Pismo austrijskom feldvebelu Miroslavu Krleži
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « ČITAONICA « Prećutana književnost « Pismo austrijskom feldvebelu Miroslavu Krleži
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Pismo austrijskom feldvebelu Miroslavu Krleži  (Pročitano 32715 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Mart 01, 2011, 05:48:17 pm »

*

ANTROPOLOŠKA I DRUGA MUDROVANJA "FELDVEBELA" KRLEŽE


Gospodine Krleža,

U četvrtom broju "Republike", časopisa za književnost i umetnost, za mesec april 1954. godine, štampali ste Vaše zapise iz god. 1916, 1919, 1920, 1921. i 1933. godine. U zaglavlju "Godina 1919", pod naslovom "Smjena na jasenovačkoj stanici", na strani 277, kažete:

"Beč gladuje, Austrije nema, rulja zavladala svetom, rat su dobili ovi balkanski cigani, kakova li sramota!"

Na istoj strani na dnu kažete:

"Der švarc Georg (Karađorđe, moja prim.) igra danas na međunarodnoj ruleti i dobio je glavni zgoditak. Beogradskoj gospodi ide karta, tko bi to mogao da povjeruje? Grej, Lojd Džordž, Poenkare, Klemanso, Vilson, sve su to beogradski asovi. A tko je nas pobjedio? Ovi ušljivi balkanski cigani, koji čitave dane žvaću luk i pljuckaju po apsanama, ova nepismena bagra za vješala, toj danas Evropa vjeruje i dala joj je u ruke nekakve barjake. No Alzo sjavus. Gut šaun mraus".

Pošto se ove gadne rječi g. Krleža, odnose na srpski narod, jer je on jedini od Balkanskih naroda tada ratovao protiv Austrije, dužnost Vam je da odgovorite javnosti:

1. Da li su te reči izraz Vašeg duha i mišljenja o srpskoj vojsci, što će reći o srpskom narodu, ili Vaše sredine u kojoj ste bili i čuli ih?

2. Ako nisu izraz Vaših misli i osećanja, zašto ih ne stavite kao tuđe pod znake navoda, ili zašto se bar jednom rečenicom ne ogradite?

3. Kad pitate: "Tko nas je pobedio?", čim upotrebljavate ličnu zamenicu u prvom licu množine, "nas", vidi se da i sebe ubrajate u pobeđene, samo nije jasno koga smatrate sa Vama još pobjeđenim, da li sve austrijske podanike ili samo Hrvate, ili ste pak mislili na austrijsku vojsku u kojoj ste Vi bili feldvebel?

4. Zašto Vi ove zapise niste štampali pre ovoga rata, nego tek posle 35 godina, a to ste mogli bar u vremenu pre šestojanuarskog režima.

5. Šta bi bilo g. Krleža, kad bi jedan srpski književnik seo i napisao jedan roman o zločinima počinjenim od hrvatskih ustaša nad Srbima u ovom ratu i generalisao to kao delo celog hrvatskog naroda?

6. Vama je poznato g. Krleža, da je maršal Tito, na putu za Grčku položio venac žrtvama iz srpskog naroda u tom ratu, na ostrvu Visu. Pitam Vas da li su i te žrtve "ušljivi cigani"?

7. Smatrate li Vi g. Krleža da ovakvim književnim radom ubijate ratnički duh kod dece i unučadi onih heroja iz Prvog svetskog rata, kada ih nazivate "ušljivim ciganima" i "bagrom za vješala"?

8. Vi ste g. Krleža sigurno pročitali knjigu g. Vladimira Dedijera, "Josip Broz Tito" u kojoj na strani 81, pod primjedbom Dedijer iznosi statističke podatke o žrtvama Prvog svetskog rata, a to su podaci izvučeni iz arhive Konferencije mira u Versaju. Po tim podacima, Srbija je u Prvom svetskom ratu dala 1,247.000 žrtava, to jest, 28% od njenog celokupnog stanovništva. Sem toga, g. Dedijer citira i Mošu Pijade, da mu je pričao, da je iz njegova razreda, iz gimnazije, otišlo u rat 32 njegova klasna druga, a da je poginulo 24. Pitam Vas g. Krleža, jesu li onih 1,247.000 žrtava, u koju cifru ulaze i 24 druga Moše Pijade, a na čijim kostima je sazidana Jugoslavija - "ušljivi cigani"?

A sad, g. Krleža, ako niste znali, potrudiću se da Vam iznesem jedno, tom Vašem mišljenju potpuno suprotno mišljenje celog tadašnjeg kulturnog sveta i to ne samo saveznika Srbije, već i njenih protivnika.

Nemački car Viljem, koji je u svoje vreme bio personifikacija tadašnjeg imperijalizma i protivnika Srbije, rekao je o srpskom narodu: "Šteta što taj mali narod nije moj saveznik".

Novi bečki "Greie Presse" najdušmanskiji list protiv Srbije i srpskog naroda, pisao je 1918. godine o srpskom narodu: "Ostaće zagonetka, kako su ostaci srpske vojske, koji su se spasili ispred Makenzenove armije, mogli docnije osposobiti za borbu. To je dokaz da srpski vojnik spada u najžilavije ratnike koje je video svetski požar".

Kelnske novine od 1918. godine u članku "Psihologija povlačenja", pišu: "Malo vojnika se tuklo onako kako se tukao srpski vojnik. On je umirao tamo gde mu je bilo naređeno da se drži".

Nemački list "Godlische Rundshau", od 1917. godine, piše: "Vojska malene kraljevine Srbije predstavljala je u početku rata nešto najbolje što je ikada jedna mala, u kulturnom pogledu u mnogome nazadna država, mogla stvoriti na vojničkom polju. Odlično organizovana, obučena, sa velikim i skorašnjim (1912) ratnim iskustvom, jedinstvena i oduševljena za narodnu ideju velike Srbije, hrabra sa požrtvovanjem i pouzdanjem u pobedu - takva je ubojna sila ušla u rat. Ona se borila sa besprimernim požrtvovanjem i silnom upornošću, pa čak i pri propadanju kitila je slavom svoje zastave. Srpski vojnik bio je dostojan protivnik i srpska se vojska u povoljnim prilikama mogla često pokazati kao nadmoćna. Pravičnost, čak prema inače mrskom neprijatelju, zahteva da se to javno potvrdi".

Kemal Ataturk, iako je Turska u Prvom svetskom ratu bila na protivničkoj strani Srbije, kada je 1919. godine primio otpravnika našeg poslanstva u Turskoj, Trajana Živkovića, rekao mu je: "Srećan sam što primam predstavnika najhrabrijeg naroda na svetu - Srba, koji potamneše slavu stare Sparte".

Veliki sin grčkog naroda, Venizelos, kada je na ulicama Atine spazio srpskog vojnika u uniformi, prišao mu je i rekao: "Ovaj je vojnik dostigao slavu naših dedova Spartanaca. Ugledajmo se na njega, ako hoćemo da budemo dostojni potomci naših predaka".

Francuski državnik Luj Bartu, 1916. godine, na proslavi Svetog Save na Sorboni, rekao je: "Krilatica francuske revolucije: sloboda, bratstvo i jednakost nije bila krilatica samo za francuski narod, već za ceo svet. Ona je naelektrisala narode celoga sveta. Primer za to nam pruža srpski narod koji je u borbi za slobodu bacio na žrtvu i imovinu i živote. Francuska neće zaključiti mir dok ne osigura egzistenciju i vrati slobodu srpskom narodu, koji je u srednjem veku igrao među narodima sveta kulturnu ulogu i imao svoga velikog kulturnog misionara Sv. Savu još u XIII veku, koga na današnji dan proslavljamo".

Ruski naučnik Meljukov, tom prilikom o Sv. Savi je rekao između ostalogi ovo: "Majka Rusija neće staviti mač u korice dok ne vrati slobodu najmlađem detetu, ali zato i najmilijem detetu slovenske porodice — Srbiji".

Japanski profesor medicinskog fakulteta u Tokiju, za vreme Prvog svetskog rata šef misije japanskog crvenog krsta u Parizu, rekao je u svom govoru o Sv. Savi i ovo: "Do ovoga rata mi Japanci uživali smo glas vojnika sa najjačim ratničkim duhom. Ovoga puta, moramo priznati da nam je srpski vojnik to prvenstvo oduzeo. Ne zamerite gospodo Srbi što smo na to malo i ljubomorni".

Kada je na istoj proslavi počeo da govori ambasador Belgije, rečima: "Srbijo sestro po sudbini", čuo se jecaj u sali Sorbone.

Kada smo 1915. godine bili na Albanskoj obali i kada su saveznici rešavali da nas spasavaju, veliki sin francuskog naroda Brijan, tada je u francuskom parlamentu izgovorio ove reči: "Kada bi samo jedan jedini Srbin apelovao na Francusku da ga spasi, jer neće da bude rob, dužnost bi Francuske bila da uputi svoju flotu i spasi ga. A ovde nije slučaj o jednom jedinom, već o više od stotine hiljada heroja toga po broju malog ali po duhu velikog naroda srpskog. "Viv la Serbie" zaorilo se u parlamentu i na taj način je izglasana odluka o našem spasavanju.

Na kraju, g. Krleža, da Vas podsetim i na ono što Vam je dobro poznato, a to je 27. mart 1941. godine, koji je delo jedino srpskog naroda u Jugoslaviji, i to celoga naroda, bez obzira na njegovu tadašnju partijsko-političku podvojenost. Toga dana je srpski narod sam sebe dragovoljno razapeo na krst isključivo iz moralnih pobuda sa parolom: "Bolje grob nego rob!". Pitam Vas g. Krleža, koji je to još narod u Evropi isto učinio? Može li to delo da uradi jedan narod i to prezreni, koga Vi nazivate "ušljivim ciganima", i javnost bi interesovalo jedino to, da kažete koje su Vas pobude rukovodile da to učinite i date u štampu takvu pogrdu srpskom narodu.

A sada g. Krleža, osvrćem se na Vaše reči: "Nepismena bagra za vješala". Zar Vi kao književnik i akademik, ne znate za najveće duhovno blago srpskog naroda — Srpsku narodnu poeziju, i zar ne znate da su pojedini književni autoriteti zapadnih naroda kao braća Grim i Gete, morali učiti srpski da bi mogli da studiraju to naše duhovno blago koje je stvorio analfabet. Zar Vam nije poznata genijalna figura Vuka Karadžića, koji je kao samouk dao svom narodu najsavršeniju azbuku i stvorio mu književni jezik? Zar Vam nije poznata, takođe, genijalna figura mislioca i pesnika Njegoša? Pitam Vas jesu li i oni "ušljivi cigani"? Potrebno je g. Krleža da znate i ovo: jednom prilikom Trumbić je pričao kada je bio u posjeti kod Klemansoa (državnika Francuske) sa italijanskim državnikom Soninom — kada se poveo razgovor po pitanju "Londonskog ugovora" (Ustupanje Dalmacije Italiji za njezin ulazak u rat na strani saveznika), po kojem je cela Dalmacija do reke Cetine trebalo da pripadne Italiji. Sonino je rekao da saveznici hoće da pocepaju Londonski ugovor koji su potpisali. Na to je Klemanso odgovorio: "Londonski ugovor pocepao je srpski vojnik koji je stigao iz Soluna u Split i Ljubljanu pre nego Vaš vojnik, iako Vam je to bilo na domaku". A, g. Krleža, taj srpski vojnik koji je usiljenim maršem stigao od Soluna do Dalmacije i Ljubljane i doprineo da se Dalmacija pripoji Hrvatskoj, odnosno, Jugoslaviji, ne traži hvalu, ali se nije nadao da će ga jedan sin hrvatskog naroda i to književnik nazvati "bagrom za vješanje" i "ušljivim ciganinom".

Osim toga, da li ste se g. Krleža upitali otkuda to da ze vreme poslednje okupacije Hitler naplaćivaše kontribuciju samo od Srbije, a ona njegova zverska naredba — "za jednog ubijenog Nemca, 100 jugoslovena", izvršavala se samo u Srbiji? Da li se slučajno i Hitler nije složio sa Vama da je srpski narod "ušljivi ciganin" i da ga treba istrebiti?

Da završim ovo moje otvoreno pismo rečima:

Ne zaboravite g. Krleža da Vam srpski narod neće zaboraviti ovu nanetu mu uvredu, jer ste i pre izvesnog vremena pljuvali po beogradskom groblju (Vaša polemika sa Levantićem), a sad pak pljujete na milion i više grobova heroja srpskog naroda, heroja iz Prvog svetskog rata rasejanih na tri kontinenta sveta. Sem toga, neće Vam se zaboraviti, neće se zaboraviti ni zlotvoru Paveliću i njegovim ustašama na više stotina hiljada grobova koje su ovoga rata srpskom narodu stvorili.


Zagreb, 1954.

