sledeća tema »

[Angelina]

*

MILOVAN VIDAKOVIĆ
(Nemenikuće, 1780 — Pešta, 28.10.1841)

Milovan Vidaković (Nemenikuće, 1780 — Pešta, 28. oktobar 1841) je bio srpski pisac, smatra se za začetnika srpskog romana i jednog od najčitanijih srpskih pisaca svoga vremena. Bio je protivnik Vukove reforme.


ŽIVOT

Rođen u selu Nemenikuće pod Kosmajem. Detinjstvo je proveo bez škole, idući za ovcama i kozama, uz oca, imućnijeg, ali nepismenog seljaka. Jedini duhovni uticaj vršila je na njega epska narodna tradicija. U toku Kočine krajine 1787—91. živeo je prvo u zbegu, a zatim sa ocem i ostalim seljanima beži u Srem. Otac se uskoro vraća, ostavivši ga rođacima u Irigu. O svojoj mladosti, selu, Kosmaju i begu ostavio je kasnije opširan zapis. U Irigu je pošao u školu, a učio je i trgovinu. Preživeo je katastrofalnu irišku kugu 1795/96. Ginaziju je završio u Segedinu, Temišvaru i Novom Sadu, filozofiju u Segedinu i Kežmarku, gde je bio upisan i na prava. Za vreme čitavog školovanja Vidaković se izdržavao podučavajući mlađe đake. Uz školska znanja njega interesuju i jezici. Naučio je latinski, nemački, mađarski i pomalo francuski. Bio je školski drug, a kasnije i blizak prijatelj, Dimitriju Davidoviću, koji je, tokom školovanja, bio pod snažnim Vidakovićevim uticajem koga je smatrao za svog mentora.

U jesen 1817. postavljen je za profesora srpske gimnazije u Novom Sadu, kojoj će uskoro zatim na čelo stati Pavle Josif Šafarik. Zbog neke afere otpušten je 1824. Otada je živio kao privatni učitelj, u Temišvaru, Sremskim Karlovcima i Pešti. Veći deo života proveo je u besparici. Poslednje godine svoga života proveo je u Pešti. Kod njega na stanu su svi srpski đaci imali smeštaj. Sahranjen je na srpskom groblju u Pešti; nadgroni spomenik mu je o svom trošku podigla Matica srpska.

DELA

Vidaković je bio vrlo plodan pisac i verovatno najčitaniji srpski autor svoga doba. Pisao je pesme, spevove i romane, a pisao je (ali nije dovršio) i autobiografiju koja je objavljena tek posthumno. Na Vidakovićevo stvaralaštvo uticaj su ostvarili srpsko epsko pesništvo, istoriografski rad Jovana Rajića, zatim dela Pavla Solarića i Atanasija Stojkovića i dela mnogih nemačkih romanopisaca niže književne vrednosti.

Najpoznatiji je kao romanopisac. Iako nije prvi pisac romana (pre njega su se u ovoj, tada još u srpskoj sredini novoj formi, ogledali Atanasije Stojković i Nikola Šimić) on je već samom obimnošću svog opusa sasvim izrazita pojava na književnoj sceni tog doba. Prvi se romanom profesionalno bavio i utvrdio ovu vrstu književnosti kod Srba ostavivši za sobom čitavu školu pisaca koji su se ugledali na njega. Za uzor su mu služili nemački romani popularne književnosti.

Birajući pustolovne i egzotične teme, Vidaković u svojim delima teži da razonodi, ali ujedno ne odustaje od namere da vaspita, te su njegovi romani puni moralnih i životnih pouka. Jezik njegovih dela je izveštačeni rusko-srpski i zbog njega će imati najviše problema sa nastupajućim mladim piscima romantičarske provenijencije.

I pored toga što mu je Vukova kritika uništila reputaciju pisca, Vidakovićevi romani ostali su među najčitanijom prozom na srpskom 19. veka, a poslednja izdanja pojavila su se na osavremenjenom jeziku između dva svetska rata.

Najpoznatija dela su mu "Usamljeni junoša" (1810), "Velimir i Bosiljka" (1811), "Ljubomir u Jelisijumu" (1814, 1817, 1823), "Siloan i Milena" (1829), "Putešestvija u Jerusalim" (1834), "Pesn iroičeska" (1839) i "Selim i Merima" (nedovršeno, 1839). Napisao je i prvu biografiju Dimitrija Davidovića ubrzo nakon Davidovićeve smrti 1838. godine. Napisao je i jedan udžbenik latinskog jezika kao i više poetskih dela.


ZANIMLJIVOSTI

Prve književne kritike u Srba napisao je Vuk Stefanović Karadžić na Vidakovićeve romane Usamljeni junoša i Ljubomir u Jelisijumu u kojima je žestoko napao njegov, po Vukovom mišljenju, izveštačeni stil.

U manastiru Tresije održava se svake godine manifestacija "Dani Milovana Vidakovića", između Ivanjdana (7. jul) i Petrovdana (12. jul).


SPISAK DELA Originalni sastavi

• Istorija o prekrasnom Josifu (spev; Budim, 1805)
• Usamljeni junoša (roman; Budim, 1810)
• Velimir i Bosiljka (Budim, 1811)
• Ljubomir u Jelisijumu (u tri knjige; Budim, 1814, 1817, 1823)
• Mladi Tovija; pripovetka u stihovima (Budim, 1825)
• Kasija Carica (Budim, 1827)
• Siloan i Milena Srpkinja u Engleskoj (Budim, 1829)
• Ljubezna scena u veselom dvoru Ive Zagorice, pripovetka iz srpske istorije (1834)
• Putešestvije u Jerusalim (spev; Budim, 1834)
• Gramatika srpska (Pešta, 1838)
• Pesan istoričeska o Sv. Đorđu, u stihovima (Novi Sad, 1839)
• Selim i Merima (nedovršeni roman; Novi Sad, 1839)
• Smesice: 10 raznih članaka (Pešta, 1841)
• Istorija srpskog naroda, po Rajiću (u 4 knjige; Beograd 1833—37)
• Avtobiografija Milovana Vidakovića, Glasnik Srpskog učenog društva 1871,30

PREVODI

• Ljubav k mladoj Muzi Srpskoj (s latinskog; Pešta, 1812)
• Djevica iz Marijenburga (s nemačkog; 1836)
• Blagodarni otrok (s nemačkog; Budim, 1836)

  
Literatura
 
S. Vasiljev, Bibliografija Milovana Vidakovića, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, 1932 2—3.
P. Popović, Milovan Vidaković, Beograd 1934.
J. Kašić, Jezik Milovana Vidakovića, Novi Sad 1968.
J. Deretić, Vidaković i rani srpski roman, Beograd 1980.
 J. Deretić, Istorija srpske književnosti, Beograd 1983.
 
sr.wikipedia

[Angelina]

*

MILOVAN VIDAKOVIĆ


Milovan Vidaković je rođen 1780. godine u Nemenikućama, u Šumadiji. Zbog rata 1788. prebegao je sa porodicom u Ugarsku. Najveći deo svog života proveo je u Pešti, kao profesionalni književnik i domaći učitelj. Jedno vreme bio je profesor Novosadske gimnazije.
 
Vidaković je počeo poezijom religioznog karaktera i na biblijske teme. Ipak, tek njime je srpska književnost dobila romansijera u pravom smislu. Sledbenik Atanasija Stojkovića, autora prvog srpskog romana Aristid i Natalija (1801), Vidaković je marljivo i ambiciozno pisao uglavnom pseudoistorijske romane, oslanjajući se kao i drugi njegovi savremenici na Istoriju Jovana Rajića. Ono što je Stojković zasnovao u svom romanu, sentimentalizam kao poseban stilski pravac, idealizujući prirodu, selo i porodični život, sa patetikom i izraženom poetičnošću, Vidaković je razradio i razvio u svojim romanima, dajući im nova svojstva. Svojim junacima u romanima, uglavnom poznatim istorijskim ličnostima iz srednjeg veka, on je davao svojstva ljudi svoga doba, o čemu je pisao i Vuk Karadžić u kritikama Vidakovićevog književnog postupka. Po svemu sudeći, kako inače književni hroničari i ističu, Vidaković je sledio tradiciju viteških, avanturističkih, ljubavnih i moralističkih romana, povlađujući najčešće ukusu čitalačke publike. Ipak, najveći uticaj na njega izvršili su Dositej Obradović i Atanasije Stojković. On nije bio samo rado čitan pisac, nego je imao i svoje sledbenike u dugom periodu, sve do Sterije, Atanackovića i Jaše Ignjatovića.
 
Vidakovićeva prva pesnička knjiga, spev Istorija o prekrasnom Josifu (1805), doživela je osam izdanja. Napisana je u desetercu i kazuje legendu o Josifu. Veću slavu postigao je Vidaković romanima Usamljeni junoša (1810), Velimir i Bosiljka (1811), Ljubomir u Jelisijumu, u tri dela (1814, 1817, 1823), Kasija carica (1827), Siloan i Milena (1829), Ljubezna scena na veselom dvoru Ive Zagorice (1833) i nedovršeni roman Selim i Merima. U njima se Vidaković oslanja na poznoantički ljubavni i na barokni viteški roman, ali se prepoznaju i elementi sentimentalističkog i pedagoškog romana XVIII veka.
 
Fabule Vidakovićevih romana smeštene su u srpski srednji vek, u doba Milutinovo, Dušanovo, despota Đurđa Brankovića i despota Stefana Lazarevića. Među njegovim književnim junacima su Dušan, Uroš, Vukašin, Marko Kraljević, ličnosti iz istorije i narodne epike. Izuzetno popularni i čitani, njegovi romani su imali po više izdanja. Stiče se utisak da su pisani lako i bez velikih književnih ambicija.
 
Pored Istorije o prekrasnom Josifu, Vidaković je objavio sledeće spevove: Mladi Tovija (1825), Putešestvije u Jerusalim (1834), Pjesn proičeska o svjatom velikomučeniku Georgju (1839). Njegovu nedovršenu Autobiografiju, otkrio je, trideset godina posle Vidakovićeve smrti, 1871, Stojan Novaković. Koliko kazuje o jednom periodu piščevog života u Nemenikućama, pre odlaska u Ugarsku 1788, toliko i o njegovom književnom postupku, stilu, jeziku i vremenu.
 
Vidaković je objavio i druge radove: Istorij slaveno-serbskago naroda (1833—1837), rađenu prema Jovanu Rajiću, Gramatiku serbsku (1838), kojom se još jednom suprotstavio Vuku Karadžiću i njegovoj reformi jezika i pravopisa, zatim nekoliko članaka i pesama u svesci Smesice nove (1841).
 
U žestokim polemikama koje su dvadesetih godina XIX veka vodili Jovan Hadžić i Vuk Karadžić, a zatim Milovan Vidaković i Vuk, nije poražen samo klasicizam nego i predromantizam koji se, kako o tome piše Milorad Pavić, "definitivno utopio u romantizmu".
 
Vidaković je zastupljen u antologijama Mladena Leskovca, Miodraga Pavlovića, Zorana Gavrilovića i Petra Milosavljevića, odakle su njegove pesme i preuzete za ovo izdanje.
 
Umro je u Pešti 1841. godine.

Slobodan Rakitić "Antologija poezije srpskog romantizma"
Beograd, 2011.

[Angelina]

**
Stihovi Milovan Vidaković


VIDIM NEBO OTVORENO
 
Vidim nebo otvoreno
     i jedan svetli zrak
Koji se spusti ustremljeno
     na gust neki oblak;
Koga temnost svetlošću
     najedanput rasu,
I ja smotrim s radošću
     tihu neku rosu,
Koje kaplje sad biserne
     padnu mi u oči,
Kô brilijant lučezarne
     da se čisto ukoči!
Svetlost malo rastvori se,
     kad al' novo čudo
Na oblaku pojavi se,
     naspram koga ja stado';
Ljubopitno ustanovim
sad ja vzor moj na ovaj,
     Kad al' cerkov neku vidim
na vozduhu, kao raj;
     Koja tiho u svetlosti
na zemlju se pusti,
     I iščezne svet nebesni
i oblaci jasni
     Ja se na to sad približim
u snu, da ju vidim...


BELI SVETE, SAV MI POMRČAVAŠ
 
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Beli svete, sav mi pomrčavaš,
Tiha noćca, ti se približavaš,
Svetlo Sunce, za goru zalaziš,
Vladenije Luni sad predaješ;
Ti ćeš sutra opet voskresnuti,
Al' ja bedni neću dočekati.
O, vesele šume i doline
I livade cvetmi ukrašene,
Radostan sam po vami hodio,
I veselo pjenje sam slušao
Po grančicam' svakojakih ptica
U sladostnom čuvstvu moga srdca.
Ali moja radost iščezava,
Poslednji se konec približava,
Slatki brate, da se poljubimo,
I večito da se rastanemo;
Jer se teško od sveta rastati
I u večnost noći nakanuti.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
 
1805.
 

U MESTU PRIJATNOM, TIHOJ PUSTINJI
 
U mestu prijatnom, tihoj pustinji,
Gdi slavuji poju, šuma zeleni,
U žalost pogružen i sveta udaljen
     Suze prolivam.
 
Ujedinjenije pita moju žalost,
Niti serce moje zna za drugu radost,
Oko mene sad svi predmeti veseli
     Sa mnom tuguju.
 
Oni isti ptični glasi umilni
S kojima se svaki srećan veseli
Nisu već za mene; jer mi serce vene
     Za mojom ljubeznom.
 
Na pervom stepenu moga života
Žalost me poseti, i baš do groba
Hoće da me prati, dok ne preda smerti
     U ruke hladne.
 
1811.
 

PJESN
 
Ah, prestan'te, nevine,
     Okol' mene ptičice!
Komu vi sad pojete?
     Eda li se rugate
          meni?
 
Ja sam bedna Serbija,
     Koja sam vam stradala.
Gde su moji sinovi,
     Hrabri oni heroji?
          Pali!
 
Pogledajte Marsovo
     Polje ono krovavo!
Pogledajte s Avale
     Sinov' mojih grobove
          svuda!

Sestra moja Vengrija
     Za me zaboravila,
Nit' velika Rosija
     Čuje vozdihanija
          moja.
 
Moji mladenci nevini,
     Vitlejemskim podobni!
Meč Irodov vas kosi
    I krov mene svu rosi
          vaša.
 
1813.

Iz "Antologije poezije srpskog romantizma" Slobodana Rakitića
Beograd, 2011.

[Angelina]

 *
 Stihovi Milovan Vidaković


 NADGROBNI STIHOVI

 Požih ljeta mnoga
 V sjem ujedineniji
 Upražljajas vsegda
 Vo svjatom pisaniji,
 Vsuje um moj vozvodih
 Postignuti tajnu,
 Rasuždaja o mnogih
 Bogom sokrovenu.
 Sto tridesjat ljeta
 Aki neka zavesa
 Pokrivaše vsegda
 Duha mojeg očesa!
 Mnogokrat plakah sja
 Slezi prolivaja,
 Bogu Tvorcu molih sja
 Ruki prostiraja:
 Vinovniče sozdanij'!
 Osvetli mi duh moj
 Pri poslednjem izdihaniji,
 Da uzrju put svoj
 Kamo az pojdu
 Iz sego tela:
 Obrjesti li budu
 Dobri pokoj za djela.
 Dolgi moj život
 Aki son utreni,
 Ili skori svjet
 Preko neba molni
 Projde, iščeznu,
 K grobu približih sja
 I sije v minutu
 Se biti mnit mi sja —
 O, sujeto sujetstv
 Vsja zemnaja blaga!
 Vsjaka sladost bogatstv
 I slava vsjaka!
 Az starec smireni
 Teofan sije,
 Rab božij grešni
 Vo kratcje žitije
 Moje zdje pišu
 Na mramornem kameni,
 Odavaja Bogu dušu,
 Telo že zemlji. —
 Prostite mja vsi,
 O čelovjeci!
 Prostite mja, ljubezni
 Vsi moji potomci!
 Se dveri vječnosti
 Otverstija nižu,
 Se liki angelsti
 Pojuščija slušu! —
 O smertni, peki sja
 Duši pokoj sniskati,
 Ot poroka kloni eja,
 Dobrodjetelj ljubi;
 Dobrodjetelj nas pratit
 Preko groba mračna,
 I vo mjesto uvodit
 Gdje sut blagozračna.
 Kol sladosna nišča
 Jeja tiha nadežda,
 Bragorastvorjajušča
 Gorkost smerti vsegda. —
 Tjelo moje s červmi
 Istljeti budet,
 Duša že s angeli
 Vo vjeki poživjet.
 
 1810.


 BAGRJANOŠARNA OT VOSTOKA ZARJA

 Bagrjanošarna ot vostoka zarja
 Se nam vješčajet dnevnago carja
 Iže ishodit s velikolepijem
 na horizontu.
 
 Kako vsja zvjezdi pred njim iščezajut!
 Gordi jego zraci tmu razgonjajut,
 Veju vselenuju on zanimajet,
 vsja ot sna dvižet.
 
 Ptici po gori utrenujut s pjesnmi,
 V dubravah zvjeri s preveliki slonmi,
 Ribi i kiti v glubinah morskih
 Den oščuščajut.
 
 Sad zemljedjelec s odmornimi členi
 Plug izgonjajet na svoja njivi,
 Posle pokoja trudi prijemlja,
 Znoj s čela taret.
 
 Vsjaki hudožnik v svojemu djelu
 Zanimajet sja, a pastiri v frulu,
 Stado po rosnej travici sleduja,
 zvuk tihi dajut.
 
 Kol jego luči sut previspreni
 I dosizajut oka v magnovenij'
 Našuju zemlju, juže tvorjat plodnu
 teplotom svojom.
 
 1811.