Desanka Maksimović (1898—1993)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Desanka Maksimović (1898—1993)  (Pročitano 83871 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #20 poslato: Decembar 09, 2012, 09:47:43 am »

**

PREVODILAČKO STVARALAŠTVO DESANKE MAKSIMOVIĆ


Pridržavajući se "Načela za kritička izdanja" Odeljenja literature i jezika SANU, objavljenih u Beogradu 1967. godine, u izdanje Celokupnih dela Desanke Maksimović uključili smo i njene prevode.

Desanka Maksimović je prevodila književne tekstove iz oblasti poezije, proze i esejistike. Prema postojećim bibliografijama, prevodila je dela iz ruske, slovenačke, bugarske, ukrajinske, češke, slovačke poljske, beloruske, jermenske, gruzijske, azerbejdžanske, balkarske, jakutske, kirgiske, letonske, litvanske, norveške, francuske, uzbečke i kineske književnosti. Iako je 1933. godine svoj prevodilački rad obelodanila objavljivanjem prevoda proze (F. M. Dostojevskog), osnovni tok njenog prevodilačkog stvaralaštva bio je posvećen poeziji u užem smislu te reči. S obzirom na to da se prevođenje poezije i inače smatra izuzetno kreativnom prevodilačkom aktivnošću, u ovo izdanje uvršćujemo samo prevode poezije. Takvo opredeljenje je uobičajeno prilikom priređivanja akademakih izdanja celokupnih dela i u drugim razvijenim svetskim kulturama.

Izvestan broj pesama iz poljske, češke, slovačke, norveške i francuske poezije naša pesnikinja je prevela u koautorstvu sa pouzdanim poznavaocima tih jezika i književnosti (Marija Pjetrusinska, Jara Ribnikar, Ljubiša Rajić, Dana Milošević). S obzirom na to da su to, po pravilu, dela izuzetno značajnih slovenskih i neslovenskih pesnika, a u njima je očigledno izuzetno visok njen kreativni udeo, u izdanje će biti uključeni i ti prevodi (razume se, sa podatkom o koautoru).

Gruzijske, jermenske, litvanske, letonske i uzbekistanske pesnike Desanka Maksimović je prevodila posredstvom ruskih pesničkih prevoda i tzv. "podstročnika" (doslovnih prevoda sa opisom bitnih eufonijskih i euritmijskih karakteristika izvornika). Bez obzira na to što prevod sa prevoda, gledano strogo sa prevodilačko-teorijskog stanovišta, nije idealno rešenje, ima mnogo razloga da i oni budu uključeni u izdanje Celokupnih dela. Ovde ćemo skrenuti pažnju samo na tri najbitnija: 1. s obzirom na to da su, po pravilu, i prve poetske informacije o književnostima i piscima iz nama nedovoljno poznatih kultura, ti prevodi imaju veliku kulturnoistorijsku vrednost; 2. i kao pesnikinjin izbor i kao njena slobodna poetska kreacija, ti prevodi mogu biti dragocen materijal za izučavanje širine i sadržine kulturoloških, tematskih, poetskih interesovanja i kreativnih mogućnosti srpske pesnikinje; 3. pošto su joj za neke prevode pojedinih istaknutih stranih pesnika "podstročnike" pravili sami ti pesnici (kao, na primer, gruzijska spisateljica Medeja Kahidze), ti prevodi su dragocena građa o bližoj stvaralačkoj saradnji Desanke Maksimović sa drugim piscima sa kojima je osećala i veći stepen srodnosti (pogotovo u onim slučajevima kad je saradnja bila dvosmerna, pa su i oni dela Desanke Maksimović u isto vreme, pre, ili kasnije prevodili na svoje jezike (opet, recimo, i kao Medeja Kahidze).

Za potvrdu ovakvim ocenama značaja književnog prevoda, poznatim i opšte prihvaćenim u današnjoj nauci o književnosti, može nam poslužiti, pored ostalog, opredeljenje same Desanke Maksimović da izboru svojih prevoda, objavljenom povodom devedesete godišnjice njenog života, da naslov "Po pravu ljubavi".

U ovom izdanju je prvi put sakupljeno i sistematski predstavljeno pesničko prevodilačko delo Desanke Maksimović. Zbog toga što ne postoji nijedno izdanje sabranih prevodilačkih dela u čijem sastavljanju je učestvovala i sama pesnikinja, priređivač prevoda je, za razliku od priređivača njene originalne poezije u Celokupnim delima, morao da donosi niz veoma delikatnih odluka. Pokušaćemo da na te odluke ukažemo i ukratko ih obrazložimo.

Postavilo se, pre svega, pitanje kako u dva raspoloživa toma rasporediti toliko raznorodnu građu, koja, kao što smo konstatovali, ipak ima i smisao jedne samostalne celine u okviru ukupnog pesnikinjinog stvaralačkog opusa. Pada u oči da je Desanka Maksimović prevodila u prvom redu slovenske pesnike, kao i pesnike onih naroda koji su tokom istorije ili u datom trenutku imali neposredne kontakte sa slovenskim narodima. Njeni prevodi su objavljivani različitim povodima u periodici, u različitim antologijskim izborima, kao i u posebnim izdanjima prevedenih dela pesnika. Na osnovu toga, bilo je osnova da se u izdanju Celokupnih dela ti prevodi rasporede u tri okvirna odeljka, tako što bi u prvom bile objavljene posebne prevodilačke knjige izbora iz dela pojedinih pesnika, u drugom — knjige antologijske prirode, sa izborom iz dela više pesnika, a u trećem odeljku — prevodi pesama i pesnika koji su objavljeni samo u periodici (časopisima, nedeljnicima, dnevnim listovimai dr.).

Ovakvom kompozicijom bile bi pregledno predstavljene pesnikinjine prevodilačke zbirke. Međutim, takvo priređivačko rešenje bi imalo sledeće nedostake: 1. dosta često bi se isti pesnik pojavljivao u dva ili u sva tri odeljka (u nekim slučajevima sa različitim pesmama, često i sa istim pesmama, koje bi onda u jednom od odeljaka bile predstavljene, ali u drugom, odnosno drugim — izostavljane, što bi opet narušavalo predstavu o izvornom tekstu, definisanom kao samostalna kompoziciona celina); 2. u prezentovanju pesnikinjinih prevodilačkih dela prednost bi se dala celinama koje su ponekad nastajale na osnovu sticaja trenutnih okolnosti, a na štetu uvida u celinu i predstavljanja nekih nekih dubljih pesnikinjinih poetskih, i kulturoloških opredeljenja (za primer možemo navesti, recimo, zbirku, formiranu kao "Petnaest sovjetskih pesnikinja", koja donosi prevode iz dela zapravo deset ruskih, dveju jermenskih i po jedne ukrajinske i azerbejdžanske pesnikinje, pri čemu nije sigurno da li je i sama Desanka Maksimović tadašnju političku odrednicu "sovjetska pesnikinja" intimno stavljala iznad jezičko-kulturološke "ruska", "jermenska", "azerbejdžanska" i sl., pri čemu je, takođe, veliko pitanje koliko je i ona sama smatrala da se poezija jedne Marine Cvetajeve ili Ane Ahmatove može podvesti pod odrednicu "sovjetska" ili pak zbirku "Savremena čehoslovačka poezija", u čijem naslovu je, prema tadašnjem političko-administrativnom nazivu države u kojoj su živeli češki i slovački narod, veštački spojena poezija pisana na dva različita slovenska jezika i razvijana u okviru tradicije, istina veoma bliskih, ali posebnih nacionalnih kultura).

Imajući u vidu gore pobrojano, priređivač ovog izdanja se opredelio da prevode Desanke Maksimović rasporedi u odeljke koji označavaju pripadnost prevedenih pesnika njihovoj široj kulturnoj tradiciji: "Poezija Južnih Slovena", "Poezija Istočnih Slovena", "Poezija Zapadnih Slovena". U poseban odeljak su svrstani prevodi pesama iz književnosti neslovenskih naroda, pod naslovom "Poezija neslovenskih naroda". Međutim, kako je takođe važno kojom prilikom, kada je, koliko puta i u okviru kakve celine je pesnikinja objavljivala svoj prevod — u napomeni uz svaku pesmu daju se i ti podaci.

U okviru ovih odeljaka izdvojeni su kao posebne celine prevodi iz pojedinih nacionalnih književnosti. Pošto je Desanka Maksimović, kao stvaralac, uvek u prvi plan isticala pesnika i njegovo konkretno poetsko delo i, osim u samo nekoliko knjiga, rađenih obično u koautorstvu ("Bugarske dečje pesme", "Antologija slovenačke poezije", "Savremena čehoslovačka poezija" i "Savremena norveška lirika"), nije pokazivala ambiciju da predstavlja poeziju pojedinih naroda u celosti, te celine su u ovom izdanju dobile i manje obavezujuće naslove: dakle, ne "Gruzijska poezija", nego "Gruzijski pesnici", ne "Bugarska poezija", već "Bugarski pesnici" i td.
 
U okviru tako definisanih odeljaka i užih celina, prevodi pesama su poređani prema sledećem redosledu: prema godini rođenja autora; u okviru dela jednog autora, pak, prema vremenu objavljivanja prevoda, pošto je upravo to vreme kad odgovarajuće delo ulazi u poetske stvaralačke tokove Desanke Maksimović (sama Desanka Maksimović je, prema sopstvenim pisanim izjavama, prevedene pesme u okviru antologijskih izbora ili posebnih izdanja određenih pesnika, inače, kad god je imala podatak o vremenu nastanka originala — raspoređivala hronološki; mi smo od tog redosleda odstupali samo u onim slučajevima kad su njeni prevodi pre pojave tih izdanja objavljeni u periodici, računajući da su, možda, ti prevodi bili i ranije sačinjeni).
 
U osnovni tekst knjiga unošena je najpoznija publikacija prevoda za pesnikinjina života, kao verzija koja u pesnikinjinoj štampanoj zaostavštini izražava pesnikinjinu konačnu volju. Za pojedine slučajeve kada se postupalo drugačije obrazloženje je davano u napomeni o prevodu odgovarajuće pesme. U napomeni se navode i sve varijante pojedinih stihova iz drugih publikacija prevoda određene pesme. U slučajevima kad postoje tolike razlike da se može govoriti o drugoj verziji prevoda, taj prevod je u napomeni naveden u celosti.
 
Da bi se olakšalo dalje izučavanje prevodilačkog književnog rada Desanke Maksimović, u napomenama su navođeni i naslovi ili prvi stihovi originala pesama koje su bez naslova. Od toga se odstupilo samo u prevodima koji su sačinjeni preko jezika-posrednika (prema pesničkim prevodima ili prema "podstročniku"), kao i u pojedinim slučajevima kad priređivač, zbog uslova u kojima je izdanje pripremano, nije uspeo da dođe do odgovarajućih originala.

Priređivač zahvaljuje na pomoći u pronalaženju naslova originala dela bugarskih pesnika kolegi dr Marinu Mladenovu, slovenačkih pesnika koleginici dr Bojani Stojanović-Pantović, čeških i slovačkih dr Aleksandri Petrović-Kordi i poljskih Miroslavu Topiću i dr Petru Bunjaku, kao i dragocenom saradniku u potrazi za ruskim originalima po bibliotekama Moskve g-đi Emi Pivovarov.


Miodrag Sibinović

(Iz autorovih priređivačkih Napomena za 8. i 9. tom Celokupnih dela Desanke Maksimović — Zadužbina Desanka Maksimović, JP "Službeni glasnik", Zavod za udžbenike, Beograd, 2012)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #21 poslato: Decembar 16, 2012, 02:24:46 pm »

**

KAMENA BIBLIOTEKA DESANKE MAKSIMOVIĆ


Pre pola veka Desanka Maksimović je zabeležila: "Još uzbudljiviji bio je moj susret s književnicima kojih više nema. Onako iz Jugoslavije kao da nisam uopšte mislila da su Gogolj i Čehov i Fet i Ljermontov i Tjutčev i Ostrovski mrtvi.... Tek kad sam dospela u 'Devičji manastir' i videla jednog do drugog u grobu položene sve one čije knjige su nekad sačinjavale biblioteku moga oca, učinilo mi se da tek tu, na moje oči umiru, da prisustvujem dizanju spomenika kojima je država obeležila... njihovu slavu." Ovaj prozni zapis, tri i po decenije kasnije, pretočila je u pesmu Kamena biblioteka. Pretvorila ga je u sliku s humkama umrlih pesnika, s humkama, na kojima se vide stope ptičje. Da li se to pesnikinji učinilo da je očeva biblioteka, iz koje je stasala i njena poetska duša, sada okamenjena, mrtva?
 
Ali šest i po decenija ranije, ona je u pesmu Kameno srce već ugradila narodno verovanje da se duša pokojnika nastanjuje u kamenu kao večnoj kući: "Ćuti pesnik, umnožen u kamenu, / svud ista tuga mu veje iz očiju... / zvone mu srca srezana u kamenu." Da je u kamenoj biblioteci reč o nastavku života duše, a ne o smrti, pokazuju upravo i stope ptičje sa grobova, jer su, prema narodnom verovanju, ptice nosioci duša pokojnika.

U pesmi je dakle težište preneto na poetesin doticaj s dušama umrlih ruskih književnika. Poseban značaj za razumevanje u tom kontekstu imaju još dva motiva koji su uneti u pesmu kao novi. Prvi od njih su crkvi kupole koje se u daljini... zlate, uz pitanje da li pisci čuju "svoju Moskvu... dole". A drugi je sadržan u pesnikinjinoj izjavi da joj se iz društva tih kamenih knjiga (duša starih književnika) — "međ žive ne hita".

Taj kontekst nas vodi pravo ka jednom od poslednjih pesnikinjinih velikih poetskih ciklusa Vizije iznad Kremlja, posebno ka pesmi pod naslovom Crkva u plamenu. Od groma koji je udario u narodnu crkvu, sve je u njoj uništeno, osim kupole. Ko zapravo šalje taj grom? Bog? Ako to, za kaznu zbog učinjenih ljudskih grehova, čini Bog, zašto ruši oltar, zašto ubija Hrista, zašto spaljuje 12 apostola, zašto svece raščinjuje svih njihovih moći, zašto spaljuje krila pticama i zašto izluđuje svoje anđele? A ako grom baca Sotona, znači li to da je on jači od Boga, znači li to da je, pobivši Boga-sina i sve nosioce Božije istine na zemlji, Zlo bespovratno nadvladalo i porazilo princip Dobra? Ili ovu stravičnu sliku ne treba uopštavati i valja je shvatiti samo kao primer šta se može desiti ukoliko se dopusti da nadvlada Sotona?

Pesnikinja kao da nas namerno ostavlja bez odgovora na ova tako važna pitanja. Trunka nade je ostavljena, možda, jedino u "maloj još nerazorenoj kupoli" (jesu li to udaljene moskovske kupole?), ali i u njoj, ukoliko i ona nije postala "samo... gomila praha", osim ptica spaljenih krila, izranjavljenih slepih miševa i izludelih anđela, nije bilo ljudi. Da li joj je i u Kamenoj biblioteci zbog toga bilo milije da ostane na groblju? Doduše, u Crkvi u plamenu ptice koje su se zatekle u crkvi mogle bi biti ljudske duše, pa, iako spaljenih krila, mogle bi potom, prema nekoj varijanti, nastaviti prečišćeni ljudski rod. Da li je pesnikinja o svemu tome baš tako mislila, ostaće, po svoj prilici, tajna. Ali nije tajna ono što je tih dana zabeležio njen prijatelj iz Bugarske Gančo Savov: "građanski rat je već bio krenuo svojim krvavim stazama i ona mi je, potresena, rekla: — Ugaslo je, ugaslo je ljudsko u čoveku, dragi moj... Nikad nismo bili dalje od sebe. I od Boga! Bog nam nikada neće to oprostiti! Kakva tragedija! Kakva tragedija!"

Na ovom primeru prerastanja zapisa o jednoj životnoj činjenici u složenu materiju umetničkog dela možemo pratiti i šta je u kom trenutku pesnik mogao da kaže u okvirima tekućih društvenih uzusa, tj. možemo još jednom videti koliko je umetnost u nerazlučivom spletu sa životom.
 
TAJNA JEDNE PESME
 
Sa blizu 44.800 stihova objavljenih prevoda Desanka Maksimović se svrstava u red najplodnijih srpskih prevodilaca poezije. U njenoj književnoj ostavštini pronađeno je i 2.113 stihova prevoda za koje u zvaničnim bibliografijama nema podataka da su objavljeni. Jedan među njima je posebno zanimljiv. To je prevod pesme istaknutog ukrajinskog pesnika i folkloriste Maksima Riljskog Konj maršala Tita.
 
Iz novinskog izveštaja "Borbe" vidi se da je, kao zvanični gost naših pisaca, Riljski pesmu pod tim naslovom pročitao na književnoj večeri u Beogradu 26. septembra 1945. Pošto Riljski nije govorio naš jezik, a publika nije znala ukrajinski, logično je pretpostaviti da je nakon čitanja originala, pesma tada bila predstavljena i u prevodu. Prevod te pesme na srpski pronađen je među rukopisima Desanke Maksimović, zajedno sa prevodima još pet drugih. Svi ti prevodi su, očito, mogli nastati upravo 1945, u vezi sa boravkom i nastupima M. Riljskog u Beogradu.
 
Međutim, dok su orginali ostalih kasnije objavljeni u 10-tomnom izdanju Riljskog (neke od njih su i napisane tih dana u Beogradu), original ove prve nije, niti je rukopis takve pesme u ostavštini ukrajinskog pisca dosad pronađen. Riljski, koji je, inače, poznavao srpski folklor i bio dobar prevodilac srpske narodne poezije, u čak 117 deseteračkih stihova na paraleli Kraljević Marko — Tito, i Šarac — Titov konj Mali — veliča jugoslovenskog Maršala.
 
Zanimljivo je da za tu temu koristi niz stereotipnih folklornih motiva koji se eksploatišu i u današnjim slavopojkama novim liderima. Na primer: "Hrabar beše Kraljeviću Marko, / al je sabljom služio Turčinu... / Vojnika je mnogo hrabrih bilo, / opevanih u pesmi narodnoj, / ali često oni se gložili / kao gladni vuci među sobom, / samo brigu o sebi vodili, / u rasprama vreme provodili. // Maršal Tito svom narodu samo / služi i o njemu brine", na bazi slovenske sabornosti: "u veliku porodicu skuplja / sve Slovene u Jugoslaviji, / sovjetskome narodu on pruža / desnicu u boju preplanulu, / barjak diže prijateljski gore / i razgoni horde osvajača..." To rezultira sledećim: "A narodi bratskoga saveza / koje vitez veliki predvodi / što mu ravnog na svetu ne ima, / koje Staljin u bojeve vodi, / svi pomažu Jugoslovenima..."
 
Veoma je zanimljivo: zašto M. Riljski nije sačuvao ni rukopis ove svoje pesme, i zašto D. Maksimović njen prevod nije objavila? Da li iza toga stoje samo politički razlozi (razlaz sa Staljinom i Rezolucija IB)? Riljski je, počev od hapšenja početkom 30-ih godina, iako priznati sovjetski pesnik, bio pod policijskom paskom i na udaru političara, tako da mu rukopis pesme o Titu nije bio baš prekopotreban. Ni Desankin položaj, uprkos Krvavoj bajci, drugim pesmama i aktivnom učešću u obnavljanju posleratnog književnog života, nije bio najsigurniji (objavljivala je svoje knjige u okupiranom Beogradu, jedan bliski rođak joj je u Beogradu odmah po oslobođenju streljan, bila je udata za Rusa koji je emigrirao posle 1917)... Međutim, od 1945. do 1948. prošlo je dosta vremena, a taj prevod ni u tom periodu nije iskorišćen kao književna aplikacija tekuće propagande. Pri tom, D. Maksimović je svoju čuvenu pesmu Pozdrav sovjetskim pesnikinjama 1946. objavila u knjizi Pesnik i zavičaj, za koju joj je 1947. čak dodeljena državna nagrada Vlade FNRJ.
 
Nije baš najjasnije da li je do "zaboravljanja" pesme Konj maršala Tita došlo iz političkih, kakvih umetničkih ili nekih drugih razloga. Zbunjuje činjenica da srpska pesnikinja za života nije objavila ni ostalih pet pesama, prevedenih tih dana, pesama Riljskog, okrenutih nepolitičkim temama i motivima.


Miodrag Sibinović

Deo teksta pod nazivom "Medaljoni" preuzet iz časopisa "Buktinja"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #22 poslato: Decembar 16, 2012, 03:15:52 pm »

*
OSEĆAJNOST I DAR ČUĐENJA
Desanka Maksimović — sveštenica Prirode
 


BLAGO MENI, BLAGO KADA MI BUDETE VRAĆALI ONO ŠTO VAM SADA DAJEM

Nakon Jovana Jovanovića Zmaja, Desanka Maksimović je prvi veliki pesnik za decu kod Srba. Što je Zmaj značio za epohu romantizma, to je Desanka značila za stvaralaštvo između dva rata. U početku je pisala pod jakim Zmajevim uticajem, mada u fonu tada već vladajućih poetika. Njena zbirka pesama Vrt detinjstva (1927) predstavlja osveženje za svoje doba. Pesnikinja se seća detinjstva, sela, prirode i ispreda patrijarhalne slike života u roditeljskom domu i zavičaju. Sa distance uspomena sve joj izgleda lepše, čistije i vedrije. Ima autora koji tvrde da je u srpskoj poeziji teško naći pesnika koji je više od Desanke propovedao ljubav, razumevanje, dobrotu; pesnika koji je upornije otkrivao čudesni svet u detetu uvek živog, mitskog i iskonskog zajedništva sa prirodom. Njen senzibilitet matrijarhalnog poimanja života našao je saveznike u motivima vetra, potoka, trave, polja, cveća, šuma. Zavičajni milje pun je bubica, leprtira, pauka, mrava, pčela, ptica, zečeva, lisica, sa pridodatim antropomorfnim osećanjima dobrote, iskrenosti, razumevanja. Šuštanje lišća, grgoljenje izvora i potočića, visina borova, belina breza i hlad bukava, pitomina krajolika — prožimaju ovo pesništvo po svim ravnima. Priroda nije elementarna i surova, ona je ukroćena u svrhu civilizacijskog napretka (Reka pomoćnica) i predstavlja sentimentalni prostor pesničkog unutarnjeg sveta. Raskošno je živa i puna tajanstva: potoci pevaju svoje romanse (Gorski potoci), starinari bumbari trguju svojim proizvodima (Starinari), strizibube kroje šumskom stanovništvu najlepšu odeću (Strizibube), krtice pune svoje hodnike hranom za zimu (Krtice), zečevi se prave hrabri dok ne naiđu vuci (Hvalili se zečevi), nadmeću se crnim očima kupine i čobanice (Kupine).

Osetljivost je, međutim, razlivena, razblažena preteranom brigom za dete, kojem ona ne dozvoljava ništa što se ne uklapa u viziju radosnog, srećnog, jedva malo nestašnog, pametnog čovekovog potomka. Detetu se podmeće svedobrota, svevedrina. Idealizovanje je na vrhuncu kad pesnikinja rođenje deteta vidi kao dolazak na svet paganskog božanstva, pred čijim glasom zaneme svi glasovi životinja, utišaju se svi treptaji
bilja.

Desankinu poeziju i za decu i za odrasle odlikuje melanholična liričnost, naivnost, nevinost, poštenje, beskrajna čistota. Nema dramatičnih avantura i vratolomnih dečjih vragolija, konflikata, nesporazuma. Bledi tekstovi puni su žaljenja nad sirotim detetom, kojem ona prilazi s preterano puno obazrivosti i tepanja.

Desanka je, kao i niz drugih dečjih pisaca i pesnika (Ćopić, Kostić, Tartalja, Alečković), odmah iza oslobođenja platila dug jednom delu svog stvralaštva kao pesnik naroda, zemlje i njegovog progresa. U skladu sa vaspitačkim propozicijama, napisala je mnoštvo pesama u kojima je slavila ljubav prema zemlji, narodu i tekovinama revolucije: Vidim general postaje od orača,/ iz boja radnik iznosi zlatne toke.// Naša vojska kao reka gradom jača,/ prima planinske bujice i pritoke... (Jugoslovenska armija)

TAKNEM LI SAMO PEPEO ŽARAČA, IZLETE ISPOD NJEGA VATRENE PČELE

Ima, međutim, pesama u kojima je Desanka postigla izvrsnu lepotu opisa prirode, pokazavši vanredan dar zapažanja. One su nastale na vrelu istinskih problesaka pesničke imaginacije i osećajnosti. Neobična je i prelepa u svojoj svedenosti pesma Mali bauk: Stao bauk uz cerić/ kud prolazi mlad zečić/ da ga malo prepadne/ kada tuda dopadne.// Vraćala se iz sela/ stara mečka, debela,/ ona mesto zečića/ prošla pokraj cerića.// Sad ga nema, nesreće,/ da zečića presreće. Tu jednostavnu liniju imamo i u pesmama Neustrašiv, Od kuće do škole, Kos i nos, Gorski potoci, Lep dan, Kupanje oblaka, u ciklusu Izvolite na izložbu dece slikara. Pesme Prvi sneg, Ko hoće da doživi čudo, Mače u džepu, Pronicljive sudije, Đačko srce, Čiode imaju izvesne dramatičnosti i aktuelnosti savremenog detinjstva. U pesmi Trenutak ćutanja pesnikinja ispraća preminulog Grigora Viteza rečima: ...Otišao je u šumu gde drveće hoda,/ gde pomrčina svoje vrance preže,/ gde nema cveća, trešanja i jagoda... U ovoj pesmi su se proželi pagansko verovanje i pesnička osetljivost "na način uzbudljiv i dostojan poezije", kako kaže naš veliki poznavalac dečje literature Dragoljub Jeknić. Izuzetan dar, smisao za sklad i ritam, Desanka Maksimović je ispoljila u svojim pesmama Zlatni leptir i Bubamara.

U proznim tvorevinama, kao i u poeziji, Desanka se vraća detinjstvu, selu, zavičaju. Prozni izraz podseća na naše narodne ili klasične evropske bajke, u njima se kazuje o patuljcima, pticama, baucima, leptirima. I on je natopljen nežnošću i pitomošću, jednostavnim bojama sentimentalizma i patrijarhalnosti, u kojima dominira opet lirsko osećanje. I tu uvek pobeđuju dobro, ljubav, blagost, rad, zalaganje, marljivost. Ni u Bajci o kratkovečnoj i romanu Pradevojčica Desanka Maksimović nije uspela da detinjstvo suoči sa tamnijim nijansama prolaznosti, od svega hoteći da sazda himnu idiličnog sveta. Pradevojčica u znatnoj meri podseća na Nastasijevićev roman Gvapo. Glavni junak romana je Vračeva kći Gava, koja je Desanki poslužila da, kao i njen otac Vrač i Nepoznati, s ljubavlju opiše prve umetničke tvorevine koje je ljudski duh dao — crteže na pećinskim zidovima i vajarska dela od kamene prašine i gline. U vreme kad je Desanka Maksimović objavila svoje prve zbirke bajki i priča, Srce Lutke spavaljke (1933) i Raspevane priče (1938), prozni književni izraz ubrzano je sazrevao. U zbirci Srce Lutke spavaljke najbolje su: Deda Mraz, Priča o Raku krojaču, Kako su pužu ukrali kuću, Čežnja za zavičajem, Zebe plašljivice, a najslabije o Božić-bati, prosjacima, siromasima i šumskim životinjama kao dobrotvorima. Danas delo Desanke Maksimović deluje bleđe nego u dugom vremenskom rasponu pojavljivanja i objavljivanja, ali ono je bilo izvor nadpevavanja za potonje generacije, omogućivši pojavu drugih savremenijih poetika.

KO HOĆE DA DOŽIVI ČUDA, MORA VEROVATI DA ONA POSTOJE

Iako citirana i veoma popularna, dečja poezija Desanke Maksimović nije kritički ozbiljno ocenjivana, osim možda od strane Slobodana Ž. Markovića ili pesnika Huseina Tahmičića. Što se, pak, forme stihova tiče, ona je najoriginalnija. U siže mnogih pesama utkana je anegdota bajkovite sadržine koju pesnikinja vodi epski. Ona se može smatrati tvorcem slobodnog stiha u dečjoj srpskoj poeziji. Najčešće bez rime, tonalitet se spaja sa epskom naracijom toliko da se duže pesme doživljavaju kao melodične bajke, "muzika Mozartovih uspavanki ili pesma cvrčaka u noći"...
Ljiljana Ćuk
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #23 poslato: Decembar 16, 2012, 03:16:29 pm »

**

DESANKA MAKSIMOVIĆ


Selo Brankovina, postojbina knezova, državnika, sveštenika iz porodice Nenadovića, kao i drugih istorijskih ličnosti, mesto, odakle je prva pesnička nadahnuća ponela jedinstvena Desanka Maksimović.


BRANKOVINA
kulturno-istorijska celina





"Brankovina se nalazi u retko pitomom i živoposnom predelu na istočnim granicama Jautine, udaljena desetak kilometara ili "sat i po hoda" od Valjeva kako u svojim memoarima ističe Prota Mateja...

Brankovina spada u starija naselja valjevskog kraja, pominje se prvi put početkom XVII veka među šest sela u okolini Valjeva, a pripada tipu razbijenih naselja sa nizom posebno grupisanih zaseoka..."
Dragana Lazarević Ilić


BRANKOVINA

Kad pogledala budem jedanput s neba
na lisna brankovinska sela,
učiniće mi se gde stoji seoska zelena zdela
i u njoj njive crnice,
kao kriške seljačkog hleba.

Učiniće mi se gde na dnu zdele
zru pregršti ranih višanja,
to će krovovi rumeni viriti iz granja,
i zabeleće se groblje navrh brega,
kao da su golubice sele.

I u dubinama sto se poda mnom gube
ugledaću grumen suvog zlata
i nisku starinskih svadbenih dukata,
to na crkvi zračno biće kube
i uzrela polja žitnog vlata.

"Pogled na zavičajnu Brankovinu s nebeskih visina i njegova konkretizacija u snažan lirski pejzaž,
koji je ujedno temeljni princip pesme Desanke Maksimovic Brankovina (1933) iz ciklusa Zavičaj (Nove pesme, 1936)..."


"Brankovinu smatram svojim zavičajem jer ne samo da sam osnovnu školu u njoj učila, nego sam veliki deo svoje mladosti, sve svoje letnje i zimske raspuste, kao student, u njoj provela i jer je ona zavičaj mnogih mojih pesama. Svake godine su se tamo, pod strehom, legle nove laste, svake godine su, s proleća, u rano jutro, u voćnjaku pevale gugutke, a noću hukali čukovi i sove u starsnim bukvama, svake godine sam gledala, kroz prozor, svečano šetanje gavrana usamljenika po celcu, svake godine su se upisivali  u prvi razred novi seljačići i gradili u dvorištvu."
Desanka Maksimović, 1989. godine




Grob Desanke Maksimović i njenog supruga Sergeja, sa nadgrobnom pločom

* * *

"U zavičajnoj Brankovini, gde je, po sopstvenoj želju, sahranjena, stvoreno je malo pesničko svetilište. Njena humka, podignuta po uzoru na skromna i prosta seoska grobišta, postalo je mesto hodočašća mnogih pesnika, umetnika, kulturnih radnika i poklonika njenog pesništva".
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #24 poslato: Decembar 16, 2012, 11:17:00 pm »

**

NAJDUŽA MOĆ SRPSKOG JEZIKA


Za oproštajni venac Desanki Maksimović trebalo bi da saberemo najlepše reči koje imamo, ali kako bi da saberemo najlepše reči koje imamo, ali kako ih sabrati u ovakvom rasulu, otkud nam i prave reči u ovolikoj oskudici.

A valjalo bi da se oprostim od najomiljenijeg pesnika pesničkog naroda i u ime Odeljenja za jezik i knjizevnost SANU, i u ime pesničke sabraće, i u ime đaka, kao bivši đak od bivšeg đaka, Valjevske gimnazije.

Smem li danas reći i da me ne čuje ona koja nije volela krupne reči — da je Desanka Maksimović, krhka sugrađanka koju smo svi znali, najveća žena koju smo ikad imali. Među živim i poznatim ženama nije joj bilo ravne, ako to nije neka neznana za koju samo Bog zna. I ne samo među ženama: svih posleratnih pogubnih godina decenija uspravnije se držala od svih veličina, a jedna je od onih, gotovo jedina, kojoj je bilo dovoljno što je pesnik, koja se nije jagmila o privilegije i obiskivala o rukave, kamoli kome sudila, imala kancelarije, kurire i šofere. Zaposlena kod svog maternjeg jezika za nju nije bilo vaznijeg znanja od zvanja pesnika, a od pisanja pesama značajnijeg čina.

U zemlji u kojoj je muka jedan dan biti čovek, ona je to bila 95 godina.

Suština jednog naroda je u njegovoj kulturi, a njegova duša je onolika kolika je mu je poezija. Ni jedna ideologija ne zna i neće ono što hoće poezija, ni jedna politika ne razume i ne ište za čoveka — koliko lirika.

Svi znamo da su naši jazovi i raskoli toliki da ih nema ravnih, ali su i oni bili mali za srce ove čudesne ličnosti u koje su stali i levi i desni, i poraženi i pobeđeni, i stari i novi, a da niko ne zna kome je dala lepše i prostranije mesto, a da i ona ostane svoja i samosvojna.

Razume se, nije sve volela, ali je sa svima razgovarala, nije se sa svakim slagala ali nije nikog mrzela i nepodoštavala. Služeći dobroti i lepoti ona je postala i najopštije lice i najvoljenije ime, pojam i za Srbiju i za poeziju.

U vreme najljuće državne isključenosti i uskoće ona je bila ta koja se iz otvorene rane svoga naroda oglasila rečju pomilovanje.

Teško je videti da se lomi mlado granje,
i na zveri iz pećina
da se podižu hajke,
teško je čuti nad oborenim gnezdom
i pisak ptice majke;
a kako mi žao ne bi bilo
čijeg poginulog sina.

Radujem se i kad stado na miru pase,
i kad vetri duvaju kad im je volja,
kad pesmu polja
slobodno šumi trava meka,
pa kako ne bih razumela žrtve
da se sloboda spase;
al žao mi je,
žao mi je čoveka.

Desanka Maksimović je najduža moć srpskog jezika. Za njenog veka ugasili su se toliki vulkani, presušile reke, zatvorili rudnici, presahli izvori — samo je ona sve bolje pevala što je duže živela, dokazujući i onu Sokratovu da je pesnik nešto sveto, krilato i lako i istinu da od čoveka i njegovog jezika nema ni dubljeg zvuka ni neiscrpnijeg rudnika, da se još uvek može biti veliki ne čineci nikakva zla.

Najčitaniji pesnik, ali i pesnik među pesnicima, u njenoj lirici je sve čisto, prirodno i jednostavno - pa se neuku činilo da bi mogli svi ono što je mogla samo ona. Činilo se da o njoj sve znamo, ali ono glavno nije niko znao. Njene ovozemaljske stihove uvezuju niti koje nisu od ovoga sveta.

Pevala je, ni za tren nije zastala, pa ipak zlo nije natpevala. Njene poslednje dane zagorčalo je zlo koje se isprtilo nad nama. Glupost se sprda razumu, svirepost ismeva dobrotu, ruznoća ponižava lepotu, gar širom sveta pregrće ime njenog naroda. Ne, ona se nije uplašila ni odstupila - pre će biti da je otišla da učini za svoj narod nešto, što bi jedino ona mogla, umela i smela.

Video sam je juče, spremnu za put. Ležala je na odru kao iskušenica na crkvenom podu, prilikom monašenja. Bila je lepa, otmena, ozarena, prava i tanka kao sveća.

"Ništa sobom ne ponese do skrštene bele ruke i pravedna dela svoja."

Ovih tmurnih meseci koga bi god srela redovno je pitala: "Hoćemo li se spasiti mi, Srbi?"

I kao da niko nije umeo da joj odgovori pa se rešila da sama ode i pita onoga koji to jedino zna, moleći ga da za nas učini — ono što mora.

Slava neumrloj Desanki Maksimović.

Matija Baćković, 13. februar 1993.

Iz zbirke pesama
Duhovni zavičaj
Brankovina, 2003.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #25 poslato: Decembar 16, 2012, 11:17:09 pm »

**

VELIKA BLAGORODNA DUŠA


Da bi oplemenio i oblagorodio ljudsku rasu, Bog, s vremena na vreme, šalje na zemlju velike i blagorodne duše. Jedna od takvih bila je i naša pesnikinja Desanka Maksimović.

Zašto nam ju je Bog poslao baš kao pesnikinju? Zato što je poezija najmoćnije sredstvo za uticaj na srce, razum i savest čoveka. Poezija je, po reči pesnika, "kći Neba". Nju Tvorac šalje dole svojoj deci da im pomogne; da im život učini lepšim i lakšim.

A moć pesme je, kao što rekosmo, velika.

Gde je bola, gde je jada — pesma blaži;
gde se klone, gde se pada — pesma snazi.
Gde utehe nema druge — pesma stiže;
a gde sumnja sve obara — pesma diže.
Jer u pesmi mržnje nema — ljubav vlada;
u pesmi je cvetak — vera; melem — nada.

Tom pesmom je Desanka osam decenija lečila, hrabrila i oplemenjivala dušu srpskog naroda, njeni stihovi biće izvor utehe i nadahnuća i za sve čitaoce budućih naraštaja, jer su njene pesme postale deo pamćenja Srbije.

Čudna je i tajanstvena duša pesnika. Ona živi više o Nebu nego o hlebu; više je u duhovnim sferama nego dole na zemlji. Naša čula i osećanja su otupela pod udarcima svakodnevnog prozaičnog života. Duša pesnika, je, pak, tanana i prefinjena. Ona poseduje, kao poseban Božji dar, neku antenu kojom vidi i oseća mnoge tajne i sitnice oko nas, koje mi "smrtni" ne zapažamo.

Desanka se, na primer, toliko zbližila prirodi da oseća njenu dušu. Poznaje je i prozire do najfinijega talasa svetlosti i vazduha. Ona čuje i oseća kako cvrčak u pokošenoj livadi "tuguje i nariče nad dušama bezbroj pokosenih cvetova — tih ljupkih šarenih glava." Ona čuje "kad u gori vrabac kine, kad u travi trči mrav, kada tiho pužić peva."

Ona vidi zrikavca kako svira "a za gudalo mu zadenuli banku." Vidi mesec kako se "kao seljak toplo na njive smeje" ili kako njegova "obesna frula u igru i gore kolubarske tera", ili, pak, kako mesec "obučen u svešteničku odeždu, noću obilazi i blagosilja vinograde i potese."

Ona vidi svoje pretke što pomreše, kako svako veče lebde oko njenog koraka i kako se iz oltara na nju smeše "oči mog dede dokle u crkvu slazi Bog." Desanka vidi kako se srna moli i kako joj za vreme molitve "sveću drži sam Gospod Bog." Ona razume kakve poruke "Nebo kroz gromove šalje zemlji."

Desanka je pesnik rodoljub; junak-rodoljub. Za svoga dugog veka preživela je tri rata i u srcu svome odbolovala sve rane svoga roda. Za nju je Srbija najlepša zemlja na svetu, a naš čovek neprevaziđen i hrišćanskim vrlinama, naročito u pogledu sažaljenja i gostoprimstva.

No, o tome i o Desanki kao pesniku kazaće svoju reč pozvaniji. Mi bi želeli da kažemo nekoliko reči samo o pobožnosti Desankinoj.

Vera Desanke Maksimović je vera njenih roditelja. Ona ju je upila sa majčinim mlekom. To je vera našeg seljaka; zdrava, čedna i čista, vera pravoslavna — svetosavska.

I nju je u mladosti, kao i svakoga od nas, mučila tajna Božjeg promisla; šta je Njemu po volji a šta nije. Pokušavala je da razumom dokuči tajne života i smrti, bola i radosti, dobra i zla. Pri tome se ona nikada nije udaljavala od spasonosne vere svojih otaca.

I nju je mučila tajna šta biva posle smrti. "Kako li je tamo gore?"

Da li ću poneti sobom i svoju boljku
i šareni snop zemaljske radosti koje?
U koju će Bog zvezdanu daleku školjku
staviti sutra povraćeno srce moje?

Ako ja prva odem, javiću ti,
javiću ti šta biva iza velike oseke
koja posle smrti nastupa.
I da li postoje i tamo plime i pamćenja?
A i tebe molim. (Ako pre odeš, javi mi).

Ovo su njena razmišljanja iz mladalačkih dana. Kasnije, zatvorena u monašku keliju svoje duše, ona je godinama i decenijama razmišljala o ovim tajnama i sve se više učvrsćivala u svojoj pradedovskoj veri: veri pravoslavnoj; svetoj jevanđelskoj veri u vaskrsenje. Za nju drugi život postaje stvarnost veća i bliža od ovoga zemaljskoga. Ona počinje da više živi njime nego vazduhom ovoga sveta. Ko je god sreo onu krhku malu staricu, posvedočiće da je na njoj i u njoj više video duha nego tela. Ona već vidi sebe tamo gore. Muči je samo strah što nije spremna izaći pred svepravednog Sudiju, pa se jada:

Izgubila sam, izgubila dušu,
što je iz ruku anđelskih primi,
i zlatnu detinju nadu.
Znam ispred Boga staće heruvimi
da grešnoj meni Njegovome licu
priči ne dadu.

I još nešto: Desanka, kao i svaki pravoslavac, veruje da se duša čovekova, posle smrti, oslobađa telesne ograničenosti, da postaje svuda prisutna; da su joj poznate tajne koje nama u telu nisu bile dostupne; da su joj poznata sva naša dela koja smo učinili ovde na zemlji. Zbog toga se stidi izaći tamo pred svoju rodbinu.

Bojim se časa smrti.
šta ću reci sestri
kad stane iz smrtnog sna
poljupcima da me budi,
da me pita
za osećanja na zemlji skrita.

Šta ću reći bratu
kad izađe
iz vrta pravednika
da sretne mene,
i ugleda misli skrivene
iza moga prozračnog lika.

Šta ću reći ocu
kad mi kaže
pri susretu reči što blaže
prerastanja i dobrote krajne,
i ugleda dela što sam htela
da na zemlji budu tajne.

Šta ću reći tebi
kad sa ovoga sveta
odemo u prostore plave;
u svetlosti sunca i zvezda
kad se sva tamna gnezda
duše jave.

Nije li ovo vera apostolska i svetootačka?!

Kad ovako strahuje Desanka, koja je živela malte ne monaškim, svetiteljskim životom; Desanka, koja tuguje nad odlomljenom granom, zgaženim cvetom, ubijenim leptirom, šta je ostalo nama. Kako ćemo se tek zastideti pred Svepravednim i pred našom rodbinom tamo, i, koji od svakodnevnih zemaljskih briga i interesa, nismo ni videli Nebo ni pomišljali na njega i na ono šta nas čeka tamo. Kako ćemo se osećati kad im budemo pokazivali svoja dela, za koja smo verovali da smo ih od svih bili sakrili?

Razmišljajmo o ovome. Ova vera, ljubav i poštovanje prema svome Tvorcu i svojoj rodbini, da ih ne ožalosti svojim delima kad dođe, čuvala je Desanku od greha. Zbog toga ju je Nebo ovenčalo večnom slavom i učinilo najvećom Srpkinjom do sada poznatom u našoj istoriji.

Neka nam njeni stihovi, izneti na ovim stranicama, budu na umu kad god noga posegne na stranputicu. Pomišljajmo šta će i nama reći naš Tvorac i naša rodbina kad se sretnemo. Ta pomisao sačuvaće i nas od moralne kvareži.

Brankovinu, u kojoj je provela detinjstvo, volela je kroz ceo život iznad svega. Sanjala je čak i pod stare dane da se vrati tamo, da bude čobanica i da živi u maloj kolibi.

U Šapcu, na Đurđevdan 1993.
Lavrentije, episkop šabačko-valjevski

Iz zbirke pesama
Duhovni zavičaj
Brankovina, 2003.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #26 poslato: Decembar 17, 2012, 10:41:06 am »

**

JA SAM ŽIVOT VOLELA KAO LASTA...


1898.
16. maja, u selu Rabrovici kod Valjeva, rođena je potonja pesnikinja Desanka Maksimović, od oca Mihaila, učitelja rabrovičke osnovne škole, i majke Draginje, kćerke sveštenika brankovinskog.

1905—1909.
Osnovnu školu uči u Brankovini, a potom u Valjevu, gde će nastaviti školovanje u gimnaziji. Prvi svetski rat prekinuće školovanje.

1919.
Posle maturiranja u Valjevskoj gimnaziji, upisuje studije uporedne književnosti, opšte istorije i istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. (Zajedno s pesnikom Milošem Crnjanskim sluša predavanja iz istorije, književnosti i umetnosti.)

1920.
Krajem prethodne godine u Beogradu je počeo da izlazi književno-politički časopis "Misao" (petnaestodnevno), a već početkom ove godine urednici Sima Pandurović i Velimir Živojinović Masuka objavljuju prvu pesmu Desanke Maksimović "Jedna smrt" i "Pitanje". Kasnije će postati stalni saradnik "Misli", a zahvaljujući toj saradnji upoznaće najviđenija imena naše literature toga doba, kao što su Isidora Sekulić, Gustav Krklec, ali i saradnike "Srpskog književnog glasnika", među kojima i Bogdana Popovića, a potom Vinavera, Rastka Petrović a i druge predstavnike modernih strujanja u književnosti.

1921.
Ulazi u prvu antologiju pesama - pesnik Sima Pandurović uzima jedanaest pesama Desanke Maksimović za ovaj izbor časopisa "Misli". Objavljuje prvu pesmu u Srpskom književnom glasniku.

1922.
Privodi kraju studije — prihvata se privremeno rada u privatnoj gimnaziji u Obrenovcu (predaje istoriju, književnost i crtanje). Mirko Deanović i Ante Petrović unose tri njene pesme u Antologiju savremene jugoslovenske lirike, Split.

1923.
Diplomira na Filozofskom fakultetu u Beogradu — postavljena je za suplenta u Trećoj ženskoj gimnaziji.
Saradnik je Venca, Ženskog pokreta, Raskrsnice i Srpskog književnog glasnika.

1924.
Svetislav B. Cvijanović, knjižar i izdavač na glasu, objavljuje prvu knjigu pesama mlade pesnikinje "Pesme" (naslovnu stranu uradio je Pjer Križanić). Ilustrovani list je izlazak ove knjige propratio kao značajan događaj u kulturi, jer — "izdavši zbirku ovih zaista ženskih pesma, kojih je kod nas očajno malo, g. Cvijanović je učinio jedan lep izdavački gest".
Krajem septembra izabrana je za pitomicu francuskog Ministarstva inostranih dela. Sredinom oktobra doputovala je u Pariz.
Prvi put četiri njene pesme izlaze na jednom stranom jeziku - na nemački ih prevodi Zlatko Gorjan i objavljuje u listu Belgrader Zeitung.

1925.
U jesen se vraća iz Pariza, posle jednogodišnjih studija.
Dobija prvi orden u životu - Orden sv. Save.
Postavljena je za suplenta Učiteljske škole u Dubrovniku.
Štampa prvu pesmu u "Letopisu Matice srpske".
Premeštena je za profesora Prve ženske gimnazije u Beogradu.

1927.
Misao štampa prvu knjigu pesama za decu Desanke Maksimović "Vrt detinjstva".
U uskršnjem broju Politike objavljuje prvu pesmu u ovom listu, čiji će redovni saradnik biti narednih decenija.
Božidar Kovačević unosi tri njene pesme u "Antologiju ljubavne lirike" ("Strepnja", "Na buri" i "Devojačka molba"), a "Letopis Matice srpske", u jubilarnoj svesci, povodom stogodišnjice izlaženja, objavljuje njenu prozu "Direktorove guske".

1930.
Misao objavljuje knjigu pesama "Zeleni vitez" (naslovni list nacrtao je Pjer Križanić).

1931.
"Srpska književna zadruga" objavljuje u svojoj biblioteci "Savremenik" njenu prvu knjigu pripovedaka "Ludilo srca".
Za pesmu "Umor" dobija nagradu Cvijeta Zuzorić.

1932.
Objavljuje knjigu pesama u prozi "Gozba na livadi", izdanje časopisa "Misao", rešenje naslovne strane uradio je Pjer Križanić.
Aktivna je među članovima beogradskog "Pen kluba".

1933.
Objavljuje knjigu za decu "Srce lutke spavaljke", u izdanju najpoznatijeg i najmoćnijeg beogradskog knjižara i izdavača Gece Kona (ilustracije Vladimir Žedrinski).
Narodna prosveta štampa dve knjige Dostojevskog, a među prevodiocima s ruskog je i Desanka Maksimović (urednik je Isidora Sekulić).
Upoznaje Sergeja Slastikova, glumca i pesnika, i udaje se za njega.

Savez ruskih pisaca i novinara u Jugoslaviji objavljuje "Antologiju nove jugoslovenske lirike" (pesme su na ruski preveli i knjigu sastavili I. Goleniščev Kutuzov, A. Durakov i E. Tauber, a izabrani su stihovi jedanaest pisaca, među kojima i pet pesama Desanke Maksimović).
Krajem maja učestvuje u Dubrovniku na XI međunarodnom kongresu "Pen kluba".

1935.
Posebno je zapažena njena saradnja u podlistku "Politike za decu"; jedan je od najrevnosnijih njenih saradnika.
"Geca Kon" objavljuje njenu drugu knjigu pripovedaka Kako oni žive.
Prevodi s bugarskog jezika pesmu L. Stančeva.
Za pesnički rad dobija nagradu "Sedam umetnosti".

1936.
"Srpska književna zadruga" objavljuje "Nove pesme" Desanke Maksimović (biblioteka "Savremenik").
Prevodi s bugarskog Jordana Stubela, dečje pesme.

1937.
Početkom decembra potpisuje pismo o potrebi osnivanja Udruženja umetnika, naučnika i pisaca.

1938.
"Geca Kon" štampa "Raspevane priče", biblioteka "Zlatna knjiga".

1939—1940.
Sarađuje u "Srpskom književnom glasniku", "Politici", časopisu "Naša stvarnost", "Godišnjaku Matice srpske"; prevodi sa slovenačkog. Njene pesme objavljuje slovenački časopis "Umetnost" (prevodilac Miha Maleš). Prevodi Čehovljeve priče s ruskog.
"Geca Kon" štampa pozorišni komad za decu "Dečja soba", u biblioteci "Rodino pozorište".

1941.
Piše u "Politici", "Srpskom književnom glasniku".
Penzionisana.
Pogođena streljanjem đaka u Kragujevcu piše prvu verziju poeme.

1942.
Iproz objavljuje knjigu "Dečja soba" i ostale priče, a "Jugoistok" — "Zagonetke lake za prvake đake" Jovanke Hrvaćanin i Desanke Maksimović.

1943.
Iproz objavljuje "Paukovu ljuljašku" i "Šarenu torbicu", a "Jugoistok" - "Srce lutke spavaljke i druge priče za decu".

1944.
Aktivirana je, odmah posle oslobođenja Beograda, i vraćena na rad u Učiteljsku školu.

1945.
Štampa poemu "Oslobođenje" Cvete Andrić, izdavač "Narodni front Jugoslavije" (izdanje AFŽ Jugoslavije), prevodi s ruskog, sarađuje u "Pioniru" i "Dugi".

1946.
Prosveta izdaje zbirku pesama "Pesnik i zavičaj" Desanke Maksimović u proleće, a tih dana u Beogradu je počeo da izlazi i prvi književni časopis posle oslobođenja "Naša književnost," a u uredništvu su bili: Milan Bogdanović, Velibor Gligorić, Božidar Kovačević, Desanka Maksimović i Čedomir Minderović.
U Bugarskoj izlazi iz štampe antologija srpskih pesnika, među kojima su i stihovi Desanke Maksimović.

1947.
Prevodi s ruskog. Odlazi na omladinsku prugu "Šamac- Sarajevo".

1948.
Dobija nagradu "Saveta za prosvetu i kulturu" za poemu "Reka pomoćnica".

1949.
Potpisuje odgovor jugoslovenskih književnika sovjetskim književnicima F. Glatkovu i N. Tihonovu i drugima, a povodom kampanje oko Rezolucije Informbiroa.
Nakladni zavod Hrvatske objavljuje plaketu "Otadžbina" u prvomajskoj povorci.

1950.
Zagrebačka "Zora" objavljuje "Izabrane pesme" (pogovor Novak Simić), a "Novo pokolenje" u Beogradu štampa poemu za decu "Reka pomoćnica" ("radi se o stupanju jedne porodice, jednog imanja, u seosku radnu zadrugu").
Član je uprave "Udruženja književnika Srbije". Prevodi Dostojevskog (pripovetke). Dobija nagradu vlade NR Srbije za "Reku pomoćnicu".

1951.
Prosveta objavljuje knjigu "Otadžbino, tu sam".

1952.
U novopokrenutom književnom glasniku "Mlada kultura" govori o svom profesorskom radu. (...)

1953.
Kao profesor Prve ženske gimnazije u Beogradu penzionisana je.

1954.
"Minerva" štampa prvi roman Desanke Maksimović "Otvoren prozor", pripovetke "Strašna igra" objavljuje "Prosveta". Zapaženi je saradnik "Književnih novina", "Borbe", "Politike" i "Poletarca".
Jedan je od potpisnika "Novosadskog dogovora" o jeziku i pravopisu.

1955.
Prevodi sa slovenačkog i nju prevode na slovenački.
U novopokrenutom časopisu "Savremenik", urednici Velibor Gligorić i Dušan Kostić, objavljene su tri pesme Desanke Maksimović.
"Prosveta" štampa zbirku pesama "Miris zemlje".

1956.
U avgustu učestvuje na Plitvicama na prvom festivalu jugoslovenske poezije.

1957.
Poezija joj je zastupljena u antologiji jugoslovenskih pesnika objavljenoj u Pragu. Sarajevska "Svjetlost" objavljuje "Bajku o kratkovečnoj". (Za ovo delo dobija nagradu za dečju književnost "Svjetlosti" u iznosu od 150.000 dinara.)

1958.
Jedan je od najobjavljivanijih pisaca u nas. Zagrebačka "Školska knjiga" objavljuje "Izabrane pjesme".
Prevodi knjigu Vitomila Zupana "Putovanje u hiljadita mesta" (izdavač "Kosmos").
Za celokupan književni rad dobija nagradu "Mlado pokolenje".
Odlikovana "Ordenom zasluga za narod I reda".

1959.
27. januara Desanki Maksimović je, na svečanoj sednici "Matice srpske", uručena "Zmajeva nagrada" za 1958. godinu - za knjigu "Miris zemlje".
Mlado pokolenje objavljuje knjigu priča "Ako je verovati mojoj baki".
Izabrana je za dopisnog člana "Srpske akademije nauka i umetnosti".

1960.
"Svjetlost" štampa "Šumsku ljuljašku". "Minerva" izdaje roman "Buntovni razred". U Moskvi izlazi "Miris zemlje", u izdanju "Državnog izdanja lepe književnosti", luksuzno opremljena, s predgovorom Vere Inber, a među prevodiocima su A. Ahmatova, V. Vinogradov, L. Martinova i drugi.
"Svjetlost" objavljuje "Izabrane priče" Branka Ćopića s predgovorom Desanke Maksimović "Setni dečak i čovekoljubivi pisac".

1961.
U "Književnosti" sa oduševljenjem piše o Gruziji, kao zavičaju Ljermontovljeva Demona i Puškinovog "Kavkaskog zarobljenika".

1962.
U Londonu izlazi antologija moderne jugoslovenske poezije (prevodioci Janko Lavrin i Alojz Lenarič) s pesmama Desanke Maksimović.

1963.
U "Književnosti" štampa odlomak "iz lirske diskusije s Dušanovim zakonikom" - "Tražim pomilovanje".
Na Zmajevim dečjim igrama, čiji je redovni učesnik, govori o temi "Nelogičnosti definisanja."
Desanka u Brankovini, sa Slobodanom Đukićem, predsednikom Skupštine opštine Valjevo, Mirom Alečković, Tanasijem Mladenovićem i Brankovčanima Dobija "Oktobarsku nagradu" grada Kragujevca za poemu "Krvava bajka".
"Miris zemlje" izlazi na bugarskom, u Sofiji. Pesme, u izboru Stevana Raičkovića, štampa Prosveta.
Dobija bugarski orden "Kiril i Metodij I reda".

1964.
Matica srpska objavljuje zbirku pesama "Tražim pomilovanje".
Dobija "Sedmojulsku nagradu", za osvedočene umetničke rezultate.

1965.
Na Zmajevim dečjim igrama u Novom Sadu govori o literaturi za decu, kao integralnom delu književnosti.
Izabrana je za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (na osnovu referata Velibora Gligorića i Dragoljuba Pavlovića).

1966.
"Tražim pomilovanje" izlazi u Ljubljani i Skoplju. Po oceni kritike ova knjiga je pesnički vrhunac Desanke Maksimović.

1967.
"Buntovni razred" izlazi u Jerevanu, i u Vilnusu (SSSR). 21. septembra govori na Tribini Kulturnog centra Beograda povodom smrti Veljka Petrovića.

1968.
Maja meseca u Valjevu i Brankovini svečano je proslavljena pedesetogodišnjica rada i sedamdesetogodišnjica života Desanke Maksimović pod nazivom "Pesničko proleće" Desanke Maksimović. (Proslavi su prisustvovali, pored ostalih, i njoj draga dva pisca - Gustav Krklec i Branko Ćopić.) Prezidijum Vrhovnog sovjeta SSSR odlikovao ju je Ordenom časti.
U vreme "junskih gibanja" na Beogradskom univerzitetu posećuje Filozofski fakultet, i pre nego što je pročitala svoje pesme, zapitala je: "Deco, hoćete li i kroz pet, kroz deset, kroz pedeset godina verovati u sve ovo u šta u ovom trenutku verujete?"
Putuje u Pariz.
Kazuje svoje stihove na prvim Dučićevim večerima poezije u Trebinju.

1969.
"Nolit" štampa Sabrana dela u sedam knjiga.
U novembru, prilikom boravka u Budimpešti, posećuje Sent Andreju. (Na knjizi "Nove pesme", SKZ, 1936, zapisuje: "Sentandrejskoj biblioteci posvećujem iz ove knjige pesme Blaženstvo, Savin monolog, Glas monahinja... A na knjizi Nove pesme beleži: "Sentandrejskoj biblioteci uzbuđena dolaskom, teškom daljinom svoga nadanja...").
"Minerva" objavljuje roman "Ne zaboraviti".

1970.
U Beogradu umire Sergije Slastikov, muž Desankin, s kojim je prevodila na bugarski, na ruski, ili, pak, s ruskog.
Dobija nagradu AVNOJ.

1971.
U Parizu, na francuskom jeziku, izlaze "Izabrane pesme" Desanke Maksimović, u prevodu Divne Denković-Bratić. (Prevodilac je poslao ovu knjigu jednoj od najvećih žena pisaca ovoga veka — Margarit Jursenar. Poznata spisateljica joj je, zahvaljujući se na daru, napisala: "Primite svu moju zahvalnost za vaše želje i za stihove Desanke Maksimović, čiji ste prevod bili ljubazni da mi pošaljete u lepom izdanju uporednih jezika. Neke od tih pesama veoma su lepe, naročito one vezane za zemlju, za moćno tlo vaše zemlje "Seljakova smrt, Voćnjaci, Za zemlju gde vojska prolazi", ili one koje izraž avaju smisao jedne prirodne antičke zakonitosti "Čovek sa Balkana", ili još u kojima je neizmerne samilosti za ljude uopšte "za one koji posrću...". Hvala na poslatoj zbirci.")
Završava knjigu putopisa "Praznici putovanja" i predaje je Slovu Ljubve (izaći će iz štampe naredne godine).

1972.
"Tražim pomilovanje" izlazi u Varšavi, a potom u Rigi.
Niška Gradina objavljuje njenu antologiju bugarskih pesnikinja, njih 15, od Dore Gabe i Jelisavete Bagrjanu, do Ljudmile Isajeve i Vanje Petkov.
U maju je u Parizu, na Sorboni, održana nedelja jugoslovenske kulture, u okviru koje je posebno bilo predstavljeno pesništvo Desanke Maksimović.
U novembru na Filološkom fakultetu u Beogradu Ljubica Đorđević brani doktorsku disertaciju na temu Pesničko delo Desanke Maksimović (komisiju su sačinjavali: Velibor Gligorić, Dimitrije Vučenov i Slobodan Ž. Marković).

1973.
Najpoznatija srpska pesnikinja objavljuje novu knjigu stihova "Nemam više vremena" ("Matica srpska", Novi Sad): Nemam više vremena za sitnice sad treba misliti na večno i neobuhvatno...
Đacima-prvacima upućuje poruku: "Sa poverenjem i radošću otvorite vrata škole kao što se otvara lepa nova knjiga. Sve što želite saznati, u školi će vas naučiti. U njoj će vam ispričati veliku priču o životu i svetu oko vas. Stvoriće pred vama kovčežić znanja. Nemojte kraj njega proći ne uzevši drago kamenje koje vam nudi..."

1974.
"Savremenik "objavljuje niz priloga o delu Desanke Maksimović (prilozi Velibora Gligorića, Dragana M. Jeremića, Nikole Miloševića, Ivana Šopa, Aleksandra Pejovića).
Treći program Radio Beograda objavljuje raspravu Radomira Konstantinovića Desanka Maksimović između naivnosti i samilosti.
Dobija "Zmajevu nagradu Matice srpske" za 1973. godinu za knjigu "Nemam više vremena" (po drugi put dobija ovo priznanje). Dobija i "Vukovu nagradu".

1975.
Dobija "Specijalnu Vukovu nagradu" (ovo priznanje pre nje dobio je 1971. godine Ivo Andrić, a posle nje, 1984. godine, Pavle Savić).

1976.
Pesme Desanke Maksimović štampa "Nolit" dvojezično — na srpskom i španskom jeziku (izbor su sačinile i prevele na španski jezik Zagorka Lilić i Nada Salas-Božić, ukupno 1.430 stihova).
Izabrana je u Odbor za obeležavanje 150-godišnjice osnivanja Matice srpske u Novom Sadu.
U Torontu izlazi zbirka njenih starih i novih pesama — dvojezično (na engleskom i srpskohrvatskom) "Pozdravi iz starog kraja" (uredio i predgovor napisao Milan Surdučki).
U Beogradu izlaze dve nove knjige - "Pesme iz Norveške" i "Letopis Perunovih potomaka".

1977.
Izabrane pesme izlaze u Moskvi, a potom "Zeleni vitez".
Posebno zadovoljstvo su joj putovanja — poslednjih godina bila je u Americi, onda u Kanadi, Norveškoj, Sovjetskom Savezu (obišla je skoro celu zemlju).

1978.
Krajem februara putuje u Australiju, na festival umetnosti u glavni grad Južne Australije — Adelaidi. Prigodno je obeležena 80-godišnjica Desanke Maksimović.

1979.
Njene pesme objavljene su u trotomnom izboru Poezija Evrope objavljenom u Moskvi.
Iz štampe izlazi knjiga "Ničija zemlja".

1980.
"Srpska književna zadruga" objavljuje "Pesme" Desanke Maksimović.
"Priče za decu" objavljene su u Bukureštu, "Izabrane pesme" u Budimpešti, a "Uspavanka" u Hamburgu.
Na Nacionalnoj konvenciji Američke asocijacije za unapređenje slavističkih studija u novembru je u Filadelfiji održana panel diskusija o delu Desanke Maksimović (skupu je prisustvovala i sama pesnikinja, kojom prilikom je posetila i naše iseljenike i kazivala im svoje stihove).
Grafičko-izdavačka radna organizacija Milić Rakić u Valjevu pokreće biblioteku "Pesnikovom rukom" pisano i prvu svesku posvećuje Desanki Maksimović. ("Danas su mi ove pesme najbliže. Možda sutra ne bih iste izabrala.")

1981.
U sarajevskom "Odjeku "novinaru Ljubisavu Andriću izjavljuje: "Gde god stanem, tražim sličnosti sa zavičajem, da bih se mogla brže prilagoditi... U Valjevu smo stanovali u kući koja se nalazila na uglu bivše Pančićeve i Dušanove ulice. Ta kuća još postoji... "
U Bukureštu izlazi knjiga "Pesnik i proleće", a u Hamburgu "Mali pas".
Dobija diplomu počasnog člana Matice srpske — za rad u Upravnom odboru Matice i dugogodišnju saradnju u Letopisu i za izvanredno književno stvaralaštvo. (U spomen-knjigu je napisala: "U Novom Sadu me dočekuju pažnja, radost, priznanje, puno dragih prijatelja koji se zajedno sa mnom tome raduju.")

1982.
"Književne novine" objavljuju zbornik "Kritičari o pesništvu Desanke Maksimović" (priredili Milorad R. Blečić i Viktor Šećerovski).
U Berlinu izlaze "Izabrane pesme". U oktobru učestvuje na pesničkim susretima Lazar Vučković u Prištini, kojom prilikom govori svoje stihove.
U Narodnom pozorištu u Beogradu 5. decembra održan je književni matine posvećen stvaralaštvu Desanke Maksimović pod nazivom "Pesnikinja, zemlja starinska".

1983.
U Nemačkoj Demokratskoj Republici izlaze izabrane pesme Desanke Maksimović, s predgovorom Manfreda Janihena.
Učestvuje na Goranovom proleću, a potom kazuje svoje stihove u više mesta hrvatskog Zagorja.
U Kulturnom centru Beograda vajar Zdenko Pavić izlaže skulpture inspirisane stihovima Desanke Maksimović "Tražim pomilovanje".
Prigodnim napisima u javnosti je obeležena 85-godišnjica rođenja Desanke Maksimović. U Valjevu prisustvuje otvaranju nove knjižare BIGZ-a.
Putuje u Kinu, kao šef delegacije jugoslovenskih pisaca, na poziv Ministarstva kulture NR Kine.
"Srpska književna zadruga" štampa "Slovo o ljubavi".
14. novembra u velikoj dvorani Kolarčevog narodnog univerziteta, povodom 150-godišnjice rođenja Jovana Jovanovića Zmaja, govori o Zmajevom delu.

1984.
"Udruženje književnika Srbije" predlaže je za Nobelovu nagradu.
26. marta umire Branko Ćopić. (U izjavi, tim povodom, ona kaže: "...Ne mogu da zamislim da, kada se vratim kući, da ga više neću na stepenicama sresti, niti na sednicama na kojima smo se zajedno nalazili. Nije mi zamislivo da Branka nema. Neki drugi čovek, drugačiji, mogla bih da pojmim, ali da njega nema, to mi je gotovo nemoguće.")
U aprilu odlazi u Veliku Britaniju, gde je posetila londonski univerzitet, zatim Oksford.
Za zbirku "Slovo o ljubavi" dobija Njegoševu nagradu. Udruženje književnika Srbije dodeljuje joj nagradu za životno delo — jednoglasno.
Turski književni časopis "Denem" (Razdoblje) u Izmiru objavljuje pesme naše pesnikinje. Moskovska "Pravda" objavljuje opširan tekst o njenom stvaralaštvu i razgovor.
U okviru Oktobarskog susreta pisaca održan je okrugli sto o delu Desanke Maksimović.

1985.
Upućuje poruku IX kongresu književnika Jugoslavije u Novom Sadu: "...Prva moja želja, dragi drugovi, jeste da se složite, da se ne svađate. Narodu je teže čuti da se književnici glože nego političari..."
28. aprila na Cetinju joj je uručena Njegoševa nagrada, u svečanoj sali Vladičanskog doma. (Pesnikinja je došla iz Igala, gde je boravila na lečenju preloma kuka. Rekla je: "Oprostite što sam zbog duge bolesti tek danas u stanju da vam ovde, u Njegoševom zavičaju, izrazim zahvalnost za dodeljenu mi nagradu, koja nosi ime najvećeg jugoslovenskog pesnika...") U julu je, u okviru književnog susreta Pjesnička riječ na izvoru Pive, održan skup o delu Desanke Maksimović.
15. septembra otvorena je "Desankina škola" u Brankovini. (Zgrada je podignuta 1892. godine, a pesnikinja je poklonila svoje knjige, zatim porodične i lične fotografije, razna dokumenta, priznanja, umetničke slike, među kojima i portret koji je 1940. godine radila Liza Križanić, a koji je nakon četiri decenije, slučajno, pronađen u Koceljevi.) Na svečanoj sednici Skupštine opštine Valjevo Desanki Maksimović uručena je Zlatna plaketa opštine.

1986.
U prevodu Margarite Aliger julski broj Inostrane literature, mesečnika Saveza pisaca Sovjetskog Saveza, objavljuje deset pesama Desanke Maksimović iz knjige "Slovo o ljubavi".
"Književnost" objavljuje ciklus pesama Desanke Maksimović, među kojima i "Brankovinsko groblje".

1987.
Štampa dve nove knjige lirike: "Sajam reči" i "Miholjsko leto".
22. oktobra u Valjevu je održano međunarodno književno veče Pesnici slovenskih jezika Desanki u čast - učestvovali su pisci iz Sovjetskog Saveza, Poljske, Čehoslovačke, Austrije i Jugoslavije, a u organizaciji grada Valjeva i Udruženja književnika Srbije.

1988.
Predsedništvo SFRJ odlikovalo je Desanku Maksimović Ordenom jugoslovenske zastave sa lentom, a na predlog Kulturno- prosvetne zajednice Srbije — za sedam decenija predanog književnog rada. (Vest o dodeli ovog priznanja, u septembru, pesnikinju je zatekla u Sovjetskom Savezu.)
Krajem oktobra Desanka Maksimović otvara Međunarodni sajam knjiga u Beogradu.
Izdavačka kuća "Nolit" objavljuje "Sabrane pesme" Desanke Maksimović u četiri knjige.

1989.
U Književnim novinama izjavljuje: "Obično pišem što moram. . . . "
U Valjevu je odlučeno da se najvećoj jugoslovenskoj pesnikinji za života podigne spomenik. Tim povodom Desanka Maksimović s nelagodom izjavljuje: "Milo mi je što moj zavičajni grad, u kome sam provela najlepše godine života, želi da mi podigne spomenik. Ali, ja sam pomalo starinska žena i nije mi osobito prijatno što se to radi za mog života. Ja sada zamišljam da moram umreti. Zahvalna sam, naravno, ali imam jednu nelagodnost. To izgleda kao da izazivaš prirodne sile da te smaknu. Ipak, ne mogu da uvredim svoje zemljake i da njihovu nameru sprečim. Verujem u vajara (Aleksandra Zarina) koji je napravio spomenik Branku Radičeviću, na Kalemegdanu, jedan od najlepših koji sam videla. Branko izgleda tamo kao poeta koji čeka da se stiša bura pa da zapiše stihove..."
28. juna prisustvuje svečanoj proslavi šest vekova od Kosovskog boja, u Prištini - na Gazi Mestanu i u manastiru Gračanica.
U oktobru, dočekuje voz "Bratstvo-jedinstvo" iz Slovenije u Srbiju.
Na večeri Pesnici slovenskih jezika Desanki Maksimović u Valjevu između ostalih učestvovao je i Vladimir Vojinovič, jedan od najpoznatijih ruskih pisaca disidenata koji živi u SR Nemačkoj.
U "Politici", početkom decembra, izjavljuje: "Moja zemlja propasti neće..."

1990.
U Italiji je objavljena antologija najlepših ljubavnih pesama od antike do danas (Luna d'amore — "Mesec ljubavi", a sastavljač je Lučiano Luizi, pesnik i publicista) — Desanka Maksimović je u društvu Elijara, Šelija, Kitsa, Bajrona, Jesenjina, Cvetajeve, Tagore, Bloka i drugih.
Početkom aprila prisustvuje proslavi 175-godišnjice Drugog srpskog ustanka u Takovu.
Član je Odbora za podizanje Spomen-muzeja pesniku Slobodanu Markoviću.
U junu je dobila nagradu za životno delo, koju joj je dodelila novoustanovljena manifestacija Pesnički susret na Kosovu Vidovdansko pesničko pričešće, a priznanje je nazvano "Zlatni krst kneza Lazara" i predato je pesnikinji u Gračanici.
Izabrana je u Odbor za podizanje spomen-obeležja Jovanu Dučiću i prenos pesnikovih posmrtnih ostataka iz Amerike u zavičaj.
27. oktobra u Valjevu je, u prisustvu velikog broja uglednih ličnosti iz našeg javnog i kulturnog života, otkriven spomenik pesništvu — u liku Desanke Maksimović, a govorio je pesnik Matija Bećković.

1992.
16. maja u Atrijumu Narodnog muzeja u Beogradu prigodno je obeležen rođendan Desanke Maksimović: bio je to koncert u njenu čast.
Mesec dana u leto 1992. provela je u Brankovini, u zavičaju za koji je bila iskonski vezana.
U decembru je prisustvovala svečanoj proslavi 100-godišnjice Srpske književne zadruge — tom prilikom patrijarh srpski Pavle uručio joj je Orden Svetog Save, a akademik Radovan Samardžić, predsednik SKZ, nagradu Srpske književne zadruge za životno delo.
Zadruga je objavila i poslednju knjigu Desanke Maksimović (knjiga 564 u Kolu) "Zovina svirala".

1993.
Jedna osnovna škola u Beogradu dobila je njeno ime. Prisustvovala je u Biblioteci grada Beograda predstavljanju svoje knjige "Zovina svirala".
Bila je i na svetosavskoj proslavi.
Početkom februara osetila je prve znake prehlade. Najomiljeniji srpski pisac druge polovine XX veka Desanka Maksimović umrla je u svome domu (Ulica srpskih vladara 23, peti sprat) u četvrtak, 11. februara. Jednostavno se ugasila.
Patrijarh Pavle ispratio je njene zemne ostatke 13. februara, iz kapele na Novom groblju u Beogradu. Govorili su još Matija Bećković, Jovan Hristić i gradonačelnik dr Slobodanka Gruden. Valjevci su se od svoje pesnikinje oprostili na Trgu, u centru grada, pored spomenika koji su njoj za života podigli.
Sahranjena je u Brankovini, po lepom sunčanom danu, u subotu nešto posle 14 sati, a služilo je više vladika, dok su govorili akademik Antonije Isaković, predsednik valjevske opštine Milorad Ilić, a poslednji se od Desanke Maksimović oprostio akademik Dobrica Ćosić, predsednik Republike Jugoslavije:
"...Laka Ti zemlja tvoje Brankovine! Laka Ti noć, Desanka!"

Piše: Radovan Popović

* * *

"U Valjevu je, još za života Desanke Maksimović podignut spomenik koji je otkrio Matija Bećković, 27.10.1990. godine. Desanka je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to spomenik poeziji samo sa njenim likom".
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #27 poslato: Februar 24, 2013, 08:44:37 pm »

**
DESANKA MAKSIMOVIĆ


ONA JE ZNALA KO JE

Da nemaju nikog drugog do Desanku Maksimović, Srbi ne bi bili inokosni. Čitavo jedno, ali strašno stoleće ova je slovenska lipa svojim samilosnim šumom i sapatničkim glasom tešila pastorčad istorije i činila im lada. Nije se libila da odrešito kaže kako je rođena da živi za drugoga, da je deset puta Sestra, pa jednom Žena. Tako je svaki nevoljnik u njenoj poeziji mogao da nađe utehu, a svaki stradalnik branioca. Ne imajući drugoga poroda do pesama, svi koji srpski i slovenski zbore bili su joj deca, rod rođeni. Ona je slavila Božije delo na hiljade načina, posrtala i ponekad gubila veru, sumnjala, bivala bogumilski zdvojna, ali samo da bi još dublje, duševnije zaradila ljubav Tvorca. Ko je onako kao Desanka Maksimović voleo oca, taj nije bio u zavadi s Bogom: "A ti, znam, u svakoj malenoj minuti / slušaš samo šta šapćem ja na zemlji dole." I ko je onako kao Desanka Maksimović voleo svoju majku, taj je mogao razumeti zašto je "Nebo zlatan rubac u blagoj ruci Bogorodice". Kako su u svojoj prostodušnosti veliki jer pravedni stihovi njene "Poslanice": "Isto smo pred Tobom ja i pauk krstaš / i na kamenoj ploči šarka". Ko se kao Desanka Maksimović sa svojim narodom vozio trećom klasom, kome su, kao njoj, svi u toj klasi bili bližnji, i svi jednaki "kao na dan Strašnog suda", taj čeka Drugi dolazak Hristov i veruje u netruležnost one poslednje stvarnosti. Takva vera i jeste jemac dugovečnosti i života i poezije ove naše stoletne lipe, one samo njenske naivnosti kojom je i dugo i duboko posedovala svet. Sveta se kao nepresušnog Božijeg rukopisa Desanka Maksimović nije mogla načitati. Svet traje, jer znači, reče Ivan V. Lalić, a značenje mu je, između ostalih, na srpski jezik prevodila ova pesnikinja. A zato što znači, život je značajan, jer je simboličan — mogli bi potpisati i Pasternak i Desanka. Naša Desanka Maksimović je, poput prvih hrišćana, već ovom životu svoje bližnje gledala obasjane onom poslednjom svetlošću i takve ih živopisala. Ona se sa svojim Brankovčanima prostodušno obraćala Bogu kao kakvom Velikom Nebeskom Kmetu. "Moj veliki znak krsta je kad praštajući mahnem rukom." I zaista, šta drugo prožima njenu carsku knjigu Tražim pomilovanje do taj svepraštajući, patenički znak krsta. Ovoj velikoj njenoj i našoj knjizi krasno bi pristajale reči Njegoševog Igumana Stefana: "A što mi se najviše dopada / Što svačemu treba nazdraviti!" I ne samo nazdraviti, već i svemu i svakome oprostiti. Praštajte. Nije nimalo jednostavna ova poema gde je Desanka Maksimović u svim pravcima raspevala Dušanov Zakonik. Govoreći čas iz careve, čas iz sebarske, kaluđerske, poklisarske, robovske, meropahove, jeretičke ili državne perspektive, iz ugla neshvaćenih, naivnih, kamenovanih, zavidnih, oklevetanih, sa stanovišta babunskih, neprijateljskih, jasnovidačkih i inih, naša pesnikinja govori samilosno i sapatnički prevashodno glasom svojim, pesničkim, u koji se staču svi ovi brojni i brujni glasovi od kojih je sačinjena jedinstvena organska spona sa našim srednjim vekom, u kome se ogledaju potonji vekovi. Nije se slučajno ovoj knjizi, po svedočenju Stevana Raičkovića, toliko obradovao Vasko Popa, pesnik sasvim drukčijeg poetičkog opredeljenja, koji je tada već uveliko bio zakoračio u svoju čuvenu pesničku avanturu sa motivima iz stare srpske prošlosti i mitologije. I bio, naravno, na razne načine osporavan. Sećam se, piše Raičković, šta je jednom Vasko rekao: "Nikada ne znaš odakle će ti stići pomoć i podrška."

Ja znam ko sam
po zvonu
što sa zadužbina nemanjićkih peva
po jasnosti njegova glasa,
po tome što me od Studenice do Mileševa
pradedovi gledaju s ikonostasa
i što svaki u ruci drži hram.
 
Samo su Jovan Dučić i Desanka Maksimović, svako na svoj način, umeli da slave imperijalnog Dušana. Desanka Maksimović je naročito slavila, a katkad i podrivala, careve stroge zakone kojima kažnjava krive — "ali ne surovije / nego što u zakonu stoji". Volela je otmenost i samosvest kojom sebe samodržac ograničava:
 
Ja nisam Bog.
Samo je on moćan toliko
da prašta,
samo o njemu ne govori niko
da je slab kad oprosti ...
samo on kad podiže svrgnute
i mrtve vaskrsava,
klevetnici ćute,
ne kažu da je zanesenjak ili pesnik.
 
Što ne može car, osim Boga, eto može pesnik. I zato Desanka Maksimović prašta.
 
Da dodam nekolika dokumentarna detalja. Dugo sam tajio kako sam, inokosan i gnevan, prvu svoju pamtljiviju pesmu "Rajkovanje", davne 1966. godine, bio objavio sa posvetom Desanki Maksimović: "Zar za nas pomilovanje / za nas koji smo već i onako po milosti božijoj / i opštinskoj / na zemlji održani, / od boga sačuvani, / nedužno numerisani..." I tako dalje i sve generacije. Desanki Maksimović, jer sam bio bez igde ikoga i jer nisam imao na koga svoga da se ljutim. Ali Desanka me je čekala — što za Dučića reče Danojlić — imala je vremena! Kada me je, onakvog goluždravog i nakostrešenog, prvi put ugledala, prišla mi je osmehnuta, i praštajući mahnula rukom. A docnije, kada bi štogod aluzivno i ukoso, politički, a opet šeretski govorila, znala je, ne samo da mahne rukom nego, onako po seljački, i da namigne. Posle jedne književne večeri gde smo nastupali, uzela me je pod ruku, pohvalila pesmu koju sam govorio i pripomenula da sam ja njen Hercegovac pa da zato ne smem da imam nijedan pogrešan akcenat. Da nisi više nikada rekao "nȉščī", već "nîščī". Tu reč otada samo tako i izgovaram:
 
Miholjsko leto Frajlice ljubičice
Bosi apostoli cvile
U vršku bora đavoli-veverice
Mravi na službu mile
 
Još sunce kamen greje I mene greju kami
Toplo je i u grobu
Mravi špijuni crvi čekaju da amin
Otpevam svome dobu
 
Zvona Pred pragom nišči kleče
U mraku pucketaju načeti sveci
Ja u sudiju gledam
 
Neka po protokolu odumre ovo veče
Laku noć municijo Spavajte krotki meci
Vreme je da se predam
 
("Laku noć municijo")

Sa Desankom Maksimović imam dve fotografije, dva kadra istog susreta u Prištini 1. oktobra 1982. godine. Uzgred, tek podsećanja radi, u julu te godine defiitivno sam prešao u Beograd. Na jednoj fotografiji Desanka je digla ruku na svoju glavu, kao da se od sunca štiti, i nešto mi važno — čini mi se da znam i šta — govori. Na drugoj me je, kanda, tom istom rukom uhvatila za dugme. Protiv uroka, valjda. Da odagna zle sile od mene.
 
Da li ih je odagnala?


Rajko Petrov Nogo
"Zapiši to, Rajko", godina izdavanja 2011.

"'Zapiši to, Rajko" je živa, uzbudljiva, lična pesnička autobiografija Nogova, kao svedočanstvo o drugima i sebi, o sebi kroz druge, i kao dokaz da je i danas moguće pisati zanimljivo i sveže, a da ne bude banalno i za jednokratnu upotrebu."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #28 poslato: Oktobar 26, 2013, 04:13:12 pm »

*

DESANKINO CARSTVO DOBROTE

Istinska i duboka humanost velike pesnikinje, koja je preminula na današnji dan pre 15 godina, prožimala je i njeno stvaralaštvo

Desanka Maksimović, jedna od naših najvećih pesnikinja i najviše objavljivanih književnica, preminula je na današnji dan pre petnaest godina. Sredinom maja navršiće se i sto deset godina od rođenja pesnikinje. Kao i njena lirika, život Desanke Maksimović stremio je širini, otkrovenju, i traganju za izmirenjem protivrečnosti ovoga sveta.

Njeno stvaralaštvo odlikuju jednostavnost iskaza, ispovedni karakter i duboko osećanje za prirodu, pravdu, čoveka, ma ko on bio, rodno tlo i tradiciju, a njena književnost za decu prepuna je životnih značenja jer je prema svetu detinjstva negovala poseban odnos pažnje i brižnosti.

Bilo je to "carstvo dobrote" Desanke Maksimović.

Na njenim zbirkama i poemama "Krvava bajka", "Tražim pomilovanje", "Nemam više vremena", "Zeleni vitez", "Pesnik i zavičaj" stasavale su čitave generacije, a ljubavne pesme citirane su kao mudre izreke, bile podsticaj za muziku... Još za života pesnikinji je u Brankovini podignut spomenik, i otvorena škola koja nosi njeno ime.

Rođena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovici, kod Valjeva. Osnovnu školu završila je u Brankovini, gimnaziju u Valjevu, a diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Grupi za uporednu književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti. Kao stipendista francuske vlade boravila je godinu dana u Parizu. Radni vek provela je kao nastavnik i profesor, a penzionisana je kao predavač Prve ženske gimnazije u Beogradu. Bila je redovni član SANU. Pisala je za Letopis Matice srpske, Književne novine, Politiku, Borbu...

Poezija Desanke Maksimović prevođena je na svetske jezike, zastupljena je u mnogim domaćim i inostranim antologijama, između ostalih i u antologijama jugoslovenske poezije objavljenim u Londonu, Pragu, u trotomnom izboru "Poezija Evrope" objavljenom u Moskvi, a 1990. godine njene pesme našle su se u italijanskoj Antologiji najlepših ljubavnih pesama od antike do danas.

Pesnikinja je i sama bila prevodilac, a značajni su njeni prevodi sa ruskog (Dostojevskog, Čehova), francuskog, bugarskog i slovenačkog jezika.

Njen život posvećen drugima dobijao je stalnu potvrdu i zahvalnost. Bila je dobitnica niza vrhunskih domaćih i inostranih priznanja, među kojima su i Orden svetoga Save, Njegoševa nagrada, Orden zasluga za narod I reda, bugarski orden Kiril i Metodije I reda, orden časti Vrhovnog sovjeta SSSR-a, Zlatni krst kneza Lazara, Vukova, Zmajeva nagrada, diploma počasnog člana Matice srpske... Njoj u čast održavane su književne manifestacije, o njenom delu bilo je reči i u okviru Nacionalne konvencije Američke asocijacije za unapređenje slavističkih studija, u Filadelfiji, 1979. godine.

Zahvaljujući detaljnoj hronologiji života pesnikinje, koja se nalazi na sajtu Zadužbine Desanke Maksimović, a koju je pripremio novinar našeg lista u penziji i naš poznati publicista Radovan Popović, znamo da je Desanka Maksimović 1968. godine, u vreme junskih demonstracija na Beogradskom univerzitetu, posetila Filozofski fakultet. I, pre nego što je pročitala svoje pesme, zapitala je studente: "Deco, hoćete li i kroz pet, deset, pedeset godina verovati u sve ovo u šta u ovom trenutku verujete?"

Godine 1989. pesnikinja je 28. juna prisustvovala svečanoj proslavi šest vekova od Kosovskog boja u Prištini, na Gazi Mestanu i u manastiru Gračanica. Ovom srpskom manastiru svojevremeno posvetila je potresnu pesmu:

"Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,/ kad bi se mogla na nebesa vazneti,/ ko bogorodice Mileševe i Sopoćana,/ da tuđa ruka kraj tebe travu ne plevi,/ da ti vrane ne hodaju po paperti..."

Istinska i duboka humanost Desanke Maksimović prožimala je i čitavo njeno stvaralaštvo, a ogleda se naročito u zbirci "Tražim pomilovanje". Vodeći u njoj dijalog sa Dušanovim zakonikom, pesnikinja je zastupala sve sebre, sužnje, ljude koji jasno vide, ljude na raskršću između Zapada i Orijenta, čoveka koji se opire sili...

Čuvajući sećanje na nju, Zadužbina Desanke Maksimović tradicionalno na dan rođenja pesnikinje, dodeljuje nagradu sa njenim imenom za celokupni doprinos srpskoj poeziji.

Marina Vulićević, 11.02.2008. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #29 poslato: Oktobar 05, 2014, 08:21:51 pm »

**

NAD IZDANJEM CELOKUPNIH DELA DESANKE MAKSIMOVIĆ


MOGUĆNOSTI ZA DALJE PROUČAVANJE ŽIVOTA I DELA DESANKE
MAKSIMOVIĆ NA GRAĐI NJENIH PREVODA, ESEJA I PUTOPISA


1.
Povodom stogodišnjice rođenja Desanke Maksimović Velibor Savić je, kao što je poznato priredio i objavio na preko hiljadu stranica impozantnu Spomenicu sa prikupljenim književnim tekstovima, zapisima, književnokritičkim i književnoistorijskim tekstovima o spisateljičinom životu i umetničkom radu, kao i s nekim dokumentima. Međutim, zaprepašćujuće deluje saznanje da se za to reprezentativno izdanje nije mogao naći gotovo ni jedan jedini tekst naših autora u kojem se umetnička vrednost poezije velike pesnikinje prikazuje ili tumači i u književnom kontekstu koji je širi od nacionalnog. Da li je zaista Desanka Maksimović živela i stvarala "pod staklenim zvonom", van širih tokova savrmene joj evropske i svetske književnosti? Nije, valjda, da u njenoj poeziji, utemeljenoj u našoj domaćoj tematsko-motivskoj sadržini, kao i u samoj njenoj poetici — nema i onog što je od šireg opšteljudskog značaja?

Razume se, u našoj ukupnoj postojećoj sekundarnoj literaturi o D. Maksimović mnogo toga relevantnog se pominje, ponekad i interpretira (u svetlu borbe između starog, tradicionalnog, paganskog i hrišćanskog, folklornog i artificijelnog, arhaičnog i modernog i sl.) ali, kao po pravilu, sve to van konteksta sa takvim i sličnim pojavama u drugim kulturološki nama srodnim ili dalekim sredinama.

Ako je to već tako, zbunjujuće je, ili da kažemo, simptomatično da se, recimo, u knjizi savremenog zasluženo priznatog srbiste o tumačenjima knjige D. Maksimović Tražim pomilovanje, pod naslovom Religiozno u kritici poslednje četvrti XX veka, uopšte ne pominje, recimo, izuzetno vredna komparatistička studija Miroslava Topića i Petra Bunjaka 'Litanija' Julijana Tuvima i 'Tražim pomilovanje' Desanke Maksimović, objavljena 1999. u beogradskom časopisu Slavistika (zbog nečega, tu nije pomenuta ni knjiga ove dvojice srpskih slavista Poljski motivi i ritmovi u transkripciji Desanke Maksimović, štampana 2001. u izdanju Zadužbine D. Maksimović, Narodne biblioteke Srbije i Filološkog fakulteta u Beogradu)... Treba li ikome dokazivati da je za potpuniju i pouzdaniju sliku vrednosti umetničkog dela naše spisateljice, naše poezije i kulture uopšte — velika šteta što komparatistička istraživanja u našoj naučnoj i široj kulturnoj javnosti imaju tako nepovoljan staus!

Osnovni razlozi za opisano stanje u našem proučavanju dela D. Maksimović verovatno je, s jedne strane, nedovoljno poznavanje građe (srbisti nemaju odgovarajući uvid u relevantne inostrane književnosti, dok naši poznavaoci inostranih književnosti — u delo D. Maksimović) i, s druge strane, izvesna nasleđena opšta rezervisanost prema istraživanju međunarodnih književnih veza zasnovana, inače, na negativnim iskustvima iz vremena sterilnih pozitivističkih traganja za "uticajima", rezervisanost koja kod nas opstojava zbog nedovoljne razvijenosti savremene književne komparatističke metodologije u našoj današnjoj nauci... Ova poslednja konstatacija može se lako argumentovati uvidom u naslove doktorskih disertacija s temama o našoj književnosti odbranjenih tokom poslednjih dveju decenija na srpskim fakultetima, kao i, donekle, uvidom u sadržaje zbornika radova o našim piscima iz naučno-istraživačkih programa odgovarajućih fakulteta i naučnih instituta.

2.
U savremenoj teoriji utvrđeno je da je prevođenje književnih dela jedan oblik književnog stvaranja. Razume se, to se ne odnosi na svako prevođenje (recimo, ne odnosi se na doslovno, tzv. filološko prevođenje poezije). Odnosi se na prevođenje kojim se, uz predmetno-logičke, u književnost druge kulturno-jezičke sredine, sredstvima i jezičkim potencijalom kulture i književnosti primaoca, u najvećoj mogućoj meri — pretaču sve bitne komponente estetske vrednosti originala.

Zato je svojevremeno, kad je u SANU sačinjeno detaljno uputstvo za priređivanje celokupnih dela naših književnika — predviđeno da se u takva izdanja uključuju i prevodi. Razume se, ovakva preporuka se ne može primenjivati neselektivno. Ne može, iz nekih suštinskih, ali i iz tehničkih razloga.

Kad je reč o suštinskim, onda valja naglasiti, pre svega, da bi unošenje prevoda u celokupna dela značilo da u akademsko izdanje Stanislava Vinavera, uz Blokovu poemu Dvanaestorica, treba uneti i Rableov roman Gargantua i Pantagruel i Hašekov roman Dobri vojnik Švejk i dr., a Milovana Glišića — Gogoljeve Mrtve duše, Gončarovljev Oblomov i Tolstojev Rat i mir...

Pošto se D. Maksimović bavila prevođenjem poezije, vodeći računa pri prevođenju o svim elementima estetske vrednosti originala, dakle prevođenjem književnih dela za koje je potreban i stvaralački dar i visoko prevodilačko umeće, u priređivanju njenih Celokupnih dela poštovan je i odgovarajući deo Preporuke SANU. Ali to, ispostavilo se, nije bilo jednostavno.

Za razliku od njenih i u klasičnom smislu originalnih dela, već poznatih iz izdanja u obliku celovitih knjiga, 44.731 stih prevoda iz 8. i 9. toma Celokupnih dela bio je veoma rasut i, u velikom broju slučajeva, mogao se naći samo u periodičnim publikacijama (časopisima i novinama). U rukopisnoj zaostavštini, pak, pronađeno je čak 2.113 stihova koji su prvi put i štampani tek sada.

U radu na formiranju korpusa prevoda poezije došlo se do nekih saznanja koja bacaju novu svetlost na njenu biografiju, dopunjuju predstavu o njenom ljudskom liku i njenom stvaralačkom radu. Došlo se, recimo, do saznanja da izvestan, ne beznačajan broj pesnikinjinih prevoda objavljivanih i u bibliografijama vođenih pod njenim imenom, zapravo ne pripada njoj (o njenoj saradnji na tom planu sa pesnikom Radovanom Zogovićem, dok mu je iz političkih razloga bilo zabranjeno da objavljuje svoja dela, pisao sam već za časopis Književnost i u knjizi Između svetova 1999. godine, a potrebne podatke naveo sam, takođe, u Napomenama za 9. tom Celokupnih dela Desanke Maksimović). U Napomenama odgovarajućim formulacijama kod pojedinih prevoda nagovestio sam i da bi se u razgraničavanju autorstva prevoda pesnikinje i R. Zogovića što-šta moglo precizirati i daljim istraživanjem. Kao građa u tom poslu mogli bi poslužiti više nego dosad i tekstovi prevoda koje je pesnikinja citirala u zapisima i esejima iz 5. toma Celokupnih dela... Novim, celovitijim uvidom u celokupno književno delo Desanke Maksimović moglo se doći do zaključka da nisu svi njeni prevodi sačinjeni prema njenim ličnim shvatanjima književnog prevoda. Ispostavilo se, recimo, da pesnikinjin referat na ljubljanskom simpozijumu povodom stogodišnjice rođenja Otona Župančiča, objavljen na slovenačkom u zborniku radova sa tog simpozijuma a pronađen u njenoj zaostavštini u mašinopisu na srpskom i štampan u 5. tomu Celokupnih dela Desanke Maksimović pod naslovom Nedoumice pri prevođenju Otona Župančiča na srpskohrvatski jezik — zapravo nastavak svojevrsne konfrontacije povodom pristupa koji je, na sugestije slovenačkog akademika Josipa Vidmara, primenila u prevodnom izdanju SKZ Antologije slovenačke poezije (o verzijama njenih prevoda Župančičeve pesme Veš, poet, svoj dolg u tom kontekstu pisao sam za taj isti simpozijum 1978, a potom u više navrata u svojim knjigama o prevođenju, u knjizi Između svetova, kao i o verzijama njenih prevoda nekih slovenačkih pesnika — u Napomenama za 8. tom Celokupnih dela D. M.).

3.
Biće korisno razmisliti danas o tome koja saznanja i koje izazove savremenoj nauci o književnosti nudi naše prvo izdanje Celokupnih dela Desanke Maksimović. Pridružujući se takvoj ideji organizatora ovog simpozijuma, i ja ću pokušati da skiciram jedan mogući osvrt na građu iz 5, 8. i 9. toma kao izvoru za potpunije viđenje ukupnog pesnikinjinog književnog opusa.

Ali, kao priređivač koji je prikupljao tekstove, formirao korpus prevoda u Celokupnim delima Desanke Maksimović i napisao Napomene za 8. i 9. tom, osećam potrebu da, prvo, naglasim sledeće: s obzirom na činjenicu da je to, gledano u celini, i po obimu i sadržinski bio odista pionirski posao, mislim da bi sada valjalo proveriti da li bi urađeno imalo čime da bude dopunjeno; valjalo bi, dalje, proceniti da li je upravo ovakav prikaz prevodilačkog opusa metodološki ispravan i, eventualno, kako bi on mogao biti korigovan da bismo došli do konačnog modela ne samo za moguća nova izdanja dela D. Maksimović, već da bi, možda, kod nas, na osnovu toga, mogao biti ustanovljen i standard za ovakva i slična izdanja dela srpskih pisaca uopšte.

Kad je o tome reč, meni se kao jedno od pitanja nameće sledeće: gde, zapravo, treba smestiti prevode iz putopisnih beležaka i eseja među kojima su i prevodi samo pojedinih odlomaka iz dela stranih pesnika (da li njih treba izdvajati i uključivati ih i u tomove s prevodima)? Nema sumnje da su to samo parcijalne, i po zamisli tek uzgredne neprenteciozne estetske informacije, ali na osnovu tih tekstova upravo se širi predstava o broju kultura, nacionalnih književnosti i pesnika koje je D. Maksimović unela u vidno i estetsko-misaono polje naše domaće kulturno-jezičke sredine i tradicije. A ipak nije baznačajno, recimo, znati da je naša spisateljica prevodila i s italijanskog, jer u pododeljku Grad-prijatelj, pod opštim naslovom Italija, zemlja nadahnuća 1972. ona navodi svoj prevod pesme koju je gostima iz srpskog grada-prijatelja Kruševca kao autor podelio tamošnji pesnik Remo Ćeprini iz Pistoje (zapravo prvobitna verzija tog teksta je, s tekstom prevoda, 1967. godine, s podnaslovom Pistoja, imao nadnaslov S Desankom Maksimović kroz Italiju). Nije beznačajno imati u vidu, takođe, da je iz daleke, za nas egzotične azerbejdžanske poezije, početkom šezdesetih godina prošlog veka, uz pesme savremenika od kojih je najstariji rođen 1912, objavljene u našim časopisima i, kasnije, u knjizi 15 sovjetskih pesnikinja — D. Maksimović 1961. godine u Književnim novinama u putopisnom zapisu Baku — grad sa deset centara unela u srpsku kulturnu riznicu i odlomak svog rimovanog prevoda šest stihova azerbejdžanskog klasika iz XVI veka Fizulija (sačinjen sa ruskog prevoda-posrednika)...

4.
Verovatno će podsticajniji od dosad rečenog biti makar i sumaran osvrt na to šta, zapravo, istraživačima stvaralačkog opusa naše spisateljice pruža već prikazano u 8. i 9. tomu Celokupnih dela D. Maksimović

Globalno uzeto, ta građa može biti osnov za važne ocene kulturološke strane književnog rada D. Maksimović. Prevodi naše pesnikinje su, u isto vreme, izvor kako za bliži uvid u njeno shvatanje književnog prevoda kao književnog štiva, tako i kao jednog od oblika književno-umetničkog stvaranja. Oni su, takođe, ne samo izvor za definisanje njene lične poetike prevođenja, već i važni parametri za zaključke na kojima se zasniva prevođenje uopšte. I najzad, što je još značajnije, prevodi D. Maksimović mogu biti dragoceni orijentiri za potpunije tumačenje i njenih originalnih dela, za tumačenja koja vode ka upotpunjavanju naših predstava i znanja o pesnikinjinoj ukupnoj poetici.

Pokušaću pobrojane konstatacije da ilustrujem nekim primerima o kojima je tokom pripreme Celokupnih dela (dakle, od kraja devedesetih godina prošlog veka do danas) već bilo reči.

5.
Da bi istraživanja bila preciznija, valjalo bi, prvo, razgraničiti prevode s originala od prevoda rađenih preko jezika-posrednika. Takođe, među prevodima s originala trebalo bi izdvojiti od ostalih one koji su potpisani kao koautorski. Oni se, donekle, mogu tretirati kao podvrsta prevoda preko jezika posrednika, u kojoj se u procesu prevođenja dobijaju i potrebna dopunska objašnjenja (o varijantama značenja reči i izraza, o leksičkim stilskim karakteristikama originala, o semantičkim karakteristikama izvornog stiha, o intonaciji originala, o rimi i sl.).

U okviru opštih kulturoloških istraživanja građe iz 8. i 9. toma ovog izdanja celokupnih dela D. Maksimović može se utvrđivati i vrednovati pesnikinjino mesto u kulturnim i književnim doticajima odgovarajućih stranih i naše kulture i književnosti. Posebno zanimljivo mesto u ovom slučaju mogla bi imati procena postojećih teza o slovenofilstvu i pravoslavlju D. Maksimović, uz bliži opis tog slovenofilstva i pesnikinjine pravoslavne duhovne orijentacije, radi preciznije kvalifikacije ovih njenih, inače, nesumnjivih karakteristika. I u tom kontekstu moglo bi se govoriti o možda neobičnom podatku: da se u ogromnom prevodilačkom opusu naše pesnikinje, čiji je domaći rad za profesorski ispit na Beogradskom univerzitetu bio iz francuske istorije (Jovanka od Arka) a ona za njegovu izradu svojevremeno dobila i stipendiju francuske vlade, nalazi samo 636 stihova prevedenih iz velike francuske poezije... Da li je to, možda, posledica njenog specifičnog odnosa prema francuskom simbolizmu ili novijem nadrealizmu i njene veće naklonosti prema vitmanovski orijentisanom toku moderne poezije XX veka, ispoljenom i u ruskom akmeizmu iz koga je potekla njena omiljena pesnikinja Ana Ahmatova? U rešavanje ove zagonetke svakako bi valjalo da se među slaviste umešaju i naši književni komparatisti koji se bave francusko-srpskim uzajamnim vezama.

Za upotpunjavanje stvaralačkog portreta naše pesnikinje nije nezanimljivo ni pitanje: zašto je, toliko posvećena u svom zrelom originalnom stvaralaštvu temama iz prošlosti, prevodila (i kao slavista i kao romanista) pretežno pesnike XX veka?

I uopšte, bilo bi korisno proučiti, opisati i oceniti šta je i kada je šta stajalo kao motiv iza njenog izbora pesnika i dela koja je prevodila: neka srodnost (nacionalnih kultura, pogleda na svet, tematskih preokupacija, poetike), lično prijateljstvo, narudžbina (izdavačka, društvena, državna i sl.) ili kakav interes? Kao orijentiri za traženje ovakvih odgovora sada mogu lakše biti korišćeni, osim njenih originalnih pesama, sabrani prozni zapisi, putopisi i eseji, koji sadrže izjave od najopštijeg karaktera, poput one koju u pogovoru pesnikinjine prevodne knjige Po pravu ljubavi beleže Milorad Blečić i Momčilo Đerković ("Prevodim, naravno, i zato da svom narodu približim pesnike drugih naroda, da obogatim našu književnost, razmaknem granice naših misaonih oblasti") do detalja o zvaničnim razmenama poseta pisaca s pojedinim zemljama, o poluprivatnim i privatnim posetama, turističkim putovanjima i sl. (recimo, o kontaktima s kulturom, piscima i ljudima u Poljskoj, Bugarskoj, Rusiji, Ukrajini, Azerbejdžanu, Gruziji, Jermeniji, Letoniji, Norveškoj, Francuskoj, Italiji i dr.), kao i o uzajamnom prevođenju s pojedinim piscima (Anom Ahmatovom, Elizabetom Bagrjanom, Margaritom Aliger, Dorom Gabe, Medejom Kahidze i dr.).

Za ovo izdanje spisateljičinih celokupnih dela u napomenama 8. i 9. toma naslovi originala su navedeni selektivno. Naime, pošto bi prikupljanje originala za 44.731 stih prevoda moralo trajati odviše dugo, a za neke sa u našoj kulturi gotovo nepoznatih jezika (pogotovu za one koji su sačinjeni preko jezika-posrednika) u dogledno vreme bilo bi skoro i neizvodljivo, Uredništvo je zaključilo da je u ovom slučaju najracionalnije poći linijom manjeg otpora: za prevode čiji originali su nam u vreme pripreme izdanja bili nedostupni ovog puta nisu navođeni ni njihovi naslovi u originalu. Međutim, bilo bi dobro da Zadužbina Desanke Maksimović sama ili u saradnji s nekom našom naučnom institucijom organizuje rad na popunjavanju ove praznine. Ti naslovi mogli bi biti objavljeni ukoliko se nekada bude štampalo drugo izdanje, ali ako do takvog izdanja i ne dođe, valjalo bi da ih Zadužbina ima (mogu se, eventualno, naći i samo u dopunjenoj elektronskoj verziji ovog istog izdanja). Za ovaj posao mogu se uspostaviti kontakti s odgovarajućim slavističkim katedrama u tim zemljama.

6.
Upoređivanjem originala i prevoda na naš jezik Desanke Maksimović treba opisati i definisati kakav je njen načelan odnos i kakva su joj konkretna rešenja pri unošenju u srpsku književnu riznicu izvorne versifikacije (koja je, inače, često i svojevrstan semantički signal), rima, kao i drugih elemenata euritmije i eufonije originala. Sve to, razume se, mora biti praćeno s osvrtom i na njene iskaze o tim pesnicima (koji su navedeni u Napomenama 8. i 9. toma), kao i na iskaze o problemima prevođenja koje nam je ostavila u svojim diskurzivnim tekstovima. Ta građa i ti zaključci mogu biti značajni prilozi kako izučavanju književnog dela naše pesnikinje, tako i — prevođenja uopšte kao jednog od osnovnih oblika međunarodne književne komunikacije, zasnovanog na plodovima jednog posebnog, specifičnog umetničkog stvaralačkog procesa.

Ovako orijentisan komparatistički rad, iako, kako smo ovde konstatovali, još nedovoljno pročitan, zapravo je već počeo. Osim naših radova i knjiga koje sam već pominjao, valja skrenuti pažnju na istraživanja mlađih slovenskih slavista poslednjih dveju decenija XX i početka XXI veka, poput rada Bugarke Neli Neškove Poezija Desanke Maksimović u Bugarskoj, rada Desanka Maksimović i Belorusija Belorusa Ivana Čarote, rada Slika vremena u poeziji Desanke Maksimović Ruskinje Natalije Korenevske koja je 1980. odbranila kandidatsku disertaciju Karakter pesničke slikovnosti u poeziji Desanke Maksimović i dr. Važne i zanimljive zaključke predočila je i naša beogradska koleginica Ljudmila Popović u radovima objavljenim krajem devedesetih prošlog veka, kao i u svojoj knjizi Fokusna perspektiva ukrajinske književnosti (Beograd, 2007) o prevodima i o podsticajnim impulsima prevedene poezije D. Maksimović na ukrajinske pesnike preporoda 60-ih godina XX veka (ova knjiga je, inače, prikazana u dodatku Kultura dnevnika Večernje novosti i naučnom časopisu Zbornik za slavistiku Matice srpske)...

Obrazlagane u sekundarnoj literaturi teze o tome da je u svojim prevodima "Desanka Maksimović... 'raspevavala' i umekšavala Anu Ahmatovu, a Ana Ahmatova je pesme Desanke Maksimović zaodevala u strukturno stroži (čvršći) metričko-ritmički iskaz, da bi smirivanjem raspričanosti srpske pesnikinje njenim pesmama... pridodavala nešto jaču refleksivnu notu" treba uzeti u obzir i, ukoliko budu prihvaćene, proveriti i na drugim prevodima naše književnice, kako bi se videlo da li se takav pristup može smatrati i činiocem njene ukupne implicitne (primenjene) poetike prevođenja. Tvrdnje da su za poeziju D. Maksimović karakteristične "lirske opservacije i meditacije podstaknute doticajima sa podnebljem i svetovima drugih naroda" i da se može reći da one postaju sve značajnije od šezdesetih godina XX veka, tvrdnje izrečene i obrazlagane primerima doticaja sa slovenskom, poljskom i, posebno, ruskom literaturom, treba proveriti kako na toj, tako i na novoj građi — još širim (u smislu većeg obuhvata prevođenih i neprevođenih dela) i detaljnijim istraživanjima komparatista kojima su, osim srpske, poznate i odgovarajuće druge strane kulture (ruska, ukrajinska, beloruska, poljska, češka, slovačka, bugarska, slovenačka, francuska, skandinavska norveška, letonska, gruzijska, jermenska, azerbejdžanska i dr.). Šta se dobija iz ovakvog "širenja misaonih oblasti": da li se samo povećava suma poetskih motiva, ili se i produbljuje poetska vizija života i sveta čime se stalno zanavlja i razvija pesnikinjina individualna stvaralačka poetika? Da li su i koliko su u pravu autori koji 80-ih godina XX veka tvrde da jugoslovenski kritičari i istoričari književnosti kad pesnikinji "stavljaju... zamerke zbog 'tradicionalnosti' shvaćene kao 'kamernost', a ponekad i 'ustajalosti' pesničkog mišljenja", kad je ona u savremenoj jugoslovenskoj poeziji, zapravo, novatorski "prva... došla do složene dijalektičke vizije vremena u kojoj se objedinjuju 'ja' i svemir, do ovaploćenja tog jedinstva u slovesnom"? Treba proveriti da li se produbljivanje poezije najzrelijeg perioda stvaralaštva D. Maksimović i poetikom interteksta, obrazlagano u sekundarnoj literaturi već analizom njenih Vizija iznad Kremlja i tumačeno kao originalno nadovezivanje na Anu Ahmatovu — može smatrati jednom od karakteristika i celokupne završne etape književnog stvaranja naše pesnikinje. U daljim istraživanjima građe, s uvidom u Celokupna dela Desanke Maksimović valjalo bi utvrditi da li je veliki savremeni ruski pesnik Viktor Sosnora s pravom u osvrtu na njeno delo krajem osamdesetih godina XX veka, pored ostalog, ustvrdio: "Prekomerno smo se zaneli evropskim uzorima zaboravivši na to da je recimo celokupna francuska avangarda, budući oženjena ženama slovenskog porekla, tapkala za petama Hlebnjikova, potom Majakovskog. Da su na iskustvu korenitih slovenskih postavki Dostojevskog kao počvenika izrasli Kafka, pa i Prust.

Zato je i odjeknula tako neočekivano i snažno knjiga Desanke Maksimović Tražim pomilovanje... Ova knjiga potresa kao glas pesnikinje koji zvuči znamo u kakvim vremenima. Kod nas takvih knjiga nema. Čak ni sada kod nas nijedan pesnik neće smoći hrabrosti da stupi u zaštitu četrdeset i jedne ljudske, životinjske i božanske nesreće. Tako, od ezoterične meditacije do direktnog, oratorskog, ali i proročanskog govora."

Miodrag Sibinović

Iz referata za naučni skup Nad celokupnim delom Desanke Maksimović, održan u Soko gradu 16–18. X 2013.

[Postavljeno uz saglasnost autora, 26.10.2013.]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #30 poslato: Novembar 25, 2014, 10:20:49 pm »

*

MIHOLJSKO LETO DESANKE MAKSIMOVIĆ


Svake godine se o Miholjdanu, u organizaciji opštine Valjevo, Valjevske biblioteke i Zadužbine Desanke Maksimović iz Beograda, u Brankovini odigrava tradicionalna kulturna manifestacija pod nazivom "Miholjsko leto Desanke Maksimović".

U vreme jesenje plodnosti, sveopšteg prirodnog zrenja, seoskog obilja i berićeta, u doba dečjeg polaska u školu, vrši se i jedno svojevrsno duhovno zrenje i de čje sabiranje u arkadijskoj Brankovini, duhovnoj i mitskoj postojbini velike srpske pesnikinje. Brankovina je tada jedino mesto na svetu u kome se može govoriti o mnogo čemu o čemu se inače nigde ne govori. O poeziji, o muzici, o ljubavi, o pticama, o deci, o duši, o Srbiji. O mnogo čemu što je velika pesnikinja znala. A znala je Desanka Maksimović putanju i sebru i caru. Znala je "i kojom stazom ko ići mora/da ne dođe do sudara" (O hijerarhiji).

Znala je Desanka i da jedina prava hijerarhija, jedini istinski poredak u svetu mora da počiva na dečjem zanosu i na dečjoj nevinosti. Znala je i koliko su kod Srba sve hijerarhije odvajkada pobrkane. Da li je, međutim, mogla znati koliko će nam, danas i ovde, nedostajati njen mladalački glas, tajni kod za prolazak kroz posvećene dveri detinjstva, koje je pesnikinja tako ljubomorno branila do kraja svog dugovekog trajanja? Znala je Desanka Maksimović da je pevati poeziju isto što i pevati o bezlobivosti i ljubavi. Da li je znala Desanka Maksimović da nikada nismo bili deficitarniji sa ovim osećanjima nego danas, kada nam se pod firmom tranzicije poturaju razni vidovi obezličavanja ljudske individualnosti i obezljuđivanja ljudskosti? Da li je mogla znati koliko će nam nedostajati njena vera u blagost i tolinu ljudske reči, u nemušti govor prirode, u pesmu duše, u poeziju?

Znala je Desanka Maksimović da je plodna i berićetna samo nastanjena zemlja. Stoga je od cara Dušana i tražila pomilovanje "za zemlju ubogu kuda vojska prođe". Za zemlju koja će, obezljuđena, postati pusto i bezglasno stanište demona. Pesnikinja će moliti cara i "za brankovinsku posnu ilovaču / kao mak crvenu posle kiše, / Miholjsko leto Desanke Maksimović 31 za neobrađenu zemlju kraj puta, / u sabljičici i draču..." (Za brankovinske seljake). Da li je međutim, mogla znati Desanka Maksimović do koje će mere ispošćena zemlja biti Srbija danas? I koliko će ona biti ogledalo za svakoga od nas, ponaosob? Znala je Desanka Maksimović da joj je pesnička dužnost da u ispovednom iskazu kopa lagume poezije ispod nebeskog svoda vremena, da otvara zazidane prozore jezika na kuli vavilonskoj. I da joj je privilegija to što će, kao babica, zajedno sa paganskim bogovima i božicama, biti u prilici da posreduje u porađanju reči (Rađanje pesme). Da li je mogla znati koliko će nam, danas, u Srbiji, nedostajati ove porođajne muke?

Znala je Desanka Maksimović da, pevajući o ljubavi, progovori i o čovekovom duhovnom izgnanstvu, oličenom u usamljenosti, kao gorkom metafizič kom iskustvu savremenog čoveka. Znala je, ili je barem verovala, kako je svaka prava pesma svojevrsni imenoslov, posvećen dragim ljudima i nepovratno minulim trenucima. Ili je zadužbina. Mesto za odmor onoga koji je vazda stranac, ni tu ni tamo, i koji se upustio u putovanje za koje nikakav pasoš, ni carinski prelaz, niti granica nisu potrebni. Znala je Desanka Maksimović da smo mi, ljudi, samo kratkoveki prolaznici na ovome svetu, kukavni podstanari, stalno pripravni za put, ve čito na oprezu, sa prtljagom sitnih interesa i zapretanih strasti. Nadamo se povratku, a nikuda nismo ni pošli. Da li je znala i da će mitska Ničija zemlja postati naš usud i na ša jedina izvesnost? Znala je Desanka Maksimović, i pevala je o tome, da je čovek izmešten iz prirode sam u sebi raspolućen, bez vere, bez nade, bez oslonca. Defektni su i nebo u koje upire pogled ("bez utočišta") i zemlja na koju se naslanja ("i u njoj bespomoćne kosti").

Znala je da su bez identiteta moderni ljudi potrošačke tehnokratije obični zombiji, ljušture bez duše, forma bez tvari, ni živi ni mrtvi. I zato je pevala do kraja, uporno, besomučno, iz sve snage. Zbog svega. Ili uprkos svemu. Znala je, umela je Desanka Maksimović da bude izrazito modernim pesnikom, a da istovremeno o tradicionalnim pesničkim temama peva na tradicionalan način. O, vrlo dobro je ona znala, odlično je naslutila proces koji je paradigma našeg doba, simbol postistorijskog vremena, najprodavaniji "brend" potrošačke epohe u Srbiji. Proces tranzicije kojim ćemo označiti svojevrsno razduhovljenje savremenog čoveka, njegovu užurbanu suvoparnost, svesno lišavanje vremena zarad brzine, mita zarad istorije, a istorije zarad privida istorije ili protoistorije.

Znala je Desanka Maksimović da pevajući o sebi i o svome narodu belež i vreme koje nepovratno nestaje, koje više nema svežine niti snage da se mitski u sebi ciklično obnavlja (Letopis Perunovih potomaka). Znala je da opeva i lišavanje čoveka božanske promisli, očovečenje Boga i obezboženje čoveka, ništenje i paganskih i hrišćanskih principa u jedinom božanstvu savremene civilizaci je, bogu — novcu. Znala je da moderan svet radi na procesu antropomorfizovanja jednog sveta u ime čoveka, a bez čoveka. Znala je da nadomeštenja nema. Nema iskupljenja. Nema ni novog čoveka.

Znala je Desanka Maksimović da označi prirodu i nabroji posledice procesa u kome će moderan čovek 20. veka ostati i bez Boga i bez istorije. A bez Boga i bez istorije moderan čovek je samo slabašni nagoveštaj čoveka. Pokazala je Desanka Maksimović kako se otklanjanjem ljudskosti iz Boga vrši razbaštinjenje Boga u čoveku. Ali je ipak pevala i o jednome i o drugome. Svake godine se, dakle, u Brankovini o Miholjdanu organizuje tradicionalna kulturna manifestacija pod nazivom "Miholjsko leto Desanke Maksimović". Brankovina je tada prestonica poezije. Ako ni zbog čega drugoga, ono zbog onoga što je pesnikinja znala. A znala je pesnikinja da se nigde naći ne može priličnije mesto za razgovor o poeziji nego u Brankovini, u ovom prirodnom amfiteatru poezije, rezonatoru ptičjih, biljnih i ljudskih glasova. Miholjdan je, vele etnolozi, praznik koji narod svetkuje 12. oktobra.

Zanimljivo je da ovaj praznik ne poznaje hrišćanskog sveca — patrona porodice pod ovim imenom, niti crkva ubraja miholjske zadušnice u svoj kalendar. S obzirom na potrebitost da crkva pronađe patrona ovome prazniku, ne bi bilo loše da ga zasnuje na motovilu pesničkih motiva Desanke Maksimović. Zbog svega što je velika srpska pesnikinja znala. I što, uprkos tome što je znala, nije prestajala da peva. Do kraja.


Boško Suvajdžić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #31 poslato: Novembar 25, 2014, 10:20:57 pm »

*

IZLOŽBA RUKOPISNE ZAOSTAVŠTINE DESANKINE MAKSIMOVIĆ

Povodom dve decenije od Desankinog odlaska, u Narodnoj biblioteci Srbije biće otvorena izložba njene rukopisne zaostavštine. Posetioci će imati priliku da prvi put vide neke od Desankinih ličnih stvari, pa i rukopis prve knjige "Pesme"

U 20. veku od Hristovog rođenja Desanki Maksimović pripada jedan ceo vek... U svetskoj kulturi ne znam većeg pesnika, sa dužim i plodnijim životom u ovom veku... Ta najznačajnija žena svog doba i srpske kulture, imala je i onu najređu sreću pesnika: na ljubav uzvraćeno joj je ljubavlju; bila je naš najomiljeniji pesnik i pisac... Ta snažna čovečica i kao starica po svojoj brdovitoj zemlji stizala je svuda gde su učitelji i učiteljice stigli, da deci i narodu čita pesme i besedi o vrlinama. Ovako se 13. februara 1993. od velike pesnikinje, kraj groba u njenoj rodnoj Brankovini, oprostio Dobrica Ćosić, tada predsednik države.

Povodom dve decenije od Desankinog odlaska, u Narodnoj biblioteci Srbije biće otvorena izložba njene rukopisne zaostavštine. Zahvaljujući njenoj rodbini, Branislavu Milakari i Radmili Milakari Petrović, posetioci će imati priliku da prvi put vide neke od Desankinih ličnih stvari kao što su šešir, bez koga nikada nije izlazila, ogrlica i broš od ćilibara, lična karta, pasoš, ordenje i brojne nagrade koje je dobijala. Biće predstavljeni i rukopisi čuvenih pesama sa brojnim varijantama, prevodi, prepiska sa mnogobrojnim ličnostima, pisma i razglednice koje je dobijala od čitalaca i dece.

— Javnost će prvi put videti i nekoliko Desankinih prevoda sa makedonskog koje nisu ušle u kritičko izdanje njenih celokupnih dela objavljenog prošle godine. Predstavljena su i pisma koje je porodica uspela da dobije od poznate ruske pesnikinje Olge Kutasove, koja je prevodila Desankine stihove na ruski, kao i prepiska sa Idom Radovoljinom — kaže za "Novosti" Brankica Resan, koja je sa Mirjanom Stanišić i Biljanom Kalezić, višim bibliotekarima Narodne biblioteke, priredila ovu postavku.

Brižno i sa ljubavlju Desanka je čuvala stotine pisama i crteža koje su joj slali mališani. Među njima je i pismo u kojem se jedan učenik iz Kragujevca sa ovakvom molbom obraća velikoj pesnikinji: "U lektiri ću učiti ne znam koju neku Vašu pesmu. Za domaći zadatak znam da će biti analiza jedne Vaše pesme. Zamolio bih da mi vi analizirate jednu Vašu pesmu i da mi analizu pošaljete u pismu. Želeo bih da to tako bude urađeno da mogu da dobijem peticu. Najljubaznije Vas molim."

Posetioci će imati prilike da vide i rukopis prve knjige tada veoma mlade pesnikinje, "Pesme", koju je 1924. objavio čuveni srpski izdavač Svetislav B. Cvijanović, a naslovnu stranu radio tada takođe mladi karikaturista Pjer Križanić. Stihove je ispisivala krupnim i vrlo čitkim slovima, što se može videti iz rukopisa pesama slavnih zbirki "Tražim pomilovanje" i "Nemam više vremena". Zabeležila je i kako je nastala knjiga "Tražim pomilovanje": "Nisu me ni car Dušan, ni Zakonik prvi, naveli da tražim za ljude pomilovanje. Po prirodi sam sklona samilosti i voljna da je od silnih i srećnih tražim za nemoćne i nesrećne. Prelistavajući Zakon, iznenada i za sebe samu shvatila sam da ono što sam dugo mislila i osećala mogu najbolje izraziti suprotstavljajući se strogosti našeg prvog Zakonika. Dve preteranosti su povele boj: srednjovekovna surovost u kažnjavanju i pesnička popustljivost i shvatanje ljudske prirode... Za cara bi se mogla moliti jedino od Boga, al' zasad još nisam vodila diskusiju s njim. Ja sam cara pomilovala, što znači razumela ga, dozvolivši mu u završnoj pesmi da objasni neminovnost zakona i kazni".

Izložba je u katalogu propraćena nadahnutim tekstom vodeće pesnikinje Radmile Lazić, dobitnice Desankine nagrade 2003.

— S njom i s njenim stihovima poistovećivale su se generacije, i poistovećivaće se pokolenja. Otuda je ona u Srbiji više od pola veka paradigma poezije uopšte. To je i zato što je ona pisala tako kako je disala — ističe Radmila Lazić.


JA ZNAM KO SAM Za svaki intervju Desanka se pažljivo pripremala, o čemu svedoče i sačuvani koncepti za nekoliko razgovora: "...Dok pišem ne tiče me se ništa sem onoga što osećam. Beležim to onako kako nailazi: ne tiču me se pravci, škole, kritike... Najbliža su mi i najdraža dela, koja tek nastaju u meni. Uvek mi se čini da će pesma, koja će se tek roditi, biti najbolja... U pitanju kako se odnosim prema svom delu, skriveno je i zacelo pitanje kako se odnosim prema svom daru, mislim li da ga imam, verujem li da sam pesnikinja. Na njega ću vam odgovoriti stihom iz jedne pesme "Ja znam ko sam". Možda zato mirno stojim pred kritikom.

D. Bt. | 13.02.2013. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: