Časlav Đorđević (1942)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Časlav Đorđević (1942)  (Pročitano 4096 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« poslato: Novembar 10, 2010, 03:16:12 am »

*



 

ČASLAV  Đ O R Đ E V I Ć

Časlav Đorđević je rođen 16.02.1942 godine na jugu Srbije (Bratoselce, opština Bujanovac). Gimnaziju je završio u Vranju, a Filozofski fakultet u Skoplju. Član je Udruženja književnika Srbije i saradnik mnogih književnih glasila. Bavi se krtikom i esejistikom, priređivanjem knjiga; piše poeziju i prozu. Živi i radi u Novom Sadu.


ESEJISTIKA:

  • "Pesnički vidici Ljubomira Simovića", Narodna knjiga, Beograd, 1982.
  • "Miodrag Pavlović — pesnik humanističke etike", Svetlost, Kragujevac, 1984.
  • "Pesnikovo svevideće oko, eseji o Modragu Pavloviću", Prosveta, Beograd, 1997.
  • "U mreži simbola", Narodna knjiga, Beograd, 2003.


POEZIJA:

  • "U gradu na Dunaju", Svetovi, Novi Sad, 2002.
  • "Ledeno doba", Matica srpska, Novi Sad 2005.


PROZA, ANTOLOGIJE, IZBORI:

  • "Antologija srpske boemske poezije", Vesti, Užice, 1989.
  • "Pesme velikih boema", Razvigor, Požega, 1990.
  • "Srce na oltaru", izbor iz poezije inspirisane srpskim hramovima, Račanski zbornik, Bajina Bašta, 1990.
  • "Tajni zapisi književnika B. Stankovića", proza, Narodna knjiga, Beograd, 2005.
  • "Sjaj mudrosti, Misli i pogledi u delima i razgovorima Meše Selomovića", Narodna knjiga, Beograd, 2005.
  • "Buntovnici i apostoli", Izdavačka agencija Venclović, Novi Sad 2006.
  • "Tamno srce — Srpske elegije", Izdavačka agencija "Venclović", Novi Sad 2006.
  • "Srpski sonet" (1768—2008: izbor tipologija) Beograd, Službeni glasnik, 2009.

Interpretacije — književnost i srpski jezik
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #1 poslato: Novembar 25, 2013, 06:54:18 pm »

*

JUTRA NEVOLJE I STIDA


Za ovu prvu, antologiju srpske boemske poezije, može se reći da je radio znalac i zaljubljenik u naše pesnike boeme, u njihove pjanske i mamurne prosjaje, u one stvaralačke trenutke koji su zaista rezultirali izuzetnim umetničkim podvizima u stihu. To su oni trenuci, u pesničkom slučaju, koje je davno Tin Ujević nazvao "jutra nevolje i stida". Čudni su to "prizori unutrašnjeg života pesnika, prizori koji reflektuju duhovnu i umaginativnu žeđ ovih primeraka življenja", koji su jedva čekali noć da i njima svane.

Antologija počinje pesmom nepoznatog pesnika, da bi se završila pesmama Vladimira Jagličića. Tu su pesme Save Mrkalja, Đure Jakšića, Disa, Pandurovića, Drainca, Branka V. Radičevića, Mike Antića, Srbe Mitića, Branka Miljkovića, neizbežnih Branislava Petrovića, Ranka Jovovića, Milisava Krsmanovića, Ambra Maroševića i mnogih, mnogih drugih. Bitno je napomenuti da je Časlav Đorđević odabrao poseban ugao gledanja na tzv. pesnički boemski slučaj. On kaže: "Boemska poezija pokazuje kako se iz tuge rađa radost, a na tlu radosti niče tuga".

Ona je od zgusnutih i emocijama nabijenih lirskih zapisa srca, ali i od narativnih slojeva. Otkrivamo je kao suzdržanu, grcavu, ali i kao raspojasanu u osećanjima: kao slatkorečivu i gorku, oporu i milozvučnu; kao poeziju od uzdaha, suza, krikova i krajnje rezignantnih stanja, ali i od nezadrživih egzaltacija".Ova poezija je do belousijanih ekstaza, od "pucanja damara", ali i od psiholoških kopnjenja kojima sadašnjost baš i nije naklonjena. Tu su nade i sumnje, uznesenja i krvoliptanja, puna je gorkog plača i nadmenosti, uglavnom nepokorna i nepodmitljiva, krajnje lična, tmasta i opora, ali je sazdana od snova nemogućih, čak sa naglašenim suicidnim sindromom.

Bitno je da je znalac Časlav Đorđević, za razliku od mnogih dosadašnjih antologičara koje je zanimala ova vrsta naše poezije, ušao u samu srž "materije" što dokazuje da je našao za shodno da jednu svoju antologiju na istu temu, ranije štampanu, dovede do savršenstva. Lično mislim da će budući sastavljači ovakvih cvetnika imati i morati da "uče" od strogoće i, naravno, zaljubljenosti i nesebičnosti Časlava Đorđevića.

A "Tamno srce", srpske elegije istog sastavljača? Profesor Đorđević, znalac naše književnosti, i sam vrstan prozaista i još izvrsniji pesnik, naišao je na ideju da sačini antologiju srpskih elegija. Vrlo je moguće da ga je na tu ideju navela i sveukupna naša nevolja koja nas prati vekovima i ne popušta njen zagrljaj, pogotovo nevolja zvana ceo prošli vek. U krajnjoj instanci, u osnovi svake iole vredne srpske pesme, bila ona narodna ili izašla ispod pera pojedinca, kako kaže sam antologičar, "počiva samoća, ljubav i rastanak, razneženost subjekta do ganuća, odron života i užasavajući zjap praznine; srce elegije je tamo 'gde je stanje potištenosti, nostalgični zov zavičajnosti i uzdah za detinjstvom, gde je svest o porazu, gubitku doma i otadžbine; gde se vreme doživljava kao sram, život kao trulež; tamo gde je duša u rasejanju'... Elegija je, dakle, tamo gde je krasota uhvaćena kao tren koji prolazi, tamo gde je mekota duše u sudaru sa grubošću sveta".

Pesnička jedinka je, svom silinom, udarila glavom o zid "okrutne zbilje", pesničko srce zgnječeno, a posledica je "rana i neprebol". Ukratko, reći će Časlav Đorđević, da je elegija tamo gde je jesen i lisje žuto, mrtva draga, "krik u magli i vapaj iz blata, skepsa i rezignacija, bol, doziv bez odziva, jadikovka i suza zatomljena i bilo kakva poharanost duše i njen tamni zov".

Šta još reći? U antologiji srpskih elegija "Tamno srce", počev od nekolike narodne pesme, preko Save Nemanjića i mnogih naših pesničkih imena, sve do Saše Jelenkovića, zaista čitalac ima na čemu da zastane. I sama sastavljačeva zamisao da se, prvi kod nas, lati tako zamašna posla — govori sama za sebe. Njegov pokušaj da se "na jednom mestu skupi sva lepota koja bi bila dostupna" mnogom uživaocu. Mora se Časlavu Đorđeviću verovati na reč da se radi "o vraški teškom poslu", o nezahvalnom poslu. Ali, da nije zaljubljenika poput njega, naša bi književnost bila uskraćena za dva vrhunska cvetnika i za svaki pojedinačan miris brojnih cvetova koje je smestio u svoja dva studiozna izbora. Ovakvi izbori čine radost duši, pogotovo pionirski poduhvat "Tamno srce", srpske elegije.
| Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« Odgovor #2 poslato: Novembar 25, 2013, 07:04:55 pm »

*

RESTLOVI EROSA IZ TAJNOG ARHIVA DUŠE

Žena na mesečini (nepoznate erotske priče književnika Borisava Stankovića) Časlava Đorđevića, Književna zajednica Borisav Stanković, Vranje 2013.

Krojački rečeno teško da se od restlova može sašiti kaput. Restlovi, ostaci, ili počeci nečega nezavršenog, odbačenog u pokušaju sastavni su deo onoga što pisac skicirano čuva ili ostavlja. Prihvata za dalju razradu ili gura u senku. Sa dodatno otežavajućim merakom restlovi pisca Borisava Stankovića predstavljaju nemale komade njegove duše i Erosa. Eto i velikog posla za istraživače, tumače, dopisivače Stankovićevog književnog dela.

Takvog posla dohvatio se Časlav Đorđević radeći na inverzivnoj analizi nepoznatih erotskih zapisa iz zaostavštine poznatog pisca. Đorđević je u ovaj projekat ušao nakon što je već imao posla sa piščevim Tajnim zapisima koje je priredio u istoimenoj knjizi koja je objavljena 2005. Sa takvim iskustvom on kreće na novi put kroz nered na koji ga navodi pisac Koštane, Gazda Mladena, Nečiste krvi, Božjih ljudi... a sa namerom da proveri sebe kroz Boru i Boru u sebi. Da dopisujući restlove dobijemo nešto novo nepoznato, demistifikantno u odnosu na često i previše kanonizovana tumačenja Stankovićeve proze u moralnosti.

"I započnu muke: nabacuj jedno preko drugog, piši ispravljaj... Pa opet skraćuj, produžuj da se što više nalije, ispuni proživljeno... da se nešto ne zaboravi, da što ne umakne ili da se previše ne ispere i ne izbledi... da se bude na visini... Samoća nesanica... Kreneš pa staneš... u očaj padneš. Ostaviš. I tako skrajnuto stoji (...) u restl zabelešci I to sam ja, Bora Stanković (3. septembar 1927)", koju nam priređivač daje kao ulaznicu za putovanje kroz ove zapise.

Tu se na samom startu Đorđević našao na podudarnoj liniji koja će mu podjednako olakšati, ali i uvesti ga pred mnogobrojne dileme - kako i šta je Bora započeo, a onda u svojoj sapetosti nije dokrajčio. Lavirint arhiva duše. Nema šta. Čita se to u poglavlju Ono što nije ušlo u priču, gde su piščevi veći pasaži koji nisu iskorišćeni za Nečistu krv, Gazda Mladena, Jovče, Sofke. Komprimirajući svoju tipizaciju likova, Stanković je ostavljao restlove, koji daju mogućnost odvođenja čitaoca u drugom (mogućem) pravcu iščitavanja. Tu je i Posebna priča — Mitka meraklija, koja nam daje kompletnu fresku lika Mitketa iz Koštane, koji se u ovoj drami pojavljuje sveden i u izbrušenom kontekstu dramaturške radnje ovog dela.

"Za ta moja izbacivanja i prekrajanja dosta se i zna. O tome sam sam i sam govorio jednom prilikom. Ali postoji kod mene nešto skrajnuto, nepoznato - neki moji restlovi od nekih priča, za koje samo ja znam... jer mi se čini da je u svemu tome mnogo, premnogo mene (...)" (I to sam ja Bora Stanković).

Tu je pregršt erotskih scena, oplemenjenih vranjskim sokacima, dvorištima gde miriše bosiok, svetli mesečina i pršti strast (Skadarlijska ševa, Noćna vizija, Divlja i neukrotiva, zamišlja da jaše hata i juri na vetru po stepi, Francuska ljubav itd). Priređivač objavljuje u knjizi i "ilustracije" na kojima su nage žene, uglavnom reprodukcije slika Monea, Modiljanija, Goje, Vertilera, Pikasa, a koje su se nalazile prikačene uz piščeve tajne zapise. Tu je i Stankovićeva slika iz mlađih dana, na čijoj poleđini je započeta a nezavršena rečenica: "kad bejah, nekad..."

Piščev oprez, gušenje Erosa, ili "vaspitani strah" u vremenu i za vreme u kome je stvarao, danas daje naličje Stankovićevog lika. Otkriva provokativnu dimenziju "čoveka od krvi i mesa", kome "ono žensko nije strano", ali koje je ostalo negde na unutrašnjim obodima piščevog opusa. Zbog načela moralnosti vremena, ili onoga što samo pisac zna i čuva za sebe i od sebe.

Zato Žena na mesečini jeste nova inicijacija za nastavak demistifikantne misije kad je u pitanju Stanković i njegovo delo koje je često bilo okovano u teoretskom modulu prevelikog moralističkog tumačenja. Priređivač Đorđević koji je tri godine radio na sređivanju restlova i njihovog dopisivanja našao se u kontroverznoj ulozi proveravanja, kako kaže, samog sebe: Da li to on govori iz Bore, ili Bora provaljuje iz njega. Restlovi ili komadi duše ili možda tajne Erosa (samo) za ličnu upotrebu. To su dileme sa kojom će se suočiti stručna javnost, ali i svi obični poštovaoci dela Borisava Stankovića, nakon ovog "rasvetljenog", a do juče "tamnog" sveta Erosa u njegovom opusu.


Autor: Vojkan Ristić | 28.10.2013. | Danas
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: