Desanka Maksimović (1898—1993)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Desanka Maksimović (1898—1993)  (Pročitano 78694 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« poslato: Februar 22, 2011, 12:06:14 pm »

*




DESANKA MAKSIMOVIĆ
(Rabrovica, 16.05.1898 — Beograd, 11.02.1993)

Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. godine u selu Rabrovici kao najstarije od osmoro dece Draginje, poreklom iz poznate svešteničke porodice Petrović i Mihaila Maksimovića, učitelja. Ali Desankine uspomene na detinjstvo, toliko prisutne u njenoj poeziji, odnose se upravo na Brankovinu u koju je otac premešten nakon njenog rođenja, i gde je završila prva tri razreda osnovne škole. Očeva promena službe odvela je porodicu u Valjevo 1908. godine gde će buduća pesnikinja završiti i osnovnu školu i gimnaziju. Književnost joj je predavao Sima Pandurović, koji je primetio njen talenat i podržao afirmaciju, ali su gimnazijski dani ubrzo prekinuti Prvim svetskim ratom. Posle položene mature Desanka je na Filozofskom fakultetu u Beogradu upisala studije uporedne književnosti, istorije i istorije umetnosti. Prve stihove objavila je u časopisu "Misao" 1920. godine, a najbolje je primljena pesma "Strepnja" da bi kasnije postala saradnik i drugih književnih časopisa. Pri kraju studija radila je u obrenovačkoj privatnoj gimnaziji, a nakon diplomiranja 1923. godine bila postavljena za suplenta Treće ženske beogradske gimnazije. Sledeće godine publikovanja je njena prva zbirka jednostavnog naziva "Pesme". Kako je tokom studija ispoljila interesovanje za književnost drugih zemalja, u prvom redu Francuske, kao stipendista francuske vlade boravila je u Parizu. Nakon ovog iskustva postavljena je za suplenta Učiteljske škole u Dubrovniku gde je bila zapažena i cenjena, te će ovaj grad zauvek imati njenu naklonost. Posle dolaska u Beograd 1926. godine radila je u ženskoj gimnaziji sve do početka Drugog svetskog rata. U međuvremenu pojavile su se zbirke pesama i pripovedaka: "Vrt detinjstva", "Zeleni vitez", "Ludilo srca", "Srce lutke spavaljke", "Kako oni žive", "Nove pesme", "Raspevane price"... Stradanje srpskog naroda opevala je u čuvenim rodoljubivim pesmama "Srbija se budi" i "Spomen na ustanak" i najsnažnijoj svojoj pesmi te vrste nadahnutoj kragujevačkom oktobarskom tragedijom "Krvavoj bajci".1

U posleratnom periodu izdvajaju se knjige: "Pesnik i zavičaj", "Miris zemlje", "Govori tiho", "Tražim pomilovanje", "Nemam više vremena", "Pisma iz Norveške", "Letopis Perunovih potomaka", "Ozon zavičaja", "Slovo ljubavi"... Pesničkim vrhuncem Desanke Maksimović smatra se zbirka poezije "Tražim pomilovanje" gde u lirskoj rasparavi sa Dušanovim zakonikom pesnikinja zastupa sve kategorije ljudi, između mnogih i svoje brankovačke zemljake.

Za stvaralački rad dobijala je najviša državna priznanja i nagrade i postala redovni član SANU. Desanka Maksimović je umrla 11. februara 1993. godine u Beogradu, a sahranjena je u Brankovini.

Bogato, duboko emotivno i misaono delo, jednostavnog pesničkog izraza, uvrstilo je Desanku Maksimović u red naših najomiljenijih pisaca. Brankovina kao stalno nadahnuće zauzima visoko mesto u njenoj poeziji i odslikana je najlepšim bojama — bojama zavičaja.


Dragana Lazarević Ilić

___________

1 M. Perišić, Zavičaj pesniku, Valjevo 1987. 15-29.

Tekst preuzet iz knjige: Znamenitosti Brankovine, Valjevo 2007.
Autor fotografije nepoznat

Pevani pesnici — Desanka Maksimović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #1 poslato: Februar 22, 2011, 12:07:47 pm »

*

DESANKA MAKSIMOVIĆ


Najznačajnija izdanja:

1924. Pesme
1927. Vrt detinjstva (pesme)  
1930. Zeleni vitez (pesme)
1931. Ludilo srca (pripovetke)
1932. Gozba na livadi (kniga pesama u prozi)
1933. Srce lutke spavaljke (kniga za decu)
1935. Kako oni žive (priče)
1936. Nove pesme
1938. Raspevane priče
1942. Zagonetke lake za prvake djake (sa Jovankom Hrvaćanin)
1943. Šarena torbica (dečje pesme)
1945. Oslobođenje Cvete Andrić (poema)
1946. Pesnik i zavičaj (pesme)
1950. Reka pomoćnica (poema za decu)
1951. Otadžbino, tu sam
1953. Vetrova uspavanka
1954. Otvoren prozor (prvi roman)
1954. Prolećni sastanak
1955. Miris zemlje (zbirka pesama)
1957. Bajka o kratkovečnoj
1959. Ako je verovati mojoj baki (knjiga priča)
1960. Buntovni razlog (roman)
1960. Zarobljenik snova
1961. Govori tiho (pesme)
1961. Prolećni sastanak
1961. Govori tiho (pesme)
1963. Patuljkova tajna (priče)
1963. Priče na česmi (priče)
1964. Tražim pomilovanje (lirska diskusija sa Dušanovim zakonikom)
1965. Hoću da se radujem (priče)
1965. Đačko srce
1966. Izvolite na izložbu dece slikara
1969. Sabrana dela (sedam knjiga)
1969. Ne zaboraviti (roman)
1970. Pradevojčica (roman)
1970. Na šesnaesti rođendan (pesme)
1972. Praznici putovanja (kniga putopisa)
1973. Nemam više vremena (pesme)
1976. Letopis Perunovih potomaka (pesme)
1976. Pesme iz Norveške
1977. Bajke za decu
1979. Ničija zemlja
1983. Vetrova uspavanka (pesme za decu)
1983. Međaši sećanja (pesme)
1983. Slovo o ljubavi (pesme)
1988. Sabrane pesme (četiri knjige)
1989. Pamtiću sve
1991. Nebeski razboj
1991. Ozon zavičaja
1992. Zovina svirala (poslednja knjiga)


Nagrada "Desanka Maksimović"

Statutom Zadužbine Desanka Maksimović ustanovljena je godišnja nagrada za pjesničko stvaralaštvo "Desanka Maksimović", koja se dodjeljuje na dan pjesnikinjinog rođenja 16. maja. Nagrada se dodeljuje pjesniku za cjelokupan doprinos srpskoj poeziji i može je dobiti jedan put u životu, a nagradu čine: Statueta Desanke Maksimović, povelja i novčani iznos. Zadužbina objavljuje knjigu nagrađenog pesnika - "Izbor pesama sa predgovorom, biografijom i izabranom bibliografijom". Knjiga se štampa najkasnije godinu dana od prijema nagrade.

Dobitnici nagrade "Desanka Maksimović" su:

1994. Ljubomir Simović
1996. Stevan Raičković
1996. Miodrag Pavlović
1997. Tanasije Mladenović
1998. Matija Bećković
1999. Milovan Danojlović
2000. Brana Petrović
2001. Borisav Bora Radović
2002. Slobodan Rakitić
2003. Radmila Lazić
 

* * *

O zadužbini

Povodom smrti Desanke Maksimović, 11. februara 1993. godine, Vlada Srbije je 12. februara 1993. donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleže osnivanjem zadužbine. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te časne institucije.

Narodna biblioteka Srbije osnovala je "Zadužbinu Desanke Maksimović" 19. marta 1993. godine. Osnivačkim aktom i Statutom naznačuje se da Zadužbina treba da "stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika XX veka".
 
U Upravni odbor Zadužbine izabrani su: Slobodan Ž. Marković (predsednik), Miloš Jevtić (potpredsednik), Stevan Raičković, Ljubomir Simović, Slobodan Rakitić, Matija Bećković, Vlada Kovačević, Radovan Popović, Branka Maksimović-Micić, Milomir Petrović (potpredsednik), Ostoja Prodanović i Dragan Barać (sekretar).

Upravni odbor je imenovao žiri za dodelu nagrade "Desanka Maksimović" i formirao radne grupe za okupljanje suosnivača Zadužbine, za proučavanje, popularizaciju i izdavanje dela Desanke Maksimović i za uređenje spomen obeležja u Brankovini.

Svoje ciljeve Zadužbina ostvaruje dobrom voljom i solidarnim učešcem svojih članova. Član Zadužbine se postaje godišnjom uplatom predviđenog novčanog iznosa.

Zadužbina Desanke Maksimović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #2 poslato: April 17, 2012, 03:30:45 pm »

**

ĐAČKI ŽAGOR I PESMA PTICA


Kako sam otvorila oči, u jednoj od odaja seoske, rabrovičke škole, začula sam ptice i đake. Kad su me odatle, iz Rabrovice, odneli kao malu u Brankovinu, kuda mi je otac, učitelj, bio premešten, opet sam se našla među đacima i među pticama. I tu mi se po ceo dan pod prozorom čuo đački žagor i vreva senica i vrabaca, po ceo dan su i tu detlići slali jedan drugom brzojave iz proplanka kod škole u proplanak kraj porte. Ponekad bi sve to zaglušila jeka zvona stare brankovinske crkve kraj koje su sahranjeni vojvode i sveštenici iz prvog ustanka, Nenadovići, a među njima i njihov potomak, pesnik i putopisac, Ljubomir Nenadović. Tu, uz crkvu, su i grobovi oca i dedova moje majke, Petrovića, koji su se sa Nenadovićima još pre prvog ustanka doselili u taj predeo, iz Hercegovine. I ja Brankovinu smatram svojim zavičajem, jer ne samo da sam osnovnu školu u njoj učila, nego sam veliki deo svoje mladosti, sve svoje letnje i zimske raspuste, kao student, u njoj provela, i jer je ona zavičaj mnogih mojih pesama.
 
Svake godine su se tamo pod strehom legle nove laste, svake godine su sproleća, u rano jutro, u voćnjaku pevale gugutke, a noću hukali ćukovi i sove u starim bukvama, svake godine sam gledala zimi, kroz prozor, svečano šetkanje gavrana usamljenika po celcu, svake godine su se upisivali u prvi razred novi seljačići i grajali u dvorištu. Celog života me je pratio, pored pesme ptica, taj đački žagor. Slušala sam i kad sam završila školu, kao profesor u Obrenovcu, Dubrovniku, Beogradu, i kao književnik, idući da čitam pesme pred đacima, te gejzere jasnih soprana, vriske, cvrkute, što iskaču iz šumnog mora grlenika koji ih prate i guše, tu vrevu istu po svima školama sveta, na svima jezicima. Navikla sam se na nju kao na šum vetra, na žubor ili ma koji iskonski zvuk u prirodi. Zato sam možda za vreme rata jasnije nego sve jauke majki čiju su odojčad na njihove oči ubijali, jasnije nego sve vapaje ljudi koje su žive bacali u jame i krečane, čula kako topot neprijateljskih vojničkih čizama zauvek ućutkava te mlade glasove jedne škole.
 
Uz buku kojom odzvanjaju učionice ponekad sam, sedeći u školskom kabinetu, pisala kao da se nalazim u potpunoj tišini; kao što sam ponekad, lutajući poljima i uživajući u samoći, najednom počinjala misliti o kakvom đaku i kajati se što mu nisam dala peticu. Puno mojih pesama se začelo i usred učionice, dok sam gledala kroz prozor u prolećno nebo koje je isto toliko mamilo i mene koliko i đake preda mnom u klupi. Ponekad sam između časova, na brzinu, zapisala pokoju strofu, pokoju misao ili sliku.
 
Bavila sam se i poslovima za koje bi se reklo da se pesnik njima nikad ne bavi. U prvom svetskom ratu, kad sam izgubila oca, morala sam, kao najstarija od osmoro dece, iako i sama još nedoučena, davati privatne časove, i to iz najtežih predmeta, strahujući pred čas da li ću uvek znati ono čemu treba da naučim drugoga.

Tokom poslednjeg rata pravila sam od kartona i krpčića u svetlim bojama lutke oblikom slične liciderskim i prodavala ih nekoj radnji igračaka na Terazijama, oplakavši rastanak sa svakom redom, jer su one ipak bile umetnička delca gde je moj neki smisao za slikanje nalazio primenu. Bavila sam se tada i gajenjem povrća, zauzevši sa svojima na gusarski način malo zemljišta na Dunavu, decenijama đubrenog a neobrađivanog, koje je donosilo nečuveno krupne plodove iako su ga nevešte ruke obrađivale. Poslove u polju sam još od mladosti volela i uživala u atmosferi žetava i kosidbi. Ponekad sam bivala čuvar dedinog vinograda i za vreme berbi vredan berač. Za studentskog doba sam pokušala da budem agent nekog osiguravajućeg društva, mada se njegov direktor, siromah, toliko trudio da me od toga odvrati, kad sam mu se na konkurs javila, tvrdeći kako poznaje ljude i kako vidi da nisam za taj posao. I zbilja istrajala sam tu svega deset dana ne uspev nikog nagovoriti da se osigura i sprijateljivši se sa onima koje sam najpre htela da uhvatim u svoje osiguravajuće mreže.
 
Život je tako u ovome ili onome prolazio, između posla i posla bivale su svetkovine poezije, gozbe na livadi, — kako sam nazvala svoju knjigu pesama u prozi napisanu u slavu samoće i svoga prijateljstva sa prirodom. Pošla ne pošla u polje sa namerom da pišem, vraćala sam se otud sa stihovima kao deca sa gljivama ili leptirima. Negde na Učkoj Gori, gde sam ceo dan provela potpuno sama od jutra do mraka i kuda sam bila pošla prosto da se napešačim, postala je pesma "Na planini", negde u snegovima Slovenije, u Topolšici, rodile se "Srebrne plesačice", a "Veselu jesen" sam donela jednom iz šetnje po Košutnjaku za onog divnog beogradskog Mioljskog leta. Put od Valjeva do Brankovine sam obično prolazila ili u rano jutro ili po sutonu. Jednog sutona, u mladosti, vozeći se na konjskim kolima koje je terao moj deda kroz miris pokošenih livada, doživela sam svoju "Pokošenu livadu". Na tom istom putu, dok sam pešačila, ili se vozila, niklo je više mojih pesama, a među njima i "Vožnja" i "Srbija se budi". Sećam se još onog pobedonosnog osećanja koje je prethodilo ovoj pesmi i koje su budili susreti sa mojim zemljacima već spremnim za ustanak. Slično nešto sam doživela i na putu prema Beogradu, u šumarku neke seoske kuće u Slovcu odakle sam videla kako se oklopni nemački voz morao zaustaviti pred prugom koju su partizani pokvarili. Nemačka bespomoćnost, izgubljenost i strah u tom času, njihovo zaziranje od svega što im se našlo u blizini, prdbudili su u meni prkos pesme "Srbija je velika tajna". Sad me opet inspirišu motivi iz mladosti. Motiv pesme "Zmija", ispevane davno, u zavičaju, motiv prolaznosti ili neponovljivosti nekog određenog oblika i časa života, vratio se i u pesme "Proleće, a ja venem" ili "Kad mladost prohuji, šta činite, ptice" ili "A i tebe to molim".
 
Večito dolaze novi cvetovi, ptice, zmije, nečije nove mladosti; ali se nikad neće ponoviti isti u nebu let, niti će se roditi ista zmija, niti će se vratiti čija mladost i detinjstvo, niti će se upisati u školu trideset istih mališana kao onda kad sam se ja upisala.

 
Desanka Maksimović

PESME | Desanka Maksimović | Prosveta | Beograd, 1963.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #3 poslato: April 18, 2012, 01:16:55 am »

**
Stihovi Desanka Maksimović


PREDOSEĆANJE

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.


BOLNO PROBUĐENJE

Već je, dragi, došlo bolno probuđenje
i srce mi steglo kao gvožđe vruće.
Već je došlo gorko, teško uverenje
da će jednog dana u sivo svanuće

sve već prošlost biti. U duši duboko
već se crna slutnja kao plima diže;
i zadrhti srce, k'o ranjeni soko,
i bolno se stegne, kad ti priđem bliže.

Osećam da ljubav tvoja će umreti;
i biću ti, dragi, tuđa, jednog dana;
a u dušu moju i ti ćeš uneti
jednu novu povrh mnogih starih rana.

Dâ, došlo je, došlo bolno probuđenje
i srce mi steglo kao gvožđe vruće;
dâ, došlo je teško, gorko uverenje
da će jednog dana u sivo svanuće
           sve već prošlost biti.


PO RASTANKU

I

Reci mi sad kada već prošlo sve je:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi —
          reci da l' te je moja
          tuga bolela
          nekad kad sam te mnogo,
          mnogo volela?
Reci mi sad kad me ne voliš više:
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se danâ koji nekad biše
duša ti samo kad me vidiš seća —
          reci da l' te je moja
          radost bolela
          jednom kad nisam više
          tebe volela?

Stihovi pisani u periodu između 1919—1930.





Pino Daeni "Predosećanje"


YouTube: Mira Vasiljević & Đerdan — Predosećanje
YouTube: Dobrivoje Topalović & Ana Bekuta — Po rastanku
YouTube: Maja Danilović — Po rastanku
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #4 poslato: April 18, 2012, 01:17:56 am »

*

POEZIJA DESANKE MAKSIMOVIĆ


Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a pojedine njene pesme nalaze se u antologijama poezije raznih naroda. Više puta je nagrađivana našim najvišim književnim nagradama. Prvo priznanje dobila je 1925. nagradom za pesmu "Strepnja" na konkursu časopisa "Misao". Bila je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1959. god.

Desanka je bila od onih priroda u kojima se još u detinjstvu zametne ljubav koje se do kraja života ne odriču. Jer, sve u Desanki je pesničko: i reč, i odnos prema svetu, i filozofija. Reklo bi se čak da ništa drugo nije mogla biti do to što jeste. Sve što je napisala, napisala je srcem. A to njeno srce otvoreno je uvek i svuda, svemu i svakome.

Prva Desankina pesma bila je o zalasku sunca. Sunce odlazi, a sve, i ljudi i priroda, pružaju prema njemu ruke i dovikuju-nemoj otići, ostani... Tada je imala 14 godina. Sedela bi obično na nekom panju i pisala. To je bio njen pesnički atelje. Sa 14 god. se ne može stvoriti čudo, ali se može osetiti miris zemlje. Može se doživeti noć, čuti ćuk. Može se zaspati na pokošenoj livadi i zapisati prva "ljubavna" reč. Sa 14 god. može se znati istorija i upoznati ratnik. A tu, u Brankovini, imalo je šta i da se vidi i da se čuje o istoriji. Sa 14 god. mogla se doživeti samoća, i strah.Prve ocene Desanka Maksimović je dobila u Valjevu, od drugova iz gimnazijskih klupa. Čitala im je, a oni su je hrabrili i proricali joj blistavu budućnost.

Njena pesma je uvek bila sigurna streha i zaklon svakome ko je obeležen osećajnošću, uskraćen za nešto, ugrožen. Retko je koji pesnik u nas kao Desanka Maksimović još za života stekao ime i ugled i zadobio toliku naklonost, poštovanje i privrženost brojnih čialaca. Desanka Maksimović nema drugu biografiju sem književnu, ni drugog poroda sem pesama. Onaj ko je čitao njene pesme upoznao je ne samo njenu dušu i njeno biće, već i dušu naroda iz kojeg je potekla. Mnoge njene pesme su poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih načela i uverenja, boja i vera, pozivala ih da proslave i tuđeg sveca, da uvažavaju neistomišljenike, da budu strogi prema svojima kao što su i prema tuđim manama. Od svih vrednosti u životu ona je posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.

Za razliku od mnogih liričara, naročito novijeg doba, koji su svaki komplikovaniji pesnički problem rešavali i složenijim sredstvima, naša pesnikinja je uvek išla za tim da najjednostavnijim i najprečim putem dopre do takvog zamućenog i skrivenog jezgra kakvo je ljudska bespomoćnost pred tajnom.

Ma koliko bile raznolike i neujednačene sve Desankine pesme istovrsne su, istim glasom ispevane. Melodija njene poezije je sestra govorne melodije. Otkriva ćitavo obilje novih aliteracija i rima, koje i kada nisu izmešane sa poznatim, u kontekstu nekako zazvuće poznato; skoro uvek su nekako prirodno na svom mestu. Desankina poezija saopštava o ljubavi, prenosi impulse mladosti.Ljubav je vodič u svet, učitelj duha. Bog o kome i kome peva Desanka Maksimović, prisutan je svuda i nigde ga nema; on je milosrdan i ravnodušan; prisan i neuhvatljiv; ispovednik i stranac. On nije sabran u jednu žižu, već je rasut u hiljadu mogućnosti, a pesnikinja nam saopštava da svaka od njih može biti, ili jeste prava. Sve te suprotnosti se usklađuju u ljubavi.

Lirika Desanke Maksimović se od samog početka doživljavala kao čista ispovest srca, što je i sadržano u stihu "Ja sam lovac srca svoga rođenog". Njeno osnovno pesničko geslo je da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu, da izvire iz njih.

U kasnije dane lirika Desanke Maksimović dobila je svoju patinu, kao i njena rascvetana priroda u jesen, koja se u ovu liriku sve više uvlači. Njena poezija je dobila ono što vreme ljudskim motivima nameće: smirenost u nemirima, utišanost u akcentima. Godine ova pitanja neizbežno donose.Da li tražiti odgovore na njih? Ne tražiti nenalazivo, tj. pomiriti se sa zakonima. Tražiti ga i ne naći znaći neizbežnost kraja bez novog početka. Misao Desankina pred krajem, sluteći ga već, je samo konstatacija neobilaznoga i samim tim odricanje da se bilo kuda okolo prođe. Ona kao ptica šćućureno ćuti i čeka ono što doći mora. Prirodno i jednostavno je pevala o životu i sada tako peva o smrti.



PODELA POEZIJE DESANKE MAKSIMOVIĆ

Sve pesme Desanke Maksimović su razvrstane u sledeće pesničke krugove:

1. Intimističke pesme su najprisutnije u Desankinoj poezije, naročito s početka njenog stvaranja. To su pesme o mladosti, čežnji, samoći, devojačkoj strepnji i strahu od onoga što bi moglo ubiti iluziju o čistoj, idealnoj ljubavi.One su ostvarenja iz pesničkih knjiga "Pesme" i "Zeleni vitez", u kojima je puno izvornih osećanja i devojačkog bezazlenstva. Strepnja, često prisutna, dolazi od neizvesnosti da se san o nekom ko je predmet čežnje ne sruši nekim novim saznanjem. Zato pesnikinja traži da ljubav ostane iluzija, snevanje, iščekivanje i strepnja. Svaki dodir i susret ponešto bi oduzeli takvoj idealnoj slici voljenog, ljubav bi, time, bila umanjena.

2. Pesme o zavičaju i svetu u njemu. Desanka Maksimović je jednoj od svojih pesama dala ime "Pesnik i zavičaj". Pesnik i zavičaj? Šta je to zavičaj pesnikov? Da li je to vinograd, negde u Brankovini, u kome je jedna devojčica "pobeđivala svoj strah", slušajući noćne jauke slavuja i ćukova, kukavica i sova, osećajući prve pesničke klice u sebi? Ili je to prvi zalazak sunca u đačku svesku unet? Ili prva knjiga pročitana u sunčanoj učionici seoske škole što miriše na jabuke i hleb iz đačke torbice? Ili trenutak kad se shvatilo da mnogo štošta u životu nije baš onako kako se u dečijoj mašti doživljavalo, već ima druge, krupnije i grublje dimenzije i značenja? Zavičaj je sva patrijarhalnost pesnikinje, ljudi, jezik, proplanci, zvuci i slike. Zavičaj je zagrljaj koji utopljava, raznežuje, odmara. Zavičaj je i potresna balada o seljakovoj smrti. Desanka Maksimović se obraća zavičaju kao čoveku: neposredno, prijateljski, i ljudski. Nije važno da li peva o čežnji, tugovanju, smirenosti, nežnosti, radovanju, prva reč u susretu sa zavičajem uvek joj je ljubav.

3. Pesme o prirodi kao idealnom i beskrajnom vrtu. Drugi prilaze prirodi sa osećanjem uznemirenja, sa izvesnim strahopoštovanjem, sa mističnom idejom o zagonetki, sa jednim divljenjem koje je u isto vreme i obožavanje. Desanka ide u prirodu sa punim poverenjem, sa mirom u duši, predano, intimno, ne kao što se prilazi vrlo moćnome nego kao što se ide vrlo dragome. Priroda za nju je lepota, radost, sloboda. Jednom rećju, poezija Desanke Maksimović je poezija prirodnoga.

4. Pesme o rodoljublju i socijalnim motivima. Rodoljublje Desanke Maksimović nosi u sebi mnogoznačni smisao, a iskazuje se kao iskrena ljubav prema predelima zavičaja, prema epskoj prošlosti koju su obeležile bitke i bune, podvizi i junačke pogibije, prema jeziku. Ona peva o slobodarstvu i nepokorstvu predaka, o njihovoj odanosti zemlji, veri i običajima, ognjištu, peva o vrlinama svoga naroda. Zbog ovoga, njeno rodoljublje podrazumeva i Brankovinu, staze i proplanke, reke i livade, nebo i pticu nad gorom, igre i smeh dece u slobodi, veru i jezik, pretke i potomke, istoriju, sve priče i pesme...

5. Pesme o životu, prolaznosti i smrti. Misao o prolaznosti, koja prati sve što živi, oduvek je bila prisutna u Desankinoj poeziji, ali sa starenjem i godinama stvaranja postajala je sve učestalija. Nekada je dolazila spontano, a kasnije kao opsesija koja nastanjuje ne samo pesme već i knjige "Nemam više vremena", "Ničija zemlja". Sve počinje da liči na jedno veliko spremanje pred konačan odlazak; sve ima oblik opraštanja i potpunog mirenja sa onim što će doći.

6. Pesme o detinjstvu. Desankino poetsko i prozno delo za decu je obimom i sadržajem, lepotom i značajem takvo da zaslužuje poseban osvrt, pa ga ovom prilikom nećemo razmatrati.

7. Pesme o čovekoljublju. Čovekoljublje i bezgranična dobrota Desanke Maksimović oduvek su bili prisutni u njenoj poeziji, osobito kada su u pitanju deca i jednostavan, otvoren i običan svet, čovek ovog podneblja. Međutim, njen humanizam i otpor tiraniji i svemu što je nametnuto, do posebnog izražaja došli su u zbirci nalik na veliku poemu "Tražim pomilovanje".
Znanje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #5 poslato: April 18, 2012, 08:22:07 pm »

**
IZVODI IZ KRITIKA


ZELENI VITEZ

Vlastelinstvo njene poezije su priroda i ljubav. Ceo njen poetski kompleks sažet je oko ta dva osećanja. Ona su međusobno blisko srodna, nerazdeljiva, jedno drugom su dopuna i smisao, naizmenično su sama sebi i okvir i sadržina: ljubav u prirodi i priroda kroz ljubav. Ljubav je potpuna i vrhovna samo pod ushićenjem od veličanstva prirode, samo pod beskrajnim vidicima, kad to najveće osećanje, kao plima, navire i diže se izvan i iznad čisto egoističnoga smisla voleti, postajući jedno sveukupno saosećanje za stvari uokolo. I obratno, priroda je vrednost samo kad joj se prilazi sa prepunim treperenjem od ličnog doživljavanja, i samo tako znači veliku stvar — ako nešto ima da joj se preda, da joj se poveri, ako ima nešto lično u nju da se pretopi i njome da se sublimira. Osećanje ljubavi i ushićenje od prirode stapaju se ovde u jednu sintezu emocija koje je teško raščlanjavati. Može se samo pratiti onaj čudni unutrašnji rivalitet između ta dva osećanja, i uočavati kako čas jedno čas drugo uzimaju prevagu, kako se naizmenično podređuju.
 
Drugi prilaze prirodi sa jednim osećanjem uznemirenja, sa izvesnim strahopoštovanjem, sa mističnom idejom o zagoneci, sa jednim divljenjem koje je u isto vreme i obožavanje, sa slutnjom o smislu večnoga i boga u svakoj njenoj tvari. Desanka Maksimović ide u prirodu sa punim poverenjem, sa mirom u duhu, predano, intimno, ne kao što se prilazi vrlo moćnome, nego kao što se ide vrlo dragome. Prirodi se toplo prilazi i ona toplo prima, s emocijama k njoj i s emocijama od nje, da obuhvati osećajni život i da ga još više nadahne. Priroda kreće, podiže, razvija osećajno u čoveku, uzbuđuje ga i tako ushićuje. Ona je za Desanku Maksimović oživotvorenje ideje o ljubavi, i ako drugi, panteistički, naziru u prirodi sveprisutnost božanstva, ona u njoj oseća sveprisutnost ljubavi. Otuda je priroda za nju, uglavnom, samo lepota i radost. I sloboda. Ako treba u jednoj reči okarakterisati ovu poeziju, ona bi se mogla obeležiti kao poezija prirodnoga. Nema mnogo naslaga u poetskoj psihologiji Desanke Maksimović, ni onih prirođenih spolja, kao predubeđenja od bezbrojnih konvencija u životu, ni onih koje čovek sam u sebi slaže svojom stalno uznemirenom mišlju, svojim večitim unutrašnjim nezadovoljstvom, besprekidnim traženjem smisla i konca. Prirodno u osećanju i prosto u shvatanju, to su glavne odlike ove poezije. Od života se uzimaju i uživaju sve prirodne vrednosti, i od njega se traže sva prirodna prava. Nema trzaja za onim ispod i iznad, nema potezanja iza granice vidljivoga, sav je smisao i sva lepota življenja u onome što se da prirodno obuhvatiti mišlju i osećanjima čovekovim, što je stvarna, nesumnjiva životna vrednost. Ali u tim granicama se traži i prirodna sloboda da se život uživa bez više ili manje veštačkih obzira...
 
... Čitava ova poezija je izraz jednog jasnog senzualizma, ako se pojam uzme ne samo u psihološkom nego i u idejnom smislu. Čulima se život i sve njegove vrednosti pojme do beskrajno tananih preliva, ali izvan pojmljenoga čulima ne postoji ništa. Desanka Maksimović ima izvanrednu osetljivost čula za stvarne životne vrednosti, i čitava njena poezija je, u stvari, jedan puni refleks tih njenih treperavih čulnih percepcija. Bogatstvo njenih vizija prirode i sveta vrlo je široko, i prepuno vanredno živim i blistavim konkretnim detaljima. Ona ima, u najpunijem značenju, smisao za životne oblike, i otuda je ova poezija uglavnom izraz jedne velike i svetle životne radosti. Desanka Maksimović je u neprekidnom ushićenju pred prirodom, i svaka njena pesma je u jednom živopisnome podatku, delimično obrazloženje toga ushićenja. Ti su podaci neki put izvanredni, dragoceni, u svakom stihu po jedan, u čitavom nizu u pesmi, slikovni, topli, osećajni do poslednje mere. Desanka Maksimović je bliska, intimna sa prirodom, poznaje je i razume do najfinijeg talasa svetlosti i vazduha, do najneuhvatljivijega pokreta grane na drvetu i ptice u zraku, oseća je živom, animiranom svuda oko sebe, i svaki detalj je jedno iznenađenje koliko je živ, konkretan, slikovit i topao. Čovek je u iskušenju da mnogu njenu pesmu razbije kao celinu, da je odvoji na pojedinosti, i da u njima, u svakoj za sebe, gleda po jedno malo delo. To sve čini ovu poeziju svetlom, radosnom, kao ushićeni izraz jedne raskošne vizije.
 
Ali je to u isto vreme jednostrana vizija života. Za onu drugu Desanka Maksimović je zatvorenih očiju, ili je tek samo nazire kroz trepavice, u nejasnim, lelujavim obrisima, samo kao nagoveštenje, samo kao naslućivanje. Poslednje njene pesme ih imaju, beleže ih, u njima se sretnete sa uzdrhtalošću pred senkom od stvari, sa iznenađenjem pred naličjem, sa uznemirenjem pred tamnim i nejasnim. Ali sasvim dosledno svome stavu prirodnoga shvatanja, ona tu staje, bez volje da razume, već sa gorčinom, sa tihom pobunom u sebi što je to tako. Za njenu logiku prirodnoga mišljenja, red stvari po kome se radosti životne mogu da smene sa bolom, po kome izgleda da sve mora da se plati, koji hoće da je smrt i iza smrti večno, a ovo od jednoga života samo prolazna svetla varka, efemerna blistava iluzija, nije ni pravilan ni pravedan, i uzaludno je tražiti mu nekakav viši smisao. U njoj živi i svemoćno znači jedno osnovno, jedno prirodno, hteo bih reći primitivno osećanje čovekova nerazumevanja, zašto mora vedro nebo da se naoblači, zašto svetli dan da se smrkne, zašto da se umre. Nije li sva religija i sva filozofija, u stvari, jedan veliki i mučni napor duha da se ta teška pitanja ublaže, da se čovek otme od njih, da se uzdigne iznad njih? Uzaludno ili ne, obmana ili istina, ali onaj smisao životu koji se traži, otkuda je došao i šta biva posle njega, nije samo uteha već i prevlast čovekova nad njegovim životnim nagonom. U Desanke Maksimović životni nagon ostaje apsolutno jači. Ona zna samo za ovo ovde, za "ovde — dole", kako bi rekli Francuzi, i ne prima kao nešto razumljivo, kao nešto s čime se treba herojski pomiriti i u čemu gledati neki drugi smisao, onu tajanstvenu i čudnu igru života i smrti koja proviruje iza svake lepote i životne radosti...

 
Milan Bogdanović, 1930.


DESANKA MAKSIMOVIĆ

... Valja podvući stil Desanke Maksimović: njenu rečenicu, njen ritam, njen akcenat, toliko osoben i ličan, sasvim samostalan, a tako osobeno komponovan iz logičkog i emocionalnog govora. Već u njemu kao da je cela Desanka Maksimović ... Njen stih — u početku vrlo pravilan, mada nikad oštar i odsečan — postaje kasnije sve izlomljeniji, na oko sve nepravilniji i hrapaviji. Međutim on postaje samo labaviji, to jest neutegnutiji. Ali kako je nošen vanrednom muzikalnošću, izvrsnim osećanjem ritmičnosti i zvučnosti, on tim labavljenjem ne postaje tromiji, nego postaje samo gipkiji, pokretljiviji i promenljiviji. Ona je njime uspela da nađe vanredno adekvatan izraz za svoj osnovni i najkarakterističniji akord, onaj akord u kome se sve oprečnosti mire uvirući u izraz blagosti i nežnosti. Muzika njenog stiha ima nečeg od pokreta vode, tako raznolikog, tako mnogostruko polomljenog, a ipak uvek sabranog u vanredno ritmičan sklad. Uvođenjem mnoštva trosložnih reči, naročito u slikovanju — a toga ima u nje više i konzekventnije sprovođenog no u svih naših pisaca — Desanka Maksimović je u ovom pravcu naročito mnogo postigla. Što ona u tom opuštanju stega, koje lako iz slobodnog stiha može da odvede u prozu, nije prekoračila ograde poezije, nego je uspela da se oslobodi jednotonosti a da ne izgubi konac muzike, to samo svedoči o njenom pouzdanom umetničkom osećanju. To pouzdano osećanje, vođeno vanredno disciplinovanim intelektom, koji logično vodi tok, odabirući vrlo ekonomično i vrlo pažljivo nužno verbalno tkivo, to i daje onu ravnotežu između emocionalnog i intelektualnog koju smo podvukli u njenoj poeziji, i koja urađa najboljim rezultatima. Taj sklad je tako velik, ta probranost izraza usklađenih logikom i muzikom tako stalna i pravilna da deluje kao iznenađenje kad na dva-tri mesta naiđe na izraz nepravilno upotrebljen ili suviše provincijalan da bi mogao biti nedisonantan...
 
Velimir Živojinović Massuka, 1930


PESME G-ĐICE DESANKE MAKSIMOVIĆ

Nijedan književni rod nije se kod nas, posle rata, toliko obnovio i promenio, i dobio novih predstavnika, kao lirika. Dok je naša poezija pre rata imala svega pet-šest znatnijih zastupnika, a njihovi radovi i po duhu i izvođenju, ličili jedni na druge, dotle je danas broj liričara u nas neobično veliki, i svaki od njih teži za izrazitom originalnošću, za osobenim svojim izrazom i oblikom. U tome traženju, neki su otišli predaleko, pali u žonglerstvo, pribegli mistifikaciji. Gđica Maksimović, koja se pojavila odmah po ratu, a svoje Pesme izdala istom ovih dana, uvek je znala da nađe meru i održi ravnotežu, da se zadrži u granicama iskrenosti, istine i nadahnuća. To je pravi, rođeni pesnik, topal, neizveštačen, živ, sa izrazitim osobinama ženske duše. U nje ima zanosa, mekote, bezazlenih oduševljenja, čiste radosti i ushita, nečeg što liči na jasnost, bistrinu i žubor potoka, na čistotu mladog snega, svežinu rane trave. Ona je još vrlo mlada, i sentimentalni život je u nje jači i razvijeniji od senzibilnog; — otud izvesne naivnosti, veća bliskost neposrednom nego preživljenom i prečišćenom, nesažetost osećanja i izraza. Ali je gđica Maksimović na početku svoga stvaranja, i ona će se, nesumnjivo, još razvijati. Već sad bi se moglo reći da je ona najdarovitija pesnikinja što smo je imali u našoj književnosti.
 
Milan Kašanin, 1924.


POEZIJA DESANKE MAKSIMOVIĆ

... Zavetovala se poeziji za ceo život. Njen zavet je asketski, fanatizovanog vernika. Pozivi su joj: Jefimija, Safo, Jovanka od Arka, one koje su imale svoje čudo u svetu emocija, mašte i halucinacije. One koje su osećale neku višu vokaciju da iskupe svojim sagorevanjima, na lomačama emocija, ili strasti, ili duše, ljudske bolove, tuge i nesreće. Zavetovala se duši, a kod nje je ona i esencija poezije. Carstvo poezije joj je carstvo ljubavi, ono koje ima razumevanje za sve i sve prašta. Ne postoje gresi, ne postoje krivice, postoje nesrećni ljudi, iznenađeni u snu bilo kakvim nepočinom, bilo svojim, bilo drugim. Svest njenog srca poezije zna da postoje u svetu zla, da postoji tigar krvožderni, šakal uhodni i podli, zmija otrovnica i druge puzave reptilije, no ona pred sve te grdobe izlazi zamonašeno, s putirom poezije, začarano ljubavlju koja ne proklinje, ne proskribuje i ne kažnjava, koja ne zna za mržnje, osvete i odmazde, već svima koji su pod udarom kose, kobi i tragike, kao ono devojče na pokošenoj livadi, deli mirisne osmehe čedne, i materinske utehe.
 
Stupila je u književnost tihim i mekim hodom žene koja se kloni vatre, gneva i pobuna. Prva joj je knjiga prva ljubav poezije. Pesme su u njoj ispovedno lične: mladost ljubavi je u njoj. Primarna je u njima emocija. Obuzeta je sobom, sebe ispituje, sebe mazi i kara. Srce joj je vrelo i nemirno, nikad zadovoljno i zadovoljeno. No srce pesnika Desanke Maksimović u toj mladoj poeziji nije u ekstazi. Njega ljubav ne začara i omađija. Sumnja je i strah u njemu. Detinjstvo mladog pesnika nije bilo samo u igri: osenčeno je i doživljajima tragike rata. Njeno srce naslućuje da gruba stvarnost vreba snove, da su radosti kratkotrajne, da snu nema blaženstva spokoja i da zadovoljstvu u zasedi je bol ...
 
... U toj mladoj lirici je prva ljubav takođe i prvi rastanak u njoj, prepad čemernog iskustva srcu. Lirika u zbirci Zeleni vitez bežala je od života. Pesnik još više veruje u postojanje u sebi drugog tamnog srca koje unosi treptaje neverice u njeno biće. Ljubav više nije fanatizam, nije ona magija kojoj se sve potčinjava, srce više nije pod narkozom njene vere. Sve je više slično prirodi i menama u njoj. Senke tuge su joj u ovoj zbirci prisutnije. Melanholija se spustila u liriku kao magla. Njenu samoću i tugu vuče sebi šuma. Šuma je puna hladovite tajne. Lirika joj uzima zvezdani put mlečni. Na njemu su priviđenja ljubavi i nostalgija usamljene tuge.
 
Ponela je iz detinjstva i domaćeg ognjišta mit o religiji, onu pagansku spregu pravoslavlja sa hrišćanstvom. Slovenofil je od mladih dana: u njenim zanosima su, slično Milici Janković, Dostojevski, onaj hrišćanski, i Mereškovski. No ni ovaj verski pijetet nije kod nje u pravovernoj ekstazi i egzaltaciji. U svom duševnom manastiru tuge ona nije fanatizovani hrišćanski vernik. Bliski su joj bramanci i bogumili, ne zna kad ima dobru želju, kad zlu, ne zna kojim putem Gospod zove, a kojim brani. Odelila se od pijeteta koji je ponela od svoga detinjstva. Nad rekom njenog života noć pada olovna i tužna. U manastiru tuge je u isposničkoj ćeliji u kojoj mistični glasovi ispituju njenu dušu i ona im odgovara da nikad nije osetila šta je prava vera, ni duboko pobožno nadahnuće.
 
U duševnom manastiru tuge ona meditira o životu i smrti. U njene meditacije pristiže i onaj racionalizam, svojstveno naš, iz naših tradicija, onaj prosvetiteljski, učiteljski, iz basni i pouka, koji zatvara poeziju u krletku, bilo da je ova od metalnih ili zlatnih žica. Mlada poezija Desanke Maksimović kada misli srcem, njegovom svešću i podsvešću, vrlo tanano se vine do zagonetki i tajanstava u ljudskoj prirodi i psihi, letom laste dohvati vasionsku metafiziku života. U sferama misaono racionalnog njena lasta ne nađe ni te visine, ni svoje gnezdo.
 
Mišlju srca dolazi do dvojstva u ljudskoj prirodi, do ekstremnih protivrečnosti u ljudskoj sudbini, do saznanja da duhom njenih staza sad leptir brodi, sad gmiže zmija. Mišlju srca shvataće verovanja bogumila da stvor prirode čovek nema prava da zgazi na sitnoga crva. Svi imaju prava na život, i čovek, i životinja, i cvetovi livadski. I čovek je mrav, usmrtiće ga bosa noga sudbine. Zamonašila se u sebe, no u tom svom duševnom manastiru tuge ona je i verski jeretik.
 
Mladost nespokojne emocionalne poezije prolazi, i pesnik Desanka Maksimović vraća se miru. Ona ga novom knjigom pesama (godine 1936) nalazi u zavičaju. Za nju je sve tiho i blago, odmorno na rodnom tlu. I nebo je čoveku pokroviteljsko. Svet detinjstva je oživljen. Stil mu se prilagođava, i muzika, i ritam reči. Daje utisak da se spušta do zemlje, pod seoske krovinjare. Želja pesnika je da ide u pastire, osećanje joj je da je rođena da čuva stada, da živi sama usred gorskog mira, da joj je dovoljna koliba mala, srce da joj je maloletno i pesme da joj imaju glas svirale, kao pastir da peva blago i setno. Njena ćelija samoće puna je rezignacije monahinje koja se ranjavo bolno rastala sa mladošću i kojoj je slatko da pati i prašta. Prirodu je približila svetu detinjstva, nadahnuto umetničkim slikama i simbolima: priviđenjima iz bajke dočarala je njena uzbuđenja. I priroda ima svoju dušu kod nje, svoje nemire, uzbune, maštanja, čaranja i snoviđenja.
 
Poezija u knjizi Pesnik i zavičaj sve više postaje izvor milosti, milosrđa. Materinski nagon je pod sestrinskom zaštitom. ... Putuje radije trećom klasom, jer su u njoj ljudi bliži jedno drugom, poštuju tuđe siromaštvo. Ne okreće se više samo sebi, već i školskom detetu i seljaku, uživljena je u osuđenikov poslednji čas, sudbinu napuštenog deteta, žene koja se prodaje. Sve je to iz sveta njene sestrinske brige i milosrđa, i iz sveta njenog detinjstva. Njenoj lirici sve je srodniji doživljaj tragičnog.
 
Nagonom materinstva, praotačkom ljubavlju prema zemlji i svetom detinjstva došla je do visokog nadahnuća u onoj svima poznatoj pesmi Krvava bajka, koja je i njena i narodna. Nit u lirici Desanke Maksimović je spoj bajke sa živom stvarnošću, sa životom i čovekom. U pesmi Krvava bajka spojilo se srce pesnikovo sa srcem naroda i tragedijom koju je narod doživeo. I ritam je tu veoma prikladan lirskom doživljaju epske tragedije. Teče iz srca. Prisan je. Povest je u stilu bajke i potresna je krvava stvarnost. Svet detinjstva je oči u oči sa smrću na gubilištu. Tu je i ona osobena nadahnućem pesma Srbija. Spomen na ustanak. Čulom srca lirika je takla srce naroda koji iskonski nosi bunu na robovanje. Instinktom Desanka Maksimović je našla živac onog rodoljublja koje elementarnom snagom živi u narodu.
 
Lirika Desanke Maksimović očaravala je i svojom muzikom. Imala je lakoću pevanja, stih biljuran i zvučan. U njenom krvotoku šume pesme. Sa mnogima od njih mogla je reći da joj u srcu ptica peva, kao što se jednom ispovedila. Nije bila imuna od sentimentalnog, slatkog pevanja, od manira. Čuvala se da joj se lirika ne uhvati zarobljeno u njihovoj mreži. Svedoči zbirka Zarobljenik snova, a još više najnovija zbirka: Tražim pomilovanje.
 
Ova poslednja zbirka dubokim korenima je u njenoj poeziji, a nova je u motivima i pesničkoj reči. Desanka Maksimović odrasla je u vilinskom carstvu poezije, u njegovom proleću, letu i jeseni. Na njenom letu tim carstvom sve više se zgušnjavao doživljaj tragike. Uzdigla se već ranije nad ličnim radostima, bolovima i patnjama žene, nad egoizmom srca. Uzdigla se i iznad slutnje da je njena ljubav kob za druge. U sećanju joj živi ono devojče koje na pokošenoj livadi deli osmehe čedne ranjenim stvorovima prirode. Mnogoliki je život u njima, mnogolika njihova sudbina. Osvrnula se u ovoj knjizi u daleku prošlost, stala je pred zakon cara Dušana kao pred roždanik tragedije. Uživela se poezijom u njegov tekst, u nekazano između redova, i u ono što ima duži vek u ljudima i među njima. Uzdigla se iznad onog racionalizma koji postavlja pismene zadaće životu i matematičkom logikom rešava ih.
 
Njena poetska projekcija mobilna je, ne zadržava se na slikovnici Dušanovih zakona. Kreće se dalje, šire u svet, u ljudske zamršaje i protivrečja, u ljudsku tragiku, doseže u molitvenik kralja Lira koji vapi za plaštom duše na bespuću da pokrije svoju golotinju. Kao da se čuje u pesnikovim duševnim molbama za milosrđe i blagorazumevanje ljudskog promašaja i poraza, vrtoglavica od zabluda i samoobmana. Glas pesnikinje je materinski i sestrinski, i glas ove kaluđerice koja je pregorela svoju ličnu tugu, iz noćnih bdenja srca razume duševne rane i za njih moli leka, da niko ne bude u zapećku pravde, da niko ne bude u nemilosti ni carstva, ni sudbine. Njena diskusija sa Dušanovim zakonikom je molitvena lirika, no i polemika strasna. Dušom je za sebra, i to onog potučenog nepravdom i nasiljem života.
 
Stih joj u ovoj zbirci nije milokrvan i milozvučan. Senčen je doživljajima i vizijama ljudske tragike. Visoko je produhovljen artistički. Svečan je i ritualan kada je pred Dušanovim zakonikom, kad su u viziji car, carski dvor i vlastela. Pred carskim dverima je tada sebar sa lirom, koja, i kad moli, izliva gorčine. Neobično za liriku Desanke Maksimović, u njoj su tu i tamo i strelice, i žaoke iz golubovog leta. Carstvo poezije sudi zemaljskom carstvu i kada od njega traži milost. Po srcu se upravlja, i nema međa za postupke ljudske, ni deonice za prirodu. Ne zna za greh, ni za kaznu. Ona prašta i kaluđeru kada iz raja ukrade najlepšu od mladih monahinja, razume i prezrenu i prokletu Mariju Magdalenu, i ne anatemiše Sodomu i Gomoru. Čovek je u njegovim sferama shvaćen sa svima slabostima, i nije od jednog komada dobra ili zla. Deo je prirode i nije njen gospodar, jer sve što je u prirodi u sebi nosi.

 
Velibor Gligorić, 1965.


LIK JEDNE POEZIJE

U treću deceniju ovoga veka, duhovno uznemirenu ratnim potresom, koji je uništavao krhke iluzije humanizma i nametao gorku skepsu zamračenih vidika života, Desanka Maksimović je unela svoj lirski izraz čistih tonova i nesvakidašnje svežine. Njena lirika je donosila pesnički lik koji se naglo ukazivao u svojoj celovitosti. To je bila retka pojava. U poetskoj razvojnoj liniji bio je premošćen period grozničavih traženja ili ga u stvari nije ni bilo. Bio je gotovo izlišan po prirodi te poezije, po suštini njene datosti. Plastika toga lika, ispoljena nekolikim upečatljivim činiocima, prirodno je obuhvatala u sebe ne samo trenutak u kome se rađa nego i osnove, sasvim izrazite osnove koje će se manifestovati u svim fazama budućnosti. "Sejući se kroz reči i slogove", taj lik je izrastao iz jednog lirskog temperamenta bistrih izvora i odmerenih snaga.
 
Otuda je Desanka Maksimović osvojila svojom lirikom mesto jednoga od nosilaca osobenog lirskog izraza u opštoj poetskoj strukturi vremena. Tu strukturu gradile su knjige kojima se donosio nov akcenat, ili nov stih, ili novo raspoloženje kako su se obeležavali: Srebrna cesta i Izlet u nebo Gustava Krkleca, Alfe mojih duša i Grč mladenstva Božidara Kovačevića, Vedre i tamne oči Velimira Živojinovića, upotpuljujući time ono što je značilo umetničku dozrelost neosporno datumskog značenja pojava Lirike Itake Miloša Crnjanskog, Leleka sebra i Kolajne Tina Ujevića, uz stihove Dušana Vasiljeva, Rastka Petrovića, Rada Drainca i drugih. Desanka Maksimović je svoj udeo u tom građenju potvrdila stihovima koji su atmosferi davali boje i punoće. Uz sumornu patetiku bilansa: Ja sam gazio u krvi do kolena, svu napregnutu, i oslobađanje od mutnog taloga krvi, "bluda i kala", uz tragične akorde Svakidašnje jadikovke, uz melemna obasjavanja prošlih čari: Vinjage, vinjage, i laste, i trem! — stihovi Desanke Maksimović nosili su svoju neposrednost doživljaja kao živu vrednost ekspresije. Oni su tada prvenstveno bili izraz i lirska istorija jednog životnog treptaja. Jednog vrlo lično obeleženog osećajnog stanja; ali je u njihovoj intonaciji bilo zvukova koji se otkidaju od izvora, ma koliko čuvali vijanse subjektiviteta, i ulaze u unutrašnji sklop vremena.
 
... Ta "nežna plima reči nerečenih" čistila je zvuk do njegova prvobitnog sjaja, vraćala rečima njihov prvobitni smisao, i u tom čišćenju i vraćanju nastajali su lični vidovi lirike Desanke Maksimović. Među njima je ipak najličniji onaj kojim se lirika daje samo kao najposredniji izraz emocije, kojim se osećajni intenzitet stavlja u prvi plan umetničkog ostvarivanja. Jednostavnost i čistota izraza u privlačnoj lakoći, fini senzibilitet sa bogatim nijansiranjem do istinskih suptilnosti (kako ponekad one varaju svojom bliskošću!), slikovitost koja nikad nije radi sebe same, raznostrukost intonacije od uspavanke do tužbalice, ritam i melodija stiha koji imaju akcenata za izdvajanje i individualisanje sve su to vidno prisutni činioci u lirici Desanke Maksimović. Svi su oni određivali toj lirici njenu ulogu u vremenu javljanja, svi su se zadržali u njoj i kad je ona imala da odgovara na druge potrebe, kad se motivski drukčije orijentisala i nadahnjivala.
 
Jer posle te treće decenije došla je četvrta, koja je već bila uvod u neizbežni sudar svetova ljudskosti i neljudskosti, došao je i period sudbonosnih istorijskih preloma za sve naše narode, da se otvore najširi vidici stvaralaštvu čoveka, a poezija ni u jednom od tih perioda nije ostajala bez reči, nije živela bez odjeka, reagovala je tražeći svoj najpuniji smisao funkcije i ostvarujući najbliže dodire sa ljudima. U svom doživljavanju ustanka u Srbiji Desanka Maksimović unela je u svoju liriku nove tonove, ne izneveravajući stare, ušla je u novu tematsku, u novu životnu oblast, ne zaboravljajući stare. Spomen na ustanak, Krvava bajka, Srbija se budi, Bajka o ustaničkoj puški, kao i dobar broj drugih pesama iz te oblasti, ne nose svoje kvalifikacije u programatskom rodoljublju, nego u nalaženju pravog, iskrenog, najužeg dodira sa dušom svoga naroda. Njihova impresivnost, impresivnost svedočanstva o potresnoj tragici ljudskih žrtava i ne manje potresnoj veličini ljudskog herojstva, nije sadržana samo u neospornoj verodostojnosti, nego u širini humanosti kojom je ponesena, u dubini patnje kojom je nadahnuta. U jednoj od pesama iz prvog perioda, koja nosi karakteristični naslov Ja i ja, a rešava dvojnosti i protivrečnosti u sebi, Desanka Maksimović je ovako slikala svoja raspoloženja:

A meni se uvek dopadalo:
kad su ptice kroz noć letele,
kad je lišće tiho opadalo;
 
kad su senke u san sletale,
kad me ljudi nisu voleli,
kad su stvari duši smetale.

 
Između tih i takvih raspoloženja, sasvim subjektivno obojenih i sasaim uz "roj svih onih prolaznih sitnica" za sebe vezanih, i osluškivanja tajnih šapata kojima narodna svest o slobodi budi svoje snage, postoji veliki prostor u koji su smeštene dve psihološke kategorije i dve čovekove usmerenosti, ali bez razbijanja sklada i organske celovitosti poezije. Nestale su senke iz sna i ne smetaju stvari duši, a trenutak "kad me ljudi nisu voleli" zamenjen je opredeljenjem čoveka podređenog misiji naroda. Doživljaj prirode, uvek izvanredno živ i uvek intenzitetom nabijen, blizak je u tom prostoru intimnom pesniku. Prenošenje sveta prirode u sebe i sebe u svet prirode postaje u ovoj lirici prava suprotnost svemu što je dekor, jer je jedinstveno hvatanje dodira sa oblicima predmeta i pojava koje nas okružuju.

 
Boško Novaković, 1956.


PESNIČKI VRHUNAC DESANKE MAKSIMOVIĆ

Voleo bih da nađem neke prave reči da njima pokažem ovu knjigu: reči zlatne i teške, smerne i viteške, reči "od doslednosti neke tajne i vernosti neke unutarnje", reči od staroga srebra i od nove nežnosti, reči carske i reči sebarske. Njima je ispisan novi vrhunac u poeziji Desanke Maksimović i samo bi se njima moglo dostojno govoriti o "lirskim diskusijama sa Dušanovim Zakonikom", kako stoji u podnaslovu ove knjige, samo bi se njima mogla, valjda, dozvati sva toplina i mudrost koje leže u svakom stihu jedne od najznačajnijih zbirki pesama ove decenije. Znam da neću uspeti da nađem te reči. One su probrane, pa ko jabuke branice, rukom ljubavi, umivene u vinu tajne, utkane u belo povesmo prošlosti, izbrušene na tocilu srca i dara, poređane novim i neponovljivim vezama ritma i rime, stale jedne s drugom u neveliki ciklus i povele ovaj čudni dijalog zakona i milosti.
 
Neka mi onda dozvoli jedan drugi pesnik da pozajmim njegove stihove i njima uvedem čitaoca u ovu poeziju. Nekada davno, mladi Veljko Petrović je pisao:
 
Oholo pada carska sen na stube,
Uljanik plamti sa kamena stola
A u daljini Sofijino kube
Blešti ko dojka raskošna i gola.
 
Govori Silni. Reč mu zvoni svaka
Ko zlatna para sa njegovim likom:
"Dijače, piši crvenilom maka
Što car još nije reko nikad nikom".

 
Tu negde, u susedstvu ovih stihova, stihova mladog pesnika, muškarca oholog i gordog kao i njegov Silni, počeće nova poezija Desanke Maksimović, pesnika u punoj zrelosti života i iskustva i pesnikinje vajkadašnje nežnosti i smernosti. I ona će ispisati na početku svoje knjige:

Po milosti božjoj
i blagoslovu svetitelja iz Rasa,
ja, car Srba, Grka i Arbanasa,
zemljama koje od oceva nasledih
i mačem osvojih,
koje povezah krvnim sudovima
svojih vojnika,
dajem zakonik
i neka nema drugih zakonika
osim mojih.

 
Pomislićeš, čitaoče, posle prvih nekoliko pesama, da se pred tobom otvara gradilokventna retorska priča "o slavnoj prošlosti i veličini". Pomislićeš — i prevarićeš se.
 
Jer ne glasi uzalud naslov ove knjige Tražim pomilovanje. I tek što si pročitao stihove naredbi, zabrana i surovih kazni prvog našeg kodeksa od sme se i ne sme se, a već pesnik otkriva veliku tajnu svoje knjige. Tajnu koja je i krik, i šapat, i molba, i molitva:
 
Tražim pomilovanje
za sebra
što niče i umire kao trava
u zaborav iz zaborava,
za trideset kućica njegovog krompira,
za usukano kukuruza stabaoce,
za dim nad krovom,
za ono gde je, sledeći oce,
pogrešio delom i slovom.

 
I otpočinju da teku stihovi kojima po plemenitosti, usuđujem se da kažem, ne znam ravnih. Tu, pred gordo slovo Zakona ispisanog crvenilom maka i ognjem istorije (svake istorije), stao je pesnik da brani, zaštićuje i traži pomilovanje. Ne, nisu to molbe upućene apelacionim i vrhovnim sudovima, to je reč pesnika (znači reč razumevanja, reč samilosti, reč nade), a pomilovanje ona ne traži za prave, traži ga za sve ...
 
... Sa druge strane dijaloga i života stoji Zakonik. (Uvek ona ista, stara priča od Sofokla do naših dana). Ne, nije taj zakonik samo surov i nemilosrdan — misao Desanke Maksimović nije u crno-beloj kubaturi demagogije. Zakonik je i sklad, i regula, i zaštita, i potreba, i neka čudna lepota snage i moći. I on, kao i svaki Nomos nosi u sebi ako ne pravdu, a ono nepotkupljivu pravednost bez ličnosti. I baš zato što je takav, nemilosrdan i slep, on je, i mora biti, neumoljiv, totalan. Tom totalitetu, toj opštosti, pesnik nije suprostavio svoj pojedinačni slučaj, stavio mu je nasuprot takođe jedan totalitet, totalitet humanosti. Kada se dijalog završi i kad pesnik rekne sve što je imao reći u svom brevijaru čovekoljubivosti, na kraju će opet biti Car i Zakon, koji će reći:
 
Nisam ni vlastelin ni sebar
koji se sveti,
koji vraća žaoku za žaoku,
sram za sram,
nož na srcu za nož na oku,
ja se po srcu ne upravljam,
ja sam car zarobljen zakonima
koje propisujem sam.

 
Tako je kraj ovog dijaloga između Čoveka i Propisa isti onakav kao i njegov početak. Ali između tog početka i kraja legla je velika poezija ljubavi, razumevanja i milosti kakvu već davno nije ispisala naša poezija. Iz priče o starom carskom zakoniku izrasla je velika reč upućena svakom pa i ovom vašem vremenu. Izrekla ju je žena, i zato ova reč ima nešto toplo i nežno u sebi; izrekao ju je veliki pesnik, i zato je ona rečena vanrednim prepletom stila i lepote; i izrekao ju je mudar čovek (slobodno će se odsad ispisivati ova reč uz ime "nežnog liričara", Desanke Maksimović), i zato ona zvuči tako drevno i savremeno u isti mah...

 
Borislav Mihajlović, 1965.


U TRADICIJI INTIMNE LIRIKE

Desanka Maksimović osvežava neke fundamentalne teme tradicionalnog lirizma. Ona nije krenula novim putevima, niti je nastavila delo nekog modernog reformatora. Primećuju se u njenom toplom, neposrednom pevanju uticaji Dučića ili Crnjanskog, zvuci jesenjinske melodioznosti i čežnjivi ritmovi romansi kojima nije mogao da se otme ni jedan Blok. Ali njeno delo, posmatrano u celini, izgrađeno je nezavisno od svih spomenutih pesnika i svojim korenima seže mnogo dalje u motive romantike.
 
Mi možemo uočiti u pojedinim fazama razvitka pesnikinje veće ili manje približavanje tokovima moderne poezije, ali nikad ne i poistovećivanje s njima. Njen izraz, koji ponekad postaje izrazito metaforičan, ipak čuva obeležje klasične poetske sintakse: logičan i kontinuiran način pisanja. Čak i njeni slobodni stihovi, prividno razobručeni, koherentni su u suštini. Uvek ih okuplja jedna osnovna ideja i služi kao njihov logičko-emocionalni stožer. Struktura poezije Desanke Maksimović je izrazito diskurzivna. Epiteti, poređenja, metafore, slike, bez obzira na njihovu svežinu, originalnost i lepotu, nikad ne izlaze iz okvira racionalne pesničke gramatike klasičnog tipa. Maksimovićeva, međutim, uspeva da davno konstruisane forme prilagodi vlastitoj osećajnosti, da od njih načini instrumente pomoću kojih izražava svoje iskustvo. Zato mi u njima ne vidimo mehanički nasleđene oblike klasične versifikacije, već spontano izgrađenu tehniku koja je stavljena u službu jedne nadahnute individualnosti.
 
Njena imaginacija ima romantičarsko-simboličku dimenziju i smisao. Ona neguje, od svojih prvih mladalačkih stihova pa do danas, po strani od svih manifesta, pokreta i moda, jednu najvećim delom kamernu vrstu lirike. To su ljubavne ispovesti, čas radosne, čas tužne, uvek duboko doživljene. U skladu sa romantičarskom koncepcijom ljubavi, koja nije ništa drugo do trans, cela priroda učestvuje u svetom zanosu i svetkovini pesnikinje. Onda kad je u punom poletu svojih moći, Desanka Maksimović uspeva da neposrednošću svoga stala zatalasa i oživi pejzaž. Isto tako polazi joj za rukom da u trenucima emocionalnog uzbuđenja toplo progovori o najintimnijim ljudskim osećanjima. Oslobađajući se sentimentalnosti koja se služi jezičkim klišeima, ona tada otkriva reči, zagonetne, uznemiravajuke, lepe, koje nas upućuju ka zonama tamnog, neispitljivog, dubokog... Ali pesnik samo ponekad stupa na tle nepoznatog. Iz neposredne blizine tih iracionalnih zona ona donosi samo slutnje, dahove, odlomke, munjevita obasjanja ...
 
Ali naša poznata pesnikinja, naša Ana Ahmatova, za koju ljubav nije mrtva, za koju pejzaž čuva sve svoje čari, čije je srce sposobno da se ispuni prvobitnom radošću ili iskonskom tugom, koja se ne stidi što oseća onako kako osećaju hiljade običnih ljudi, ona je krvno vezana za podneblje svoga zavičaja, svoje zemlje. U teškim i mračnim časovima smrti napisala je čuvenu Krvavu bajku, koju svi znaju i koja je postala simbol stradanja cele jedne nacije. Nepotrebno je ovde pominjati i druge njene patriotske pesme, koje govore ne samo o tragediji nego i o pobedi. Nepotrebno, kažem, jer one čine sastavni deo naših košmarnih uspomena, naših sećanja na rat.
 
U tradiciji intimne lirike Desanka Maksimović se unekoliko nadovezuje na jednu danas nepravedno potcenjenu poetesu sa početka veka — Danicu Marković. Markovićeva je bila jedna od prvih naših žena koja je izborila za sebe pravo da peva o svojim intimnim osećanjima, slobodno, iskreno. Njen stih, turoban i težak, čuva i danas, i pored sve sentimentalne arhaičnosti, molsku tonalnost koja adekvatno izražava njene tragične teme. Desanka Maksimović je otišla dalje od Markovićeve i izgradila jedan poetskiji, bogatiji, izražajniji jezik. Ona je najdarovitija žena koja se pojavila u novijoj srpskoj poeziji od Milice Stojadinović-Srpkinje, do danas. Vreme će, kao i uvek, izvršiti odbir. Nema, međutim, nikakve sumnje da će nekoliko njenih pesama u kojima je zahvaćeno sa samog živog izbora čovekove melanholije i rodoljublja, ostati.

 
Pavle Zorić, 1964.


IZMEĐU TAJNE I OTADŽBINE

Naša književna prošlost bila je u ispisivanju svojih izrazitijih stranica uglavnom lišena ženske spisateljske ruke. Noviju srpsku književnost, međutim, kao jedan od nekoliko njenih ponosa, obeležavaju imena triju žena: Isidore Sekulić, Anice Savić Rebac i Desanke Maksimovik. Prve dve su se svojim književnim radom, a naročito erudicijom, kao zidom ogradile od ljubopitljivih pogleda šire čitalačke publike. Naročito Anica Savić Rebac, koja je kroz život i književnost minula u helenističkom oklopu. Treća, Desanka Maksimović, svojim jednostavnim talentom, u kome je lirski instinkt ostajao večito budan i napet kao živac, uspela je, skoro bukvalno, da uđe u pore čitalaca i stekne publiku kao retko koji pesnik naše novije i savremene književnosti...
 
...U veku pesničkih avantura i vrtoglavih pesničkih komunikacija srpske poezije sa evropskom, njena stišana lirska struja, poput onog njenog potoka, milela je svojim životom, sledeći, kao pod zakletvom, isključivo svoj lirski zadatak, koji se u potpunosti poklapao sa njenom prirodom. Za razliku od mnogih, koji su zajedno sa njom posle prvog svetskog rata krenuli sa nove pesničke crte u neizvesni brisani prostor poezije, ona je, s muškom odlučnošću koja se smogla u toj ženskoj ruci, odgurnula ponuđeni skalpel za pesničko eksperimentisanje i na sopstveni način se nadovezala na svoje starije pesničke srodnike.
 
Zbog takvog opredeljenja njena poezija nije imala onu draž šoka kakvu su posedovali lirski nastupi nekih njenih savremenika, koji su uzdrmali tradicionalnu građevinu srpske poezije. Ali je ona u toj naoko poluruševini ipak izabrala odaju koja je bila okrenuta životu i s vidikom na novo pesničko doba. I uspela je da odande lirski svetluca, zrači svojom nijansom, pa i obasjava.
 
Iz još neke svetlosti koje su odande dopirale, čak i bleske, građevina o kojoj je reč — ni u kom slučaju nije u novom dobu produžila svoj vek osipanjem i dotrajavanjem, kako su joj to u prvim poratnim trenucima proricali. Mnogi njeni žitelji su i daljih decenija ostvarivali živo pesničko delo koje je bogatilo riznicu naše literature. Ono je često u novome dobu bilo i korektiv za mnoge nejake i lažne svetlosti.
 
Uz stare zidine se takođe decenijama hvatao i novi bršljan. Osvežavana, tradicija srpske poezije je nastavljala svoj život kao — nova poezija...

 
Stevan Raičković, 1968.


SABRANA DELA
DESANKE MAKSIMOVIĆ
Ptice na česmi
sedma knjiga
Nolit • Beograd
1969.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #6 poslato: April 18, 2012, 09:02:54 pm »

**
PREDGOVOR


LIRIKA DESANKE MAKSIMOVIĆ

U savremenoj srpskoj poeziji teško bi bilo naći izrazitije lirskoga pesnika, što će reći sa jasnijim karakterom liričara, od Desanke Maksimović. Razume se, ako liriku pojmimo kao najprvobitniji, najčistiji, najelementarniji, što istovremeno znači i najjednostavniji, bez ikakvih usložavanja izraz osećanja i emocije, onaj koji ih daje kao nešto čulima tako reći doživljeno i čulno ih tako reći i kazujući, i koji, takav, nije daleko iznad cvrkuta, kliktaja i krika. I vrhovna vrednost poezije Desanke Maksimović upravo i jeste, čini mi se, u toj njenoj hemijski čistoj liričnosti. Godinama je prateći, ja se ni u jednom trenutku nisam pokolebao u ovakvom razumevanju i procenjivanju njenih osnovnih kvaliteta. I danas, evo, listajući ovu zbirku, koja je upravo neka vrsta panorame poetskoga dela Desanke Maksimović, ja za sebe i opet potvrđujem ovaj generalni sud o njemu. I ne samo da u tom svom sudu o poeziji Desanke Maksimović ne bih imao šta bitno da menjam, nego bi mi doista bilo vrlo teško da ga bolje i rečitije formulišem nego što sam to dosad u više mahova već učinio. I sad, pišući ovaj predgovor, nalazim se u dilemi: ili da samoga sebe parafraziram, da se razvodnjeno prepričavam, ili da tačno i doslovno ponovim ono što sam o poeziji Desanke Maksimović već kazivao. Neka mi bude dozvoljeno da ovo drugo, kao bolje i neposrednije, i usvojim, dodajući tu i tamo neke dopune koje razvoj ove lirike od ranijih vremena do danas nužno traži.

Pišući 1928. o zbirci Desanke Maksimović "Vrt detinjstva", u kojoj su pesme o detetu i o detinjstvu, dakle, prevashodno lirske supstance, u zaključku sam rekao:
 
"Njima (ovim pesmama) može se utvrditi koliko je pesnička psihologija Desanke Maksimović bliska detinjskim stanjima ... Ista naivna začaranost pred 'Veličanstvom horizonta', ista detinjska ushićenost pred oblicima, bojama i zvucima, jedna prvoživotna ustreptalost do zanosa. Desanka Maksimović nije talenat od dubokih treperenja. Nijedna joj žica ne zvuči kao ispod zemlje, kao sa drugoga sveta. Nikakva vam težina ne pada na dušu od ovih vedrih stihova. Ima pesnika koji vam pomute duh, koji vam razbiju san, koji vam otruju mnogu iluziju, koji vam urežu prvu boru na čelu. Desanka Maksimović nije nimalo vinovna u tome smislu. Posle njenih stihova ostajete kao da ste se rosom umili. Ustreptavanja se u njoj vrlo lako izazivaju, same od sebe zvuče žice kao na onoj starinskoj harfi, pod najmanjim i najneosetnijim dahom umnožavaju se treperenja do u bezbroj. Ona ima jedan, ako bi se tako moglo reći,  s o p r a n s k i  talenat, koji je sav u prvim i gornjim tonovima. Njeno odazivanje na prirodu je sve u površinskom divljenju. Ali, u isto vreme, tako podignuto u tonu, toliko istanjeno u osećanju, da se razvija do pravoga obožavanja ..."
 
"Vlastelinstvo poezije Desanke Maksimović su priroda i ljubav", pisao sam 1930. o njenoj značajnoj zbirci "Zeleni vitez". — "Ceo njen poetski kompleks sažman je oko ta dva osećanja. Ona su međusobno blisko srodna, nerazdeljiva, jedno drugome su dopuna i smisao, naizmenično su sami sebi okvir i sadržina: ljubav u prirodi i priroda kroz ljubav. Ljubav je potpuna i vrhovna samo pod ushićenjem od veličanstva prirode, samo pod beskrajnim vidicima, kad to najveće osećanje, kao plima, navire i diže se izvan i iznad čisto egoističnoga smisla voleti, postajući jedno sveukupno osećanje za stvari uokolo. I obratno, priroda je vrednost samo kad joj se prilazi sa punim treperenjem od ličnoga doživljavanja, i samo tako znači veliku stvar ako nešto ima da joj se preda, da joj se poveri, ako ima nešto lično u nju da se pretopi i njome da se sublimiše. Osećanje ljubavi i ushićenje od prirode stapaju se ovde u jednu sintezu emocija koje je teško raščlanjavati. Može se samo pratiti onaj čudni rivalitet između ta dva osećanja i uočavati kako čas jedan, čas drugi uzimaju prevagu, kako se naizmenično podređuju:
 
Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je, kad njegove oči se vrate,
i noć kad ponovo od mene odu.

 
A na drugom mestu, sa istim raspoloženjem, samo sa intenzitetom u obratnom smeru osećanja, stihovi kažu:
 
Prijatelju, putem pokraj moga doma
putuju vetri s istoka zapadu, s juga severu,
spuštaju se s neba zemlji čas sunce, čas kiše.
Prijatelju, oprosti mi ovu čednu neveru:
sad vetrove i šume volim od svega više.

 
Ili:
 
Milošte tvoje danas mogle bi da smanje
lepotu ćutanja i mesečevog mrtvog lika;
ja volim sama da gledam kako se granje
grli u dolji kao ruke verenika.

 
Drugi prilaze prirodi sa jednim osećanjem uznemirenja, sa izvesnim strahopoštovanjem, sa mističnom idejom o zagoneci, sa jednim divljenjem koje je u isto vreme i obožavanje, sa slutnjom o večnome i o prisustvu Boga u svakoj njenoj tvari. Desanka Maksimović ide u prirodu sa punim poverenjem, sa mirom u duhu, predano, intimno, ne kao što se prilazi vrlo moćnome, nego kao što se ide vrlo dragome. Prirodi se sa toplinom prilazi, i ona sa toplinom prima, sa emocijama k njoj i sa emocijama od nje, da vam obuhvati osećajni život i da ga još više nadahne. Priroda je za Desanku Maksimović oživotvorenje ideje o ljubavi. Drugi, panteistički, naziru u njoj sveprisutnost božanstva; ona u njoj oseća sveprisutnost ljubavi. Otuda je priroda za nju uglavnom samo lepota i samo radost. I sloboda. Ako treba u jednoj reči okarakterisati ovu poeziju, ona bi se mogla obeležiti kao poezija prirodnoga. Nema mnogo naslaga u poetskoj psihologiji ove poetese, ni onih koje se prirode čoveku spolja, kao predubeđenja nametnuta bezbrojnim konvencijama u životu, ni onih koje čovek sam u sebi slaže svojom uznemirenom i ponekad grozničavom mišlju, svojim večitim unutrašnjim nezadovoljstvom, besprekidnim traženjem nekog višeg smisla i konca. Prirodno u osećanju i jednostavno u shvatanju, to su glavne odlike ove poezije. Od života se uzimaju i uživaju sve prirodne vrednosti, i od njega se traže sva prirodna prava. Nema trzaja ovde za onim ispod i iznad, nema potezanja iza granica vidovnoga, sav je smisao i sva lepota življenja u onome što se prirodno da obuhvatiti mišlju i osećanjem čovekovim, što je stvarna, nesumnjiva životna vrednost. Ali u tim granicama se traži i prirodna sloboda da se život uživa bez više ili manje veštačkih obzira.
 
Otuda u poeziji Desanke Maksimović, koja je sva osećajna, nema, ili ima vrlo malo otužnog sentimentalizma... Ovu skroz ličnu i u osnovi sasvim sentimentalnu liriku ... otkupljuju prirodnost i sloboda u osećanju. Prvi pokreti nisu zatajivani i za njima se slobodno ide. Zna se samo za svoj lični unutrašnji imperativ, koji ne trpi uskraćivanja ni lišavanja. Ukoliko ima nemira u ovoj poeziji, on je izraz neke nestalnosti, one spontane žudnje za promenom kao nezajažljive čežnje za sve punijim doživljavanjem života, koja je tako prirodno svojstvena neugasivom vitalitetu žene kad ovaj nije uzdržavan i cenzurisan.
 
Žurim nekuda i moje stope hitne
ne zastaše nikad kraj krčme drumske,
ne sagoh se nikad do životne radosti sitne
kao do malene jagode šumske.
 
Meni se čini, čeznem za zvezdom što još se ne ukaza,
za snegovima što negde daleko se tope,
mene opija miris dalekih, neznanih staza,
htela bih gde niko nije da nosim svoje stope.
 
I samo kad moga dragog ruka puna čežnje
digne se kroz tamu poput letnjeg cveta,
ja stanem: ućute u srcu zvezdane težnje,
i proživim jedan tren u skutu ovog sveta.
 
Pa opet, kao prolećna leptirica tankokrila
kad poleti svetlosti sunca iz tame,
hitam, pošto sam oči suzne pokrila
plaštom zlatnim, i ostavljam ruke dragog tužne i same.

 
Ovaj stav neobaziranja i nezastajanja, ovo postavljanje svog apsolutnog prava moglo bi da se izvrgne u jedan opaki pogled na svet, kad ga ne bi branila čedna vera da je to tako prirodno i da zato tako mora da bude.
 
Čitava ova poezija je izraz jasnog senzualizma, ako se pojam uzme ne samo u psihološkom smislu nego i u onom drugom koji bih nazvao filozofskim kad ta reč ne bi bila suštinski suprotna samoj biti ove lirike. Čulima se život oseća, ali i poima, i izvan čulima pojmljenoga ne postoji ništa. Desanka Maksimović ima izvanredno izoštrenu osetljivost čula za stvarne životne vrednosti, i čitava njena poezija, u stvari, neprekidno reflektuje njene treperave čulne percepšce. Bogatstvo njenih vizija prirode i sveta je raskošno, prepuno vanredno živim i blistavim konkretnim podacima. Ona ima, u najpunijem značenju, smisao za lepotu životnih oblika, i otuda je ova poezija, uglavnom, izraz jedne svetle ushićenosti životom. Desanka Maksimović je u neprekidnom zanosu pred prirodom i svaka njena pesma je, u jednom životnom argumentu, delimično obrazloženje tog ushićenja. Ti životni podaci su neki put izvanredni, dragoceni, u čitavom nizu u pesmi, u svakom stihu po jedan, slikovni, topli, osećani do poslednje mere. Desanka Maksimović je bliska, intimna sa prirodom, poznaje je i razume do najfinijega talasa svetlosti i vazduha, do najneuhvatljivijega pokreta grane na drvetu i ptice u zraku, oseća je živom, animarnom svugde oko sebe, i svaka pojedinost je jedno iznenađenje koliko je životna, konkretna, slikovita i topla. Čovek je ponekad u iskušenju da mnogu njenu pesmu razbije kao celinu, da je odvoji na te pojedinosti i da u njima, u svakoj za sebe, gleda po jedno delce. To sve čini ovu poeziju svetlom, blistavom, radosnom u ushićenom vizuelnom davanju veličanstva raskošne životne stvarnosti.
 
Ali ta vizija života u isto vreme je i vrlo jednostrana. Za onu drugu, Desanka Maksimović je sa zatvorenim očima, ili je tek samo nazire kroz trepavice, u nejasnim, lelujavim obrisima, samo kao nagoveštenje, samo kao naslućivanje. Tih uzdrhtavanja i tih slutnji pred mučnim i mutnim pitanjima života i smrti nije lišena ni poezija Desanke Maksimović. Sretate se i u njoj sa uznemirenjem pred senkom od stvari, sa zaprepašćenjem pred naličjem, sa strepnjom pred nejasnim i mračnim, sa strahom od kraja iza koga ostaje pusto i ništa. Ali sasvim dosledno svome stavu prirodnoga poimanja, ona tu staje, bez volje da razume nerazumljivo, već sa gorčinom, sa tihom pobunom u sebi što je to tako. Za njenu logiku prirodnoga mišljenja, red stvari prema kome se radosti životne mogu da smene sa bolom, i prema kome izgleda da sve mora da se plati, koji hoće da smrt i iza smrti bude večno, a ovo od jadnoga života samo prolazna svetla varka, efemerna blistava iluzija, nije ni pravilan ni pravedan, i uzaludno mu je tražiti neki viši smisao. U njoj živi i svemoćno znači jedno osnovno, jedno prirodno, hteo bih reći praiskonsko nerazumevanje zašto mora vedro nebo da se naoblači, zašto svetli dan da se smrkne, zašto da se umre. Uzaludno ili ne, obmana ili istina, ali objašnjenje koje čovek tako gladno traži životu, otkuda je došao i šta biva posle njega, izazvano je koliko potrebom za utehom od tragičnosti nepoznatoga, toliko i strahom od njega, koji je ponekad nadmoćan nad slobodnim životnim nagonom. Kod Desanke Maksimović, međutim, životni nagon ostaje apsolutno jači. Ona zna samo za ovo ovde, za "ovde dole", kako vrlo lepo vele Francuzi, i ne prima kao nešto razumljivo, kao nešto sa čime se treba herojski pomiriti kao sa nekim višim smislom, onu tajanstvenu i čudnu igru života i smrti koja proviruje iza svake lepote i životne radosti:
 
Prolazi proleće kroz grobova redove,
kao kraljević mlad što predgrađa bednih posećuje.
Prolazim i ja puna gorčine i osvetljiva
krajem gde smrt tolika proleća pogasi i uze.
I gledam kako priroda se veseli neosetljiva
u kutu tihom, gde se liju najbolnije suze,
gde devojka uplakana na stazi prosjake nudi,
gde starica trošna sa dragim krstovima veća.
 
A Bog kao da ne razume i da nam se čudi
kroz jasno otvorene oči cveća.

 
Na jednom mestu ona kaže: 'Ja ne znam kojim putem Gospod zove, kojim brani', a na drugom: Jer u mom srcu vera — boli koliko i sumnja'. Ovo agnosticističko 'ne mogu da znam', i još oštrije od toga 'neću da znam', ignorabimus, našli su sebi izvrstan simbol u propovedi bogumila, koja je bila, isto tako kao i ona patarena, manihejaca i tolikih drugih sekta koje sve do dana današnjega odbijaju da veruju u izvanverovatno, samo jedan napor prirodnoga čoveka da veru odmeri prema ljudskome, da je održi u granicama sebe, da je pomiri sa stvarnošću. I u ciklusu pesama 'Bogumilova molitva' simbolično se, dakle, tumači prirodnost poezije Desanke Maksimović. Ona je u svojoj poslednjoj biti materijalistička, ako se reč shvati u čisto psihološkom smislu, kao izraz jednog neskriveno naglašenog senzualizma. Ali ona je i racionalistička, što neće odjeknuti paradoksalno u oceni ove suštinske lirske poezije ako se pojam shvati kao poimanje stvari po jednoj sasvim i nepokolebljivo prirodnoj logici."
 
Od 1930, kad su ove reči i bile napisane kao opšti pogled na poeziju Desanke Maksimović, pa do dana današnjega, posle vremenskog udaljenja od toga trenutka, dakle za punih dvadeset i pet godina, ja ovakav svoj sud ne bih imao ni u čemu izmeniti, jer se ni sama poezija Desanke Maksimović u svojim osnovama nije izmenila. Ona je dobila samo ono što vreme ljudskim motivima neizbežno nameće: smirenost u nemirima, utišanost u akcentima, obuzdanost u odbegavajućim i odletajućim pokretima, u onim nekako centrifugalnim nagonima koji kao da su težili da oslobode puno ženstveni vitalitet ove liričarke. Gde je probijao razdragani smeh, prosijava sad samo vedri osmeh, nekadanje kliktanje svelo se sad na poluglasnu ushitljivost, a krik se utišao u jedva čujni uzdah. Lirika Desanke Maksimović dobila je svoju patinu, kao njena rascvetana priroda u jesen, koja se u ovu liriku sve više uvlači.
 
Šta čine šume kad gorki miris smeta
prvi put osete, kad jesen naslute?
 
Šta činite, topole, posle leta
kad brod se na vas oblaka naveze;
šta činite, breze,
kad prve listove ugledate žute?


Godine ova pitanja neizbežno donose. Odgovarati ili ne odgovarati na njih, tražiti im ili im ne tražiti odgovor, to je, čini mi se, jedna od velikih dilema poezije. Ne tražiti nenalazivo, u stvari znači pomiriti se sa zakonima. Tražiti ga a ne naći, znači neizbežnosti kraja bez novoga početka udariti pečat tragike, smutiti se osećanjem uzaludnosti, pa samim tim i nevrednosti čitavog života koji čovek za sobom ostavlja. Poeziju Desanke Maksimović ne uznemiruje Nirvana. Prirodna u svemu, ona je i u tome prirodna. Takva, ova poezija se u toj svojoj neusloživoj jednostavnosti, u toj svojoj nekoj dražesnoj bezazlenosti ne pretvara produbljivanjem u filozofiju, ne dobija u težini koju stihu može dati samo nemirom saznanja i potrebom razumevanja obremenjena misao. Misao Desanke Maksimović, pred krajem i o kraju stvari, sluteći ga i nazirući ga već, samo je konstatacija neobilaznoga i samim tim odricanje da kuda bilo okolo prođe.
 
Ptica u granju gnezdo
sve jutro kljunom dene,
a ja venem.
 
Ruke su devojaka
perunike nerazvijene,
a ja venem . . .

 
I više ništa. To je tako i tu se staje. "Šta biva kad mladost prođe", pita ona ptice, i kao ptica šćućureno ćuti i čeka što doći mora, u pomirenosti koja nije spokojstvo, u melanholiji koja nije tuga, u strepnji koja nije strah, u grču koji nije pobuna. A od svega toga pomalo latentno jeste, u progutanoj gorčini i stisnutih zuba bez škrguta što sve tako biva.
 
Ne boj se, to je kao kad se more najednom stiša
i pokrije mutnim sjajem do u nedogled.
Ne boj se, biće lako kao što se lako spusti kiša,
kao što pred suncem iščezne mesec bled . . .
Ne boj se, biće brzo kao kad se namakne zamka,
uskovitlaće se samo oko nas prostor plav.
Evo ti moje ruke, ona će biti slamka
kojom je preko reke prebrodio iz bajke mrav . . .

 
Jedno divno pomirenje u punoj uznemirenoj ustreptalosti, koju ono "ne boj se" i ona "namaknuta zamka" tako jasno odaju, ali iza koje nema ni trzaja ni krika. Prirodno i jednostavno smo slavopojili životu i prirodno i jednostavno zatvaramo oči kad smo ga kao mrav preko slamke prebrodili. Osunčanu poeziju Desanke Maksimović zahvatio je laki podnevni hlad. Ona se nije izmenila u svojoj bitnosti, ali se nešto malo naježila od dodira te kobne hladovitosti.
 
Ima jedan motiv u poeziji Desanke Maksimović za koji bi se, na prvi pogled osmotren, očekivalo da se nekako iskopča iz ove najneposrednije liričnosti koja se može zamisliti, da zazvuči više kao trublja, a manje kao flauta, da se muškije kaže. To je motiv rodoljublja i slobodoljublja koji mu je neodoljiva komponenta. Međutim je upravo čudesno kako domovinu i slobodu Desanka Maksimović oseća i poima nepomućeno lirski, baš onako isto kao ljubav i prirodu, i kako ih sa istom prirodnom jednostavnošću lirski kazuje, zaljubljenički izražava, a da im tom subjektivnom intonacijom ne umanji onaj objektivni intenzitet koji ovi izrazito opšti motivi, motivi zajednice, imanentno sadržavaju.
 
"Nju u prvom redu sve uzbuđuje", pisao sam 1951. povodom njene rodoljubive poeme, "Otadžbino, tu sam". — "Ona emotivno reaguje na pojave i stvari i kroz emociju određuje i svoj stav prema njima. Ona, dakle, nagonski uspostavlja svoj odnos prema životu i prema stvarnosti. Ona voli ili mrzi, nečemu se divi ili nečega se grozi, nečemu se raduje ili se nečim rastužuje, i prema tim osećajnim stanjima ona nešto prihvata ili odbacuje, za nešto se oduševljava ili mu se suprotstavlja, za nešto se zalaže ili se protiv nečega bori. Ona tako voli otadžbinu, ona tako voli slobodu, ona tako prihvata borbu za otadžbinu i za slobodu. To je sve za nju, pre svega, lepota koja zadivljuje i pred kojom se ne razmišlja, mnogo više vrednost zato što je vrednost, bez uznemiravanja pitanjem zašto je sve to vrednost. Meni se čini da u čitavoj poeziji Desanke Maksimović motivski najviše i dejstvuje jedno tako neprikosnoveno udivljenje za pozitivum života, bez pitanja i bez odgovaranja, bez progledavanja stvari dokraja, nego samo vrelim sagledavanjem kroz trepavice, kad sve pred vama treperi u duginim bojama. I tako se samo i moglo dogoditi da se lik pesnika tako dirljivo podudari s likom junakinje koju oživotvoruje, da se u trenucima u poemi oseća da pesnik, tako reći, sebe samoga kroz nju kazuje. I zato je Desanki Maksimović i pošlo za rukom da ovu svoju lirsku Dušicu Stefanović živo uobliči isključivo lirskim sredstvima i da lirskim dahom natkrili ovu poetsku materiju, koja bi u samoj svojoj osnovi morala imati i jedan epski ton.
 
Ali zato ova impregnacija lirikom svake kazane stvari može i da posmeta u svakom onom trenutku gde se ona očigledno sukobi s nužnošću da nešto bude rečeno patetičnom epskom mirnoćom, od koje se čoveku mrzne krv u žilama. U takvim trenucima, kad se očekuje i kad bi morala da se čuje činjenična reč, fakt, koji kad je poetski kazan doista deluje više no lirsko razlučivanje fakta, ova lirska ekstaza može da se pretvori u neku vrstu lirskog verbalizma...
 
Lirsko davanje je pretežno nagonsko davanje. Nagoni su u čoveku stožerna stvar i moćni su činilac u njegovom životnom određivanju. Ali nagoni sami, bez svesnosti koja ih reguliše, bez ideje koja iz te svesnosti svetli, istovremeno su i faktori lutanja u životnome određivanju, i mogu da budu otvoren put u zabludu. I zato u poeziji u kojoj misao ne potkrepljuje nagonska osećajna raspoloženja, tvrđi i teži sadržaji ostaju bez unutrašnjeg kostura i lelujavo deluju. U poemi Desanke Maksimović — i u njenoj poeziji više-manje uopšte — misleni element je neke vrste strano telo. On bi ovde možda delovao kao da čak i nije na svome mestu. Toliko je ova rodoljubiva poezija nagonski lirski izlivena da se misao tako reći sama sobom isključuje. U dejstvima i postupcima heroine ove poeme sve je goli nagon: otadžbina je nagon, sloboda je nagon, borba je nagon ... baš kao i njeno iskonski jednostavno materinstvo. Ti nagoni su ovde pravilno upućeni i zdravo afirmisani, tako da je i ljudski lik koji ih nosi i prema njima deluje sasvim pozitivno određen prema životu i prema stvarnosti. Rodoljubiv, slobodoljubiv i borben, taj lik ima moralnu snagu i hrabrost heroja. Ali to je neka vrsta slepoga heroizma, koji dirljivo uzbuđuje našu osećajnost, ali nas ne zadivljuje u svesti. On je više ispevan, nego što je kazan. I zato ova poema ima pomalo karakter poetske legende, poetske bajke, a manje deluje kao poetsko oživotvorenje jedne velike a tragične stvarnosti, koja je daleko još od toga da se mitski sagledava i prikazuje.
 
Ali ima u ovoj poeziji stihova gde sadržaj doista postaje zgusnutiji, čvršći, manje fluidan i manje transparentan, gde misao nadire da prodre na površinu i da nas zapahne epskim dahom ... Navešću samo jedno takvo mesto: to je trenutak kad Dušica Stefanović pada pod kuršumima nasilnika i porobljivača:
 
Poblede nebo, bolno uzdrhta granje,
ptica se krilima udari u grudi,
čobanin diže kapu, osta mu ruka

starica u dvorištu zakuka!


Podvlačim i ističem dva srednja stiha. I oni su sa lirskim akcentom kriknuti. Ali u tome kriku ima toliko tragičnosti epskog daha da vam doista srce zastane za jedan od svojih udara. Ono 'ptica se krilima udari u grudi' tako je tragično slikovito, i istovremeno tako iskonski rečito kao izraz neke svemirske večne tuge i žalosti, da vas misao povede u davninu kad su majke grebale sebi lice, sestre se ubijale, kao Njegoševa sestra Batrićeva, i žene išle na lomaču. A onaj čobanin koji diže kapu, a 'osta mu ruka u vazduhu', kao da proklinje ili se zaklinje, pokretom samo nagoveštava misao koja anatemiše i blagosilja, koja govori za danas i za sutra, koja je retrospektiva i perspektiva. To su doista tvrdi stihovi, stihovi za poemu, stihovi koji lirikom prevazilaze liriku i pretvaraju se u epski izraz koji kao da je u kamenu izrezan." I doista, Desanka Maksimović ima u svojim rodoljubivim i slobodoljubivim pesmama nekoliko koje će ostati kao da su baš u kamenu izrezane. Jedna je, prva među njima, i ona "Srbija je tajna", koje se nikad načitati ne mogu.
 
Pišući još 1930. o poeziji Desanke Maksimović, o njenom prostom, nesloženom poetskom postupanju, o izvanrednoj neposrednosti motiva kojom mu ona daje specifičnu i draž i lepotu, postavljao sam i neke rezerve i pretpostavljao i neke opasnosti koje leže baš u samoj takvoj poetskoj strukturi. "Od jednoga stanja koje bi se danas teško dalo tretirati u poeziji, a da se ona ne učini običnom, ako ne i banalnom, Desanka Maksimović pravi jednu vanrednu, živu, svežu pesmu, smelu u kazivanju bez ustručavanja baš te prostote i prirodnosti, otvorenu, iskrenu, skoro bi se moglo reći drsku, kad reč ne bi bila suviše jaka za inače nežnu i pitomu psihologiju samoga pesnika. Ali je uvek otvorena izvesna opasnost da ta vrlo lična pesma ne sklizne u suviše određeni lični detalj, u ispovednu liriku, koja se danas ne da više podneti.
 
Ima i jedna druga opasnost, koja mi se čini većom i već nagoveštenom. To je da Desanka Maksimović ne podlegne talasu svoga lakog, živog, prosto, ali fino muzičkog stiha. Ona je u njemu pravi majstor, onaj koji radi bez napora, a radi savršeno vešto. Malo je danas tako besprekornih stihova kao što su njeni, i u tako slikovitom stilu kao što je njen. Ali, neosetno, ta njena priroda, dražesna lakoća prelazi u jedan manir, u jednu, mogao bih reći, sopstvenu retoriku, i ima pesama u kojima, čini se, pesnik ne oseća kad se njegov ritam, koji je pun, koji kazuje, koji znači, razvodnio u jedan koji je isto tako gladak i zanošljiv, ali prazniji i praznorečniji."
 
Desanka Maksimović je prvu opasnost uglavnom otklonila i zaobišla. Ona se doista u lirici ne ispoveda, a danas već manje no ikad. A drugu je sputala. Verbalizam, koga tu i tamo ima, a teško bi i bilo da ga nema kod pesnika sa tako širokom sposobnošću da bez gorke muke gradi izvanredno rečite, slikovite, ritmičke i muzikom oblivene stihove, nije se kod nje uselio kao kukavica u gnezdo iz koga isteruje pticu pevačicu. Ona je ovo ostala, u punome smislu. Njena poezija peva. Danas možda tonom sa nešto više tamnine, a možda u trenucima i sa malo umora, ali verno negujući muziku u sebi, sa svima njenim poetskim atributima. I danas kad se muzika sve više progoni iz poezije, usuđujem se reći da sam joj za to osobeno zahvalan.

 
Milan Bogdanović

Desanka Maksimović MIRIS ZEMLJE izabrane pesme | četvrto izdanje | Prosveta • Beograd 1967
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #7 poslato: April 18, 2012, 10:42:28 pm »

**
PREDGOVOR


OD SLUTNJE DO NIČIJE ZEMLJE

Svaka nova generacija, upoznajući poeziju Desanke Maksimović, susreće se u prvi mah sa već pomalo anahronim i u moderna vremena sve manje cenjenim pojmom: jednostavnost. Govoriti o jednostavnosti, međutim, nije nimalo jednostavno. Naprotiv. Stoga su o Desanki Maksimović do sada najbolje pisali ili sami pesnici čija poetika podrazumeva osnovna opredeljenja slična pesnikinjinim (npr. Stevan Raičković), ili (u novije doba doista retki) kritičari u čijem je programu jednostavnost vrlina koja se ne doseže ni lako ni često. Činjenica je, pak, da je ova — katkad manje a katkad više izražena — osobina u poetskom glasu Desanke Maksimović dovela u zabludu mnoge tumače ovog pesništva: one sklone složenim poetskim konceptima onemogućila je da odgonetnu neke vrednosti u pojedinim ostvarenjima Desanke Maksimović, zapretene prividom jednostavnosti, druge je, opet, navela da interpretiranju ove poezije pristupe impresionistički, površno, s mnogo ganutljive rečitosti kojom je prikrivano nerazumevanje, a još češće neznanje i nestručnost.
 
Uskoro će se navršiti šest decenija od pojave prve pesničke zbirke Desanke Maksimović (Pesme, 1924), a već su šezdeset dve godine tome kako je pesnikinja objavila prve stihove u beogradskom časopisu "Misao". Ovaj podatak, sam po sebi već istorijski, višestruko je rečit. On svedoči o jednom nesvakidašnjem pesničkom kontinuitetu koji nije morao, a nije ni mogao, da prati linije i tokove srpske poezije svih ovih decenija, već je prirodno postao sam sebi mera i podsticaj. Stoga svi tumači poezije Desanke Maksimović ukazuju na samosvojnost razvoja i trajanja ove poezij; na izrazitost jednog individualnog puta koji je češće bio podalje od matice pesničkog života nego što je bivao u njoj, da bi u nekoliko mahova (osobito pojavljivanjem zbirke Tražim pomiljovanje, 1964, kao i Nemam više vremena, 1973) iskrsavao u samoj žiži najautentičnijih i najznačajnijih pesničkih pojava onoga vremena.
 
Obimni opus Desanke Maksimović danas je mogućno posmatrati hronološki i tematski, ali oba pristupa — hronološki naročito — kriju opasnost da se ostane na spoljašnjim dominantama ove poezije. Ova poezija se ne odlikuje velikim preobražajima, složenošću slikovnog sistema i pesničkih postupaka, već pre emotivnom tenzijom, katkad narativnošću, fiksiranjem čulnog doživljaja prirode, izražavanjem treperavog i nestalnog osećanja ljubavi, sete, zanosa, patnje. U dinamici i ponavljanju izvesnih večnih ljudskih, osećanja i duhovnih stanja, u njihovom cikličnom smenjivanju koje je često neodvojivo od svekolikog kružnog oživljavanja — umiranja prirode, u smenjivanju svetla i tame koji naizmenično preplavljuju ljudsku svest, valja tražiti osnovna značenja pesništva Desanke Maksimović pre nego u pobrojavanju često sličnih, neznatno variranih motiva i svedenih ideja.
 
Od prvih pesama pa veoma dugo Desanka Maksimović oglašavala se tek srcem koje strepi, čezne, voli, nada se, pati; bićem koje oseća i naslućuje intuitivno razgrćući velove tajanstva nad svetom i njegovim smislom. Ovakvo osećanje sveta i shvatanje poezije nisu uvek mogli da ostvare bogatstvo slika i simbola, metafora i zvuka, već su podrazumevali i nužna ponavljanja i povremene padove u lako pamtljive refrene nevelikih pesničkih dometa.

Ni tematoki krugovi, u koje je gotovo školskom pravilnošću i izdiferenciranošću mogućno svrstavati pojedine pesme i cikluse, ne pružaju osobit podsticaj za temeljnije preispitivanje pesničkog opusa o kome je reč, već samo za jednostranu, pojednostavljenu analizu, kakvom bi Desanka Maksimović bila predstavljena kao pesnik ljubavne poezije (od poezije razigrane, mladalačke ljubavne čežnje do stihova o setnoj ljubavnoj zrelosti koju karakterišu sumnje i klonulost, stišavanje čulnog a prodor racionalne distance); potom, kao pesnik nepatvorenog rodoljublja (kome se ne bi mogla poreći iskrenost pobuda i osećanja, ali ni priznati vrhunski domet, što je, uostalom, čest slučaj s našom rodoljubivom lirikom); zatim kao pesnik čije je mnoštvo stihova zauvek ostalo u samom srcu prirode (lirska iskrenost i tananost, osećanje za detalj i njegovu nedeljivost od poretka vaseljene ukazali bi se u ovom krugu kao nedvosmislene vrline); i konačno, Desanku Maksimović valjalo bi sagledati kao pesnika nacionalnoistorijskih kontinuiteta i lirske misaonosti — termin koji je za datu priliku znatno manje oprečan nego što to na prvi pogled izgleda — a u ovom bi krugu središnje mesto imale pesme, ciklusi pa i knjige koje sadrže najviše umetničke lepote i univerzalnih značenja, najzreliji tonovi do kojih se uopšte vinuo pesnički glas i duh Desanke Maksimović.
 
Naše vreme sve manje je sklono nacionalnim bardovima, a istorija književnosti naročito retko beleži da se taj pojam odnosio na pesnikinje. Desanka Maksimović je, međutim, u ovih šest decenija nekako jednostavno osvajala čitanke mališana, srca devojaka i mladića i svest one nemerljive veličine što je krstimo narodom, ne prilagođavajući toliko sebe mnoštvu, koliko bivajući sobom to isto mnoštvo, prirodom osećanja i načinom mišljenja. Naša novija literatura zna za druge pesnike sličnog opredeljenja i poetike, sličnih stvaralačkih htenja, ali tu nepatvorenu saglasnost između pesničkog subjekta i subjekta nacionalnog, drugi su dosezali samo delimično, i samo pojedinim tokovima svoje lirike. Desanka Makoimović za jedan deo svog spisateljskog delanja može da izgubi glas književne kritike i glas stvaralaca koji pevaju drukčije i imaju drukčiji literarni koncept; glas naroda, međutim, ne.
 
Ovaj izbor iz poezije Desanke Makoimović načinjen je sa svešću da između shvatanja književnog kritičara i opšteprihvaćenog mesta koje u našoj nacionalnoj književnosti pesnikinja s pravom zauzima, ne bi trebalo da postoje kompromisi, već razumevanje. Stihova sa kojima smo rasli, pripremajući se, sa svakom sledećom generacijom, za bogatije, složenije i dublje razumevanje poezije, pa i poezije bitno drukčije od ove, ima u meri u kojoj to zahtevaju i namena ovog izbora i svest o vremenu kada su pojedine pesme nastajale. Prednost je, međutim, i kvantitativno, data onim pesmama koje s većom sigurnošću i trajnijim odjekom mogu da izdrže kriterijume jedne modernije recepcije, da izraze složeniji odnos prema svetu i naznače njegovu (nimalo slučajno — tamniju!) dimenziju, koja je za pesnikinju postala karakteristična jednim delom usled ličnih i porodičnih drama (smrt najbližih), ali i u dobu ljudskog i stvaralačkog sazrevanja (naznake za ovakav put nalazimo i u ranim stihovima za koje smo ee opredeljivali prateći ovu zapretenu, a onda sve vitalniju liniju pesnikinjinog pogleda na svet).
 
S pravom je za Desanku Maksimović Stevan Raičković napisao da je oduvek bila "privlačena tajnom, kao magnetom". Kako je vreme prolazilo — ono malo, obično subjektivno vreme koje znači život svakog pojedinca — tako su se i tajne umnožavale, postajale sve dublje i kompleksnije. Odnos između tajnovitog i spoznatog bivao vazda drukčiji i nemalo protivrečan. Naime, s početka je prostor tajnovitog bio uzak a izvesnost je posedovala prizvuk samouverenosti i odlučnosti; onda se misterija života razgranavala a znanja rasla i pratila je u znaku pitanja koja su sobom i izvesni, nepretenciozni odgovori. Rana poezija Desanke Maksimović prožeta je takvim oscilacijama krunisanim, ipak, uz sve slutnje i nedoumice, mladalačkom vedrinom i samopouzdanjem. Ponori srca i velelepno tajanstvo prirode bili su prvi pesnički izazovi a jedini odgovor sadržao se zapravo u ideji večitog kruženja ("Mojoj misli na tebe nežnoj i smernoj / ne znam uzroka, ni časa začetka, / ona je kao zaručnički prsten na ruci vernoj / kružna: nema ni kraja, ni početka").
 
Pojmovi kao što su bura, strepnja, predosećanje, samoća, sudba, ljubav, opomena (a oni su se našli i u naslovima najranijih pesama), sadržali su tek slutnju budućih trajnijih nemira i kasnijih opsesija, a njihov se smisao razrešavao na ravni uverenja da čoveka opsedaju (kao i oni oprečni), u procesu stalnog kruženja i obnavljanja koje je pandan kruženju u prirodi, dakle, elementarno i bez izvesnosti konačnog i nepovrata. Post nubila Phoebus — ovom bi se drevnom izrekom starih Latina moglo okarakterisati središnje osećanje koje je, životno, jednostavno i bez suštinskih potresa, prožimalo ranu poeziju Desanke Maksimović, svedočeći o — za današnje pojmove neobičnoj — harmoniji, pre o harmoniji (katkad i nevešto opevanoj) nego o nerazumevanju i mirenju. Sličnu harmoniju, bez gorčine skepse i bez stoičkog prepuštanja usudu, samo retki dožive i na kraju puta, kada mnoge dileme postanu izvesnost.
 
Danas ranu poeziju Desanke Maksimović čitamo kao (da li zaista i pomalo nedopustiv?!) povratak malim stvarima. Jesmo li odista toliko mrki, opterećeni, ozbiljni, sigurni da takvog povratka nema čak ni u poeziji, iako znamo da nas od njenog nastanka deli pola veka? Jesmo li baš uvek i bezrezervno uvereni kako danas o istim osećanjima valja pevati drukčije? Sklona sam da odgovorim potvrdno, ali i sa svešću da će ubuduće, još dugo, svaki pojedinac morati da traži sopstveni odgovor i da će tada i tako, uz nužne varijacije forme, nastajati poezija na istom izvoru, koja će, u krajnjoj konsekvenci, afirmisati isto ili slično osećanje sveta i implicitno sadržati iste ili slične odgovore. Primera radi: paralele između proleća i rađanja ljubavi, jeseni i njenog umiranja, prepoznavanje sebe u lišću i oblacima, snegu i ranjenoj ptici, staro je koliko i čovek i nestaće (ponavljam, kao osećanje, ma kako poetski formulisano) onda kada nestane i čoveka. Drukčije imenovati i u drugom kontekstu izricati izvesnu količinu istovetnih osećanja — poezija jeste i to.
 
Desanka Maksimović je ispevala nemali broj pesama koje jesu rodoljubive i u školskom značenju ovog termina, a vreme koje nas od ovog dela njenog pesništva deli više je nego dovoljvo da bismo mogli izreći vrednosni sud. Premda se pesnikinji ne mogu poreći iskrenost osećanja i puna saživljenost sa golgotom naroda u drugom svetskom ratu, kao ni oduševljenje s kojim prihvata tekovine revolucije, danas je sasvim izvesno da poeme "Oslobođenje Cvete Andrić", "Otadžbina u prvomajskoj paradi", pa i "Otadžbino, tu sam" (izuzev retkih proplamsaja čiste lirike u ovoj poslednjoj), ne poseduju većih umetničkih dometa i da se njihov značaj može meriti tek istorijskiim i društvenim, a ne literarnim parametrima. Drukčija merila pokazuju se neophodnim kada razmišljamo o "Krvavoj bajci", toj (uz Kulenovićevu "Stojanku majku Knežopoljku") najvećoj mogućnoj identifikaciji između individualnog lirskog čina i narodnim duhom ispevanog bola, koja se doima kao kolektivni lelek i opšta patnja, kao drevno predanje o nacionalnoj drami, a ne usamljeni vapaj pojedinca. Trenuci takvog izjednačavanja pojedinačnog i opšteg, kakav je "Krvava bajka", odista se opiru uobičajenim estetskim rasvetljavanjima i traju kao svedočanstvo da se u kataklizmičnim vremenima između pojmova pesnik i narod odista može povući neizbrisivi znak jednakosti.
 
Drukčiji dug narodu Desanka Maksimović, ostajući verna sopstvenom lirskom glasu, ispevava onim univerzalnim stihom "Srbija je velika tajna", nakon kojeg, u velikom vremenskom razmaku, sledi jedno novo osećanje istovetnseti sa narodom, zemljom i njenom istorijom do u duboke, davne korene. Vitalni tokovi savremene naše poezije, razumljivo, na drukčiji način, počivaju, između ostalog, na onakvom poetskom izvorištu kakvim nas je 1964. godine iznenadila Desanka Maksimović objavivši zbirku Tražim pomilovanje. Nov odnos između tajne i izvesnosti dao je onaj bitno drukčiji ton ovoj poeziji; tajnovitost je, sežući u prošlost, gubila sve više od svojih velova i iskazivala se kao zakonomernost određenih društvenih, psiholoških, individualnoljudskih procesa koje zovemo istorijom a koji umeju da objasne štošta o sadašnjosti i budućnosti. Ideja o sveopštem kruženju gubi svoju prirodnu elementarnost i proširuje se na prostranstva ponavljanja uslovljenog brojnim objektivnim i subjektivnim činiocima; ponavljanje dobija dimenzije usuda koji, ako se ne može izbeći, valja razumeti i prihvatiti. Iskustvena mudrost, kao novi pokretač poetskog univerzuma Desanke Maksimović, ne ostaje na nivou konstatacije; nju natkriljuje nadasve human odnos istinskog praštanja koje miri silnike i žrtve, male i velike, činom prirodne i neophodne ljudskosti. Sve pesme u knjizi Tražim pomilovanje teku na dve osnovne i paralelne ravni: onoj nacionalne istorije i njenih značenja, i univerzalnoj, koja ukida mesto, vreme, pa i mehanizme po kojima je ta istorija tvorila svoje sopstvene zakonitosti. Kategorija praštanja u ovoj poeziji nije nikakva varijanta hrišćanskog milosrđa, nije sentimentalnost niti milosrđe mekog ženskog srca, nije izraz naivne vere da su svi dobri i da je sve mogućno, već blesak koncentrisane poetske snage koja ne propoveda, nego odista prašta.
 
Od tada, premda nikad do kraja ne ukida magiju tajni, poezija Desanke Maksimović biva sve manje naznačavanje nepoznanica, a sve intenzivnije prizivanje izvesnosti i mirenje s njihovim zakonitostima. Linija mladalačke, a kasnije sve zrelije kružnice, lagano se rastavlja u duž, a pesnikinja, sa svim saznanjima o životu, sve sigurnije kroči onom njenom polu koji znači kraj. Ne napuštajući naglašeno lirsku komponentu svojega pevanja, Desanka Maksimović je sve radikalnije udružuje sa misaonom: pogled na svet valja sada nužno sažeti i jednim dahom premeriti svu njegovu neizrecivost, sa punom svešću da se nema više vremena.
 
Šest decenija poezije Desanke Maksimović se ni po čemu ne oseća u tolikoj meri kao vreme kao kada posmatramo odnos prema kategoriji vremena unutar same ove poezije. Od negdašnje sreće ("Ne merim više vreme na sate") do vremena prošlog ("O svemu sada govorim kao da je bilo /pre hiljadu sunčanih godina/ ma se desilo i ovog trena...") i do gotovo konačne negacije vremena ("Nemam više vremena za duge rečenice, / nemam kad da pregovaram, / otkucavam poruke kao telegrame"), zbilo se zapravo sve, sve što se moglo dogoditi u jednom ljudskom i pesničkom veku kada ova dva pojma čine nedeljivo i dosledno jedinstvo. Stoga se od naše pesnikinje nije ni moglo očekivati da u tom svom veku peva drukčije no što je mogla, umela i morala, no što je osećala i s vremenom saznavala.
 
Suštinska i po vrednost ove poezije bitna metamorfoza, po našem mišljenju, nije se dogodila kada se Desanka Maksimović od individualnih osećanja okrenula kolektivnim, niti kada je tren u ljudskom životu i prirodi zamenila sagledavanjem kontinuiteta u kojima oni traju i kruže; prelomni trenutak bio je čin razdvajanja kružnice u duž, imenovanje početka i kraja, poimanje prolaznosti kao nužnosti, poniranje u smisao novog tajanstva, on kraj ovoga života i sveta. Dve su pesme iz ranijeg perioda najavile na pravi način i metamorfozu o kojoj je reč, i pesnički stav koji će prema spoznaji konačnosti zauzeti pesnikinja. To su pesme "Ne boj se" i "A i tebe to molim". U prvoj smrt nije imenovana ("Ne boj se, to je kao kad list padne pod granu / kao kad se noću izgubi poslednji šum, kao kad se s vrha gore pogleda na drugu stranu, / kao kad za blagom mišlju odluta um" — kurziv Lj. Š.). U drugoj, pak, smrt je imenovana jednom, u poslednjoj strofi, a i tu, čini se, suvišno. Ono što je karakteristično za obe pesme jeste jedno neobično snažno izraženo osećanje blagosti, poverenja u smisao konačnog ishoda ljudskog postojanja na ovome svetu, prisustvo nekakvog fluida koji gotovo izjednačava ovde i tamo upozoravajući na izlišnost i besmislenost strahovanja od smrti. Kao da je već u početku i ta, za čoveka najneprozirnija tajna, bila savladana poetskim razumevanjem, i kao da je ono prethodilo potpunom razumevanju koje će s vremenom da usledi. Kao da se pesnička misija sastojala u tome da se bližnjima, a potom svima, ukaže na neopozivost jednog novog saznanja. Tako se, dostojanstveno i mirno, nepatetično i tiho, pesnikinja suočila sa (da li poslednjom?) tajnom o kojoj će ispevati svoje najbolje pesme u zbirkama Nemam više vremena i Ničija zemlja.
 
Ove dve zbirke — a gledano u celini verujemo i dve najbolje knjige Desanke Maksimović — deo su istog osećanja sveta i istog saznanja, pa ipak je druga korak dalje i svedočanstvo da nam je, barem u poetskim prostorima, dato da taj nezemaljski korak načinimo. Dok je prva knjiga "dnevnik" o rastancima, o gašenju, slobodno možemo ustvrditi neka vrsta oporuke ("Ostaviću vam jedino reči / iskopane iz dubine sluha"), dotle je druga ponovno javljanje, skoro nestvarno u svojoj jednostavnosti novoga tipa, javljanje sa ruba stvarnosti a iz carstva sna, iz dvora čiji je vlasnik nepoznat i nedokučiv, sa čardaka ni na nebu ni na zellji, sa ogromnih razdaljina koje zvone kosmičkom muzikom beskraja kao jedine realnosti. Ta ničija zemlja još je ovde, a više nije ovde, i to je njeno osnovno obeležje: sa nje pesnikinja vraća ptice, crne pevice, na njoj prima darove koji su delići vasione, u njoj su stvarniji snovi od buđenja a putevi živima liče na neprohodne ("Sada ti već mogu reći / i da se spremam do zemljine ose, / odakle se neću vratiti za života / ni tvog ni svog"). To je već onaj mitski prostor ka kome nema osvrtanja a da se ne počini greška tragične krivice, opredmećeni jaz između biti i ne biti, zemlja u kojoj srećemo pretke i za života izgubljene, pa ipak, zemlja iz koje pesma još dopire.
 
Ovde nam se čini nužnim da razmotrimo kakav je odnos Desanke Maksimović prema pesmi, sopstvenoj kao i pesmi uopšte. S obzirom na obim svojega dela, pesnikinja se veoma retko upuštala u formulisanje načela vlastite poetike. Ovo nije neobično imamo li na umu da je "obračun" sa pesmom i sopstvenom poetikom jedno od ključnih mesta modernog pesničkog doživljaja i senzibiliteta, a ne tradicionalno shvaćenog pesničkog čina kakav ovde preovladava. Pa ipak, postoji jedan jasan luk koji se da ocrtati od ranog pevanja Desanke Maksimović do njenih najnovijih stihova, a koji nadsvođuje odnos prema pesmi linijom posve jednostavnom i logičnom kada se poznaju osnovni tokovi poezije o kojoj je reč. Rana pesma sa istoimenim naslovom ("Pesma") bila je prirodan izraz tadašnjeg poimanja poezije kao spontanog i (najčešće) vedrog čina koji proizlazi iz samog života, iz saglasja sa sobom i prirodom ("Ne čudi se, pesma, pesma je ovo, / pesma je ovo što mi na licu piše", i potom: "Ne čudi se, pesma sama niče, / i protivu moje rađa se volje, / ona sama od sebe biva"). Poverenje u pesmu i pesnika ostaće nepomućeno i kada se promeni kontekst, i kada poeziju Desanke Maksimović prožmu drukčiji, melanholični pa i tragični akordi. U zbirci Tražim pomilovanje i pesnik će, ne jednom, biti taj za koga se moli milost kao i za sve druge uboge, i neshvaćene, i jeretične, i lažljive, i jasnovide, i kakve sve ne smrtnike, milost tim veća što on, u stvaralačkim mukama drukčijim od muka životnih, tvori novi svet po prilici onog koji ga okružuje. Još kasnije, poezija će postati oružje protiv proticanja vremena, prolaznosti i bezimenog nestajanja ("Vreme me zaziđuje, / ali poezija mi otvara prozor na kuli / i njenom iglom magnetskom / privlačim zvezda zlato / i visokih se nebesa / antenama njenim hvatam" — pesma "Gojkovica"). Kada život i pesma više ne budu isto, pesma će ostati kao amanet ("Ništa vam neću ostaviti / sem reči stihom okovane"), kao što će ostati i ova lirska ispovest o disanju saobraženom pesmi iz "Lirskog rodoslova":
 
I bi pesničko zamonašenje.
Zaustavi me neko vatrenim mačem
i naredi da rečima cvetam,
reč da začnem.
I satvorih svet
ni na nebu ni na zemlji,
svoje pučine i kontinente,
i sunca mnoga.
I smestih se cela
u pučinu srca oopstvenoga.

* * *
 
I pomislih tako u susedstvu smrti,
vreme je da ruke skrstim,
da zvezda posmatram na nebesima
bilione biliona,
da slušam šta srcem odjekuje
kao prostorom zvona;
ali me ponovo
pozva u svet nemira i nesna
nekoliko u meni pesnika demona.
I bi ponovo pesma.
 
Nimalo slučajno, kada je reč o pesmi — biblijski ton. Pesma je za Desanku Maksimović izraz prihvatanja i doživljavanja sveta od pamtiveka do obitavanja u ničijoj zemlji, a svet je, sa svoje strane, mera i bezmerje pesme. Stoga samo méne u životu mogu da izazovu méne u pevanju, a ne neka pitanja forme, tokovi modernosti, pomodni pravci i intelektualne igre u građenju pesme. Čitana u kontinuitetu, ova poezija doživljava se, gotovo nezavisno od metamorfoza u značenjima i pogledu na svet, kao čista jezička jednostavnost, kao žubor skoro govornog ritma, kao melodija bliska narodnom pevanju. Bez traženih rima, bez negovanih efekata, bez začudnih i ćudljivih obrta, bez sažimanja koja zahtevaju tumačenje. Sve je u rečenom — katkad čak ispripovedano — i sve je kao na dlanu, od osećanja do "pouke" i "poruke". Poetski ton, pak, ponajviše je u melodiji koja je sestra govorne melodije, kako je s pravom napiso Ivan V. Lalić. Za onoga ko ne oseća nijanse izvan ravni govorne melodije, individualne prelive lirskog temperamenta, katkad se ovde gubi pesma a ostaju rečene samo jednostavne manifestacije svakodnevnog života. Ovim je i te kako objašnjiva i široka prihvaćenost, rekli bismo popularnost ove poezije, kao i otpor onih koji od poezije traže nešto drugo.
 
Izvesne, već i u ovom tekstu imenovane konstante u načinu pevanja Desanke Maksimović izazivale su često kod tumača nevericu da pesnikinja može posegnuti za atmosferom, motivima, načinom mišljenja, pa i rečima izvan prepoznatljivog, očekivanog i dosegnutog kruga. Tu barijeru predviđanja na nivou prethodnih znanja — predviđanja koja često počivaju na relevantnom poznavanju nečijeg dela, ali se isto tako mogu pokazati i veoma nezahvalnim — naša je pesnikinja ne jednom prevazilazila sa lakoćom i nepredvidljivošću koja pleni čak i zagovornike bitno drukčijih poetskih koncepata. Nekad novim knjigama u celini, a nekad pojedinim pesmama kakve su, recimo, "Pakao" ili "Kome da se tužim", Desanka Maksimović je pokazivala i dokazivala (ukoliko je tako što uopšte potrebno) da su izvesne konačne predstave o njenom stvaralaštvu zabluda samouverenih tumača i profesionalnih sveznalica, kao i da mnogi kritički sudovi o ovoj poeziji (bilo da su impresionističko tkanje ili privid meritornog rasuđivanja kakvim se preuranjeno pokušava zatvoriti vidik prema navim mogućnostima) zastarevaju ili potvrđuju sopstvenu nemoć. Ne pominjemo slučajno u ovom kontekstu dve maločas navedene pesme. Za znalca pesništva Desanke Maksimović već i leksika u njima stvara malu zabunu (vodonik, metan, čelik, otrovni gas, sumpor, šalitra, hemijski kabinet, inkubator, formula — sve to nisu pojmovi iz vokabulara ove poezije); intenzitet i "specifična težina" ovih pojmova, naravno, pomeraju i značenjsku ravan u pravcu neobičnom za pesnikinjin drugde dosledno ostvaren pogled na svet. Upravo zato što nisu karakteristične za koherentnu viziju sveta Desanke Maksimović, ove pesme se prirodno moraju naći u jednom izboru koji unekoliko teži da razveje ustaljene i uobručene predstave o opusu koji se smatra na izvestan način jednosmernim i lako obuhvatnim.
 
U vezi sa poezijom Desanke Maksimović zanimljivo je razmotriti još neka pitanja. Od prvih stihova i prvih pravih kritičkih reagovanja na njih (kakvo je, recimo, bilo ono Milana Kašanina izrečeno još daleke 1924. godine, a potom i Milana Bogdanovića i Velimira Živojinovića Massuke 1930), pa do najnovijih tekstova o ovoj poeziji, ni jedan kritičar s pravom ne propušta a da na svoj način ne definiše i ne naglasi nepatvorenu i sveprožimajući lirsku komponentu koja je ne samo spiritus već i jedina konstanta pesništva o kome je reč. Bez obzira na nijanse u književnokritičkoj terminologiji, svi, zairavo, govore o istom: intimna lirika, romantičarska imaginacija, iskonski lirizam... I te kako bi, međutim, bilo vredno kritičarske pažnje kako je u pojedinim pesničkim fazama Desanka Maksimović ostvarivala dvojak, a u oba slučaja donekle kontradiktoran spoj: naime, kako je s jedne strane i u ranijim periodima stapala lirizam sa narativnošću koja mu nije svojstvena, a potom, kako je kasnije sjedinjavala naglašeni lirizam sa sve izraženijom misaonom dimenzijom svoga pevanja, dakle, dva unekoliko opet oprečna principa, dve vrste pristupa svetu i njegovoj poetskoj transformaciji. Prevaga nepatvorenog lirizma u prvom je slučaju bila kvalitet koji je i prigušavao i nadvladavao narativnu komponentu: vrednost ranijih pesama u direktnoj je vezi sa prevladavanjem narativnih elemenata pesme. U drugom slučaju, pak, kvalitet je dobijen merom postignutom između govorenja srca i uma. Saznanja o životu, čoveku i svetu, a osobito ona o tamnim prostorima bivstvovanja koja kulminiraju u zbirkama Nemam više vremena i Ničija zemlja, podjednako su osećanje sveta, i misao o njemu i u tome je njihova osnovna vrednost, koliko saznajna, toliko i estetska.
 
U poeziji Desanke Maksimović malo je stihova, poput onih koji je s pravom istakao Nikola Milošević pišući u ovoj pesnikinji — "Zemlja jesmo / ostalo su sve prividi", dakle, stihova koje nedvosmisleno možemo svrstati u kategoriju univerzalnih iskaza, znači, iskaza koji deluju više saznajnom tenzijom no estetskom. Čini se, međutim, da nije reč o izbegavanju gnomskih formula i sentenci koje bi jednom imale svoju vrednost i izvan pesama u kojima su se našle — jer ideja o ničijoj zemlji, da pomenemo samo nju, svedoči da je takvih formula moglo biti mnogo više — već, verovatnije, da se odnos Desanke Maksimović prema pesmi, čak ni u vreme pune misaone zrelosti, uistinu bitno nije menjao. Pesma, po Desanki Maksimović, funkcioniše prevashodno u sferi lirskog (dakle, subjektivnog), a ne misaonog (po svojoj prirodi objektivnijeg) konteksta.
 
Kada je reč o pesništvu Desanke Makoimović, nužno je istaći da je ona jedan od naših retkih savremenih pesnika u vezi s čijim se delom kritička opozicija tradicija — modernost mora i pominjati i upotrebljavati sa oprezom i nužnom tolerancijom. Dovoljno je i površno čitanje ove poezije pa da bude jasno kako formom i osnovnom intonacijom pesme Desanke Maksimović nikada nisu potekle putevima eksperimenta, modernih traženja (a bilo ih je dosta, individualnih i opštih, tokom ovih šest decenija), već samo tokovima sopstvenog zvuka i boje, nastalim na istovrsnom izvoru. S vremenom, nije se menjala pesma, već misao Desanke Maksimović, i to tako što se, mimo formalnih obeležja i spoljne pompe, u površnom sluhu katkad nepristupačnim nijansama, približavala jednom modernom osećanju i doživljavanju sveta. Ranije tek nagoveštaji, slutnje, strepnje, predosećanja (istovremeno i česte reči u poeziji Desanke Maksimović, čitav jedan roj iracionalnih stanja u ljudskoj duši, s vremenom poprimaju ukus egzistencijalne teskobe, pometnje, straha, nesigurnosti — svega onoga što nedvoemisleno karakteriše odnos savremenog čovaka prema svetu, pitanjima sopstvenog identiteta, dilemama integriteta vlastitog bića, drami opstanka, pojedinačnog, nacionalnog, kosmičkog. A ko odluči da sledi ovakve puteve, ko posvedoči stihom o suštinskoj drami ljudskog duha suočenog sa smislom svoga postojanja i nestanka, taj danas više i ne može da misli na način koji nazivamo tradicionalnim.
 
Pesme Dasanke Maksimović nisu moderne (ma šta pod tim ambivalentnim pojmom mi danas ili ubuduće podrazumevali), one to nisu čak ni u duhu one krilatice da je "modernost uvek nešto drugo". Ali misao njena, osobito u novijim knjigama, i osećanje sveta koju ta misao predočava, tonući ka kraju one imaginarne duži koja odvodi ka ničijoj zemlji, sa svakim novim čitanjem postaju sve bliži upravo čoveku ovoga vremena. Naročito u trenucima kada shvati da je složenost sveta najteže izraziti — jednostavnošću.

 
Ljiljana Šop
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #8 poslato: April 18, 2012, 11:41:15 pm »

**




Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #9 poslato: April 19, 2012, 12:59:18 am »

*

IZMEĐU TAJNE I OTADŽBINE


Cela râna Desanka Maksimović naselila je svoje najuspelije lirske vizije na tim tajanstvenim predelima.
 
U veku pesničkih avantura i vrtoglavih pesničkih komunikacija srpske poezije sa evropskom, njena stišana lirska struja, poput onog njenog potoka, milela je svojim životom, sledeći, kao pod zakletvom, isključivo svoj lirski zadatak, koji se u potpunosti poklapao sa njenom prirodom. Za razliku od mnogih, koji su zajedno sa njom posle prvog svetskog rata krenuli sa nove pesničke crte u neizvesni, brisani prostor poezije, ona je, muškom odlučnošću, koja se smogla u toj ženskoj ruci, odgurnula ponuđeni skalpel za pesničko eksperimentisanje i na sopstveni način se nadovezala na svoje starije pesničke srodnike.
 
Zbog takvog opredeljenja njena poezija nije imala onu draž šoka kakvu su posedovali lirski nastupi nekih njenih savremenika, koji su uzdrmali tradicionalnu građevinu srpske poezije. Ali je ona u toj naoko poluruševini ipak izabrala odaju koja je bila okrenuta životu i s vidikom na novo pesničko doba. I uspela je da odande lirski svetluca, zrači svojom nijansom, pa i obasjava.

Uz još neke svetlosti koje su odande dopirale, čak i bleske, građevina o kojoj je reč — ni u kom slučaju nije u novom dobu produžila svoj vek osipanjem i dotrajavanjem, kako su joj to u prvim poratnim trenucima proricali. Mnogi njeni žitelji su i daljih decenija ostvarivali živo pesničko delo koje je bogatilo riznicu naše literature. Ono je često u novome dobu bilo i korektiv za mnoge nejake i lažne svetlosti.
 
Uz stare zidine se takođe decenijama hvatao i novi bršljan. Osvežavana, tradicija srpske poezije je nastavljala svoj život kao — nova poezija.
 
Ali, da se vratimo tajnama Desanke Maksimović. Za razliku od mnogih liričara, naročito novijeg doba, koji su svaki komplikovaniji pesnički problem rešavali i složenijim sredstvima, naša pesnikinja je uvek išla za tim da najjednostavnijim i najprečim putem dopre do takvog zamućenog i skrivenog jezgra kakva je ljudska bespomoćnost pred tajnom. I što bi ona bila nejasnija, to bi put do nje ispadao kraći, pesnički jezik čistiji, metafora ogoljenija:
 
Svu večer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u naš beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, neće me
umoriti hod,
breg je blizu našeg doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
što svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.
 
(Na buri)
 
U jednostavnosti se ovde nije imalo kud dalje. Kao kroz providnu i duboku vodu pesnik nas je sa sobom povukao prema dnu. I u tom kristalno jasnom ambijentu, u kome se blago zanosimo pastelnim slikama i lelujamo kao podvodno bilje, najednom osetimo da smo i neprimetno zakoračili u mulj jedne dileme koja ide čak do neidentifikacije stvari i pojava oko nas.
 
Čovek ili bor?
 
A pesnik nas uza sve to još i uvlači u svoje mutno osećanje roda i pripadnosti nečemu što se zapravo i ne zna šta je.
 
Mogao bih možda da pogrešim u svome zaključku, ali to je za mene jedno duboko osećanje prisnosti, solidarnosti sa svetom i vernosti životu, pred nevidljivim opasnostima — nagoveštajima zla i smrti.

Krugu ovakve inspiracije pripada i popularna Opomena, ona magnetična pesma kojom je Desanka Maksimović još u svome najranijem periodu prešla onu nevidljivu a sudbonosnu crtu koja deli pesnika od širokog čitalačkog auditorijuma. (O ovoj pesmi je već teško govoriti. Kao da je otuđena od svog autora, istrgnuta iz njegovog opusa i preko mnogih čitalačkih generacija doprla već neznano gde, ušla i u posed ulice, koja je modifikuje prema svojoj potrebi i nivou, odslikavajući u njoj i svoje šarene boje i tonove. Vratiti je samo pesniku i objašnjavati je isključivo u kontekstu njegovog opusa, bilo bi kao čupati već odavno presađeno i primljeno tkivo. Onaj koji može da zaboravi ovu činjenicu, čini mi se da će otkriti u Opomeni daleko dublji i produhovljeniji smisao, nego onaj što ga ova pesma obično podrazumeva.)
 
Duboku lirsku pozadinu, takođe zaogrnutu tajanstvom, ima i pesma Zmija, jedna od najjednostavnijih lirskih tvorevina ne samo naše pesnikinje, nego i naše poezije. U njoj bi se na prvi pogled mogao prepoznati i najbezazleniji Branko Radičević, a sadrži u sebi i Njegoša. Može da se uklopi i u antologiju našeg misaonog pesništva isto onako kao što je ima i svaka čitanka za decu.
 
(Ova opaska u vezi sa Zmijom, koja možda liči više na paradoks negoli na smelost, plod je ličnih doživljaja pisca ovih redova. On se seća kako je ovu pesmu primio još u svojim prvim, naivnim dodirima sa poezijom, a kako sasvim kasnije, kada je već uveliko bio načet književnom skepsom!)
 
Ako bismo hteli da i dalje iz ovakvog ugla osvetljavamo pesme Desanke Maksimović ili delove nekih njenih pesama, otkrili bismo dosta stihova koji govore u prilog utisku da je bolji deo njene rane lirike inspirisan i podstaknut onom misaonom i emotivnom vrstom nemira koju u našem jeziku podvodimo pod ime — tajne. Desanka Maksimović nije od onih pesnika koji iz papirnatih, spekulativnih ili pomodnih pobuda idu ka njoj, ona iz nje i polazi.
 
Pošto je reč o ženi-pesniku, a insistiralo se na ovom momentu, može se i nehotice steći utisak da je pisac ovih redova i nesvesno upao u ono predubeđenje koje tajnu, pa i u poeziji, umnogom karakteriše kao žensku privilegiju.
 
Sve se više uveravam da je to privilegija poezije.
 
Na svom putovanju kroz pesnička prostranstva, meko i trusno tle tajne bilo je ipak samo jedan od predela kroz koji je Desanka Maksimović prolazila, istina dugo, ali i prošla. Želja i potreba za nečim čvršćim i sigurnijim, uputila je našu pesnikinju realnijem životu, po onom zakonu koji i pticu, umorenu vazduhom, goni da sleti.
 
Nije stigla da ni posle jedne svoje završne faze opojno i mesečarski luta i tumara pesničkim bespućima, poput mnogih pesnika. Htela je da se izmeni, ali je odbila da ne liči na sebe.
 
Već pred drugi svetski rat njeno pevanje dobija neka tvrđa obeležja. Ulazi u život, ne postupno i okolišno, nego pravo u svakodnevicu, koja na njeno nejako lirsko tkivo deluje snagom i oporošću vetra. U njenu pesmu probija ozon života, ali i sirovi opiljci stvarnosti. Sve je ovo naročito vidno u pesmama u kojima spominje zavičaj ili lamentira nad detinjstvom. U Brankovinu, među ogrubele i jednostavne seljake, vraća se putničkim vozom treće klase njihov pesnik koji je dugo bio odsutan i nevidljiv, zaklonjen tajanstvenim lirskim velovima.
 
Nije se ni tada uklopila u književne pokrete, ali je počela i poezijom da pripada životu i narodu.
 
Tek što je završen drugi svetski rat, kao jedan od znakova tog završetka, javila se 1945. godine svojom novom poezijom i Desanka Maksimović. Ponovo se objavio omiljeni pesnik, kao prvi znak proleća, kao ljubičica iza snega. I to opet s jednim prizvukom tajne:
 
Srbija je velika tajna:
ne zna dan šta noć kuva,
niti noć šta zora rađa,
ne zna grm šta susedni grm sanja
niti ptica šta se događa
između granja.
 
(Spomen na ustanak)
 
Ali ovoga puta, u novom pesničkom buketu Desanke Maksimović, zamirisao je i jedan cvet gorkim i grobnim mirisom, kao da je zaista nikao na nebrojenim humkama onih koji su tragično skončali u užasima rata. Kao pesnički datum, pojavila se Krvava bajka, jedan od najpotresnijih poetskih zapisa i svedočanstava o drugom svetskom ratu:
 
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.
 
Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.
 
Sećanje na ovaj istiniti događaj naše skore prošlosti još uvek izaziva bol i suzu. To osećanje u svakom našem čoveku uveliko budi i podgrejava ova pesma. Ona je jedan od najubedljivijih dokaza da i poezija, u onim retkim trenucima kada se stapa s narodnom sudbinom, uspeva da odigra znatnu ulogu u formiranju svesti jednog naroda o njegovoj istoriji, i da, skoro i više nego sam istorijski događaj, stvori nove simbole i obnovi etičke norme u psihičkoj konstituciji nacije.
 
Distanca od tih događaja, ma koliko se povećavala nije nikad u potpunosti tolika da se o njima može hladno razmišljati. I posle četvrt veka od Krvave bajke, ova pesma, po osećanju pisca ovih redova, kao da ne podleže estetskim rasvetljavanjima. Ona još uvek ima dejstvo nezamirenog ožiljka . . .
 
U poetskom fragmentu koji je maločas naveden nalazi se i stih "od istih bolesti svi pelcovani" — koji mi se čini vrlo karakterističnim za dalji razvoj lirike Desanke Maksimović. Reč je o sposobnosti da se izabere detalj, jedne od primarnih vrlina koja rešava umetničko stvaralaštvo. Navika je da se u književnosti detalj obično dovodi u vezu sa pripovedačkom formom. Sa mnogo razloga. Mislim da bi bilo veoma zanimljivo dati i primere detalja u poetskom, lirskom stvaralaštvu, koji bi najverovatnije pokazali svoja, drugačija svojstva negoli što ih ima detalj pripovetke.
 
Čini mi se da je Desanka Maksimović, u jednom dužem periodu svog posleratnog pesničkog stvaranja, svojoj jakoj lirskoj struji dodala i jednu pritoku punu deskriptivnih nanosa, među kojima naročito dominiraju detalji, i to ne pesničkog, nego pripovedačkog žanra.
 
U pesmama u kojima se osećala gospodaricom materije (pesme o Vuku Karadžiću, kao i niz stihova o zavičaju i otadžbini), čak je i taj pripovedački kalem uspeo da oplemeni njeno lelujavo lirsko stablo, da mu doda muževnosti, da ga zaogrne stamenijom lepotom. Na tim smelijim i širim pesničkim panoima, mada i sa tragovima deskripcije, najvidljivije se ocrtavao hod naše pesnikinje od tajne ka otadžbini.


Stevan Raičković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #10 poslato: April 27, 2012, 12:50:49 am »

**
O POEZIJI DESANKE MAKSIMOVIĆ


MILOST I PRAŠTANJE

Desanka Maksimović je svoja i originalna priroda i u životu i u peziji. Monahinja koja je svoj život zavetovala ljudskijem življenju i životu, životu Velikom (čudu!) sveta, kome ona peva s najvećim poštovanjem, divljenjem i s najdubljom odanošću, ovaplotivši ga nama i sebi u poeziju lepote i ljubavi, neštedimice izlivši na nas, njenu decu, blagost i milost majčinsku, plodnost svoju.
 
Vrlo rano je ta Desanka, sveštenica u srpskoj poeziji, pokazala i ispoljila govor mudrosti velikih, i pobojala se veku  lj u b a v i, koji ide put nje (nas!), što bez bojazni prilazi joj (nama!). Da li je zastrepela i od one ljubavi koju je ona ljubila, naizgled čedne i bezazlene, i jasno joj kazala: Ne, nemoj mi prići!, — dakle, distancirala se od nje, ne zato što će je oskrnaviti, obeščastiti (čednu pesnikinju), već pre svega zato što će samo tako ostati večno lepa, izdaleka: Zvezda, — i samo tako će joj se večno diviti. Inače, i kroz sav svoj bogati pesnički književni opus, kasnije, kroz sve vreme, kroz ceo ovaj XX vek, svakakav, hudi, ona će ostati, pre svega, kroz čitav svoj vek lični dugoveki, moralista univerzalni. Slavila je život, slavila je ljubav, ali u zabranu svome, po svojim tablicama. Nikada ona i kad je bila zanosna i mlada nije bila preterano zanosna, pa da joj ispadne iz ruke kompas opreza i mudrosti, tj. istovremeno da ne bude i mudra.
 
Takva Desanka, tiha i vidovita, takođe kako znade i umede ona, isto, davno zaviri u dušu svog naroda, kad vide i poznade njegovu sudbinu i istoriju, dotica ih se stihovima, dok jednom, ono, primetno, u izvesnom istorijskom trenutku reči i napisa: Srbija je velika tajna!. Tih koji dođaše, dana sudbinskih, bola velikoga, strašnoga, ispeva je i onu najbolniju pesmu (o kojoj se ćuti!), naslovivši je sa KRVAVA BAJKA!...
 
U isti mah, iz ugla večnosti sve gledajući, Desanka je davala milost i praštanje svima. Sigurno da je u ovom veku nemilosrdnom, nemilostivom, jedan od prvih pesnika milosrđa i praštanja, poslednja izumrla juga (toplijeg) ptica. Neprestano se zalagala za bolje odnose između čoveka i čoveka, između naroda, počevši još od iskoni (nervom rođenim), sa ljubavi bogomdanom, u svome odnosu, svetom i ljuckom, najrođenije, čedne ljubavi sa Prirodom. Uporno je druge privlačila, omekšavala svojom bezgraničnom ljubavlju: u svome oku je osećala i njinu suzu, u njinom bolu svoj bol, u tuđoj radosti radost svoju. Koliko ima ljubavi u svojoj pesmi, misli, reči, prema to, obimno, veliko delo ostaće njenom narodu (verujemo ne samo njenom) koji ga je odavno prisvojio.
 
Lepo je i dobro je (nikada nije bilo zgoreg nikome, ni onim koji se nisu sa takvom njom u literaturi i životu slagali) bilo prisustvovati u svetu u vremenu, nekoga dana u nekom mestu, i kojem je i lik krhke pesnikinje prisustvovao, a na ovom prostoru i među ovim narodom ona će svojim delom biti prisutna i tek rođenima i nerođenima.


Ivan Komarica


DESANKIN HAIKU OZON

Sedam i po, ako ne i celih osam, decenija dug pesnički staž Desanka Maksimović privodila je kraju pišući haiku poeziju. Sa ovom vrstom lirike prvi put se srela u zrelim životnim i stvaralačkim godinama, pročitavajući na ruskom knjigu Vjere Markove, koju je dobila na poklon. Prve pesme pisane u haiku formi objavljuje tek 1989. godine, kada su na stranicama "Književnih novina" i časopisa "Letopis Matice srpske" i "Stremljenja" ugledale svetlo dana desetine haiku pesama, svrstane u haikai celine pod naslovom Seosko groblje. Iste godine objavljena su još dva njena haikaija — Mesec u godini, u požeškom "Paunu" i Usamljeni pesnik, u kragujevačkim "Koracima". Potom je usledila zbirčica Slavuj na grobu (1990), da bi se 1991. godine pojavila zbirka velikog obima Ozon zavičaja, u kojoj su brojanju vičniji kritičari nabrojali oko 700 haikua. Te godine, u knjizi pesama za najmlađe Srbija je velika tajna objavljena je gotovo zasebna zbirka haikua za decu i o deci pod naslovom Dečji razgovori, koja sadrži 131 haiku.
 
Prvi (i počasni) predsednik beogradskog Haiku kluba "Šiki", Desanka Maksimović nije dočekala da ovaj klub obeleži prvu godišnjicu postojanja, ali će među domaćim haiku pesnicima ne samo članovima ovoga kluba, ostati upamćena da je njeno predsednikovanje bilo i njena poslednja javna funkcija.
 
Haiku pesmama Desanka Maksimović je po ko zna koji put iznenadila i svoje čitaoce i svoje kritičare; ovi drugi, uglavnom su afirmativno pisali osvrte kojima su propratili njenu zbirku Ozon zavičaja, a zagovornici tzv. "čistog" ili "klasičnog" haikua koji se maksimalno približava modelu izvornog japanskog, u pola glasa prigovarali su pesnikinji da pesme koje ona piše u tri stiha malo šta srodnog imaju sa kratkom japanskom pesmom, odnosno sa zen-budističkom filosofijom koju haiku, tobože neizostavno, treba da izražava. U ovome času, međutim, nije važno u kojoj su meri kritičari ove orijentacije bili u pravu — bitno je da i oni nisu odricali u Ozonu zavičaja izuzetne poetske vrednosti, odnosno da su ipak pronalazili i pesme koje su se mogle smatrati "čistim" haikuima. Broj takvih pesama, takođe, krajnje je irelevantan, ali po našem uverenju, nikako nije manji od stotine...
 
Prvo što čitaoca impresionira u kratkim pesmama Desanke Maksimović jeste čistota jezika (prirodnost i perfekcija, u isti mah) kojim su pesme napisane. Zahvaljujući tome, u njenim haikuima se i ne osećaju odstupanja od metričkog obrasca, kakvih u njenim zbirkama ima, ali ne odveć mnogo. Drugo, Desanka Maksimović se više nego koji mlađi pesnik istinski unosi, uživljava u svet prirode i predmet pevanju koji iz toga sveta uzima, ali uprkos tome, u njenim pesmama nema sentimentalnosti, patetike i lažnih ushićenja onim "što cveta i precveta, biva i prođe", kako bi kazao Miloš Crnjanski. Drugim rečima, njene pesme i kada mimoilaze neki od poetičkih zahteva haikua, ostaju dobre, dovršene a otvorene, "cele lepe" pesme, koje bitnije ne izneveravaju duh najmanje pesme na svetu i neposredno uspostavljaju dijalog sa čitaocem. Takva je, na primer, prva pesma u ovom izboru, pesma o izgubljenom prstenu u pesku, i suzom koja je kanula u vodu. Povod suzi, razume se, biće pre to što je prsten uspomena na nekoga (na onoga koji ga je podario, a znaju se okolnosti u kojima se daruje prsten) nego vrednost plemenitog metala od koje ga je sakovan i dragulja kojima je ukrašen. U ostalih sedam pesama posredno ili neposredno kazuje se godišnje doba na koje se pesme odnose. U drugoj pesmi, recimo, verovatno se radi o proleću, pošto se u njoj pominju trščice, dakle, tek iznikle, iz vode izvirile barske biljke, čiji vrhovi podsećaju na kljunove žednih ptica. Na proleće kao godišnje doba podsetiće i pesma o vrapcu i strašilu (jer se strašilo postavlja u bašte da ptice najpre ne diraju posejano seme, a zatim dozrele plodove), u kojoj se sluti i blagi humor, tako da se o ovoj pesmi može govoriti kao o senriju. Leto će prepoznati i sasvim mlad čitalac, odnosno manje obavešten ljubitelj haiku poezije, u slici koja je sadržana u pesmi o oplićaloj bari (zbog dugotrajne suše), u koju je, svejedno, ipak stalo celo nebo (celo celcato, podvlači pesnikinja). Jeseni su posvećene dve pesme — i u obema se kao amblem ovoga godišnjeg doba javlja suvo, uvelo lišće. U trećoj pesmi u ovom izboru žuto lišće se metaforički identifikuje s leptirima iste boje, a sama identifikacija se razotkriva na principu odgonetanja zagonetke jer je pesma "skrojena" kao zagonetka u kojoj se trećim stihom daje pravi odgovor, a drugi vodi ka razrešenju enigme (da se ne radi o stvarnim leptirima svedoči upravo nasumični let "leptira" — listova) Ovoj pesmi ni u sintaksičkom ni u vizuelnom (slikovnom) smislu, nema se šta dodati, ali ni oduzeti. Druga pesma o jeseni poseduje molsku intonaciju i njen ritam je drukčiji no u ostalim haikuima (jer nije poštovan metrički model u drugom i trećem stihu). U pesmi se govori o prosjaku pred crkvom: u pesmi se ne kazuje kako su ga ljudi darovali već kako mu lipa "baca u kapu suvo zlato", odnosno, lišće. Pesnikinjino zapažanje je izvanredno precizno saopšteno: kao što u izvrnutu prosjačku kapu ljudi bacaju novčiće, tako se učinilo pesnikinji da je postupila i lipa s koje opada suvo lišće, metaforički zamenjeno sintagmom suvo lišće.
 
Završna pesma u ovom izboru nalikuje na neutralnu konstataciju koja naginje misli opštijeg značenja. Neki od onih kritičara koji nastoje da u haikuu vide pesmu koja u potpunosti zadovoljava "propise" čije poštovanje nalaže pre svega poetika ovoga žanra, ovu pesmu Desanke Maksimović svakako ne bi smatrali "čistim" haikuom, s pravom, jer se u njoj jasno ne vidi i ne oseća tzv. haiku-trenutak, onaj trenutak inspiracije, a zatim, boja i miris doživljaja koji se transponuje, ono "počelo" svega koje se u zapadnoevrpskoj civilizaciji označava terminom epifanija. Međutim, i u ovoj pesmi postoji taj tzv. haiku-trenutak, tren otkrivalačkog čina, ali se do toga trena dolazi sporije, postepeno, a njegovo trajanje je duže i može se slikovito uporediti sa procesom gledanja, posmatranja i fizičkim i misaonim okom onoga što je izabrano kao pesnički predmet (u ovoj pesmi to su ruže na groblju). Dugo posmatranje, neumitno je vodilo meditaciji, a ova refleksija koja se, poput maksime, saopštava eliptično, pesmom: ruže na groblju bezbednije su od ruža koje rastu i cvetaju na bilo kojem drugom mestu jer ih ne štite samo trnja nego i tuga... Kratko rečeno: male pesme Desanke Maksimović veliki su trenuci njene poezije.


Dr Živan Živković

SVITAK | književne novine | Godina IV | Zima • Proleće 1997 | Broj 12—13 | Osnivač i odgovorni urednik: Milijan Despotović | Požega
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #11 poslato: Jul 04, 2012, 03:34:22 am »

**
Stihovi Desanka Maksimović


PROLEĆNA PESMA

Osećam večeras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste,
kô vidik u lepe nasmejane dane;

kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako kô krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo;

kako čezne za svim što bi život mogô
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi bilo mnogo:
tako su velike čežnje mu i nade.

Osećam, da dosad sve je bilo šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela;

da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni',
da bih srce mogla poklanjati svima,
i da opet mnogo ostane ga meni.


ČEŽNJA
 
Sanjam da ćeš doći:
jer mirišu noći, a drveće lista,
i novo se cveće svakog jutra rodi;
jer osmesi ljupki igraju po vodi
i prolećnim nebom što od sreće blista;
 
jer pupe topole i kao da hoće
k nebu, pune tople, nabujale žudi;
jer u duši bilja ljubav već se budi,
i mirisnim snegom osulo se voće;
 
jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;
jer priroda sva se za tvoj doček kiti.
Cveće, vode, magle, jablanovi viti,
sve okolo mene čeka te i zove.
 
Dođi! Snovi moji u gustome roju
tebi lete. Doći, bez tebe se pati!
Dođi! Sve kraj mene osmeh će ti dati
i u svemu čežnju opazićeš moju.


STREPNJA
 
Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj dâ.
 
Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.
 
Ne, nemoj mi prići! Našto to i čemu?
Izdaleka samo sve kô zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva!


JEDNO UVERENJE

Moram ti lepe večeri neke
zenice tople gledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano kao milovanje sna,
spustiti usne.
 
Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učinrti drag,
pa ti na srce, blago kao bratu
kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.
 
Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljivi kut,
spustiti glavu.
 
Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći: "O, gde su oni meki,
slični milošti lakoga sna
poljupci njeni?"
 
Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći: "O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?"
 
Tako ćeš, posle lutanja razna
osamljen kad se vidiš prvi put, reći:
"O, gde je ona mazna,
ramena moga na osamljen kut
da spusti glavu?"


SLUTNJA

Mada je oko mene proleće
i duše cvatu u nadu;
kroz mene se kradu
slutnje zle:
čega me strah, dogodiće se sve
i boleće.
 
I niko mi ne može pomoći,
jer to se neće zbiti
po danu, niti
u vrtu kom;
već negde u srcu mom,
po noći.


STARINSKA DEVOJAČKA PESMA

Koliko je na nebu zvezda
pa sve da su moje oči,
ne bih ga se mogla nagledati.
 
Koliko je u gori grana
pa sve da su moje ruke,
ne bih ga se mogla nagrliti.
 
Koliko je na zemlji izvora
pa svi da mi žubor dadu,
ne bih mu se mogla napevati.
 
Koliko je na svetu ptica
pa sve da se u devojke stvore,
još mu ne bi dosta bilo.
 
Koliko je na zemlji stena
pa sve da na moje legnu grudi,
ni tada mi ne bi teže bilo.


SELICE

Kroz noć i vlagu
divlje se guske sele jugu
i bolno kriču.
 
Osećam želju da mutnu neku
napišem priču:
kako odnose one sobom
na krila svoja bela dva
iz duše moje drago nešto,
a ne znam kuda,
i ne znam šta.


U ZIMSKI DAN
 
Celoga je dana sneg lagano padô
kao s voćki cvet.
O, kako večeras, o, kako bih rado
odletela nekud daleko u svet,
nekuda daleko kroz cvetove snežne
kao leptir lak,
i nekome htela reći reči nežne,
tople, lepe, nove, kakve ne zna svak.
 
I sutona celog sneg je tiho padô
umoran i gust.
Večeras bih nekog ugledala rado;
ali njega nema. Put je davno pust.
Samo s bledog neba beloj zemlji sleće
snežni pram po pram.
O, kako je bolno pred noć kada cveće
pahuljica veje, a ti sediš sam.


NAŠA TAJNA

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo
poznanik bio ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je
u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.
 
Neću im reći da li iz osame
žeđi, umora, ni da li je ikada
ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše
da li nas je radi nas,
ili radi drugih,
kadgod bolelo.
 
Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežće žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude —
ili nam je bilo svejedno.
 
Neću im reći da li je život
ili od smrti strah
spajao naše ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo više
od šuma suza.
 
Neću im reći ni jedan slog jedini
šta je moglo, ni da li je moglo nešto
da uplete i sjedini
duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.
 
Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo
kao šume naše s proleća,
ili tiha i tužna
ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reći
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.
 
Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.


OPOMENA
 
Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
 
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.
 
Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.
 
Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.
 
Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.
 
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.
Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.
 
Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.


ZMIJA
 
Ispod suhoga otkosa
izmilela zmija.
Oko nje pusta livada,
jedan cvet;
nad njom dva-tri oblaka,
ptica let.
Sunce sija.
 
Dalekom putanjom pesma,
ko zna čija.
Usamljen šum se zapleo
u travu.
Ona sluša; u zrak budno
digla glavu.
Sunce sija.
 
Tu su joj ubili majku
oštricom kose;
i nju će kad jednom izmili
iz ševara.
Istrunuće odeća njena
puna šara,
preliva rose.

I u večnosti posle nikad više
sunčati se neće ista zmija,
nit istih ptica minuće let;
nikada više isti cvet
neće nići.
Sunce sija.


NA BURI
 
Svu večer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer gleda
u naš beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, neće me
umoriti hod,
breg je blizu našeg doma.
O, ja osećam da mi je rod
taj čovek ili bor
što svu večer blizu groma
stoji i gleda u naš dvor.
 
Vidiš li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi
ti ga bar zovi
neka se skloni u naš dom
taj čovek ili bor
što svu večer stoji i gleda
u naš beli skromni dvor.

Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.


REČI
 
Nas dvoje na zemlji zavolesmo reči,
od njih je bila naša ljubav zdana;
njihova kobna moć znade da spreči
san naše noći, radost našeg dana.
 
Vejao je oko nas njihov behar
kao cvet sa mirisnih glogova;
svaki naš čas bio je pehar
napunjen lepotom slogova.
 
Bivali smo i neverni i verni,
i zli i dobri, uvek reči radi,
u srcu našem svaki zvuk je smerni
bio bog mali koji zna sreću
da sruši i zgradi.
 
Reči radi on znade nežno da me presreće,
i srce moje i oči da hvali,
reči radi ja bejah uzrok naše nesreće,
te prođoše večeri teške kao mutni vali.
 
Samo kroz zvuke bejah u snu njegovom gost,
zvuci njegovo srce preda me prosuše;
reč beše jedini trošni most
između duše nam i duše.

Čudna kob beše se tako nad nama stekla:
bliži besmo jedno drugom od sveg sveta,
a između nas uvek je pesma tekla
kao reka između dva poljska cveta.


ZELENI VITEZ
 
Dragi, prošao je kraj prozora vitez zeleni:
po vrtu su ostale njegove zelene stope.
Sada po šumama hode čežnjivo jeleni
i bela se gnezda sa četinara tope.
 
Kao zeleni mehuri lebdi u zraku žbunje,
nevidljiva mirisa rosa obale mije.
Lome se gorski brzaci kao ognjene munje,
a dolinske reke spavaju kao tropske zmije.
 
Dragi, hodi. Sjaćemo u senci od pupoljaka
kao pod nevinom svetlošću onoga sveta.
Mirisni dah daljina pićeš iz mojih šaka,
videćeš u očima mojim osmeh prvoga cveta.
 
Dragi, hodi, jer ko zna da li ćemo biti svoji
u jesen: duša mi kao ukleta davno luta.
U prvi zeleni dan srce moje osvoji,
nek bude uza te i kad na moj spusti se krov
jesenja večer žuta.


SREĆA
 
Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate
i noć kad ponovo od mene odu.
 
Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime
i kad nam srca biju ritmom plača.
 
Nije mi žao što će života vode
odneti i moje grane zelene;
sad neka mladost i sve neka ode:
on je zadivljen stao kraj mene.


PREKOR
 
Sami smo. Vetar. On gleda oči moje.
Dobri stari popac uspavljivo svira.
A dedovi moji zamišljeni stoje
i gledaju na nas iz svojih okvira.
 
Kad su pomrli sama ne znam ni ja.
Svi u ruci crne brojanice nose.
Pobožnost i blagost sa čela im sija.
Vetar. Plaho moje rasuše se kose.
 
I pod poljupcima kô cvetovi sami
trepte jedne oči — čas mrke, čas smeđe.
A svuda oko nas, po zidu, u tami,
dedovi su moji nabirali veđe.


SUMNJA
 
Nije više u duši mojoj ko u tihoj luci,
sumnje jedro crno trza je i uzburkava;
kao okov teži ona na mojoj zaljubljenoj ruci,
budi me u noć kad i sami mesec spava.
 
Osećam je u svom biću kao otrovnu žaoku,
u sebe najdubljem kutu skrovitu.
Ja sumnjam u osmeh na usni, suzu na oku,
ruci ne verujem sklopljenoj, kolenu povitu.
 
Ne verujem u tvoje šaputanje rečito
što ga u sutone slušam stidljivo.
Sumnja drhti, kuca u meni večito
kao drugo tamno moje srce nevidljivo.
 
Ja sumnjam da sudbine tajne promisli
vode nam srca i žuđenja njihova.
Ja sumnjam u svoje ljubavne pomisli,
u iskrenost svojih stihova.
 
Ja sumnjam u nade nemirna vrenja,
u bol rođeni što me mori,
ja nemam, nemam poverenja
ni u obećanje što večito u suncu gori.

Stihovi pisani u periodu između 1919—1930.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #12 poslato: Jul 04, 2012, 03:40:49 am »

**
Stihovi Desanka Maksimović


MESEČINA

Luta nam mesec oko sobe,
kraj strehe plovi naše,
srebrom nam napunio čaše,
i staklene boce obe.
 
Mesečinom sam se opila
često, zbog sreće, zbog jada.
Pijmo, prijatelju, i sada,
prozorska otvori krila.

Videćeš, manje je slatka
časa tvog starog vina
nego kupa ova s visina.
Pijmo je. Noć je kratka.

Pijmo, prijatelju, sad skupa
ovo ponoćno pića,
sve moje znaćeš biće
kad zadnja se isprazni kupa.

Biće ti sasvim prozirna
moja duša i oko;
gledaćeš u srce duboko,
do samog dna mu nemirna.

Reči će poteći same
obraz stati da se žari;
a mesec, krčmar stari,
iz šumske smejaće se tame.

Stihovi pisani u periodu između 1931—1941.

YouTube: Dubravka Nešović — Mesečina
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #13 poslato: Jul 04, 2012, 03:43:28 am »

**
Stihovi Desanka Maksimović


KRVAVA BAJKA

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu,
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.

Iste su godine
Svi bili rođeni,
Isto su im tekli školski dani,
Na iste svečanosti
Zajedno su vođeni,
Od istih bolesti svi pelcovani,
I svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu,
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.

A pedeset i pet minuti
Pre smrtnog trena
Sedela je u đačkoj klupi
Četa malena
I iste zadatke teške
Rešavala: koliko može
Putnik ako ide peške...
I tako redom.

Misli su im bile pune
Istih brojki,
I po sveskama u školskoj torbi
Besmislenih ležalo bezbroj
Petica i dvojki.
Pregršt istih snova
I istih tajni
Rodoljubivih i ljubavnih
Stiskali su u dnu džepova.

I činilo se svakom
Da će dugo,
Da će vrlo dugo,
Trčati ispod svoda plava
Dok sve zadatke na svetu
Ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.

Dečaka redovi celi
Uzeli se za ruke
I sa školskog zadnjeg časa
Na streljanje pošli mirno
Kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
Istog časa se uzneli
Do večnog boravišta.


Kada je čula za streljanje đaka u Kragujevcu, 21. oktobra 1941. godine, duboko potresena ovim događajem, Desanka Maksimović napisala je poemu "Krvava bajka" koja je štmpana nakon završetka rata.

"Krvava bajka — svakako već kultna pesma koja nas uvek nagna na razmišljanje i budi u nama
potmule duhove prošlosti, priziva suzu iz oka i ne da da zaboravimo. Bajka bez srećnog kraja, umrljana krvlju – jedno svedočenje.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #14 poslato: Novembar 20, 2012, 09:39:48 pm »

**
Poezija za decu Desanka Maksimović


KO HOĆE DA DOŽIVI ČUDO

Ko hoće da doživi čudo
mora imati srce nevino
kao mleko,
ne sme biti uobraženko,
jer takvu stvoru
doživeti čudo je teško.

Ko hoće detinju radost da nađe
mora umeti da oprosti
onom ko mu podmeće klopke i zamke,
i one će se pretvoriti
u kočije, lađe
i u sanke.

Ko hoće da doživi čudo
mora se radovati kao laste,
mora mu biti dato
da može i zaplakati obilato
i kad do dečaka već odraste.

Ko hoće da doživi čuda
mora verovati da ona postoje
u svetu svuda,
da pokraj zvezda što ih vidimo
i nevidljive zvezde se roje.

Mora verovati međ' glasovima
koji dopiru do našeg uha
u tiho veče
da ih još isto toliko ima,
da i pesma za koju nemamo sluha
svaki čas ukraj nas proteče.

Ko hoće da doživi čudo
ne sme zgaziti na stazi mrava,
ne sme kamenom ptice da tuče,
jer od dvoraca gde čudo spava
ta nežna bića čuvaju ključe.


APRILSKA VOŽNJA KROZ VOJVODINU

Po Vojvodini se roje zelene pčele,
ljubičasta zasipaju oranja,
dave se u vodama Tamisa i Begeja
i hvataju se o mostove i skele,
grozde se poljem o šumarke i međe,
uzleću s plota i točku sa paoca
i kolovozu sa srebrnih leja.
Nikad odjednom ne videh toliko pčela,
na njive sto su jos sinoć bile smeđe
pala su krilca crvena i bela,
a iz slomljenoga u ogradi koca
zeleni i modri rojevi se viju.
Proturim li glavu na prolećni vetar,
lice na njemu glogom mi procveta.
Po Vojvodini se roje mlade pčele,
kao deteline list su im krioca,
uvlače mi se u nedra, u pazuha,
i zuje oko snova i oko sluha.
Nigde nema vise grančice gole;
pružim li ruku kroz prozor, istog trena
roj prolećni sa zukom na nju seda
i sva olista kao prut topole;
nagnem li se iz zahuktala voza,
kosa mi namah postane zelena,
o trepavice se nahvata zelena rosa.
Po Vojvodini se rasule svetle pčele,
krioca su im sitna kao u prosa;
dignem li oči nebu, tamo leži
neskupljen beo otkos do otkosa.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #15 poslato: Novembar 20, 2012, 10:32:25 pm »

**
Poezija za decu Desanka Maksimović
ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU • Priredio Dušan Radović


HVALISAVA PATKA

Ga-ga-ga,
neka čuju
sva sela:
sinak mi je
momčina,
tri je reke
preplivô
i četvrte
dopola.

Ga-ga-ga,
kćerka mi je
grlata,
po pet sela
nadviče,
šesto selo
dopola.


JARE I VUCI

Igrala se koza
s belim jaretom,
svojim detetom.
— Jarence, jarence,
burence, burence,
baš si debelo!
Da ne dođu samo
vuci u selo.

A u blizini,
iza bunara,
čučala strašna
dva vuka stara,
pa se zakleše:
— Glave nam stare,
ukrašćemo joj
belo jare.

To čuli lovci
negde iz mraka
pa pripucali
iz pušaka.
A vuci od straha,
deco draga,
pobegli u noć
bez glasa i traga.


HVALISAVI ZEČEVI

Hvalili se zečevi
u zelenoj travi.

Jedan rekô:
— Tako mi
ne otpala ruka,
ne bojim se vuka.

Drugi rekô:
— Majka
da me živa
ne gleda,
ne bojim se medveda.

Treći rekô:
— Tako mi
kupusova struka,
ne bojim se lisice,
kopca ni bauka.

Utom nešto šušnulo
negde ispod grana,
razbegli se zečevi
na stotinu strana.


STARINARI

Mi bumbari,
starinari,
prodajemo stare stvari:
napuštene kućice
puževa skitnica,
oborena gnezda
pevačica ptica,
okraćale košulje
lepe guje šarke,
iglice sa borova
i lanjske šišarke,
fesove što vetar je
zduvao sa žira,
ima cela gomila,
može da se bira.

Evo zdela krnjavih,
od oraha ljusaka,
pera tek sad otpalih
sa ptica i gusaka.
Evo za med lonaca
od napukle gline,
zamršenih konaca
paučine fine.

Požurite, mečkice,
sirotani mravi,
domaćice krtice,
vi ste uvek štediše,
domaćini pravi.

Neka na trg
u grad ide
ko za nove
stvari mari;
mi bumbari,
starinari,
prodajemo
stare stvari.


O KOSMAJU

Na Kosmaju, na Kosmaju,
gde izvori dižu graju,
do cerića cerić veći
našô stan;
o Kosmaju
šta još ono htedoh reći,
sad ne znam.

Na Kosmaju, na Kosmaju,
gde senice čavrljaju
cele noći i vas dan,
vetar juri šumoreći;
o Kosmaju
šta još ono htedoh reći,
sad ne znam.

Na Kosmaju, na Kosmaju,
gde lisice i psi laju,
stazom tek pretrči zečić
samohran;
o Kosmaju
šta još ono htedoh reći,
sad ne znam.

Na Kosmaju, na Kosmaju,
gde stazice krivudaju,
sve prečicom možeš seći
do vrh sam;
o Kosmaju
šta još ono htedoh reći,
sad ne znam.


MAČE U DŽEPU

Donelo jednom s proleća
neko nestašno đače
u školskoj torbi sa knjigama
i belo maleno mače.

Slegla se oko mačeta
polovina đaka u zgradi,
većalo se šta bi s njime
sve moglo da se uradi.

Da mu se priveže zvonce,
predložila prvo Cveta,
i pusti da se hodnikom
za vreme časova šeta.

Da ga popnu na vršak
staroga školskog duda,
pa da ga mogu đaci
gledati odasvuda.

Predlagali tako redom,
pa rekao najzad Bora
da ga krišom spuste u džep
kome od profesora.

Svi pristanu odmah na ovu
učeničku zasedu staru
i primene na našem strogom,
slavnom matematičaru.

Ali je profesor brzo
kao da su jednačine
prozreo đake i stavio
na mesto dosetke njine.

Kad je otpočelo mače
da se javlja da mauče,
izvadio ga mirno i rekao:
— Izleglo mi se u džepu juče.

Dajte mu neka šara
u šapu kakvu kredu
a mi ćemo nastaviti
račune po rasporedu.

Pomazio je pri tom mačence
po beloj svilenoj dlaci,
nijednom da vikne, da prasne —
kako su očekivali đaci.

Zabezeknuo se razred
kao da je pao s neba.
Bio je to slavan čovek,
znao kako s đacima treba.


PAUKOVO DELO

Slušam ptičje reči
koračajući kroz šumu
uskom kozjom putanjom
sve strmijom i tanjom,
kad paukova mreža
put mi najednom prepreči.
Sred mreže raskoračen
pauk gazdinski stao
kao seljak na njivi
koju je uzorao.
Mogla sam pokretom ruku
zderati to pletivo,
svu paukovu muku
smrsiti u klupče sivo,
ali mi beše žao.
Udarih šumom levo
kroz duboku čestu svežu:
ko zna što je pauk snivô
dokle je pleo mrežu;
i on je možda srce
u tanane niti preo,
u mrežu ga stvorio svega.

Obazrem se još jednom
iza granja na njega,
i vidim kako i on
za mnom se obazreo.


NEPOZNATA PTICA

Jesenas u zabranu,
dok šuma podne čeka,
pticu sam nepoznatu
spazila izdaleka.
Po lisnom jesenjem zlatu
hodala je kao i ja
i zastajala smesta
čim sunca leptirak žuti
na smetu bukovom zasija,
čim list se s grane uputi.
Posle bi prhnula do mesta,
kao da svesno bira,
gde se smetovi se šarene
kao prolećna leja,
gde se potoci pene,
gde pauk zvezdu plete
između žbuna i žbuna.
Nije to bila kreja,
nije to bila žuna,
niti sestra detlića,
niti crvendać stari,
ali je volela šumu.

I ja se dobro zbunih
od čudnoga otkrića:
da se i njoj i meni
sviđaju iste stvari.


PTICE NA ČESMI

Divno li je iznenada
naići na gorsku česmu,
još je ne ugleda oko,
a njenu začuješ pesmu
negde pod brdom duboko.
Ti potrčiš kao dete
u pravcu njenoga glasa,
kupina te u hodu splete,
probijaš se kroz gustu čestu
ili kroz paprat do pasa.
A kada stigneš zadihan,
od divljenja staneš u mestu:
poređale se na žilu
pod kojom voda se rađa
senice, grmuše i žune
pa razvezale priču
kô žene na perilu.
A ti, od straha da se
ne preplaše i ne zbune,
da ne pobegnu u granje,
sakriven iza žbunja
slušaš radosnu česmu
i njino čavrljanje.


VOŽNJA

Vozimo se. Pokraj puta
razasuta
sela leže.
Kô potoci posle bure
konji jure,
lete, beže.

Vrh potoka i šipraga
topla, blaga
večer pada.
Vozimo se. Sanja cveće:
miris sleće
sa livada.

Gle, seoske kuće bele
kao strele
tek prolete.
Pored puta stabla vita,
šiblje, žita,
lete, lete.

Gle, počinju i svetlaci,
leta znaci
da se pale,
i iz magle trepte sive
kao žive,
zvezde male.

Po beskrajno nežnom, mekom,
i dalekom
nebu plavu
nasmejani mesec bludi,
što na ljudi
liči glavu.

Vozimo se. Pokraj puta
razasuta
sela leže.
Ko potoci posle bure
konji jure,
lete, beže.


BLIŽI SE, BLIŽI LETO

Bliži se, bliži,leto;
u duši već ga slutim.
Pomalja zlatnu kosu
u zrelim njivama žutim.
Zrikavci su mi rekli
koje u putu sretoh:
"Bliži se, bliži leto."

Bliži se, bliži leto.
Pomalja usne rujne
u bulkama crvenim.
Mirišu livade bujne
i polja i šumarci
koje u putu sretoh:
"Bliži se, bliži leto."  

Bliži se, bliži leto.
Kao sjajna carska kruna
zlatna mu svjetluca kosa
rumenih svitaca puna.          
Svi su mi oni rekli
kad ih u putu sretoh:
"Bliži se, bliži leto."

Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #16 poslato: Novembar 29, 2012, 03:10:39 pm »

**
Poezija za decu Desanka Maksimović
ANTOLOGIJA SAVREMENE JUGOSLOVENSKE POEZIJE ZA DECU
Priredili Milovan Vitezović & Radomir Smiljanić knjiga II


VERUJEM

Moja zemlja propasti neće.
Iz smrti za slobodu
sloboda uvek niče,
kao što iz cvetnog semena
mora nići cveće,
i kao što se iz gnezda
uvek izleže ptiče.

Moja zemlja je naučila da pati,
mučenica je oduvek bila,
oduvek komadana;
ona zna, jednog dana
opet će postojati,
već je razmahnula krila.

Naše zemlje nestati neće;
o bratstvu ona je uvek snevala,
odricala se zbog njega
i ispaštala.
moja zemlja je oduvek davala,
i u ime bratstva praštala,
praštala.

Moja zemlja propasti neće,
uvek je proročica bila;
sred neprijateljskih tamnica i šiba,
u sva vremena crna,
kad narodi po magli blude,
pastiri iz naših koliba,
kao kukolj od zrna,
odvajali su od istina misli lude.


SNEGOVI DETINJSTVA

Snegovi detinjstva, još živite u meni
i srcu je toplo ispod vašeg smeta;
žubori pod njim kao pod ledom reka
i kao ona na mrazu toplo diše.
Sve što ste tada pomilovali rukom
i zasuli srebrom svog mlina
i sada je moja lepota i svojina.
Vi gologlavi ste trnju oreol dali,
podarili tamnim stvarima svetlu senku,
blago puteva srebrom okovali,
u trag volovski utisli komad opala,
u zvuk praporaca stvorili viku vrana
i urlik kurjaka u dečju uspavanku,
u plavo svitanje na smetu mesečinu.
Zavičaj u vašim svetlim koricama
čini se bajka u zimsku noć pričana.

Zime detinjstva, vi košnice bele,
sa saćem po starim dupljama u šumi,
još pamtim miris ledenog cveća,
na prozorima jutarnjim koje cveta,
i maka mesečine sećam se modrog
što nicao je u suton povrh smeta;
još pamtim miris snežnih jorgovana
što zasuše cvetom daleku planinu;
još pamtim poljanu pod belinom sase
i jutra kad se mirisom oglase
jagorčevine skrivene pod snegovima;
još kao tuga me za srce uhvati
dah nagorski februarske paprati;
u košnicama i mojim je saće
još belo i sa odsjajima zlatnim.

Zimo detinjstva, ti zeleni sviče,
sa mesecom mesto srca u grudima,
iz poljubaca mraza magle niče,
iz čežnje oblaka za brezinom granom,
iz zagrljaja reka i severaca,
iz krila ždrala što se u naručje
daljine s ljudskim zaboravom baca, —
i zato si zbunjena bela pahuljica,
u srebro ti se zato suza pretvara,
u grudima ti zato mesec kuca,
na zemlju si zato pala Kumova Slama
i zato si nežna duga sedmobojka.
Zimo detinjstva, snova brza trojko,
ti zato naglo, kao po saoniku,
prohuja i nestade te u maglama.

Zimo, najstarija od sviju vračara,
što živiš ukraj drevnog ognjišta
zasutog modrim puhorom mesečine,
još čujem kako kroz svanuće čaraš
žeravicu snežnu noću utišalu:
koliko biljurnog ledenog žara,
toliko snova što ni proleće rano
ne ume na klube da smota i razmrsi,
toliko zvezda na dnu hladnog vira,
toliko talira u bezdanu bunara.
Koliko s ognjišta tvojega varnica
toliko vatre skrivene pesnika prsi,
toliko krila rajske ptice duge,
toliko širokog praiskonskog mira.
Ti i sad, kad prođem kroz bela prostranstva
pritihlu žeravicu moga srca čaraš
i mamiš iz nje varnice i zvezde
i budiš gugutku, pevačicu tuge.

Zimo detinjstva, čudotvorko što spavaš
u račvama granatih oblačiina,
što o lancu vodiš čopore vukova
i igraš se sa medvedima belim
ko tiho da su stado jaganjaca,
u istom što se oglasiš trenutku
urlikom pasa i cvrkutom senica,
što s neba istu svetlu manu bacaš
za zveri i za srce pesnikovo,
u kavezima što jednim istim držiš
i gnezda gavrana i golubarnike,
što jednom rukom vodiš brod tišine,
a drugom sanke s grozdom praporaca,
što gajiš ledeno na mesečini cveće, —
pretvori opet sumrak u praznik snova,
pahuljice neka me zaveju njime,
užeži pod strehom lednice sveće,
a prozor stvori u krila labudova.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #17 poslato: Decembar 01, 2012, 04:35:17 pm »

**




DESANKA MAKSIMOVIĆ
Pesme u prozi
1919—1932


BAJKA

Zavole rana u polju ruža crni bodljikavi trn.
Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn?
I kada mu ona u jednu bisernu zoru reče kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja.
Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da se trn prezrivo nasmejao?
A kada jednoga dana neko htede uzbrati ranu u polju ružu, trn mu izbode ruke.
Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?


PUTNIK

Čega li sam sen ja, prolazni putnik kroz ono što prolazi?
U meni ima neprovidne i zelene pomrčine prašuma.
U meni katkad peva nešto kao strašna ptica u ponoć.
A na obali moje nevesele duše cveta cvet što voli sunce.
Odakle li sam došla ja, prolazni putnik kroz ono što prolazi?
Mirisi livade kao da me opominju na moju davnu domovinu.
Senke oblaka kao da su mi nekada ležale na duši.
Kao da su me nekada mrtvu vetrovi nosili kroz tužne doline.


ZALJUBLJENOST
 
Od mene do njega može se samo mostom duge.
Od mene do njega može se samo jezerom mesečine.
Od mene do njega može se samo srebrnom i strmom stazom ptice.
Mostovi, reke i staze kojima ljudi hode oko njega obilaze.
On je kao sunčevo plameno ostrvo odvojen sjajem od svega sveta.


BELI CVET

Stajali smo u šumi procvaloj hladnim crećem.
Grane nevine kao da ni ptice na njima ne žive ćutale su oko nas.
Staze su se kao devojke smešile u dugim srebrnim košuljama.
Mešao se svuda neiskazano bolno san i život.
I on gledajući me duboko u zenice, sa osmehom tužnim, strese beli cvet sa grane kojom se igrao.


JUTRO
 
Dolazio mi je u susret zamrzlom snežnom putanjom.
Ničije stope još nisu bile načele sneg.
Ničiji glas još nije prelomio tišinu.
Tada on reče moje ime, dozivajući me.
I meni se učini da smo u belim dvoranama bajki — tako je njegov glas bio čist, i nezemaljski i zauvek moj.


OŽILJAK

Ima u duši mojoj ožiljak koji samo u snu boli.
Danju se smeje i ne oseća ga, noću nejasno tišti hladnoćom uspomene na neku smrt.
I ne znam od koga bola je ostao, i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dušu.
I često se bojim: možda on nije trag prošlosti, možda je tamna slutnja na nešto bolno što dušu očekuje.


BOJ OBLAKA
 
Idu oblaci u boj. Duge povorke crnih vojnika prolaze jedan pokraj drugog i gromko se pozdravljaju.
Idu oblaci u boj. U rukama nose vatrena koplja i mačeve, dižući ih uvis. Pozdravljaju se uskomešanim tamnim barjacima.
Na dalekmm nepoznatim bojištima svi će izginuti, pocepaće se kao zastava u boju, umreće jedan drugom na grudima.


NIKO NE ZNA
 
Niko ne zna da smo mi bili isti potok nerazdvojni koji su bregovi podelili u dva rukavca.
Niko ne zna da smo bili ista frula od zove koju je pastir tugom obrvan nadvoje prelomio.
Niko ne zna da smo bili ostrvo u okeanu koje su vodene struje noću prepolovile.


ZABORAV
 
Veliki gospodar moje duše polako umire. Spušta se niz tajne mukle stepenice na njeno dno.
I na svakom pragu on se osvrne i nasmeši tužno.
Svako veče vidim njegove velike, nekad tako moćne oči gde me pokorno pozdravljaju.
Njegove krmanoške ruke već leže mrtve kao vesla na obali.
I samo će opet u dan smrti isploviti kao utopljenik na uzburkane talase moje duše.


VRATA ZAPADA
 
Vrata zapada su teška i ćute.
Skameiila se reka među stenama u nepomičnu i ogromnu nadgrobnu ploču.
Najednom se ureza srp meseca na olovnim vratima među stenjem kao svetla ključaonica.
Skrivam se, možda neko sa one strane zlobno u nas gleda.


NIKAD
 
Idem putem kojim proći neću više nikad.
Nikad, pučina tajanstvena i beskrajna.
Nikad više večerašnja ja neću čuti železnu mrežu cvrčaka na krunama maslina.
Nikad više zbog istog bola neće mi more mirisati daljinom i tugom.
Nikad, pozdrav gorki kojim ja svako veče pozdravljam svoje srce.


SVAKA TVOJA REČ
 
Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla svaka tvoja reč.
Svaki tvoj dodir, u meni je do zagrljaja porastao svaki tvoj dodir.
Naš slučajni susret, u meni je do života porastao naš slučajni susret.
Sve što mi se zbog tebe dogodilo, kao očarano živi u meni i čini se neće proći sve što mi se zbog tebe dogodilo.
I volela bih da tek sada volim prvi put. Volela bih da ne verujem da će me srce za tobom proći — kada budeš jednom otišao.


SLIKA
 
Kada bih ja bila mladić, moja devojka bi imala oči kao sneg u dubokom večernjem hladu.
Njeno čelo bi bilo čelo omorika u zimsko podne.
Kada bih ja bila mladić, moja devojka bi imala izgubljen i tužan glas ptice u zimskom vrtu.
Njeni prsti bili bi belo ružino šiblje u rano jutro puno inja.
Kada bih ja bila mladić, moja devojka bi imala dušu bogatu snom kao što su zimske gore bajkama.


LJUBAV
 
Strepim kad uzberem cvet kraj putanje: uvek mislim možda patiš ti u tom času.
Bežim od sunca i smeha: uvek se plašim da tebe magle i suze nisu zasule.
A kad život natera oblake tuge, osluškujem s bolom: možda se ti smeješ slatko i moja samoća daleka je tebi i ne osećaš gorčinu moga bola.


TAJNA
 
Spustila sam oči i zaplakala u sebi, tamo gde niko suze ne vidi.
I zadnji, nevidljivi put uzela te na svoje srce, i zagrlila kao što se san grli.
Pružila sam ti, u sebi, uvek sputavane ruke i nevidljivo za druge spustila ih na tvoja ramena.
A ti si s bolom slušao nasmejane reči što sam ih kao šarene lopte bacala u gomilu da je zabavim.

Fotografija: Desanka Maksimović 1924. godine kad joj je izašla prva zbirka pesama
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #18 poslato: Decembar 08, 2012, 12:02:56 am »

**




DESANKA MAKSIMOVIĆ
Lirski zapisi



SUNČEV ZALAZAK
 
U dnu dubokoga klanca stoje širom otvorena vrata zapada. Dva kamena diva su ih otvorila suncu.
Sad su sunčeve svite ušle kroz njih u nepoznate odaje neba i na pragu ostavile stope pune zlata.
Na dalekom bregu smeje se devojka: sunce joj je poklonilo, obešenu o grmu, od zlatne čipke maramu.


ČEKANJE
 
Bol je moćni podrugljivi bog koji časove pretvara u stoleća, i svaki tren čini mi se gvozdeni teški vek.
Ptica na grani pod kojom je on stajao peva celo jutro, gledajući u mene.
Možda je otputovao tamo odakle se ne vraća, i poslao mji svoje srce na sastanak.
 

SABRANA DELA DESANKE MAKSIMOVIĆ Ptice na česmi | sedma knjiga | Nolit • Beograd 1969.


* * *   * * *    * * *

Z A Š T O?

Zašto ne mogu da pronađem reči, ljupke i nestašne kao pahuljice snežne u letu, pa da njima izrazim tihu razdragamost duše, kad opazim kako su ogolele grane procvetale krupnim snežnim cvećem?
I zašto ne mogu da pronađem reči sumorne, tamne i pune suza kao jesenje nebo, pa da njima izrazim onu neodređenu tugu i suvi plač moje duše u dane kad kiša istrajno i neumoljivo peva svoju himnu jeseni?
Zašto ne nađem reči vesele i nežne kao boje proletnjeg cveća, pa da izrazim njima svoju radost i zanos kad mi proletnje odmorno sunce zaroni kroz zenice u dušu?
I zašto ne mogu da nađem reči tople kao sunce, pa da izrazim njima svoju žarku i snažnu želju za životom u letnje večeri kad slušam pesmu zrikaca i udišem vazduh pun mirisa kao moja duša neizrečenih osećanja?
Zašto, zašto ne mogu da nađem reči bolne kao pesma jesenje kiše, i nastašne kao pahuljice snežne, i vesele kao boja cveća, i vrele kao sunčeva svetlost, pa da njima progovorim lepo i ubedljivo kao što meni priroda govori?

Književno-politički časopis "Misao" (Urednici: V. Živojinović i S. Pandurović)


* * *    * * *    * * *

"Takva je naša duša. Ispunjena uspomenama koje nas rastuže, nasmeju, zabole. Ponekad namerno diramo te stare ožiljke iako znamo da nas čeka neprospavana noć. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tuđe nebo i uzalud tražimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali čežnjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalačkih ljubavi. Pa se naprežemo da čujemo onaj ljetni povjetarac sto je šaputao u krošnjama drveća ispod kojeg smo se, držeći svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali... umjesto tog šapata samo uzdah srca svoga čujemo. Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle... Nema više ni parnjaca ni zvižduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu čeka uzdrhtalog srca. Niti iščekivanja poštara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put pročitamo reči koje su drhtavom rukom pisane; "Ljubim te!", "Mislim na tebe…", "Nedostaješ mi!" Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola što nam kroz srce mine... Od svega ostaše samo uspomene od kojih se pobeći ne može. Čak i kada bi znali put što vodi u zaborav, mi ne bi pošli njime. Već se uvek istom stazom vraćamo što vodi do mora uspomena. I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine... I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim, nedostižnim obalama što nas svake noći zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplašimo da ćemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. A kad se pogledamo u ogledalo... vidimo ispod očiju nekoliko sitnih kapi... blistavih... slanih..."
Autor teksta nepoznat

Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #19 poslato: Decembar 09, 2012, 09:47:33 am »

**

DIJALOZI SA DESANKOM


— Poznim mojim godinama kada više nisam imala vremena, kako sam najiskrenije, najtvrđe čak, zavapila i zamolila mojom knjigom "Nemam više vremena", — stizala sam da čitam Vukove studije i polemičke spise, Andrićeve pripovetke o ženama, koje su najdublji venac reljefa i temperamenta naših žena, sa obe obale Drine. Pokadšto Puškina i Ljermontova, poneke romane iz nordijske književnosti i, onako nasumce, pojedina poglavlja iz "Forsajtovih", od Golsvordija.

Ali, ono najbolje, najtužnije i najumnije nalazila sam kod Čehova. Tačnije u Čehovu, u njegovim melanholičnim vrbacima, stepskim večerima, malovaroškim novelama... "Na tarnicama", ljubičasta nevesela povest o seoskoj učiteljici, koja skomrači, jedva dobija desetak rubalja, u ruskoj provincijskoj nigdini. Putuje na već razvaljenim vratnicama, susreće već umornog mladog spahiju, umornog i sumornog, koji bi mogao biti njena ljubav, ali večernji vetar i to oduva, kao njenu svilenu maramu...Tako sam i ja mogla proživeti zaludno i rastuženo svoju učiteljsku mladost, samo da sam, onako lakoverno pristala da se zaturim, čak u svome zavičaju...

Pa "Ujka Vanja", ne znaš da li je snažniji, lelujaviji, nesrećniji kada ga čitaš, ili ga gledajući u pozorištu, pribijaš na svoje grudi, kao Sonja njegova miljenica. Ako se dobro sećam Sonju je, za mojih zrelih godina, briljantno igrala Marija Crnobori. Imala je slovensku dušu, a u glumi nešto nordijsko, ibzenovsko. A ja, tek ovih osamdesetih godina, kao da sam obučena u rubašku ili ogrnuta kožuhom Ujka Vanje. Veliki vek proživeh, zasadih hiljade hektara trave, deteline, ruža, vinograda, šljivaka, a onda stoj. I pitaj dokle, zašto, čemu? Razmislite ponekad, i pomislite: u vama još uvek raste jedan vaš, samo vaš, Ujka Vanja. Biće to jednoga dana, ili noći, biće te tužni vitez, ali neće vam biti žao...

Ona sada sa već začetim bolom za zavičajem u koji se — tada joj biva jasno — nikad više neće vratiti (i prvi grobovi više nisu tamo), konačno, želi da "sa lišćem Brankovine pomeša vrele ruke", da zaspi u pričanju trava", ili da sedne "u prvi oblak što se rodi", da se pomeša s bezimenošću detalja Kosmosa, da bude s narodom.

"Volim da putujem trećom klasom,
na brodu, vozu, tramvaju...
U trećoj klasi sednu kraj mene
žene slične mojoj majci,
...okorelih ruku,
i pričaju poverljivo svakome
svoju brigu i muku.
Tu uvek za ponekog još mesta ima
stane nas tu više po tri puta
tu se niko ne čudi i ne srdi
ako uđem pokislog kaputa..."

Po strukturi Desankina pesma ide iz dubine, iz korena jezika koji hitro i jarko prelazi rastojanje od svesnog do podsvesnog, i natrag, kao da se smisao lovi u zamkama besmisla, i onda naizmenično od jednog do drugog. Tako se u jezičkom kolopletu ali i redukciji kao neprestanom "novom pisanju" integrišu u čvrsto jezičko tkivo i pesničke slike i poetizovane misli, obrazujući nerazlučni unutrašnji svet pesme, i knjige u svoj svojoj eliptičnoj a neprekidnoj celini. Oskudno doba stvarnosti je globalna metafora Desankine poetike, koja, međutim, donosi nove latice i novije plodove pesnikovog metagovora, pesnikove "bitke sa rečima".

Ali pesnik prevashodno obznanjuje, a ne pati se da razumeva. Kao i mladost, kao i ljubav, kao i zrelost, kao i smrt, kao... poezija je posrednik između jednog jedinog bića. Bića i rasute, neizbrojive sveukupnosti. Na kraju pesnikovog Lotosa, na kraju tog neizbežnog pletiva, iz tog neiscrpnog rituala reči i govora makar bilo i potpuno ili prividno nekonfliktno prema svetu i drugima, poezija postaje vizija strašnog suda. Ili bar njegov vlasnik, njegov saputnik, njegov kormilar ili putovođa. Srećom Desanka Maksimović nema ambicija da učestvuije u ritualima Drugih ili pod Drugima: on peva usamljen, na obroncima jednom od darivanih zavičaja, pevajući da dan mu ode u priviđenje" — kako je pevao Milan Dedinac, autor "Javne ptice" sa dubokom tajnom čoveka.

Forma pesme je ista, bez obzira na to da li se ona ispituje kao priča ili kao značenje, tako se i struktura slika u Magbetu može ispitivati kao jedan obrazac koji izvire iz teksta, ili kao ritam ponavljanja koji udara na uho slušaoca. Postoji nejasna predstava o tome da ovaj drugi metod daje jednostavniji rezultat, i tako može da se upotrebi kao zdravorazumski korektiv za prekomerno detaljisanje u tekstualnom ispitivanju. Analogija sa muzikom može opet da bude od koristi. Prosečni slušaoci simfonije znaju vrlo malo o sonatnoj formi, i njima praktično promiču sve tanananosti koje otkriva jedna analiza partiture; pa ipak sve tanananosti te stvarno postoje, i kako slušaoci mogu da čuju sve ono što je osvirano, to ih sve čini delom jednog lineranog doživljaja; saznanje o tome manje je svesno, ali nije manje realno. Isto važi i za reagovanje na slike jedne visoko zgusnute poetske drame:

NAD RAZBIJENOM SAKSIJOM

Kao hamlet nad lobanjom,
stojim nad razbijenom saksijom
punom isprepletanih žilica
i vijuga,
sitnih kutlova i žilica,
kojima je sokove iz zemlje zahvatio cvet.
I čini mi se da sam taj splet,
takozvani beslovesni,
koji se znao probiti do onog
za čim traga
kroz podzemnih tajni procep tesni,
čudi i ruga
čoveku koji još bespomoćan stoji
ispred neprekoračiva praga
vasionskih zagonetki
sa dva kilograma
svojih moždanih vijuga.

Iako je u izjavama, čak u već minotaursko vreme bežičnih medija, bila suzdržana, delikatna, odmerena, ali gospodski i plebejski angažovana u narodu i za narod, Desanka Maksimović je većma volela da saopštava svoje mišljenje o prirodi pesništva ženskog principa, kao impresivnog prava pesničkog bića. Biće da je u tom "roju asocijacija" najbolje rečita u sledećoj svojoj intimnoj vinjeti: "Kako je ljubav u životu žene stvar važna, u delu žene pesnika ona je najčešće sadržaj najsnažniji podsticaj za pisanje, za pevanje, najzahvalnije nadahnuće. Prvo se piše da se želi voleti, da je srce spremno predati se, posle se peva da se voli, da se pati, i najzad se seća da se jednom volelo. Uz osećanje ljubavi kod mene se vrlo često, i često naporedo, i često ukršteno često, ukazuje osećanje prolaznosti, i "žal za mladost", kao za potonjim pticama selicama..."


Milosav Buca Mirković
Leto i jesen 1988.
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: