|
Angelina
|
 |
« Odgovor #1 poslato: Februar 25, 2011, 04:39:59 pm » |
|
** NAŠI NAJMLAĐI PISCI I
Jedan mali uvodNaša najmlađa generacija pisaca, i onih u pripovetci i onih u drami, pokazuju jednu naklonost pesimizmu do sada sasvim nepoznatom u našoj književnosti. Njihove se knjige zovu ovim neverovatno kobnim imenima: Bespuće, Pod životom, Živi mrtvaci, Golgota, Pod žrvnjom, i sve te knjige imaju tendenciju da dadnu jednu veliku tragičnost rušenja i bespuća, i jednu očajnu poeziju nemoći i nirvane. Stihovi naših najmlađih pisaca, u kojima na žalost nema onoliko umetnosti i talenta koliko u nekim od pomenutih knjiga sa gornjim naslovima, dopunjuju taj tamni ton i to sasvim pedantno. Ja ne pamtim da je ikada jedna generacija u nas videla tako crno oko sebe, i ne nalazim tome nikakva drugog razloga osim u godinama tih pisaca.
Ne pitam da li je ta crna nota — jedno dobro ili jedno zlo. U našem društvu nije, izvesno, ni malo gore nego pre, i ako se šta promenulo, promenuli su se samo pisci: oni pre nas tražili su u njemu druge stvari, a ovi danas nalaze u njemu ono što traže. U doba najviših političkih prevrata u ovoj zemlji, u doba rušenja ustava i rušenja prestola, u doba kada je ceo život tekao u samoj prestonici, i kada su se vratolomno rušile i stvari i karakteri, srpski su pripovedači begali u selo, i tada je cvetala vedra i nasmejana naša seoska idila i opisivala je na dugo i široko orgije u kućama naših Kalča. Ništa u srpskoj pripovetci nije ostalo što bi onima koji dođu posle nas dalo sliku te tragične periode koja je obuhvatala dve poslednje decenije života u prestonici.
Neka današnja najmlađa generacija traži i opisuje ono što joj je drago. Celo je pitanje u tome nalazi li ona ono što traži, i zna li da opiše ono što nalazi, i da to opiše s dovoljno talenta. Što je najgore za jednog pisca, to je nemati talenta, to je njegova fatalnost i njegov porok, i to je ono jedino što mu se ne može oprostiti. Kakav život on sebi bira i kakve motive on voli, to je njegova stvar, i ni jedan kritičar ne sme to diskutovati bez velike diskrecije. Za naše najmlađe ljude među piscima, samo kao interesantnost, vredi pomenuti kolika je ta njihova naklonost da u životu traže samo negativne i crne strane, i da ih vole da vide bez svake primese dobrog i radosnog, i da ih opisuju sa težnjom da se o svemu dobije što bolniji i svirepiji utisak. Mora se odmah reći da već ima ako ne nekoliko knjiga, ono nekoliko stranica kojima se to lepo uspelo.
Ima odista nekoliko ljudi među tim najmlađim koji pokazuju talenta. Ima ih dva-tri koji pokazuju sasvim ozbiljno, i to sme čovek da kaže ne strahujući ako ga ko uhvati za reč. Kao takve navešću vam odmah dvojicu, dva mlada i darovita čoveka, lepo obrazovana za svoj posao, koji su dosta gledali i videli, Veljka Milićevića i Vojislava Jovanovića.
Veljko Milićević najjači je talenat od svih koji su došli u priči posle Stankovića, Ćipika i Kočića, i koji je već pokazao sve nade da ćemo u njemu imati romansijera koji se odavna očekuje, i koji je, najzad, već napisao dve-tri duže novele, od kojih pominjem naročito Bespuće: novelu punu lepote stila i opservacija duše, lep pokušaj za suptilnu analizu jednog nevrastenika, jednog od onih naših đakelja na strani koji se upropastiše gledajući povazdan drugome u karte, i dobujući prstima po prozoru kakve velike kavane, ne osećajući kako vreme ne prolazi pored njega nego preko njega, i koji od života, u koji on nije smeo da uđe kao u ledenu reku, nije za njega ostalo drugo sem straha i odvratnosti. Ova je novela izašla u nekoliko brojeva S. K. Glasnika pre tri godine. Otada Veljko Milićević nije ništa napisao, živeći u Parizu ili utamničen u Soufflet-u, i bojati se da ne pođe tragom junaka iz svoje novele, Gavre Đakovića, blaženog pomena. Naš istorijski Soufflet je davao Đakoviće i to više od jednog i ostavio je svoj deo u svakom od nas, i to onako besno i tragično kako su žderali ljude Zolini rudnici i železnica u Žerminalu i Ljudskoj Životinji.
Vojislav M. Jovanović dao je jednu dramu iz beogradskog života Naši sinovi, za koju se u našim književnim krugovima drži da je jedna od najboljih realističkih pozorišnih stvari koje imamo. Ona je rađena veoma ozbiljno. Meni je ona, više nego ijedna stvar iz života beogradskog, dala iluziju života u prestonici, toliko bezmerno bogatog i neiskorišćenog u našoj literaturi. Zatim je pisana književnije nego ijedna druga stvar, a to nije bilo odveć teško. Manje nego ijedna druga naša drama, ona ide za tim da iskorišćuje one čisto pozorišne efekte, tradicionalne i profesionalne. Ona je nezavisna od svakog uticaja, i pisac je imao talenta da pobeleži najneposrednije od sveg onog što protiče i gura svakodnevno po kaldrmi i prašini njegovog mesta.
Pored onih mana koje ima ova drama, ima ih nekoliko koje su vrlo uočljive, ali su one take vrste da se o piscu može reći isto toliko dobrih stvari koliko i njegovim vrlinama, a ja ću to reći u narednom članku.
Nije ništa ako knjiga ima i ozbiljnih pogrešaka. Za knjige, kao i za žene, nije ništa kad se kaže: ona ima mana; zlo je kad se kaže: ona ima jednu manu. Politika, 26. maj 1908. II
Jedan nov dramski pisacVojislav M. Jovanović, Naši sinovi, komad u 4 čina, 1907.
Ova povest naših sinova, to vam je cinizam u svojoj ekstazi, jedna zluradost u celom njenom patosu . . . Kada se na kraju četvrtog čina spusti nad ruševinama jedne nesrećne srpske porodice pozorišna zavesa, vi se smejete. Ova drama, inače puna katastrofa, to je jedna neobično vesela knjiga o neobično žalosnim stvarima . . . Ona je tako vesela da se vi smejete čitajući je, smejete se gledajući je i smejete se još jednom pričajući o njoj nekome ko je još nije čitao ni gledao. Zatim i onaj ko je vama govorio o njoj, i on se smejao . . . Međutim to je tragedija cele jedne porodice, i još više: tragedija cele jedne generacije, jer je u Našim sinovima reč o našim sinovima.
Ova vas tragedija indignira zato jer je tragedija, a u njoj nema dobrote koje ima u svakoj tragediji. Tragičnost je uvek u tome što zlo odnese pobedu nad dobrim; to i jeste ono što čini da u jednoj tragediji, više nego igde, ima one čovečanske lepote koja je najveća od sviju: lepote srca i milosrđa. U ovoj tragediji naših sinova nema trunke srca; ona je puna cinizma koji je svestan svog efekta i koji se mnogo dopada sam sebi.
Zola je bio ponekad rado moralist, ali uvek takav kome je bilo pravo zadovoljstvo govoriti o nemoralnim stvarima; pisac naših sinova je opet jedan dobar sin koji ima veliko zadovoljstvo što u njegovu dramu ulaze naši sinovi onakvi kakvi su, i kakve je on našao u nesrećnom gnezdu pukovnika Ostoje. Nema tu ni trunke bola što je to tako, ni trunke saučešća ili protesta. Pisac Naših sinova je isto tako "naš sin" kao i oni drugi, makar bio i pisac, i makar bio bolji od svih naših sinova . . .
Da nije i on "naš sin", on ne bi ono što je najžalosnije okretao na smešno, i u ovoj tragediji ne bi bilo one vesele i razdragane pozadine. To kod pisca nije slučajno. To je odlika naših sinova i naše generacije. U varoši gde živi pukovnik Ostoja sa njegovim tićima, svet se šali vrlo mnogo i više nego igde, i tu ima ceo svet šaldžija, i ljudi koji su samo to, i kojima je to učinilo mnogo usluga. Na sve se prave dosetke i onde gde bi srce zaplakalo i gde bi se čovek najmuževnije indignirao, tu padaju najsrdačnije šale i najlepše dosetke. Veliki i plodni osećaj gneva i indignacije zamenjen je vrlinom malih i polovnih ljudi: džumbusom i teranjem žege. Od te ciničnosti jedne blazirane generacije pati i ova knjiga koja je veoma duhovita ali koja je bez svakog srca i milosrđa.
Vojislav Jovanović, pišući žalosnu povest naših sinova, znao je to veoma dobro; to je jedan od onih pisaca koje ne treba poučavati jer oni znaju sve ono i onoliko koliko znaju njihovi kritičari. Ali se mogu da prevare ili da budu prevareni. Vojislav Jovanović je imao nameru da dadne jednu oporu, realističnu dramu; i on pada u one kojima je za opservaciju jednako interesantna teza i antiteza, i belo i crno, i dobro i zlo, po onoj hegelskoj: najlepše zvezdano nebo koliko i najprljavije jato muha. On je prikazivao život onako kako teče: pomešan i protivurečan. Zato u Našim sinovima smešno ide sa tragičnim, najcrnje sa najbeljim, bez odvajanja i bez razaznavanja. Kao takvo, ovo je delo izvesno najuspelije, i vi se čudite do koje je mere pisac mogao da izdrži nepomičnim to veselo i ironično lice govoreći o pogibiji i bezdni naših sinova.
Ali kada se zavesa spusti na te porušene živote, i kada se poslednji pozorišni utisak počinje da kristališe u jedan deo života na koji opominje, onda ova tragedija gubi. Eto tu se ovaj pisac prevario. Onaj ton, vedar i nasmejan, opominje da život naših sinova nije nesrećan i koban nego samo razuzdan i smešan. Ova tragedija ne hvata za srce i ne ujeda za dušu, ona je vesela, i zato postaje bezlična. Tako kada Risti trgovcu na Savi dolazi njegov nekadašnji drug, Hercegovac koji govori crnogorski, koji je od bogataša postao opštinski poslužitelj, a koga je upropastio isti Rista, scena je dirljiva, tragična. On donosi jabuku Ristinoj sinovici za njen prsten, kao što je obećao; karuce koje je bio isto tako obećao kad se rodila, ne donosi, veli, jer ih nema. Tu ima jedan drugi bolan trenutak. Odmah zatim taj čovek, koji je jedva dočekan na sceni gde bi bio usamljen u principu dobra, otkriva se kao nekadanji lopuža i državni haramija. Jovanović žrtvuje sve svome realizmu. Ovaj momenat gde je mogla da na scenu pane jedna suza, izgubljen je. Smeh je nastao opet odmah zatim, i to razdraganiji nego igde.
To odsustvo saučešća i taj krajnji smisao priče o našim sinovima, promašen je. Ali je promašen samo kao utisak. Inače, srećom, cela drama urezuje se dobro u dušu, i gnezdo pukovnika Ostoje ostaje jedna nesrećna kuća koja nema svoga domaćeg ognjišta ni intimne radosti; kroz čiju trpezariju i spavaću sobu kao da prolazi glavna ulica ili carski drum; kao kuća na kojoj nikad nisu zatvoreni ni vrata ni prozori, i u koju zaviruje ceo svet. To je jedna od onih porodica koje stanuju na ulici. Otac je glupak, majka alapača, a deca mangupi. Svet oko njih, to je jedno društvo problematično po svome moralu, i očajno po svojim naravima, i strašno po svojoj konverzaciji. Lena, u belom atlasnom libadetu, alev-fesu i tepeluku, sa dijalektom, izvanredno je izražen tip jedne trgovačke matrone. Gile, Rajko, sinovi pukovnikovi, mnogo su jače izraženi od druge dece. Oficiri i gospođice sa prstena, unakaženi su jednom ironijom vrlo dobrog posmatrača i dijalektičara. Baba Jovana je lep i zdrav tip Paraćinke, najsimpatičniji tip od svih drugih.
Inače je to društvo neverovatno i fatalno, i o kojem se nije možda ni moglo govoriti bez sveg ovog cinizma kojim je govorio g. Jovanović. Život ovog društva, to je jedna mlatnjava i jedno klaćenje od praznog do pustog, od zla do goreg. Naši sinovi nisu tu gori od svojih očeva: jedni vrede koliko i drugi. Pitanje je samo u razlikama između dva poroka ili dve fatalnosti.
Neću da prepričavam ovu dramu koju treba da pročita svako ko ima književnog smisla, ili bar književnog interesa. Na stranu sve ono što u njoj nedostaje, ona ipak predstavlja jedan događaj u našem pozorišnom životu po silini svog realizma, i po lokalnoj boji, i po vrlo pažljivoj književnoj obradi. Da je još u ovoj tragediji naših sinova viđen bio taj svet i s lica i s naličja, a ne jednostrano i samo s naličja, da su ovi bedni ljudi pokazani za časak i u onim trenucima kada i najgori ljudi ipak pokazuju da su stvarani po obrazu božjem; da na svima mestima nije cinizam bio ovako isključiv, ja ne bih umeo naći reči kojima bih se nahvalio ove knjige jednog veoma darovitog i inteligentnog mladog pisca.
Nesreća je sva što nije u njoj dva-tri puta zakucalo veliko srce čoveka koji sažaljuje i pati, i što se na ovim stranicama ne vidi krvav trag kojim je prošao bol jedne duše pune saučešća. Politika, 3. juni 1908.  Jovan Dučić
Sabrana dela
Jovana Dučića IV
Moji saputnici
književna obličja
prikazi i beleške • članci
Beograd — Sarajevo 1989. |