______________

Pismo Austrijskom feldvebelu Miroslavu Krleži, iz 1954. godine, čeka već 58 godina da bude objavljeno, kao i divna slika pisca, koji je bio Kraljev oficir, jedno vreme i na službi u Kraljevoj Gardi u Dvorcu na Dedinju.

Piščev unuk, Dušan Babac, ga je "Pečatu" dostavio, s napomenom:

"Ovih dana je moj otac sređivao dokumentaciju svoga oca, naišao je na ovo pismo upućeno Krleži. Pismo nikada nije objavljeno, što je i razumljivo, obzirom na vreme kada je nastalo."


Pečat | 09.02.2012.


* * *

PAVLE M. BABAC — KRALJEV OFICIR


Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: April 17, 2012, 03:43:47 pm »

*

Ne, Krleža nije rekao da su Srbi ušljivi balkanski cigani


U datom zapisu sporne rečenice ne izgovara Krleža, nego njegov lik, jer eto, pisci ponekad i u dnevničkim zapisima uvode likove (da su njihovi životi interesantni, verovatno se i ne bi bavili pisanjem). Pročitajte Krležin zapis onako kako je zaista objavljen

[...]


Scena na Jasenovačkoj stanici
 
Cirkuska kolona od dvadesetak vagona M. A. V. S. H. S. 36 ember 6 lo vagona, teretnih, otvorenih, za svaku obitelj po vagon sa šparetima, sve se dimi cirkusantski, pokućstvo, stara krama, život kao takav, pomalo logor, rat, internacija, nose vodu, peru rublje, djeca se igraju, kompozicija ta čeka već čitav dan u Jasenovcu da krene, tu je prenoćila, krenut će večeras u Beč, sarajevsko administrativno osoblje, austrijski povratnici, tu u Jasenovcu svršava jedna ekspedicija 1878-1918/19 četrdeset godina u ništa, u trenutku popušila ih je historija kao smrdljivu cigaretu ugasivši taj crnožuti čik u blatu upravo u Jasenovcu, gdje je pregazio Savu đeneral Filipović pred četrdeset godina.

 
Filipović i naš car,
puše lulu i cigar.
Filipović lulu puši,
Sarajevo belo ruši...
Šalaj...



U jednom vagonu, na naslonjaču stila šezdesetih godina prošlog stoljeća "mauvais gout" tamnozelene presvlake, sjedi presvjetli gospodin B.H. Sektionschef i zuri u ništa. Zuri u ništavilo prolaznosti na sprovodu sebe samoga. Consumatum est. Soigniran gospodin, nema nikog svog, svi su mu pomrli. Bijela keavata, blistave manšete, besprijekorna ličnost od voska. A pod njegovim vagonom vika švapske djece, vesela, uzbuđena nad jednom cvilidretom. Iz jednog vagona glas rasklimanog pijanina: Wien. Wien, ach du alein...

Na povratku sa požeške posjete kod jednog isto takovog presvijetlog gospodina Sektionsšefa na dnu brodoloma, koji ne shvaća ništa i jedino što umije je da se moli i da mrmlja svoju litaniju, proklet bio dan i čas, nisam baš bio potpuno indiferentan spram ovog krepanog bosanskog lava u vagonu. Gospoda ne shvaćaju da su ratovi oluje i da te oluje nose čitave svjetove po zakonu dublje logike. Svi ovi naši švarcgelberi postaju stračevićanci a outrance, a ovaj gospodin sarajevski Sekcionsšef ostat će legitimista - junačkome nevremenu uprkos. Sein Kaiser. Sein Kaiser gefangen... Sve su to grenadiri Velike Armade, mizantropi na groblju Carstva. Oko njega viču djeca nad cvilidretom, vesele, nasmijane jasenovačke djevojke i mladi infanterijski oficiri koketiraju na korzu pred štacijom, a gospodin Sekcionsšef sjedi u svome nasljonjaču nepomičan kao mumija i zuri u vakuum. Osjeća se da je ovoj ispeglanoj i ištrikanoj lutki "u ovome glumišu hladno".

Car je mrtav i njegov carski ađutanti s njim. I Carica je mrtva. I njen sin, carski prijestolonasljednik, isto tako. I njegova ljubavnica, baronesa. I Carev brat i sam Car Meksika, i on je mrtav. Caricu su zakleli. Careva brata Cara ustrijelili, sina mu dotukli šampanjskom flašom, jedan mu se brat odmetnuo u skitnice, sinovca drugoga prijestolonasljednika Carstva su ustrijelili i njegovu ženu groficu isto tako. Drugog sinovca carskog kao Cara su prognali, treći prijestonasljednik carski sa roditeljima u progonstvu, rat je izgubljen. Beč gladuje. Austrije nema, rulja je zavladala svijetom, rat su dobili ovi balkanski cigani, kakve li sramote! I ovaj povratak, u ovim marvinskim vagonima, punima brabonjaka i balege. Kamo? U Beču lutat će ulicama i sanjati o ružmarinu sarajevskih mesečina. "Na dan Svetog Vlaha daždjelo je..." Povratak. Žalostan, kako se vraćaju cirkusanti poslije popale turneje. Kamo? Trideset godina carske bosanske službe: ad acta. Tu smo u Jasenovcu, krug se zatvara, i nema drugog izlaza nego paklenim zavijutcima, po tim prokletim serpentinama smrti u grob. Dremucka stara lavina u vagonu iza menažerijske rešetke, savršeno uzvišena iznad radoznalih pogleda sajamske svjetine, koji ga dodiruju kao muve strvinu.

U tome trenutku kroz jasenovačku stanicu protutnjala je kompozicija Orijent-expresa Pariz-Beograd. Grmljavina čelika prohujala je korz ove M.A.V. i S.H.S daske marvinskih vagona prodornim zviždukom mitraljeskog ognja. Pet-šest naparfemisanih pullmana sa mahagonijem i mesingom, sa slatkim mirisom kolonjske vode i sapuna, sa baršunastim zavjesama svojih sleepinga, pregazila je ovu sajamsku bijedu carskog i kraljevskog bosansko-hercegovačkog Verwaltungsbeamten-Transporta i nestala u dimu kao karteča. Piska ekspresa odjeknula je jasenovačkom stanicom veselo kao fanfara i kao vjetar, uzvitlavši smeće i hartije oko ovih bijednih austrijskih vagona, i izdimila se na beogradskom blistavom drumu sa crnim barjakom čađavog fijuka blistavog kometa.

Der Schwarze Georg igra danas na međunarodnoj ruleti i dobio je glavni zgoditak. Beogradskoj gospodi ide karta. Tko bi to bio mogao da povjeruje? Grey Lloyd George, Pointcare, Clemenceau, Wilson, sve su to beogradski asovi! A tko je nas pobijedio? Ovi ušljivi balkanski cigani, koji čitave dane žvaču luk i pljuckaju po apsanama, ova nepismena bagra za vješala, toj danas Evropa vjeruje i dala joj je u ruke nekakve barjake. No, also sjavus! Gut schaun mr'aus.

Kompletan tekst na: nedeljnik.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Maj 31, 2012, 11:35:19 pm »

*
Kulturna politika


KRLEŽA KAO PRIVREMENI BEOGRAĐANIN

Festival jednog pisca organizuje se u Kulturnom centru Beograda po četvrti put, i nakon Rastka Petrovića, Stanislava Vinavera i Momčila Nastasijevića biće ovog puta posvećen delu Miroslava Krleže povodom stogodišnjice njegovog prvog dolaska u Beograd. Datum i godina uzeti su samo kao asocijacija jer ideja festivala nije da obeležava godišnjice, već da pozove širu javnost na nova čitanja i promišljanja dela iz književne tradicije. I Krležin opus poslužio je samo kao polazište za nova kreativna tumačenja, a predstavljen je kroz nove kreativne medije i sve umetničke produkcije rađene specijalno za ovu priliku.

Festival jednog pisca od svog nastanka bavi se piscima važnim za istoriju, ali i savremeni identitet Beograda, kaže Olivera Stojšić-Rakić, autorka koncepcije ovog festivala. U najavi ovog događaja se navodi da na festivalu jednog pisca Krleža pokazuje kroz svoja i naša lica i naličja, tačno na stotu godišnjicu prvog dolaska ovog Zagrepčanina u Beograd na jednu od svojih brojnih drugih obala. Baveći se piscima važnim za istoriju, ali i savremenim autorima, Kulturni centar Beograda pokušava da u fokus javnosti stavi teme koje omogućavaju da bolje razumemo sebe i zajednicu čiji smo deo. Delo Miroslava Krleže povremenog Beograđanina neodvojivi je deo jugoslovenske kulture. Bora Ćosić, pisac koji otvara ovaj festival, kaže da je "Krležin čitač od malih nogu. Neprekidno sam tokom života kopao po njegovim knjigama, što se danas retko dešava, jer su ljudi totalno nezainteresovani za Krležu. Mit o Krleži danas više ne postoji. Taj mit je potpuno pokopan, pogotovo u Hrvatskoj, u Zagrebu".

Iz ovog uvodnog teksta jasno se može videti šta je programska osnova ovog obnoviteljskog festivala posvećenog Miroslavu Krleži. Jedan od glavnih ciljeva je da se osvetli značaj povremenog Beograđanina Miroslava Krleže za razvoj identiteta Beograda, oživljavanje i dodatnu afirmaciju jugoslovenske kulture, podgrejavanje stare mitologizacije Krleže i poziv na novo čitanje njegovog dela u Beogradu jer je u Zagrebu i Hrvatskoj on prećutkivan i gotovo zaboravljen pisac, što je svakako najveća šteta pre svega za hrvatsku kulturu. Sam Miroslav Krleža je uvek izazivao velike ideološke i političke kontroverze, pa sledstveno tome ni ovaj festival posvećen njegovim povremenim beogradskim stazama sigurno otvara mnoga važna politička, ideološka i kulturološka pitanja. Tim više što se u najavi ovog događaja u Politici objavljuje intervju Tomislava Brleka koji navodi belešku Miroslava Krleže iz njegovog dnevnika koja je zabeležena 1968. godine. "Pitamo se zašto ne bi mogla postojati jedinstvena jugoliteratura. U smislu Svetozara Markovića ona nesumnjivo postoji, a u smislu Slobodana Jovanovića dakako, te jugoliterature nema, niti biti može". Ova toliko puta ponavljana ideološka diskvalifikacija Slobodana Jovanovića samo nam govori da se na ovom festivalu neće samo raspravljati o Krležinom doprinosu razvoju beogradskog identiteta već će se otvarati i podgrejavati stare ideološke i političke rasprave o pravovernosti krležijanskog jugoslovenstva i pogubnoj ulozi i delovanju srpskog nacionalizma kao glavnog antipoda spasonosnom jugoslovenstvu.

Interesantno je zapaziti da, kako je predviđeno u programu ove manifestacije, u raspravi o krležofiliji i krležofobiji neće učestvovati najbolji poznavaoci i tumači Krležinog opusa iz Beograda, ali je tu zato neizbežni i nezaobilazni Teofil Pančić. Međutim, osnovno je pitanje da li je festival jednog pisca sada u ovim politički korektnim vremenima i sam po svojoj programskoj i ideološkoj koncepciji postao deo sve življeg političkog i ideološkog konstukta o oživljavanju jugosfere u oblasti kulture jer se to uklapa u nastojanje da se gradi novi kulturni obrazac u kome će Beograd opet biti okosnica stvaranja novih mitova i ideloških jugoslovenskih opsena i iluzija.

Zašto festival jednog pisca ove godine nije mogao biti posvećen jednom od najznamenitijih srpskih pisaca Borislavu Pekiću koji je umro pre dvadeset godina. Zar ova godišnjica nije mogla biti obeležena na isti način kako je to učinjeno povodom 100-godišnjice prvog dolaska Miroslava Krleže u Beograd. Borislav Pekić je sigurno dao veći i dalekosežniji literarni, društveni i kulturni doprinos razvoju i oblikovanju identiteta Beograda, a napisao je briljantne i neprevazilazne stranice posvećene istoriji, kulturi i tradiciji našeg glavnog grada. Ali verovatno da se Borislav Pekić ne uklapa u nastajući anacionalni kulturni obrazac u kome nema pravog mesta za pisce koji su bili zagovornici ideje o važnosti uspostavljanja racionalne ravnoteže između demokratije i nacije. Borislav Pekić nije bio deo jugoslovenske kulture na način kao je to bio Miroslav Krleža, koji je delovao kao nerazlučivi i veoma uticajni faktor tadašnje dvorske vladajuće nomenklature u kulturi.

Milo Lompar je na veoma ubedljiv način problematizovao ovako shvaćenu funkciju državnih pisaca. "Jer, umetnik može biti vredan i kao čovek vlasti: Ivo Andrić u Kraljevini Jugoslaviji ili Miroslav Krleža u titoističkoj Jugoslaviji. Ali, zašto se to skriva. Zašto se preko Konstantinovića ili preko Koče Popovića, ili preko srpskih "liberalnih" komunista na mala vrata rehabilituje jedan totalitarističko-autoritarni poredak".

Sama činjenica da ne postoji ozbiljna inicijativa za obeležavanje dve decenije od smrti književnog velikana Borislava Pekića najjasnije svedoči o našoj kulturnoj politici u kojoj se kao u velikom vrtlogu zaborava i nebrige gube tragovi i spomeni na najveće srpske pisce i intelektualce. Posebno je zanimljivo što su pokrovitelji (verovatno i finansijski) ovog festivala Sekreterijat za kulturu grada Beograda i ministarstvo za kulturu, informisanje i informaciono društvo Srbije, jer ovi državni, a posebno gradski organi nisu našli za shodno da realizuju mnogobrojne inicijative Zadužbine Miloša Crnjanskog da se reše ne samo prostorni problemi ove izuzetno značajne fondacije, čije se sedište sada nalazi u nekoliko neuslovnih kvadrata u Udruženju književnika Srbije. Verovatno da Miloš Crnjanski svojom apoteozom Beogradu u nenadmašnoj pesmi "Lament nad Beogradom" nije zaslužio ovako pompezno organizovan festival jer je danas mnogo važnije da se preispita Krležino iskrcavanje na drugu beogradsku obalu.

I Miloš Crnjanski se kao i Borislav Pekić očigledno ne uklapa u ovaj novi kulturni jugonostalgičarski obrazac koji forsiraju neke kulturne ustanove u Beogradu. Zaborav i prenebregavanje naših kulturnih vrednosti do sada su nas veoma mnogo koštali, zar je moguće da mi i dalje ponavljamo iste greške i nedoslednosti i ne možemo da prepoznamo i realizujemo prioritete u razvoju pre svega naše kulturne tradicije kao temeljne pretpostavke za racionalan odnos prema univerzalnim vrednostima balkanske i evropske kulture i civilizacije kojoj pripadamo.


Marinko M. Vučinić | 24. maj 2012. | Nova srpska politička misao
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 29, 2013, 12:12:55 am »

*

ORIJENTALNI PERSIJSKI TEPIH (KRLEŽA I TOMAS MAN)

Da li nam sve ovo sugeriše kako Krležino izneveravanje patosa koji je nosio esej o Manu treba shvatiti kao onu konstantu njegovog duha koju je Vinaver davno i precizno obeležio maksimom o frankovluku koji je preobučen u marksizam?





Klovn je uvek u nekoj vezi sa prorokom. Ali, samo ponekad ta veza postane deo njegove svesti: samo kada ima snage da sebe osmotri u komičnom pokretu klovna, čovek pokazuje da u njemu postoji ono proročko, premda se baš tada ono i ne vidi. Samo osvešćeni klovn može prepoznati i nazreti proroka u sebi. Tako Niče — u pismu od 25. novembra 1888. godine — zahteva od Petera Gasta da ga u opereti koju komponuje nikako ne predstavi kao tragičnu figuru. Niče kaže kako pravi toliko šala sa sobom i kako stvara tolike privatne klovnovske predstave da bi mogao stajati i po pola sata na ulici sa nasmejanom maskom na glavi. Ali, baš tu gde prepoznaje sebe kao klovna, Niče dodaje da veruje u to da, kada jedan čovek stigne u takvo stanje, on je spreman za "spasioca sveta".

Tu je preokret: tek svest o klovnu omogućava proročku svest, tek zagledanost u strmoglavljivanje — klovn uvek predstavlja pad duha — obezbeđuje misao o uzletu: prorok je uvek uspon duha. Zašto obrnut proces nije moguć? Zašto prorok — samozvani ili autentični — nema snage za obrat u kojem bi sebe sagledao kao klovna? Zbog turobne ozbiljnosti ili zbog pomanjkanja mašte? O tome da li ćemo u proroku videti svetli odsjaj istine ili zapenušanog klovna odlučuju konteksti: politički, istorijski, kulturni, simbolički. Jedna njegova osobina kao da pretrajava u svakom od njih. To je oholost. Izvestan nadmoćan odnos prema okolini, iskazan u preziru ljudskih strahova i slutnji, predstavlja konstantu svih proroka: od herojskih do modernih vremena.

Kada je — između dva svetska rata, u godini 1926 — Tomas Man boravio u Parizu, održavši predavanje na poziv Karnegijeve zadužbine, predavanje koje se — u skladu sa ugledom domaćina i ugledom gosta, društvenim raspoloženjima i nastojanjima, brojem i vrstom zvanica — pretvorilo u društveni događaj i snobovski spektakl, Krleži se učinilo da je tu nagomilano dovoljno naznaka koje mu omogućavaju da oholo iskaže svoj prezir: nad Manom, nad građanskim licemerjem, nad neutemeljenošću političkih sporazuma. Bilo je, naravno, dovoljno važnih razloga koji su opravdavali taj prezir. Jer nije ga ugrožavalo ni odviše lično neraspoloženje prema Manu ni neukroćena zavist ili čak otvorena mržnja prema jednom svetu u kojem je moguć takav društveni događaj. Zašto? Zato što su afektivni akcenat i intenzitet proistekli iz ličnosti koja ih jamči: samim svojim postojanjem.

Zato što kod Krleže ima još takvih nanosa: kada on naglasi kako "Thomas Mann, 'Evropljanin i republikanac', piše suhoparno i dosadno kao Galsworthy"[1] ili kada nas nehotično razveseli svojom arogancijom u rečenici o tome kako se "autor poznatih i filmovanih 'Budenbrokova', 'Fiorence', i 'Začaranog brijega', a iznad svega dobre 'Smrti u Veneciji', razvio... marljivim radom od tri decenije do izvjesne neposrednosti u izrazu".[2] Ovo pokazivanje prezira uvek bi se moglo shvatiti kao jedna zavist usled težnje za srodnošću, jedna željena Schadenfreude, budući da su i Man i Golsvordi pripovedali o usponu i dekadenciji građanskih porodica, o čemu je — sa velikim ambicijama — pisao i Krleža: Gospoda Glembajevi. Ali lično nezadovoljstvo nije dovoljan razlog za Krležu, ono ga otkriva u velikoj, odviše velikoj meri, pa on nastoji da mu pronađe objektivni korelat i čini mu se da ga pronalazi u građanskom licemerju, površnosti i afektaciji: sve je to dočarano nabrajanjem ručkova, večera, govora, titula, zvanja, funkcija i opisivanjem frakova, maramica, cilindara, automobila i šampanjaca koji su pratili Manov boravak u Parizu 1926. godine.

I sav taj opširni opis dnevnih obaveza Tomasa Mana, opis u kojem se može naslutiti kako cepti jedno perverzno sladostrašće, doveden je u negativni kontrast sa dramatičnom evropskom stvarnošću. Jer sve što je sadržano u tom opisu, ma koliko izgledalo veličanstveno i snažno, iznutra podrhtava — u Krležinoj omiljenoj slici — od potmulih udara te stvarnosti koja je "savršeno odvojena od estetskih kompleksa što se rješavaju citatima iz Nietzschea ili Descartesa".[3] I u tom času — pošto je osenčio ličnu nedostojnost Tomasa Mana pred takvom stvarnošću, licemerno zaboravljanje njenog zastrašujućeg lika — Krleža poseže za prorokovanjem, za predviđanjem u kojem treba da se sublimira sve njegovo nezadovoljstvo, sva njegova zavist i sav njegov resantiman, u kojem treba da iščeznu motivi a da se sačuva žaoka: "A kada se ta Istina bude opet jednoga dana pojavila negdje na Rajni, u centralnoj Njemačkoj, na litavsko-poljsko-njemačkoj granici, kada opet budu bubnjali bubnjevi i topovi i zapalili se flamenverferi, što će onda učiniti gospodin Thomas Mann sa svojim 'Ja', što je 'božanskog podrijetla'?" Čudno je da ni sva sugestivnost ovog retorskog pitanja ni sav negativni naboj odgovora koji ono u sebi nosi nisu bili dovoljan okvir za nabujali resantiman, već je Krleža pohitao da dometne svoje proročanstvo. Šta će, dakle, u tom času učiniti Tomas Man? "On će se povući u staklene konstrukcije svoga sedam stotina stranica debeloga 'Čarobnoga brijega' i tamo unutar granica svoga subjektivizma kvazineutralan ostati do svoje slijedeće pariske turneje."[4] Tako lična nedostojnost Tomasa Mana postaje znak jednog dubokosežnog poremećaja, koji je osvetljen proročanstvom pristiglim sa objektivnih i angažovanih istočnika.

Sudbina ovog proroka, kao ono što će on tek činiti i ono na šta će i sam ličiti u budućnosti, koju je tako samosvesno pripremio za sebe, zavisi — više od sudbine njegovog proročanstva — od njegove lične ekvivalentnosti u odnosu na ovako proklamovanu objektivnost i angažman. Šta su nam pokazale nadolazeće godine?

Ne samo da se Tomas Man nije —  u času kada su ratni bubnjevi oglasili početak Drugog svetskog rata — sklonio u staklene konstrukcije bilo kakvog čarobnog brega nego je on emigrirao iz nacističke Nemačke mnogo pre toga, još 1934. godine: na samo navešćenje onoga što je tek imalo da se dogodi, na prvi znak da se to — čudovišno iz daleka neumitno primiče, u potpunoj — dakle — saglasnosti sa budućim ritmovima vremena, u potpunoj harmoniji sa objektivnim značenjima stvari. Dok je trajao rat, pak, Tomas Man nije bio ni neutralan ni kvazineutralan nego direktno angažovan, budući da je neprestano besedio na radiju protiv nacističkog režima. Posle rata je objavio "Doktora Faustusa" kao vrhunsko umetničko delo u čijoj podlozi pronalazimo autentični ethos oblikovan u suočenju sa svetskoistorijskim sukobom. On je sve to činio — tokom dugih petnaest godina — kao neko ko je bio građansko-konzervativnog, a ne levičarskog političkog opredeljenja, kao nekadašnji velikonemački nacionalista, a ne komunista. Premnogo je autentičnih svedočanstava — prispelih iz ruku časnih ljudi i pouzdanih svedoka, čak nekih koji mu nisu bili lično skloni, poput Bertolda Brehta — da je to bio Manov duboko lični angažman, a ne njegovo prilagođavanje dnevnoj konjukturi.

A Krleža? Nije li on — sa lovorom marksizma na glavi — ostao u staklenim konstrukcijama agramerskog sanatorijuma i sopstvenog doma svih godina u kojima je trajala kvislinška, zločinačka i genocidom prožeta Nezavisna država Hrvatska, koja je bila izraz istorijskih stremljenja hrvatskog naroda? Nije li on — u decenijama posle rata — propustio da se umetnički suoči sa neposrednim istorijskim iskustvom, da ga opiše makar na način suvoparan i dosadan, kad već nije mogao na način umetnički moćan poput Manovog u Doktoru Faustusu? Da li nam sve ovo sugeriše kako Krležino izneveravanje patosa koji je nosio esej o Manu treba shvatiti kao onu konstantu njegovog duha koju je Vinaver davno — 1924. godine — i precizno obeležio maksimom o frankovluku koji je preobučen u marksizam?[5] Ili je samo reč o antropološkom nagoveštaju Crnjanskog iz rečenice o Krleži koji se ne bi žrtvovao ni za marksizam?[6] Sve je to nedovoljno da bi se izrazila ukupna smisaona i egzistencijalna rezonanca patosa koji nadahnjuje proročke reči u eseju o Manu.

Tek kada osmotrimo fotografije sa jednog zajedničkog putovanja — o kojem smo obavešteni da je započelo 4. veljače 1962. godine, u času kada je u Aleksandrijsku luku uplovio brod Galeb — fotografije na kojima vremešni Krleža veselo maše šeširom, u pravcu nekoga ko za njega nije tek neki parvenu, neki razrasli skorojević, jer pisac "Gospode Glembajevih" maše i pozdravlja svog generalnog sekretara kao da pozdravlja samu istoriju, njenu zemaljsku i nebesku inkarnaciju, kao da maše ka budućnosti, ne osećajući nikakvo podrhtavanje jugoslovenskog tla, nikakve naprsline koje se pretvaraju u pukotine i prete da se pretvore u provalije, nikakve protivrečnosti i potencijalne eksplozije među narodima, kada osmotrimo te fotografije na kojima je očigledno kako on ne čuje iz daljine dopiruću buku bubnjeva i topova niti opaža prigušeni sjaj flamenverfera, jer ne oseća ništa osim želje da bude viđen, da izmami osmeh, ili je možda dodatno usrećen saznanjem da je — od vladajućeg egipatskog socijalističkog faraona — dobio svoj poklon, svoj orijentalni persijski tepih, čiju svetlo smeđu podlogu ukrašavaju cvetni motivi, možda razmišlja o tome kako će taj tepih biti prenet iz egipatskog peščanog ambijenta u agramersku spavaću sobu kuće na Gvozdu, premda nam se odnekud čini da ne razmišlja kako ponavlja gest barunice Kasteli, one negativne junakinje Gospode Glembajevih koja je — proverivši kvalitet persijskog tepiha — naložila da se prenese Kirman-perzer iz salona njene mrtve suparnice u njen salon u vili pod Lipom, sigurno o tome ne razmišlja, suviše je uslužne vedrine u njegovom osmehu da bi o tome razmišljao, da bi mu palo na pamet kako je sav afekat protiv glembajevštine bio plod toga što ih je posmatrao kroz ključaonicu, dok sada, kada je on — sa svojima, sa čitavom tevabijom revolucionara koji podsećaju na jaru gospodu — u salonu predsedničkog broda, kada ga ljuljuškaju talasi, kada pesniku salutiraju i daju poklone, nema više nikakvog afekta, već postoji samo blaženstvo jednog zamišljanja, pa on sigurno zamišlja kako će ovaj orijentalni persijski tepih izgledati na podu spavaće sobe, na onom mestu gde se taj tepih nalazi i danas, danas kada više ničeg nema od sveg tog nekadašnjeg sjaja i pompe, kada je nestalo te ideologije i te države, kada svud po njenom tlu leže ubijeni, od noža, metka, granate, bombe (kasetne ili ukrašene osiromašenim uranijumom), ali je ostao taj persijski tepih, kao ukras, kao muzejski eksponat, kao znak jednog ukusa, možda građanskog možda pesničkog, kao ono što udovoljava znatiželji turista, ali i kao večiti spomen na jedno putovanje, davno, o kojem svedoče fotografije, pa tek kada — dakle — osmotrimo fotografije na kojima Krleža pozdravlja svog vrhovnog komandanta, koji stoji negde iznad njega, visoko, ne čak ni poput faraona nego poput nekog prethrišćanskog boga, kao da je u oblacima a ne na jednoj terasi, dok se sve to odigrava u blizini piramida, pa obojica nose bela odela i šešire, imaju bele sjajne cipele i tanke, svilene čarape, čija belina tona mora da je istovetna sa cipelama, jer protokol o tome brine, ništa ne izmiče revolucionarnim dvorjanima protokola i normalno je da im se jedan pesnik revolucije prilagodi, tek kada osmotrimo taj pokret, tu dignutu ruku, i šešir u njoj, tu zadivljenu i vedru zagledanost u eshaton, lišenu svake sumnje, taj usrdni, odviše usrdni osmeh velikog negatora, možemo shvatiti iz koje dubine do nas dopiru reči iz eseja o Manu: one obeležavaju dubokosežnu putanju na kojoj se samozvani prorok pretvorio u klovna.

Milo Lompar

_______________

[1] Miroslav Krleža, Eseji, I, Sabrana djela, sv. 18, Zora, Zagreb, 1961.
[2] Miroslav Krleža, Eseji, I, 213.
[3] Miroslav Krleža, Eseji, I, 224.
[4] Miroslav Krleža, Eseji, I, 224.
[5] Stanislav Vinaver, "Beograd i g. Krleža", Zli volšebnici (polemike i pamfleti u srpskoj književnosti), priredio Gojko Tešić, knjiga 1 (1917—1929),
      Slovo ljubve — Beogradska knjiga, Beograd, 1983, 391.
[6] Miloš Crnjanski, Eseji i članci, II, Dela, tom XI, knjige 22 i 23, Zadužbina Miloša Crnjanskog, Beograd, 1999, 403.


Novi standard | 16.02.2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Oktobar 29, 2013, 01:07:28 am »

*

OSIONI NEGATOR SRPSKE ISTORIJE

Na ovogodišnjem "Sajmu knjiga" trebalo bi da se pojavi treće izdanje knjige "Duh samoporicanja", koja je izazvala brojne i polemičke odzive u našoj javnosti. U odnosu na drugo izdanje, koje se pojavilo u aprilu 2012. godine, treće izdanje ima nov i veći format, i opremljeno je tekstovima akademika Koste Čavoškog i prof. dr Radivoja Mikića. Ono je i opširnije za preko sto autorskih stranica. Jer, pored niza sitnijih dopuna, autor je napisao opširan polemički odgovor "Sarajevskim sveskama", kao i veoma opširan tekst o Krleži i njegovoj enciklopedijskoj arbitraži. Iz tog teksta, "Pečat" je u prilici da objavi nekoliko odlomaka, koji su ovde lišeni naučnog aparata.


Krležina enciklopedijska arbitraža /1. deo

Brojne arhivske beleške koje je Krleža ispisivao na marginama pojedinih leksikografskih odrednica namenjenih "Enciklopediji Jugoslavije", pisane prepoznatljivom piščevom dikcijom, u više dostupnih primeraka, imale su obavezujući karakter uputstva. Tako možemo opaziti osoben paralelizam između jednog individualnog gledanja na stvari i oficijelnog prikazivanja složene društvene i kulturne stvarnosti

Kada je u Budimpešti 2002. godine, povodom 25 godina od smrti Miloša Crnjanskog, održan mali naučni skup, istovremeno je — u izložbenim prostorijama tamošnjeg Instituta za književnost, koje su čitavom staklenom stranom bile okrenute ulici, pa su delovale kao pokretni izlog za užurbane prolaznike — postavljena izložba piščevih fotografija i knjiga. Ovaj kamerni i nenametljivi skup nije ipak ostao neuočen. Predstavnici hrvatske diplomatije, došavši pre male svečanosti povodom otvaranja izložbe, upitali su mađarske organizatore: "Zašto organizujete skup i izložbu o Crnjanskom, kad mi imamo boljeg pisca — Krležu?" Oni nisu ponudili da se napravi izložba o hrvatskom piscu, nego su težili da obezvrede izložbu o Crnjanskom. Takav raspored poteza otkriva da cilj hrvatske kulturne politike nikada nije puko predstavljanje odabranih vrednosti hrvatske kulture, nego i promišljen odabir akcija koje su usmerene na postizanje poželjne predstave o srpskoj kulturi. Kao da je nešto u pojavi Crnjanskog na mestu reprezentanta srpske kulture ometalo sasvim određenu i zadatu sliku srpske kulture koja ima svoje mesto u nastojanjima hrvatske kulturne politike.

DUHOVNE STRUNE BEOGRADA Prekor upućen u Budimpešti nikada se ne bi mogao ponoviti u Beogradu: njegove duhovne strune tako su našpanovane da se zna kome zauvek pripada guranje u stranu, a kome posmrtne počasti. Otud bi bilo lakomisleno pretpostaviti da čitav niz programskih akcija okupljenih oko Krležinog imena, akcija bučnih, medijski privilegovanih i agresivno promotivnih, kojima smo izloženi iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz 2011. u 2012. godinu, od pozorišnih do radio-predstava, od diskusionih tribina do festivalskih savetovanja, pripada "maloj krležofilskoj sekciji iz Zagreba i Beograda". To je napisano u predgovoru Krležinih "Marginalija", knjizi koja donosi "1000 izabranih komentara u tekstovima za enciklopedije JLZ" i koja se pojavila u izdanju "Službenog glasnika" 2011. godine: kao prolegomena za cvetanje hiljadu krležijanskih cvetova u 2012. godini. Nema ničeg neistinitijeg od takve tvrdnje. Ako pogledamo nosioce ovih aktivnosti — Leksikografski zavod "Miroslav Krleža" iz Zagreba, "Službeni glasnik" iz Beograda, "Kulturni centar Beograda" — osvedočavamo se da nije reč ni o kakvim alternativnim grupama sa privatnim novčanim sredstvima, nego su to budžetski izdržavane institucije koje oličavaju glavnu kulturnu pozornicu. Svaka od njihovih akcija — i u finansijskom i u medijskom pogledu — biva omogućena i unapređivana srpskom kulturnom politikom. Ima tu i nehotične simbolike: Krleža nam ponovo dolazi u korak sa vlašću.

U načinu na koji dolazi, u naglascima i akordima koji prate njegovu posmrtnu posetu, kao posetu neke iznenadno susretnute sablasti, možemo — kao i u njegovim negdašnjim pohodima — ponešto saznati o sadržajima i adresama kraj kojih neizostavno prolazi pravac srpske kulturne politike. Pojava Krležinih "Marginalija" — u toj stvari — od presudnog je značaja. Kao prethodnica festivala jednog pisca u Beogradu, održanog od 10. maja do 10. juna 2012. godine u Beogradu, "Marginalije" nam ocrtavaju dubinske strukture koje bi trebalo da budu — pod naizgled neutralnim i umetničkim izborima — obnovljene u postjugoslovenskoj situaciji kao situaciji nastajuće "jugosfere". Kada se kao medijski razglašeni vid uprizorenja Krleže pojavi strip, onda ovo navodno približavanje piščeve figure modernim očekivanjima publike, nošeno karakterističnim uprošćavanjima, nije samo ugađanje duhu vremena, oličenom u infantilizaciji javne svesti. Ono je, istovremeno, i uklanjanje svake ozbiljne svesti o autentičnim ideološkim sadržajima koji postoje u Krležinim umetničkim delima, kao i — što je od posebne važnosti — u njegovim političkim esejima i enciklopedijskim redakturama, u kojima su postajali deo zvanične ideologije titoističkog jugoslovenstva. Krležine "Marginalije" se pojavljuju — na tihi način koji računa na dugotrajni učinak — kao ideološka podloga jednog mogućeg kretanja u budućnosti. Stripovani Krleža, pak, oličava osobenu tehniku ispražnjavanja prošlosti od njenog autentičnog sadržaja, kao i tehniku ciljanog pretvaranja prošlosti u zabavni — umesto kritičkoj svesti podvrgnuti — sadržaj.

Osnovna svrha svih upotrebljenih sredstava usmerena je na neutralisanje svakog kritičkog odziva. Jer, kakvog smisla može biti u kritičkom osvrtanju na nešto što je zabavno i opuštajuće, kao pena za kupanje u kadi? Kako biti ozbiljan u odnosu na nešto što oglašava svoju potpunu ravnodušnost prema svakoj ozbiljnosti? A potom dolazi naredni korak u strategiji neutralizacije: kakvog smisla ima kritički osvrt na privilegovanje jednog estetsko-umetničkog iskustva u uzastopnim i učestalim pozorišnim i radio- predstavama? Zar takav kritički osvrt nije unapred onemogućen i osuđen na podsmeh? Samo kroz unapred odobreni podsmeh biva, naime, moguće da se činjenice politike — privilegovanje, uzastopnost i učestalost — pretvore u teoriju zavere: kako možemo sumnjičiti jedno estetsko-umetničko iskustvo? Ali, privilegovanje kao ukinuti spontanitet svedoči o tome da je estetsko-umetničko iskustvo prizvano pred naše oči iz političkih, a ne estetskih razloga.

Ako nas je strip razgalio, ako su nas pozorišne i radio predstave estetizovale i depolitizovale, onda nam se i Krležine "Marginalije" pojavljuju u višestranoj strategiji neutralizacije. Same "Marginalije" — kao skup Krležinih komentara nastalih povodom leksikografske građe — svakako da uozbiljuju pomalo lakrdijaški oblik Krležina ponovna došašća u naše transdrinske i diluvijalne predele. "Marginalije" nas, naime, vraćaju ideološko-političkoj i delotvornoj misli najvećeg hrvatskog pisca, čiji su brojni tomovi posvećeni kulturnopolitičkim temama. "Marginalije" nam, štaviše, pokazuju kako je očvrsnuo enciklopedijski pogled titoizma i kako se pojavljuje — akcijom srpskih kulturnih vlasti i državne politike — kao izmaštani projekat naše kulturne budućnosti. Jer, Krleža — kao i ranije — dolazi u korak sa vlašću.

KRLEŽINO PRAVO NA CENZURU Šta nam otkrivaju Krležina uputstva iz vremena kada je stvarana "Enciklopedija Jugoslavije"? Nezadovoljan tekstom o Crnjanskom, Krleža na ovaj način traži da se taj tekst skrati: "skratiti ga za polovinu, a to će najbolje učiniti, mislim, Ujević, ako ga veseli". Kada Krleža upućuje Matu Ujevića da — "ako ga veseli" — skrati odrednicu o Crnjanskom, onda pravo pitanje glasi: kakvo je to uputstvo za jednu naučnu odrednicu? Ako Krležino pravo na enciklopedijsku cenzuru proističe iz njegovih predratnih veza sa Komunističkom partijom Jugoslavije, ako je on — uprkos predratnom sukobu na levici — partijski poverenik u ekciklopedijskim poslovima, da li je to neutralno saznanje u odnosu na istorijsko poreklo njegovog shvatanja srpsko-hrvatskih odnosa? Jer, još je Vinaver 1924. godine napisao da Krleža očituje frankovluk preobučen u marksizam. Jevrejin, kosmopolita, poliglota, modernista, svedok ruske revolucije, Vinaver je "prilikom svog boravka u Rusiji" primetio vrlo čudnovatu činjenicu: "Oni Hrvati koji su bili najzagriženiji frankovci, koji su, usled pogrešnog vaspitanja, mrzeli Srbe kao kugu, čim je buknuo boljševizam, presaldumili su se iz reakcionara u komuniste. Njihov komunizam bio je samo i jedino mržnja na Srbe." Ne samo da je ta pojava bila opšta, jer je takvih Hrvata bilo mnogo, već je ona u svojim mutnim dubinama obrazovala jednu kobnu i moćnu struju mišljenja, kojoj pripada i Krleža. Jer, "sve ono zbog čega socijalisti optužuju buržoaziju, buržoaski sistem, sve to g. Krleža ističe kao specijalitet Beograda. U tome bi bilo frankovstvo g. Krleže." Premeštanje ideoloških naglasaka u komunističkoj propagandi, koje će se odigravati u skladu sa potrebama Kominterne, tokom tridesetih godina dvadesetog veka, premeštanje koje optužnicu sužava sa srpskog naroda na velikosrpsku buržoaziju, predstavlja samo mimikrijski i taktički ustupak okolnostima. Taj ustupak je, naime, ostavio netaknutim jezgro iz kojeg je — i posle Drugog svetskog rata — izviralo titoističko mišljenje: ideju o srpskoj krivici.

Nije se bojno poprište ni razvidelo od barutnog praha, nisu svi protivnici režima bili pohapšeni, još je trajao lov na ovu zverad što se krila po planinskim katunima, kada je Krleža — u 1947. godini — napisao elaborat o srpsko-hrvatskim odnosima kao osnovnom pitanju jugoslovenstva i predao ga Titu. Taj elaborat — svedoči Josip Vidmar 1986. godine — "potpuno stoji na hrvatskom stajalištu". On je u dubinskom skladu sa Krležinom ukupnom kulturnopolitičkom optikom, delotvornom u njegovim brojnim esejističkim, političkim i enciklopedijskim spisima, u kojima je vodeća ideja: "jugoslovenstvo pod rukovodstvom Hrvata". Jer — poentira Vidmar — "Krleža je ipak bio čvrst Hrvat, u svakom pogledu". Zar ne deluje upečatljivo ovo podudaranje Vinaverovog mišljenja — iz 1924. godine — sa Vidmarovim ocenama iz 1986. godine? Zar se u ovim uvidima, koji sklapaju luk jedne dugotrajne spiritualno-literarne karijere tako što povezuju njene početke sa njenim ishodima, ne prepoznaje njen najdugotrajniji i olujama vremena najotporniji identitet? Zar je moguće da su ova dva toliko u svemu različita čoveka grešila u istovetnoj proceni Krleže? Zar nam njihova posvemošnja različitost ne svedoči o podudaranju njihovih reči kao o pouzdanom jemcu istine?

To je bio duh koji je prožeo i nadahnjivao "Enciklopediju Jugoslavije". Takvo je i lično iskustvo onih koji su neposredno sarađivali sa Krležom, budući da su neki — poput Vase Čubrilovića — zapazili da je "Miroslav Krleža, kao organizator toga posla, unosio... mnogo ličnog, svoga, što nije uvek dobro za tu vrstu poslova". Lični momenat, kao skup nasleđenih i usvojenih shvatanja, kao plod zadatih kulturnih resantimana i svesnih i neosvešćenih predilekcija, bio je — dakle — važan činilac u zasnivanju enciklopedijske arbitraže. Njemu treba pridodati i politički momenat o kojem nepotkupljivo svedoče Krležine "Marginalije". Brojne arhivske beleške koje je Krleža ispisivao na marginama pojedinih leksikografskih odrednica namenjenih "Enciklopediji Jugoslavije", pisane prepoznatljivom piščevom dikcijom, u više dostupnih primeraka, imale su obavezujući karakter uputstva. Tako možemo opaziti osoben paralelizam između jednog individualnog gledanja na stvari i oficijelnog prikazivanja složene društvene i kulturne stvarnosti. Krležine "Marginalije" predstavljaju upečatljiv spoj individualnog i oficijelnog u ideologiji titoističkog jugoslovenstva. Nije, dakle, reč o ekscentričnosti pojedinca, već o sili koja se utiskuje u kulturne i društvene sadržaje vremena. Raščlanjavanje Krležinih beležaka ne raskriva nam samo prirodu enciklopedijskog razumevanja stvarnosti u dugim decenijama titoizma. Ono nam ne dočarava samo znatan Krležin udeo u oblikovanju zvanične ideologije, što postaje posebno bitno ako se uzme u obzir poreklo piščevih stavova, jer oni postaju delotvorni momenat jedne ideologije. Ono je — s obzirom na prilike i okolnosti u kojima se pojavljuju Krležine "Marginalije" u 2011. godini u nas — bitno i za otkrivanje aktuelno nadolazeće kulturne politike u nas.

MARKSISTIČKA, LENJINISTIČKA, TITOISTIČKA Kakvo je, otud, pitanje koje je — povodom Mate Ujevića — postavljeno u 2009. godini: "zar bi legija popisivača i knjižničara iz Srbije surađivala s 'ustaškim urednikom' u izradi bibliografije periodike, dva milijuna listića koji se čuvaju u Zagrebu"? Ono je hotimično demagoško i karakteristično retorsko. Jer, u njemu se teži svesnom prikrivanju istinskog odgovora na pitanje: odakle dolaze Krležina prava u "Enciklopediji Jugoslavije"? Iz odluke Komunističke partije Jugoslavije da on vodi "Enciklopediju Jugoslavije". Iz odluke da to bude državni projekat. Jer — kako svedoči Vaso Čubrilović — Krleža je "u svome poslu bio povezan sa političkim rukovodstvom zemlje, jer je od njega dobijao odobrenje i sredstva za rad." Tako se — a ne pukom slobodnom voljom — steklo toliko srpskih bibliografskih saradnika u "Enciklopediji Jugoslavije": nije se sarađivalo samo zato što se htelo nego i zato što se moralo, kao što su sve republike — a ne samo Hrvatska — morale da finansiraju Leksikografski zavod u Zagrebu, čak i na samom kraju titoističke Jugoslavije. A zašto su svi sve to morali? Nehotično je to objasnio Enes Čengić: "U ušima mi zuji riječ — titoizam. Nju je, koliko se sjećam, prvi Krleža javno izgovorio, možda je još netko o tome razmišljao, ali Krleža je prije nekoliko godina rekao, obrazlažući program nove Enciklopedije Jugoslavije: 'Naša nova Enciklopedija mora biti marksistička, lenjinistička i titoistička.' Titoizam kao pojam." Ova programatska odrednica jednog vremena odslikava Krležino poimanje opštih stvari, u odnosu na koje bi čovek trebalo da se — veli on — "postavi titoistički" i stvori "koncepciju titoističke baze". Ali, ona odslikava i Krležina sasvim intimna samoprepoznavanja, u kojima on sebe vidi kao "pisca titoističke logike". Titoizam se, dakle, pojavljuje kao ishodišna struktura za međuzavisnost ličnog i političkog, individualnog i oficijelnog u Krležinim "Marginalijama". Otud je koliko komičan, toliko i dosledan svaki pokušaj koji nastoji da nas ubedi kako ondašnji enciklopedijski arbitri nisu to postali po milosti diktature, nego po nadahnuću naučnog proviđenja.

Šta nam govori Krležina leksikografska preporuka "da se ovakvi sveobuhvatni, sintetički, romantičarski pojmovi kao što je ovaj o 'Južnoj Srbiji' po mogućnosti brišu iz našeg repertoara, jer izazivaju neuralgične otpore u okviru našeg federativnog ustavnog stanja"? Saznajemo, dakle, da je privilegovano stanovište "Enciklopedije Jugoslavije" saobraženo državnoj politici titoističke Jugoslavije. Same Krležine intervencije nastaju u duhu državno-partijske ideologije, pa su vođene ciljanim izjednačavanjem srpskog i bugarskog prisustva u Makedoniji. To pokazuje upotreba reči "okupacija", pošto Krleža kaže da postoji "period srbijanske okupacije, koja se iz srbijanske perspektive zove ‚ 'oslobođenjem Južne Srbije (1912—1915)'", da postoji "prva bugarska okupacija, koju Bugari zovu ‚ 'bugarskim oslobođenjem (1915—1918)'", da postoji "druga srbijanska okupacija, koja se i ovdje obrađuje u okviru našeg prikaza kao jedino važna (1918—1941)" i da postoji "druga bugarska okupacija 1941—1944".

Izjednačavanjem bugarskog i srpskog prisustva u Makedoniji, u skladu sa sopstvenim shvatanjem po kojem je već "rat 1912. bio u stvari kolonijalni rat", Krleža dosledno poništava razliku između antantsko-savezničkog i centralno-nemačkog vojnopolitičkog saveza. Otud nestaje — u karakterističnom komunističkom amalgamu — svakog srpskog učešća na pobedničkoj strani u Prvom svetskom ratu. Potom se — u skladu sa učenjem Kominterne — ciljano oblikuje enciklopedijska svest o srpskoj krivici u prvoj jugoslovenskoj državi, pošto je kao "jedino važan" određen period koji se naziva "druga srbijanska okupacija". To je u najdubljoj saglasnosti sa Krležinim uverenjem "da je 1918. godina Hrvatskoj i ostalim krajevima koji su se ujedinili sa Srbijom nanijela veliku nepravdu". Sam izraz "srbijanska okupacija" bio je karakterističan za Krležino poimanje stvari, jer on pominje "okupaciju nesrpskih pokrajina po srpskim četama".

Krležino stanovište u "Enciklopediji Jugoslavije" osmišljeno je, dakle, kao ideološko-komunističko stanovište. Kao takvo, ponekad biva protegnuto i na neutralne lične sudbine, poput sudbine Natalije Bošković. Krleža piše: "Bez obzira na napomenu Roksinu 'prva i najbolja srpska balerina — nema političkih grehova', nećemo je uvrstiti! Vrangelovka, ostala u emigraciji, djeluje u inostranstvu. Njena precizna tehnika i prefinjena osjećajnost, nježan lirizam i meka gipkost itd. neće nas slomiti u toj odluci da se briše." Nijedan informativni kriterijum ne nalaže enciklopedijsko izostavljanje ove umetnice, kao što nema nikakvih njenih kolaboracionističkih postupaka koji bi motivisali enciklopedijski čin odstranjivanja, ali delotvoran je Krležin ideološko-komunistički kriterijum. Jer, to je privilegovano stanovište "Enciklopedije Jugoslavije".

SUKOBI SA SAMOSVESNIM ARBITROM Sam Krleža je imao jasnu svest o svojoj arbitrarnoj ulozi, pa je nekada donosio odluke pozivajući se na nju: "s obzirom na arbitražu koju imam da izvršim". Kao arbitar, pak, Krleža nije podlegao nikakvoj proceni. Ostalo je nejasno iz koje je perspektive Krleža mogao dovoditi u pitanje i stavljati pod navodnike stručnost višestruko potvrđenih naučnika, kao što su Đurđe Bošković ili Dejan Medaković. Kako on sam — svojim obrazovanjem i upućenošću — nije bio odgovarajuća adresa za opovrgavanje njihove stručnosti, onda u temelju njegovog osporavanja možemo pronaći samo arbitražni duh "Enciklopedije Jugoslavije". Kako to nije stručna nego ideološka adresa, onda iz nje proističe vrednost Krležinih opovrgavanja.

Da je njihova proizvoljnost i neutemeljenost bila relativno brzo uočena, svedoče njegovi brojni sukobi sa beogradskom redakcijom "Enciklopedije Jugoslavije". Da je postojao otpor prema ovako ustrojenoj optici "Enciklopedije Jugoslavije", pokazuje Krležina beleška o postojanju "čitavog niza invektiva da je CR pristrasna na štetu svojih srpskih saradnika". Kako ovaj otpor ima svoje konkretne vidove, onda su od značaja Krležine intervencije koje odslikavaju prirodu njegove ideološke arbitraže. Kada je reč o Arseniju III Čarnojeviću ili Isaiji Đakoviću, Krleža gotovo da ne dozvoljava nikakvu svest o prozelitskoj politici Katoličke crkve u Habzburškoj monarhiji, o aktivnostima na unijaćenju pravoslavnih masa koje su izbegle od turskog mača. On sve takve činjenice svodi na "invektive protivu katoličkoga klera".

Potom ih obesnažuje primenom ideološke perspektive, pošto su sva takva saznanja "historijski — idealistička". Jer, "antagonizam spram emigrantske mase koja se spasava na austrijski teren u XVIII st. motiviran je isključivo feudalno-klasnim odnosima". Karakterističan je momenat u kojem enciklopedijska arbitraža poseže za ideološkom legitimacijom. Međuzavisnost društvenog i verskog proganjanja Srba posle Velike seobe, kao proganjanja u kojem je verski činilac išao za svojim sasvim posebnim ciljevima, Krleža poništava ideološki privilegovanim klasnim obrazloženjima. Jer, on međuzavisnost elemenata društvene dinamike potiskuje u duboku senku, gotovo do ništenja, tvrdeći kako su klasni odnosi isključivo upravljali prozelitskom katoličkom akcijom protiv srpskog naroda u Habzburškoj monarhiji.

Kako se mogla osporiti ovakva arbitraža — u kojoj su iščileli realni istorijski sadržaji: podaci, dokumenti, svedočanstva — a da se ne dovede u pitanje sam osnov privilegovane doktrine o klasnoj teleologiji društvenih odnosa? Krleža je, dakle, jednu privilegovanu partijsku i ideološku shemu, koja je imala realni učinak u objašnjavanju istorijskih prilika, neosnovano pretvorio u jedinospasavajuće objašnjenje, da bi ideološki gotovo preinačio istorijske oblike katoličkog prozelitizma. Ostao je završni korak: u času kada ovu jednoobraznost — putem "Enciklopedije Jugoslavije" — usvojimo, ona poprima svojstva samoporicanja.

Da bi utro put enciklopedijskom usvajanju, Krleža je često sklon da ideološki sumnjiči beogradsku redakciju: "Postoji trajna tendenca, a naročito u okviru Beogradske redakcije, to jest u okviru nekih njenih saradnika, a naročito onih koji egzistiraju u sjeni patrijaršije ili Srpske akademije nauka, da se stvari sveudilj dalje jednako tvrdoglavo i postojano komplikuju, uprkos direktivama Centralne redakcije, i tako se gube nervi i vrijeme na taj dribling koji pokazuje nesumnjivo trajnu političku negativnu tendenciju pojedinih beogradskih saradnika da stvari ometaju." Ova ideološka ocena, sa preciznim imenovanjem mesta i ljudi, sa politički negativnim predznakom, odslikava duh arbitraže koja je — premda proizvoljna i nepotvrđena — neminovno neosporiva. Ona, štaviše, ima sasvim preciznu delotvornost, pošto su — po rečima Roksande Njeguš — "urednici i saradnici podnosili... redom ostavke redakciji 'Jugoslavike' za Srbiju (Perović, Čubrilović, Sv. Radojčić i dr), nezadovoljni postupcima Centralne redakcije". Nije logično pretpostaviti da su toliko različiti ljudi mogli neopravdano biti nezadovoljni Krležinom arbitražom. Nije beznačajno da je Krleža imao svest o tome da njihove ostavke dovode do smanjivanja vrednosti dobijenih tekstova: "Sve uži i sve beskrvniji krug beogradskih saradnika, pretvara se polagano u pravu napast." Nije zanemarljivo saznanje o tome da je Krleža, uprkos jasnoj svesti o smanjivanju vrednosti tekstova u "Enciklopediji Jugoslavije", nastavio da radi u smeru koji je podsticao povlačenje beogradskih saradnika: interesi kojima je bio vođen pretezali su nad saznanjem o smanjivanju vrednosti priloga koje donosi "Enciklopedija Jugoslavije".

Sličan postupak je primenjen prilikom arbitražne korekcije leksikografskog teksta — Vase Čubrilovića — u kojem je reč o postupcima Katoličke crkve prilikom aneksije Bosne i Hercegovine. Krleža predlaže da se tom tekstu doda još jedan tekst koji bi trebalo da bude "historijski, materijalistički egzaktna, dakle istinita formula sa poznavanjem materije, koja se promatra iz socijalističke perspektive". Tako se ideološki kriterijum — socijalistička perspektiva — pojavljuje kao nešto što bi trebalo da neutrališe istorijska svedočanstva o katoličkoj akciji prilikom aneksione krize. Ali, nije ovde reč samo o pojedinačnom neslaganju sa Vasom Čubrilovićem, jer sámo neslaganje podrazumeva stavljanje u dejstvo naizgled nevidljivog zaleđa. Čini ga ideološka ocena da "Čubrilović polazi sa pretpostavke da je Bosna srpska zemlja". U kojem pravcu vodi takva ideološka ocena? Ona cilja na imenovanje koncepcije Ilije Garašanina "koje za Čubrilovića predstavljaju dictus generalis srpske respektive srbijanske politike".

Koliko elemenata ima ovaj kulturnopolitički luk? On podrazumeva tri stepena opštosti: pojedinačni primer, ukupni profil autora, celina tradicije iz koje se on oglašava. Početni momenat predstavlja neutralizacija katoličke akcije u vreme aneksione krize. Ona se odvija prizivanjem socijalističke perspektive u razumevanju pojava i stvari. Posredni momenat obuhvata Krležin prelazak na neutralisanje Čubrilovićevog ukupnog mišljenja o Bosni. Završni momenat podrazumeva da svi prethodni momenti budu sagledani kao znakovi negativne usmerenosti magistralne srpske političke tradicije. Nije, dakle, imenovanje katoličke akcije u vreme aneksione krize bilo jedno istorijsko saznanje o pojedinačnom događaju, koji ima svoje učesnike i svedoke, nego je ono — u socijalističkoj perspektivi "Enciklopedije Jugoslavije" — preraslo u simptom celokupne srpske političke tradicije. To je zakonomeran put Krležinog upisivanja negativnog predznaka u srpsku istorijsku i kulturnu tradiciju.

Milo Lompar | 05.10.2012. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 12, 2016, 03:46:36 am »

*

VARIJACIJE NA SRPSKE TEME


Krležina enciklopedijska arbitraža /2. deo

U duhu svog samosvojnog simetrizma, Krleža potpuno iste istorijske činjenice tumači različito: dok je za Tita bitno što je "bio ucijenjen sa sto hiljada zlatnih maraka", dotle ne postoji nikakva svest o tome da je na istoj poternici, sa istim novčanim iznosom, bio ucenjen i Draža Mihailović

Pod tako rasutom svetlošću biva u Krležinim "Marginalijama" procenjena srpska tradicija koju prevashodno predstavljaju naše građanske figure. Krleža ironično pominje "sav respekt spram genija Bogdana Popovića, koji predstavlja tugu i žalost", jer "Bogdan je bio kiseo, škrt i jalov, i pitamo se – šta je ostalo od te škole?" Svi politički članci Živojina Balugdžića, "svi bez izuzetka spadaju pod skupni pojam fašističkog ili profašističkog nasilja koje je dovelo ovu zemlju do ponora 1941". Pod velikom sumnjom Krležine lingvističke stručnosti ostaju prilozi svetskog lingviste Aleksandra Belića: "Čovjek pati od melodramatike beletrističkih, potpuno suvišnih detalja i trebalo bi ih svesti na leksikografski minimum". Za Gerharda Gezemana nije samo važno što je "bio... gestapovac" i "čuveni 'Blut und Boden' ideolog" nego i to da "njegova sjenka leži na mnogobrojnim našim publikacijama, kao npr. na Dvornikovićevoj 'Karakterologiji'", pa su "svi takozvani šestojanuarski rasni i arhajski falsifikati nicali... pod njegovim protektoratom". Otud "nije zavrijedio da uđe u Enciklopediju kao jedinica".

KRALJ ALEKSANDAR — "MEDIOKRITET ISPOD PROSJEKA" Slobodan Jovanović je procenjen "kao najprosječniji, sociološki neobrazovan filistar", kome su se "tresle gaće pred marksizmom". Označen je, štaviše, kao neko ko se dugo bavio politikom i ko je povezan sa "potpisivanjem smrtnih osuda iz Londona". Oba ova momenta snažno naglašava Latinka Perović. Samo što se Krležino datiranje Jovanovićeve zaokupljenosti politikom, koju on vezuje "oko krize P.P. vlade godine 1925", kod nje pomera u dalju prošlost, čak pre 1900. godine, kao što i Krležino pominjanje "smrtnih osuda iz Londona" kod nje postaje saznanje o ljudima koji su "zaklani". Za razliku od Krleže i Latinke Perović, Marko Ristić je — kako svedoči Miodrag B. Protić — "pričao lepo o Slobodanu Jovanoviću i Dragiši Vasiću — gospodski su potpisivali peticije koje im je u ime levice podnosio". I područja njegovog interesovanja, po kojima ga leksikografska beleška imenuje kao "pravnog pisca, istoričara, književnika i političara", radikalno i neobrazloženo su sužena, jer Krleža presuđuje: "dovoljno: istoričar". Nije jasno šta je mogao biti razlog ovakvog sužavanja intelektualnih i životnih aktivnosti Slobodana Jovanovića, budući da je u leksikografskoj belešci bilo na delu puko nabrajanje.

Ne prolaze bolje ni saradnici "Enciklopedije Jugoslavije", pa — povodom Kašaninovog teksta o Kruševcu — Krleža poseže za trostrukom negacijom. Ona obuhvata stručnost: "Ovo kašaninsko trućanje da se svede na stvarnu osnovu." Ona podrazumeva političko prokazivanje: "Da se tako njegove, dozlaboga dosadne, patetične rojalističke tendencije... reduciraju na normalne razmjere." Ona naglašava i problematično lično dostojanstvo čoveka koji piše "sa realnom strategijom dobijanja na retcima".

Ne prolaze bolje ni srpske istorijske ili političke ličnosti: kralj Aleksandar Karađorđević je "po svemu bio mediokritet ispod prosjeka". To deluje kao stilska i koncilijantna varijacija mišljenja Franje Ferdinanda: njemu je srpski prestolonaslednik — u Engleskoj 1910. godine — izgledao kao "loša imitacija Ciganina". Zanimljiva su mesta na kojima Krležina negativna ocena iznenadno menja svoj pravac ili svoju jačinu. Ocenjen kao "politički izmećar, dvorska kreatura, korumpirana raznim visokim položajima i podmićena ličnost", Stojan Protić odjednom donekle popravlja svoj enciklopedijski lik i ugled, pošto "njegove kombinacije sa Hrvatskom zajednicom nisu bile politički tako kratkovide". Otud one spadaju "zapravo među najpozitivnije njegove eksperimente". Koliko je verovatno, realno i logično da u višedecenijskoj karijeri jednog konstitucionalno rđavog političara postoji — na samom njenom kraju — samo jedna pravilna i valjana politička procena? A ako ona postoji, ako je i nastala pod diktatom istorijskih neminovnosti, zar sámo njeno postojanje ne navodi na uzdržano preocenjivanje prethodnih činova ovog čoveka? Kako do toga ne dolazi, nego se — naprotiv — izoluje tek jedna i jedina politička procena, onda je njen sadržaj — odnosno interesi koji se u njemu ospoljavaju — ono što izaziva promenu preovlađujuće percepcije. A taj sadržaj ide u susret Krležinim shvatanjima: tek kada su se njegova shvatanja o hrvatskom pitanju u prvoj jugoslovenskoj državi makar minimalno podudarila sa Krležinim shvatanjima, došlo je do prepoznavanja nečeg pozitivnog u celokupnoj političkoj karijeri Stojana Protića. Do promene Krležine optike kao da dolazi u času kada se stavi u dejstvo hrvatska tradicija u privilegovanom stanovištu "Enciklopedije Jugoslavije".

Sličan postupak se primenjuje na Milana Grola. Krležinu intervenciju izaziva leksikografska odrednica, po kojoj je Grol bio "najizrazitiji propagator buržoaske parlamentarne demokratije". On to — veli Krleža — "nije bio". Nego? Bio je — otpočinje vatromet karakterističnih argumenata — "najtipičniji zbunjenko i lovac u mutnom", "veliki kombinator i vječiti mladoženja među parlamentarnim proscima, koji čezne za portefeuilleom ma koje partije, samo da omasti brkove u svatovskoj čorbi.“ Ovo koloritno nijansiranje i individualni tonalitet odjednom se menjaju i pretvaraju u uredničku odluku: "Sve to što se s njime zbivalo od 7. 3. 1945. može da se briše." Zašto da bude enciklopedijski izbrisano kako je Grolov list "Demokratija" spaljivan na beogradskim ulicama i kako je skojevski aktivizam bio udarna pesnica uvođenja stranačkog monizma u komunističku Jugoslaviju? Upravo te činjenice pokazuju kako je Grol bio — i ostao — najizrazitiji zastupnik parlamentarne demokratije. U "Enciklopediji Jugoslavije" je sve opisano na uzorno bezličan način: "Avgusta 1945, posle uzaludnog pokušaja razbijanja Narodnog fronta, podneo je ostavku i pokrenuo list 'Demokratiju' (septembar — novembar 1945)." Nema ni reči o tome kakva je bila sudbina svih tih aktivnosti. Ostaje upisano samo ovo: "Posle novembarskih izbora 1945. povukao se iz javnog političkog života." Da li je učestvovao na tim izborima? Ili ne? A zašto?

Sve to — kako lakonski kaže Krleža — "može da se briše". Zašto bi to trebalo izbrisati? Zato što svi činovi nasilja imaju svoj istorijski domet u onom stanovištu koje je Krleža učinio privilegovanim stanovištem "Enciklopedije Jugoslavije". U slučaju leksikografske odrednice o Stojanu Protiću, Krležina arbitraža menjala je pravac i jačinu kada se primakla području hrvatskih interesa. U slučaju leksikografske odrednice o Milanu Grolu, pak, došlo je do promena u času kada se istorijski sadržaj sukobio sa komunističkom praksom nasilnog i fizičkog onemogućavanja političkih neistomišljenika. Krležina enciklopedijska arbitraža — kao živa najosetljivijeg termometra — uvek biva podstaknuta bilo hrvatskim, bilo komunističkim interesima.

UNIŽAVANJE NJEGOŠA U "Marginalijama" se neke od najznatnijih figura srpske kulture poimaju kao reprezentativne za njen kulturni obrazac: "Kakav je to način izražavanja da se ova abrevijatura jedne ekskluzivne šovenske i separatističke sheme može trajno javljati kao lajtmotiv po uzoru Vukovog kovčežića: 'Srbi svi i svuda'". Karakteristično je — inače potpuno netačno — svođenje Njegoša na jednu epskoguslarsku formulu: "Ne bi trebalo zaboraviti ni to da je i Filip Višnjić, a i Njegoš s Vukom, sljepačka literatura hajdučije". Nije ovde reč o epsko-heroičkom i agonalnom momentu Njegoševog pesništva, koji je srpska i evropska — Lavrov, Šmaus, Oben, Goj — građanska nauka pretvorila u determinantu pesnikove prirode. Jer, ona je taj momenat izdigla na najvišu vrednosnu visinu. Kod Krleže je, pak, na delu unižavanje pesnikove vrednosti. Nije presudno ni Krležino neosvrtanje na višestruko utvrđene sadržaje neoplatonizma, gnosticizma i misticizma u Njegoševom pesništvu, kao sadržaje koji uverljivo pokazuju smisaonu mnogoznačnost i raznorodnu kulturnu podlogu dela najvećeg srpskog pesnika. Sve to možemo zanemariti.

Osnovni Krležin cilj je situiran u područje kulturne politike. Jer, presudan je kulturnopolitički i enciklopedijski naglasak koji srpsku kulturu — preko njenog reprezentativnog pesnika — smešta u "sljepačku literaturu hajdučije". Tako se implicitno uspostavlja jedna lestvica vrednosti koja posredno negira i suštinski zaobilazi Njegoša. U njoj je nemoguće osvetliti ga u mnogoznačnom ukrštanju kulturnih sila. Da Njegoševo pesništvo predstavlja ključno čvorište sila srpske kulture ne pokazuju samo tradicije na kojima je ono zasnovano, niti nam to otkrivaju samo tokovi prošlosti koji nas do tog dela dovode. To upečatljivo pokazuju dve uzorne umetničke recepcije Njegoševog dela u XX veku. One oličavaju mnogo istančaniji odziv modernog duha na Njegoševe stihove od Krležine uprošćene recepcije.

Odredivši Njegoša kao "tragičnog junaka kosovske misli", prepoznavši u njemu jednu spiritualnu vertikalu koja rezonira u agonalnom tonalitetu epske refleksije, Andrić je označio nagistralni tok srpske kulture: on je označio njegovu modernu klasičnost. Sámo Andrićevo delo predstavlja njen najpotpuniji izraz u XX veku u nas. Na drugom polu književnog i egzistencijalnog iskustva nalazimo drukčiji odziv na Njegoševu poeziju. Raskrivši lirsku refleksiju u Njegoša, odvojivši ga od preovlađujućeg doživljaja srpske kulture, sačuvavši vezu sa njenim magistralnim tokom, u kojem je "prvi lirski momenat" onaj kosovski, u kojem "beli Lazar bira između carstva zemaljskog i nebesnog i polazi nebu", istovremeno usvojivši i preocenivši sve, osetivši kontinuitet tradicije i snagu invencije, Crnjanski je — u dubinskom dosluhu sa vlastitim osećanjem sveta — naznačio kako moderni "lirski taj odnos prema Bogu, velika je novost, posle Kosova", jer je lirska refleksija znak Njegoševe klasične modernosti i zapretani momenat srpskog književnog iskustva. Sámo Crnjanskovo delo predstavlja njen najpotpuniji izraz u XX veku u nas.

Upravo ovakve moderne recepcije Njegoša — višestruko nadmoćne u odnosu na Krležinu uprošćenu negaciju — pokazuju različite misaone i emotivne tokove srpske kulture kao međuzavisne momente Njegoševog pesništva. Iako je Andrić razgranao epsku, a Crnjanski lirsku refleksiju srpske književnosti u XX veku, oni su ih pronašli i u sopstvenom poetičkom odnosu prema Njegošu. Oni su, štaviše, to postigli kroz prepoznavanje pesnikovog kompleksnog odnosa sa odlučujućim momentom srpske kulture: sa njenim kosovskim toposom. To pokazuje koliko je bitna vezanost Crnjanskog i Andrića za delo pesnika koji — u složenoj međuzavisnosti uticaja i invencije, prošlosti i budućnosti, asimilacije i recepcije — predstavlja klasični znak srpske kulture. Nije slučajno što su najveći srpski pisci XX veka — u dubinskom dosluhu sa sopstvenim poetikama — prepoznali i nadogradili različite dimenzije klasičnog pesnika srpske kulture. Ako se previdi višedimenzionalnost Njegoševog pesništva, ako se suzi smisaoni perspektivizam njegovog dela, onda se uklanja iz svesti dijaloško načelo kao konstitutivno svojstvo srpske književnosti. Jer, "Gorski vijenac" obezbeđuje svest o kontinuitetu epsko-agonalne dikcije narodnog guslara, "Luča mikrokozma" i "Noć skuplja vijeka" obezbeđuju svest o kontinuitetu lirsko-metafizičke tradicije misticizma, dok "Lažni car Šćepan Mali" otvara kapije modernog iskustva: u registrima istorijske, političke i drame apsurda.

LIČNI AFEKAT I ZAŽARENI TON U "Marginalijama" je nesumnjiv Krležin lični doživljaj ljudi i istorijskih događaja. Kakav je, međutim, trag tog ličnog doživljaja u potezima glavnog redaktora "Enciklopedije Jugoslavije"? To je odlučujuće pitanje. Jer, taj doživljaj nam pokazuje kakvo je bilo nevidljivo zaleđe tekstualnih evidencija "Enciklopedije Jugoslavije", šta se istinski mislilo dok su se pravile taktičke pogodbe. Sve nam to omogućava da naslutimo kakve su pretpostavke položene u osnovnu enciklopedijsku zamisao.

Karakterističan je nesumnjivo lični afekat i zažaren ton u času kada se Krležin duh dotakne leksikografskog pominjanja Iva Ćipika: "Trebalo bi znati prije svega da je taj setebandijere, trogiranski Raguzeo, Dalmata, Samosrbin, dvorska budala, agentprovokator, talijanaš i odrod, starčevićanski apostata, kameleon po narudžbi, a nikako 'hrvatski književnik'." Među ovim odrednicama i imenovanjima Ćipika posebnu pažnju privlači reč odrod: ona otkriva usplamteli Krležin afekat prema ideji odrođavanja, kao i prema čoveku koji se odrodi, otuđi od svojih najbližih, od svoga roda, naroda, koji postane otpadnik. Ovakav afekat nam sugeriše da Krleža u enciklopedijskim stvarima — nasuprot načelnim izjavama — podrazumeva da je ponašanje s one strane vernosti rodu — negativno ponašanje. Otud je napuštanje hrvatskog roda — kao kod Ćipika — bilo dovoljno da izazove vulkansku lavu Krležinog enciklopedijskog nezadovoljstva.

Tako je Krležina reakcija, u odnosu na Andrićev zahtev da se iz "Enciklopedije Jugoslavije" izbriše rečenica o tome kako je on "hrvatskog porijekla", izrazito jarosna: "Pozdravi Ivu Andrića u moje ime, veoma srdačno, i poruči mu, ako možeš, da mu ja jebem hrvatsku majku, brisat ću da je hrvatskog porijekla."

Do toga je moglo dovesti i svako istrajavanje na integralnom i unitarnom jugoslovenstvu. Postoje, dakle, dva politička pravca koja nadahnjuju nagativitet Krležine enciklopedijske arbitraže: unitarističko jugoslovenstvo i kritika hrvatske kulturne politike. Oba su spletena u Krležinim opservacijama o Viktoru Novaku. Zanimljivo je da ih prati — kao sen, kao noćna mora, kao rđava savest — reč odrod. Jer, u redakturi leksikografske beleške o Franu Levstiku, naišavši na sintagmu "napadaje otpadnika", Krleža naglašava njenu problematičnost i nerazumljivost u neposrednom kontekstu, pa postavlja pitanje: "Što su u ovom slučaju 'otpadnici'?" Onda neočekivano i lišeno bilo kakvog podsticaja nastavlja: "Po svoj prilici nacionalni odrodi tipa Viktora Novaka." Zašto za Krležu nije dovoljno da posegne samo za karakteristikom odrod nego on — u slučaju Viktora Novaka — mora da pojača njen smisao sintagmom nacionalni odrod? Krležin afekat nije izazvan, dakle, pukim otpadanjem od roda, kao porodice ili plemena, nego otpadanjem od roda kao naroda. Otud sledi da je nacionalno odrođavanje nešto što izaziva trajnu negativnu uskovitlanost u vrtlozima Krležine arbitraže.

Kod Viktora Novaka, ona je prividno motivisana njegovim unitarnim jugoslovenstvom: "Kada je riječ o ovoj vrsti pristalica 'jugoslavenskog jedinstva' tipa Viktora Novaka, koji spadaju paralelno s time u trovače naših političkih bunara", valja znati da je "ta vrsta jugoslovenstva suviše očite rojalističke propagande, koja je i dovela do političke krize jugoslovenstva". Sada dolazi karakteristično produžavanje negativnih određenja. Jer, dok je moguće tvrditi da je unitarno jugoslovenstvo bilo jedan od uzroka političke krize jugoslovenstva, dotle ostaje potpuno tajanstveno kakve veze sa tim ima Novakov antiklerikalizam, budući da Krleža neobrazloženo nastavlja: "Isti je slučaj i s njegovim 'antiklerikalizmom'." Kako je Novakov antiklerikalizam mogao — u duhu socijalističke arbitraže Miroslava Krleže u "Enciklopediji Jugoslavije" — biti razlog političke krize jugoslovenstva? Samo kao nešto što je označilo "pola veka klerikalizma u Hrvatskoj", kao nešto što je ocrtalo klerikalnu akciju na mestu inspiratora i instrumenta hrvatske kulturne politike. Novakov antiklerikalizam postao je sporan zato što je doneo kritiku hrvatskog klerikalizma.

Kako je to teško kazati sa privilegovanog stanovišta "Enciklopedije Jugoslavije", kako je to nemoguće rastumačiti iz usvojene socijalističke perspektive, Krleža poseže za asimetričnom simetrijom: "Tih klerikalizama ima kod nas nekoliko vrsta i nije katolički jedini." Tamo gde bi trebalo zaštititi hrvatsku tradiciju i interese, pojavljuje se upotreba simetrije u enciklopedijskoj arbitraži, kao što svaka naznaka o simetriji izostaje tamo gde bismo mogli osvetliti srpsku tradiciju i zaštititi srpske interese. Simetrija se, dakle, upotrebljava da bi se — to je duh arbitraže u "Enciklopediji Jugoslavije" — umanjili istorijski značaj i uloga hrvatskog klerikalizma.

To ima i svoje praktične vidove. Jer, komentarišući odrednicu o fra Didaku Buntiću, Krleža kaže kako je "čovjek... umro 1922, i bez obzira na to što o tome misli Viktor Novak, ne bi se u enciklopediji mogao svrstati u inspiratore ustaških zločina punih 20 godina poslije smrti". Krležina aluzija ima precizan smer. Njegova odluka se poziva — u protivstavu — na mišljenje Viktora Novaka, čijim uvidima Krleža suprotstavlja svoja sećanja na fratrovu ličnost. To deluje čudno, jer Novak nije izneo nikakva sećanja. On je pokazao kako je fra Didak Buntić — u pismu Isidoru Kršnjavom, od 7. jula 1914. godine — predlagao: "Pošto je narod jedan ima nositi i jedno ime, Hrvat, zemlja Hrvatska, jedan sabor, jedno pismo, jedna zastava, jedna i jedinstvena obuka." Otud "ćirilicu, srpsku zastavu, konfesionalne škole odmah dokinuti za sva vremena". U osvrtu na ove istorijske dokumente, u "Magnum Crimen"-u, Viktor Novak kaže: "fra Didakove sugestije Austrija je od sebe u svim hrvatskim zemljama sprovela, jer su za rata i ćirilica i srpska zastava bile zabranjene." Sve ove istorijske činjenice Krleža jednom odlukom može izbrisati, jer nema "impresiju da se radi o čovjeku koga bismo mogli svrstati među srbofobe". Budući da se Krležina impresija razilazi sa istorijskim činjenicama na koje je ukazao Viktor Novak, otvoren je put ka enciklopedijskom prepoznavanju nacionalnog odroda. Novakovo zastupanje unitarnog jugoslovenstva — samo po sebi nesumnjivo — upotrebljeno je kao izgovor da bi bilo lakše osuditi njegovu kritiku hrvatskog klerikalizma. U Krležinoj enciklopedijskoj arbitraži kao da se ideološki (socijalistički) kriterijum pojavljuje da bi prikrio i omogućio delotvorno postupanje u skladu sa nacionalnim (hrvatskim) kriterijumom. To je jedan od mogućih vidova asimetrične simetrije.

Osećajući koliko je slavljenički doček nemačke vojske u Zagrebu 1941. godine — i sa hrvatskog stanovišta — mračna i negativna istina, Krleža je opsesivno nastojao da mu promeni istorijske dimenzije i umanji svaki značaj. Tako je činio i u komentarima nastalim povodom leksikografskih odrednica "Enciklopedije Jugoslavije". On kao da se u gnevu osvrće na svako pamćenje davnih dana: "Konstantno se govori o onoj fakinaži na Trgu bana Jelačića, koja je urlala u slavu nemačkih četa, a bilo ih je nekoliko stotina pijanih omladinaca." Ova tvrdnja naglašeno minimalizuje prizor u kojem se jedan raspasani oficir, inače levičar i tada čak pod otužbom da je "trockista", Sreten Marić, probijao kroz masu, dugo i sporo, možda više od pola sata, jer je masa bila svud: na Pozorišnom trgu, na Ilici, "na onoj ulici kuda prolazi tramvaj". Sama Krležina tvrdnja je, pak, praćena univerzalizovanjem hrvatskog oduševljenja koje se pokazivalo — veli Marić — bacanjem pomorandži i cveća na nemačke tenkiste: "Bacaju kao ludi, u histeriji". Krleža, međutim, naglašava "da Hitler nije sprovodio deportaciju iz Štajerske, 80 odsto Štajeraca bilo je raspoloženo nacistički", kao što su "u Bosni begovi i dobar deo raje plakali od uzbuđenja kod dolaska njemačkih četa." U nastojanju da univerzalizuje hrvatsko oduševljenje, Krleža biva prisiljen da zanemari ključni činilac svoje asimetrične simetrije.

Kako? Zato što nema primera koji bi svedočio o srpskom oduševljenju nemačkim trupama, Krleža naizgled odustaje od svake ideje o simetrizmu. Ali, zato što sam simetrizam ima asimetričan vid, zato što on uvek deluje u tunelima titoističkog jugoslovenstva, Krleža ovde uklanja iz vidnog polja svaku svest o srpskom ponašanju u istim istorijskim okolnostima. Kada je srpsko razlikovanje nešto što ima svoju vrednost, ona se — u mehanizmu potisnutog simetrizma — niti uočava, niti procenjuje. Kada je, pak, srpsko ponašanje takvo da izaziva osudu, poput teze o velikosrpskoj hegemoniji ili teze o žandarmskom maltretiranju hrvatskih seljaka, ona se ne samo izdvaja nego i naglašava: u neosvrtanju na bilo kakav mogući simetrizam. U kojem se slučaju, onda, simetrizam uopšte upotrebljava? Samo kada bi trebalo zaštititi — istorijske i aktuelne — interese hrvatske kulturne politike. Kao što simetrizam ima ulogu u neutralisanju pozitivnog predznaka srpske istorijske i kulturne različitosti, tako se njen negativni predznak nikada ne opovrgava u ime simetrizma. Zato je to asimetrični simetrizam Krležine enciklopedijske arbitraže.

OPSESIVNO IZJEDNAČAVANJE USTAŠA I ČETNIKA Njegovu središnju temu predstavlja Krležino opsesivno izjednačavanje ustaškog i četničkog pokreta. Ova magistralna formula titoističkog jugoslovenstva duboko je problematizovana istoriografskim radovima posle pada Berlinskog zida. Njihova je ubedljivost tolika da je čak i Latinka Perović bila prisiljena da — makar i u kondicionalu — kaže kako je u komunističkom vremenu "interpretacija ravnogorskog pokreta... bila jednostrana". Bilo je to vreme "Enciklopedije Jugoslavije". Bila je to magična formula Krležinog shvatanja istorijskih događaja, zato što je omogućavala neprestano minimalizovanje kako razmera, tako i efekata ustaškog pokreta.

Krležina strategija minimalizovanja podrazumeva nekoliko momenata. On uvek insistira na malenosti ustaškog broja: "Ustaše su bili mala, sasvim neznatna četa plaćenika, koja se primila kriminalne rabote profesionalnih ubojica." On uvek insistira na razdvajanju ustaškog pokreta od hrvatske politike, pa svodi ustaški pokret na neki neočekivani ili slučajni momenat hrvatske politike: "Osim kriminala i primitivne brigantske logike koja osim pljačke ne računa sa posljedicama svojih postupaka, nije bilo baš ničeg što bi se dalo proglasiti bilo kakvom političkom logikom, ako je riječ o tome da su uopće htjeli da vode neku 'hrvatsku politiku'." Upravo su minimalizovanje i kriminalizovanje ustaškog pokreta, kao postupci koji nas sprečavaju da sagledamo njegovu istorijsku genezu, neophodni preduslovi za oblikovanje ustaško-četničkog asimetričnog simetrizma: "Pokolji oko Bihaća, to su paralelne akcije sa pokretom popa Đujića oko Drvara." Ili: "Hrvatski klerofašizam... se... ni po čemu ne razlikuje od srbijanskog klerofašizma." Na delu je simetrija, budući da je neophodno umanjiti značaj ustaškog pokreta, da je neophodno stopiti do nerazabirljivosti sve antikomunističke činioce, pa Krleža zbirno opisuje istorijske procese karakterističnom frazom: "Sveopćim razvojem Jugoslavije u desno do Draže i do ustaša". Takav način postavljanja istorijskih stvari omogućava mu da zaključi: "Kao što je to kriminalno iskustvo ustaškog i četničkog pokreta dokazalo na djelu".

Kako Krleža strogo pazi da se ne nasluti ništa što bi moglo uskolebati ovako obrazovanu asimetričnost u enciklopedijskom simetrizmu, on pokazuje svoju budnost u času kada kritikuje jednu leksikografsku rečenicu i upisuje primedbu: "Tako je stilizovano kao da su četnički odredi digli ustanak." Istorijski potvrđena saznanja o četničkom vojnom delovanju protiv Nemaca u 1941. godini — što je godina na koju se Krležina primedba odnosi — pokazuju ne samo početne razlike između ustaškog i četničkog pokreta, nego i Krležin asimetrični simetrizam kao temelj titoističke formule "Enciklopedije Jugoslavije". U duhu ovakvog simetrizma, Krleža potpuno iste istorijske činjenice tumači različito: dok je za Tita bitno što je "bio ucijenjen sa sto hiljada zlatnih maraka", dotle ne postoji nikakva svest o tome da je na istoj poternici, sa istim novčanim iznosom, bio ucenjen i Draža Mihailović.

Kao važan član ovog simetrizma pojavljuje se Krležina teza o hrvatskom nacionalizmu kao reaktivnom i defanzivnom. U tu liniju argumentacije biva u "Marginalijama" postavljena — to je asimetričnost — i tako neuporediva činjenica istorijskog iskustva kao što je Jasenovac. Osnovna Krležina misao o hrvatskom nacionalizmu iskazana je — 1974. godine — u službenom razgovoru sa Titom: "Posrijedi je nacionalizam koji je izazivan drugim nacionalizmima, i to bi trebalo zaista kompleksno gledati." Ova teza o defanzivnom i reaktivnom hrvatskom nacionalizmu izneta je u sasvim oficijelnoj formi — u prisustvu brojnih svedoka. To znači da ona nije bila nikakva nesmotrenost, niti je mogla izazvati bilo kakvo iznenađenje, jer je bila u potpunom skladu sa oficijelnom ideologijom titoističkog jugoslovenstva. Šta je ona realno značila? Ona je — u svom primenjenom vidu — imala za cilj da stavi u dejstvo kako istorijska, tako i aktuelna značenja koja stvara pojam srpske krivice. Krleža upravo to i čini: "Kad ne bi bilo hegemonije ne bi bilo ni nacionalističkih urlanja na ovoj strani, ne bi bilo materijala za takva urlanja i euforije."

PRECIZNA IDEOLOŠKA REZONANCA Ako je hrvatski nacionalizam reaktivan, ako on nije "nacionalizam koji se sam rađa pa izaziva druge", onda on mora biti samo — dakle — posledica velikosrpskog nacionalizma, koji je, otud, najopasniji od svih nacionalizama u titoističkoj Jugoslaviji. U toj perspektivi valja sagledati i proceniti brojne Krležine kritičke reči i negativne ocene hrvatskog građanstva i tradicije. Decenijama posmatrane prevashodno kao slika Krležinog nekonformizma i bespoštedne kritičnosti, one svagda poseduju preciznu ideološku rezonancu. Jer, one nikada ne dovode u pitanje reaktivnu i defanzivnu prirodu hrvatskog nacionalizma. One svagda ciljaju na ukorenjeni negativitet jednog mentaliteta, kritički procenjuju i kolektivna osećanja koja ga vode, ali — u istorijskoj rezultanti kao nadličnom i nadmentalitetskom pogledu na stvari — one sve to stilizuju kao gotovo bezazlene i operetske pojave u odnosu na stoglavu hidru hegemonijalnog velikosrpskog nacionalizma. Takav raspored sila — nepromenljiv uprkos neuporedivim negativnim istorijskim iskustvima — proističe iz aksioma i delotvorne misli asimetričnog simetrizma koji ustrojava "Enciklopediju Jugoslavije".

On je — snagom državne i partijske ideologije — nametan u meri da je morao ostati neproblematizovan, pa je prodro duboko u kulturnu podlogu brojnih javnih i političkih činova. On tvori njihovo nevidljivo zaleđe. Otud proističu raznovrsne forme njegovog neprestanog pounutrašnjivanja u srpskoj javnoj svesti. Tako Latinka Perović — u izlaganju na sednici CK SKS koja je održana 24. decembra 1971. godine, u izlaganju koje je imalo oficijelni karakter, jer je bilo zvanični stav Sekretarijata — daje veoma precizne smernice: "Centralni komitet trebalo bi da razgovara i o tezi da nema nacionalizma i u Srbiji i da, ukoliko ga uopšte ima, on je izazvan ovim u Hrvatskoj. Opasno je da se u tom pogledu dezorijentišemo. Takva teza je sama po sebi nacionalistička." Šta znači, dakle, teza da je srpski nacionalizam reaktivan, jer je izazvan masovnim pokretima hrvatskog nacionalizma u 1971. godini? To je jedna nacionalistička teza. Zašto? Zato što je svaka teza o reaktivnom nacionalizmu sama po sebi nacionalistička teza.

Šta predstavlja — u oficijelnom razgovoru sa Titom — Krležino opisivanje hrvatskog nacionalizma kao reaktivnog? Ono samo po sebi valja da ponese odrednicu nacionalističke teze. Zašto — međutim — Latinka Perović nikada nije dosledno dovela do univerzalnog oblika svoju sopstvenu misao? Zašto njoj nikada nije palo na pamet da oceni Krležino shvatanje o reaktivnosti hrvatskog nacionalizma kao jedno nacionalističko shvatanje? Zašto ona nije to nikad učinila? Zato što je nevidljivo zaleđe formule o reaktivnom nacionalizmu uvek obuhvatalo samo srpski nacionalizam. To je prikrivena forma asimetričnog simetrizma koja je najdublje pounutrašnjena u našoj javnoj svesti. Otud je prirodno što Latinka Perović nikada nije mogla prionuti uz saznanje o Krležinom poimanju jugoslovenstva kao obliku hrvatske dominacije.

Milo Lompar | 12.10.2012. | Pečat
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: