sledeća tema »

[Angelina]

**

KNJIŽEVNOST ZAPISA I NATPISA


"Srpski narod u svoj svojoj rasprostranjenosti... kroz mnoga stoleća Srednjeg veka ima jednu vrstu književnosti kakvu ne nalazimo u drugih naroda Evrope — književnost zapisa i natpisa. Valja odmah reći da to nije nikakav proizvod neke originalnosti našeg nacionalnog duha, već da je to posledica sasvim određene istorijske nužnosti. Dok su ostale zemlje polako ulazile u Renesansu i kroz nju dosledno razvijale svoje materijalne i duhovne snage, mi smo naglo upali i sve više tonuli u mrak jednog ropstva... U takvim okolnostima u nas se retko i malo gde moglo pojaviti i izrasti književnik, ili slikar, ili mislilac sasvim određenog, individualnog lika, jer takvom fenomenu baš ništa nije pogodovalo, a sve ga je sputavalo... Ali je zato — da iskru sačuva, nagonu cvetanja da udovolji, iskustvo da prenese sledećim pokolenjima — pisao takoreći ceo narod, mnogi ljudi. Pisali su gde su stigli: na belinama starih knjiga, zidovima crkava, nadgrobnim spomenicima, limenim krovovima, pa i na živim stenama planinskim: i čime su god mogli: barutnim crnilom, oštrim šilom, biljnim sokovima, dletom: i kako su umeli: staroslovenski, govornim jezikom, u dijlektu, pismeno, polupismeno, nepismeno... Gde sve pisaše ovi naši blagočastivi i okajani preci... A iza njih ostajaše zapisi — sva dramatičnost i poezija ove zemlje kroz nekoliko vekova. Čitava jedna književnost osobite vrednosti i sasvim originala".

M. Panić Surep: "Književnost zapisa i natpisa", iz članka objavljenog u Književnim novinama, 15. januara 1960. godine
NBS 2180/p

Milorad Panić Surep — Kad su živi zavideli mrtvima
Milorad Panić Surep — Život, rad i pesništvo

[Angelina]

*

STARI SRPSKI ZAPISI I NATPISI


Zapis je naziv za uglavnom kratku belešku koja je pisana na belinama rukopisa i štampanih knjiga. Najstariji zapisi u srednjovekovnoj Srbiji sačuvani su još u Miroslavljevom jevanđelju, najstarijem sačuvanom rukopisu srpske redakcije iz druge polovine 12. veka. Iako se javljaju još za vladavine velikog župana Stefana Nemanje relativno mali deo zapisa se odnosi na srednji vek. Oni vremenom postaju sve češći i mnogobrojniji i tada više predstavljaju način beleženja događaja i pojava za koje se smatralo da su značajne nego što predstavljaju težnju ka stvaranju književnog dela. Posle pada srpskih srednjovekovnih država ovakve beleške postaju vrlo prisutan oblik komunikacije. Popisano je oko dvadeset hiljada zapisa u srpskim rukopisima i štampanim knjigama nastalih od 12. do 19. veka a najveći deo odnosi se na period osmanske vladavine. Rade Mihaljčić navodi da se zapisi zbog ovog pre svega mogu smatrati literaturom karakterističnom za osmansko doba. Zapisi su često izdavani zajedno sa natpisima iako novija medievistika dvoje ove dve vrste izvora.

* * *

Stari srpski natpisi podrazumevaju različite tekstove ispisane na tvrdom materijalu u srednjovekovnim srpskim zemljama. Formalna razlika u odnosu na zapise sastoji se u tome što su ovi beleženi na marginama rukopisa ili na drugim belinama knjiga što se označava kao meki materijal. Pošto su pisani na različitom materijalu, od ove osobine je poticala i osobina da su pisani različitim sredstvima. I natpisi se međusobno razvrstavaju prema materijalu na kome su beleženi, što jednim delom određuje i njihovu formu i sadržinu. Vrste natpisa i njihova sadržina su izuzetno raznovrsni i obuhvataju natpise na nadgrobnim spomenicima, zatim natpise izvedene fresko tehnikom kojom su mogle biti zabeležene i vladarske povelje izdate manastirima, kao i veliki broj različitih natpisa na predmetima od drveta, metala ili tkanine. Kao natpisi izvedeni vezom na tkanini zabeležena su književna dela monahinje Jefimije. Natpisi su izuzetno značajni istorijski izvori jer često donose podatke velike vrednosti a samo njihovo postojanje na određenom prostoru omogućava različita filološka istraživanja. Starija istoriografija nije razlikovala zapise i natpise, i svrstavala je ove izvore u jednu grupu što je karakteristično i za zbirku Ljubomira Stojanovića, najobimnije izdanje ovih izvora. Nasuprot ovom pristupu savremena srpska medievistika insistira na odvojenom proučavanju ove dve vrste izvora.

Više na: Istorijska biblioteka