Miloš Crnjanski (1893—1977) — Život i delo
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « ČITAONICA « Izložbe katalozi « Miloš Crnjanski (1893—1977) — Život i delo
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miloš Crnjanski (1893—1977) — Život i delo  (Pročitano 15357 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« poslato: Oktobar 10, 2013, 11:28:23 pm »

**
ŽIVOT I DELO
MILOŠA CRNJANSKOG (1893—1977)
Novi Sad






MILOŠ CRNJANSKI
(1893 — 1977)

Miloš Crnjanski se ubraja među najistaknutije pisce srpske književnosti. Bio je ne samo pesnik, romansijer, dramatičar, esejista i putopisac, već i profesor istorije, filosof, istoričar umetnosti, novinar i diplomata, što još ne iscrpljuje opseg njegove ličnosti. U godinama posle I svetskog rata nalazio se na početku modernističkog pokreta u književnosti, a celokupno njegovo delo obeležio je osoben lirski izraz. Od rane mladosti saradnik je brojnih časopisa i almanaha, urednik i pokretač listova, autor je tridesetak dela, od kojih je dve trećine antologijskog karaktera. Od rodnog Čongrada, Temišvara, Ilandže, preko Rijeke, Beograda, Zagreba, Beča, kroz brojne gradove Evrope, u kojima će tokom dva svetska rata, studijskih i poslovnih putovanja boraviti, do Londona u kojem će kao emigrant provesti dvadeset i pet godina i povratka u domovinu, preći će Miloš Crnjanski veliki životni luk, "ispuniće svoju sudbinu" i ostaviti nezamenljiv stvaralački opus, a u istoriji kulture srpskog i drugih naroda vanredno svedočanstvo ličnosti o vremenu i ljudima kojima je ispunio svoj više od osam decenija dugi životni vek.

Autor kataloga: Lidija Mustedanagić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #1 poslato: Oktobar 11, 2013, 12:15:25 am »

**
ŽIVOT I DELO
MILOŠA CRNJANSKOG (1893—1977)
Novi Sad





  
Sad, u starosti, pri kraju života, gledam šta je od tog Pante ostalo. Ništa, osim porodične fotografije, svog venčanja, sa materom moje matere, koja je u krinolini. Ima nežnu, malu ruku — ne Panta, nego moja baba. Tanka je, tanka, u pasu, a naslanja se, jednim zamišljenim osmehom, na svog Pantu. On je u uniformi varoškog kapetana, sa dva duga, bela, reda dugmadi koja su zakopčana čvrsto. Desnu ruku je, palcem uvukao u tu uniformu, sa napoleonovskom nežnošću, uz ženu. Kako je strašan taj varoški kapetan u licu...

Itaka i komentari, Beograd 1959.



Poznati preci Crnjanskog se u XVII veku nalaze u banatskom mestu Itebeju, odakle su došli iz obližnjeg sela Crnja, po kojem su verovatno dobili prezime, pišući ga tada Cernjanski. Pisac se seća svog dede, popa Mite, baba Jule i njihove dece, a za svog oca Tomu kaže da je prekinuo galeriju popova i oficira iz familije i premda nije završio školu, dospeo je do seoskog notara u selu Šurjanu gde se prvi put oženio, kartao i lovio. Prva Tomina žena preminula je mlada, a drugi put se oženio Marinom, ćerkom graničarskog oficira, varoškog kapetana Pančeva Pante Vujića. Kako je njen otac bio i neka vrsta cenzora Pančeva, pripadala joj je stolica prvog reda kod "Trubača", odakle je pratila gostovanja novosadskog pozorišta. Udala se za siromašnog Tomu, čije je dugove izmirio tast, a oni sami nisu imali ni za kolevku, te je mali Miloš bio povijen u jednom koritu za mešenje hleba. Imali su još dvoje dece, ali su ona, kao mala, umrla usled tragičnih sticaja okolnosti.






Kada se seća svoga oca Crnjanski za njega kaže da je bio oniska rasta, snažnih, širokih grudi sa brkovima i lepom mekom kosom, plahovite naravi, ali prilično uljudan, skoro da je bilo "nečeg španskog u preteranoj učtivosti tog čoveka". Puno je igrao i čitao, i iza njega ostao je pun sanduk knjiga i časopisa. Premešten je Toma u Čongrad (u Mađarskoj) iz Titela zbog političkih razloga — skupljao je novac za ondašnju socijalističku Stražu. Svoju drugu ženu poveo je u ovu malu varoš, gde se 16. oktobra 1893. rodio Miloš. Na našeg pisca uticale su mnoge knjige koje je, zajedno sa brojnim godištima Zastave i Straže, njegov otac ostavio iza sebe, a isto tako i očeve priče o istoriji Vojvodine, statutima, privilegijama i političkim pravima. U Čongradu, "panonskom Sibiru", kako su ga zvali, provešće Miloš Crnjanski prve tri godine života.



Deda pop Mita
Miloš Crnjanski, Temišvar 1898. godine
Majka Marina i otac Toma
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #2 poslato: Oktobar 11, 2013, 12:49:34 am »

**
ŽIVOT I DELO
MILOŠA CRNJANSKOG (1893—1977)
Novi Sad






Spomen obeležje postavljeno u Čongradu 1990. Autor Bela Tot (Tóth Béla)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 11, 2013, 12:57:22 am »

**
ŽIVOT I DELO
MILOŠA CRNJANSKOG (1893—1977)
Novi Sad






Toma Crnjanski dobija potom premeštaj u Temišvar, tzv. "mali Beč", gde se seli sa porodicom, iz kojeg je godinu dana pre svoje smrti, nasledivši brata, otišao u Ilanču, odakle je posećivao porodicu u Temišvaru. Umro je na prečac, skoro bez znanja drugih: "Kad je moj otac došao, g. 1908, sa sela, da se operiše u Temišvaru, i kad je odustao od toga, rekao mi je da zna da će umreti, ali da to treba da krijem od svoje matere. Da ona ne dozna. Veli, neće da je uznemirava. Treba umeti umreti. Izvinjavao se i meni što mi brige stvara, sad, kad sam počeo da učim grčki. Veli, to je teško, zna."






Živeo je Miloš Crnjanski sa majkom u Temišvaru u periodu 1896—1912. kada je grad bio moderna varoš sa avenijama, parkovima, veslačkim klubovima, industrijskim predgrađima, egzercištima i groblljima. U srcu "malog Beča" nalazio se barokni centar sa katedralom u kojoj se izvodio Bah, sa manastirima katoličkih fratara od kojih je jedan bio njegova škola, sa srpskom Sabornom crkvom, sa dvorom vladike i malom školom učitelja Berića. Trg je bio opkoljen terasama restorana i poslastičarnica, a za vreme toplih dana sa njega je dopirala vojna muzika. Bilo je ovde puno karuca i prvih auta, žene su se oblačile po pariskoj i bečkoj modi, preletao je prvi aeroplan, a mađarsko i srpsko pozorište je redovno davalo predstave. Stanovali su u zgradi Srpske crkvene opštine, sa pogledom na Portu i vladičanski dvor. Prva četiri razreda osnovne škole pohađa u srpskoj školi, kod učitela Dušana Berića, koga će se u poznim godinama sećati kao izuzetnog čoveka i poznavaoca literature. Miloševa mati Marina znala je mnoge drame i stihove koje je citirala svome sinu što je, takođe, ostavilo traga na njega.



Stara razglednica Čongrada
Miloš Crnjanski u VI razredu gimnazije, Temišvar, 1910. godina
Miloš Crnjanski kao maturant, Temišvar, 1912. godina
Gimnazijski crtež Miloša Crnjanskog
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #4 poslato: Oktobar 11, 2013, 01:16:39 am »

**
ŽIVOT I DELO
MILOŠA CRNJANSKOG (1893—1977)
Novi Sad






Sa petnaest godina Crnjanski štampa prvu pesmu u somborskom listu Golub, pod nazivom Sudba, u kojoj su metafore života olujno more i propast lađe na pučini. Pred odlazak iz Temišvara 1912. šalje uredniku Bosanske vile Kašikoviću svoje pesme, od kojih mu je štampana U početku beše sjaj, dok se drugima gubi svaki trag. Pod uticajem Meterlinka i Rostana napisao je stihovanu dramu Prokleti knez koju je poslao Narodnom pozorištu u Beogradu i koju nikada više nije video. U to vreme u Novom Sadu živi njegov polubrat Jovan, sin iz prvog braka Tome Crnjanskog. Njemu šalje rukopis romana za Brankovo kolo koje je izlazilo u Sremskim Karlovcima i on ga lično donosi, ali ni od ovog rukopisa nikada ništa neće proizići, a ni ostati.



Gimnazijski crtež Miloša Crnjanskog
Golub, list za srpsku mladež, 1912. godina.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #5 poslato: Oktobar 11, 2013, 01:24:31 am »

**
ŽIVOT I DELO
MILOŠA CRNJANSKOG (1893—1977)
Novi Sad






Iako je majka nameravala da ga pošalje u Beč kod svog brata Vase i na Eksportnu akademiju, Crnjanski je, da bi pobegao od ujaka, otputovao najpre u Opatiju (Abaciju), a potom u Rijeku, tadašnju Fijume, gde je, ne uspevajući da upiše Akademiju ratne mornarice, upisao novootvorenu Eksportnu akademiju, zamerajući se tako svom ujaku koji im od tada odriče pomoć. Ona živi kao udovica u Ilanči i odobrava sinu ovaj izbor, jer je akademija obećavala zaposlenje učenicima. Živeo je tada u dobrom kraju Rijeke, u skupom pansionu jedne hrvatske grofice, imajući za prve susede zanimljive likove, a u širem okruženju bogat i raznovrstan život. Uči italijanski, mačevanje, rado igra fudbal, otkriva poeziju Kardučija i Leopardija, putuje na Krk, u Trst i Veneciju na svetkovine i karnevale, živi lepo i ovih dana sećaće se kao najlepših u svojoj ranoj mladosti. Pomaže mu polubrat Jovan sa kojim se često dopisuje. Crnjanski je svoje sportsko iskustvo često stavljao u prvi plan, a učitelj mačevanja u Rijeci jedna je od onih figura koje su ga ovde najviše fascinirale.






Pod uticajem ujaka majka ipak obustavlja novčana sredstva za Crnjanskog i ovaj se seli u daleko siromašnije uslove, upoznajući glad i teskobu. Zbog nekog "komičnog zamešateljstva" napušta akademiju, a potom i Rijeku, da bi se, posle nekoliko meseci lutanja po Jadranu, vratio u Ilanču. Godinama potom, vraćao se Crnjanski Rijeci i Opatiji, ostajući kao i Rastko Petrović, Deroko i Dedinac, veran moru ("ljubav prema moru isto tako moguća kao mogućnost da čovek voli, beskrajno, jednu ženu").


Pa Rijeka i Kantrida; pozorište u kome sam upoznao čitav niz Đulija, Ada, Marija, igrao s njima 'fioretto', odlazio u Trst i Veneciju. Tada sam zavoleo more... Sve to ostavlja neke tragove...

"Ispunio sam svoju sudbinu"




Alegorijska kola na karnevalu u Rijeci 1910. godine
Vasa Vujić, ujak Miloša Crnjanskog
Opatija, prva polovina 20. veka
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #6 poslato: Oktobar 11, 2013, 01:51:08 am »

**
ŽIVOT I DELO
MILOŠA CRNJANSKOG (1893—1977)
Novi Sad






Crnjanski je selo upoznao u detinjstvu, najpre obilazeći svog oca, ali Ilanču dobro pamti iz perioda povratka iz Rijeke, kada sa svojim rođacima upoznaje brojne strane seoskog života, računajući i one dekameronske. Pred polazak u Beč te jeseni 1913, na Eksportnu akademiju i kod svog upornog ujaka, svratio je kod brata u Novi Sad, a igrajući fudbal u novosadskom klubu UTK, odlazi u Beograd, gde odlučuje da ostane. U Beogradu njegova majka ima sestričinu Macu i mlađeg brata Nikolu, koji je umro u staroj beogradskoj ludnici. Ovde je Crnjanski hteo da upiše Vojnu akademiju, ali je navodno bio odbijen zbog toga što je imao previše škole. Odlučuje da, iako mu se ovde prilično dopadalo ("A Beograd sam voleo kao što čovek voli svoju fiks‒ideju"), ode u Beč na Eksportnu akademiju. Međutim, uporno beži od svog ujaka Vase Vujića, obilazeći Prater, cirkuse i druga mesta zabave, odlučujući se, nakratko, za medicinu, zbog čega ga je ujak izbacio.






Borio sam se da budem tu, to je varoš. Nije zavičaj, znate ručak i večera. Zavičajje Kalemegdan. Zato je i pesma na kraju opet došla tamo po mene. A inače, ja se osećam tamo kao kod kuće. Razume se, išao sam na Triglav i u Sloveniju, pa mogu da volim i Sloveniju. U Hrvatskoj sam bio kao student. Za mene je i tamo lepo, znate. Ja nikad ne kažem Primorje nego Rijeka. Rijeka mladosti. I svega što ide sa mladošću. Prema tome, zavičaj to je ono što izaberete. Da u Sremu je najlepše. Ali u Beogradu, Srbija.

"Ispunio sam svoju sudbinu", Beograd 1992.




Palata pravde u Beogradu, fotografija iz bedekera
Miloša Crnjanskog "Belgrade" (1936)
Miloš Crnjanski 1914. godine
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #7 poslato: Oktobar 11, 2013, 02:31:29 am »

**
ŽIVOT I DELO
MILOŠA CRNJANSKOG (1893—1977)
Novi Sad






Boraveći u Novom Sadu uoči Prvog svetskog rata uviđa da se grad nikad nije radosnije orio od pesme nego tada. Vreme je provodio na kupalištima na Dunavu, skačući u njegovu mutnu vodu zbog jedne žene sa kojom je kasnije uhapšen u Segedinu. Teretilo ga je najviše što je u džepu nosio svilenu maramu u srpskim nacionalnim bojama sa slikom Skoplja, a najviše mu je pomoglo što je govorio jezik islednika. Policija ga je nakon saslušanja uputila u Bečkerek (današnji Zrenjanin), u K und K regimentu br. 29 koja je za njega bila nadležna. Sa bataljonom je proveo neko vreme u mestu Kukujevci, zatim u Šidu, odakle je završio u Vukovaru u bolnici. Majka Miloša Crnjanskog povlači svoje rođačke veze i njega prebacuju u Rijeku, tačno na mesto gde ga Austrija nije htela, u Akademiju ratne mornarice koja je tada bila pretvorena u bolnicu. Crnjanski proučava bolesnike i bolesti, naročito epileptičare, sa zadatkom da otkriva simulante među njima. Suočava se neprestano sa osećanjima straha, gađenja i sažaljenja prema ljudima. Više nije bio onaj Crnjanski koji se u Beču odrekao studija medicine, jer su bile povezane sa neugodnim mirisima. Vraća se na leto 1915. u puk u Bečkerek, odakle odlazi u brda Galicije, i tamo se upoznaje sa strahotama bojišta. Ovde je učestvovao u marševima, bitkama i pozadinskim rovovima, gde je gledao bolesnike, samosakaćenja, čitao pisma i dobijao pakete od majke. Čita Zapise iz mrtvog doma Dostojevskog i piše pesme: jedna od njih je Serenata. "Nisu, uostalom, slike bitaka koje su najstrašnije u uspomeni, nego uspomene životinjske patnje, trogloditskog života koji smo vodili", pisao je u Komentarima kasnije. Naposletku je odatle bio premešten, opet na majčinu inicijativu, u Beč, u bolnicu manastira "Kćeri božanske ljubavi", kod izvesne tetke, katoličke kaluđerice, za koju nije znao ni da postoji.






Za Beč te 1915. godine kaže da je bio jedna velika javna kuća — "korupcija, prostitucija, melanholija, svuda." Pored druženja sa svojim nekadašnjim univerzitetskim drugovima, Crnjanski se susretao i izlazio sa majčinim bratom od strica, majorom Kostom Vujićem, koji se tada nalazio na položaju ađutanta Vrhovnog vojnog suda. Trajalo je to do jeseni 1916. godine, kada je premešten u Segedin, ironijom slučaja ili udelom, kako je Crnjanski pisao, "komedijanta Buce", nedaleko od mesta gde je 4. avgusta 1914. bio uhapšen. Upućen je na rad u civilstvo u Direkciju državnih železnica u kojoj se nalazila i tajna Komanda vojnog transporta, koja je upravljala ratnim saobraćajem preko ratišta na Balkanu i u Rumuniji. Pesme koje je pisao za vreme ratovanja slao je Juliju Benešiću, polonisti i uredniku zagrebačkog Savremenika. Imao je hrabrosti da pod svojim punim imenom, u uniformi austrijskog oficira, za vreme rata, štampa antiratne pesme
i one će mu do kraja života biti najdraže. Benešića je upoznao tek pri svom odlasku u Italiju.


Serenata

Čuj, plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.
Umreću, pa kad se zaželiš mene,
ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.
Pevaće ti: da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenulog.
A kad te za mnom srce zaboli:
zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti ni strasti,
ni plamena dosta da mene voli:
No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.




Miloš Crnjanski u austrijskoj uniformi 1914. godine
Identifikacija austrijskog oficira 1918.
Lirika Itake, Teatar poezije, Beograd, 1972.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #8 poslato: Oktobar 11, 2013, 02:52:13 am »

**
ŽIVOT I DELO
MILOŠA CRNJANSKOG (1893—1977)
Novi Sad






U međuvremenu je u Beču doneta odluka da se, zbog velikogbroja gubitaka, svi studenti Univerziteta upute u škole za rezervne oficire, pa je tim povodom Crnjanski stigao u jedan zarobljenički logor kod Ostrogona, gde je već posle tri meseca polagao ispit. Odatle ga šalju u Italiju, u Vrhovnu komandu armije na Soči u San Vito, na Taljamentu. Tamo odlazi specijalnim oficirskim vozom iz Pešte. Posle izvesnog vremena ispostavilo se da je tamo poslat greškom, pa je prebačen u Opatiju, u jedan hotel pretvoren u bolnicu, da se odmori i oporavi. Ovde sabira svoje pesme za Liriku Itake i u Savremenik šalje svoju prozu, dok Dnevnik o Čarnojeviću postepeno narasta. Posle kraćeg vremena vraćen je u Komoran u 29. regimentu. Početkom septembra 1918. Crnjanski je dodeljen u bataljon koji se priprema za vojevanje na italijanskim ratištima, međutim iznenada mu biva saopšteno da ide u Beč na tri meseca radi polaganja ispita na Univerzitetu, što je predstavljalo potez Austrije da unapredi svoj akademski kadar koji je u ratnim okolnostima zaostajao sa obrazovanjem. Crnjanski 1918. upisuje Eksportnu akademiju, veliku želju njegovog ujaka, i učestvuje u danima raspada Austrije i završetka rata. Benešiću je poslao svoju dramu Maska, koju je ovaj odmah dao u štampu. Odlučuje da se vrati u 29. regimentu u Komoran, da uzme svoje stvari, nadajući se i zaostaloj plati, koju ne nalazi jer se puk raspustio. Nastavlja put vozom, preko uzavrele Pešte, do svoje zemlje, do Ilanče u koju odlazi kod majke. Stiže u Zagreb 1918. gde se druži sa Benešićem koji mu je štampao Masku u izdanju Društva hrvatskih književnika, a u Savremeniku mu je objavio i Legendu, koja je posle ušla u Priče o muškom. Boravi i kod pesnika Dragutina Domjanića i Petra Konjovića. U bolnici Milosrdnih sestara upoznao je i Ivu Andrića, za kojeg će se vezati i sa njim ostati u prepisci skoro do kraja života, a postao je i član redakcije Književni jug. Napušta Zagreb i stiže do Novog Sada, kod brata Jovana, u sobu na Salajci iz koje je svojevremeno istrčavao da bi pratio srbijanske glumce, a među njima i komičara Bucu.






ETERIZAM
Drugu Ivi Andriću

Moja je bajka: da se u snu dok se spava
dobra čine, i da ništa
nije java.
Nismo znali a i mali smo
čedo u daljini.

Rekao sam ti cvet jedan lak
ispuniće tvoje misli.
Sve osmehe koji su od bola svisli,
sačuvaće zrak
negde u daljini.

O ničeg nek te nije žao.
Zato sam ti tu misao dao
tužnoj goloj i beloj,
neveseloj.

Gledaj u jesen mirno,
kako se gubi dan
i ljubi.
Blago kao jedno zvono
da zazvoni u daljini
mišlju tom sam te dodirno.




"Maska", režija Gorčin Stojanović, Narodno pozorište Sombor 2007.
Razglednica Novog Sada s početka XX veka.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #9 poslato: Oktobar 16, 2013, 01:56:27 pm »

**
ŽIVOT I DELO
MILOŠA CRNJANSKOG (1893—1977)
Novi Sad







Crnjanski zatim putuje u Temišvar, pa u Ilanču kod majke, gde provodi zimu 1918, pripremajući pesme i Dnevnik o Čarnojeviću za objavljivanje. Godine 1919. dolazi u Beograd, na Univerzitet koji upravo počinje da radi. Upisuje studije uporedne književnosti kod Bogdana Popovića, zajedno sa istorijom i istorijom umetnosti, gde mu priznaju samo dva semestra sa Univerziteta u Beču. Pokreće časopis Dan koji je bio prvi literarni časopis u Beogradu posle Prvog svetskog rata, a osniva se i Grupa umetnika: Sibe Miličić, pesnik i slikar, Todor Manojlović, pesnik i kritičar, Sima Pandurović, pesnik, Branko Popović, slikar i likovni esejista, Miloš Crnjanski, a po dolasku u Beograd i Ivo Andrić. S. B. Cvijanoviću predao je rukopis svoje prve zbirke pesama — Liriku Itake, sastavljenu od pedesetak pesama, od kojih su dve sa posvetama: Anici Savić, potonjoj Rebac, dok je druga omaž Ivi Andriću. Kljiga nailazi na veliki odziv čitalačke publike, tako da Cvijanović odmah štampa i prozu Drmče o muškom (1920), u ogromnom tiražu, koji godinama neće moći da rasproda.






Beogradski univerzitet, smešten u kapetan Mišino zdanje (arhitekturom nalik na zgradu Univerziteta u Upsali u Švedskoj), povratio mu je svu životnuradost koju je izgubio na kraju rata. Na Univerzitetu upoznaje lepu studentkinju Vidosavu Vidu Ružić, kćerku bivšeg dvorskog savetnika i pisca Dobre Ružića, koja će uz njega ostati do kraja života.







Pojedini članovi Grupe umetnika prihvataju saradnju u Srpskom književnom glasniku u jesen 1920. Poziv Bogdana Popovića prihvata i Crnjanski i u oktobarskom broju objavljuje Objašnjenje Sumatre, taj manifest nove pesničke škole. Te godine Grupa umetnika se raspala. Crnjanski donosi odluku da ide u Pariz u koji ga je u oterala "strašna glupost, podlost, ta strašna mržnja literarnih fariseja, sa kojima sam se bio, prvi put, sreo". U Parizu su svi tadašnji prisutni srpski pisci bidi oduševljeni frankofili, kao što je Rastko Petrović, Dušan Matić, Boško Tokin, Sibe Miličić. Boravi u Parizu sa Vidom, a često provodi vreme sa našim slikarima i vajarima Savom Šumanovićem, Sretenom Stojanovićem, Milom Milunovićem i drugima. No tek što je stigao u Pariz ide u Bretanju. Cvijanoviću piše iz Pariza, kada mu najavljuje prevod kineske i japanske lirike iz francuskih i engleskih prevoda, a započinje i sa prevođenjem Kazanovinih memoara.



Miloš Crnjanski 1920. godine
Indeks Miloša Crnjanskkog sa Univerziteta u Beogradu 1919. godine
Miloš Crnjanski pred odlazak u Pariz 1920. godine
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #10 poslato: Oktobar 16, 2013, 02:07:33 pm »

**
ŽIVOT I DELO
MILOŠA CRNJANSKOG (1893—1977)
Novi Sad







Putnik

Idem slobodno
niko mi nije odneo,
da ljubim, tužnu moć.
Raširim ruke, ali ne u zore
nego u more i noć.
Osmehom ulazim, stigo ma kud,
u tužne i bolne jave.
Kad volim, meni i gresi svud
nebesa pletu,
oko radosno pognute glave.
Ostavljam bolnim osmehom san,
da prođe i ode i mre.
Ljubav je put beskrajan
na kom je dozvoljeno sve.
Ne žalim ni tebe ni sebe ja,
i smešim se na daljine.
Umor mi samo u očima sja,
i sve što ištem od tebe
to je: časak‒dva
tišine, tišine.

Jegerndorf 1915.






Tokom 1920. godine Sveslovenska knjižara u tek pokrenutoj biblioteci Albatros objavila je Dnevnik o Čarnojeviću. Vinaver je toliko oduševljen Dnevnikom, toliko ga je "porazio svojom lepotom, mladalačkom zrelošću, nečim razočarano poetskim", da mu je ustupio prvenstvo u ovoj ediciji u odnosu na svoju knjigu Gromobran svemira. Petar Dobrović je uradio vinjetu za naslovnu stranu biblioteke. U istoriji srpske književnosti 20. veka dvadesete godine predstavljaće prelomno doba za razvoj moderne srpske književne ideje. Umorni od rata i poratnog beščašća, mladi i osujećeni, puni energije i mržnje prema tradicionalizmu tzv. prve moderne, Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Rastko Petrović, Dragiša Vasić, Dušan Vasiljev, Stanislav Krakov, Todor Manojlović, Dragan Aleksić, nadrealisti, zenitisti, avangardisti uopšte — često zastupnici oprečnih poetičkih ideja, zastupaju isti stav da se srpska književnost i kultura moraju iz korena izmeniti. Udeo Crnjanskog u tom naporu kapitalan je. Lirika Itake, Priče o muškom i Dnevnik o Čarnojeviću, tri su prevratničke knjige posle kojih srpska književnost više nije mogla da bude tradicionalno sterilna, distancirana i hladna.

Početkom septembra putuje na vojnu vežbu u Mostar, u pešadijski puk br. 31. Na putu do tamo, u vozu, vežba glasno izgovaranje komandi, u strahu da se pred vodom ne prodere na nemačkom, uzvikujući austrijske komande. U Mostaru se druži sa Aleksom Šantićem ("Šantić je tada bio već ostareo, ali prav, visok, lep, a ponosit, i prirodan, uljudan, neobično. Izgledao mi je kao neki osiromašio beg, koji nije prodao očevu kuću."). On mu je najlepše od svih pričao o svom gradu, a da nije pominjao literaturu.



Sava Šumanović, Portret Miloša Crnjanskog,
ulje na platnu, 1921. godine
Petar Dobrović, "Časopis Danas", 1934/36.
Časopis su uređivali Miroslav Krleža i Milan Bogdanović,
a izlazio je u Beogradu od januara do maja 1934, kada je zabranjen.
Pored urednika na slici su prikazani Marko Ristić, Vasa Srzentić, Veselin Masleša,
dok je slikar ovde dao svoj jedini "radni" autoportret.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #11 poslato: Oktobar 17, 2013, 02:12:57 am »

**
ŽIVOT I DELO
MILOŠA CRNJANSKOG (1893—1977)
Novi Sad




U Beogradu je za to vreme rešeno da se u srpsku vojsku ipak pozovu i prime austrijski bivši oficiri, odnosno da budu deo rezerve. Crnjanskog su svuda tražili, ali ga nisu našli, pa su ga proglasili za vojnog begunca. On za to saznaje od svoje matere, odaziva se na poziv, ali u Beograd stiže tek nakon tri meseca koje je proveo u Italiji. U Rimu je bio u poseti kod Ive Andrića, tadašnjeg sekretara jugoslovenske ambasade u Vatikanu, a zatim je sa njim otišao u Firencu, gde mu se pridružila Vida sa kojom se nastanio u Fiezolu kraj Firence, mestu u kojem će nastati poema Stražilovo. Iz Italije ide na Hvar, gde posećuje Siba Miličića i Petra Dobrovića, a sa Hvara odlazi u Beograd, pa u Dubrovnik gde se verio sa Vidom Ružić. Svoju veridbu objavio je u listu Politika.



Zatim Fiorenca i terasa, gde je Mikelanđelo zidao utvrđenje, na
brzu ruku, braneći svoje radno mesto.
Vidi se kube Bruneleskija, a u pozadini brda Fijezole.
Pri ogradi stoji moja žena, u putničkom kaputu,
a pognula je svoju glavu.

"Kod Hiperborejaca”, knj. II, Beograd 1966.

Vida Crnjanski u Firenci, 1939. godine


Autor kataloga: Lidija Mustedanagić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #12 poslato: Oktobar 19, 2013, 05:39:20 pm »

**
ŽIVOT I DELO
MILOŠA CRNJANSKOG (1893—1977)
Novi Sad

Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #13 poslato: Oktobar 24, 2013, 04:11:46 am »

**
ŽIVOT I DELO
MILOŠA CRNJANSKOG (1893—1977)
Novi Sad
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #14 poslato: Oktobar 24, 2013, 04:11:54 am »

**
ŽIVOT I DELO
MILOŠA CRNJANSKOG (1893—1977)
Novi Sad
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: