinu. S mukom je uspeo da produži školovanje. U Temišvaru, od 1824. do 1826, učio je gimnaziju, a 1826. produžio je u Pešti. Od 1828. do 1829. učio js prava u Kežmarku. Zatim se vratio u Vršac, i tu, u jednoj privatnoj srednjoj školi, postao profesor latinskog jezika. 1835. postao je advokat. Kada se osnovao Licej u Kragujevcu, on bude pozvan za profesora. Na kragujevačkom Liceju predavao je, od 1840. do 1842, prirodno pravo. 1842. postane načelnik ("stolonačalnik") Ministarstva prosvete. Kao vrlo aktivan i koristan prosvetni radnik on je na tom važnom mestu ostao sve do 1848. Za to vreme radio je na zasnivanju nastave u Srbiji, na osnivanju Društva srbske slovesnosti, Narodnog pozorišta i Narodnog muzeja, pisao školske udžbenike iz raznih predmeta. Iz razloga nepoznatih ostavio je 1848. Srbiju i vratio se u mesto rođenja. Nije uzeo učešća u pokretu od 1848. Kada je 1849. mađarska vojska zauzela Vršac, sklonio se u Beograd, i tu ostao do kraja bune. Potom se vratio u Vršac, gde je bolestan, u oskudici, povučen i nezadovoljan, ostao do same smrti. Umro je 26. februara 1856.


POČETAK KNJIŽEVNOG RADA. — Još kao đak srednje škole u Vršcu Jovan St. Popović počeo je pisati. U njegovoj porodici bilo je izvesne književne tradicije, ded mu po materi, živopisac Nikola Nešković, pisao je stihove. Oduševljen romanima Milovana Vidakovića, on je, kako sam priča, dobio "glad k čitanju", čitao i danju i noću sve što mu je do ruku došlo i sam počeo pisati "neka poetična pokušenija". Kao đak u Temišvaru štampao je 1825. spev Слезы, има же Болгарiя, нецасшiе лeта 1374. сбывшееся оплакиваети. 1825. objavio je da će dati u štampu zbirku prevedenih stihova Седмостручны цвeтаки борећими се Грцима. Knjiga nije izišla, ali je sačuvana u rukopisu. Po ocu grčkoga porekla, Jovan St. Popović se bio zagrejao za grčki ustanak, za koji u doba opštega jelenofilstva u ono doba bili su se zagrejali i veliki pesnici evropski, kao Bajron i Viktor Igo. Popović je na srpski preveo osam grčkih patriotskih pesama, među ostalim tri od revolucionarnog pesnika Rige iz Fere, i dve iz Adamantiosa Koraisa.

U tom početku svoga književnoga rada on stoji pod uticajem klasične poezije, naročito Ovidija, i ti prvi njegovi stihovi idu u psevdoklasičarsku poeziju kojoj je na čelu bio Lukijan Mušicki. Ali Vuk Karadžić privlači mladoga pisca. On 1825. piše odu u njegovu čast, oduševljava se njegovim radom, proučava narodnu poeziju i stara se da piše narodnim jezikom. Jedan Karadžićev dopisnik, Dimitrije Tirol, piše 1827. godine Karadžiću o Jovanu St. Popoviću: "On vas samo brani, vas odobrava i narodnje srpske pjesme traži, da ih čitajući nauči."

Ali u svem tom prvom periodu svoga književnoga rada, Jovan St. Popović, uvek pod tuđim uticajima, traži svoj put, i po prvim njegovim slabim i nesigurnim književnim radovima nije se mogao slutiti kakvog je pisca srpska književnost dobila u njemu.


ROMANOPISAC. — U početku svoga književnoga rada Jovan St. Popović, oduševljen Milovanom Vidakovićem, počeo je pisati romane, u kojima se ugledao na svog uzora. 1828. izišao je u Budimu njegov roman Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida. Roman nije originalan, sam Popović priznaje da je radio po "slavnom G. Florijanu". To je posrbljen roman Florijana, francuskog pisca iz XVIII veka, Gonzalve de Cordoue ou Grenade reconquise. Predmet romana, ličnosti i cele strane uzimane su iz Florijana, ali je Popović u svom posrbljavanju upotrebio istoriju Jovana Rajića, uneo kosovsku priču iz letopisa XVIII veka i koristio se isto tako i narodnom tradicijom. Roman je preterane romantičnosti, naivan, nategnut, istorijski netačan i nedosledan u posrbljavanju, i nema književne vrednosti. U istom pravcu Popović je napisao još jedan istorijski roman: Dejan i Damjanka ili Padenije bosanskog kraljevstva (1830), koji je ostao u rukopisu.

Početnički period književnog rada Popovića to je lutanje, traženje puta, naivni romantični, sasvim mladićki pokušaji. Otprilike u doba oko 1830. nastaje preokret u njegovim idejama i književnom radu. On se duhovno razvio, čitanjem dobrih stranih pisaca stekao znatnu književnu kulturu, i ostavlja romantiku i prilazi posmatranju stvarnoga života i racionalnom realizmu. U jednom pismu Vuku St. Karadžiću on, 1832, povodom svoga Laže i paralaže (1830), piše: "Dakle posle dugog tumaranja i krivudanja jedva na pravac iziđo, a nadam se da neću s ovog puta svrnuti..." Štaviše, on ismejava pravac kojega se u početku držao. Njegov uzor u pisanju romana nije više Milovan Vidaković, no Lesaž, Stern i Viland. 1838. izišao je u Novom Sadu prvi deo njegovog "šaljivog romana" Roman bez romana pisanog još 1832, u kome je, kao Servantes što je nekada sa Don Kihotom od Manče udario na viteške romane, ismejavao fantastične i sentimentalne romane vrste Milovana Vidakovića, sve starinske "romandžije" kakav je i sam iz početka bio. Pri pisanju ovog antiromantičnog satiričnog romana dosta se služio nemačkim satiričarem Vilhelmom Rabenerom (1714—1771), na kojega se inače i docnije dosta ugledao, kao što je uopšte rado čitao nemačke satiričare sa kraja XVIII veka. Ali je i sam pokazao duha, oštroumlja, tačnih ideja i opštu kritičnost. Radnja je u romanu sasvim sporedna, glavne su digresije i refleksije, u kojima se pisac lako i neusiljeno podsmeva romanima po "starom kalupu" i "romandžijama" vrste Milovana Vidakovića. Delo je prvi satiričan roman u srpskoj književnosti i značajno kao prvi napad na starinsku fantastičnu romantiku i bolešljivu sеntimentalnost.


POZORIŠNI PISAC. — I pre Jovana St. Popovića bilo je ljudi koji su pisali dramske pokušaje u srpskoj književnosti, ali sve je ostalo samo na neveštim i nesrećnim pokušajima. Prvi je Jovan St. Popović dao pravo pozorišno delo i položio temelj srpskoj drami i komediji. Njegovo osnovno shvatanje pozorišta je isto onako racionalističko kao kod Dositeja Obradovića, koji je u komediji tražio "u igri i šali prekrasne i previsoke nauke", kao kod Joakima Vujića, za koga je pozorište bilo "osobito nužna škola". Tako je i za Jovana St. Popovića "teatr škola gde se ljudi uče". On piše ili da slikanjem slavne prošlosti nacionalno okrepi i podigne Srbe, ili da ismejavajući mane i rugobe sitne sadašnjosti načini Srbe boljim i razumnijim.


ISTORIJSKA DRAMA I TRAGEDIJA. — On je na drami počeo raditi vrlo mlad, još kao đak, dvadesetih godina. Kako je počeo pisati u vremenu kada je istorijsko osećanje počelo sve življe bivati, u vreme drugog izdanja istorije Jovana Rajića i drugog umnoženog izdanja narodnih pesama u zbirkama Vuka St. Karadžića, imajući inače mnogo interesa za istoriju i narodnu prošlost, bacio se na istorijsku dramu, na dramatizovanje pojedinih trenutaka iz srpske narodne istorije i pojedinih narodnih pesama. 1827. izišlo je "žalostno pozorište" Nevinosti ili Svetislav i Mileva, a 1828. "junačko pozorište" Miloš Obilić. Tako je 1830. izdao Naod Sumeon ili nestretno supružestvo, dramatizovanu poznatu narodnu pesmu. Sve su to mladićki pokušaji, vrlo romantični, vrlo sentimentalni, sa mnogo ljubavi, uzdaha i suza, sa riterskim tiradama, sa lakim efektima, sa naivnim razmišljanjima, bez znanja pozorišnog zanata i bez životnog iskustva. Docnije, Popović, sazreo i upućen u posao sam se otresao tih naivnih pokušaja i nalazio u njima sve "tragove nedozrelosti ne samo u planu nego i u dijalogu".

Kada se razvio i književno obrazovao, on je produžio pisati istorijske drame i tragedije, ali sa više smišljenosti i umešnosti. Još tridesetih godina uzeo je da piše tragediju Smrt Stefana Dečanskog, koju je neprestano ispravljao, koja se sa velikim uspehom igrala tek 1841, a štampana tek 1849. Početkom četrdesetih godina on je sa Atanasijem Nikolićem radio na stvaranju nacionalnog repertoara za srpska pozorišta koja su nicala na sve strane: Iz toga doba su njegovi dramati: Ajduci (1842), izrađeni po narodnoj pesmi; Vladislav (1842), iz bugarske i srpske istorije, stara istorijska legenda o Vladimiru i Kosari; Lahan (1842), "žalosno pozorije" sa predmetom iz bugarske istorije; i Skenderbeg. Zabeležen je još samo naslov jednog njegovog komada, Terancija, koji je propao u požaru u Novom Sadu 1849. godine. Pored toga dao je i nekoliko prigodnih patriotskih komada: Toržestvo Srbije, apoteoza obnovljene Srbije (1847), Sat Kraljevića Marka (1847), patriotska alegorija, u kojoj je poznata himna Ustaj, ustaj, Srbine! Svi ti poslovi označavaju napredak kada se uporede sa dramskim pokušajima iz doba pre 1830. Ali i tu ima mnogo romantike, mnogo sentimentalnosti, mnogo pozorišnog nameštanja i izveštačenosti, aveti, anđela, krvi, otrova, mača, primitivne psihologije, naivnih objašnjenja, mnogo tirada i lakih efekata, malo prirodnosti, malo života, malo istorijske vernosti, malo stila i malo književnosti. Ti komadi, svojom istorijskom sadržinom i patriotskom tendencijom, pismeno pisani i puni efekata, zadovoljavali su jednu potrebu ondašnje srpske pozornice i imali su velikog uspeha kod ondašnjih srpskih gledalaca, koji su malo tražili i kod kojih je najjače bilo patriotsko osećanje. Njihov uspeh ne odgovara njihovoj stvarnoj vrednosti, i da su od Jovana St. Popovića ostali samo njegovi istorijski dramati, dramatizacije istorijskih legendi i narodnih pesama, on nikako ne bi zauzeo onako visoko mesto u srpskoj književnosti kakvo danas ima.


KOMEDIJA. — Posle lutanja i pokušaja na polju istorijskog romana i drame, Jovan St. Popović prelazi na komediju, koja je odgovarala prirodi njegova duha i talenta i gde je postigao veliki uspeh. On postaje prvi pisac komedija u srpskoj književnosti. On je imao književnog obrazovanja više no ijedan pisac onoga vremena, čitao je najbolje dramatičare evropske, i za njegov književni ukus je vrlo karakteristično da je 1842. preveo na srpski Les fourbies de Scapin od Molijera. Romantičar u drami i tragediji, on je realist u komediji. On polazi od sasvim nove ideje da treba prikazivati stvarnost i slikati tipove koji se susreću u suvremenom životu, ali uvek da treba izobličavati i popravljati zlo u društvu i narodu. Prvi njegov ogled u tome pravcu bila je Laža i paralaža (1830), mala komedija karaktera, u kojoj se ismeva lažno i površno tuđinsko vaspitanje, sa mnogo lokalnog, čisto srpskog, sa lepo izraženim tipovima iz suvremenog društva, komedija koja se može uzeti kao prvo realističko delo u srpskoj književnosti.

1837. dao je Jovan St. Popović novu komediju, Tvrdicu, koja je docnije ostala poznata pod imenom glavnog junaka Kir Janja. Ovo "šaljivo pozorište" imalo je velikog uspeha, još 1838. doživelo je drugo izdanje, docnije nekoliko puta preštampavano i do danas se stalno održalo na repertoaru srpskih pozorišta. U toj komediji karaktera, gde je, kao u Molijerovom Tvrdici, ocrtana strast tvrdičenja oličena u jednom čoveku, Popović je dao svoju meru i pokazao sve svoje posmatračke i spisateljske sposobnosti. Pored izvesnih preterivanja i vulgarnosti, komedija je rađena vrlo vešto i živo, tipovi su vrlo dobro uočeni i jasno obeleženi, radnja je puna pokreta i interesa, i, što je naročito važno, komad ima sasvim srpski kolorit. Kao Laža i paralaža i Tvrdica, tako je komedija karaktera i Zla žena (1838), više lakrdija no komedija, izrađena po jednoj nemačkoj opereti, sa vulgarnostima i neprirodnostima, ali uvek sa dobro uočenim tipovima. Isto takva je komedija karaktera Pokondirena tikva (1838), sa istim manama i vrlinama prethodnoga komada.

Sve dotle Jovan St. Popović je radio komediju karaktera, crtajući pojedine tipove i izobličavajući u njima ljudske strasti kod pojedinaca, sujetu, tvrdičenje, pakost, napućenost. Ali on ide i jedan korak dalje i daje komediju naravi, komediju u kojoj su opisani ne pojedinci no pojedine društvene sredine, ne jedna strast no ljudska duša uopšte. Oštar posmatrač, trezven duh, sa retkom sposobnošću da vidi slabe i smešne strane kod ljudi, on je uspeo da vrlo lepo prikaže pojedine strane našega života. U tome pravcu najbolji su mu radovi: "pozorišni odlomci" Ženidba i udadba (1841), razrađena scena iz Romana bez romana, duhovita i neobično tačna, gotovo fotografska slika konvencionalnih i buržoaskih brakova iz računa; Beograd nekad i sad (1853), veran i prijatan prikaz patrijarhalnog naraštaja i novog naraštaja koji je ušao u zapadnu kulturu, slika verna, precizna, koja ima znatnu vrednost jednog istorijskog dokumenta. Od naročite su vrednosti Rodoljupci, delo snažno i razumno, plod njegove duhovne i književne zrelosti, gorka satira lažnog i frazeološkog patriotizma, prikaz svega onoga što se pokazalo fantastično, neozbiljno, površno i ružno u srpskom društvu prilikom pokreta od 1848. "Nastojeće pozorije, veli on u značajnom predgovoru, nisam izmislio, nego sve što se u njemu nahodi, pak i same izraze i reči, pokupio sam, koje iz života, koje iz novina..." Ta "privatna povesnica srpskoga pokreta" (kako je sam pisac naziva) delo je jednog pronicljivog duha, oštrog posmatrača, i racionalnog rodoljuba, i kao socijalno-politička slika celoga jednog perioda ide u najbolje radove svoje vrste u srpskoj književnosti.

Rad Jovana St. Popovića na komediji je vrlo obilan. U Beogradu četrdesetih godina, jako zanet za pozorište, on je za ta pozorišta napisao ceo jedan niz malih pozorišnih komada, malih komedija, često lakrdija, ne uvek originalnih, obično dramatizovane anegdote, katkad parodije, kojima je, mahom, bio cilj zabava publike. Takvi su komadi: Prevara za prevaru (1842), Volšebni magarac (1842), Simpatija i antipatija ili čudnovata bolest (1842), Džandrljiv muž (1847). Sudbina jednog razuma je lično razračunavanje sa jednim protivnikom. Svi ti komadi, slabije vrednosti, ostali su u rukopisu i štampani su tek u poslednje vreme (1909).

Jovan St. Popović je u osnovu bio racionalist, književnost je cenio samo kao sredstvo a ne cilj, i za njega, kao za nemačkog dramatičara Iflanda, pozorište je bilo "škola praktične mudrosti". On je o pozorištu mislio isto onako kao ona ličnost u jednoj njegovoj komediji koja veli da je "teatr škola gde se ljudi uče". Svoja shvatanja drame izneo je u predgovoru Tvrdici: "Moje je namerenije pri pisanju Tvrdice bilo, uzimajući navlastito na rasuždenije malo, bolje reći nikakvo čislo komedija na našem jeziku, takovo delo napisati, koje bi čitatelja ili gledatelja (jer je vreme, mislim, da se i kod nas teatri zavedu) na zevanje ne nateralo, no pače časove mu briga i domašnjih nezgoda puno razgalilo, a pri tom — ako uši slišati ima — i nauku živlenja pridodalo." U svojim delima on je razuman i dobronameran cenzor naravi, izobličava lične i društvene mane, hoće da moralno podigne i pojedinca i celo srpsko društvo, i pozorište za njega vazda ostaje samo zgodno oruđe moralnog i nacionalnog vaspitanja.

Ali, on se nije zaustavio samo na tome. On je u svoje komedije uneo svoj stvaran i snažan talenat. Izvesno, u njegovim komedijama ima mnogo mana. Pre svega, on je suviše moralist i predikator, i ličnosti predstavlja i intrigu vodi radi poučnoga svršetka i neizbežnoga "naravoučenija". Radnja mu je nameštena, odveć brza, nemotivisana, često i neprirodna. On nema mnogo ukusa, ima vulgarnosti, grubosti, karikatura, grubih efekata, i iz komedije često i lako silazi u lakrdiju. Najzad, on nije uvek originalan, i kod njega se mogu naći ne samo podražavanja no i pozajmice iz drugih pisaca.

Ali on ima književno obrazovanje kao niko pre njega u srpskoj književnosti, on poznaje velike uzore stranih književnosti i ima ih na umu, naročito Molijera (njegov Tvrdica podseća, po zamisli, na Molijerova Tvrdicu, kao što Pokondirena tikva je dalek odjek Molijerova Pučanina kao vlastelina). Jaka pamet, vedra glava, on ima osećanje života, na ljude gleda kritički i bez iluzija, ima posmatračke sposobnosti i redak dar da slika rečima, da živo i reljefno prikaže pojedine tipove i prilike iz srpskog života, da da punu iluziju stvarnosti. U njegovim delima se govori prirodnim jezikom, svaka ličnost se izražava svojim jezikom, i tako nam se daje prijatna, verna i zanimljiva slika srpskog društva iz doba od 1825. do 1850. god. "Sterija je odista jedan, možda nesvesni, naš poslednik Molijerov. Nije obuhvatio onako široku galeriju poroka i slabosti ljudskih kao Molijer (Sterijina je zbirka tipova mala), ali je u nas stvorio komediju karaktera i naravi, i držao je na dobroj visini. Izbor originalnih tipova, lokalna boja u slikanju, tačnost posmatranja i verno hvatanje crta iz života, docnije smelost, puna iskrenost i osećan pesimizam — to su osobine Sterijine kao pisca komedija" (Pavle Popović).
*


PESNIK. — Jovan St. Popović je ne samo osnivač komedije srpske no i dobar pesnik, jedan od najboljih pesnika svoga doba, jedan od najmislenijih pesnika srpskih uopšte.

Kao đak, "revan pitomac carice olimpske", skretao je na se pažnju svojim poetskim pokušajima, i još na đačkoj klupi nazivan je poetarum patriarcha. Prvi njegovi stihovi su često klasičarski, i ako je docnije ismejavao "odadžije", pesnike klasičnih oda, on je do same smrti ostao pod jakim uticajem klasicizma. Prve pesme su mu pisane sasvim po ugledu na Lukijana Mušickog, i oblikom, i rečnikom, i jezikom, i stihovima. Kada je 1844. uređivao srednjoškolsku nastavu u Srbiji, on joj je dao potpuno klasičarski i humanistički karakter, i na latinski i grčki jezik i književnost obratio naročitu pažnju. I u poslednjim svojim književnim radovima, pedesetih godina, on je još prevodio Horacija, upotrebljavao klasičnu metriku, i snevao da grčku prozodiju prenese u srpsku poeziju.

U mladosti je napisao izvestan broj stihova, rasejanih po raznim časopisima srpskim. Četrdesetih godina, sav zauzet radom na drami i komediji, slabo se bavio stihovima. Kao pesnik, u svoj svojoj vrednosti, pokazao se tek u poslednjim godinama života. 1854. izišla je u Novom Sadu njegova znamenita zbirka Davor, "pjesnoslovni proizvodi u izboru", pisana crkvenom azbukom, sa predgovorom u kome se osuđuje građanska azbuka i traži vraćanje crkvenoj azbuci. Nasuprot ostalim pesnicima srpskim, koji su pevali vrlo mladi, duhovno nerazvijeni, još na pragu života, Popović je sa definitivnom zbirkom stihova izišao kao zreo čovek, staložen duh, sa puno životnog iskustva. I ti njegovi refleksivni stihovi idu u najintelektualnije proizvode srpske književnosti.

U Davor pesnik malo govori o sebi. On peva opštečovečanske teme, obraćajući se više duhu i razumu no duši i mašti, sa ciljem da ubedi a ne da oduševi. Racionalist uvek, on i ovde, kao i u pozorišnim delima, hoće da pouči pojedince i da prosveti narod: "moje je lečit' rod", veli u jednoj pesmi. I čovek od istine, iskren duh, on prezire laž, samoobmanu, ličnu i nacionalnu sujetu, frazu, "krasnorječija šum", no kazuje nagu i tužnu istinu, stvari onakve kakve jesu, neulepšavanu "suščnost".

Ovaj pisac "veselih pozorija" i veliki zabavljač srpske publike nije bio veseo duh. Jednom prilikom je kazao kako je "glavna čerta moga temperamenta melanholija". U stvari, on je bio pesimist, i gotovo sva njegova zbirka je ispevana u tom duhu. Njegov pesimizam nije bio onaj pomodni romantičarski "svetski bol", jedno nakalemljeno i tuđe osećanje, razvijanje jedne konvencionalne književne teme. Život ga je načinio pesimistom, i svojim dubokim unutrašnjim životom došao je do zaključka o ništavilu sveta i o veličini bola. Nesrećan u očinskom domu, nesrećan u bračnom životu, rđavo prošavši u činovničkoj karijeri, odbačen u jedno malo mesto gde ga niko nije razumevao, u teškom dobu posle ugušene bune, u poslednjim godinama i u materijalnoj nevolji, naročito bolestan — on nije mogao gledati ružičasto na život. On je bio izgubio veru u ideje, u ljude, u život, i rad, i svuda je video: "ništa, ništa, ništa". U Davor on će dati izraza tim svojim osećanjima: u ozbiljnim, hladnim stihovima on će pevati prolaznost svega na zemlji i večitost ljudskog bola, plitkoću ljudskih strasti i dubinu ljudske nesreće, taštinu svega ljudskoga, urođenu i neizlečivu rđavštinu ljudi, prazninu reči, obmane ideja, izlišnost nade, pobedu zla nad dobrim kod čoveka, koji je sin blata, i u ljudskoj istoriji, gde mržnja i nasilje uvek imaju poslednju reč. Čovek je zla životinja koja se ne daje ukrotiti i popraviti; život je prljava reka u kojoj se čovek poji bedom i jadom. Sve je "sujeta, senka i dim". Najbolje je i ne doći na ovaj svet, koji je "dolina suza", a kada se čoveku već desi nesreća da bude rođen, najbolje je umrtviti svoja čula, ništa ne videti i ne osećati, čekati grob u koji leže sve i koji jedini daje odmor i mir. Te crne ideje, nalik na posmrtne psalme i molitve, kazivane prosto i neposredno, nisu se dopale suvremenicima koji su se okretali frenetičnom i sjajnom romantizmu, i Davor nije imalo onaj uspeh koji je po svojoj intelektualnoj dubini trebalo imati.


OPŠTI POGLED. — Sa Jovanom St. Popovićem u srpskoj književnosti desio se čudan slučaj. Racionalist i pesimist nije se mogao dopasti fantastičnim i optimističnim naraštajima romantičarskim koji su posle njega došli. U doba kad se voleo gest, fraza, poklič, krajnji nacionalizam, nije se mogao voleti taj pesnik od diskretnih i sumornih ideja i neposrednog i hladnog izražavanja, koji je pre bio sklon pesimizmu, kozmopolitizmu i rezigniranom konzervatizmu. Naročito, nije mu se zaboravljalo što se 1854. usudio štampati knjigu crkvenim pravopisom, što nije pisao čistim narodnim jezikom i bio protiv Vuka Karadžića. Popović je tako šezdesetih godina izgubio od velikog književnog glasa koji je za života uživao, čitaoci su ga napuštali, a kritičari odricali ili, što je još gore, zaboravljali. On je ostajao kao pisac nekoliko komedija, koje su davali diletanti i putničke pozorišne družine. Gotovo književno sahranjen, on je vaskrsao kod današnjih naraštaja. Vreme je kazalo svoju presudnu reč u njegovu korist. Od kraja devedesetih godina, sa promenom književnog ukusa, a naročito sa promenom ideja, i duhovi i čitaoci počeli su se vraćati Jovanu St. Popoviću. Novi istoričari književnosti ukazali su ne samo na istorijski značaj njegovih drama i komedija i utvrdili mu stari gaas "oca srpske drame" no istakli u njemu najboljeg komediografa srpskog koga ni danas još niko nije pretekao, "prvog našeg modernog literata u pravom smislu te reči". To je u isti mah jedan od književno najobrazovanijih i najumnijih ljudi koji su na srpskom jeziku pisali, (najraniji) realist u srpskoj književnosti, najbolji pesnik takozvane objektivne poezije, i najbolji predstavnik intelektualne poezije uopšte.


Jovan Skerlić


* Jovan St. Popović je jedan od retkih starijih srpskih pisaca koji su se igrali i čitali van užeg kruga srpskog. 1857. igrana je u Zagrebu Opančarica po modi ili Opapučeni opanak, a to je bila Pokondirena tikva udešena prema zagrebačkim lokalnim prilikama. Na bugarski je preveden Tvrdica, i u zasebnoj knjizi izišao u Vidinu. Sava I. Dobroplodni preveo je na bugarski, 1860. Beograd nekad i sad i Lahana. 1863. predstavljan je u Segedinu mađarski prevod Smrti Stefana Dečanskog.

_______________




Izvornik: Predgovor Jovana Skrelića za knjigu
Pokondirena tikva i druge komedije, Jovan Sterija Popović;
"Politika", "Narodna knjiga", Beograd — 2005.


Aforizmi
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 10, 2010, 12:30:16 am »

*
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 10, 2010, 12:33:23 am »

**

JOVAN STERIJA POPOVIĆ


Život i rad Jovana Sterije Popovića pada u prvu polovinu XIX veka. U zori toga veka u Evropi su Napoleonov uspeh i pad, a posle ratnih oluja koje su potresale Evropu, vlada "svete alijanse", usmerena svima svojim težnjama na gušenje napredne misli ma u kojim vidovima ona bila, na političku stegu naroda radi lakšeg održavanja vladalačkog apsolutizma. Taj period, naizgled miran, ali u čijim dubinama rastu i sazrevaju nove društvene snage, naročito pogoduje brzom razvoju kapitalizma. U privrednom poletu Austrije srpska građanska klasa postaje vidan činilac; njeni trgovci i zanatlije uspešni su nosioci smelosti, pregalaštva i upornosti, pa se ekonomski naglo snaže, osamostaljuju i odmah osećaju potrebu i za kulturnim uzdizanjem. Osvajajući ekonomske pozicije, ta građanska klasa, koja je pred kraj XVII veka došla u Austro-Ugarsku da u njoj privremeno ostane — dok se ne reše pitanja jednog izgubljenog rata protiv Turaka — pa tu i ostala, osećala je potrebu i neophodnost osvajanja i političkih i kulturnih pozicija. U Srbiji, posle Prvog i Drugog ustanka, država se polako izgrađuje i otima iz zaostalosti jednog naroda koji je u vekovnom ropstvu uspeo tek da se očuva. Kulturne napore Srbije izdašno će pomagati školovani Srbi iz Vojvodine. Dugo godina će Vojvođani voditi glavnu reč u svima pitanjima organizovanja prosvete i naučnog rada, zauzimati najodgovornije položaje i vršiti presudan uticaj. Ali, za uzvrat, i Srbija će dati ne samo Vojvodini no celom srpskom narodu Vuka Karadžića, nosioca kulturne revolucije, krčioca novih putova srpske književnosti, pobedonosnog borca za uvođenje narodnog jezika u književnost, što znači za njenu demokratizaciju. Tako će se kulturni napori Srbije i Vojvodine međusobno prožimati i ići nekad uporedo, nekad u raskorak, ali uvek sa jasnim ciljem postizanja onog stepena kulture, kulturnog života i kulturnih tekovina koje su razvijeniji evropski narodi bili postigli već ranije. Sredinu XIX veka najsnažnije će uzburkati talasi revolucionarnih težnji naroda za raskidanjem stega reakcije. Revolucija 1848 godine pokazala je postojanje novih društvenih snaga. Iako su u samoj Revoluciji bile trenutno pobeđene, te snage nisu bile savladane već samo zaustavljene, i njihov pobednički hod se nije dao ni mogao ničim sprečiti.

Jovan Sterija Popović je rođen u Vršcu, 1806 godine, u trgovačkoj kući. Između matere i oca njegova nije bilo saglasnosti u pogledu izbora poziva njihova sina. Dok je otac želeo da ga sin zameni u trgovini, dotle je mati, osetljiva, obrazovana i inteligentna žena, ostala uporna u nastojanju da joj sin uči školu. Sreća je Sterijina i naše književnosti što je mati pobedila. Tako je bio određen put mladom Jovanu. U Vršcu je završio nižu gimnaziju. Tada je nastao dvogodišnji prekid u njegovom školovanju zbog slabog zdravlja ili zbog očevih namera. U to vreme mu se razvila naklonost za čitanjem. On sam kaže: "Sad mu padnu Vidakovićevi romani u ruke, a črez nji takova glad k čitanju u njemu porodi se, da je dan-noć nad knjigama sedio i, kad mu ne bi sveće davali, na mesečini čitao". Višu gimnaziju završio je u Temišvaru. Tu, navršivši devetnaest godina, "spiše" prve stihove na slavenskom jeziku: "Slezm Bolgariji". Ujesen 1826 Sterija je u Pešti, gde na univerzitetu studira filosofiju. Tu 1827 godine piše svoju prvu dramu Nevinost ili Svetislav i Mileva, koja je naišla na tako razdragan prijem publike da je za godinu dana doživela dva izdanja, što je bio prvi slučaj u dotadašnjoj izdavačkoj delatnosti. Takav uspeh kod publike bio je presudan. On je dvadesetogodišnjeg pisca uputio na polje u kome će se njegove stvaralačke snage najplodnije izraziti.

Mlad, pametan, vredan, rano ozbiljan i brzo sazrevajući, Sterija je sad našao pravi smisao svoga životnoga poziva. Otsada će se on sav posvetiti književnosti. Pored rada na drami (već 1829 daje Miloša Obilića), on se ogleda i na romanu (Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida), istoriji, a uskoro će zahvatiti i komediju. Iz Pešte je otišao u Kežmark, tada poznati univerzitetski grad u Mađarskoj, gde je svršio prava. Po povratku u Vršac, on je profesor latinskog jezika. Rad mu je plodan, a razvoj sigurno usmeren. Već 1830 napisao je prvu komediju, Lažu i paralažu. Vrlo brzo dolazi obračun sa sobom, sa svojim prvim nezrelim zanosima i podražavanjima Milovanu Vidakoviću; 1832 godine Sterija je napisao Roman bez romana. Imao je u tom trenutku dvadeset i šest godina. No tu je već ceo Sterija, pisac koji dobro vidi, jasno misli i duboko oseća ulogu društvenog kritičara. Roman bez romana delo je od prevashodnog značaja u Sterijinom književnom razvoju. On ne zatvara samo period traženja i lutanja nego i otvara nove perspektive, daje čvrstu i široku osnovicu za dalju stvaralačku delatnost. Zreo i formiran pisac, Sterija je saradnik nekolikih književnih listova, uređuje i izdaje zabavne kalendare, piše članke, beleške. Zamoren napornim poslom, on daje 1835 godine ostavku na nastavničku službu i postaje advokat. Taj mu poziv daje više lične slobode. Književnom aktivnošću u tom periodu brzo i odlučno potvrđuje koliko mu koriste uslovi slobodnog raspolaganja vremenom. 1837 donosi mu nov, ogroman uspeh. Tada objavljuje Tvrdicu. Publika prima komediju oduševljeno i ona iste godine doživljuje i drugo izdanje.

Sterijin ugled poznatog pisca, kulturnog i javnog radnika prešao je i u Srbiju. Stoga je razumljivo što je tadašnja srpska vlada poziva za profesora "prirodnog" prava na Licej u Kragujevcu. Sterija se spremno odazvao pozivu Srbije. Godine 1840 on je došao u Kragujevac i počeo nov period svoga života i rada. Odmah js pokazao nove odlike svoje ličnosti. Licej je osnovan sa težnjom da bude najviša prosvetna (što je u tom trenutku značilo i naučna) ustanova u Srbiji i da priprema generacije omladine sposobne da aktivno utiču na kulturni razvoj svoje zemlje. U tom smislu Licej nije imao nikakve tradicije i, kad je Sterija došao u Kragujevac, trebalo je raditi sve ispočetka. Nije bilo programa, ni udžbenika, ni izrađene terminologije, i trebalo je pokazati puno samoinicijative, upornosti i zalaganja da rad pođe pravilnim i plodnim smerom. Sterija je tada pokazao sposobnost veštog organizatora, dobrog metodičara i široko obrazovanog čoveka. Njima je on ustvari prelazio okvire nastavničkog rada i, po prelasku Liceja u Beograd, on je 1842 postao načelnik Ministarstva prosvete. Kako je tadašnje Ministarstvo prosvete bilo u sklopu Ministarstva pravde, to je načelnik Ministarstva prosvete bio uistinu i njegov ministar. To je bio odgovoran i ugledan položaj, a sa potrebama ondašnje Srbije u stvaranju samostalne prosvete zahtevao raznostruko sposobnog i oduševljeno privrženog čoveka. Sterija se pokazao dorastao tome zadatku.

Za pet i po godina koliko je Sterija proveo na tome položaju nijedan značajniji kulturni pothvat, nijedan uspešniji prosvetni rezultat nije ostvaren bez njegovog učešća. On je inicijator osnivanja Društva srpske slovesnosti, iz koga se docnije razvila Srpska akademija nauka, Naučnog muzeja, Narodne biblioteke, Narodnog pozorišta. On organizuje školstvo, uvodi nemački jezik kao nastavni predmet, rešava problem nedostatka udžbenika time što ih sam sastavlja. Napisao je šest udžbenika: geografiju, nemačku gramatiku, latinski bukvar, latinsku gramatiku, mali bukvar i retoriku. Ali je njegova aktivnost nalazila svoj najživlji izraz kad je mogao da učestvuje u pozorišnom radu. Kad je poznati pozorišni radnik Atanasije Nikolić prešao iz Novog Sada u Srbiju i pred kraj 1841 počeo davati pretstave u Beogradu, Sterija mu je bio jedan od najkorisnijih i najdragocenijih pomagača. Sterija je tu bio dramaturg, lektor, pisac i prevodilac. Pozorište je i počelo rad pretstavom Sterijine tragedije Smrt Stefana Dečanskog. Docnije su na repertoaru najčešće Sterijine tragedije i komedije. On je tada bio na vrhuncu svoje lIčne vrednosti, zračio i blistao mnogovrsnim odlikama i plodnostima. Sav taj plodni, raznovrsno zamašni i poletni rad bio je prekinut kad je Sterija 1848 dao ostavku i vratio se u Vršac. Značajnim opsegom toga rada Sterija je čvrsto i neosporno ugrađen u kulturni razvoj Srbije.

Sterija je došao u Vršac zamoren intenzivnim radom u kome se neštedimice trošio, a ogorčen na nezahvalnost sredine kojoj je tako mnogo dao. Želeo je da mu Vršac bude tihi, osamljenički kut u kome će na miru, povučen u sebe i svoj intimni svet misli i snova, proživeti preostale godine. No to se u tim danima nije moglo ostvariti. Vreli dah revolucije razbijao je osnovne stubove apsolutističke vladavine i prisiljavao na opredeljivanje. Sterija je bio među malobrojnim razložnim ljudima koji nisu pomagali austrofilsku politiku patrijarha Josifa Rajačića. On se opredelio za vršačkog vladiku Stefana Popovića, koji nije odobravao Rajačićev način vođenja naroda. Nekad se zbog toga Steriji oštro zameralo, ali danas njegovo držanje treba drukčije ceniti. Skoro celu 1849 godinu Sterija je proveo u Beogradu, u izbeglištvu. Vrativši se u Vršac, neće ga napuštati do kraja života. Ali to nije više bio onaj nekadašnji neumorni poslenik, živahno razmahnuti stvaralac i duhovno radoznali društveni hroničar. Bio se osamio. Izbegavao je javnost, šire društvo, aktivnost vidnijih razmera. Pevao je mislene pesme u kojima je postavljao pitanja o sudbonosnim činiocima čovekove uloge na zemlji i tražio njihova rešenja. Pesimizam, gorak i tih, zamračivao je vidike njegovih poslednjih godina. Što je čudno, a objašnjivo svakako gorčinom intimno duboko uvređenog i razočaranog čoveka, Sterija, kako ne pravi i potpuni pristalica Vukove reforme, ali ipak pisac koji je neosporno na njenoj liniji, koji jo ubedljivo i uvereno ismevao "slavjanski" jezik Ružičićev, a preko njega i jezik poezije stvarane njim, vratio se u Davorju, knjizi svojih pesama, staroj, crkvenoj ćirilici. Ipak je radio do poslednjeg daha, čitao s pažnjom i strašću, pisao drame, satire, istoriske oglede, prikaze, popravljao i doterivao svoja ranija dela. Godine 1854 izišlo je Davorje i, mada je nosilo negativan rezultat vraćanja davno prevaziđenom jeziku, imalo je uspeha. To je mogao biti još poslednji radosni pozdrav i priznanje istinskoj ljudskoj vrednosti, jer je ubrzo zatim Sterija i umro, 1856 godine.

Književni rad Sterija je počeo neveštim i naivnih stihovima, nastavio romanom Boj na Kosovu, koji je sav pod uticajem "slatkog štila" Milovana Vidakovića, potpuno u duhu njegove čudesne i puste avanturistike, lažne patetike, beprirodnih osećanja i neodržljive romantike. U toj sladunjavoj atmosferi istoriskih proizvoljnosti je i prva drama Svetislav i Mileva. No Sterija je brzo izašao iz kruga "trogatelnih povesti" Vidakovićevih. Već u Milošu Obiliću on je dao uverljivije psihološke akcente, služeći se narodnom poezijom. A Roman bez romana, prvi i skoro celo stoleće jedini naš alegoričko-satirički roman, nije samo duhovita i mestimično oštro, prodorna satira na Vidakovićeve uboge komične šablone već i zreo rezultat jednog pisca od dara. Sterija se nije u ovom delu zadovoljio time da se samokritički osvrne na svoj dotadašnji rad već je tu ukazao na bitne društvene pojave koje će docnije biti predmet njegovih komedija. Pošto je, najpre, raskrstio sa svojim zabludama, on je ušao i u širu analizu metoda tadašnjih romanopisaca — "romandžija" — i pesnika — "odadžija" — i posvedočio dovoljno duha i prodornosti da reljefno izrazi praznine, površnost i ukalupljenost izvesnih tada glasnih imena srpske književnosti i filosofije.


Roman bez romana ima krupnih mana. Iako nastao pod vidnim uticajem Servantesova Don Kihota, on je bez prave jedinstvenosti radnje, razbijen je i fragmentaran, ostavljen katkad slučajnostima piščeve imaginacije, sa ponetde sasvim neskladnim digresijama. Pisac ponekad, ili bolje reći često, prekida radnju bez naročitog razloga ili bez vidno opravdane potrebe i razvija neku epizodu u zasebnu celinu, labavo povezanu sa radnjom, a katkad ni toliko. Ali te epizode pisac koristi da razvije svoje satiričke žaoke. Takve epizode su o licemerstvu ženskih suza, o formalističkoj filosofiji, o ženskoj sujeti. Tu je i trčanje tadašnjeg sveta za modom, za stranim imenima, podražavanje stranaca u odevanju i govoru, nakaradno vaspitanje omladine, naklonost ka intrigama, ženidba i udadba preko navodadžija; to nisu samo zameci već ponekad i pravi, gotov materijal za satiru u komedijama. Od toga materijala do kompoziciono punih i fabularno razvijenih komedija samo je jedan korak. Sterija ga je napravio brzo i sigurno.

Za Sterijine drame Vladislava, Hajduke, Lahana, Smrt Stefana Dečanskog, Miloša Obilića, vredi jedno već davno utvrđeno mišljenje da su one znatno slabije od njegovih komedija. One to i jesu. Ali, ne ulazeći u ocenu njihove čisto književne vrednosti, može se postaviti pitanje o njihovom književno-istoriskom značaju. Jer dok su one nama danas hladne i beživotne, nekadašnjem našem čitaocu i gledaocu od pre jednog veka one nisu bile takve. Njemu su one govorile glasno, i prisnim zvukom, za njega su pretstavljale uspešno oživljavanje sjajem obasjanog perioda istorije i legende. Hajduci su postali po narodnoj pesmi o Predragu i Nenadu. Mada u Sterijinoj dramatizaciji ima sentimentalnosti, više pričanja no prave radnje, jedna ne mnogo srećno upletena ljubav koja braću dovodi do tragičnog sukoba, drama je bila vrlo omiljena i "igrana skoro nebrojeno puta". I Nahod Simeun ili Nesretno supružestvo rađen je po motivu iz narodne pesme. To je narodna pesma o nahodu Simeunu u kojoj je obrađen stari motiv o kralju Edipu. Po narodnoj pesmi rađen je i Miloš Obilić. Sterija je svojim dramatizacijama narodnih pesama pokazao da u narodnoj poeziji postoji bogat izvor motiva. U većem delu Sterijinih drama motivi su iz istorije, pretežno srpske. U Nevinosti ili Svetislavu i Milevi ocrtano je doba posle Kosovskog boja. Tu je žrtva najmlađe kćeri kneza Lazara Olivere (Mileve u drami), koja mora radi spasa države da pođe u harem turskom sultanu Bajazitu. Njen verenik Svetislav tragično gine pri pokušaju da se približi Milevi. U Vladislavu je predmet iz srpske i bugarske istorije. Lahan je rađen po motivu iz bugarske istorije. U Smrti Stefana Dečanskog legendarno je obrađen tragični sukob između oca i sina. U njoj, kao i u nekim drugim dramama Sterijinim, ima uticaja Šekspira. Sterija je tako i svojim dramama vršio jednu značajnu književnu i nacionalno-vaspitnu delatnost. U razvoju našeg pozorišta i ta delatnost ima svoje nesumnjivo mesto.

Ali ako je dramama zadovoljavao i zadovoljio potrebe jednoga vremena i doprineo vaspitanju ukusa pozorišne publike, Sterija je svojim komedijama podigao i svoj stvaralački domet i našu komediografiju na stepen naše najistaknutije dramske vrednosti XIX veka i, u pravom smislu, stvorio repertoar koji traje i koji će trajati. Trezven i kritički duh, Sterija je u komediji našao najpogodniji oblik da izrazi svoju oštru i prodornu misao koja je i u širinu i u dubinu obuhvatala društvenu stvarnost svoga vremena u njenoj moralnoj, političkoj, kulturnoj i ekonomskoj prostornosti. To je stvarnost izgrađivanja građanske klase vojvođanskih Srba, sa njenim upadljivo izraženim težnjama za bogaćenjem (njen prvi i najistaknutiji ideal), raskošnim životom, sjajem, običajima i odnosima velikovaroškog življa. Uzore za te svoje težnje obogaćena trgovačka i zanatliska srpska buržoazija nalazila je u plemićkoj klasi tuđinaca, Mađara i Nemaca. Srpskim bogatim trgovcima i zanatlijama, kao i činovnicima i oficirima, ubrzo je postao tesan okvir njihove klase. Oni su zaželeli da izađu iz njega i da uskoče u višu klasu, gospodsku, plemićku. To je za njih značilo oslobođavanje od primitivnosti ne samo njihove klase već njihova naroda i radi ostvarivanja tih svojih intimnih težnji za uskakanjem u viši sloj, oni su bili pomireni sa kompromisima koji su išli do stvarne izdaje nacionalnih interesa. Iz tih težnji izbila je pokondirenost esnaflija u neodoljivo komičnom spletu taštine, umišljenosti, duhovne praznine, kaćiperne nadmenosti i uzaludnog koprcanja da se bude ono što se ne može biti. Iz tih težnji proizišla je i ona tanka skrama "nemeckog vaspitanja", onaj površni i površinski sloj primitivne glazure koji treba da zameni pravu i istinsku kulturu i koji od čestitih devojaka, kao što je Jelica, čestitih i od vrednosti samo onda kad su prirodne i neizveštačene, čini "smešne precioze". Video je Sterija svu prazninu "slavjanstvujušćih" pesnika i njihovu nesaglasnost sa stvarnim tokom kulture. Utvrdio je on u društvu toga doba i ulogu Grka i Cincara trgovaca. Raspon te uloge išao je od asketskog odricanja svakog životnog i životno zdravog zadovoljstva do poročnog i strasnog robovanja kapitalu koje je stvaralo tvrdice i tvrdičluk kao neophodnu pojavu njegove akumulacije. Uz gorku ironiju razlučio je prave i lažne rodoljube; uz superiorno fini kritički osmeh, nekad oštar i jedak do odlučno zamahnutog udarca satire, nekad dobroćudno blag i duhovito iskričav u susretu sa karakterističnim, vidnim manama čoveka i društva, uobličio je laže i paralaže, ženike i udavače, džandrljive muževe i zle žene, trezvene esnaflije i naivno zanesene mladiće i devojke, dovitljive sluge i služavke. Cela jedna bogata i šarolika galerija likova, trajnih i upečatljivih u svojoj ljudskoj plastici, živi i danas u komedijama Jovana Sterije Popovića.

To se najpre i najviše može reći za Kir-Janju. Od Plautova Aulularije, preko Držićeva Skupa, Šekspirova Šajloka, Molijerova Harpagona, Balzakova starog Grandea, do Sterije, karakter tvrdice je bio jedan od najprivlačnijih za komediografe i romanopisce podjednako. Pojavu tvrdičluka, stalnog pratioca pohlepe za novcem, Sterija je dao pre svega u našim društvenim uslovima i sa našim lokalnim obeležjima. Time, ipak, njegov kir Janja nije izgubio od onih osobina koje su bitne za građu tipičnog. Kir Janja je iz reda onih Grka koji su, zajedno sa Cincarima i ponekad Jevrejima, imali značajan udeo u stvaranju trgovačkog staleža i ekonomske moći Srba u Vojvodini i u Srbiji. Pritom su mnogi od njih postajali izraziti nosioci tvrdičluka, razvijajući ga do poroka, do mere da gube osećanje i smisao ljudskoti. Izraziti takvi likovi, dati sa pouzdanom realističkom osnovicom, jesu i kir Geras, Cincarin, i ćir Moša Abenšaam, Jevrejin, iz pripovedaka Stevana Sremca. Gledajući u novac kao najvišu vrednost života, mereći njim sve ljudske odnose, sve društvene pojave, sve pojmove sreće i uspeha, tvrdice su oduvek, u svakom vremenu i svakom društvu, izdvajale novac iz života, oduzimale mu njegovo pravo značenje sredstva i davale mu naopako tumačenje prvog i krajnjeg, a i jedinog cilja kome treba težiti i za koji vredi živeti, raditi, patiti se, odricati. I kir Janja vidi u svojim dukatima takav cilj. Što on, podređen sasvim tome cilju, dolazi u neodoljivo komične situacije, dolazi u neodoljivo komične situacije, kad trpi materijalne štete zbog neracionalnog ekonomisanja, kad je smešan zbog odnosa prema ženi, kad je svirep u odnosu prema sluzi, kad je lakoveran i zaplašen u odnosu prema pretstavniku vlasti Mišiću, kad je zelenaški pohlepan, a roditeljski neosetljiv u odnosu na brak svoje kćeri sa kir-Dimom, to je sve rezultat njegovog slepila za sve ostalo što nije novac, što nije u vezi s njim, što mu ne donosi koristi. Ima kod kir-Janje trenutaka kad gledalac i čitalac mora da saoseća sa njegovim iskrenim patnjama i da zažali za gubitkom svega ljudski toplog i srdačnog u tome liku nošenom i rastrzanom samo jednom strašću, neumitnom, okrutnom. U komediji nisu sve ličnosti podjednako reljefne ni potpuno ocrtane. Kir Janja, stožer i središte psihološkog i dramskog razvoja, izdignut je nad ostalima u tolikoj meri, da su oni tu tek radi toga da njega više osvetle, da ga pokažu u karakterističnim situacijama, da izazovu pojavu njegovih osobina u celosti. Ali je zato Kir Janja visok književni kvalitet i jedna od najvidnijih vrednosti naše komediografije uopšte.

U Pokondirenoj tikvi Sterija je dao komediju sastavljenu od nekoliko činilaca karakterističnih za obeležje i težnje građanskog sloja koji ona pretstavlja. Ako je Fema pretstavnik onog gornjeg, obogaćenog sloja zanatlija koji nije više zadovoljan ulogom i mestom svoje klase i teži da uđe u red "noblesa", otmenih aristokrata, njen brat Mitar još je čuvar tradicija i zdravih shvatanja svoga staleža, mada je, kad je reč o kapitalu, uskih vidika, Sara je čankoliz koji spretno laska sujeti primitivke željne da se izdigne iznad društvenog stepena svoje klase, neuravnotežene i izbačene iz normalnog koloseka života. Fema ipak nije toliko zaostala da očekuje svoje izdizanje u viši red samo spoljašnjim oznakama, novcem, odelom, nameštajem. Ona zna da je tu potrebno i vaspitanje, veština ophođenja, da je u pitanju i jedan drukčiji i njoj nepoznati način društvenih odnosa i zato ona želi da "uči" strane jezike: francuski, nemački, engleski. To njeno učenje i služenje stranim jezicima, izopačeno, najčešće besmisleno i nakaradno, pružilo je komediografu bogatu osnovicu stvaranja komičnih situacija i plastičnog uobličavanja Feme. Ako ona nastoji da svojim francuskim i nemačkim jezikom, istina samo u njenoj uobrazilji stranim jezicima, zasluži i opravda svoje mesto među "noblesom", to Svetozar Ružičić čini upotrebom "slavjanskog" jezika, isto tako nerazumljivog i isto tako dalekog duhu narodnog jezika, kao što je i Femin strani jezik. Tu se Sterija javlja kao književni kritičar cele jedne grupe pesnika koji su u vremenu Vukove revolucionarne reforme tvrdoglavo branili pozicije odvajanja od narodnog jezika i zaostajali za svojim vremenom, postajući kočnica napretka. Likovi Feme, Ružičića, Sare, Evice i drugi, živi su i celoviti i, mada je kraj Pokondirene tikve možda i preteran, izvan onog tona prirodnosti kojim je tako bogato zasićena cela komedija, ipak ostaju nosioci trajnijeg duha i satiričke snage Sterijine.

Činjenica da u Sterijinim komedijama ima uticaja Molijerova ne umanjuje njihovu vrednost. Steriji čini čast što je pokazao visok i sasvim siguran ukus birajući za svoje obrasce Servantesa, Šekspira i Molijera, pisce sa najviše lestvice ljudskih postignuća u književnosti.

U predgovoru drugom izdanju svoga Tvrdice Sterija je, skromno ali ne bez samouverenosti i saznanja stvarne vrednosti, poželeo: "... radovaću se ako delo ovo kadro bude moje ime i u poznije vekove s istim dejstvom, koje sad proizvodi, preneti i zadržati". I evo, ceo vek posle pojave, delo njegovo prenosi i zadržava isto dejstvo. Jer, i kad se uzme da je Sterija imao prethodnika u Joakimu Vujiću, čoveku kod koga više vredi oduševljenje no prave sposobnosti, u Lazaru Lazareviću, piscu tragedije Vladimir i Kosara i komedije Prijatelji, u Stefanu Stefanoviću, piscu tragedije Smrt Uroša Petog, ostaje da je on stvarni osnivač našeg nacionalnog repertoara i ostaje da je to delo, obimno i značajno kao slika vremena i stvaralački rezultat od neosporno visokog ranga, otvorilo pouzdane, široke i optimističke perspektive u razvoju naše dramske književnosti.


Boško Novaković




JOV. ST. POPOVIĆ
IZABRANE STRANE I

Priredio Boško Novaković
drugo izdanje
Nolit ■ Beograd, 1958


[postavljeno 14.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 10, 2010, 12:35:49 am »

**

JOVAN STERIJA POPOVIĆ


Prva polovina 19 veka, u kojoj je živio i stvarao J. S. Popović, naš najveći komediograf, izraziti satiričar, pisac ogromne kreativne moći i snage zapažanja, realist po prirodi i metodu rada, pretstavlja doba presudnih revolucionarnih previranja u evropskom društvenom životu. Odraz tih zbivanja osetio se i u Vojvodini. Tu je srpska buržoazija snažno napredovala ekonomski, stvarala kadar naučnih i književnih radnika i podizala razne prosvetne i kulturne ustanove da bi se, kulturno osnažena, mogla lakše da održi u ekonomskoj utakmici sa razvijenijim buržoazijama, austrijskom i madžarskom. Nacionalno osviještena, demokratična i politički izdignuta, ona se borila protiv porobljivačkog austro-mađarskog feudalizma i zanosila mišlju nacionalnog oslobođenja.

Jovan S. Popović je rođen u Vršcu 1806 godine od oca Sterije, Grka trgovca, majke, kćeri slikara Neškovića i obrazovane žene, koja je, u sukobu s mužem, omogućila sinu školovanje. Nadaren i radoznao, Sterija je još kao dječak mnogo čitao, naročito Vidakovićeve sentimentalno-romantične romane, nekad i na mjesečini kad od škrtog oca nije dobio svijeće. Gimnaziju je učio u Vršcu i Temišvaru (gdje je počeo da pjeva), filozofiju u Pešti (tu se proslavio prvom svojom dramom), a pravo je završio u Keržmeku (1828—1829). Kao nastavnik i advokat u Vršcu mnogo je književno stvarao i studirao velike evropske pisce. Prošao je kroz veliku školu Molijera, Servantesa, Šekspira, Le Saža i V. Iga i njima se "inspirisao u radu. (Iga je prevodio). — Kao učen čovjek i slavan pisac, pozvan je 1840 g. u Kragujevac, za profesora Liceja. — 1842 g. postao je načelnik Ministarstva prosvjete u Beogradu. — U Srbiji se sa velikim elanom bavio mnogim poslovima: pisao udžbenike, radio na prosvjetnom zakonodavstvu, organizovao prosvjetni i naučni život, sredio Narodnu biblioteku i pokrenuo misao osnivanja Muzeja i Društva srpske slovesnosti. Sarađujući sa A. Nikolićem, novosadskim pozorišnim radnikom, doprineo je otvaranju privremenog pozorišta u magacinu carinarnice na Savi ("Teater na džumruku" — 1848—1849 godine). Tako je Sterija položio osnove modernoj srpskoj prosvijećenosti. 1848 godine nenadano je podnio ostavku i vratio se u Vršac gdje je, pesimistički raspoložen, usamljeno; u dubokoj melanholiji živio do smrti. U Beograd se privremeno vratio u doba revolucije (1848—49 godine). U Vršcu je napisao "Rodoljupce", "Beograd nekad i sad" i zbirku pjesama "Davorje", koje je štampao crkvenom ćirilicom, što je bio znak njegove pojačane konzervativnosti.

Kao dramski pisac Sterija je bio uslovljen svojom epohom i svojom sredinom koja je kulturno stremila naviše, a naročito pionirskim naporima pozorišnih radnika i dramskih pisaca u 18 veku, i početkom 19. veka. Zato je on, zahvaljujući, naravno, svojoj rgromnoj umjetničkoj nadarenosti, samo velika i sjajna sinteza i skokovit rezultat krčilačkih pregnuća i uspjeha prethodne epohe. Ali on je stvorio srpski nacionalni repertoar i zato njemu pripada slava oca srpske drame i pozorišta.

Pod uticajem M. Vidakovića Sterija je napisao dva sentimentalno-romantična ljubavna romana "Boj na Kosovu" (1828) i "Dejan i Damjanka ili padenije bosanskog kraljevstva" (1830). To su slaba djela, bez istoriske tačnosti i boje, bez psihologije i kompozicije. Njima je on samo platio tribut svome zahuktanom romantičarskom vremenu. —

U istom duhu i stilu je pisao i svoje istoriske drame i tragedije, koje također nisu prešle među njegova vremena. Pisao ih je na osnovu građe iz Rajićeve "Istorije" i narodne epike. Ali njegove dramske idealizacije i ilustracije drevne prošlosti, iako umjetnički i scenski, uglavnom neuspjele, plijenile su nekada srca i nacionalno i romantično oduševljenih malograđanskih gledalaca jer su odgovarale njihovom književnom ukusu, shvatanjima i ideološkim stremljenjima. Usto su ubrzale stvaranje pozorišne publike i organizovanje stalnih pozorišta. Time su one u nacionalno vaspitnom pogledu izvršile značajnu istorisku misiju. — Danas su one predmet književne istorije.

U tragediji "Nevinost ili Svetislav i Mileva" kći kneza Lazara, kao žrtva državne politike odvedena je u Bajazitov harem. Njen vjerenik Svetislav juri za njom u tragično gubi život na vratima carske palate. — "Miloš Obilić" je kosovsko "junačko pozorište", a rađen je prema narodnoj pjesmi kao i "Nahod Simeon", koji obrađuje klasični motiv o edipovskom kompleksu. — "Hajduci" su također dramatizacija nešto izmenjene narodne balade "Predrag i Nenad". — "Vladislav" zahvata bugarsku i srpsku istoriju. Vladislav ubija svoga brata, bugarskog kralja Radoslava, i sjeda na bugarski prijesto, a da bi se domogao i srpskog prijestola, ubija srpskog kralja Vladimira i svoju sestru Kosanu, Vladimirovu ženu. — U dramski dosta dobrom "Lahanu" pravi bugarski nasljednik Lahan ruši s bugarskog prestola cara K. Tešu, slabića prema svojoj ambicioznoj i lijepoj ženi Mariji, tuđinci. Lahan, međutim, gubi život od bugarskih vojvoda kada se i sam u Mariju zaljubio. — "Skenderbeg" obrađuje patriotski i ljubavni motiv o janičaru i albanskom junaku Skenderbegu kada se odmetnuo od sultana. — "Smrt Stefana Dečanskog" osvjetljava tragičnu smrt Dečanskog u sukobu sa sinom Dušanom, i to krivicom Dušanove maćehe, kraljice Marije, koja je intrigom htjela da srpski prijesto osigura svom sinu Siniši. — "Toržerstvo Srbije", "San Kraljevića Marka" i "Termacija" (ovaj komad je propao u požaru u Novom Sadu) mali su i prigodni patriotski komadi.

*

Pravi, veliki i trajni Sterija je u komedijama. U njima je on dao punu mjeru svoje izuzetne književne nadarenosti, dospio do vrhunca svojih stvaralačkih mogućnosti tako da i danas vrhuni; još nedostignut, u oblasti čitave jugoslavenske komediografije, ostajući stalno živ, privlačan i sugestivan.

Sterija se još 1830 godine, kada još nije imao dovoljno komediografskog iskustva, javio malom uspjelom komedijom" karaktera "Laža i paralaža". Ta godina pretstavlja prelom u njegovoj stvaralačkoj orijentaciji, u metodu rada, naporima i dostignućima. To je bio momenat smjelog idejnog razilaženja Sterije sa čitavim tadašnjim romantičarskim naraštajem. Tada se kao komediograf kritički osvrnuo na čitavo jedno nacionalno razmahano vrijeme i postao moralni sudija vojzođanskoj buržoaziji. Ta klasa je bila materijalno obogaćena zahvaljujući dobrim poslovnim vezama, ali je duhovno još bila sirova, primitivna i inferiorna u odnosu na "višu klasu". U svojoj skorojevićkoj želji za brzim usvajanjem oblika jedne više, tuđinske, dugim tradicijama osveštane kulture i u težnji za uskakanjem u gornji, parazitski i gnjili feudalni sloj, ona je teško moralno posrnula. Zašavši usto i u opasan idejni ćorsokak, bila je spremna i na prljav kompromis sa svojim klasnim neprijateljima, na nacionalno otpadništvo, na izdaju i sramno prelaženje u neprijateljski tabor.

Baš taj momenat u životu srpske buržoazije Sterija lucidno uočava i podvrgava gorkoj ironiji i oštrici svog satiričnog duha u "Laži i paralaži". Glavna junakinja Jelica, najprije skromna malograđanska djevojka, kći obogaćenog varoškog trgovca Marka Vujića, vraća se kući nakon višegodišnjeg boravka u jednom djevojačkom vaspitnom zavodu u Beču; gdje se opijala praznim i lošim ljubavnim sentimentalno-riterskim romanima. Usvojila je, međutim, samo lažnu aristokratsku uglađenost, otmene manire i pomodarenje. Time je prikrila svoju primitivnu prirodu tankim slojem sjajne i varljive spoljašne glazure. Nije imala sposobnosti da usvoji zdravu suštinu kulture drugog naroda da bi se njome duhovno obogatila i istinski oplemenila. Postala je uobražena kaćiperka bez duha i kulture. U svojoj zaostaloj sredini našla se izmijenjena, sa čitavim kompleksom u duši i sa velikim gospodskim pretenzijama. Ona ljenčari i uljuljkuje se iluzijama o udaji za nekog viteza iz svoje lektire. Međutim, postala je naivna žrtva profesionalnog varalice, ordinarnog neznalice, gladnog vagabunda i tobožnjeg barona Alekse Golića i njegovog pratioca i pomagača Mite. Ova dvojica kriminalnih tipova su proizvodi prljavog kapitalističko "spiranja" i moralnog truljenja u procesu društvenog diferenciranja u krilu srpske buržoazije. Jelicu, kojoj je u njenoj "zaturenoj" sredini sve izgledalo nisko i prostačko, osvaja vješti, prepredeni i snalažljivi Aleksa svojim lažnim baronstvom i raznim izmišljenim pričama. On joj je obmanuo i oca Marka, što znači da je i u potsvijesti ovog, inače odmjerenoga čovjeka i trezvenog domaćina, potajno tinjala malograđanska sujeta i težnja za uskakanjem u "viši" društveni red". — Kada je Aleksa demaskiran i potpuno onemogućen u svojim prljavim mahinacijama, i to zahvaljujući Mariji, ranijoj žrtvi svoje varalačke samoživosti, Marko se otrijeznio. On je zovnuo Jeličinog vjerenika Batića, skromnog i bez pretenzija na "noblesu", da mu povrati Jelicu koja ga je zbog Golićevog "baronstva" bila napustila. Jelica je, međutim, i pored sve bijede i niskosti njenog idola; kriknula od žalosti za svojim "baronom", za srušenim snom o svom plemstvu. — To je Sterijin znalački psihološki prodor u sam fond intimnog Jeličinog bića. On je tu snažno satirički osvijetlio jednu društvenu pojavu u procesu zrenja vojvođanskog malograđanstva. Taj fenomen on je sagledao kroz atmosferu i sukob u krilu jedne građanske porodice koja je u "baronstvu" vidjela svoju sigurnu društvenu potvrdu i daljni materijalni prosperitet.


"Pomirenje" (1830), dramska skica u jednom činu, pronađena je u Pančevu tek iza 1930 godine. Glavni junak je advokat Petrić. Sterija ga je realno uhvatio u njegovoj latinštini, ali ga je nerealno i naivno prikazao kao zbunljiva advokata koji brani dvije međusobno na krv i nož zavađene, ciktave i bijesne susjetke i koji se zadovoljava samo golupčićima kao honorarom. — Slične po obimu, ali vještije u fakturi, sa realnijim zahvatom života i naročito sigurnije u ideji i u crtanju likova su male, većinom zabavne jednočinke iz 40-ih godina 19. veka: "Prevara za prevaru", "Volšebni lagarac", "Simpatija i aitipatija", "Džandrljivi muž" i "Sudbina jednog razuma". U ovoj poslijednjoj je Sterija pamfleski žestoko udario po bahatosti i uobraženosti svoga savremenika, praznoglavog doktora filozofije M. Spahića, čiji je udžbenik zemljopisa vrvio greškama.

Druga i najbolja Sterijina komedija karaktera je "Tvrdica" ili "Kir-Janja" (1837), u kojoj je Sterija dramski uobličio lik Grka, tvrdice i spekulanta, zelenaša i fanatičnog poklonika novca. Kir-Janja, bolesno pohlepan za zlatom, tipičan je i specifično vojvođanski pretstavnik ere prvobitne akumulacije kapitala u Sterijino doba. Sav u opsesiji novca, fatalno opterećen težnjom za sticanjem, pretvorivši tako novac od sredstva u cilj i u jedini smisao života, u najvišu životnu vrijednost prema kojoj se odmjeravaju sve ostale moralne, intelektualne i društvene vrijednosti, Kir-Janja gubi zdravu i normalnu životnu logiku, izopačava svoj ljudski lik, deformiše se moralno i postaje bolesno čudovište i razoren duh. U toj svojoj strasti, u kultu novca, slijep i izgubljen za sve ostale manifestacije i aktivnosti porodičnog i društvenog života, on se tragično sukobljava sa ljudima i problemima i postaje žalosno smiješan, čiftinski ograničen i slabićki bijedan, nespretan, plašljiv, začudno lakovjeran i naivan, ali uvijek bez ponosa, nizak, samoživ i nečovječan. On je bez razmišljanja i bez imalo griže savjesti spreman da žrtvuje sreću svoje jedinice Katice dajući je starom "bogatom" Kir-Dimi samo da ne bi morao uz kćer dati i miraz. Starom i vjernom sluzi Petru naplaćuje uže, iako mu je sluga, prerezavši uže; spasao konja iz požara. — Zbog nerazumnog upravljanja imetkom  iscurilo mu je sirće,  srušila se dotrajala šupa i ubila konja, a zbog nezasitne i prljave spekulacije uspljesnivilo mu se žito. — Kir-Janja je sjajna umjetnička figura rađena rukom velikog majstora, umjetnika koji svoj lik svestrano osvjetljava. On je Kir-Janju stavio u gro plan ovog komada, onako prirodna, psihološki produbljena, natopljena lokalnom bojom i atmosferom vremena, reljefna i impresivna u njegovoj snažnoj životnoj uvjerljivosti i umjetničkoj sugestivnosti. Jedino je nešto skučen svojim grčkim žargonom i ograničen sredinom, vojvođanskim ambijentom. On je studiozno izdignut tip, određen jednom etapom u ekonomskom razvitku vojvođanskog trgovačkog reda, u kome su naročito doseljeni Grci i Cincari igrali vidnu poslovnu ulogu. I ostale ličnosti, iako služe najviše zato da se Kir-Janja do kraja psihološki i mentalno izjasni, dane su živo i plastično, osim Mišića koji je prilično bezbojan i nedovoljno izrazit lik. — Radnja prirodno izvire iz unutrašnje karakteristike oštro suprostavljenih ličnosti i živo je pokretana njihovim strastima, težnjama i interesima.

Kir-Janju su poredili sa Molierovim Harpagonom. Sterijin lik je ispao malen u odnosu na monumentalnost i univerzalnost Molijerova lika, ali su zato u Kir-Janji, kao specifično našem tipu; bujni i svježi naši životni sokovi. Zato on važi kao bogato svjedočanstvo jedne značajne etape u razvitku našeg vojvođanskog društva. Kir-Janja je toliko realan i tako snažno realistički dat da je Sterijin otac, — po jednoj anegdoti, — pročitavši ovo djelo, u liku Kir-Janje prepoznao sebe i negodujući rekao: "Raniš pas da ti ujedi!"

Sterija je imao ogromnu snagu zapažanja, moć prodiranja u suštinu ne samo već uobličenih društvenih pojava nego pomalo i u još skrivene procese u životu pojedinaca i društva i vanrednu sposobnost realističkog uobličavanja likova i karaktera. To je došlo do izražaja i u njegovoj "Pokondirenoj tikvi". — Dublje i snažnije negoli u "Laži i paralaži", Sterija je ovdje osvijetlio problem kondirenja, tašte težnje vojvođanskog malograđanina da se linijom bogatstva, a bez stvarne duhovne snage, i bez znanja i kulture, iz nizina prostavštva preko noći izdigne iznad svoje sredine i pređe u viši društveni red, koji je za naše obogaćene esnafske ljude pretstavljalo idealan i skoro nedostiživ uzor kulturnosti, profinjenosti i društvene moći. — Naš malograđanim, koji se upornošću i najčećše krajnjim samoodricanjem domogao jakih ekonomskih pozicija u društvu, nije se u svom izdizanju naviše zadovoljavao relativno skromnim i jednostranim rezultatima materijalnog bogaćenja. On nije mogao da se zaustavi i zadrži na već osvojenom položaju u svom društvenom sloju, nego je, gonjen nezasitnom ambicijom; po unutarnjem zakonu inercije, nastojao da pomoću nove sile osvoji i onaj najviši mogući cilj: da se u svemu izjednači sa "višom" klasom. — To je sueta od koje je ovdje neizlječivo oboljela Fema, kojoj je pokojni muž, opančar, osigurao znatno bogatstvo. Međutim, Fema nije poneseni i razulareni fantast koji na putu do cilja ne vidi ni prepreke ni teškoće. Ona je u osnovi racionalan duh koji nastoji da svestranije sagleda problem. Svjesna je da se do cilja ne može stići samo linijom muževljeva novca nego su za to potrebne i neke više odlike i stanja kojima se "viša" klasa toliko izdvaja i izdiže u odnosu na njene prezrene esnaflije. Ali neizdržljivo gonjena ambicijom, koja je njen unutarnji imperativ i pokretač, ona želi da, postigne, takoreći preko noći, sve atribute onog drugog "višeg" svijeta. Ona nabavlja luksuzan namještaj, slugu oblači u livreju, neukusno pomodari, razgoni oko sebe sve što odiše prostotom i spremna je da se odrekne i najrođenijih zbog njihove zaostalosti. Ali to nije dosta, ona to dobro zna. Zato usvaja i manire otmjenog društva i, što je najteže, uči velike zapadnoevropske jezike. Naravno, toliko nakaradno da to nema nikakve veze sa tim jezicima. Time je grdno prekoračila granice razumnosti, izgubila potpuno duhovnu uravnotežnost i postala grotesko smiješna, duhovno izopačena do rugobe i nakaznosti. — Sterija je vanredan psiholog i — da bi joj dao snage da izdrži na tom iluzornom putu ka "višem" i da bi tako još jasnije fiksirao i objasnio sve smiješne osobine ovog svog lika — on njoj dodjeljuje čankoliza Saru, koja je služila u otmjenim porodicama i poznaje njihove navike; manire, način života itd., da Sara laskanjem podgrijava njenu primitivističku taštinu i da je podržava u kinđurenju i zaludnom oponašanju onih "viših". —

Tu je i groteskni lik smiješno naduvenog i uobraženog "slavenoserbskog" pjesnika Ružičića, protuve i parazita, koji slično Femi, kad ova upotrebljava strane riječi, govori nerazumljivim "slavenoserbskim" jezikom da bi pokazao svoju duhovnu nadmoćnost i učenost; a usto on još lisiči oko Feme i njenog bogatstva, pa i oko njene kćeri Evice. Sterija, iako tada nije bio uz Vuka i njegove ideje, u reljefno datom liku S. Ružića karikira i izvrgava ruglu čitav naraštaj službenih slavenoserbskih pjesnika pseudoklasičara koji nisu htjeli da usvoje narodni jezik u književnosti, iako je to bio veliki zahtjev vremena i uslov opšteg napretka, nego su, čuvajući "slavenoserbski" jezik ustvari, služili interesima vladajuće reakcije. — Ostali likovi su odreda manje-više plastično izvajani, živi i realni u svojim htijenjima. — Radnja, puna vanredno plastično datih scena, kreće se brzo i logično. Jedino je kraj komedije izišao izvan okvira dobro čuvane prirodnosti čitavog komada.

"Zla žena" je komedija intrige. Ona ima karakter renesansne farse. Inspirisan svojom vrlo naglašenom didaktičarskom sklonosti, Sterija ovdje prikazuje u vrlo dinamičnoj radnji bez dubljeg ulaženja u psihologiju karaktera, proces već preživljenog načina liječenja ženske obijesti i zloće — batinom.


U oblasti komedija naravi Sterija je dao tri komada: "Ženidba i udadba", "Beograd nekad i sad" i Rodoljupci".

U "Ženidbi i udadbi" Sterija je proširio i dramski oblikovao jednu scenu iz svoga jedinog satiričnog romana "Roman bez romana" koji je rađen po ugledu na Servansetovog "Don Kihota". U ovom romanu je Sterija, u obliku duhovitog razgovora s čitaocem, zahvatio čitavu oblast svog cjelokupnog književno kritičkog sagledanja i djelovanja. Udario je žestoko po mnogim manama i porocima kojima je obilovalo njegovo dinamično doba: po ženskoj modi i šminkanju, po brakovima iz računa, po piscima i publici, po sujeti, podvalama, obmanjivanju, a naročito po licemjernosti ispod koje se cerilo ružno naličje malograđanina. — Dosta tih motiva je skicirano i u "Milobrukama". "Ženidba i udadba" izvrgava ruglu građanske brakove iz računa. Oni su pretstavljali duboko uvriježeno društveno zlo koje Sterija ovdje žigoše s osjećanjem prezira i odvratnosti. Sve je tu crno od opačine, laži, niskosti, dvoličnosti, prevare i sebičnosti. Sva ta moralna posunovraćenost, trulež i prljavština skriva se pod licemjernom maskom spoljne uglađenosti i ljubavi koja, stvarno, ne postoji. Djelo ima skoro potpuno pesimističan karakter. Sterija je našao moralne smjelosti kada se usudio da čitavom jednom društvu baci u lice tu strašnu istinu.

U komediji "Beograd nekad i sad" Sterija osvjetljava mnoge promjene koje su nastale u ljudima, njihovim karakterima, pogledima na život, potrebama, stremljenjima i idealima u periodu smjene dviju generacija, stare i mlade, bake i njenih unuka, i to u procesu postepenog evropeiziranja starog, patrijarhalnog i palanačkog Beograda. Nepremostivi idejni i moralni jaz koji je u tom prelomnom periodu razdvojio dvije generacije, tako da su one po svojim koncepcijama krajnje razišle, ustvari je samo pitanje forme, jer su smisao i suština života ostali isti. — U djelu ima finog psihološkog nijansiranja, a likovi su zahvaćeni iz žive stvarnosti. Atmosfera života je puna, vjerno data kao rezultat Sterijinog studioznog ulaženja u duše ljudi i realne pojave i odnose u društvu.

"Rodoljupci" su kapitalno djelo naše komediografije. To je "privatna povesnica srpskog pokreta", koju je on radio na osnovu autopsije, autentičnih savremenih dokumenata i provjerenih usmenih obavještenja. — Ličnosti je našao i sagledao ih u njihovom konkretnom djelovanju i postupcima u doba revolucije (1848-1849 godine), koja je bila događaj od presudnog značaja u nacionalnbm i društvenom životu Srba u Vojvodini. Reakcionarna "viša" klasa (kler, krupna buržoazija, bogati zemljoradnici i tanki sloj inteligencije) imala je gospodujući položaj u društvu i kao vjeran saveznik Austrije stajala je na pozicijama feudalizma; protiv koga se, kao protiv kočnice svoga napretka, uporno borila napredna, nacionalno osviještena, obogaćena, ali nezadovoljna i revolucionarna sitna buržoazija sa svojom revolucionarnom omladinom. Ove vapredne snage zahtijevale su da im revolucionarni Mađari garantuju nacionalnu nezavisnost i druge slabode, dok je srpsko seljaštvo u početku, u saradnji sa madžarskim seljacima, bilo povelo socijalno-revolucionarni pokret za oslobođenje od feudalnog tlačenja. Mađarski revolucionarni vođ Košut je u svojoj šovinističkoj kratkovidnosti odbio opravdane zahtjeve napredne srpske buržoazije. Kako ona usto nije bila toliko jaka da stvar revolucije preuzme u svoje ruke, njena slabost i nedovoljna društvena izdiferenciranost omogućile su srpskoj reakciji da sa patrijarhom Rajačićem na čelu preuzme vođstvo revolucije u svoje ruke i da uz pomoć srbijanske  reakcije i na  strani perfidnog Beča povede kontrarevolucionarnu borbu protiv Mađara. Tako je ona u odlučnom istoriskom trenutku izdala srpske nacionalne interese. Srbi su za učinjene usluge Beču kažnjeni najprije od Mađara koji su ih na kraju pobijedili jer se izdane srpske mase nisu više s oduševljenjem borile. Poslije mađarskog poraza kod Vilagoša, zaslugom  ruskog cara, Beč je Srbima odrekao obećane ustupke, zatim je 1851 godine ukinuo oktroisani ustav iz 1849 godine i uspostavio Bahov apsolutizam, kojim je bio zaveden najcrnji sistem denacionalizacije i nasilja.

Sterija se u ovim krupnim revolucionarnim događajima nije snašao. Kao konzervativac on je strahovao od revolucionarnih pokreta, ali je zbog svoga ličnoga poštenja bio protiv Rajačića i njegove protivnarodne politike.

U toku revolucije izbile su na površinu u redovima malograđanskog društva neke strašne socijalne pojave koje su Steriju kao iskrenog patriotu, umnog i čestitog čovjeka, zaprepastile, zaboljele i ozlojedile. "Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo" — veli Sterija. Kao na mutnoj vodi u doba poplave, na površinu srpskog malograđanskog života u toku revolucije isplivala je ogromna količina moralne prljavštine, sebičnosti, laktaštva, jezuitske pritvornosti, poltronstva,  podlosti, nečovječnosti, divljaštva i izdajstva znatnog broja grlatih patriotskih špekulanata i lažnih rodoljuba. Dok su zavedene srpske mase nesebično i herojski, ali uzalud, lile krv, vjerujući da je daju za ostvarenje viših nacionalnih ciljeva i prava i društvenih ideala, ovi "rodoljupci", su otkrili svoju opaku ćud u pljačkanju i izdajstvima. Oni su kao opasni profiteri jurili, gložeći se međusobno, kao gladne zvijeri, da se dokopaju unosnih položaja i tuđeg blaga, gubeći u tom prljavom poslu svoj ljudski lik i sve nacionalne i čovječanske obzire, spremni da se za niske i prljave lične interese odreknu i svojih ljudskih ubjeđenja i imena i da padnu u otvorenu nacionalnu izdaju. Ti "šićardžiski rodoljubi" i grlati nacionalisti, Žutilov, Smrdić, Šerbulić (što znači Zmijski), pa "Dušanov potomak" Lepršić i Zelenićka (po kameleonskoj potrebi Plavićka), čija nam imena otkrivaju njihove gnusne karaktere, ti društveni polipi, kameleoni i kukavice dnevno su mijenjali svoja nacionalna uvjerenja, palili protokole krštenih i pljačkali pripadnike drugih narodnosti, a Mađarima su još i krvoločno prijetili. Bježeći u Srbiju, podijelili su novac iz odborske kase, a u Srbiji su za 50 zlatnika izdali Vojvodinu itd. — Jedina dva svijetla lika su pošteni; ali konzervativni piščev rezoner Srbin Gavrilović i Mađar Nađ Pal, koji tu služe kao svijetla pozadina na kojoj treba da se u svoj svojoj gnusobi što vidnije ispolje sramni likovi "rodoljubaca".

Ovo djelo je najcrnja, ali i najdokumentovanija i najistinitija naša satira na lažno rodoljublje, natčovečniji protest i najteža optužba protiv ljudske bezočnosti, nitkovluka i strašne nezahvalnosti prema narodu. Od njegove otrovne gorčine grči nam se srce u bolu, a smijeh nam postaje suv, opor i gorak. — Slika je toliko pesimistična da bismo u nju teško povjerovali kad ne bismo znali da nam ju je dao jedan osvjedočeni prijatelj naroda i poklonik istine. —

Burnu 1848 godinu Sterija nije cjelovito zahvatio. Nije ni imao namjere da ulazi u njenu složenu problematiku izukrštanih interesa, društvenih podvojenosti, skrivenih težnja, ružnih transakcija, ratnih pokreta itd. na jednom širokom podunavskom području. On je bacio jarko svjetlo samo na jedan isječak života u ratnoj pozadini. Cilj mu je bio da tu zahvati lik građanina, laktaša, borca za život i oportuniste utonulog u nevaljalstvima i besprincipijelnosti i da ga, uhvaćena na djelu, demaskira u njegovoj zoološkoj sebičnosti, a zatim da mu utisne žig sramote na čelo i da ga učini odvratnim u  očima miliona čitalaca, koji treba da shvate da su istinska ljubav prema narodu, lična čestitost i borba za istinu nužna obaveza svake jedinke u društvu.

U svojoj tehničkoj organizaciji ovo djelo ima teških mana. Karakteri "rodoljubaca" nisu izdiferencirani, a i sam Gavrilović je bezbojan. Radnja je pravolinearna i troma. Međutim velika vrijednost ove komedije leži u njenoj značajnoj, snažno umjetnički uobličenoj i kondenzovanoj sadržini i u trajnosti teške optužbe i velike istine koja je njome saopštena svijetu.

Jetki satiričar Sterija bio je iza 1860 godine odbačen od građanskih romantičara i zaboravljen sve dok ga Jovan Skerlić nije u ovom vijeku rehabilitovao.

*

Kao pjesnik, Sterija je dao "Davorje", jednu od najpesimističkijih zbirkih stihova u našoj književnosti. — Bolestan, razočaran i zgađen na rđave ljude, na surovi i sivi sistem života, Sterija u "Davorju" uzalud traži odgovor na pitanja o smislu egzistencije čovjeka na ovom svijetu, jer život ljude poji samo bijedom, zlom i patnjom, — kako on to veli, — a zakoni stradanja i bijede svakog pogađaju. Međutim, njegov pesimizam je bio neopravdan u daljoj perspektivi koja je optimistički naviještala dolazak novih oslobodilačkih i pobjedničkih snaga.

Sterijine komedije pretstavljaju naše bogato kulturno nasljeđe, i to kao veliki umjetnički kvalitet i kao realistički vjerno svjedočanstvo vremena koje nam je prethodilo. — Ukoliko nas neke njegove komedije po tematici potsjećaju na djela Moliera, Šekspira i Servantesa, nije nikako po srijedi siromaštvo Sterijine invencije, njegova slaba imagiacija ili nedovoljna kreativna snaga. To je samo dokaz duhovnog srodstva našeg pisca sa porodicom velikih umjetnika koji su jedinstveno zainteresovani na istom širokom čovječanskom planu jer ih sve u umjetničkom stvaranju moćno pokreće plemenita težnja za duhovnim i moralnim preobražajem svijeta. U našim srazmjerama i u našim uslovima prilog Sterijin u tome smislu je krupan i od trajne vrijednosti.


Ljubo Trivić

Predgovor Ljuba Trivića za knjigu
Jovan Sterija Popović
Rodoljupci
Sarajevo, 1954.


[postavljeno 21.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 10, 2010, 12:52:51 am »

**

IZ "ROMANA BEZ ROMANA"

— ODLOMCI —


U predgovoru svoga dela pisac ističe težnju da njim zabavi i nasmeje publiku. U uvodu pisac priča kako je u jednom starom rukopisu, "od vremena Muse Kesedžije", naišao na istoriju o Romanu. On je bio dete lepe i umiljate devojke Roksande i mladog vetropirastog gospodičića Šandora. Roman je bio u detinjstvu vrlo nestašan. Već u osmoj godini oseti jaku naklonost prema oružju. Njegov poočim, sveštenik, daje ga učitelju da izuči nauke. Primitivna nastava, formalističko vaspitanje, romantični romani, neobuzdana mašta "poeta" nakaradno shvatanje da se vrednost čoveka ceni po odelu — sve su to pojave koje Sterija satirički prikazuje.

U šesnaestoj godini poočim da Romanu konja i on se uputi u svet. Putem sanja kojekakve snove, vodi borbu sa majmunima (potsećanje na Don Kihotovu borbu sa ovcama i vetrenjačama!). Goneći majmune Roman prispe pred jednu palatu u kojoj su stanovale lenštine koje su vodile brigu samo o jelu i piću. Roman ih poziva na megdan, ali ga neke pridošlice savladaju, a lenštine predadu kadiji, koji ga baci u tamnicu. O tome se po gradu širi fama. Agina ružna kći Čimpeprič zaljubi se u Romana i oslobodi ga tamnice uz uslov da se venča sa njom. Međutim, Roman ugrabi priliku i utekne od nje u jednoj šumi. Ona se posle uda za jednog čoveka koji je uobražavao da je filosof. Roman dospe u Egipat. Tu mu se u snu događaju čudnovate stvari: dolazi u zemlju magaraca i prisustvuje jednoj žučnoj raspravi o filosofiji. Sterija opširno priča o Sančo Pansinom i o Buridanovom magarcu. Roman u svom lutanju naiđe na jednu prekrasnu devojku koja je na jednom jelenu bežala ispred nekakve zveri. Roman ubije zver, ali devojke dotle nestane: Pisac se sad potsmeva ženidbi radi miraza. Isto tako ironično raspravlja i o ljubavi: "Ljubov je jaki čemer u šećernom sudu". U traženju devojke Roman naiđe na jednog plašljivog čoveka, Agana, i uzme ga za služitelja. Pisac obećava da će roman nastaviti u trećem delu, ali on nije nikad izašao.



O nastavi i vaspitanju

Međutim njegov poočim i za um mu se postara. On ga odvede učitelju mestnom i preporuči ga da osobito za njega brigu vodi, nastavlja ga i čuva. Ko je bio učitelj dobro zna šta je sveštenikova preporuka za učitelja u malom mestancu. On taki Romana načini najetarijim đakom i preda mu prut kojim će ostalu decu u poredak dovoditi. Za kratko vreme Roman tečno nauči čitati i sveštenik razmišljavati stane šta će dalje s njim početi. Pohvalno je povedenije onih koji svoje dete još iz mladih noktiju s onim upozvavati pašte se, koje će im potom u zrelo doba krug delatnosti biti. Tako naprimer koji žele da im sin trgovac bude neprestano mu s krajcarama oko ušiju zveckaju, pretpostavljajući kako je teško novac dobiti; dobro ga s rečma procent, per meso obučavaju, uzajmljuju od njega nekoliko krajcara i posle kratkog vremena to mu isto s intereoom vraćaju; uče ga tužiti se na rđava vremena, uveravati da je stvar crna koja je bela i pr. Ko može posumnjati da od ovakvog neće biti dobar trgovac? — Ko ima volju da mu sin osobiti filosof bude, ili po nemecki Freigeist, on mu u detinjstvu pretstavlja da patka zato leti što ima krila, da guska nije mogla drugojača biti nego guska, da je duga duga, a ne kačni obruč, upoznaje ga sa sistemom Buridana, kako magarac između dva plasta sena crkava od gladi a ne jede niod jednog ni od drugog, budući da obadva ravnim nagonom k jelu vuku itd. — Ko želi unuke dočekati s osobitim prilježanijem goji sina ovoga, svaka tri meseca daje ga meriti, iako se isčisli da mu je sinovno krčme s nekoliko funti teže nego što je pređe bilo, sva familija veseljem toržestvuje.

To isto biva i kod ženskog pola, jer komplimente praviti, savijati se kao lutka, stajati kao na žici, čepiti se i kao miš iz trica, tj. zaljubljeno gledati, i pr. i pr. — to sve mora gospodičva iz mladosti da sebi prisvoji ako misli eroberunge praviti. O prostijim, koji svodu decu na pos'o gone, ovde nije reč.


O odevanju i modi

Haljine prave čoveka, opšta je poslovica, i čitatelji će moji sa mnom zajedno trud položiti za iskusiti kako je Roman odeven bio. Ali kako tamo vidim suščestvo s zamršenaom bradom, s bosim nogama, gde je preko golog tela japundže prebacilo i zlobni smeh s usna ne može da sakrije. On se k meni približuje, daje mi razumeti da me poznaje, da ga poznajem. Ah vi ste, g. ciniče? Otkud tako u ovo vreme; šta vas je privolelo da iz vašeg mirnog bureta iziđete? — O, dobro razumem, vas je moja reč o haljinama vozbudila. Ljubezni gospodin ciniče, vi nećete u svoj zemlji većeg počitatelja naći nego što sam ja; ali šta će vaša teorija i moje k vami počitanije protiv upotreblenija opšteg učiniti? Jeste l' kod prilj Rabenera videli koliku silu lepe haljine imaju? Znajte vi, naprimer, koliko zvezda s istočne, koliko s zapadne strane zemlje ima; znajte o ljubovi bolje nego Ovidije govoriti i utrkujte se s Platonom koliko hoćete, praveći republike; no otidite s ovakovim haljinama ne frajli, jer ona vas ne bi ni pustila kod sebe, nego kod proste seke, videćete hoćete li kakvo blagovolenije zadobiti. O Kratesu neću da mi primer navodite, jedva je Hiparhija bila na svetu. Naprotiv, koliko su se oženili samo zbog tota što su lep frak i lepe pantalone imali? Koliko njih i danas pored prozora frajle Jelice svaju finu čoju nose, koji pravedno reći mogu: omnia mea mecum porto (Sve moje bogatstvo sa sobom nosim) i frajlica ih rado gleda, koja je također sa svilom i kadifom svoje rugobe pokrila, šilje im honere s mnogocenom lepezom, bez koje bi morala jezikom, i naravno, ne uvek dobro izražavati. Najposle sebe onom pokloni u kojega je farba od kaputa njojzi najpovoljnija. — Proča čuda što haljine prave, naći ćete kod našeg Rabenera.


O Fami

Fama je jedna persona koja se iz samih jezika, očiju i ušiju sastoji i osobito ljubopitstvo nabljudava. Ženska, naravno, jer šta je od ženskog ljubopitstva mirno ostalo? S početka muška, no potom se tako osili i tako se rastući goji da je ne jedanput nametla ženi koja je dete nešto suvo imala, da je sina sa zečijim nogama, potom sa zečijom glavom, a najposle pravog zeca rodila. Na svadbi i na daći, na sokaku i na sonmištu, a i u crkvi ona se ukazuje; objavljuje šta se kojegde slučilo, laže i domeće, da bi joj povest prijatnija i verojatnija bila. Kaže u koliko je sati seka Juca sama po sokaku uveče hodila, i rat ili mir po svom načinu uređuje i pravi. Njeni su služitelji novinari, pismopisci paskvilanti i gdekoje vucibatine, koji se od tog hrane, prave od komarca magarca i često celu varoš strahom ili radošću za nos povuku.

___________________

nastavlja — poučava, uči, vaspitava; taki — odmah; povedenije — vladanje, postupak; pašte se — trude se, nastoje; krajcarama — bakarni austriski novac; per meso — na mesec (misli se na mesečni novčani interes); obučavaju — uče; i pr. — i dr(ugo); Freigeist — slobodni duh, slobodni mislilac; Buridan (Žan) — čuveni učenjak iz XIV veka; ravnim nagonom — istom snagom; prilježanijem — marljivošću, staranjem, vrednoćom; goji — vaspitava, podiže; isčisli — izbroji, pokaže; toržestvuje — svetkuje, proslavlja; čepiti se — izvijati; eroberunge (nemačka reč) — uspehe, osvajanja; sal ja negda svetliti usiljavao se — potsmeva se svojim delima "Milan Toplica i Zoraida" i izgubljenom "Dejan i Damjanka"; suščestvo — biće, stvorenje, prilika; japunce — starinski ogrtač za kišu (narodna poslovica: "Posle kiše japundže na treba"); Ah vi ste, g. ciniče — pisac misli na Diogena iz Sinope, cinika, koji se odrekao gotovo svih društvenih potreba i živeo vrlo bedno. O njemu ima poznatih anegdota: kako je živeo u buretu, kako je sa svetiljkom po danu tražio čoveka ulicama atinskim, kako se susreo sa Aleksandrom Makedonskim itd.; počitatelja — poštovaoca; prilj — prijatelj, skraćeno u brzom govoru; Rabenera videli — reč je o Rabenerovoj satiri "Kleider machen Leute" (Odelo čini čoveka); Ovidije (Publije Ovidije Naso) — rimski pesnik, pesnik čuvene zbirke pesama Metamorphoses. Sterija ovde misli na njegovo delo "O ljubavnoj veštini"; s Platonom... praveći republike — misli se na Platonovu ideju o državi, republici, u kojoj će stalež upravljača činiti filosofi i pesnici; blagovolenije — zadovoljstvo, ljubazna pažnja; Krates — pripadnik Platonove Akademije; Hiparhija — žena Kratesova; honere — počasti, ljubaznosti u koketeriji; fama — sluh, glas (napomena piščeva); nabljudava — neguje, stara se oko nečega; na sonmištu — na trgu, na zborištu; slučilo — dogodilo; paskvilanti — oni koji pišu pogrdna pisma, a ne potpisuju ih.


Predgovor Ljuba Trivića za knjigu 
Jovan Sterija Popović
Rodoljupci
Sarajevo, 1954.


[postavljeno 21.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 10, 2010, 12:53:53 am »

**

PRETSLOVIJE


Posle izdanija "Laže i paralaže" mnogi su mi ovakovog roda knjiga ljubitelji često napominjali da ne bi bez polze bilo još štogod na isti način sostaviti i sredstvom pečatnje čitateljima i čitateljkama priopštiti. Ja sam istina mnogo koješta — koje obače iz nekih uzroka na svet izići ne može — sočinio, gdešto pak i na pečatnju izdao; no počem s jedne strane dugovremena bolest pero iz mojih ruku istrgne, s druge pak promenuto zvanije mene za sobom povuče, i nehoteći mi, morala je moja i mogjih prijatelja želja neispunjena ostati. Što pretstojeće šaljivo pozorište na svet izilazi, povod je najviše ovaj: što sam jednom s ljubeznim mojim prijateljem, g. doktorom Pekarovićem, o srebroljubiju besedeći, njemu tvrdo obećao "Tvrdicu" napisati i, ako vredno bude, pečatnji predati. Okružen teretom zvanija moga, za održati prijatelju mome zadanu reč, morao sam, pri slabom sojstavu očiju i celog voopšte tela moga, takoreći časove krasti i k sočineniju ovoga dela posvećivati. No ovde neka niko ne pomisli da je moje namerenije hvaliti se (premda su gdekoji baš ovim povodom to isto napominjali), no iz toga najviše uzroka ovo navodim da se vidi kakve je naša literatura sreće gde sirječ spisatelji sve sile uma svoga na pravitna dela obraćaju, a k sočineniju dela jednog, koje se voopšte celog naroda tiče, samo časove odohnovenija, tj. u kojima spisatelj pišući odmora traži (!!!), posvećivati mogu. Sad kakova sočinenija sledovati moraju, lako se zaključiti može. No ni po čuda! Položenije bo Srbalja zasada je takovo da, ako bi se koji — izuzimam imućne ili one koji su u prizreniju načina života s druge strane obezbeđeni — isključitelno na knjigopisanje odvažio i zvanije svoje prenebregao, lako bi (da ne kažem "izvesno") do nužde i hleba željkati došao, o čem nas ne samo naši, nego i kod samih Engleza spisatelji, kao Butler, koji je, pri svem klasicitetu svoga divnog sočinenija Hudibras, upravo od gladi skapati morao, dovoljno uveravaju.

No ovo kao uzgred. Moje je namerenije pri pisanju "Tvrdice" bilo, uzimajući navlastito na rosuždenije malo, bolje reći nikakvo čislo komedija na našem jeziku, takovo delo napisati, koje bi čitatelja ili gledatelja (jer je vreme, mislim, da se i kod nas teatri zavedu) na zevanje ne nateralo, no pače časove mu briga i domašnjih nezgoda puno razgalilo, a pritom — ako uši slušati ima — i nauku življenja pridodalo.

Naposledak, da ne pomisli tko da je moje namerenije s kir-Janjom narod grčki na poruganije izvoditi. Ja imam dosta uzroka grčki rod ne inače nego s počitanijem pretsretati, a vidovit će čitatelj lako, i bez moga izjasnenija, primetiti zašto je ovo tako uređeno.

Ovom prilikom nužno je i neka grčka izraženija, koja se u delu ovom nahode, rastolkovati, kao pr. Pan Metron Ariston znači: umerenost je polezna; o tis anankis! o nesreće!; škilji, skilos, pseto; hondrokefali, debela glava; kaka isterna, rđav posledak; o tihi, o keros! o srećo, o vreme! eleimosini, milosrdije; apelpisija, očazanije i dr. Druge se reči mogu lako nagađati.

U Vršcu, meseca septemvrija 1837.

Sočinitelj




PREDGOVOR

k drugom izdaniju


Delo ovo imalo je sreću takvo blagavolenije kod čitatelja mojih naći, da se ne samo svi egzemplari koji su izvan prenumeracije ostali u pravom smislu reči razgrabili no da su još sa svih strana ljubitelji dotle s pismima navaljivali, dok im nisam obećao "Tvrdicu" po drugi put na svet izdati. Ja sam pozorište ovo pri vtorom izdaniju s jednim licem umnožio, no s otim mislim da se delu ništa nije škodilo. Ništa manje, ako bi se ko našao kome ovo ne bi bilo po volji, tome kao preki lek preporučujem svuda, što mu se god ne dopada, perom nekoliko puta prevući i s otim ćud svoju zadovoljiti. Ovo se sredstvo kod svake knjige slobodno upotrebiti može, s otim više što je pomoć očevidna, a za recept se ništa ne plaća. — Međutim, pri povtoritelnom izdavanju veselog ovog pozorišta ništa drugo ne želim osim da ono, prilikom prvog izdanija zadobiveno već blagovolenije i sada i dalje zadrži, i radoveću se ako delo ovo kadro bude moje ime i u po-nmje vekove s istim dejstvom koje sad proizvodi preneti i zadržati.

Sočinitelj





________________________

polze — koristi; pečatnje — štampe; obače — tek, pak, čak; počem — pošto, jer; zvanije — zvanje, poziv, zanimanje; šaljivo pozorište — ovde Sterija misli na komediju; voopšte — uopšte; sirječ — naime, to jest; prizreniju — uzroku, obziru, preziru; Butler (prema današnjem izgovoru Batler) — Samuel, engleski pesnik (1612—1680). Pisac poznate satiričke epske pesme Hudibras; čislo — broj, količina; pače — štaviše; izraženija — izraze, reči; rastolkovati — protumačiti, objasniti; egzemplari — primerci; prenumeracije — pretplate, stari način kupljenja pretplate kojim su se služili pisci radi štampanja svojih dela, a imena "prenumeranata", tj. pretplatnika, objavljivali su na kraju knjige; vtorom — drugom; izdaniju — izdanju; s jednim licem umnožio — s kir-Dimom, koji nije bio u prvom izdanju dela; povtoritelnom — ponovnom.

[postavljeno 22.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 10, 2010, 12:55:23 am »

**

PRETSLOVIJE

Šta su ovi naši spisatelji naumili? (čuje se glas u društvu, gdi se karte dele, ili čaše cede, ili se uz muziku igra). Ne dadu nam ni danuti, nego knjigu za knjigom. Kakvo je opet ovo čudo: "Pokondirena tikva!" — "Pokondirena tikva", gospodo moja, jest tako zovomo veselo pozorište koje sam ja dolu nižajše potpisani sočiniti ščastije imao za vašu, ako soizvolite čitati, kako polzu, tako i zabavu. — "Zabavu? Ha, ha, ha! — To će biti unterhaltung? Hi, hi, hi!" — Ja znam, moja visokopočitajema gospože, da bih pet puti više prenumeranata imao da sam objavlenije na kakav vseobšti bal izdao nego na "Pokondirenu tikvu", ali što ću kad me je stroga sudbina na knjigopisanje opredelila. — "Gospodin spisatelj, nemojte vi biti tako oštrljatonosati, zašto ako vas počnemo mi, salva venia žene kritizirati, nećete se znati ni vi, ni vaša knjiga, jer mi ako i na bal odlazimo, opet zato pamet ne gubimo". — S oproštenjem, gospože, moje namerenije nije bilo vređati, jer ja sam naučio razliku praviti između crnog i belog, ali opet mi zato, gospože, zameriti ne možete što velim da je uvek bolje čitati kakvu poleznu knjigu, nego na bal ići, jer se na balu mnogo protivu sastava tela čini; tamo se preko mere igra i skače: ne spava se po celu noć, bogzna šta se još dogoditi može, koje neugodnosti čoveka pri čitanju kakove knjige otnjud napasti ne mogu. — "Gospodin ferfaser"! — "Na službi, frajlice!" — "Jednu reč na uvo: Ali, um Gottes Willen, g. ferfaser, šta su vam devojke i žene skrivile te toliko na njih atakirate? Tako ste nas u pređašnjem vašem delu napali s Jelicom, sad nam opet Femu pretstavljate. Ko vas je postavio arendatorom? Vi znate kako je i vama kad vam ko vaša suvoparna sočinenija kritizira. A što na modu vičete, sami se izdajete da vam je plitak mozak, jer kad bi se i vi sad onako obukli kao što se vaš ded nosio, šta mislite, da li bi vam se i vrapci smejali?" Moja lepa frajlice, žao mi je što ste mene radi ta vaša mala ustanca zaoštrili. Ja na modu nimalo ne vičem, nego na zloupotreblenije, na preterivanje ili, kako vi zovete, Ubertreibung. To je, frajlice, ono što se iskorenjivati mora i što ja oporočavam, a ne moda. Što se pak Jelice i Feme tiče i tu mi zameriti ne možete, jer ja činim moju dužnost. Vidite, frajlice, ja dođem, naprimer, k vami na posješčenije, vi mi taki počnete uši nabijati kako vas je šnajder prevario, nije vam načinio haljinu po poslednjem žurnalu. Kako se onaj i onaj grubo pokazao, u komplimentu dva prsta falio od mere; kako je neka drugarica na balu nameštala lokne, u igri izgubila takt, i ovakove stvari tisućama. Na ovakav razgovor šta znam drugo raditi nego smejati se, a smejati se bez vas, bilo bi od mene grubijanstvo; moram i vas, kao što vi zovete, unterhaltovati, i tako unterhaltujući vas i prepovedajući što sam kojegde čuo i video, izilazi "Pokondirena tikva". je li tako, gospodična?

U Vršcu, 1830.
                                                   
Vaš sluga, Sočinitelj




D O D A T A K


Delo ovo, kao što se gore vidi, sočinjeno je bilo godine 1830, taki posle "Laže i paralaže"; no iz toga najviše uzroka nije se na svet izdati moglo što je Ružičić takovu rolu igrao koja bi gdikom zazorna biti mogla. Da bi pak delo ovo — kakvo je takvo je — u mraku ne ležalo, preduzeo je sočinitelj Ružičiću neviniju rolu dati i to u vreme kad je nečajnom žalošću opterećeni duh svoj s otim razgaliti mislio. Da li nakalameni Ružičića karakter svom teženju odgovara, ne znam; to znam da ne bi pozorište ovo bez dejstva ostalo kad bi mogućno bilo prvobitnu mu rolu zadržati. Najposle, da ne pomisli ko da mi je scena, koja se u Rodoljupcu od G. Čokrljana izdatom pečatana nahodi, ko izmeni ovoj povod dala, jer je i ona iz moga pera proistekla.

U Vršcu, meseca septemvrija 1837.

J. S. P.




____________________

zovomo — zvano; ferfaser — pisac; um Gottes Willen — za ime božje; atakirate — napadate, nasrćete; u pređašnjem delu s Jelicom napali — reč je o komediji "Laža i paralaža", u kojoj se ismeva Jeličina nezdrava težnja za gospodstvom; arendatorom — onim koji je dobio pravo na korišćenje nečega; sočinenija — književni sastav, književno delo; oporočavam — osuđujem, osporavam; posješčenije — posetu:; taki — odmah, neposredno; rolu — ulogu; nečajnom — neočekivanom.

[postavljeno 22.01.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Novembar 10, 2010, 01:02:26 am »

**

JOVAN STERIJA POPOVIĆ









Milorad Najdanović
Žuta gošća u srpskoj književnosti
književnoistorijski portreti
pisaca-grudobolnika
NOLIT
Beograd, 1973
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Novembar 10, 2010, 01:12:04 am »

*

JOVAN STERIJA POPOVIĆ — PROFESOR LICEJA


Jedan iz plejade srpskih pravnih pisaca iz 19. veka koji je po svom profesionalnom radu i angažovanju značajan za razvoj srpske pravne nauke i pravničkog obrazovanja je i Jovan Sterija Popović, koji je širokoj javnosti poznatiji kao književnik. Sterijin književni opus bacio je u zasenak njegov doprinos razvoju naše pravne misli iako je Sterija bio pravnik po obrazovanju i, pored književnih dela po kojima je poznat i slavan, napisao je i objavio preko šezdesetak stručnih radova, među kojima je i veliki broj udžbenika iz različitih naučnih oblasti.

Malo je poznato da Jovan Sterija Popović pripada prvoj generaciji srpskih profesora prava koji su delovali u periodu kad je Licej premešten iz Kragujevca u Beograd i kad je dobio prvu godinu studija prava. U vreme kad je u Srbiji bilo malo pismenih stanovnika i kad je započelo školovanje prvih pravnika, na Liceju su utemeljene pojedine savremene nastavno-naučne discipline i kreirani prvi programi obrazovanja pravničkih kadrova u Srbiji. Za to je posebno zaslužan sam Jovan Sterija Popović. Kao jedan od prvih nastavnika prava na Liceju, Jovan Sterija Popović je uveo građansko procesno pravo, kao nastavno-naučnu disciplinu, u nastavni program Liceja, na samom početku njegovog rada i kreirao prvi nastavni program za ovaj nastavni predmet.

Jovan Sterija Popović, jedan iz plejade školovanih Srba koji su živeli u Austrougarskoj, postao je profesor na Liceju, u svojoj tridesetičetvrtoj godini života. Posle završenih studija prava u Kežmarku (Slovačka), profesure u gimnaziji i prakse u advokaturi, Jovan Sterija Popović se javio na konkurs koji su objavile srpske vlasti za nastavnika u Liceju 1840. godine.

U prijavi na konkurs upućenoj Ministarstvu prosvete, Jovan Sterija Popović je, između ostalog, naveo da je položio advokatski ispit sa pohvalnim uspehom, da je bio zakleti advokat sa iskustvom u parničnim stvarima, da poznaje mađarsko i austrijsko pravo i da je objavljivao radove na srpskom i latinskom jeziku. Pored toga, Sterija Popović je u prijavi naveo da želi da njegovo angažovanje kao profesora bude tretirano kao probni rad, ali tako da on potraje duže zbog složenosti i značaja profesorskog posla koji zahteva ozbiljnu pripremu i proveru, kao i da bi profesorska plata, zbog skupoće i teškoće oko nabavke literature, trebalo da iznosi 800 talira godišnje.

Pored Jovana Sterije Popovića, na konkurs su se javila još dva kandidata. Ministarstvo prosvete i Savet su se odlučili za Steriju Popovića zbog njegovog uspeha u obrazovanju, praktičnog iskustva, sposobnosti i književnog ugleda. Sterija je odmah pozvan da dođe u Srbiju i da započne sa radom u nastavi. Sterija je, pošto je dobio pasoš i saglasnost austrougarskih vlasti, odmah došao u Srbiju i započeo svoju profesorsku karijeru kao privremeni profesor. Relativno brzo, zbog postignutih uspeha u nastavnom radu, Sterija Popović je postao redovni ("dejstvitelen") profesor Liceja.

Ukaz o njegovom postavljenju za profesora Liceja knez Mihajlo je potpisao novembra 1840. godine i Sterija je položio zakletvu decembra 1840. godine.

U toku svoje profesorske karijere na Liceju, započete u jesen 1840. godine, koja je trajala do oktobra 1942. godine, kada je postao načelnik prosvetnog odeljenja Minstarstva prosvete, Jovan Sterija Popović je predavao na Liceju Prirodno pravo i Kurijalni štil i Sudejski red pri građanskim parnicama.

Predavanja iz Prirodnog prava, prema Rajićevom nastavnom planu, Sterija je držao 1840/41 u Kragujevcu i 1841/42 godine u Beogradu, sa fondom od šest časova nedeljno. Rukopis ovih njegovih predavanja, koji je sačuvan, objavljen je tek 1995. godine.

Jovan Sterija Popović je sam kreirao nastavni program Prirodno pravo koje je predstavljalo uvodni predmet u pravničko obrazovanje i pružalo elementarna znanja o pravu kao društvenom fenomenu. Program prirodnog prava obuhvatao je oblast teorije prava, privatnog prava, teorije države i međunarodnog prava. Literarnu podlogu njegovih predavanja činilo je tridesetijedno delo na nemačkom i latinskom jeziku.

U vreme kad je započelo školovanje prvih pravničkih kadova na Liceju, rad na donošenju Građanskog zakonika bio je još uvek u toku tako da nije bilo uslova da profesori prava drže predavanja iz građanskog prava, niti su prvi školovani pravnici na Liceju mogli da steknu osnovna pozitivnopravna znanja iz domena građanskog materijalnog prava. To je i bio razlog što se Jovan Sterija Popović zalagao za uvođenje rimskog prava u nastavni plan Liceja kako bi prvi srpski pravnici školovani u zemlji stekli elementarna znanja iz građanskog prava. Svoj predlog za uvođenje rimskog prava u nastavni plan Liceja obrazlagao je, između ostalog, i time što je rimsko pravo temelj i osnov svim građanskim zakonicima i što se ono predaje i izučava na evropskim univerzitetima. Sterija je imao i želju i nameru da predaje rimsko pravo. Da bi mogao da se blagovremeno pripremi za nastavu iz ovog predmeta, Sterija je molio da Ministarstvo blagovremeno donese odluku o njegovom predlogu da Rimsko pravo uđe u nastavni plan Liceja da bi se on preko letnjeg raspusta pripremio za nastavu iz ovog predmeta tako što bi pripremio "kompendijum". Iz toga se vidi da je Sterija imao nameru da sačini neku vrstu priručnog udžbenika.

Ministarstvo prosvete je poslalo profesora Steriju Popovića u Beč da prisustvuje ispitima srpskih pitomaca koji su se školovali u Beču. Za vreme svog boravka u Beču, Sterija je upoznao Vuka Karadžića sa svojim idejama o nastavi iz rimskog prava na Liceju i, zahvaljujući angažovanju Vuka Karadžića, odobren je Sterijin program za nastavu iz rimskog prava i preporučeno mu je da započne sa pripremama i da se u toku svog boravka u Beču snabde neophodnom literaturom. Kasnije, kad je 1844. godine donet Srpski građanski zakonik, sâm Sterija je, kao načelnik Ministarstva prosvete, doneo akt o promeni nastavnog plana i predavanja iz građanskog prava uvrstio u nastavni plan.

Izučavanje građanskog procesnog prava u Srbiji započelo je 1841. godine na Liceju upravo zahvaljujući Jovanu Steriji Popoviću.

Prva predavanja iz građanskog procesnog prava Jovan Sterija Popović održao je u letnjem semestru šk. 1840/41 godine kao "Uvod u sudejski građanski red i kurijalni štil". Iz samog naslova kursa vidi se da su predavanja obuhvatala, pored građanskog sudskog postupka, i sudski (formalistički) stil.

Potrebu za nastavom iz civilne procedure objasnio je sam Sterija Popović u pismu koje je uputio Ministarstvu prosvete 14. juna 1841. godine, pošto je samoinicijativno održao nastavu iz ovog predmeta. Ministarstvo je prihvatilo njegov predlog 17. juna 1841. godine, i građansko procesno pravo je postalo deo nastavnog plana Liceja. Kasnije, prema nastavnim planovima koji su važili za Veliku školu, građansko procesno pravo je postalo neophodan i stalni predmet na studijama prava.

Sterija je bio motivisan nizom razloga da samoinicijativno započne sa nastavom iz građanskog sudskog postupka. S jedne strane, to je, nesumnjivo, posledica samog Sterijinog koncepta prirodnog prava. Sterija je smatrao da pojedinci i građani imaju razna i različita subjektivna prava, koja su prirodna i urođena. Samo postojanje građanskih subjektivnih prava, po prirodi stvari, nalaže i postojanje pravila o njihovoj sudskoj zaštiti u parnici ukoliko ona eventualno budu povređena. S druge strane, postojala je i neophodna normativna osnova. Ustav Knjaževstva Srbije od 1838. godine, kojim je bila obuhvaćena osnovna ustavna materija, priznao je, pored političkih, i građanska prava u skladu sa osnovnim političkim i ekonomskim principima tadašnjeg buržoaskog društva. Iako se među garantovanim pravima građana nije nalazilo i pravo na pravnu zaštitu, kao posebno javno subjektivno pravo, Ustavom je bila obezbeđena i garantovana sudska zaštita jer je bila predviđena organizacija sudova i njihova nadležnost i proklamovan princip zakonitosti. Zbog toga je bilo sasvim prirodno da budući pravnici u toku svog školovanja izuče organizaciju pravosuđa i sudsku proceduru, kao metod sudske zaštite građanskih subjektivnih prava. Pored toga, stanje kadrova u tadašnjem pravosuđu nesumnjivo je ukazivalo na potrebu da se u program obrazovanja pravničkih kadrova uključi i izučavanje civilne procedure.

Sterija je u toku svog školovanja izučavao građansko procesno pravo, koje je, kao advokat, primenjivao u praksi i bio je duboko svestan značaja civilne procedure, ne samo za očuvanje pravnog sistema jedne države, uspostavljanje zakonitosti i vladavine prava, već i za zaštitu subjektivnih građanskih prava pojedinaca.

U aktu koji je uputio Ministarstvu prosvete, pošto je nastavu održao i samoinicijativno proširio nastavni program, Sterija objašnjava da je to učinio iz ljubavi prema opštem napretku.

Ministarstvo prosvete je prihvatilo Sterijin predlog 17. juna 1841. godine i građansko procesno pravo je postalo nastavna disciplina koja se predaje i ocenjuje na ispitima.

U vreme kad je Sterija započeo prva predavanja iz građanskog sudskog postupka, organizacionim propisima u Srbiji su bili ustanovljeni sudovi, kao specijalizovani organi za pružanje pravne zaštite. Normativnu podlogu njegovih predavanja iz predstavljale su, pre svega, odredbe Ustava Knjaževstva Srbije od 1838. godine. Odredbama čl. 30—37. ovog Ustava bile su postavljene osnove sudske organizacije. Ustanovljena su tri suda za "ispunenie pravosudija": primiritelni sudovi u selima, prvostepeni sudovi u varošima i Veliki (Apelacioni) sud u prestonici. Sudstvo je potpuno bilo uređeno Privremenim ustrojstvom primiritelnih sudova od 17. juna 1839. godine, Ustojstvom okružnih sudova i Ustrojstvom Velikog (Apelacionog) suda od 26. 1. 1840.

Predavanja o sudovima i njihovoj organizaciji bila su predmet izučavanja i u drugim nastavnim disciplinama koje su se predavale na Liceju.

Zahvaljujući Steriji Popoviću, građansko procesno pravo je definitivno postalo predmet samostalne naučne discipline koja se izučavala na Liceju kao deo pravničkog obrazovanja. Sterija je, kao idejni tvorac prvog nastavnog programa iz građanskog procesnog prava, istovremeno započeo prvu teorijsku obradu građanskog procesnog prava. To je, istovremeno, bio i neoboriv dokaz da građansko procesno pravo predstavlja samostalnu granu javnog prava, različitu od privatnog građanskog prava. To pokazuje, istovremeno, da su se i u Srbiji onog doba, na naučnom planu, pratili i sledili tokovi evropske pravne misli i da Srbija onog vremena, zahvaljujući Steriji Popoviću, nikako i nipošto nije bila naučna provincija.

Sterijin program građanskog procesnog prava pokazuje da je on u okviru ove nastavno-naučne discipline predavao, pored parničnog procesnog prava i izvršno procesno pravo u skladu sa shvatanjem koje je dominiralo i u zakonodavstvu i u teoriji onog vremena. Sam postupak izvršenja tretiran je kao prirodno i pravno produženje parničnog postupka. On se nije razdvajao od parničnog postupka, kao postupka utvrđenja, niti se tretirao kao samostalna institucija. Sterija je, u skladu sa tada vladajućim shvatanjima o odnosu parničnog i izvršnog postupka, smatrao da parnični i izvršni postupak nisu zasebne pojave već dva povezana stadijuma građanske parnice koja obuhvata, s jedne strane, utvrđenje, a s druge strane, prinudno izvršenje spornih i povređenih subjektivnih građanskih prava. Sterija Popović tretira izvršni postupak kao deo sporne jurisdikcije u kojoj on predstavlja završnu fazu parnice. U toj fazi postupka, sud konačno sprovodi prinudno izvršenje građanskog subjektivnog prava da bi se uspostavio narušeni poredak objektivnog prava.

Najveći broj tema u Sterijinom programu zauzimaju pitanja koja se odnose na dokazivanje i pojedina dokazna sredstva, što je, s jedne strane, u skladu sa tadašnjim shvatanjima o značaju dokazivanja za rešavanje spora, a s druge strane, pokazuje da je Sterija, zahvaljujući svom praktičnom iskustvu u advokaturi, znao značaj dokazivanja za utvrđivanje istinitosti spornih činjenica i zakonitost odluke kojom se rešava spor.

Sterija Popović je nastojao da nastavu na Liceju unapredi nizom mera da bi studenti stekli što kvalitetnije znanje i neophodne pravničke veštine. Zbog toga su na prvom godišnjem ispitu pravnika, studenti Liceja su polagali usmeni i pismeni ispit iz građanskog procesnog prava.

Pismeni ispit je imao praktični karakter. Praktični deo ispita obuhvatao je tri zadatka na kojima se proveravalo znanje iz parničnog postupka. Sterija je studentima zadavao, kao praktični zadatak, da napišu tužbu, odbranu ili presudu. Pismeni, praktični deo ispita, Sterija je, sa ispitnim zapisnicima, dostavljao Ministarstvu prosvete.

Jovan Sterija Popović je posebnu pažnju poklanjao nastavnim metodama. Posebno je značajno da je bio protiv ondašnje mehaničke metode u nastavi koja se svodila na diktiranje ("kazivanje u pero") zbog nedostatka udžbenika. S druge strane, hvatanje beležaka po diktatu, nije dovoljno za ozbiljno studiranje. Nažalost, za razliku od Prirodnog prava, nisu sačuvana Sterijina predavanja iz građanskog procesnog prava koja bi, zbog njegovog poznatog zalaganja za izgradnju naučne terminologije, bila dragocen izvor saznanja o njegovim naučnim stavovima.


*   *   *

Nesumnjivo je da je Jovan Sterija Popović, kao prvi nastavnik građanskog procesnog prava u Srbiji, postavio našoj procesnoj nauci njene temelje i tako fundirao njen dalji razvoj i izgradnju.

Prof. dr Gordana Stanković, Pravni fakultet Univerziteta u Nišu
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Novembar 10, 2010, 01:12:44 am »

*
OTAC SRPSKOG DON KIHOTA


ROMAN NA KONJU

Jovan Sterija Popović voleo je da na šaljiv način prikaže stvarnost svog vremena, kroz smeh stavlja ozbiljne zamerke društvu u kome je živeo. Činio je to ne samo kroz čuvene komedije, već i u svom romanu, prvom takve vrste kod nas

Nisu nam sve knjige na korist, ima i onih štetnih. Knjige, štaviše, mogu da imaju poguban uticaj na čitaoca. Iako se to od njih ne bi očekivalo, budući da se obično protive svakoj vrsti zabrana, ovakve reči znali su da zagrme i pisci. Najpoznatiji primer je lekcija koju je o viteškim romanima održao Migel de Servantes. Bolje od svakog eseja, rasprave, kritike, napisao je roman o romanu, priču o plemiću koga su zaludele neverovatne viteške avanture iz tada omiljene lektire, koji je poverovao u njihove nelogičnosti i odlučio da i sam postane lutajući vitez i oslobađa svet i lepe gospe od raznih pošasti.
 
Preslikan u stvarni svet, svet viteških romana postao je smešan i apsurdan, svima osim glavnom junaku Servantesovog dela, Don Kihotu, koji je ozbiljno shvatio svoju ulogu i smislenost pustolovina o kojima je čitao u viteškim romanima. Popularnost ovakvog i sličnog štiva imala je oblike prave epidemije, ta zarazna literatura zahvatila je i naše prostore u 19. veku, našla tu svoje pisce i svoje obožavatelje. I kod nas se, međutim, našao pisac koji je odlučio da stane na kraj toj modi i ismeje je, ne u obliku eseja, kritike, već romana. Koga je boljeg tadašnja srpska književnost mogla da ima od najvećeg komediografa svog doba — Jovana Sterije Popovića. I ko je mogao da bude pouzdaniji svedok loših strana viteških romana od pisca koji ih je nekad i sam sastavljao.
 
TOPLICA U SUZAMA
 
Bilo mu je svega dvadeset i jedna godina kada je, sledeći modu svog vremena, Sterija pisao romane o pustolovinama hrabrih junaka, njihovoj ljubavi prema lepim gospođicama, vernosti otadžbini, putovanjima u daleke zemlje i herojskim podvizima.

Izmišljena ljubavna priča umotana u istorijsko ruho srpskog srednjovekovlja, bio je to oprobani recept koji su romanopisci često koristili. Mladi književnik, koji će dve godine kasnije napisati prvu u nizu velikih komedija, "Lažu i paralažu", izabrao je da zabavi čitaoce ljubavlju srpskog viteza i mavarske, arapske princeze, a sve u vreme Kosovske bitke. Sasvim uobičajeno za to vreme bilo je i preuzimanje građe iz stranih književnosti i drugih izvora. I tu Sterija sledi duh vremena. Radnju je preuzeo iz romana "Gonzalvo od Kordove ili ponovo osvojena Granada" francuskog pisca Florijana iz 18. veka, dok se za opis Kosovske bitke služio "Istorijom raznih slovenskih naroda" Jovana Rajića.

"Posrbljeni" špansko-mavarski roman i nakalemljena građa iz nacionalne istorije izrodili su Sterijin roman prvenac "Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida". Pisac nam preporučuje da se zabavimo, ali i poučimo čitajući o Kosovskom boju u "romantičesku odeždu uvijenom", kao i da se bliže upoznamo s Arapima, kojima je posvećeno nekoliko poglavlja romana, a o kojima pretežno slušamo iz usta lepe princeze Zoraide. I Kosovski boj i arapski narod u pozadini su dešavanja.
 
Glavni tok radnje prepušten je ljubavnicima, lepom, visokom srpskom vitezu Milanu Toplici i Zoraidi. Ne treba nam mnogo da prepoznamo toliko puta napisanu priču o zabranjenoj ljubavi, rastrzanosti zaljubljenih između sopstvenih osećanja i dužnosti prema porodici, ovom slučaju i otadžbini. Priča ima očekivano tragičan kraj, budući da glavni junak Milan Toplica, kako znamo iz epske poezije, nije preživeo Kosovski boj — pitanje je bilo samo koliko će Sterija u svom romanu naglasiti tragičnost njegove smrti i junaštvo kojim se odlikovao u bici. Pobratim Kosančić Ivana i Obilić Miloša iz epske poezije, koji uhodi tursku vojsku, u Sterijinom romanu postaje vrsta lutajućeg viteza. On putuje dalekim zemljama, doživljava brojne pustolovine, prerušava se i spasava zarobljeništva, savlađuje neprijatelje i, kao obavezni deo "viteškog repertoara" spasava lepu Zoraidu od mrskih otmičara.

Živeći u doba sentimentalizma, Sterija nije mogao da zaboravi prenaglašena osećanja, često prolivanje suza, čak i srpskih vitezova, koji u narodnim pesmama onako smireno odlaze u odsudni boj, zakletve vernosti i govore natrpane preteranim i neuverljivim osećanjima. U Sterijino vreme, međutim, duvaju i drugi, novi vetrovi. Već tada se oseća da je kalup ovakvih romana potrošen i prevaziđen. Više nego vreme u kome je živeo, raskidu s takvim pisanjem doprinela je Sterijina stvaralačka ličnost.
 
Isuviše pronicljiv, s okom izoštrenim za detalje, sklon satiri, vešt jezikoslovac, osetljiv na društvene mane, nije dugo mogao da ostane posvećen pisanju romana koji su podrazumevali lažne suze, izmišljenu stvarnost i izveštačene junake. Sazrelo je vreme da mladi romanopisac počne da stvara ono u čemu se će pokazati kao najbolji: komediju. Komediograf je, verovatno, i bio taj kome je posle četiri godine palo na pamet da se nasmeje svojim mladalačkim pokušajima, ali i celoj generaciji tadašnjih romanopisaca.
 
ROMAN BEZ ROMANA
 
Pre nego što je sabrao sve mane tadašnjih romana, Sterija im je dao još jednu šansu — počeo je da piše novi roman, "Padenije bosanskog carstva ili Dejan i Damjanka". Iako je imao gotov siže, Sterija ga nikad nije završio. Posle dve godine, 1832, nastaje jedno sasvim drugačije delo, "Roman bez romana", prvi antiroman u srpskoj književnosti, kako su ga kritičari krstili.
 
Podsetiće nas na Servantesovog "Don Kihota": i ovde jedan obožavalac viteških romana, nadahnut omiljenom lektirom, kreće u svet da traži pustolovine. Čak jaše na kobili čije je ime ženska varijanta imena konja njegovog španskog "kolege" — Rosinanta. Pošto mu je u detinjstvu jedan sveštenik prorekao da će mu se u životu desiti mnoga čuda, majka mu daje ime Roman — jer čuda se u romanima dešavaju. Možda bi taj dečak drugačije prošao kao mladić da uz sebe nije imao dvoje ljubitelja viteških romana koji su mu omileli takvu lektiru — majku i sveštenika koji se kasnije brinuo o njemu. Njegovi staraoci uverili su ga i u njegovu izuzetnost, zbog čega on u šesnaestoj napušta dom i kreće u poteru za svojom viteškom sudbinom.
 
Kao i u svetu Don Kihota, stvarnost u njegovoj uobrazilji postaje poziv na podvig i junaštvo. Kao ljute neprijatelje, Roman napada majmune okupljene pod nekim drvetom, juriša na zamak za koji je uveren da je začaran i da ga treba osloboditi od nečistih sila, oslobađa se tamnice uz pomoć nezgrapne agine kćeri s još nezgrapnijim imenom Čimperpič. Iako junaka, po viteškim običajima, treba da spase lepa devojka, Roman se miri sa sudbinom da će svoju lepu gospu morati da potraži na drugom mestu, a jadnu Čimperpič nejunački ostavlja samu u šumi. Uporan da nađe lepoticu željnu da je oslobodi hrabri vitez, u šumi ugleda devojku koja jaše na jelenu i odlučuje da je to gospodarica njegovog srca zbog koje će preduzeti brojne junačke poduhvate. Od zamisli da postane vitez, u doba kad su ti junaci u oklopu davna prošlost, do ideje da traga za nepoznatom devojkom kako bi osvajao njeno srce, Roman osmišljava svoj život po obrascu neverovatnih pustolovina iz viteških i pseudoistorijskih romana. I sveštenik, njegov staratelj, ljubitelj je ovog štiva.
 
Pisac nas obaveštava da on čita "Velimira i Bosiljku" i "Ljubomira u Jelisijumu". Roman ima na umu junake ovih romana, on juri po stvarnom svetu njihove izmišljene pustolovine. Pominjući direktno lektiru koja je od njegovog junaka napravila umišljenog viteza, Sterija se obračunao s još jednim mladalačkim idealom, sa svojim nekadašnjim uzorom, omiljenim romanopiscem Milovanom Vidakovićem.
 
UČITELJ I UČENIK
 
"No kad drugu čast Ljubomira u Jelisijumu pročita, opet u svoj prvi element dođe. Ah, Burjam, Burjam! Kakva je to slava, kako mačevi sevaju, kako štitovi ječe, brda se tresu, a on na konju i peške leti, kako neprijatelji pred njim kao muve padaju!" Pisac "Ljubomira u Jelisijumu" i "Velimira i Bosiljke", Milovan Vidaković, pogubno je svojim delima uticao na zdrav razum i rasuđivanje Sterijinog junaka. Sličan uticaj, doduše, imaće i "Robinzon Kruso" Danijela Defoa: "On (Roman) zapita svog poočima gde su ostrovi na kojima divjaci žive, da on k njima otide, pak da vidi bi l’ ga smeli zaklati i izesti."

Ono što nije uobrazilja, kao Romanove ideje o junaštvu i pustolovinama, jeste činjenica da su i Vidakovićevi romani, ali i uzgred pomenuti Defoov "Robinzon Kruso", bili vrlo čitani. Ni Sterija nije bio imun od toga. Kao što smo videli, i sam je pisao takva dela, a uzor mu je bio upravo Vidaković, kao tada najistaknutiji i najuticajniji predstavnik tog žanra. Možda bismo mogli da kažemo da je Sterija bio malo uverljiviji od svog uzora, da istorija u njegovim romanima deluje malo bliže istini. U velikoj meri, opis boja na Kosovu odgovara predstavama tog vremena i onome za šta se u Sterijino vreme veruje da je bilo istorijska istina, kao, na primer, da je Vuk Branković izdao kneza Lazara prebegavši Turcima. Ne treba zaboraviti, ipak, da se u Sterijinom romanu na strani sultana Murata i Turaka bori čitava galerija likova, Arapa, preuzetih iz španskog romana, a da se pobratim Miloša Obilića Milan Toplica s gorkim suzama oprašta od svoje drage.

Komediograf nije mogao da bude ništa bolji u pisanju takvog štiva od Vidakovića jer je takve romane jednostavno pregazilo vreme, a njihova forma bila je odavno prevaziđena i naivna. Nije se, međutim, kako bi se očekivalo, Sterija odrekao svog učitelja. Podsmešljivo se osvrnuo na njegove romane, ali "naš starac Vidakovič" dobiće priznanje od bivšeg učenika. U jednom kasnijem zapisu izveštava nas Sterija da je u Pešti umro Vidaković "čemerno, bedno, u najvećoj sirotinji". Glasovi podsmeha ugušili su ga u očima "lakomislenog naroda", ugušili su "sve ono dobro što nam je učinio onda kad su njegovi podsmevači u ljuski bili". Da, Vidaković je bio slabo obrazovan, nikako nije hteo da ide za duhom svog vremena, već se oslanjao na romane čije je vreme prošlo, piše Sterija, ali mnogi su sledili njegov uzor, pa i on sam "s umilenijem opominjem djejstvija koja su Vidakovićeve knjige na mene, u detinstvu mome činile".

Mnogo više od dejstva koje su njegovi romani mogli da imaju na čitaoce i njihovu uobrazilju, Sterija je kivan na licemere koji su odbacili omiljenog pisca, začetnika srpskog romana i jednog od najuticajnijih među romanopiscima koji su došli posle njega. "Naš starac Vidakovič, pisao je kako je znao, i zaista niko ga ne može osuditi da je rđavo pisao..."
 
VREME I FEME
 
Ne bi Sterija bio to što jeste da nije i u ovom svom poduhvatu zahvatio široko i obuhvatio ne samo viteške romane, već i njihove čitaoce, celo jedno društvo koje voli da im pisci ugađaju, njihove poze i "unterhaltovanje". Ako u onome što se dešava Romanu nema ničeg što ima bilo kakve veze sa stvarnošću, zahvaljujući opaskama i komentarima pisca upoznajemo društvo u kome je Sterija živeo i stvarnost koja ga je okruživala.
 
Mnogo više nego što ga je zanimalo da ispriča pripovest o Romanu, pisca je zabavljalo da stalno prekida svoje pripovedanje upadicama, mogućim pitanjima koje bi čitaoci mogli da postave i odgovorima na njih. On vodi izmišljeni razgovor s čitateljkama, objašnjava im, komentariše delove romana, odgovara na njihova pitanja. Kad Muhamedov magarac opisuje put na Mesec, što je sve deo Romanovog sna, čitateljke se zanimaju kakva je moda na Mesecu, kakvi su balovi i kako se gospođe drže. One bi htele da čuju ljubavnu priču u romanu, po kalupu na koji su navikle u takvim štivima, smeju se imenu nesrećne Čimperpič, radoznale su da čuju više o Romanovom detinjstvu. Čitateljke Sterijinog romana vole češljeve iz Pariza, jure modu, zovu se Mendin, Siren, Mari, umesto "paorskog" Manda, Sara, Mara, vole da dodaju prezimenu "od" da bi ličilo na titulu, pa postaju gospoja od Prelić.
Romaneskno štivo povod je za brojna piščeva zapažanja, a ona se ne tiču samo žena: piše Sterija o onima koji vole da se upuštaju u prazno filozofiranje, zapostavljajući svoje poslove, bezobrazluku momaka iz visokih kuća koji ne poštuju devojke i gospodičnama koje od detinjstva uče da se prenemažu, roditeljima koji decu prepuštaju sluškinjama i dojkinjama, umesto da sami o njima brinu, onima koji gledaju sjajno odelo, a ne čoveka u njemu, brakovima iz interesa. Čitateljke mu ne dozvoljavaju da pripovest počne iznenada, opisom kako Roman jaše kroz Egipat.

U uobičajenom maniru tadašnjih romanopisaca, Sterija se poziva na stari rukopis koji izveštava o junaku. Rukopis je oštećen na mnogim mestima, ali pisac se ne libi da iz tog "krpeža" sastavlja roman.

"Kad mladić koji je deset godina u raskoštvu živeći zdravlje proarčio, tvrdo predstavi ubudušte umereno živiti i svoje već porušeno telo malo više štediti da može jošt koju godinu poživiti — nije li to krpež od velike asne? Kad se žena, koja je posle dugovremene kavge i svađe od muža otišla, hodatajstvom dobri prijatelja opet mužu povrati, nije li to krpež što kuću drži?", pravda pisac svoj postupak.
 
Roman se iznenada prekida — Sterija nema više strpljenja da se zabavlja sa svojim čitaocima i ne obazire se na to što mu oni zameraju da je knjiga malena ("E, zar se opet samo velike udaju?"). Šala treba da bude kratka, uverava nas autor, a ima i onih koji će knjigu kupiti samo da bi videli spisak pretplatnika na poslednjem listu, pa je nevažno da li je pripovest duža ili kraća.



Jovan Sterija Popović (1806—1856)

Tvorca "Laže i paralaže", "Pokondirene tikve", "Tvrdice" šira čitalačka publika danas uglavnom zna po njegovim čuvenim komedijama, navedena dela samo su neke od njih. Srpska književnost dobila je u njemu i odličnog pesnika, pisca istorijskih tragedija, satira, aforizama, autora brojnih školskih udžbenika, od kojih je najpoznatiji "Retorika". Pisao je i tekstove iz istorije, politike, pedagogije, istorije književnosti, filologije. Rođen je u Vršcu, u trgovačkoj porodici, u Pešti i Kežmarku završio je studije prava, i po završetku studija radio u Vršcu kao profesor latinskog jezika, a posle kao advokat. Između 1840. i 1848. godine radi kao profesor prirodnog prava na Liceju u Kragujevcu, a zatim i kao načelnik Ministarstva prosvete. Jedan je od osnivača Društva srpske slovesnosti, nacionalnih ustanova kulture, poput Narodnog muzeja ili biblioteke, a učestvuje i u osnivanju prvog beogradskog pozorišta, Teatra na Đumruku. Posle 1848. godine vraća se u Vršac gde provodi poslednje godine života.

Autor: J. Čalija | broj: 3084 | 2011 | Politikin zabavnik
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Novembar 10, 2010, 01:13:06 am »

**

ŠALJIVI KALENDARI JOVANA STERIJE POPOVIĆA


"Kalendar je knjiga koja narodu najviše polze može učiniti", — pisao je Vuk Karadžić. Prvih decenija 19. vijeka ovaj oblik periodičnih izdanja naglo se širio. Bio je to, u stvari, najznačajniji tip srpske knjige toga vremena. Pojavljivao se redovno u ponovljivom, konvencionalnom obliku, sastavljen iz obaveznih žanrova/rubrika: počinjao je kalendarskim dijelom, a nastavljao se ljetopisnim podacima o znamenitim događajima, prognostikonom (proroštvom za kalendarsku godinu), zabavnim prilozima u obliku proznih i pjesničkih sastava, poukom (osim članaka o moralu, ova rubrika sadrži često praktična uputstva, savjete, recepte). Jovanu S. Popoviću je taj izanđali okvir bio podloga za raspored i izbor nove sadržine, u kojoj je ismijavanje savremenih naravi, običaja i prilika glavni cilj. Naslovni lik veselog vinopije Vinka Lozića pokrio je raznovrsna interesovanja: od ideje, saopštene u obliku mota, da se u šali (u vinu) nalazi pola istine, do njene konkretizacije u šaljivo-satiričnim slikama iz društvenog života.
 
Vinko Lozić je, u Sterijinoj zamisli i izvedbi, originalna tvorevina. Rascijepljen u nekoliko žanrovskih konvencija, u stvari je personifikacija šaljivog kalendara. Međutim, samo ime je već bilo svojina usmene riječi. Zabilježeno je u Srpskom rječniku Vuka Karadžića (1818), pojavljuje se u Serbajanki Sime Milutinovića Sarajlije (1828), a kasnije se potvrđuje i na drugim prostorima srpskog jezika. U Vuka je Vinko Lozić šaljiva personifikacija vina, kako se vidi iz tumačenja na njemačkom i iz govornog primjera: "Udario ga Vinko Lozić, tj. opio se." Sterija je ime mogao uzeti i iz Srpskog rječnika i iz živoga govora, a njegova invencija je bila otvorena alegorizaciji i personifikaciji svakodnevice koliko i izrugivanju književnih oblika i sadržaja. Treba pretpostaviti da je za travestiranje i parodiranje kalendara bilo podsticaja u savremenim evropskim književnostima (njemačka, francuska), iako takvi izvori u slučaju Sterijinih kalendara nisu proučeni, već se samo pominju u okvirima komapartivnih studija (Kostić, D.). Kao da na takav zaključak upućuje i naslovna stranica šaljivih kalendara, gdje pored srpskog stoj i i njemački naziv, Nuer Lust-Kalender (tj. Novi veseli kalendar). Tradicija parodiranja kalendarske literature i kaleidarskih žanrova bila je, uostalom, u njemačkoj popularnoj literaturi veoma razvijena (Šenda: 425 i d.)
 
Atribut Vinka Lozića je "Astrolog" (ili se autor igrao rasporedom slova pa je stajalo "Astrogol"). Aludira se na one rubrike kalendarske sadržine koje su se ticale proricanja prema konstelacijama nebeskih tijela. Tako je, osim onoga što kazuje njegovo ime, dobio svojstvo kojim se motiviše parodiranje i travestiranje kalendarskih tema i rubrika. Uskoro će se sličan postupak naći u Romanu bez romana, gdje personifikovan lik romana (Roman) Steriji omogućuje slobodno kretanje u konvencijama pisanja i čitanja romanesknih djela; ovdje se to omogućuje u konvencijama kalendarske literature. Nećemo tvrditi da su šaljivi kalendari Vinka Lozića imali uticaj onoga stepena koji je proizveo Roman bez romana u romanesknoj tradiciji. Kalendar je velikim dijelom praktično štivo i nije mu uloga da stvara slabo motivisane ili diletantski sazdane izmišljene svjetove, kako se dešavalo s ranim srpskim romanom. Sterija je, međutim, osjetio da su i kalendari puni rubrika predvidljivog, praznog sadržaja, neprilagođenog savremenim prilikama. Osjetio je takođe da se uključivanjem jedinica drugih semiotičkih sistema (život, novac, brak) u shemu ozbiljnih kalendara stvara izvanredna podloga za smijeh i, ne manje izvanredna, mogućnost da se javno obilježi ono što je ružno, nemoralno, nisko, glupo, štetno, neprirodno, ili jednostavno — smiješno. Pri tome se smiješno ne pojavljuje samo po sebi, već u onoj konstelaciji koju mu daje stvaralac smijeha.
 
Igra između ustaljenog okvira, privida kakvog-takvog poretka, i mozaične, otvorene, amorfne sadržine koja se zove život, omogućila je da se repertoar humorističko-satiričnih tema kreće tobož po nekom zadatom planu i da tim planom bude motivisan. A zapravo Sterija pod velom travestije (to je taj poredak) slobodno ide za onim što hoće da kaže o svome vremenu i svojim savremenicima. Tim će pravcem nastaviti idućih decenija u različitim vrstama, u komedijama, romanima i člancima o jeziku, književnosti ili društvenim prilikama, do milobruka, epigrama i aforizama. Teme su se ticale porodice, pomodnosti, žena i muškaraca, bračnih odnosa, licemjerja, izopačenosti običaja i karaktera, književnosti i njene uloge, istine i laži, lica i naličja, privatnog i javnog života. Stojan Novaković zaključuje, na građi iz posljednjeg godišta, da se u kalendaru vidi "pipanje i tumaranje za traženjem oblika, u kom bi se dosetke i šaljive misli izlivale", a da će taj oblik naći u milobrukama (1907: 36).
 
Šaljivi kalendari se, dabome, daju (i moraju) tumačiti u okvirima geneze cijeloga Sterijinog opusa i njegove morfološke razuđenosti. Na njih treba gledati, međutim, i kao na zasebnu cjelinu, koja ima svoja unutarnja obilježja: rubrike karakteristične za kalendare i almanahe pune se sadržajima ozbiljno-smiješnog, svakodnevnog i niskog, kako bi rekao Bahtin. Bilo je uobičajeno da pravi kalendari sadrže popis prazničnih dana i postova ("Pashalija"), ljetopis znamenitih događaja ("Ljetosčislenje pametodostojni priključenija"), počev "ot stvorenja svjeta" do savremenih ustanova i vladalaca, pa "Uvjedomlenje" (obavještenje) o predstojećoj godini. Tu se pisalo "o carstvujućoj zvjezdi" i uticaju njene vlasti na zemaljske prilike, a zatim se proricao tok svakog godišnjeg doba i obavještavalo o pomračenjima sunca i mjeseca. Slijedila su rodoslovlja vladajućih dinastija, popisi vašara, zabavni dio (proza i poezija), prilozi iz istorije naroda i različite vrste poučnih članaka i praktičnih savjeta.
 
Zna se da je i Fransoa Rable, veliki rodonačelnik karnevalizovane literature, izdavao šaljive almanahe i kalendare, odnosno pantagruelovske prognostikone, "komične travestije novogodišnjih proročanstava" (Bahtin, 1978: 172). Ovaj oblik karnevalizacije osvojen je dakle davno, samo se ne zna da li je njegov put do Sterije bio posljedica posredovanja (preko njemačkih šaljivih kalendara), ili je vodio preko autorove invencije i tipoloških srodnosti. Ne treba zaboraviti da je ovih godina Sterija ušao u jedan od svojih najradikalnijih stvaralačkih zaokreta. Dotle autor ozbiljnih i sentimentalno-patetičnih istorijskih drama i romana, on je zapravo s komedijom Laža i paralaža (1830) izišao "na pravac", kako je rekao u pismu Vuku Karadžiću (Ivanić, 2001: 286). U tom pronalaženju pravoga puta zabavni kalendari su imali ulogu prethodnika, onoga koji određuje smjer, krči puteve i pronalazi smisao i oblik kretanja.
 
Valja samo pogledati kako je u sva tri godišta ljetopisna forma ("Godine pamjatodostojni priječanija") dopuštala slobodno unošenje šaljivih ili podrugljivih sadržaja: zle žene, krčme i kafane, bokali i čaše, pušenje i kartanje, dužničko-povjerilački odnosi, žene i muževi (1830); glavni sadržaj druge sveske "pamjatodostojnosti" su ženske osobine i modne novotarije (ogovaranje, svađe, preljuba, balovi, šminkanje, odijevanje, čitanje romana, pisanje); treća sveska (1835) "znamenite događaje" zahvata široko, spajajući sada ženske teme, modu i ogovaranje, sa pjesništvom, jezičkim novotarijama i napuštanjem starih običaja. Druge rubrike su u obliku kratkih konstatacija, opisa, priča, primjera ili komentara, tobožnjih uputstava za liječenje ili praktičnih savjeta. I one ponavljaju rubrike ozbiljnih kalendara, prenoseći ih u šaljiv, satiričan ili travestiran oblik i sadržaj. Komika vrlo često nastaje u igri riječima i spajanju prirodno razdvojenih područja. Novčani ili emotivni odnosi se prenose u fiziološke i fizičke kategorije: prognozira se "džepna" groznica; daje se "recept za lepu ženu"; kao lijek "sirotim devojkama" preporučuje se da se određene količine emotivnih stanja ili ljubavnih gestova i želja (misli, poljupci, štipanje, namigivanje, uzdasi), mjerenih lotima, kolima, okama, akovima, mjericama, kvintalima, tucaju u avanu i stavljaju na srce.
 
Planetarni poredak i astrološki znaci spuštaju se u ovim kalendarima među bokale, čaše, čuture, bardake, boje karata i vrste kartaških igara, na površinu kafanskog i kartaškog stola. Junaci su siti i napiti, čas dobitnici, čas gubitnici: muškarci i žene u ženidbeno-udadbenim ili bračnim brigama, vesele ispičuture-vinopije, djevojke u uzaludnom brojanju godina i čekanju udaje, krčmar kome nečasno stečena zarada pada u vodu (odakle je i došla). Svakodnevica je zbir niskog, ružnog, nemoralnog, prevjerničkog, pritvornog, licemjernog, a ljudska jedinka između poroka i popravljanja, maske i stvarnog lika, suočena s gubitkom ili spoznajom sopstvenih zabluda kojih se ne lišava. Sfera karnevalizovane literature i karnevalskog poimanja života ogleda se u kulinarskoj i vinopijskoj tematici, tjelesno-materijalnom izražavanju osjećanja, sve do vulgarizovanih savjeta i slika. Godišnji upravitelji u karnevalizovanom kosmosu su "Jedem i Pijem", za čišćenje stomaka preporučuje se 12 krofni, tri porcije šunke i jedna mjera karlovačkog bermeta na svaki sat; najljepša je muzika "kad čvrče kobasice, ili kad čutura klokoće, ili kad dukati po džepu zvekeću". Uz to se sve saopštava jezikom i stilom svakodnevnog govora, dalekim od svečanog i ozbiljnog tona onovremenih kalendarskih sadržaja.
 
Objavljivanje Sterijinih šaljivih kalendara pada u vrijeme jake struje klasicizma (dakle kanonizovanog sistema opštenja, hijerarhizovanog i kodifikovanog sistema vrsta i stila u književnoj i pisanoj riječi, te čvrste granice između društvenih slojeva). Lik Vinka Lozića, veselog vinopije i lakrdijaša (i kao personifikacija kalendara), dobro je izabran da tu hijerarhiju rasturi, ali je glavni protagonist onaj koji bira (imenuje) i ostale junake šaljivih kalendara (crva, magarca, pijanca, kartaša, odadžiju pjesnika, muža, ženu, udavaču, mladoženju u lovu na miraz, čankoliza), i slobodno miješa sfere niskog i visokog, materijalnog i duhovnog, vulgarnog i svečanog. Karnevalizacija ide prirodno s parodijom i travestijom: jedna se prepoznaje po ironično-šaljivom izobličavanju žanra i njegovom novom funkcijom u okvirima književnog sistema, druga po popunjavanju ozbiljnog (konvencionalnog) okvira "niskom" sadržinom. Ali je jasno da Sterijin cilj nije kalendar kao oblik književne komunikacije, već slika svijeta kakva se tim oblikom mogla prenijeti. Kao uzgred ćemo dodati da se "Visok. g. Jovan S. Popović, prava slušatel, spisatelj srbski" nalazi među pretplatnicima iz Kežmarka na Vukovu Danicu za 1829. godinu. Kao i drugi kalendari, i Danica je imala stalne rubrike kao što su "Godine znatniji događaja", "Mesečne četvrti", kalendarska proroštva, mjesečne mijene, "Pomrčine sunca i meseca" i mogla je uticati na mladog slušatelja prava, koji se tih godina u Kežmarku okreće komičnim žanrovima i savremenom životu.
 
Kalendarske teme se sa istorijskog, zemaljskog, kosmičkog, klimatskog, zdravstvenog, privrednog područja, kako su zastupljene u ozbiljnim vrstama, ovdje svode na trivijalno-svakodnevno, ulično-kafansko i porodično u njegovoj šaljivo-konfliktnoj strani: jelo, odijelo, piće, novac, sitna djeca, glad, dug, birtaši i pijanci, džandrljive žene i zli muževi, ratno stanje u kući, zauške kao voće, lijekovi za srce, stomak, kašalj, uz kartanje, pomodarstvo, "nobles", zapuštanje porodice. Neke jedinice su razvijene do obimnijih članaka ("O vozduhu", "O zemlji"), sklopljenih iz šaljivih poigravanja riječima i anegdotskih ilustracija apstraktnih teza.
 
Drugi zabavni kalendar je posvećen kartašima. Iskorišćeni su nazivi kartaških igara, boje karata, procedure i posljedice kartanja (dobijanja i gubljenja) i podvedeni astronomskim pojavama pastrološkoj tradiciji proricanja ("Dobriznaci", "Rđavi znaci", "O mesecu", "O ratu i miru"), te nabrajanju sredstava da se lako živi. Nije zaboravljen ni odnos ljepote djevojke i visine njenog miraza ("Cena devojaka"), ni omiljena Sterijina tema — ženidbe i udaje, svedena na arhetipske situacije (igra "slepi miševa" — mladoženji vežu oči, lov — višestruko umnožene relacije i ciljevi). Uz poneku šaljivu pričicu i recepte za žensku ljepotu, u ovoj svesci se razvija model dvosmislenog pitanja-zagonetke koje implicira odgonetku, a redovno se tiče neke opšte pojave, postavljene u komičan kontekst prividne protivurječnosti, nelogičnosti ili neočekivane analogije. Npr. "Zašto sadašnje devojke ne predu", "Jesu li sve milostive gospoje milostive", "Šta je lakše sačuvati, ženu, ili kotaricu buva".
 
U trećem kalendaru Sterija će dodati nove sadržaje. Uvešće čankolize, pa "Termometer jedne devojke" — šaljivu hroniku iščekivanja udaje. U tom godištu posebnu vrijednost ima "Panegirik crvu", moćniku koji savlada svačiju silu, slavu i vlast ("sam iz ništa stvoren, sve u ništa obraćaš"), sujete, gordost, mode i žurnale. Žaleći na kraju što crv nije kadar da uništi i svaki trag uspomene koja je ostala iza Nerona, Iroda i Vukašina, samo moli da mu ostavi spomen među ljudima: "Ovde leži Vinko Lozić, hvalitelj i pišča velikomali crvića. Svetu je pogreške oporočavao, svet mu je pogreške oporočavao, no i on i svet, i sve gluposti svetske, dolaze pod vladu samozdani crvića." Rastajući se od čitalaca, Sterija je označio za glavni pravac svojih kalendara oporočavanje (osuđivanje, izrugivanje) pogrešaka, ponavljajući, u stvari, ideju o ulozi svoga književnoga rada — ispravljati roda mane, kazivati i u šali istine. Iza ozbiljnog cilja pojavljivao se šaljivdžija Vinko Lozić, otvoren pokladnim radostima i pokladnom poimanju životnih vrijednosti: bezbrižna muzika jela, pića, erosa i druženja. S druge strane, u tobožnjim pohvalama i dvoumicama raskriva se ružna strana oficijelne riječi i oficijelnog stava, licemjerje, podlost, maske i interesi kao stvarne norme i stvarno stanje društvene sredine. Između vedre raspusnosti i lažne suzdržanosti otvarala se cijela gama građanske svakodnevice, kojoj je posvećen najvećio dio Sterijinog djela. U isto vrijeme je parodijom i travestijom zahvatao kodifikovane vrijednosti poetike, oblike oficijelne komunikacije (kalendar), svečane, a udvaračke vrste (oda). Književne vrste i stilovi su samo jedan dio opštijeg kompleksa čovjeka u svom vremenu.
 
Kalendari su prvi korak na Sterijinom putu ka komičnom i satiričnom. Mnogo se šta u njima tek načinje, a kasnije produžuje, obnavlja ili proširuje. Njihovo pokretanje podudara se sa Sterijinim prelaskom na komediju i parodični roman: to rječito potvrđuju zajednički motivi s Lažom i paralažom, Pokondirenom tikvom, a posebno s Romanom bez romana. U tom tematsko-stilskom području naći će se pored Tvrdice cijeli komediografski korpus iz građanske svakodnevice. Ovo preplitanje se u još većem stepenu osjeća u epigramima, aforizmima i milobrukama, pošto je niz rubrika u šaljivim kalendarima oblikovan u aforističkom stilu, u vidu izreka, kojima su bliske i šaljive zagonetke ili šaljiva pitanja. Milobruke su se u visokom stepenu usredsredile oko izabranog težišta, spajajući aforistički stil sa komičnim izborom tema i slika.
 
Danas nema mnogo dokumenata koji bi potvrdili istoriju čitanja Sterijinih šaljivih kalendara. U kasnijim almanasima i drugim periodičnim izdanjima šaljive rubrike su podsjećale na teme Vinka Lozića, te se može reći da su ovi kalendari postavili jedan od obrazaca ove vrste, bilo da se radi o žanru u cjelini, bilo pojedinim rubrikama, njegovanim u docnijim almanasima i kalendarima u obliku humorističkog štiva. (Posebno se to može reći za humoristička štiva J. Jovanovića Zmaja i Ilije Ognjanovića Abukazema: obojica zasebno ili zajednički u rubrikama šaljivih listova ili u seriji "postiljona", zabavnih novogodišnjih almanaha i kalendara, nastavljaju putem koji je označio Sterijin Vinko Lozić.) S one koja ide u pravcu parodije i travestije, Sterijini kalendari dovode u pitanje književne manire toga vremena. U njihovim ozbiljnim parnjacima, almanasima i kalendarima 20-ih i 30-ih godina 19. vijeka, sve je od smjerne, nevine i trajne ljubavi, poštenih siromaha i darežljivih bogataša. Kocka, preljuba, prevjera su samo rđavi momenti, iskušenja u životu jedinke, poslije koj ih se ona pokajnički vraća na puteve dobra. Kao i u komedij i Laža i paralaža, ili u Romanu bez romana, taj svijet Sterija razbija dvostruko: s obzirom na život i s obzirom na njegov literarni smisao. Mnogo prije realista, on je znao da je postojeća svakodnevica neuporedivo bogatije vrelo književnih motiva od savremene srpske literature.


Dušan Ivanić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Novembar 10, 2010, 01:20:16 am »

*

S T E R I J I N O  P O Z O R J E


Kao stalni festival nacionalne drame i pozorišta takmičarskog karaktera, Sterijino pozorje ustanovljeno je 1956, u okviru obeležavanja 150-godišnjice rođenja i 100-godišnjice smrti velikog srpskog komediografa Jovana Sterije Popovića.

U definisanju programa i statusa Sterijinog pozorja učestvovale su najistaknutije ličnosti tadašnjeg društva, kulture i umetnosti. U prvom Odboru Sterijinog pozorja (Gradsko veće Novog Sada, 29. mart 1956) bili su, među ostalima, Josip Vidmar (predsednik), Ivo Andrić, Milan Bogdanović, Branko Gavela, Velibor Gligorić, Dimitar Kjostarov, Mladen Leskovac, Veljko Petrović, Tomislav Tanhofer, Radomir Radujkov, Miloš Hadžić... Tada su jasno artikulisani programski ciljevi: kroz stalni festival nacionalne drame unaprediti pozorišnu umetnost i stimulisati razvoj dramske književnosti.
 
...Nije slučajno što je baš Novi Sad, koji je pre sto i više godina igrao presudnu ulogu u postavljanju baze našeg pozorišta, i odmah bio, već onda, spojnica između Beograda i Zagreba, nastavljajući svoju veliku kulturnu tradiciju, došao na ideju da... postavi osnove za jedan pozorišni festival jugoslovenskih razmera, i da ga stavi pod znamenje velikog Sterijinog imena. Tako se kroz decenije, tradicija i novina povezuju: Novi Sad nastavlja svoj pionirski posao kulturnih spajanja naših naroda, i imenom Sterijinim vezuje njegovo veliko delo za zračenje i procvat naše nove pozorišne umetnosti i dramske književnosti...

Ne treba čekati da vreme potvrdi dalekosežnost kulturnog posla koji je preuzelo Sterijino pozorje. Duboki smisao i značaj Sterijinog pozorja već danas su jasni i nepobitni.
(Dušan MATIĆ, 1957)

Ljubav zvana Pozorje

...Bez Pozorja bili bismo siromašniji za jedno ljudsko razumijevanje i za jednu zajedničku ljubav. Uvjerili smo se ne samo da je mogućno već da nam je i neophodno. Zato što je pametno i pošteno utemeljeno od samog početka — da bude zborište nacionalne umjetnosti, gdje svako pokazuje mjeru svojih mogućnosti... (Meša SELIMOVIĆ, 1971)

Nastalo kao potreba, kao mogućnost razrešenja kriznog trenutka domaćeg literarno-scenskog stvaralaštva, Pozorje je preraslo u stalni, neprekidni podsticaj savremenog domaćeg dramskog stvaralaštva i vrhunskog izvođačkog kvaliteta. Uvek nastojeći da fenomen pozorišne umetnosti tretira integralno, Pozorje je svoje programe uobličilo u jasnu i zaokruženu celinu sistematskih stručnih poslova na području pozorišta i dramaturgije. Tokom pedeset tri godine postojanja, utemeljilo je i razvilo delatnosti značajne za nacionalnu pozorišnu kulturu i postalo važan i pouzdan instrument za identifikovanje i verifikovanje scenskih i dramskih vrednosti i, umnogome, oslonac naučne i teorijske misli o pozorištu i drami.

Pozorje je ilustrativan primer realizacije nepresušne inspiracije domaćim dramskim tekstom. Godine 2007, kao stalni oblik, upriličen je Konkurs za originalni savremeni domaći dramski tekst, koji se ne okončava dodelom nagrade. Pozorje preuzima brigu o scenskom životu nagrađenog teksta: ustupanje, bez nadoknade, zainteresovanom pozorištu; štampanje nagrađenog i tekstova iz užeg uzbora, u časopisu "Scena" na srpskom i na engleskom.

Prirodan sled jeste i koprodukciona podrška postavci ne samo teksta nagrađenog na Konkursu već i drama koje Pozorje oceni da vredi podupreti. Početak je bio tekst Milene Marković Nahod Simeon i postavka u SNP-u.

Radionica savremenog teksta u regionu — Nova drama na Pozorju — na najbolji način svedoči o odnosu Pozorja prema domaćem dramskom tekstu. Saorganizatori: SNP, Integrali, Ljubljana (Slovenija), Nova-drama.org., Beograd. Mladi dramaturzi i reditelji iz skoro svih zemalja okruženja, rade na tekstovima svojih kolega, uz pomoć glumaca SNP-aodnosno studenata novosadske Akademije umetnosti. Radionica je započeta 2007. Kako se dva teksta s radionica postavljaju u institucionalnim pozorištima, može se reći da ovaj program opravdava svoju funkciju promocije mladih pisaca.


FESTIVAL
 
Održava se u Novom Sadu svake godine krajem maja. Repertoar se formira na osnovu  izbora tročlanog selektorskog tima. Festivalski program obuhvata dve selekcije:

Nacionalna drama i pozorište / Takmičarska selekcija

7 predstava domaćih i stranih teatara po tekstovima naših pisaca
7 predstava domaćih pozorišta po tekstovima stranih pisaca

Inostrana selekcija

7 predstava stranih pozorišta

Nagrade:

— Petočlani žiri donosi odluke o Sterijinim nagradama u nacionalnoj selekciji: predstava, tekst savremene drame, režija, scenografija, kostim, scenska muzika, gluma (četiri nagrade), Specijalna nagrada
— Sterijina nagrada Okruglog stola pripada pozorištu čija je predstava najbolja po mišljenju kritičara
— Sterijina nagrada za pozorišnu kritiku (Pozorje, Redakcija "Dnevnika", Novi Sad, Nacionalna sekcija IACT)
— Sterijina nagrada časopisa Scena za teatrologiju
— Sterijina nagrada za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture (odluka organa upravljanja Pozorja)

Mnoge institucije i organizacije nagrađuju različite oblike umetničkih ostvarenja na festivalu

Okrugli sto ustanovljen je 1966. Poslednjih godina obuhvata razgovore o predstavama u obema selekcijama.

Pozorje mladih:Takmičarski susret studenata (gluma, režija, dramaturgija) visokih pozorišnih škola za scensku umetnost iz naše zemlje i regiona.

Program je pokrenut 1973, kada su u tadašnjoj državi postojale četiri visoke pozorišne škole a nijedna prilika za njihovo susretanje. Osim predstava, program je obuhvatao širok raspon tema: radionica pantomimičara Žaka Lekoka, ogledni časovi (Nastava scenskog govora, Reč–pokret–gluma, Pedagogija glume / studenti s Pomon koledža, SAD), rad na zajedničkom projektu (Šekspir), Međunarodni kolokvijum "Čehov u višnjiku savremenog teatra" koji je pratila publikacija, tema Prostor — dramsko lice, obeležavanje jubileja Pozorja "Koreni našeg teatra — Sterija", Alternativno pozorište u Jugoslaviji — Iskustva samostalnih pozorišnih grupa (moderatori i priređivači publikacije Ognjenka Milićević i Dragan Klaić).

Nakon sticanja punoletstva, Pozorje mladih je utihnulo. Nije nestalo jer Sterijino pozorje nije odustajalo od ideje obnove. Godine 1999. počele su pripreme, a obnovljeno Pozorje mladih pokazalo je svoje vrednosti 2000. godine.

 
Ukupno se selektuje 7 predstava u skladu s novom koncepcijom Festivala 7 + 7 + 7. Selekcija obuhvata škole sa celog ex-Yu prostora koje ulaze u takmičarski program za najbolju predstavu (predstave u 2009. bira vanr. prof. Boris ISAKOVIĆ, šef Katedre za glumu, Akademija umetnosti, Novi Sad).

Škole prijavljuju najbolje projekte, obuhvatajući sve klase glume i režije. Profesori čije klase učestvuju u programu čine Žiri za dodelu nagrade najboljoj školi / projektu.

Tribine, izložbe: Tokom pola veka postojanja, Pozorje je tri puta bilo domaćin YU festivala radio i TV drame (takmičarska selekcija). Sajam pozorišne literature (1957) prerastao je u međunarodnu trijenalnu Izložbu pozorišne knjige i periodike.

Teme tribina, skupova i izložbi: Šta je narodno pozorište?, Teatar i publika, Savremena YU pozorišna komediografija, Zaboravljene vrednosti naše dramske baštine,   Avangardna drama u Ateljeu 212, amaterizam, Satira u savremenom društvu, Scena i kostim u pozorištima Srbije posle Drugog svetskog rata (preraslo u međunarodnu trijenalnu Izložbu pozorišne scenografije i kostima), Problem društvenog straha u savremenoj domaćoj drami, Šta je eksperimentalno pozorište danas, Savremeno francusko pozorište, Moć i nemoć naše umetničke kritike, Savremeno scensko tumačenje Nušića, Pozorište i filatelija, Pozorišna publicistika (redakcija "Scena" i urednici evropskih pozorišnih časopisa), Savremena drama — dometi i promašaji, Institucionalna kriza  pozorišta, Razgovor o Aleksandru Popoviću, O YU mađarskoj drami, Skup tehničkih uprava svih pozorišta...

Izložbe na upečatljiv način osvetljavaju značajna imena dramske književnosti, pozorišne umetnosti i kulture, određena razdoblja iz istorije pozorišta i drame i upoznaju javnost s određenim pozorišnim pojavama, problemima ili postignućima. Posebno mesto, po karakteru i značaju, ima Izložba pozorišnog plakata i grafičkog oblikovanja, jedinstvena manifestacija ove vrste, koja svake treće godine prikazuje grafičko stvaralaštvo u oblasti pozorišnog plakata, programa i drugog grafičkog materijala koji čini vizuelni identitet pozorišne predstave, pozorišta, festivala. Za najbolja ostvarenja u ovoj oblasti, Sterijino pozorje dodeljuje nagrade. Posebna vrednost ove izložbe jeste takmičarski segment nerealizovanih plakata – mogućnost da studenti prikažu radove nastale u nastavnom procesu.

Međufestivalska saradnja: Davne, 1963. godine Pozorje uspostavlja saradnju s drugim festivalima, s tim što su predstave i dalje morale biti zasnovane na domaćem tekstu (MES, 1963). Saradnju s Bitefom inicirao je organizacioni odbor tog festivala (predstava-pobednik na Pozorju prvi put se takmičila na Bitefu 1968).

Danas Pozorje nastoji da obnovi saradnju s festivalima u zemljama regiona.

Ostali segmenti: Pozorje je bilo tradicionalno mesto osnivanja nacionalnih pozorišnih udruženja i rada drugih strukovnih tela (Zajednica jugoslovenskih profesionalnih pozorišta, 1959; godišnje skupštine YU Udruženja dramskih autora, od 1963; Kongres YU Saveta pozorišnih kritičara i teatrologa, 1971; Skupština YU dramskih autora, 1972...)
Pozorje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Oktobar 15, 2012, 12:21:16 am »

**

JOVAN STERIJA POPOVIĆ1


Dve stotine godina deli nas od rođenja, a sto pedeset godina od smrti Jovana Sterije Popovića. Ne mali jubilej za naš savremeni trenutak, a možda i nauk za naš budući naraštaj.

Za Steriju se oduvek govorilo da je najverovatnije bio cincarskog roda, poreklom negde iz Makedonije, koja je, kao i čitav Balkan, bila u raljama Otomanske imperije. Ovoj tvrdnji pribegavamo zbog Sterijinog vrcavog i pomalo ciničnog pristupa ljudskim karakterima u njegovoj neprevaziđenoj i uvek aktuelnoj, briljantnoj komediji Kir-Janja, koja sva odiše duhom cincarskog tvrdičluka i srebroljublja. A ako je bilo tako kao što kažu, možda je upravo to njegovo poreklo bilo uzrok britke oštroumne kritičnosti i velike mudrosti.

No, pođimo, najpre, od istorijskih datuma značajnih za njegov život, jer su oni veoma važni za razumevanje duboke apsurdnosti Sterijine kritičnosti i skeptičnosti u njegovom literarnom radu.

Banaćanin i Vrščanin rodom, kao da je školovanjem, zbog čestih seljakanja, izgubio svoju srpsku rodoljubivu utemeljenost. Učeći, on putuje mnogo: od Sremskih Karlovaca, preko Temišvara, Pešte, sve do Kezmarka u Slovačkoj. Završivši prestižne studije prava, vraća se u Beograd gde radi kao advokat i profesor liceja. Brzo napreduje u rang načelnika Ministarstva prosvete. Nekoliko godina pred smrt vraća se u rodni Vršac, gde i umire u svojim zlatnim pedesetim godinama, prevalivši tek polovinu života i pune zrelosti.

Sterija kao profesor liceja i pravnik po struci, piše udžbenik pod naslovom "Retorika", dok kao pisac i pesnik pokazuje neobičnu plodnost, raznovrsnost i uspeh. U poeziji beži od konvencionalnog sentimentalizma i romantizma, tipičnih za njegovu epohu, nalazeći sebe u kritici i izvrgavanju ruglu malograđanskog društva svog vremena. Koristeći se obilato urođenim osećajem skepse, ali pokazujući pri tom stalnu brigu i strah za budućnost svog srpskog roda, kome je bio duboko privržen, Sterija je zauvek ostao poeta koga je zadesila sumnja. Objavljuje brojna dela. "Roman bez romana" objavljuje već u dvadeset osmoj godini života. Godine 1841. napisao je tragediju "Smrt Stefana Dečanskog", koja je adaptirana u pozorišnu predstavu i kojom je otvoreno prvo beogradsko pozorište — Teatar na Đumurkani. Potom je napisao i svoju prvu veliku komediju pod nazivom "Rodoljupci". Komedija je ubrzo postala pravo remek-delo i dan-danas se igra na brojnim pozorišnim scenama.

Njegova zbirka poezije pod naslovom "Davorje" pokazuje sasvim drugi aspekt njegovog kreativnog bića. Ona predstavlja jednu skeptičnu, univerzalističku filozofogemu. Steriju kao komediografa krunišu još četiri velika dela koja će se, uz Nušićeve komedije, igrati veoma često na pozorišnim daskama, ato su: "Laža i paralaža", "Pokondirena tikva", "Zla žena" i "Kir-Janja" (Tvrdica).

Gledajući u pozorištima njegove urnebesne komedije, reklo bi se da je Jovan Sterija Popović bio vedar čovek, pun pozitivne energije i nušićevskog, cincarskog, posprdnog i podsmešljivog odnosa prema slabostima srpske čaršije sredinom XIX veka. Međutim, to nije bilo baš kao što na prvi pogled izgleda. Iza Sterijine humorističke persiflaže krila se uvek hladna glava pravnika, koji je u umetnost zagazio iz sfera "corpus juris civilis", a ne iz srpskog opanka i gunja. Ali i pored toga, ili možda baš zbog toga, poput Damoklovog mača, uvek mu je za života stajao nad glavom njegov pravnički, skoro materijalistički artikulisani um, dovodeći ga u neprikladne dileme između skepse i apsurda, i upravo taj brak razuma i umetnosti u njegovoj glavi (koji su sklopili sumnja i besmislenost) oživeće u njegovim komedijama imaginativne slike srpskih karaktera i društvene stvarnosti. Tako je udružena snaga njegove advokatske logike i srpsko-cincarski smisao za narodsko smehotresje i društvenu apsurdnost njegovog doba dala njegovim komedijama ne samo komediografsku umetničku interpretaciju, ravnu Molijerovoj, već i Ezopovsko — La Fontenovsko basnopisno naravoučenije.

Kada je reč o Sterijinoj poeziji, tu su stvari mnogo drugačije i znatno manje jasne. Njegov um pravnika koji je dobro razumeo apsurdnost srpskog seljačkog društva XIX veka, u vreme nastajanja države, kao da nije sasvim dobro razumeo srpsko domoljublje i patriotizam, tako da njegove skoro antičke stihove, nalik sentencama u pesmama Godina 1846, Davorje na polju Kosovu, Čovek i Turci, ne krasi samo žal za velikom prošlošću srpskog roda koji se još teturao u srpsko-turskom petstogodišnjem kalu, već i bolan osećaj nemogućnosti da se ikad iz tog blata izađe.

Sterija pravnik bio je mnogo snažniji od Sterije pesnika. U toj stalnoj borbi advokata i pesnika u Steriji je konačno pobedio pravnik i zakonska regula. Sterijine pesme pre nalikuju na antičke aforizme i misli Marka Aurelija, rimskog imperatora stoika, nego na romantičarsku poeziju svojih savremenika, koja je pucala od patetičnog rodoljublja. Stoga je Sterija u svojoj poeziji pre poeta istorik nego poeta romantik, patetični zaljubljenik svog okoliša i ženski srcelomac.

Ukoliko Sterijinu poeziju posmatramo iz današnje perspektive, zaključićemo da u njoj nema ni krvi ni suza, već samo istine i uma. Njegova poezija, iako bez soka i vatre, ipak nekako živi. Međutim, život Sterijine poezije je, kao i petstogodišnji život pod Turcima, više život bez pravog života ili ljubav bez svog objekta. U Sterijinoj poeziji sve je nekako između života i smrti, štaviše, između metafizike i juristike, ali, i ako je tako, ne može mu se osporiti pesnički dar, a kamoli njegova patriotska i rodoljubiva namera da pomogne srpstvu i da svoj naraštaj nekako uzvisi.

Sterijin juristički dar, satkan od skepse i apsurda, nalik čuvenom Nostradamusu, kao da je preskočio mnogo vekova, sagledavši već tada, i mnogo pre, i nas i našu savremenost, sazdanu od beznađa i nemoći. Iako je za svogživota Sterija više živeo kao apatrid, bio je duboko vezan za srpsku naciju, te je verovatno iz tog razloga u svojoj poeziji projektovao svoju nemoć i nihilizam pred stalnom mržnjom zapadnih suseda prema Srbima i srpskoj državi, izražavajući nejasan otpor prema habzburškom katolicizmu, pred nasilnim katoličenjem, unijaćenjem i imperijalističkom ekspanzijom srednjoevropskih sila. Austrijski kancelar Meternih, ali i krah svih nacionalnih revolucionarnih pokreta 1848. godine u Evropi kao da su duboko potresli pesnika Steriju, tako da je njegov dar poklekao pred mržnjom i strahom za budućnost naraštaja njegovog vremena. Taj Sterijin strah od neizbežne smrti koji se kod svih pesnika vuče još iz antičkog doba je agonalni strah pred neumitnim silama zla koje se obrušavaju nad čovekom i stalno mu prete.

Iako su u Steriji filozofija stoicizma i juristika pobedile pesnika i poetu, u toj borbi je jedini pravi pobednik ipak ostao samo Sterija humanista, patriota i čovekoljubac. Zato se danas, leta Gospodnjeg 2006. godine, klanjamo i njegovom umetničkom daru i njegovoj čvrstini da izdrži sve nedaće, iako je sasvim jasno i sigurno da se u borbi sa zlom i nepravdom može izgubiti i život.

Sterija je, uprkos svemu, svom svojom dušom bio uveren da nada za opstanak srpstva postoji, ma koliko se ona ponekad činila dalekom.


Radmilo Petrović, 2006. | Srpski citatni indeks
______________

1 Za podatke o radu i delu Jovana Sterije Popovića korišćeni su podaci iz enciklopedije "Britanika", P—R Narodna knjiga, Politika 2005. godine, str. 60—61.
Pojedina obrazloženja Sterijinog rada korišćena su iz njegovih publikovanih pesama 1976. godine i iz studije akademika Miodraga Pavlovića.


Jovan Sterija Popović, Roman bez romana, 1838.
Jovan Sterija Popović, Smrt Stefana Dečanskog, tragedija 1841.
Jovan Sterija Popović, Davorje, zbirka pesama 1854.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Oktobar 01, 2013, 02:06:01 am »

*

JOVAN STERIJA POPOVIĆ  —  DELA





Knjiga je objavljena u godini kada obeležavamo dva jubileja Jovana Sterije Popovića — dvestagodišnjicu rođenja i 150 godina od smrti našeg najvećeg komediografa, ali i pesnika, romanopisca, kulturnog poslenika... U knjizi je napravljen širok izbor iz njegovog komediografskog rada; ilustrativan izbor iz njegovih žalosnih pozorja; širi izbor iz poezije i proze; ključni tekstovi o pozorištu, književnosti i jeziku. Humoristično-satirični spisi, prepiska i izvodi iz Retorike daju celovit presek njegovog rada. Drugi, manji deo knjige sadrži izbor iz znanja o delu Jovana Sterije Popovića: o njegovim komedijama, tragediji, jeziku, dramaturgiji, vezama sa drugim književnostima i kulturama, značenju poezije, strukturi njegove ličnosti. yu4you
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: