Dragoljub S. Ignjatović (1936—2006)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragoljub S. Ignjatović (1936—2006)  (Pročitano 9340 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Februar 22, 2011, 08:40:22 pm »

**

DRAGOLJUB IGNJATOVIĆ
(Bošnjane, 12.10.1936 — 2006)


istaknuti srpski pesnik i književnik

Istaknut, darovit pesnik i književnik Dragoljub S. Ignjatović rođen je 1936. godine. Premda je duže vreme izvan javne, naročito političke scene, decenijama je bio glavni ideolog i ujedno neformalni predvodnik beogradsko-srpsko-jugoslovenske (opozicione) ultralevice. S tih, u osnovi istih pozicija, bio je i ostao istaknuti, dosledan, originalan, oštar kritičar svih domaćih, državnih i društveno-političkih režima i sistema, počev od brozovskog, pa nadalje. Ali, pođimo redom.

Nakon završenog Filozofskog fakulteta (odsek književnosti i jezici), položenog profesorskog ispita i regulisane vojne obaveze, Dragoljub Ignjatović kao profesor srpskog (srpskohrvatskog) jezika, radio je u osnovnoj školi dve godine; prve godine honorarno, a druge je zamenjivao odsutnog nastavnika. Od 1964. do 1968. godine zaposlen je na mestu profesora književnosti u srednjoj školi — jednoj beogradskoj gimnaziji. Tada, usled novonastalih i rastućih političkih pritisaka, daje otkaz na ovo radno mesto. To, naravno, ima i te kakve direktne veze s njegovim sve češćim i žešćim kritikama vlasti, te otvorenom podrškom koju je pružao pobunjenim beogradskim studentima juna 1968. godine i kasnije. Zatim je oko dve godine bio bez posla. Potom se zaposlio kao naučni radnik — magistar književnosti i ekspert za dva strana jezika: ruski i francuski, u beogradskom Institutu za književnost i umetnost, odakle je 1996. godine otišao u starosnu penziju.

Od 1962. do 1969. godine Dragoljub S. Ignjatović je bio član redakcije beogradskih "Književnih novina", glasila Udruženja književnika Srbije (UKS). Krajem te godine, grupa od 5-6 članova redakcije, među kojima je bio i on, iz principijelnih razloga podnosi ostavku. Povodom poznatog slučaja pesnika Gojka Đoga, Ignjatović 1981. godine istupa i iz članstva u UKS. Tom prilikom je Zoranu Gluščeviću, tadašnjem predsedniku UKS, uputio znamenito protestno-kritički intonirano otvoreno pismo, koje objavljuje londonska mesečna revija "Naša reč" ("Our word") na našem jeziku.

Uglavnom, tih godina (dokle je bio član redakcije "Književnih novina"), Ignjatović ponajviše baš u njima, ali i u "Savremeniku", "Književnoj kritici", te u još nekim beogradskim listovima i časopisima, pored mnoštva članaka, pesama i prevoda, objavljuje i oko 200 prikaza knjiga poezije i (umetničke) proze domaćih i inostranih autora koje su tada štampane u SFRJ. Objavljeno mu je, od 1963, i dvadesetak predgovora i pogovora u knjigama drugih pisaca i pesnika. Tu bih, ilustracije radi, izdvojio zbirku "Indijanska polja", čiji je autor poznati južnoamerički (ekvadorski) pesnik Horhe i Kasa; roman ruskog velikana Maksima Gorkog "Gradić Okurov", kao i pogovor za roman (takode) ruskog pisca Koroljenka "Slepi muzičar".
 
Ovaj vrsni autor do sada je objavio četiri samostalne zbirke pesama: "Osvajači" (1966), "Lađe i lomače" (1970), "Soneti i katreni" (1982) i "Svetkovine" 1988. godine. Godine 1986. objavljuje i zapaženo prozno naučno-dokumentarno delo "Spomen na Ruvarca (studije i građa za istoriju)", u izdanju Instituta za književnost i umetnost. Ista institucija 1992. godine publikuje i knjigu (razgovora) Dragoljuba Ignjatovića "Sa piscima i piscima međuratnim", čiji naziv dosta govori i sam za sebe. Radi se o domaćim proznim i poetskim piscima, a od poznatijih tu su: Radovan Zogović, Eli Finci, Tanasije Mladenović, Erih Koš... Sa svima — s nekima i decenijama ranije — razgovarao je D. Ignjatović i to odmah stavio na papir, da se ne zaboravi...
 
Pored navedenog, Dragoljub Ignjatović je dugo i uspešno sastavljao i značajne naučne studije iz oblasti književnosti, istorije umetnosti i slično, koje su objavljivane po časopisima, zbornicima, kao separati... Dugo, naročito tokom poslednje decenije, ovaj naš pesnik i književnik permanentno je gotovo u potpunoj medijskoj blokadi — pre svega iz represivnih, političkih razloga. Gotovo jedini izuzetak u tom pogledu (bile) su "Književne novine" tokom 2003. i do decembra 2004. godine, tj., dok je urednik bio Predrag R. Dragić-Kijuk. Tada je D. Ignjatović u svojoj rubrici "Ogledi o suštinama" redovno publikovao svoje lepe i poučne eseje, iskazane uglavnom "ezopovskim" jezikom. Štampao je i dva svoja poduža prevoda — po jedan iz ruske i francuske štampe, političkog karaktera. Međutim, od decembra 2004. godine, paralelno s promenom redakcije, ni tamo — više (nikad) ništa.
 
Dragoljub Ignjatović ima i pet knjiga (literarnih radova) u rukopisu, za koje traži — čeka izdavača. To su:
 
1. "Prozne balade", pesme u prozi;

2. Zbirku pesama "Dnevničke pesme" — pisano iz dana u dan tokom NATO bombardovanja Srbije, mart-jun 1999. godine;

3. Prozni dnevnik "Iz dana u dan", o događajima (kod nas) tokom 1990—2000. godine;

4. Studiju o našim (Srbima-Hrvatima) istaknutim pesnicima između dva rata — I i II svetskog: "Umetnost u književnosti" i

5."Ogledi o suštinama"
 
Drugi pisci o Dragoljubu Ignjatoviću
 
Milo Gligorijević u umetničko-proznoj knjizi Slučjna istorija (Beograd, 1988), u glavi: "Bura u Beogradu", odeljak III: "Rasplet političke drame" (u redakciji "KN", 1969), str. 104—106, uzgred, sa simpatijom i razumevanjem, sažeto prati — izlaže (i) književnu, političku i životnu sudbinu Dragoljuba S. Ignjatovića od 1968. do 1974. godine; odnosno suđenja za (politički) verbalni delikt. Da se, najkraće, podsetimo: D. Ignjatović je tada, po navedenom osnovu, u Okružnom zatvoru Padinska Skela kod Beograda, proveo (kao sužanj) nekoliko meseci: od 16. decembra 1974. do aprila 1975. godine. Medutim, sve ovo je — sa raznih strana — dosta dobro poznato, pa se neću duže zadržavati.
 
Oktobra 2005. advokat Dragoljub Todorović objavio je, u Beogradu, zapaženu kritički intoniranu "Knjigu o Ćosiću", s podnaslovom "Dobrica Ćosić — prilozi za političku biografiju". Tu se na više mesta, na str. 98—99, 282—283 i 289, afirmativno govori o Dragoljubu Ignjatoviću kao — svojevremeno — jednom od Ćosićevih kritičara, i uopšte. Za autora ove dokumentarne knjige, D. Ignjatović je "čovek izrazito leve (političke) orijentacije, ali hrabar čovek i talentovan pesnik". Zatim (se), u istom tonu, nastavlja: "Februara 1974. na divčibarskom Filozofskom simpozijumu Kultura i revolucija govorio je (D. Ignjatović) odlično u kakvom (lošem) stanju se zemlja (SFRJ) nalazi sa vrlo ilustrativnim, zanimljivim, smeonim i upečatljivim primerima". Ubrzo nakon toga, usledio je — kao što znamo — za Dragoljuba Ignjatovića sudski-krivični progon.

U svojoj dokumentarnoj proznoj knjizi od 100 strana "Za ljudska prava — moje disidentske uspomene", objavljenoj ovde februara 1999, opširno opisujem vlastite susrete i razgovore — političkoliterarne sadržine, sa Dragoljubom S. Ignjatovićem tokom 1976—79. godine. Pominjem ga više puta, u sličnom kontekstu, i u knjižici "Desno i levo — četiri kontroverze stoleća", iz marta 1998. godine. Tomislav Krsmanović, ekonomista u penziji iz Beograda i predsednik NVO Pokreta za zaštitu ljudskih prava, krajem septembra 2004. godine objavio je dokumentarnu knjigu-zbornik "Kaznena psihijatrija 1975—2004 — Ko je ovde lud?", a krajem februara 2006. i drugo slično delo "Ljudska prava — crna rupa (Samoproždiranje države i nacije, borbe pobede, porazi, 1964—2006)". Uz brojne druge (domaće) žrtve raznoraznih oblika kršenja i nepoštovanja ljudskih prava, zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe i tome slično, u obe ove knjige na po više mesta pominje se i (verbalno) uzima u zaštitu i D. Ignjatović.
 
U beogradskom Časopisu za preispitivanje prošlosti "Hereticus" — glasilu Centra za unapredivanje pravnih studija (CUPS), broj 2/2005, objavljen je u rubrici "Dosije" — uz preštampane izvesne materijale i dokumente sa sudenja (1974) — odličan, afirmativan članak glavnog i odgovornog urednika, prof. dr Jovice Trkulje "Slučaj Dragoljuba Ignjatovića" o ovom vrsnom pesniku i književniku, pregaocu za ljudska prava i slobode.
 
Naredne, 2006. godine, Dragoljub S. Ignjatović puni 70 godina. Dobra, jubilarna prilika da se zasluženo obeleži i proslavi u našoj javnosti i mas-medijima.


Vladimir Marković | 123 people
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Februar 22, 2011, 09:08:38 pm »

**
Stihovi Dragoljub Ignjatović


TIBULOVE SVETKOVINE

Na izmaku je vihor, svetlost će poginuti.
U čas, u dan čiji se korak već čuje preko brvana naših,
Mesec će pasti u maglu,
Sunce će biti na putevima zime.
U čas čije se lice već vidi u krošnji čempresa,
crn oblak će nas otrovati.

Delijo lastooka,
stas svoj i hod labuđi
usmeri k meni: da se radujemo.
Ostavi svet, nek počiva u besmislu,
nebesa ljudska ostavi u jalovosti, u boji bezbojnoj.
 
Što će ti zabave po trgovima?
Zar lađe ne tonu, zar kuće ne gore —
za tvoju svilu i ćilibar, za narukvicu od slonovače?
Čemu veselja po dvoranama,
divlje gozbe, raskoš opijanja?
Koja li četa gine u šikari —
za tvoj osmeh, za tvoju igru,
za kap mirisa u viticama?
 
Ostavi svet, Delijo,
nek se traći po svojim putevima okovanim,
nek se davi u zidinama,
nek se raspinje u vojskama.

Još malo, svetlost će otići preko jezera,
u tuđu zemlju, tuđincima,
ostaviće nas dan:
slepe pod gluvim svodovima,
da nam je gorak hleb, i teška postelja.

Zato, okreni lice k meni.
Pred veče, dođi kao velika sjajna ptica,
kao šimširov šib: da se radujemo.
Ovde su livade pokošene i žito je sneseno,
plodovi zemlje mru već, prekrasnom snagom,
puši se njihova zrelina po stolovima.
Ovde su se, kao obrvom tvojom,
vode primirile i šume utišale,
i noći su prozirne:
vidljiv je lavež, čujan je san sitih jata.

Moja su polja prostrana, i staze široke,
moje je nebo toplo. Svetiljke mog doma
mirišu na krilo lastavičje,
imaju telo ranog proleća.
Sred mira, svetiljke zvone vitko. Delijo moja.
 
Poslužiće nas hlebom i sirom,
mleka će nam doneti, jabuka, i vence bosiljka,
pa ćemo, s frulašima, poći u dubrave,
podne da dočekamo, i veče ispratimo.
Devojke će nam grozd darovati,
mladići vodu s vrela, a u noćima —
gledaćemo lica usnule dece, i, s rukama na
vrelom lišću,
slušaćemo kako nam ljubav raste,
i šum naših usana, kao izdanak.

Okreni se, dakle, k meni. Ostavi svet
nek bije svoju ružnu bitku, metež ljudski —
nek vekuje uzaludno.
Ovde je Nada. Ovde je muškost moja, i tuga,
dobra kao oganj na trudnom putu,
ovde je ljubav naša, dubravska, i nežna,
kao kljun po žitu prosutom.

Ali nije. Brate moj daleki,
nit je u orahovoj ljusci — visina,
nit Istina — u pesmi ovoj, — tvojoj, i mojoj.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Februar 22, 2011, 09:08:46 pm »

**
Stihovi Dragoljub Ignjatović


KOMARIČKI VIR

U toj tajanstvenoj vodi, crnoj ko gavran,
oprah se. Senka mi potonu i osta,
ko plamen sveće, ko prestareli balvan,
lebdeć izmeđ mene i dna. Bog blagosta,

mnogoliki lepotan, branič grehom začete
dece, ljubimac žena, tu prikovan
vekovima, hvataše me, ko štene, za pete,
bedra mi, pazuhe ljubljaše, obradovan.
 
Sav dan, ja u toj začaranoj vodi.
Telo koje je Bog milovao, sa smrtnicima,
evo, večera, i smrtnicima godi
pa ga mame. Sam Blagosta u lancima,

u zemaljskoj vodi žedan voda nebeskih,
za trpezom — mira obeda fresknih.

 

VUCI

Kad bi kroz grad protrčali vuci,
usred podneva, siti, gorostasni,
ne hajeć ni za šta, bezopasni,
bez krvi na krznu i njušci...

Kad bi s mostova zaplivali
niz Savu, tamo gde su Karpati,
moralo bi sve da se vrati
gde je i počelo, kad besmo samo Slavi.
 
Moralo bi sve da se vrati.
Moralo bi ponovo da počne.
Al' ne konjanici, ni čete moćne...
Neveste, gajde, nenaoružani svati.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Februar 22, 2011, 09:11:32 pm »

**
Stihovi Dragoljub Ignjatović


VLAT

Vlat — prodor ka nebu.
Sva je nož, srdžba zelena.
Al i njoj, noću, grudi zebu
i muči je materinstvo semena.

Ona bi pod oblak da legne.
Ne liči li koren na zrak?
Bilo šta, ne može da pobegne,
ubija je nehajni korak.

Vlat je nebeski znak.
Telom — niko tako čist.
Dušom — niko tako lak.
Vlat. Ja, uz nju, list.

 

PESME SMRTI
 
I
Smrti, Stari Kapetane, kuda
s tom lađom? Jesi li izgubila smer
u mainskoj magli prekinutih disanja,
ili ti se u glavi muti od večnog posla, pipavog,
od presamićenog satiranja, ropskog, bez predaha?

Zdravo ti, veličanstvena lađo, utvaro iznad
mesečine. Čemu ti ime, kad nisi ni za tle,
ni za oblak, samo za ovu pesmu?
Budi onda drvo jabukovo, izmišljeno
za moju igru, u vrtu podvodnom, prozirnom,
sačinjenom od vena i ispljuvaka, čarapa,
dasaka, zdela, čireva, šuge i svake gadarije.
Obazri se, Smrti, sve što živi
smeje ti se, i tvoju lađu od bilja i minerala
upoređuje s praznom ljušturom raka.
Tvoja plovidba jeste oranje jedne te iste
brazde. Potonuće ti put. I nikad više
nećeš znati šta činiš, i zašto. I bićeš
besmislenija od plodova koje ubira


Izbor poezije Dragoljuba S. Ignjatovića priredila Gordana Simeunović
za časopis LJUDI GOVORE | glavni i odgovorni urednik Radomir Baturan
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Februar 22, 2011, 09:20:43 pm »

**
Stihovi Dragoljub Ignjatović


STEPA U GRLU

Ej, konji, konji, na kojoj litici podzemnoj
trepere vaše odrezane grive. Osvojen grad — naša grobnica.
A besmo velelepno sazidani na munji i glavi oborenoj,
i sve živo beše mi umna meta, a Vaseljena — vaša zobnica.

Da mi je da zaspim izmeđ humki stepskih miševa.
Da mi je kovilje, k'o nekad, čoveštvu da učim.
Il, ko jastrebu, da padnem međ dojke negovanih useva,
slasno, i da, razorno, spokojstvo i čoveka razlučim.

Da mi je niz stepske izmaglice da dozivam sebi druga,
k'o nekad, uzaludno i pesmovito, i pletenicama da se nadam.
Zemljo široka, pobediše te tesna mora. Pa, ko sluga
ženu, verno a podlo, sledim ovaj život — mržnju, i padam

iz ognja u ugarak. Ej, konji, konji, viti, zagasiti,
na kraju mozga — ima stepa: valja nam iz smrti rano poraniti.


Miodrag Sibinović VETAR U GRIVI : konj u poeziji slovenskih naroda — antologija —
Interpres • Beograd, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Septembar 28, 2011, 12:52:16 am »

*

SLUČAJ DRAGOLJUBA IGNJATOVIĆA (1974.)

Dragoljub Ignjatović rođen je 12. oktobra 1936. godine u Bošnjanima, od oca Svetomira i majke Drage, rođene Andrić. Diplomirao je i završio III stepen studija na Filološkom fakultetu u Beogradu. Književnim radom i esejistikom bavio se od šezdesetih godina XX veka. Član je Udruženja književnika Srbije i u tom svojstvu je učestvovao na književnim i filozofskim skupovima. Njegovi tekstovi se odlikuju dobrim poznavanjem predmeta o kojem piše i autonomnim kritičkim stavom o društvu u kome je živeo.

Ceneći njegov rad, organizacioni odbor IV Zimskih filozofskih susreta pozvao ga je da učestvuje u radu skupa na temu "Kultura i revolucija", koji je održan od 7. do 10. februara 1974. godine u hotelu "Divčibare" na Divčibarama. Organizatori skupa bili su Srpsko filozofsko društvo u Beogradu, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i časopis "Filozofija". Učestvujući u radu ovog skupa, Dragoljub Ignjatović je izneo svoje stavove o stanju i perspektivama tadašnjeg jugoslovenskog društva. On je argumetovao i obrazložio sledeće teze: 1) perspektiva tadašnjeg jugoslovenskog društva, voljom političkih upravljača biva stalno zadržavana na opasnoj tački akumuliranja kriza, koje pogoduju političkoj vlasti, 2) u sveopštem tavorenju imamo totalitarnu i nikom odgovornu političku vlast, 3) vlastodržačka birokratija je apologeta postojećeg nedemokratskog režima, 4) taj režim sistematski ograničava slobodu pojedinca, 5) stvaralačka inteligencija je suočena sa političkom akcijom koja nastoji da joj oduzme javne, legalne, građanske i stvaralačke slobode, 6) organizovanom zlu nasrtljive političke vlasti valja se suprotstaviti otporom: ili legalnom odbranom legalnih stvaralačkih sloboda, ili "carstvom ilegalne stvaralačke slobode, širokim prostorima podzemnog umetničkog delovanja".
 
Samo 26 dana nakon ovog istupa, Ignjatović se našao u pritvoru (3. marta), a okružni javni tužilac u Valjevu, Petar Pavlović, već 19. marta 1974. godine podigao je optužnicu protiv njega zbog toga što je u svom izlaganju "zlonamerno i neistinito prikazivao društveno-političke prilike u zemlji, osporavajući tok i tekovine revolucije, ulogu radničke klase i SKJ, osporavajući postojanje legalne građanske i stvaralačke slobode, predstavljajući vlast kao apsolutističku, a društveno-ekonomski trenutak kao stanje tavorenja". Okružni javni tužilac je zaključio da je Dragoljub Ignjatović učinio krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118. st. 1 KZ i predložio da se pred Okružnim sudom u Valjevu održi glavna javna rasprava. Taj sud je u sastavu: predsednik veća, Milorad Ristivojević, članovi veća-porotnici — Mića Smiljanić i Momčilo Bošković, 19. aprila 1974. godine presudio da je Dragoljub Ignjatović učinio krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118 st. 1 KZ i osudio ga na kaznu strogog zatvora u trajanju od tri godine i šest meseci.
 
Advokat optuženog Dragoljuba Ignjatovića, Srđa Popović, podneo je 18. aprila 1974. godine žalbu protiv presude Okružnog suda u Valjevu Vrhovnom sudu Srbije, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, zbog povrede krivičnog zakona, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. U svom odgovoru na žalbu Srđe Popovića izjavljenu u korist Dragoljuba Ignjatovića, javni tužilac je predložio Vrhovnom sudu Srbije da presudu Okružnog suda u Valjevu potvrdi, a žalbu optuženog Ignjatovića odbije kao neosnovanu. To je Vrhovni sud, svojom presudom 29. oktobra 1974. godine, i učinio, odbijajući kao neosnovane žalbe optuženog Dragoljuba Ignjatovića i njegovog branioca.
 
Ovo suđenje će ostati zapamćeno i po tome što je branilac u ovom predmetu, advokat Srđa Popović, kasnije i sam bio suđen za krivično delo "neprijateljske propagande", jer se "identifikovao sa tvrdnjama svoga branjenika".
 
Suđenje Dragoljubu Ignjatoviću je beočug u neprekinutom lancu represije i najgrublje diskriminacije političkih neistomišljenika u Srbiji. U to vreme omiljeni instrument za eliminaciju protivnika i slobodnomislećih ljudi bio je tzv. verbalni delikt. Najčešće pominjani u optužnicama i presudama vezanim za "delikt mišljenja" bili su članovi 118 i 133 Krivičnog zakona, kojima su kažnjavana dela "neprijateljske propagande" i "zlonamerno i neistinito prikazivanje društveno-političkih prilika u zemlji". Predviđena kazna je bila do 10 godina zatvora. Od početka 70-ih do sredina 80-ih godina broj optuženih za verbalni delikt je bio u porastu (kulminirao je u godini Titove smrti — 1980. godine, 500 osoba). Poslednja presuda za verbalni delikt izrečena je 1985. godine u procesu protiv "šestorice".

Proces Dragoljubu Ignjatoviću ilustruje klasičnu primenu odredaba Krivičnog zakona o "neprijateljskoj propagandi". Svaka kritika postojećih okolnosti u društvu proglašena je za notorno "neistinitu", pri čemu je bilo zabranjeno dokazivati istinitost inkriminisanih tvrdnji. Po mišljenju branioca Srđe Popovića, ovaj propis bio je svesno nejasan i neodređen, jer mu je cilj bio da ućutka svaku kritiku koja bi ličila na pozivanje na odgovornost. U tome je bilo, čak, neke logike i neke doslednosti: politička svrha slobodne kritike nosilaca vlasti je kontrola te vlasti, a utvrđeni propusti vlasti sankcionišu se na slobodnim izborima. Ako nema slobodnih izbora, ako se nosioci vlasti nalaze na svojim položajima "po istorijskoj nužnosti", ako nije moguće politički se organizovati i ponuditi alternativne kandidate za funkcije — čemu kritika? Kritika koja ne može da dovede do promena, nije konstruktivna, ona predstavlja "kritizerstvo". Ne mogu se pozivati na odgovornost oni koji odgovaraju samo pred istorijom. Takva kritika samo otežava ispunjenje njihovog istorijskog zadatka, ona je imanentno destruktivna. Zaključak je ispravan, problem je u osnovnoj premisi koja definiše samu prirodu te vlasti.

Mnogobrojnim presudama za verbalni delikt porušeni su mostovi koji su vodili ka modernoj i demokratskoj Srbiji, uskraćena joj je mogućnost uključivanja u zajednicu prosvećenih naroda. Otpočelo je gušenje intelektualne i društvene svesti, pretvaranje građana u podanike. Kritičko preispitivanje teorijskih shvatanja i njihovo korigovanje nije ostvarivano u akademskoj sredini u krugu stručnjaka, pred sudom nauke, već pred krivično-sudskim većem, u sudskoj dvorani i na partijskim konferencijama. Prebačene na teren diskusija u Savezu komunista i podvrgnute staljinističkom principu demokratskog centralizma — naučne rasprave su neretko završavale političkom osudom, koju su pratile dobro poznate forme udaljavanja iz nastave, sa fakulteta i sl. Kulturni i javni život postao je tada prepun "slučajeva", sudskih procesa, zabrana, političkih diskvalifikacija, crnih lista, spiskova podobnih i nepodobnih itd. Produbljen je jaz između oficijelne državne politike i nepoželjne kritičke nauke, što je sasvim izvesno označilo početak kraja rudimentarnih sloboda i kulturne demokratije.
 
Nažalost, potpuno je izostala šira, principijelna, javna reakcija na ovu represiju i grubu diskriminaciju političkog neistomišljenika. Više nego u slučaju suđenja Mihailu Đuriću (1972), Lazaru Stojanoviću (1972) i Ivanu Ivanoviću (1973), suđenje Dragoljubu Ignjatoviću je pratio potpuni muk medija, udruženja i ravnodušnost književnog esnafa. To je i razlog što je rubrika Dosije časopisa Hereticus posvećena suđenju Dragoljubu Ignjatoviću ostala krnja i siromašnija u odnosu na prethodne. Uprkos trudu i mnogobrojnim pokušajima, nismo uspeli da pronađemo inkriminisani tekst Dragoljuba Ignjatovića, niti reagovanja u tadašnjim medijima, niti proteste udruženja filozofa, književnika i Ignjatovićevih kolega.


Jovica Trkulja | Pravni fakultet, Beograd | Hereticus
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Oktobar 03, 2011, 09:17:23 pm »

*
DRAGOLJUB S. IGNJATOVIĆ
Beograd


SAOPŠTENJE NA TEMU "KULTURA I REVOLUCIJA"

Skup filozofa, sociologa i književnika, Divčibare 7—10. feb. 1974.1

Nije lako razlikovati suštinu i pojavu, razlučiti bitno od nebitnog. Nije lako, ne samo u vremenima budućim i u vremenima sadašnjim nego nije lako ni u vremenima prošlim, gde su sve činjenice manje-više poznate. Ima vremena koja ostaju zagonetna, ima epoha koje su nejasne, neodgonetljive, jer nikako ne uspevamo da pohvatamo niti njihovih suština, da prodremo do jezgra njihove biti.

Mi možemo dijalektički misliti samo donde dokle nam istorijska stvarnost to dopušta, dokle je dijalektika prisutna u istoriji. Dijalektika (istorijskog) postojanja jeste jedan od od zakona tog postojanja. Dijalektika (istorijskog) postojanja jeste i jedan od oblika energije tog postojanja. Zakoni, međutim, znaju da postanu ništavni, a energije da presahnu. U takvim trenucima, kad se to desi, kad se to dešavalo, misliti dijalektički znači — mleti u prazno i lagati.

Ali misao, ako je istinska, nema potrebe da izmišlja, ni da se kiti, ni da se igra skrivalica; nema potrebe da se poštapa veštinom, bilo kakva da je, ponajmanje perfidnom veštinom sholastike u dijalektičkom ruhu. Misao ima potrebe samo za svojom rečju, pa je i nalazi, neminovno, i kazuje, jednostavno.

Naš razgovor danas, pada u nezgodan čas. Sav duhovni život naroda manipulantski je usmeren ka rešavanju banalnih pitanja vlasti od danas do sutra i trošenja privređenog, takođe od danas do sutra. Perspektiva naše istorijske zbilje, voljom političkih upravljača, biva stalno zadržavana na jalovoj i opasnoj tački akumuliranja kriza, koja pogoduje postojećoj vladi, ali dovodi u pitanje opstanak kulture, onoga bez čega nema ni hleba ni vlasti.
 
Primitivna poljoprivreda, nekonkurentna idustrija, niska i sve niža produktivnost rada, inflacija, opadanje životnog standarda, pauperizacija širokih slojeva stanovništva, vrtoglavo bogaćenje manjine, konjukturni izvoz radne snage, nerentabilni uvoz kapitala, nerešeno nacionalno pitanje koje porađa šovinistički šverc svake vrste, siromašno i dezorganizovano zdravstvo, devetnaestovekovni školski sistem, nezaposlenost, masovna nepismenost, hiperprodukcija kriminala i delikvencije, korupcija, prostitucija, laž kao forma opštenja, falsifikat kao forma informisanja. Tako stoje stvari. To nije ni nikapitalizam, ni socijalizam. To je, prosto rečeno, jedno patvoreno tavorenje na samom dnu evropske poluvarvarske civilizacije, sa tendencijom najvarvarskije alternative.
 
Mi imamo, danas, vlast totalitarnu, nikome odgovornu, vlast koja liči na nekakvu ženu koja samu sebe oplođuje nakazama, stalno otresajući ih se i odričući, u grčevima, ali uzaman. One, te njene nakaze, ostaju uz nju, motaju joj se oko nogu i ruku, opsedaju mozak, i truju je, iznakažuju i nju, i sve što je pod njenom dominacijim.
 
I evo, vlast, tj. država, i umetnost, došle su danas, u ovoj napaćenoj zemlji, u oštar sukob. Pojavni elementi tog sukoba naglašeno su vidljivi: indeksi imena književnika, filozofa i sociologa čije se knjige ne smeju štampati, zabranjivanje prodaje već objavljenih knjiga, suđenja književnim i filmskim ostvarenjima, bunkerisanje filmova, proskribovanje slikara, izbacivanje po državu tzv. nepodobnih ljudi iz škola, fakulteta, izdavačkih preduzeća i časopisa... Objektivno posmatrano, međutim, nemamo se čemu čuditi, i nemamo se rašta buniti!
 
Zašto se nemamo čemu čuditi? Zato, najpre, što je sukob vlasti i umetnosti sasvim prirodna pojava, naročito u poslednja dva veka, a zatim zato što, napadajući umetnost i stvaralačku inteligenciju, vlast pokušava da skrene pažnju i buntovnu energiju masa na slepi kolosek. Da na svetu postoji samo: na jednoj strani vlast, a na drugoj strani umetnost, one ne bi imale razloga za spor, šta više — one bi se divno slagale: vlast bi garantovala umetnosti sigurnost i povlašćenost, a umetnost bi darovala vlasti, zauzvrat, lepotu i uživanje, razbibrigu. Ali, na svetu, pored vlasti i umetnosti postoji još što-šta, a najvažnije je ono treće — sam život, i to ljudski život, život ljudi koji žive i rade i na čijem radu počivaju i vlast i umetnost. Zbog toga trećeg, zbog rada ljudskog — vlast i umetnost i jesu u stalnom i nepomirljivom sukbu. Čovek i njegova sudbina, narod kao sveukupnost kulture i budućnosti — dovode u sukob vlastodršca i umetnika. Istu pojavu, čoveka, vlastodržac i umetnik, svako sa svoga stanovišta, drukčije posmatraju, drukčije vide, i drukčije na nju deluju. Vlast pretvara čoveka u rugobu, u kukavičluk, u spazmu koja ždere da bi proizvodila i reprodukovala se, a govori mu, ulagivački i podlo: divan si, hrabar si, gospodar si svoje sudbine. Umetnost zna da čoveka naslika ružnim, ropskim, prljavim od straha i podaništva, ali da mu, baš tako, kaže pravu istinu — da može uistinu biti i divan i snažan i slobodan. Vlast javno govori: "Čovek je naše najveće dobro, čovek je veličanstvenost", a tajno zna svoje znanje (i sprovodi ga) — da je čovek marva kojoj treba bič. Umetnost javno govori — da je čovek u marvu sateran, da je hiljadu bičeva izmišljeno da marva i ostane, i javno govori svoje veliko tajno saznanje — da je čovek božansko biće koje će se svog božanstva domoći, ili sve u sebi, i oko sebe, zauvek uništiti. Vlast (razume se, vlast odrođena od čoveka i naroda) nikada nije znala da iziđe na kraj sa dve stihije drage umetnicima: sa stihijom čovekovog nezadovoljstva životom koji živi, i sa stihijom čovekove nasušne potrebe za lepim. Vlast je, zbog toga, uvek, pokušavala da se izvuče uz pomoć surogata: davala je hleba i igara. I uspevala je u tome, ali za kratko. Obarale su je pobune i kultura, pobuna kulture, tj. revolucija.
 
A zašto se, objektivno posmatrano, nemamo rašta buniti? Zato što vlast, danas, ovde, vodi protiv umetnosti i sve stvaralačke inteligencije, reklo bi se, već dobivenu bitku, dobivenu unapred. Od toliko mnogo načina pobune protiv postojećeg — u našoj književnosti, danas, kao da nema nijednog. Znači li to da pobune, u suštini, nema uopšte, pobune kao objektivnog stanja stvari? Svakako da ne znači! Ako ni zbog čega drugog, po zakonima života kao nezaustavljivog kretanja — pobuna je prisutna u glavama ljudskim. Naša društvena svest, danas, mada niska, stihijna i stvaralački neproduktivna, buni se protiv svoje nizine i protiv uzroka svoje nemoći, sadržanih najvećma u prostorima ekonomskim (eksploatacija) i prostorimapolitičkim (manipulacija). Znači da je naša književnost danas, sa izutetkom nekoliko hrabrih i čovečnih, velikih dela, koja će sutra spasaviti čast svih nas, ispod nivoa i inače niske društvene svesti. Ona lovi, a ulovljena je. Hoteći da bude saznanje i viđenje čovekovog otuđenja u istorijskom i egzistencijalnom smislu, književnost je postala slika tog otuđenja, njegova banalna posledica. Mehanicizam, infaltilizam i naivizam jesu, žalosno, tri njena jedina inspirativna izvora, čak tri njena jadna cilja. Mehanicističko shvatanje života razume svet kao nekakvu tamnu komoru u koju neka zla, nesazajna ruka ubacuje ljude da se tu, u toj tami, komešaju i sudaraju, slepljuju i odlepljuju, da mese od sebe samih groteksne voštane figure. Infatilno shvatanje života znači svojevrsno dovijanje slabića: nekako već jeste, govore oni, a kako jeste nije važno, tj. između zla i dobra, istine i laži, tiranije i slobode, između tih čekića i nakovnja — valja, po svaku cenu, biti prevejan i ravnodušan, biti prisutan a šeret. Naivizam kategorički zahteva: što blesavije delo — to umetničkije. On vaskrsava religiju jurodivizma. Na ceni su ništi duhom, na ceni je bežanje u idiotizam, ali ne u prost i klinički idiotizam, nego u idiotizam "učen", i "talentovan". Otkud sve to? Odgovornost pred onim što dolazi postaje neizdrživa. Zato književnost ovih naših 80-ih godina ovog našeg veka sve više počinje da liči na odvratnu književnost bel-epoka: na nejak svet, odgovor je, nejaka umetnost. Zato naši umetnici danas jesu vešti šegrti, koji nikad neće postati majstori, jer imaju ruke, ali ne i glavu. Pesnici pišu za pesnike i pokojeg kritičara. Književni život uveliko nalikuje na nekakav porodični čopor, neprobojan spolja, a samoživ iznutra. Pesma je uveliko postala fotografija iz života tog čopora, šifra ili lozinka potrebna samo članovima čopora i samo za njih smisajno shvatljiva. Nema, međutim, ničeg jadnijeg od fotografija u porodičnom albumu neke beznačajne porodice koje više nema među živima, u vrsti.

Pogled na njih rađa neko hladno gađenje, neku nepodnošljivu lucidnost. One na veoma surov način potvrđuju prvi zakon sveta: iz nečega biva nešto, iz ničega — ništa.
 
Prava opasnost, međutim, po kulturu i čoveka nije tu, u prostorima književne transendencije. Prava opasnost je na jednom drugom terenu, širem i dubljem. Uništena je, danas, masovna baza naše kulture. Polovina radno i umno najsposobnijeg stanovništva je izvan zemlje, a ona druga polovina koja je u zemlji srozava se, zbog toga, iz dana u dan, rapidno, na najniže nivoe golog egzistiranja ili malograđanske tuposti, pa nema ni kad, ni kako, ni zašto da čita. Do zagušljivosti je sužen krug dejstva i ono malo stvaralačke inteligencije, koja neće da bude ni jurodiva ni idiotska. Ali ni tu nije kraj. Vlastodržačaka birokratija, budući da je tikva bez korena, i da se plaši svega i svačega, svake senke, svakog šušnja, kao neki teški zločinac koji samog sebe progoni, ta birokratija, rešena da u korenu satre sve što je stvaralačko, istovremeno, i upravo da bi to postigla, daje zeleno svetlo, izvodi na političku pozornicu gomile medio-kriteta i poluidiota, zahtevajući od njih da viču na sav glas. Hosana i Aleluja... Staljinizam, jer o njemu se, danas, i ovde radi, u oblasti ideologije kulture i umetnosti — nije ništa drugo do ogoljeno i besramno vaspostavljanje u Evropi davno likvdirane institucije dvorskog pesništva, jedne, dakle, feudalne institucije, koju je buntovni 19. vek, buržoasko-proleterski, temeljno zbrisao sa lica zemlje. Od vremena Homera do naših vremena postoje tri tipa pesnika: pesnik lutalica, pesnik družine (ratničke, buntovničke), tj. pesnik naroda, puka (po krčmama, vašarištima, konačištima, seobama, zbegovima, bojištima) i dvorski pesnik. Pesnik lutalica ne odgovara nikome do svom talentu i svojoj umetnosti: on je nepatvoreni larpularist. Pesnik družina, pesnik puka stavlja svoj talenat, svoju umetnost u službu pokreta(ratničkog, narodnooslobodilačkog, buntovničkog, revolucionarnog). Ovom tipu pripadaju, mahom, najveći pesnici čovečanstva. Dvorski pesnik stavlja svoj talenat, svoju umetnost u službu poretka, pod noge vladajućoj oligarhiji, kasti ili klasi, u njenom nastojanju da uspostavi i održi sistem rada, reda i vere u postojeće institucije.
 
Na dva, svima poznata primera — pokušaću da objasnim razliku između pesnika pokreta i pesnika poretka. Kad se Lenjin obraćao Maksimu Gorkom — on je od njega tražio da svoje stvaralačke snage stavu u službu revolucionarnog boljševičkog pokreta. Kad se tom istom Gorkom, kasnije, sa istim zahtevom obratio Staljin — on je od njega tražio nešto u suštni sasvim suprotno: da bude glasnogovornik, lakirčik jednog kontrarevolucionarnog poretka, poretka temidorske reakcije, svirepe vlasti državnobirokratskog finansijaskog kapitala. Drugi primer: kad se i zašto ubio Majakovski? Ubio se onda, baš onda, kad je shvatio da mu nije dopušteno da bude pesnik revolucionarnog komunističkog pokreta, nego da se od njega traži da slavi poredak reda i rada obnovljenog ruskog velikodržavlja. Rečju, staljinizam, kao kontrarevolucija, nastoji danas, na našem tlu — da pesnike pokreta pretvori u pesnike poretka, a ako mu to ne pođe za rukom — da ih duhovno i fizički likvidira.

Valja mi podsetiti vas: reč, sama po sebi, bespomoćna je. Sa njom se može svašta činiti. Sa njom se svašta i čini olako, osiono, ravnodušno, lažno, podlo, ubilački. Ali nikad nekažnjivo. Jer reč je moćna posle, kad minu oni koji su živeli uz nju i sa njom, a nisu je poštovali ni voleli.

Danas, da ponovim, što se stvaralačke inteligencije tiče, radi se o tome — da joj se oduzmu javne, legalne stvaralačke slobode. Nećemo dramatizovati! Organizovanom zlu koje nasrće sleduje organizovani otpor. Ne bude li mogućan, sleduje pojedinačan otpor. Zlu, u svakom slučaju, sleduje otpor. Dva su puta: ili legalna odbrana legalnih stvaralačkih sloboda, ili carstvo ilegalne stvaralačke slobode, široki prostori podzemnog pesničkog delovanja.
 
Kad neko ljudstvo, društvo, u određenom istorijskom trenutku, dođe do bezizlaza ili do opasnog stanja opšte krize svega koje se jedino može razrešiti najskupljom cenom žrtvovanja života, gubitka slobode, odricanja od mnoge ljudske sreće, onda je za taj bezizlaz, za tu tragičnu cenu čupanja iz besmisla najviše kriv onaj ko najviše zna. A najviše zna inteligencija, prvenstveno stvaralačka.
 
Kako izbeći tu strašnu epohalnu krivicu? Šta učiniti da budemo ono što moramo biti — znalci sveta i njegova obnova? Prosvećivati narod? Ne! Hiljadu i dvesta godina istorija prosvećuje ovaj narod, i to kako žestoko i krvavo. Ako se ničemu nije naučio ni prosvetio, mi tu nemamo šta da tražimo. Kasno je! Danas, narod, ili je spreman ili nije. Sve što je od istorije valjalo uzeti — uzeto je! Nama ostaje da mislimo kritički. Istinito i nepokolebljivo, uvek, i uvek shodno datim okolnostima.
 
Uzaludna je, međutim, i legalna i ilegalna stvralačka sloboda, ako ne postoji umetnikova tajna stvaralačka sloboda. Pišući o Puškinu 1921. godine, nekoliko meseci pred svoju smrt, Blok je izgovorio ove reči: "...Puškina... uopšte nije ubilo tane Dantesa. Njega je ubio nedostatak vazduha... Mir i sloboda. Oni su neophodni pesniku za oslobođenje harmonije. Ali i mir i slobodu takođe oduzimaju. Ne spoljašnji, nego stvaralački mir. Ne detinju slobodu, ne slobodu da se liberališe, nego stvaralačku, tajnu slobodu. I pesnik umire zato što ne može više da diše, život je izgubio smisao." Da, život je izgubio smisao!
 
Da bi poezija imala smisla, da ne bi bila besmislena, prvo, mora imata i sam život, istorija ne sme biti besmislena ni u svom trajanju, ni u svojim ciljevima. Inače, čemu misao nad razvalinama bića čovekovog? Čemu umetničko delo u lažnom svetu? Igre, umetnosti, nauke, filozofije — bore se za čovekovu dušu. Omeđuju je pesimističkim i optimističkim utopijama, odgonetaju je revolucionanim doktrinama i kontrarevolucionarnom praksom. A ona? Ona ostaje nepokretno zablenuta u svoje sopstveno čudo i tuđa su joj čudesa sveta. Ostaje zagonetna, kao kamen koji je težak i tvrd i više ništa. Da li je čovek sve što je mogao da učini — već učinio? Da li su velike i nužne knjige već napisane? Ne nosimo li svi mi koji stvaramo i hoćemo da stvaramo u utrobama svojim — unapred — mrtvorođenčad? Možda. Narod više ne gruva kao stihija, nego razjeda kao rđa. Promena te njegove istorijske suštine u tesnoj je vezi sa jednom drugom, takođe suštinskom promenom: narod nije više tvorac materijalne i duhovne kulture, nego potrošač robe koju je proizveo. Ljudi se ponašaju, ljudi mog naroda, kao bube u bari. Bara će da presuši za dan ili dva, ali bube to ne znaju, i — muvaju se, sudaraju, proždiru, pare... Šta je to što uništava? Ima više istorijskih oblika stvarnosti: stvarnost uoči rata, stvarnost posle rata, stvarnost građanskih sukoba, stvarnost uspostavljene klasne ravnoteže, stvarnost dominacije jedne klase, stvarnost ekonomskog prosperiteta, stvarnost ojačanih državno-pravnih ili državno-policijskih institucija, itd. Mi živimo stvarnost poraženih socijalističkih revolucija. Nalazimo se na granici dva sveta, oba nemogućna. Jednog, kapitalističkog, kojem je nemogućno dalje da postoji; i drugog, socijalističkog, kojem je nemogućno da se rodi. Tekovine Oktobarske revolucije, koja je koliko pre pedeset godina uistinu potresla svet, tako su temeljno i detaljno likvidirane — da tu revoluciju već prihvatamo kao jednu kariku u lancu prevrata koji su za poslednja dva veka pomerali Evropu levo-desno. Ona za nas, danas ima isti istorijsko-saznajni značaj, kao Spartakov ustanak, ili ustanak Žutih turbana u Kini, ili jakobinska diktatura. Težnja našeg poslednjeg narodnooslobodilačkog rata, prvenstveno seljačkog, da se produži i preraste u socijalističku revoluciju (vlast radničko-seljačkih veća, naoružani industrijski proleterijat, izbornost i opoziv svekolikog činovništva, ekonomska i politička jednakost, apsolutna javnost rada svih službi, likvidacija stajaće vojske i policije, dogovorno-planska privreda) — tako je drastično anulirana da taj rat ima za nas, danas, isti iskustveni značaj koji ima i Gupčev seljački ustanak, Timočka buna ili bitke na Ceru ili Kajmakčalanu.
 
Na početku smo. Istorija je stala. Pesnikovo gušenje o kojem govori Blok — ne zaudara li to lešina istorije?! Onaj koji ima uho da čuje kako trava raste i kako nadolaze vode, i kako tutnje buduće bitke, ima uho, ali kao da nema više šta da čuje... Kad ugasne istorija, pesnik se okrene životu, okrene svoje lice ploti i prirodi, pa vidi: jezde oblak i ptica, izbija vrelo, buja list, njiše se klas pšenice, i devojka grli mladića a žena dete. Vidi: u jezgru je — tiho, mirno, vedro; pucanja, prelom i prelomi dešavaju se u kori i korenju, u tkivu i plodu.
 
Mladi pesnik Miroslav Maksimović ispevao je stih: "Menjači sveta trunu u sobama". Neka mi oprosti pesnik za oštru reč: ovaj njegov lepi stih je laž. Istina jeste — da mnogi menjači sveta trunu, ali po grobovima i tamnicama, i istina jeste — da mnogi menjači sveta ne trunu, nego rade. Uostalom, "Istorija se još nije odlučila" na koju će stranu!

8. februara 1974.


1 Ovo je govor zbog koga je Dragoljub Ignjatović osuđen na tri godine i šest meseci zatvora zbog "neprijateljske propagande". U istoriji pravosuđa prvi put je zabeleženo da je osuđen i njegov branilac, advokat Srđa Popović.


BELEŠKA O PESNIKU

"Za slobodu, za svaku vrstu slobode, u bilo kom društvu, potrebni su hrabri i odvažni. Oni tu slobodu svojim žrtvovanjem osvajaju."
                                                     
                                                                                                                                             Dragoljub S. Ignjatović


Dragoljub S. Ignjatović je rođen 1936. godine.
 
Za saopštenje koje je izneo na Divčibarama 8. februara 1974, na naučnom skupu filozofa, sociologa i književnika Jugoslavije, Dragoljub Ignjatović osuđen je na tri godine i šest meseci zatvora zbog "neprijateljske propagande".

Zahvaljujući zalaganju nemačkog nobelovca Hajnrika Bela, koji je u to vreme bio predsednik svetskog PEN kluba, pušten je iz zatvora posle godinu dana. Naime, u to vreme Tito je bio nominovan za Nobelovu nagradu za mir i nije mu išlo u prilog da u zatvorima drži pesnike. Ali zabrana javnog istupanja ostala je na snazi.
 
Kada je osuđen pesnik Gojko Đogo, Dragoljub je istupio iz Udruženja književnika.
 
1979. godine, sa grupom intelektualaca pokrenuo je časopis "Časovnik", koji je ubrzo zabranjen.
 
Književna grupa "Danas", u kojoj je učestvovao, pokrenula je prvi samizdat.

Devedesetih godina prošlog veka, u vreme "događanja naroda", uputio je otvoreno pismo Slobodanu Miloševiću i Vorenu Cimermanu, tadašnjem ambasadoru SAD u Beogradu.
 
Potom je napustio književnu scenu i nastavio da stvara u osami. Jedino što je u tom periodu objavljivao bili su "Ogledi o suštinama" u "Književnim novinama" od 2002. do 2004.
 
Dragoljub S. Ignjatović je radio kao profesor i stručni saradnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.
 
Pisao je eseje, književnu kritiku poeziju. Bavio se i prevođenjem.

Objavio je knjige pesama: Osvajači, 1966, Lađe i lomače, 1970, Soneti i katreni, 1982. i Svetkovine, 1988.
 
Umro je 16. novembra 2006. godine u Beogradu.


Priredila Gordana Simeunović, Beograd




LJUDI GOVORE
ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST I KULTURU
godina 3 | proleće — leto 2010 | knjiga 3 | sveska 8 i 9
Glavni i odgovorni urednik Radomir Baturan
Toronto, Kanada
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 06, 2012, 12:54:23 am »

*
Dragoljub S. Ignjatović, pesnik i književni kritičar, ultralevičar, priseća se svojih zatvorskih dana i progona


GODINE KOJE JE POJEO ZABORAV

Imao sam tremu dok sam se spuštao strmom ulicom Husinskih rudara na Karaburmi, radničkom predgrađu. Deset godina nisam se sreo sa Dragoljubom Ignjatovićem, pesnikom i književnim kritičarem. On se, još pre penzionisanja, nekako osamio. U njegovom slučaju tvrdnja da je samoća najbliži rod smrti nema značaja.

U vlažnom stanu, u suterenu, Dragoljub me dočekuje istom onom srdačnošću kakvu je ispoljio i kada smo se upoznali pre tri decenije. Telefoniram nažem zajedničkom prijatelju Dragomiru Olujiću, i on u prvoj rečenici pita kako Dragoljub izgleda. Ote mi se odgovor — ''konzervirano", a Dragoljub, uz smešak i klimanjem glave, potvrđuje da sam blizu istine.

Pesnik Dragoljub Ignjatović naučio je na samoću. A sve je, u stvari, počelo? u Valjevu, na Divčibarama, kada je 6. februara 1974. godine na skupu filozofa Dragoljub održao govor u kome se osvrnuo na ''prilike i neprilike u našem društvu, i na satiranje duha i morala''. Govor je bio nadahnut, pesnički, sa metaforama, ali i sa jasnim porukama. On je tražio slobode, da se duše ne truju partijskim pretnjama i zabranama.

Nekoliko dana kasnije, kada su se, po redu, prvo javili tadašnji dežurni za?šitnici "lika i dela Josipa Broza Tita" i ''vodeće uloge partije u društvu", po nalogu okružnog javnog tužioca u Valjevu Petra Pavlovića, Ignjatović je uhapšen "zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo neprijateljske propagande iz člana 133, stav 3 tadašnjeg Krivičnog zakona SFRJ".

Koliko su Vas držali u pritvoru?

Sećam se toga kao da je danas bilo. Veće sudije Ristivojevića u Okružnom sudu u Valjevu osudilo me je 9. aprila na kaznu od tri godine i šest meseci strogog zatvora zbog "neprijateljske propagande". Izrečena mi je i mera bezbednosti — zabrane istupanja u javnosti i sredstvima javnog informisanja u trajanju od dve godine nakon izdržane ili oproštene kazne.

Tadašnja jugoslovenska štampa Vas je označila kao "državnog neprijatelja i izdajnika". Na tom procesu stradao je i Vaš branilac, beogradski advokat Srđa Popović.

Javni tužilac je u završnoj reči tražio da mi sud izrekne najstrožu kaznu, mislim da je ona bila limitirana na 15 godina strogog zatvora. Na predlog javnog tužioca, predsednik veća nije mi dozvolio da kažem svoju odbranu u završnoj reči. Sa suđenja je udaljio i mog branioca, advokata Srđu Popovića. On je tokom postupka pokušao argumentovano da dokaže da sam u svom govoru na Divčibarama iznosio istinu. Srđa se pozivao na statističke podatke o proizvodnji, prosečnoj zaradi, dakle sve što je bilo nesporno. Hteo je da dokaže da ono što sam iznosio nije netačno i da onda nema ni zakonskog osnova za optužbu. Ipak, posle izricanja presude ukinuli su mi pritvor do njene pravosnažnosti.

Koliko je robije dobio Vaš branilac?

Opštinsko javno tužilaštvo u Valjevu optužilo je advokata Popovića zbog krivičnog dela širenja lažnih vesti, koje je iznosio kao branilac u mom procesu. Presudom opštinskog suda u Valjevu osuđen je na godinu dana zatvora, uz meru bezbednosti zabrane vršenja poziva advokata. Presudu je potvrdio i Okružni sud u Valjevu, ali je u postupku vanrednog preispitivanja, Vrhovni sud Srbije ovu presudu preinačio i uslovio izvršenje kazne. Bila su to vremena u kojima se drugačije mišljenje od onog koji je imala partija kažnjavalo zatvorom, progonima svake vrste.

Otišli ste u zatvor...?

Vrhovni sud Srbije je početkom septembra 1974. godine potvrdio presudu Okružnog suda u Valjevu. Na izdržavanje kazne u KPD u Zabeli otišao sam 17. decembra te godine. Do Požarevca me je odvezao svojim kolima Vlada Mijanović. U Zabeli je, osim mene, u to vreme bilo još najmanje 30 političkih zatvorenika. Naš tretman u zatvoru bio je pod strogim režimom, smatrani smo opasnijim po društvo od višestrukih ubica i nasilnika.

Izašli ste iz Zabele sledeće godine?

Početkom 1975. godine Jugoslaviju je posetio nemački kancelar Vili Brant. Sa njim je, kao član delegacije, došao i nobelovac, pisac Hajnrih Bel, koji je bio tada i predsednik svetskog PEN kluba. Oni su insistirali kod predsednika Josipa Broza da me pusti iz zatvora. U to vreme Tito je bio nominovan za Nobelovu nagradu za mir i nije mu odgovaralo da u zatvorima drži pesnike. Bio sam zaista iznenađen kada su mi krajem marta zatvorski službenici saopštili da moram hitno da napustim zatvor, jer su dobili takvu direktivu. Na neki način, bilo me je sramota da izađem iz zatvora u kome zbog istih ''grehova'' robija još najmanje 30 ljudi. Tražio sam da i njih momentalno oslobode. Na kraju su mi predočili da oni postupaju isključivo po presudama i odlukama o pomilovanju i da ne mogu u zatvoru, mimo tih odluka, nikog ni da prime, niti da zadrže, ako im je istekla kazna, ili je na drugi način ukinuta. Tako sam 30. marta pušten iz zatvora, a da to nisam ni primetio.

Zabrana javnog istupanja i ćutnje ostala je na snazi?

Ne samo te dve godine, već mnogo duže. Odmah po hapšenju, dobio sam otkaz u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu, u kome sam imao stalno zaposlenje. Po povratku iz zatvora bilo je nemoguće, sa takvim statusom koji sam imao, dobiti bilo kakav posao u školi, u nekoj naučnoj ustanovi, jer u to vreme privatnih preduzeća nije ni bilo. A od nečeg se ipak moralo živeti. Dugo nisam mogao da dobijem posao. Vratio sam se ponovo u Institut za književnost i umetnost, na veliko zalaganje akademika Predraga Palavestre, tadašnjeg direktora Instituta i Milenka Matickog, koji je molio svuda po svetu da utiču na vlasti da me ne proganjaju. Meni je bilo neprijatno da se vratim na ovaj posao, ali sam prihvatio nakon što mi je advokat Srđa Popović savetovao da ne odbijam zaposlenje, jer bih vlastima mogao biti sumnjiv da dobijam pomoć iz inostranstva i mogli bi da me proganjaju kao stranog plaćenika. U Institutu sam samo formalno bio u radnom odnosu. Primao sam platu.

Anatema sa Vas nije skinuta izlaskom iz zatvora, ili ponovnim zaposlenjem?

Ako mislite da sam mogao da objavljujem pesme, književne kritike, svoje poglede, to je u Jugoslaviji u to vreme bilo nezamislivo. Početkom septembra 1979. godine, Mihailo Mihailov, Momčilo Selić, Milovan Đilas i ja pokrenuli smo časopis "Časovnik", u kojem smo objavili svoje priloge. Štampali smo ga na geštetneru, tiraž je bio viže nego skroman, jedva 500 primerka, namenjenih našim poznanicima i intelektualcima. Nakon što se saznalo za časopis, u "Politici" je protiv nas započeta kampanja, za koju sam mislio da će se završiti našim linčovanjem. Očekivao sam višgodišnju robiju. Neočekivano, umesto da nas privedu istražnom sudiji Okru?žog suda u Beogradu, uhapšeni smo i privedeni dežurnom sudiji za prekršaje. Kažnjen sam sa mesec dana zatvora, Đilas je kažnjen novčano, a Momčilo Selić samo ukoren! Mihailov je već bio u Americi. Kaznu sam izdržao u Padinskoj Skeli.

Kada je Selić dobio robiju?

Moma se osećao postiđen što je dobio opomenu, a ja zatvor. On je čestit čovek, arhitekta po obrazovanju. Verujem da su ga tom prilikom spasili uticaj i ugled njegovog tasta Mome Markovića i njegovog brata Draže Markovića. Posle kraćeg vremena je objavio jedan tekst protiv partizana, hvaleći četnike. Onda je uhapšen i osuđen na osam godina strogog zatvora. U Zabeli je, srećom, proveo samo dve godine.

Da li ste, posle drugog hapšenja, mogli da objavljujete?

Takva mogućnost nije ni teoretski postojala. Moja zbirka pesama "Soneti i katreni" bila je u planu izdavačkog preduzeća "Prosveta" za 1974. godinu, a potom i za 1980. Recenziju je napisao akademik Palavestra, ali rukopis nije štampan. Početkom 1982. grupa pisaca, koji su takođe bili disidenti, misleći ljudi i stvaraoci, pokrenula je samizdat. Književna grupa zvala se "Danas''. Bili su tu Ivan Ivanović, Spasoje Šejić, Novo Šćekić, Marinko Arsić Ivkov. Moja zbirka pesma "Soneti i katreni" štampana je u ediciji "Rukopisi". Štampali smo kod Save Todorova, u skromnom tiražu od po 300 primeraka, koji su bili namenjeni književnoj kritici, jer smo pokušali da naše rukopise zaštitimo, makar i na ovaj način, od mraka, propadanja i uništenja. Naša edicija nije predstavljena od kritike u državnim medijima, ali su se listovi, poput "Mladosti" i "Studenta", odvažili da ih "preporuče pažnji čitalačke javnosti'' kao vredna književna ostvarenja. Meni se činilo da se društvo, polako, počinje privikavati na drugačije mišljenje, ali je onda, 1984. godine, došlo do hapšenja levičara u Olujićevom stanu i sudskog procesa šestorici, na čelu sa Mijanovićem.
 

NE KAJEM SE

Da li ste posle "događanja naroda'' dobili šansu da Vaši rukopisi budu štampani?

Ne, ne, ne. Znate, ja sam po uverenju ultralevičar i takvo sam uverenje imao celog svog života. Možda me je to i održalo u životu, čeličila me ta misao. Kada je došla Miloševićeva vlast, na scenu su došli drugi, koji su služili i prethodnim režimima i vladarima. Moje vaspitanje, moral i ponos nisu mi dozvoljavali da nudim rukopise moralnim prostitutkama, da me upisuju u svoje partije, služe se mojim životom, sudbinom i znanjem, zarad svojih promocija. Sećam se svog života bez gorčine i ozlojeđenosti. Prihvatio sam to kao svoj izbor i — ne kajem se i ne žalim zbog toga.


KRATKO PAMĆENJE
 
Pesnik Dragoljub Ignjatović je početkom osamdesetih bio značajna ličnost tadašnje stvarnosti. Njegove pesme nisu mogle da se pročitaju čak ni na književnim večerima, ali su, u samizdatima, kružile zemljom. U to vreme poštovali su se oni koji su imali kuraži da se odvaže, da javno kažu, odu u zatvor i ne cmizdre. Danas je pesnik Ignjatović skoro zaboravljen. Olo? iz Udruženja književnika Srbije, siguran sam, veruje da je on davno umro. Ili je, barem, za rukovodstvo umro. Eh, da je kojim slučajem rođen u boljem narodu, njegovo ime bi se izgovaralo sa strahopoštovanjem.

 
Milovan Brkić | magazin-tabloid
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Jun 07, 2013, 03:26:30 pm »

*
IN MEMORIAM


DRAGOLJUB IGNJATOVIĆ
(1936—2006)


Oproštajni govor Momčila Živojinovića

Prisutni zbore,

u svojoj neprestanoj igri i razgovorima sa smrću, onda kad je došao čas da se suoči sa beskonačnim, učinio je to s osmehom na licu i otišao od nas pesnik i usamljeni pobunjenik. Ostavio nas je osuđenik na građansku smrt i unutrašnju emigraciju, koji bi, da je živeo u Tacitovo vreme, bio nazvan "poslednjim Rimljaninom".

Umro je komunista-anarhista, srpski anarhista-komunista, dabome.

Umro je ateista, doduše pravoslavni ateista, čijem se društvu u Komaričkom viru radovao i sam "Bog Blagosta, zaštitnik grehom rođene dece".

Umro je spartakovac, stari kordiljerac, jakobinac, sankilot i boljševik u isto vreme.

Umro je pesnik revolucije.

Umro je Verkov, Ivin, Pejčin i Jasnin otac.

Umro je moj prijatelj Dragoljub Ignjatović.

Za njega neangažovan umetnik, ako je umetnik, ne postoji i takvu umetnost ne priznaje, isto onako kao što ne priznaje da postoji razlika između proze i poezije.

Taj uvid potvrđuje svojim perom ispod kojeg izlaze samo pesme, bilo da je reč o književnoj kritici, esejima, kratkim pričama ili političkim, otvorenim, javnim pismima.

Javnih nagrada i priznanja nije bilo, niti je moglo da ih bude. Uostalom, sve što mu je trebalo to su "komad hleba, krčag vode i knjiga". Ali... dobio je priznanje koje niko drugi dobio nije: pismo lektorke pred penzijom u kojem mu se zahvaljuje što je imala čast i sreću da pročita njegov rukopis, studiju o "Otkrovenju" Rastka Petrovića, čije "čitanje je unelo radost i vedrinu u sivilo njenog posla, jer za sve godine lektorskog rada činilo joj se da čita jednu te istu knjigu i jedan isti tekst".

Dragoljub Ignjatović, ta "Stabljika divljeg ovsa, spremnog za umiranje", nije bio samo pesnik revolucije nego i revolucionarni pesnik.

On nije čekao da vreme i događaji skinu sa istorijske pozornice one koje je on u svojoj umetničkoj imaginaciji i vidovitosti već skinuo, nego je tu umetničku istinu i javno saopštavao.

Tako on, kao član uredništva Književnih novina, krajem 1967. i početkom 1968. godine, dolazi u sukob sa SKJ i Josipom Brozom.

Prisutan je u svim događanjima na Filozofskom fakultetu: od studentske pobune 1968, preko štrajka glađu, do ponovne pobune zbog hapšenja i osude studenata na robiju.

Bez njega ne može da prođe ni suđenje "trockistima".

Govori na savetovanju filozofa i književnika na Divčibarama. To je bila "javna kritika socijalizma kao staljinizma, to jest kao antihumanizma i antikulture". Tada, na Divčibarama, on, vođen distihom iz svoje pesme "Ćele-kula": "pljuni glavu u kotaricu — bojna truba nihilizma", reši da stavi glavu na panj (opet njegova igra i razgovor sa smrću) i reče komunistima kako oni sami znaju "da su tikva bez korena i da se zato boje šušnja i vladaju onako kako vladaju, onako kako jedino i može da vlada manjina nad većinom: lažju, prevarom i nasiljem".

Usledilo je hapšenje, pa suđenje — ne samo njemu, nego i njegovom advokatu Srđi Popoviću. Od tada počinje njegovo "robijanje po zatvorima i robija na Slobodi".

U pismu Hajnrihu Belu uzima Tita za metu — rezultat, Broz ostaje bez Nobelove nagrade za mir.

Nakon izlaska iz zatvora, u Aranđelovcu, opet na savetovanju filozofa, drži govor i produbljuje svoju kritiku sa Divčibara. Ovog puta u pomoć priziva i Filipa Višnjića, koji "prvo prebira misli po nebu, pre nego što spusti svoj strašni pogled na zemlju".

Učestvuje u razgovorima srpskih i hrvatskih opozicionara koji bi, da nisu presečeni ubistvom advokata Jovana Barovića 1979, možda doprineli mirnom raspletu jugoslovenske krize.

Uređuje Časovnik, prvi samizdat u SFRJ. Opet zatvor.

Prvi podiže glas protiv hapšenja pesnika, pisca Vunenih vremena, i u znak protesta istupa iz članstva u Udruženju književnika, podstiče održavanje protestnih skupova na kojima čita svoju "vunenu pesmu" — "Veliki vrač".

Posle zverskog ubistva Danila Milinčića, pred Saveznim javnim tužilaštvom podiže javnu optužnicu protiv vrhuške tadašnje SFRJ i upozorava na opasnost od izbijanja građanskog rata, čije sprečavanje čini nužnim suđenje navedenim glavarima — njima četrdeset jednom na broju.

U istrazi montiranog procesa protiv "šestorice" odbija da svedoči pred istražnim sudijom — neće s Udbom ni da razgovara.

Kad se u Srbiji "desio narod" i kad se govorilo da Srbija ima "novog vožda", 1989, ne ustručava se da tom "voždu" uputi otvoreno pismo u kojem ga proročki upozorava da je on "vođ samo jednog tragičnog i opasnog privida", da bi mu na kraju osporio i legitimitet.

U jalovoj nadi da može da doprinese obustavi krvoprolića, novembra 1991. piše ambasadoru Vorenu Cimermanu, posle čega odlučuje da zaćuti. Piše, ali ne objavljuje. "Ćutanje mudrosti jeste pobuna protiv vladavine gluposti." Presedan je učinio jedino u saradnji sa prijateljem, objavljujući u Književnim novinama od 2002. do 2004.

Njegovo razočaranje u ljude proteže se i u budućnost: "Ja više nemam vere u buduće ljude. Nemam vere u strahotnu masu žena koje će roditi strahotnu masu mesa i kostiju, strahotnu masu ljudi budućnosti. Oni nemaju prilike da budu bolji od nas. Oni neće moći biti ni kao mi: prinuđeno zli, predumišljajno prazni, pustošni i lažni. Oni mogu biti samo gori od nas. I oni će biti gori od nas".

Nošen ovako jako izraženim tragičnim osećanjem života, njegov pobunjeni um suočava se sa porazom, strahotnim saznanjem da "istina do koje dolazi Pobunjeni um, istog časa se pretvara u ključ za parajlisku bravu". Saznanje s kojim se teško miri: "Čovek je biće vaseljenske usamljenosti koje žudi životnoj samoći".

Ali tu ne prestaje njegovo rvanje s istorijom, jer on je pesnik revolucije koje su "sve do jedne istovremeno proklete i blagoslovene", kome je "vaseljena zobnica", koji razgovara sa smrću i opet se rve sa beskonačnim, sa besmislenim, s istorijom, koja je jednako besmislena kao smrt, jer je najčešće samo kasapnica: "trubin jek i konjsko saplitanje, prosuta jetra, ko detelina. I to je sve".

Ali... tu je i "u oblak zagledana, žena koja srp uzima s klina".

Uistinu, međutim, njegov osmeh na licu s kojim me je sačekao kao da je govorio: "Smrt ili poraz! Šta misliš?" Ili je, pak, samo otišao od nas:

"Oplodiv zagonetku tajnom — nežno i zauvek".
| Republika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: