Dobrilo Nenadić (1940)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dobrilo Nenadić (1940)  (Pročitano 12767 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Mart 08, 2011, 10:54:02 pm »

*




DOBRILO NENADIĆ
(Vogošte, 23.10.1940)

Dobrilo Nenadić pojavio se u književnosti kao oformnjen i zreo pisac. Rođen je u selu Vigoštu kod Arilja. U Požezi je završio srednju poljoprivrednu školu, a u Beogradu poljoprivredni fakultet. Živi i radi u Arilju.

Prvi Nenadićev roman "Dorotej" (1977) dobio je visoke ocene i od književne kritike i od čitalacke publike. Narodna biblioteka Srbije ga je nagradila kao najčitaniju knjigu u 1978. godini. Do 1985. godine doživeo je pet izdanja i preveden je na ruski i slovenacki jezik. U "Doroteju" je pisac prikazao borbu za vlast i položaje u srednjevekovnoj Srbiji i skinuo veo sa idealizovanog života u sedištima duhovne i svetovne vlasti - župama i manastirima.

Nenadić stvara veoma brzo. Posle "Doroteja" objavio je romane: "Kiša" (1979), "Vreva" (1981), "Poplava" (1982), "Statist" (1983), "Divlje zvezde" (1985, 1987), "Roman o Obiliću" (1990) i "Polarna svetlost" (1995).

Dok su romani "Dorotej" i "Divlje zvezde" tematski okrenuti prošlosti, ostali se bave savremenim životom. Pisac se kritički odnosi prema palanačkom mrtvilu i duhovnoj zapuštenosti.

Dobrilo Nenadić je moderan pisac. Služi se ironijom i humorom, simbolima i postupkom mozaika. Koristi stil bajke i groteske. Autor je i scenarija po kome je snimljen film "Dorotej".
Grad Užice

Fotografija: Opština Arilje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Mart 08, 2011, 11:26:42 pm »

*
DOBRILO NENADIĆ


BIBLIOGRAFIJA

 
01 Dorotej, roman, I izdanje, Rad, BIGZ, Narodna knjiga, Beograd 1977., tiraž 3.000
02 Dorotej, II izdanje, Rad, BIGZ, Narodna knjiga, Beograd 1979., tiraž 5.000
03 Dorotej, III izdanje, Rad, BIGZ, Narodna knjiga, Beograd 1980., tiraž 7.500
04 Dorotej, IV izdanje, Narodna knjiga, Beograd 1981., tiraž 10.000
05 Dorotej, V izdanje, Narodna knjiga, Beograd 1984., tiraž 10.000
06 Dorotej, VI izdanje, Narodna knjiga, Beograd 1987., tiraž 10.000
07 Dorotej, VII izdanje, Kompanija Dorotej, Paraćin, 1994., tiraž 500
08 Dorotej, VIII izdanje, Litopapir, Čačak, 1997., tiraž 1.500
09 Dorotej, IX izdanje, Politika, Narodna knjiga, Beograd 2005., Biblioteka Biseri srpske književnosti, tiraž 18.000
10 Dorotej, X izdanje, NIN, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2005, tiraž 1.000
11 Dorotej, XI izdanje, ŽIRAVAC, Požega, 2007., tiraž 2.000
12 Dorotej, slovenačko izdanje, Mladinska knjiga, Ljubljana 1979., tiraž 2.500
13 Dorotej, rusko izdanje, Raduga, Moskva 1982., tiraž 50.000
14 Dorotej, poljsko izdanje, Vidavnictvo lodzikije, Lop 1986., tiraž 10.000
15 Dorotej, internet izdanje, Antologija srpske književnosti

16 Kiša, roman, I izdanje, Narodna knjiga, Beograd 1979., tiraž 5.000
17 Kiša, II izdanje, Narodna knjiga, Beograd 1982., tiraž 5.000
18 Kiša, III izdanje, ŽIRAVAC, Požega, 2007., tiraž 2.000

19 Vreva, roman, Narodna knjiga, Beograd 1981., tiraž 5.000
20 Vreva, II izdanje, ŽIRAVAC, Požega, 2007., tiraž 2.000

21 Poplava, roman, Narodna knjiga, Beograd 1982., tiraž 5.000
22 Poplava, II izdanje, ŽIRAVAC, Požega, 2007., tiraž 2.000

23 Statist, roman, Srpska književna zadruga, Beograd, 1983., tiraž 5.000
24 Statist II izdanje, ŽIRAVAC, Požega, 2007., tiraž 2.000

25 Divlje zvezde, roman, I izdanje, Narodna knjiga, Beograd 1985., tiraž 5.000
26 Divlje zvezde, II izdanje, Narodna knjiga, Beograd 1987., tiraž 10.000
27 Divlje zvezde, III izdanje, ŽIRAVAC, Požega, 2007., tiraž 2.000

28 Roman o Obiliću, roman, Narodna knjiga, Beograd 1990., tiraž 5.000 .
29 Roman o Obiliću, II izdanje, ŽIRAVAC, Požega, 2007., tiraž 2.000.

30 Polarna svetlost, roman, samostalno izdanje, Arilje 1995. , tiraž 2.000
31 Polarna svetlost, II izdanje, ŽIRAVAC, Požega, 2007., tiraž 2.000

32 Ahilije, novela, Kulturni centar Arilje, Prosveta Beograd, Knjiga komerc Beograd, 1996., tiraž 2.000
 
33 Despot i žrtva, roman, Prosveta, Beograd, 1998. tiraž 1.000
34 Despot i žrtva, II izdanje, Prosveta, Beograd, 1998. tiraž 1.000
35 Despot i žrtva, III izdanje, Prosveta, Beograd, 1999., tiraž 1.000
36 Despot i žrtva, IV izdanje, Prosveta, Beograd, 2000., tiraž 1.000
37 Despot i žrtva, V izdanje, Narodna knjiga, Beograd, 2000., tiraž 2.000
38 Despot i žrtva, VI izdanje, Narodna knjiga i Politika, Beograd 2004., Biblioteka Biseri svetske književnosti, tiraž 50.000
39 Despot i žrtva, VII izdanje, ŽIRAVAC, Požega, 2007., tiraž 2.000

40 Uragan, roman, Narodna knjiga, Beograd, 1999., tiraž 1.000
41 Uragan, roman, ŽIRAVAC, Požega, 2007., tiraž 2.000

42 Brajan, roman, Narodna knjiga, Beograd, 2000., tiraž 2.000
43 Brajan, II izdanje, ŽIRAVAC, Požega, 2007., tiraž 2.000

44 Sablja grofa Vronskog, roman, Narodna knjiga, Beograd, 2002., tiraž 1.000
45 Sablja grofa Vronskog, II izdanje, ŽIRAVAC, Požega, 2007., tiraž 2.000

46 Pobednici, roman, samostalno izdanje, Arilje 2004., tiraž 1000
47 Pobednici, II izdanje, Filip Višnjić, Beograd 2004., tiraž 500
48 Pobednici, III izdanje, Narodna knjiga, Beograd 2005., tiraž 1.000
49 Pobednici, IV izdanje, ŽIRAVAC, Požega, 2007., tiraž 2.000

50 Magla, drama, koautor Gojko Šantić, u okviru zbirke Savremena srpska drama, Udruženje dramskih pisaca Srbije,
    Pozorište "Moderna garaža", kulturno prosvetna zajednica Beograda, Beograd 2004., tiraž 300.

51 Mrzovolja kneza Bizmarka, roman, Narodna knjiga, Beograd 2005, tiraž 1.000
52 Mrzovolja kneza Bizmarka, II izdanje, ŽIRAVAC, Požega, 2007., tiraž 2.000

53 Hermelin, roman, Narodna knjiga, Politika, Beograd 2006, tiraž 10.000
54 Hermelin, II izdanje, ŽIRAVAC, Požega, 2007., tiraž 2.000

55 Razgovori, zbirka intervjua. Priredio Slobodan Radović, Narodna biblioteka Arilje, Arilje, 2007., tiraž 500

56 Gvozdeno doba, roman, Dereta, Beograd, 2009., tiraž 1000



NAGRADE

01 Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu
    — za roman Dorotej 1978.
    — za roman Despot i žrtva 1999.
02 Nagrada Meša Selimović za roman Despot i žrtva 1998.
03 Prosvetina nagrada za roman Despot i žrtva 1998.
04 Nagrada Zlatni bestseler
    — za roman Despot i žrtva 1998.
    — za roman Brajan 2000.
05 Račanska povelja za romane sa istorijskom temom, povodom romana Brajan
06 Biblios, za 2000. i 2001. za ukupno stvaralaštvo
07 Nagrada Svetozar Ćorović za roman Pobednici, 2005.
08 Nagrada Bora Stanković za roman Mrzovolja kneza Bizmarka, 2006.
09 Povelja za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006.
10 Rešenje Vlade Republike Srbije o posebnom priznanju umetnicima za vrhunski doprinos kulturi u Republici Srbiji




Sabrana dela Dobrila Nenadića
u izdanju Knjižarskog preduzeća "Žiravac" Požega,
ul Kralja Aleksandra 20, 31210 Požega.
Tel. 031 / 816 — 593


Preuzeto sa zvanične internet prezentacije Dobrila Nenadića
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Oktobar 03, 2011, 10:02:52 pm »

*
Iz knjige "PLEJADA VELIČANSTVENIH"
DOBRILO NENADIĆ


PRIČA VALJA SAMO AKO ŽIVOT NE VALJA

Četrdeseta i završna knjiga biblioteke "Vek Politike — biseri svetske književnosti" je roman Despot i žrtva Dobrila Nenadića, jednog od pisaca koji su doprineli obnovi istorijskog romana u savremenoj srpskoj književnosti. Majstor pripovedanja okrenutog prošlosti, Nenadić je u nizu romana čitaoca vratio u srednji vek i omogućio mu da na nov način vidi to veliko doba naše istorije.

Despot i žrtva — priča od suvoga zlata. Sve kipi od života, sve bi da prsne od snage! Junaci originalni, "ondašnji", a opet svi i današnji. Sem, možda, Đurđa Brankovića i Irene — Jerine, ali, ko zna, mogu i oni da se pojave, ako je verovati Nenadiću, a valjalo bi, očigledno, poseduje neka tajna znanja, pouzdanija od istorije... Antologijska je, iz antičkog mermera građena, scena prodaje i kupovine srpskog roblja...

Rođen 1940. u Vigoštu kod Arilja, po struci agronom, Nenadić je sav svoj život posvetio dvema velikim svojim ljubavima — agronomiji i književnosti.
 
U književnost je ušao superiorno — njegov roman Dorotej izabran je za objavljivanje na konkursu "Narodne knjige", BIGZ-a i "Rada". I ne samo što je tada objavljen, postao je i književni događaj koji daje obeležje čak celom jednom periodu u književnosti.
 
Pored slave, svom tvorcu doneo je i nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978). Dorotej je kod nas, od 1977. do 1997, imao čak osam izdanja, a postoji i slovenačko, rusko i poljsko izdanje.
 
Roman Despot i žrtva, za veoma kratko vreme, od 1998. do 2000. godine, doživeo je pet izdanja, ovenčan i uglednim nagradama — "Meša Selimović", nagrada "Prosvete", nagrada "Zlatni bestseler" (sve tri 1998) i nagradom naše nacionalne biblioteke za najčitaniju knjigu (1999).
 
Pisac je dobio i nagradu "Biblios", za 2000. i 2001, za ukupno stvaralaštvo.
 
Romansijerski opus Dobrila Nenadića može se podeliti na dva velika ciklusa. U prvom, romani sa istorijskom tematikom, u rasponu od Doroteja do Pobednika, a u drugom su romani iz savremenog života — od Kiše do Uragana.

Ova podela, ukazuje Radivoje Mikić, značajna je i zbog toga što su romani i sa istorijskim temama dobili prevagu nad onima koji govore o savremenom dobu, "a za tu prevagu najviše zasluga ima jedan pogrešan kritički pristup, zasnovan na jednostavnoj činjenici da su istorijski romani imali više uspeha kod čitalaca".
 
Nenadićevi romani sa temama iz palanačkog života nastavak su jedne važne linije u srpskoj književnosti, zasnovane na kritičkom odnosu prema malograđanštini. Najnoviji — Uragan, govori o ratnoj 1999. godini, osvetljavajući, pre svega, život novih društvenih slojeva, takozvanih novobogataša, koji se i u trenutcima kad je ugrožena i sama država, predaju svojim sitnim i besmislenim strastima.
 
Mikić ističe da, u godinama koje dolaze, Nenadićeve romane Kiša, Poplava, Vreva, Statisti i Uragan, tek bi trebalo čitati i tumačiti na pravi način.
 
Kao pisac istorijskog romana, već Dorotejom, u našu književnost uveo je nov način pripovedanja o srednjem veku. Ne insistirajući preterano na takozvanom istorijskom dekoru, pre svega, okreće se čoveku i njegovoj sudbini, dočaravajući unutrašnji svet svojih junaka. A taj svet, kao u Doroteju, veoma je složen, sazdan od protivurečnih duševnih impulsa, i zato je i logično što je upravo takav junak blizak čoveku koji živi danas.
 
Idući i ka važnijim istorijskim ličnostima (Roman o Obiliću), ali i ka ljudima koje je kroz život vodila neka umetnička ideja (Brajan), nastojao je da prikaže različite tipove ljudskih sudbina, nudeći i različite odgovore na iskušenja koja donosi samo vreme.
 
Mada je došao posle niza pisaca istorijskih romana, Nenadić je brzo uspeo da izgradi novi obrazac priče o prošlosti. Poslednjih godina, romanom Sablja grofa Vronskog, počeo je ciklus u čijem su središtu događaji iz druge polovine 19. veka, očigledno, primećuje Mikić, želeći da pokaže kako se upravo u tim događajima začinje nešto od one drame kroz koju je srpski narod prolazio tokom 20. veka.

Radivoje Mikić još kaže: "Uzimajući za osnovu priče vladavinu despota Đurđa Brankovića, Nenadić kao središnji događaj u samu priču uključuje zidanje smederevske tvrđave, koja podjednako treba da bude i izraz ekonomske moći jednog vladara, ali i izazov njegovim neprijateljima.
 
Veoma živo dočarana je slika tog dalekog vremena, i život Srba, Dubrovčana, Turaka, ljudi iz Vizantije... Mada daje sliku života na dvoru, on se mnogo više okreće životu ljudi izvan dvorskog kruga, i dva najvažnija junaka biće Petrašin i Bogdan, dvojica odbeglih turskih robova — predstavljeni po obrascu biblijske priče o učitelju i učeniku, kroz problem izdaje. Do izdaje će i doći, jer oni veruju u različite vrednosti — Petrašin, nezainteresovan za materijalna dobra, želi, pre svega, da bude glas vapijućeg u pustinji, a Bogdan je krajnje pragmantičan, i sav okrenut onome što poboljšava ljudski život na zemlji.
 
Jedna od važnih tema u ovom romanu je i samo pisanje — kako treba pričati priču. Stoga su od velike vrednosti njegove poetičke lozinke, od kojih su tri najvažnije: "Ne pričaj ono što niko ne voli da sluša, Priča valja samo ako život ne valja, Tri puta razmisli pre nego što priču počneš''...

I roman Despot i žrtva, i čitav romansijerski opus Dobrila Nenadića pokazuju da u književnosti nisu važne mode i prolazne opsesije, već da je za čitaoca najvažnije da dobije dobru priču, koja čak i kad je smeštena u prividno daleko vreme govori i o onome što se i te kako tiče današnjeg doba i čoveka koji u njemu živi".


Rade Saratlić | Preuzeto sa zvanične internet prezentacije Dobrila Nenadića
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 03, 2011, 10:08:29 pm »

*
DOBRILO NENADIĆ


GVOZDENO DOBA
— PRIKAZ ROMANA —
 

Našim čitaocima, ljubiteljima pisane reči, a naročito onima koje žele da znaju večne i postojane izvore osnovnih pobuda u ljudskom ponašanju, glavne tokove i smerove čoveka i sveta, darovan je tematski neobičan, možda i jedinstven roman-roman Gvozdeno doba, autora Dobrila Nenadića.
 
Opremljen jakim umom, snažnom imaginacijom i velikim znanjem, da bi video što dalje, autor ovog romana je hrabro zaronio duboko i daleko u nepoznato. Svojim prodornim duhovnim vidom osvetlio je daleka praistorijska vremena i prostore u kojima se odvijao život prvobitnih ljudi; pisao je o ljudima naselja koje je imenovao kao Grendžija, smeštenog u blizini keltskih naseobina.
 
Poenta njegovog oslikavanja ljudi i njihovog života nije na načinu i sadržajima življenja, već na oblicima reagovanja ljudi u njihovima dodirima sa prirodnom sredinom i u međusobnim kontaktima, na njihovim stremljenjima, na ontološkim izrazima i smerovima čoveka u prvobitnim zajednicama.
 
Zbog lakšeg razumevanja pojava i odnosa koje autor ovog romana sa virtuoznom preciznošću hvata, proizvodi jaku rezonantnu i živu dinamiku koja nas prožima i pretače se u bujicu naših sopstvenih psihičkih zbivanja, potrebno je ukratko podsetiti se šta je suštinsko u našem biću.
 
Čovek je biosocijalno biće. Ličnost čoveka je konkretni biopsihički sklop, dinamička organizacija psihofizičkih sistema jedinke koji određuje njeno jedinstveno prilagođavanje sredini, suma aktuelnih i potencijalnih oblika ponašanja određenih nasleđem i uticajima okoline. Ličnost čoveka nastaje i razvija se kroz funkcijsku interakciju inteligencije(kongnitivna funkcija), karaktera (konativna funkcija), temperamenta (nagonsko-afektivna sfera) i telesne konstitucije.
 
U osnovi celokupnog psihičkog zbivanja je opšta tendencija reagovanja, opšte stremljenje da se jedinka održi u životu, da doživljava prijatnosti i uklanja neprijatnosti. U toku evolucije iz tog opšteg stremljenja razvili su se primarni porivi, bez određenog pravca i sadržaja, kao primarne pogonske snage. Iz primarnih poriva razvila se nagonsko-afektivna sfera vrste.
 
Nagoni su uzroci svake naše radnje, nemi pokretači svake naše delatnosti. Mi njih nismo svesni, već smo svesni samo njihovog odraza u našoj svsti, osećanja koja oni proizvode. Zato i govorimo o nagonsko-afektivnoj sferi.
 
Ovi nasleđeni automatizmi, koji se mogu označiti i kao memorija vrste, izviru iz organizacije endokrinog i neurovegetativnog sistema, a u višim moždanim strukturama, posebno u čeonom režnju velikog mozga se filtriraju i kanališu.
 
Temperament je celokupnost afektiviteta, tj. celokupna emocionalna skala koja se kod svakog pojedinca manifestuje u njegovom raspoloženju i psihičkom tempu, distribuciji energije i ritmičnosti u ponašanju, nezavisno od sadržaja doživljavanja. Prema svemu, temperament se odnosi na biološke dispozicije, genetske dimenzije ličnosti.
 
Karakter je afektivno-voljna strana ličnosti koja nastaje pod trajnim uzajamnim uticajima urođene konstitucije i spoljne sredine — to je suma sve savršenijih oblika reagovanja na doživljaje stvarnosti, to je funkcija usmerivača svih funkcija ličnosti. Konstitucionalnu osnovu karaktera predstavljaju nagoni i temperament. U izgrađivanju karaktera bitnu ulogu imaju moralne norme koje pojedinac usvaja kao gotove, izgrađene obrasce ponašanja. Moral se razvijao pod ponavljanim interakcijama između ljudi, i između ljudi i prirodne sredine. Odlučujući uticaj na nastajanje i razvoj morala ima neophodnost uskalađivanja odnosa u beskarju individualnih različitosti. Moral počiva na ideji da delo ima svoje posledice koje ga opravdavaju ili poništavaju. Moral ne mora da počiva samo na idealnom značenju principa, već i na normi iskustva kome je moguće izmeriti vrednost. Moral je u svojoj suštini odnos uma i emocija. Moralne norme se tokom vremena interiorizuju kao neophodna pravila ponašanja kojima se harmonizuju međusobni odnosi ljudi. Međutim, glavnu, najodlučniju pokretačku snagu u ponašanju ljudi imaju njihov temeperament, njihova nagonsko-afektivna sfera i njihova psihička dinamika, koji su genetskog porekla i koji su hiljadama godina ostali neizmenjeni.
 
Inteligencija je naročita sposobnost prikupljanja i stvaranja rezervoara predstava i njihovog primenjivanja. To je više kvantitativan pojam koji se svodi na ocenu praktičnih socijalnih sposobnoosti i umeća. Kao i za karakter, i za inteligenciju je centralna biološka snaga temperament, ali i stepen diferenciranosti i funkcionalne organizacije moždanih struktura.

Volja je složena sposobnost naše psihe koja se ispoljava u svesnoj usmerenosti naših radnji ka određenom cilju. Primarni porivi, nagoni i svesne predstave cilja predstavljaju pobude ili motive svake naše delatnosti, koji stupaju u uzajamnu borbu. Nakon kolebanja, odmeravanja i uzajamne borbe suprotnih motiva donosi se svesna odluka da se nešto uradi — to je volja.
 
U procesu saznavanja psihičkog zbivanja mi iz neprekidne bujice psihičkog zbivanja, izdvajamo, ograničavamo i opisujemo pojedine psihičke pojave i dajemo im određena imena. Međutim, mi u svakom trenutku trebamo biti svesni, da je ljudska psiha u svojoj suštini neprekidna i jedinstvena bujica nedeljivog zbivanja, koja kod svakog pojedinca teče na svoj poseban način. U toj neprekidnoj i nepreglednoj bujici psihički procesi stalno teku, prelivaju se, uzajamno prožimaju, jedni druge podstiču ili koče, na površinu izbijaju čas jedni, čas drugi, i u tom neprekidnom prelivanju i prožimanju se uskalđuju i prilagođavaju zahtevima i uslovima života.
 
Nenadić nas u ovom svom romanu podseća da je čovek od prvog dana živeo u realnoj prirodnoj sredini, prepunoj nepoznatog i tajnovitog. To je neumitno rađalo osećanje straha. U doživljavanjima straha od nepoznatih opasnosti su prvobitni koreni čovekove religioznosti-verovanja u zle duhove, u demone i zaštitnike od njih. Strah je bio i snaga okupljanja ljudi, života u zajednicama. Zajednica je morala imati vođu, predvodnika, kao što je to bilo i u životinjskom čoporu. Ljudi su predvodniku davali i božanske moći, što se prenosilo hiljadama godina — do Atile, do rimskih imperatora, do moćnih careva i kraljeva, sve do savremenih lidera globalizma; "Bog hoće da Amerika rukovodi svetom", bile su reči Ričarda Niksona, ili "Nama je sudbina odredila da upravljamo drugima", govorio je Dvajt Ajzenhauer.
 
Nenadić akcentira nagon i osećanje moći koji su se budili kod prvobitnih vođa, ali i srazmerno pojačanje osećanja nespokoja; moć čoveka privlači, ali je i rizična, jer i drugi ljudi nose u sebi istu težnju, žele da moć preotmu od onih koji je poseduju. Osećanje moći je izuzetno prijatno, zato se moć brani iako postoji svest o "Damoklovom maču" iznad glave.
 
S vremena na vreme, čini se u nekim zakonitim ciklusima i više susretom slučajnosti, a pokretan nagonom radoznalosti, čovek je otkrivao tajne prirode. U tim događajima, Nenadić je osvetlio i posebne osobine ljudi koje uzimaju snagu iz prvobitnih izvora. Otkrivanje tajni je bila privilegija ljudi jačeg uma i živanijeg temperamenta, čime se spontano, a zakonito počinju naglašavati individualne razlike. Posednik tajne nastoji da je zadrži samo za sebe, da to uvek bude njegova tajna, jer "ako nije tajna, onda nije ništa". Zapravo, osećanje posedovanja tajne aktivira osećanje moći i "što je tajna veća, i moć je veća". Osećanje moći je razgorevalo osećanje gordosti, koje je bilo i ostalo kao večita pretnja da razori i spali sve vredno što je čovek stvorio — to je od prvog dana bila nikada do kraja uspešno zapretena lomača za sve što je čovek stvarao.
 
Otkrivanje tajni je pokazalo još jednu osobinu ljudi koja neprekidno traje do danas — to je tromost ljudskog duha, to je strah od novog i sporost u prihvatanju novog. Na kraju, Nenadić podvlači da svi doživljaji onih koji poseduju nova znanja i umeća imaju korene u osnovnim nagonima, u nagonu moći i nagonu svojine. Narastanje moći onih koji više znaju i umeju izaziva osećanja zavisti i mržnje kod drugih..
 
Umnožavanje znanja i umeća je nametnulo potrebu njihove razmene — otvoren je sistem trgovine, a trgovina je u ljudima razvijala i nove, pre toga nepoznate pojave, kao što su pohlepa, prevare, podmitljivost, skrivanje robe i veštačko uvećavanje njene vrednosti, laž, krađe i sukobi do istrebljenja. Trgovina je istakla i linije novih razlika: inteligentniji i aktivniji su postajali bogati, a oni sa prosečnim umom i tromim tempom su postajali siromašni. Trgovina je čoveku otvorila i mogućnost slobodnog izbora. Međutim, i sloboda izbora je utirala put osećanjima zavisti i svađe. Ovo pitanje je vremenom evoluiralo da rasparava o mogućnosti postojanja slobodne volje — da li je to zamka koja se ne može rasplesti sa opasnostima kojima je bio izložen Buridanov magarac, ili je to Sartrovo razumevanje slobodne volje po kome je ona nužno povezana sa neophodnošću preuzimanja lične odgovornosti za sopstveni slobodan izbor. Možda je to ipak samo prvobitno otvorena mogućnost koja je čoveku nametnuta kao večita težnja, kao neprekidan proces da sačuva svoju individualnost, ali da u svakom izboru ima i meru, da druge poštedi od svoje sebičnosti i zavisti. Uostalom, Bog je i Kainu dao mogućnost da bira one puteve na kojima će nadvladati svoju izvornu slabost.
 
Trgovina je širila i dodire različitih ljudskih zajednica, što je obogaćivalo sadržaje življenja, ali i podizalo potencijal sukoba.
 
Nameće se pitanje, da li se nešto promenilo do današnjih dana. Menjao se intezitet i dubina tih pojava, a suština je ostala ista.
 
Osim toga, trebamo biti svesni da svi ljudi imaju iste nagone, ista osećanja, imaju moć uma i razuma, ali svaki čovek je zasebna pojava, koja se nikada pre nije dogodila, i ne može se nikada ponoviti. Ta neizmerna različitost u osnovnim snagama, u jačini i oblicima reagovanja proizvodi potencijal nesagledivog haosa odnosa. Sve te činjenice su engleskog filozofa XVI I veka Tomasa Hobsa navele da zaključi da je "homo hominis lupus est". Filozof XX veka Karl Poper je izneo i ovu tvrdnju: "Čak i ako prihvatimo da je čovek čoveku anđeo, još uvek bi postojali slabiji i jači. Slabiji ne bi imali pravo da ih jači podnose, već bi im dugovali zahvalnost što ih podnose".
 
U svim tim pojavama i odnosima su začeci ljudske potrebe da ograniče svoju slobodu i da je prenesu na neki autoritet.
 
U romanu se upravo opisuje prelaz sa faze kada su svi ljudi imali jednaka prava na sve, na fazu kada se počelo živeti pod okolnostima kada su otkrivane prve tajne prirode, kada su stvarani uslovi za punije izraze osnovnih, primarnih nagona i osećanja, čime su se ispoljile individualne razlike sve do sukoba svih protiv svih. To je primoralo ljude da radi sopstvenog opstanka svoja prirodna prava prenesu na neki autoritet sa snagom presuđivanja. To su upočetku bili predvodnici — "glavari" određene zajednice, a kasnije je formiran veštački autoritet — država. Ali čovek nije promenio svoje jezgro, pa su se sukobi širili na druge zajednice, sve do ratova između država i naroda.
 
Nenadić nam svraća pažnju i na činjenicu da je sticanje novih znanja i umeća pokrenulo formiranje novih pojmova, novih reči i potrebu učenja. To su bili i podsticaji za aktiviranje i razvijanje čovekove inteligencije. Nenadić nas spretno uvodi u suočavanje sa činjenicom da intelektualna snaga proističe prvenstveno iz bioloških potencijala, i da učenjem te razlike između ljudi postaju samo jasnije.
 
Ovo izuzetno umetničko delo se može označiti i kao briljantan esej o čovekovoj suštini; čovekova nagonsko-afektivna sfera, čovekov temperament, njegovi najfinji emocionalni ritmovi, njegov duševni tempo, nivo raspoloženja i ritmičnost ponašanja nezavisno od sadržaja doživljavanja su biološke, genetske dispozicije koje se u svom jezgru do danas nisu menjali.
 
Konkretniji i kreativniji odnos čoveka sa prirodom i drugim ljudima pokrenuo je razvoj afektivno-voljnih mehaizama , sve do razvoja karaktera. Nenadićev junak Graz je ličnost snažnog temepramenta, ali vremenom, u složenim odnosima sa okolinom, sa drugim ljudima, sa neugasivim osećanjima ljubavi, formira i profilisan karakter.
 
Može se reći da nas Nenadić opominje da se ontološke vrednosti ljudi nisu uopšte menjale, samo se postepeno i skokovito smanjivao Izdin veo, ali on nikada neće sasvim nestati.
 
Nenadić je nesumnjivo pronicljiv posmatrač i dobar poznavalac ljudi, njihove neizmerne različitosti, nepredvidljivosti i nepouzdanosti njihovog ponašanja; on oseća najfinije, najskrivenije vibracije u ljudima. Pri strukturisanju brojnih likova, naprimer pripadnika Grazove grupe za povratak u Grendžiju, Nenadić je za svakog pojedinca, poput Čehova upotrebio samo po nekoliko rečenica, a svaki lik nam brzo ulazi u svest kao stvarno i delatno lice. Osim toga, uočava se autorovo stvaranje likova kod kojih najčešće postoji usaglašenost telesne strukture i strukture ponašanja. Ali, autor ne upada u zamku šematizma, u svakoj ljudskoj grupi on nalazi i odstupanja, spoljne disharmonije. On, bez sumnje, čoveka posmatra kao najsloženiji sistem, najsloženiju strukturu i organizaciju, kao posebnu pojavu i događaj. Autor sa neverovatnom preciznošću u nepreglednoj bujici stalnog prelivanja i pretakanja uočava razdelnice, ono što je postojano.

On posebno osvetljava i polja gde se susreću težnje i osećanja svih ljudi; to su zavist i pohlepa, koji "u ljudima kao glad u vukovima nikada ne umiru". Zatim, da je strah zajednička pojava, koja može imati različite izvore ili pobude, ali ljude ujedinjuje u zajednicu kao vukove u čopor. U svemu tome zajednički je genetski okvir.
 
U liku Graza, u njegovim intimnim patnjama, u razdiranju ljubomore, u nepresušnoj težnji da ovidljivi svoju ljubav, u stradanjima pri susretima sa drugim ljudima i grupama, aktuelizovana je još jedna večna istina — da je čovek od prvog dana obeležen žigom samoće, i da kod drugih ljudi postoji nikakva spremnost da se razume nevoljnik i da mu se pomogne. "Da je igđe brata u svijetu da požali, ka da bi pomaga", bio je vapaj velikog pesnika i vladike Njegoša.
 
Kada se pročita ovaj roman u čoveku ostaje duboka zamišljenost i upitanost koliko sebe poznajemo, kako se i koliko sebi posvećujemo i kuda smo se zaputili.Onespokajava saznanje, sumorna je činjenica, da je čovek ostao nepromenjen u osnovnim pokretačkim snagama, a iz njih se rađaju brojne ubilačke pobude. Od otkrića gline i soli stanovnika Grendžije pre hiljada godina pa do danas pohlepa ljudi se nije ni za trenutak iscrpljivala, posustajala; kod prvobitnih ljudi je izazivala sukobe između pojedinaca i zajednica, a danas ugrožava i sam život na Zemlji, ljudska pohlepa i sebičnost preti da, pored brojnih šteta, ukloni i ozonski kišobran koji je formiran pre oko 500 miliona godina da bi život na zemlji bio moguć, koji je uslov opstanka života na zemlji.
 
Postavlja se logično pitanje gde su putevi spasenja, koja snaga nas može odbraniti od nas samih. Šansa je u pokretaču svih drugih pobuda — u snazi i tajni ljubavi. U lavirintu opasnih i surovih želja i težnji, čija su izvorišta u primarnim porivima, nagonima i osećanjima, Nenadić kao Arijadnin konac provlači crvenu nit ljubavi Graza i Lalke, koja ničim nije mogla biti zagubljena, niti poražena. Pokazana je nemerljiva snaga ljubavi da se i nevidljivo i udaljeno ovidljivi, da se ono što nije pokraj sebe uvek živo oseća. U liku Graza je pokazano i da je samo čovek sposoban za velika osećanja, sposoban i za velika dela, za život i kada borba za njega deluje besmisleno. "Svet bez ljubavi bio bi mrtav", pisao je Kami. Nenadićev roman se i završava pobedom ljubavi.
 
Grazova vera i nada koje su u njegovom srcu opstajale kada se on uzdizao i kada je padao, podsećaju nas da su to zapravo uporne želje čoveka za životom. Da se podsetimo i poruka iz Poslanice Korinćanima Apostola Pavla: "Ostaje, vera, nada i ljubav, a ljubav je najveća muđu njima", i "ljubav nikada ne prestaje, a proroštva ako će i prestati, jezici ako će i umuknuti, razuma ako će nestati".
 
Određene šanse za opstajanje nude i novija saznanja o ljudskom genomu. Čovek jeste prvenstveno ono što je zapisano u njegovom genetskom okviru, a svaka jedinka ima specifične dimenzije tog okvira. Međutim, danas se zna da se naš genetski potencijal, našim slobodnim izborima i naporima može ograničavati i proširivati. Tu snagu imaju čvrste etičke norme na kojima bi se istrajavalo, da postanu konstante u našem ponašanju. Zato, ako umni ljudi u bliskoj budućnosti ne prokrče nove staze, ne izgrade novi Zavetni kovčeg, čovek će ostati da bude "klupko divljih zmija koje su retko spokojne jedna uz drugu", kako je pisao Niče, a svet će i dalje biti, "neoplevljen vrt", kako je pisao Šekspir pre oko 400 godina, biće toliko iskvaren da će rađati samo osećanje mučnine, kako je pisao Sartr u XX veku. Nenadić nas uporno i dosledno decenijama podseća i opominje. Nama ostaje vera i nada u pobedu ljubavi, uma i razuma, pre i iznad svega ljubavi jer "I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam", poručivao je Apostol Pavle.


Preuzeto sa zvanične internet prezentacije Dobrila Nenadića
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Oktobar 03, 2011, 10:40:16 pm »

*
Dobrilo Nenadić, pisac najčitanije knjige u 1999, o svom
spisateljskom i životnom putu i novom romanu "Uragan"



SLOBODA JE VELIKI LUKSUZ

Bez drskosti i i bezobrazluka nema pisca. "Čas anatomije" obavezna lektira. Nema ničeg poetičnog u gajenju malina

Dobrilo Nenadić po drugi put u spisateljskoj karijeri doživeo je da njegovi romani, prvo "Dorotej" a sada i roman "Despot i žrtva", budu proglašeni za najčitaniju knjigu. Za "Despota i žrtvu" dobio je i nagradu "Meša Selimović". Po njegovom romanu "Dorotej" snimljen je film, a po nekim drugim tekstovima izvođene su pozorišne predstave.

Uz tiho i uporno pisanja knjiga u rodnom Arilju, Dobrilo Nenadić bavio se isto tako tiho uzgajanjem malina. Za taj agronomski rad dobio je silna ordenja. Njegov najnoviji roman "Uragan" pojavio se pre nekoliko meseci u izdanju "Narodne knjige".

"Uragan" se bavi sadašnjošću. Koliko je sadašnjost težak izazov za pisca?

Sve je teško, ali u isto vreme i nije. Po mudrim savetima trebalo bi sačekati da se prašina sa svih tih peščanih oluja koje su vitlale po ovim našim nebesima slegne. No, ko poželi da ugleda jasan oblik stvari i kroz tu gustu gotovo neprozirnu koprenu, čini to na sopstveni rizik. To je pomalo i drskost, da ne kažem, bezobrazluk. Golem je to i opak zalogaj od koga se lakše zadaviti nego nahraniti. Ko se zadavi, svoj udes je sam zaslužio, to je pravedna kazna za umišljenost. No, s druge strane, bez drskosti i bezobrazluka nema pravog pisca.

A prošlost?

Ništa manja drskost nije i ako krenete u neko daleko vreme, nekih pet-šest stotina godina u prošlost, a u rukama nemate ništa osim nekoliko šturih i suviše uopštenih podataka koje ste napabirčili tu i tamo, po istorijskim štivima.

"Uragan" je roman o vašaru taštine... Mislite li da su taština ili likovi poput Vaše junakinje Marijane isključivo pitanje provincije?

Uragan je društveni roman. Pokušao sam po modelu društvenih romana iz prošlosti da progovorim o ovom vremenu. Ja, naravno, znam da je ovde već punih šezdeset godina taj žanr tako bitan za književnost 18, 19. i prve polovine 20. veka, gotovo proskribovan. U početku, u vreme Brozovog vakta i zemena, rađeno je to brutalnom i golom represijom, sada je to umekšano: pored biča uvedena je i šargarepa, taj fini, suptilni jezuitski sistem kazni i nagrada, kazni za one koji ne poštuju modne trendove i nagrada za one kojima je moda zastava pod kojom složno i zadovoljno marširaju.

A ta žvaka o provincijskom i prestoničkom mentalitetu imala je izvesnog smisla pre pojave satelitskih antena, masovne štampe, Interneta i svih tih drugih niti paučine koja je premrežila vasceli glob. Sada smo svi u istoj mreži i svi jedni na druge nalikujemo, kao jaje jajetu.

Vaši najznačajniji romani, oni za koje ste nagrađeni, koji su vrlo čitani, bave se prošlošću. Na neki način su istorijski... Ako je za Andrića prošlost samo ono što ne prolazi, a Selimović je smatrao da je pisac prinuđen da s vremena na vremena zaroni u prošlost i ispravi nedopustive greške istorije i vlasti, šta je za Vas istorija?

Ne znam na šta se ovde tačno misli: da li na ono što se u prošlosti zaista dogodilo ili na opšte prihvaćeno uverenje, dakle na jednu konvenciju da se dogodilo baš to i samo to i ništa drugo nego to. Naravno, svako zna da se to nešto što se desilo nikakvim naknadnim ispravkama ne može poboljšati, ali zato se može veoma lako i veoma udobno prekrajati priča o tom dešavanju. Ovde je ipak samo reč o priči, zar ne, priči koja je u nekim vremenima, iz ovih ili onih razloga, bila zaštićena poput jevanđelja i uzdignuta na visoki, torženstveni pijedestal nauke, oko koje je ispletena zlatna aura… Neko vreme se ta priča održava, a onda i ona usahne kao drvo čije su žile presečene. U ovom veku je nekoliko puta priča o prošlosti temeljito prekrajana i menjana i uvek uz obilatu i presudnu ispomoć ljudi u akademskim togama.

Glavni junak Vašeg romana "Despot i žrtva" Petrašin svesno strada, misleći da čuva svoju slobodu. Smatrate li da je u ovim vremenima sloboda takođe "luksuz na koji se plaća poseban porez"?

Jeste, sloboda je luksuz. To nije samo moj literarni motiv koga sam na različite načine varirao u svojim knjigama, to je moje lično životno iskustvo. Živeo sam kako sam živeo jer sam hteo da ostanem uspravan i slobodan čovek. Nisam bio za prodaju. A mogao sam, zar ne, da povijem šiju pred moćnicima, i uz nešto jeftine šmirantske glume, osmeha i klimoglava, da se lepo namestim u kakvoj redakciji, da dolazim na posao u podne i da idem s posla sat kasnije, da piskaram svu onu mrsomudnu palamudaciju, salatu od opštih mesta i užeglih frazetina i da živim kao bubreg u loju. Izabrao sam ovo drugo.

Svi hvale jezik koji Vi negujete...

Da, hvalili su mi jezik i stil. A jezik i stil idu naravno zajedno. Možda sam ja staromodan, ali za mene nema dobre knjige koja nije napisana svežim jezikom, poletnim, čitkim i gipkim stilom. Čitao sam mnoge hvaljene, slavljene i nagrađivane, koje su pisane aljkavo i nekakvim mutavim i mucavim stilom i jezikom, pa sam se pitao da li je moguće da ti ljudi u žiriju imaju tako nizak ukus. Nema Kiša, tog sjajnog čoveka koji je držao motku. "Čas anatomije" treba izdati u milion primeraka i poslati ga svim školama, kao obavezan udžbenik. Kvarenje stila je opšta svetska pojava. Uzmimo samo bestseler pisce jednog s polovine veka, recimo, Remarka, i jednog s kraja, kao što je Šeldon. Remark prema Šeldonu? To je neuporedivo. Sve, sve, čitava evropska kultura će na posletku da se rastvori u strašnom američkom rastvoru, u toj užasnoj kaši prostaštva i gluposti. Valjda su i proroci mislili na tu vrstu propasti.



NISAM AGRONOM MANEKEN
Koji je uticaj malina na književnost?
Ovo je jedno šaljivo pitanje. Dobro, mnoge prividno udaljene stvari se uz malo maštovitosti i dosta logičke komocije mogu dovoditi u vezu. Možda bih i sam, ako bih se napregao, mogao da nađem neku kopču između tako udaljenih stvari, kao što je gajenje malina i pisanje književnih tekstova. Gajenje malina je moj zanat. To i nije nešto otmeno, ali to mi je upisano u sudbinski ćitab, pa sam svoj preteški teret mogao strpljivo da teglim. Nema ničeg ni poetičnog ni romantičnog u tome. Nisam bio agronom — maneken, kakvih je mnogo, nisam umeo da foliram i paradiram. Ja sam zaista radio na terenu i samo ti isti terenci znaju kakav je to hleb. Decenija sam ustajao u cik zore, u pola pet, i vraćao se kući kasno popodne, gacao sam po blatu, ledu ili prašini, po izlokanim seljačkim putevima, od kuće do kuće. Uz sve to, natovario sam sebi i sve one knjige koje sam godinama pisao. Ako sam, kako kažu i kako u knjigama piše, imao uspeha i u jednom i u drugom poslu, to je neka tanka uteha.


Olivera Đurđević | 07.05.2000 | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Oktobar 03, 2011, 11:21:55 pm »

*
DOBRILO NENADIĆ


"KORUPCIJA JE OPŠTA BOLEST ČOVEČANSTVA, KAO GRIP, OD NJE SE NE UMIRE, ALI SMETA..."


Na molbu vašeg dopisnika, Dobrilo Nenadić poznati srpski književnik odgovorio je na nekoliko pitanja. U celosti prenosimo njegove odgovore.

Dobrilo Nenadić rođen je u ariljskom selu Vigoštu 1940. Poljoprivrednu školu završio je u Požegi, a Poljoprivredni fakultet u Zemunu, na odesku  voćarstvo i vinogradarstvo. Iako je diplomirao sa desetkom i imao ponude da ostane na fakultetu, vratio se u svoje  Arilje, i kao agronom  u zemljoradničkoj zaduizi sa grupom stručnjaka doprineo da njegov kraj u svetu postane poznart po gajenju maline. Na poslovima agronoma proveo je radni vek, do penzionisanja 1994. godine. Živi u Arilju sa suprugom Petkanom. Sa prvim objavljenim romanom "Dorotej" stekao je književnu slavu.—

Kako vidite Srbiju, kako ocenjujete stanje narodnog duha?

Što se tiče narodnog duha u to nikada nisam verovao. Postoje daroviti i talentovani ljudi u raznim oblastima, a to je kao i svuda na planeti veoma redak i dragocen resurs. A Srbija je u velikom zamahu. Prvi put posle sto godina imamo jaku valutu. Nema dobre ekonomije bez jake valute. To ne postoji ma šta pričali ovi vajni naši profesori doktori koji izigravaju nekakve eksperte a pojma nemaju, studirali ekonomiju u Šuvarevim i Kardeljevim školama. Ama to je gomila smetenjaka koji lupetaju gluposti.

Mi smo imali zlatno doba uspona od Berlinskog kongresa do 1903, tada je srpski dinar vredeo 0,30 grama zlata i tu vrednost je zadržao od 1879 do 1918 kada je obezvređen 20 puta jer smo jak dinar pomešali sa valutom poraženih država da bi se omilili našoj braći koja nam se tada nevoljno priključila.

Korupcijom lažima, prevarama obeleženi su svi segmenti srpskog društva danas, da li ste iznenađeni?

Korupcija je opšta bolest čovečanstva, kao grip. Od nje se ne umire ali smeta, postojala je, postoji i postojaće u svim vremenima i na svim meridijanima. Uvek će imati bezobraznih tipova koji se boga ne boje a ljudi ne stide i onih alavih koji bi prodali veru za večeru. Ta statistika koju viđamo po novinama da je negde ima više negde manje, obična je prevara. Ovde će nekoga lekara napasti zato što je primio od pacijenta flašu jevtinog viskija, ili će suditi Miri Marković zato što je nekoj siroti kućnoj pomoćnici svojim uticajem dala stan, ali će na drugoj strani, ovde, ili bilo gde u svetu, milijarde raznim zamršenim putevima putovati s jednog na drugi račun.

Ama nisam ja advokat ni tom lekaru ni Miri Marković, govorim samo o bezobrazluku i bacanju prašine u oči.

Književno ste obrađivali polusvet, danas taj polusvet odlično pliva, paradira, bolesno je poremećen sled društvenih odnosa, elita je ustuknula, koliko će to još trajati?

Da, moji književni junaci su iz različitih društvenih slojeva. Ima otmenih i plemenitih ljudi među sirotinjom i funjara i jajara među bogatašima. Svega ima u božjem dunjaluku u tom raskošnom šarenilu ljudskog roda.

Sada smo u kapitalizmu. Probali smo socijalizam pa smo došli na dno kace, tamo nije bilo ničega, ni hleba, ni slobode. E pa sad, kapitalizam je surova borba za opstanak, tu nema one kod nas preovlađujuće parole U hladu pa koliko dadu. Socijalizam je od ovog naroda stvorio neradnike, niko ništa nije radio, niko ništa nije imao, i tako je to trunulo dok se nije urušilo samo od sebe. Sve smo to od Rusa primili. Lenjin je izmislio inflaciju da bi slomio rusku srednju klasu i preko noći stvorio gomilu prosjaka. U članu 13 ustava SSSR stoji da sovjetski građanin od privatne imovine ima pravo na stan, stvari u stanu i pomoćno domaćinstvo, recimo neku kolibu sa dva tri ara placa. I sad imamo jednog Korovljeva sibirskog robijaša koji je bio tvorac ruskog prodora u kosmos a da smo za njega saznali tek pošto je umro, ili onu trojicu takođe sibirskih robijaša koji su konstruisali najbolji tenk drugog svetskog rata čuveni T 34 koji je dobio kursku bitku. Oni su to učinili za tanjir supe više koji su kao premiju dobijali za svoj doprinos. Poznat je i slučaj Kališnjikova. I dok je na Zapadu bila parola Bogatite se ovde su ponavljali Imaš kuću vrati stan! Sve je to fino, sve je to krasno, samo ne pije vodu. Čovek je po prirodi sebičan i gramziv, mesožder i lovac. Više je sličan kurjaku nego ovci. I to je tako i nikako drukčije. Uzalud su religije i ideologije milenijumima vršile neprekidnu kampanju da bi od ljudi načinili bele jaganjce, sve je to bio jedan plemenit ali naivan pokušaj.

Da li Vam je iz današnje perspektive žao što ste bili među poznatim imenima, osnivačima Demokratske stranke (član prvog glavnog odbora).

Ne, naprotiv. Demokratska stranka je matica iz koje je nastala demokratska Srbija. Sećam se ja i Brozotiranide. Sećam se Zakona o udruženom radu, sećam se Ustava iz 1974. Sećam se Opštenarodne odbrane i društvene samozaštite. Toliku količinu gluposti ili lukavosti  koja je naposletku dovela do surovog građanskog rata mogla je da promeni samo jedna opšta narodna pobuna. Demokratska stranka je bila i ostala deo te priče. Daleko od toga da je to nešto na šta nemam zamerke, naprotiv, mogao bih da napišem knjigu o tome samo me mrzi da se u to mešam. Ali postoji gore od goreg a ono pre je bilo neuporedivo gore.

Kome Vi danas verujete u Srbiji, u koga ste potpuno izgubili veru?

Od jednog starog skeptika i gunđala kao što sam ja ne treba očekivati da bilo kome veruje, pa čak ni sebi. Ostavljam sebi odrešene ruke da u svako doba okrenem ćurak naopako. Niti sam očaran, niti razočaran. Ko god je čitao moje knjige u to se mogao uveriti. Ta neka distanca postoji od početka do kraja.

Koliko srpsko selo ima snage da ostane netaknuta priroda s obzirom na takozvanu tajkunizaciju svega?

Nema više sela kakvo je bilo i a dobro je što ga nema. Ja sam čitav život proveo među seljacima, i dobro znam u kakvoj je bedi selo nekada tavorilo.

Kako Vi doživljavate aktuelnu priču o Kosovu?

To je veoma složena priča, to je jedna opasna eksplozivna smeša. Takvih situacija je u istoriji bilo mnogo, ovo nije prvi put da se događa da se oni koji upravljaju ovim svetom šetkaju oko barutnog magacina sa pripaljenom cigarom među zubima. Ja razumem da Amerikanci imaju ogroman problem sa naftom, da su oni iscrpli svoje rezerve i da su sve ove krize i svi ovi ratovi koje oni vode posledica te njihove velike muke. Arapski muslimanski svet na svoju sreću ili nesreću ima to što Amerikancima treba i sad vidimo kako se tamo dešavaju ratovi pod ovim ili onim izgovorom, i kako je taj svet stalno u krizi i kako sve to doživljava kao nastavak krstaških ratova iz srednjeg veka. I sad da bi pokazali muslimanima da oni protiv islama ne vode krstaški rat Amerikanci su došli na sjajnu ideju da im daju Kosovo i Bosnu deo evropskog tla. Evropljani to ne shvataju kao što nisu shvatili na vreme šta je značio Hitlerov anšlus Austrije i upad u Čehoslovačku ili do čega su dovele stravične ratne reparacije koje su nametnute Namačkoj posle Prvog svetskog rata. Nebrojeno je krupnih i sitnih posledica nepromišljenih odluka recimo da je prohibicija u Americi stvorila mafiju.

Po čemu bi Srbija u skoro vreme mogla da bude prepoznatljiva, odnosno šta bi mogao da bude pravi brend?

Srbija se nalazi na idealnoj geografskoj širini između 42 i 47 paralele. Ko god se išta razume u poljoprivredu zna o čemu govorim. Mi imamo ono što nemaju ni oni na severu ni oni na jugu, plodnu zemlju i izvrsnu klimu.
To je uostalom i razlog zbog čega su nas napadali pljačkaši sa juga i pljačkaši sa severa, i zašto se ovde vodio toliki broj ratova.

Brend je Srbija, da sa svojim ružama koje mirišu, sa mesom koje nije bljutavo, sa paprikom i paradajzom, sa svojim aromatičnim grožđem, svojim jabukama i šljivama a malinu i da ne pominjem.

Pričali su mi ljudi koji su to videli kad ovi severnjaci dođu u Guču i probaju našu vruću jagnjetinu i svadbarski kupus ne mogu da se načude tom ukusu…

Gledao sam skoro na televiziji da jedna jabuka u Japanu košta pet evra, kilogram 20! A mobilni telefon daju za 1 dinar. Kompjuteri će za koju godinu moći u tim zemljama da se kupe za deset kila jabuka!

Malo je zemalja u svetu koji to imaju, to su Kalmikija na jugu Rusije, to su delovi Rumunije i Bugarske duž Dunava, to je severni deo Italije od Venecije do Đenove, to je deo Francuske od Klermon Ferana, Bordoa i dolinom Dordonje, deo Kanade oko velikih jezera, deo Amerike, Viskonzin, Kanzas, Ajova deo Kine i deo Japana, a na južnoj hemisferi samo deo Argentine i Čilea.  

Jesmo li to mi iskoristili. Dabome da nismo. Desilo se da smo zbog svoga velikog kašnjenja za ostalim svetom sačuvali i svoje zemljište i netaknutu prirodu.

Čime se sada ariljski književnik agronom Dobrilo Nenadić bavi?

Ja sam u penziji i kao agronom i kao pisac. Umorio sam se i od jednog i od drugog pa bi kao penzioner mogao i morao da se ponašam u skladu s tim. Kao pisac sam okončao svoju priču o Srbima, ovih dana su izašla moja sabrana dela (izdavač Žiravac iz Požege) u 15 knjiga (romana). Tu u tim knjigama je opisana srpska sudbina od 1296. godine, do bombardovanja 1999. godine. Obuhvatio sam dakle XIII, XIV, XV, XIX I XX vek. To su bile teške i glavobolne teme i uglavnom ono o čemu se ćutalo, jer je meni bilo glupo i nezanimljivo da pišem o onome o čemu su svi pisali i ponavljali kao mantru. Možda je to što su govorili i istinito, jer ko zna sasvim pouzdano gde je vododelnica između istine i laži. Meni je u svakom slučaju bilo dosadno da čitam i slušam svo to beskrajno ponavljanje. Pisao sam dakle ono što mi se činilo da je drukčije da je sveže i nadam se zanimljivo. Pojedini kritičari su to uočili govoreći da sam ja uvek birao teške teme.

Ne znam kako će to naposletku ispasti, ali ja sam sada na najtežoj od svih tema koje sam ikada obrađivao. Pokušavam da napišem jedan gotovo nemoguć roman čija se radnja odvija negde na ovim prostorima hiljadu i pet stotina godina pre nego što su Sloveni sa Avarima ovamo dospeli. Kažem nemoguć zato što se oslanjam na tanku i tako raštrkanu i nepouzdanu građu kao što su neki antropološki spisi i arheološka istraživanja. To je vreme kada se pozno bronzano doba meša sa ranim gvozdenim.

Ako uspem da završim taj roman koji za sada ima naslov GRENDŽI po imenu plemena o kome se radi, objaviću ga u pdf Adobe Rider na internetu po ceni preuzimanja deset puta manjoj od klasičnog papirnog oblika knjige. To mi je zaista zanimljivo i izazovno, i želeo bih da budem jedan od prvih srpskih pisaca koji će to komercijalizovati. Volim izazove. Ja sam inače na svome sajtu www.dobrilonenadic.com u tom obliku objavio jednu glavu romana Hermelin naravno na slobodno preuzimanje i vidim na osnovu statistike da je preuzimanje neprekidno. Zasad je ovde nemoguće trgovati sa knjigom ili bilo čim drugim preko interneta, zato što ovdašnje  banke nisu počele da rade tu vrstu posla koja je u srećnijem i normalnijem svetu odano već moguća ali vidim da nešto oko toga rade.

Valjda će biti, ako bude.


Novka Ilić | 10.11.2007. | Koreni
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Oktobar 04, 2011, 12:08:34 am »

*
DOBRILO NENADIĆ


INTERVJU S POVODOM


1.
Vratili ste se u osvit civilizacije da bi nam saopštili i istine ovog vremena i napisali po mnogo čemu izuzetno, alegorijsko, delo "Gvozdeno doba". Kako ste se s/našli u tom vremenu, među dalekim precima, kako su Vas primili Grendži, kako ste se vi osećali pišući o svemu tome? Koliko su vam iskustva i znanja ovovremana bila teret da bez opterećenja ispišete autentičnu priču daleke prošlosti? (Možda, budućnosti.)
 
Videli ste prošlost, kako vidite budućnost, čiča Dobrilo?
 
Biće što je već bilo i što biva, sa malim varijacijama. I tako sve dok god čovek ima isti genetski kod. O detaljima da ne govorimo. To je ono što izmiče ljudskom znanju i što naposletku čini da uživamo ili pak strepimo, e sad, to pak zavisi od svakog pojedinačnog karaktera, dakle opet od genoma.
 
Od toga sam pošao. No to je samo jedno polazište i usmerenje. Jedna zamisao koja tek treba da se ovaploti u konkretnoj tvorevini, u romanu. Da bih napisao jednu uverljivu i čitku priču potrebno je mnogo više od jedne skice, ili kako se to danas kaže jednog deklarativnog pisma o namerama. To može svako da kaže, sešću pa ću napisati roman o pećinskim ljudima koji se služe sa sto reči i koji ni o čemu nemaju tačnu predstavu, čija su znanja o svetu koji ih okružuje krajnje oskudna i uglavnom pogrešna. Teško je pripovedati i o mnogo bližem vremenu, onom od pre pet šest ili sedam vekova a kamoli o ovom koje je udaljeno od nas tri hiljade godina. Ako se malo bolje pogleda ono što sam pisao videće se da je većina od toga hod po teškom terenu. Što je vreme udaljenije sve je teže hoditi njime, sve je manje poznatog, a pošto je roman u svojoj suštini imitacija života, fingiranje života, potrebna je hrpa najrazličitijih znanja i činjenica da bi se napisao. Uporedio bih to sa nekim proždrljivim i nezasi­tim čudovištem, koje je nemoguće nahraniti jer proždire ogromnu količinu hrane, i nikad mu nije dosta. Prošlost bi u ovom poređenju bila pustinja, što dalja to oskud­nija.
 
2.
Spustili ste pero-sondu u duboku prošlost, u samo praskozorje nastanka civlizacije. Šta vas je podstaklo na to, pored savremenih - ovovremenih tema koje damaraju burnom egzistencijalnom dramatikom našeg, i ne samo našeg, čoveka?
 
Ovo je besumnje najteža tema koju sam do sada obrađivao. Namerno to ovako kažem, kao da nisam pisao roman nego neki školski zadatak. Kao da ovo nije umet­nička tvorevina u kojoj preovlađuje imaginacija i lako levitiranje, lepršanje, lelu­janje iznad tvrdih naučnih saznanja. Da, bio je to jedan rizičan poduhvat, sasvim van šeme i izvan svega onoga što sam do sada radio. Kažem rizičan jer radim nešto sasvim neuobičajeno i moram da rešim nebrojeno mnogo stvari ako se već držim doslednog realističkog postupka. Nemam dakle nikakvih primera i uzora kako je to neko radio. Moja saznanja o tom vremenu koja se uslovno mogu smestiti oko hiljadu godina pre nove ere, u vreme izlaska Jevreja iz Egipta ili trojanskih ratova a koja se dešavaju negde u srednjoj Evropi, u umereno kontinentalnom pojasu, oslanjaju se na arheološka istraživanja na tom prostoru, što je daleko od realnog života koji dakle moram da rekonstruišem do najsitnijih pojedinosti. Šta ja znam o tim ljudima, šta bilo ko zna o njima? Vrlo malo ili nimalo. Imam pred sobom opise arheloških lokaliteta i sve one pretpostavke koje arheolozi izvode na osnovu pronađenih ostataka materijalne kulture. U ovoj vlažnoj klimi malo šta je moglo da se sačuva od išče­znuća, jer ovde čak i kosti istrunu za dvadesetak godina, ovde zemlja pojede sve osim pečene gline i ponekog metalnog predmeta. Dobro de, sam sam ovo birao, ako sam ja uopšte bilo šta slobodnom voljom birao, ako mi neki džepni demon nije sedeo za vratom i terao me da ga ovako star i istrošen okolo nosim dok se on cereka i uživa u tome kako se mučim i petljam, bauljam i posrćem po neprohodnom trnatom gustišu, umesto da sam se držao utabanog puta. Utaban put to su dabome sve ove savremene teme i svi ovi pripovedački šabloni isprobani i do najsitnijih pojedinosti..

To je meni postalo dosadno.

Probao sam, video sam da mogu i šta tu više imam da tražim. Tu nema izazova, suviše je lako i preti da se pretvori u rutinu. Toliko je pisa­ca, domaćih i stranih koji to rade po istom kalupu da je to sada više jedna manufaktura nego nešto novo i sveže.

3.
Kako ste iznašli imena junaka Gvozdenog doba: Jormuz, Grumdžol, Graz, Lalka, Bondo... Plemena: Gleba, Fladera, Klita, Erda, Aniksa i Viska…

Sve je izmišljeno uključujući i imena. Trudio sam se da izbegnem bilo kakvu sličnost sa poznatim imenima bilo da dolaze iz slovenskog, germanskog, romanskog ili kakvog drugog poznatog sveta.
 
Hajde rekoh sebi da se malo odmaknem od Milisava i Radisava.

I od Đurđa? Da, ali Đorđe je isto što i Đerđ, Đorđo, Horhe, Georgije, Georg, Žorž, Džordž, svi su oni imenjaci Grku Jorgosu, dakle: Srbin, Mađar, Italijan, Španac, Rus, Nemac, Francuz i Englez imaju isto ime. Rasisti ovo ne vole da čuju. Još ako im se navede da je, po mišljenju velikog broja antropologa i genetičara, u emocionalnom pogledu pećinski čovek isti kao i ovaj današnji, i da su genomi šim­panza i genomi čoveka u 98 % istovetni, onda je to rušenje čitave njihove koncepcije, onda od teorije o izuzetnosti ne ostaje mnogo, ni od njihove moćne tvrđave iz koje su veko­vima sejali smrt i strah i iz koje su tobož radi prosvetljivanja i širenja civilizacije i prave vere, u daleke prekomorske zemlje odlazili u stvari da pljačkaju sve što se opljačkati može.
 
Od jedne takve pljačke smo i mi Srbi profitirali. Kada su hrišćanski vitezovi krstaši 1204. godine na nagovor mletačkog dužda umesto u Jerusalim došli pred zidine Carigrada, zauzeli ga, opljačkali i umesto Vizantijskog osnovali Latins­ko carstvo, Srbi su to iskoristili da se osamostale.

Neko reče da je šovinizam utočište hulja, a ja bih rekao da je rasizam izmiš­ljotina neznalica iako su mnogi, navodno veliki umovi njime mahali.
 
Rasizam je lepljiv, prijemčiv, zarazan, lako se prima, kao i od gripa od njega nema sigurne zaštite, niko nije imun. Počev od Mojsijevih Izrailjaca koji su sebe videli kao od Gospoda izabrani narod, svi su svoj obol ovome priložili.
 
Za moderni rasizam najviše optužuju Hitlera kao da je on izmislio arijevsku rasu a zaboravlja se da je on u stvari plagijator, on je samo preoteo arijevce od njihovog oca tvorca Žozefa-Artura de Gobinoa, francuskog grofa, pisca i diplomate.

Grof de Gobino, je u svom delu Ogled o nejednakosti ljudske rase nekom izmiš­ljenom narodu koga je nazvao arijevci a koji je navodno ponikao na tlu Persije pripisao sve vrline, lepotu, pamet i snagu, kao i sposobnost stvaranja kulture. Ari­jevci su tokom velike seobe naroda doprli na sever Evrope. Po Gobinou arijevci su superiorna čista rasa koja se kvari me­šanjem sa drugima.

Rasizam starih Grka je poznat, oni su sve druge videli kao varvare. Rimljani su pak jedino sebe i Grke izdvajali kao superiorne. Ostali su bili stoka. Dolaze na red hrišćani, potom muslimani, pa zatim pojedinačno Englezi, Francuzi, Španci, Nemci, Rusi... Sve su to narodi sa plemenitom, kulturnom i civilizacijskom misijom na osnovu koje mogu da ubijaju i pljačkaju.

Gde su tu Srbi? Tu negde. Nebeski narod. Treba pogledati statut, odnosno ustav organizacije Ujedinjenje ili smrt, poznatije kao Crna ruka. Pisci su Bogdan Radenković iz Kosovske Mitrovice i Ariljac Ljubomir Jovanović Makanjić zvani Ljuba Čupa, pravnik i novinar.

4.
U romanu su prisutni bogovi i demoni neba i zemlje koji su tada uticali na zemaljske sudbine. Dobri duhovi su stvorili zrno (205)... Gde su se oni danas, da li su se izgubili, otišli ili su se preobrazili u drugo obličje i dalje utiču i upravljaju sudbinama i svetom?

Ovo je roman. Moram da se poslužim starim trikom. Događaji i ličnosti u ovom romanu su izmišljeni, svaka sličnost sa postojećim je slučajna. Dabome da je tako, pa svakome je jasno da je ovde reč o praistoriji koja se pak od istorije razlikuje upravo po tome što se dogodila pre pojave pismenosti. Svi koji su istraživali taj period pa­leolit, neolit, bronzano i gvozdeno doba nisu imali podršku pisanih izvora, radili su dakle bez dokumentarne građe. Ja sam se oslanjao na učenja Frejzera, Malinovskog, Levi Brila i Levi Strosa. Vera, religija su jedan klizav najviše istraživan a najmanje istra­žen teren.

Bez dokumenata, tih najverodostojnijih dokaza, ništa se pouzdano ne može utvrditi, glasi opšte važeći stereotip. Ta tvrdnja je krajnje sumnjiva jer su i ti pisani izvori najčešće jedna manje više spretna izmišljotina, plod svesne laži ili bujne mašte. Pa otac istorije Herodot meša stvarne događaje ili događaje koji su mogući u stvarnosti, sa bajkolikim svetom, kao da je Džon R. R. Tolkin i da umesto istorije piše roman Gospodar prstenova.
 
Grendže sam izmislio, počev od imena, i to je dovoljna oznaka u kom pravcu se krećem.

5.
...I među vukovima se zna da vođu čopora svi slede. Ovce idu poslušno za ovnom predvodnikom. Koze se pokoravaju najjačem jarcu.

Tako je i među ljudima oduvek bilo i biće od prvog do potonjeg čoveka, ma gde i kada živeli, jer ljudi nisu jednaki i nikada nisu ni bili. Neki su bogati, neki siromašni". str. 78.
 
Tu već nisam imao nikakve dileme. Ljudi su od početka živeli u čoporu koje predvodi dominantni mužjak. Periodi i kulture matrijarhata mnogo su ređe.
 
Ljudska vrsta je preživela surova vremena promene klime i uspela da zaposedne sve delove planete počev od bezvodnih pustinja u žarkom pojasu do predela večitog leda, uprkos lošoj opremljenosti za opstanak. Čovek nema krzno koje ga štiti od ekstremnih temperatura, nema ni kandže ni očnjake, nema ni krila ni škrge ni peraje, i sudeći po tome spada u red najlošije prilagođenih organizama. Sve svoje nedostatke uspeo je da nadoknadi svojom organizacijom i svojom inteligencijom.

6.
Žena. Novac. Vlast, su večito trojstvo čovekove strasti kroz vremena koje je uzrok mnogih zala, ratova i stradanja. Vi ste o tome dosta pisali. Da li je išta ostalo nedorečeno, ili, na sve treba staviti sve-tačku i držati se poruke (Prop. 12. 12): Čuvaj se onoga što je preko ovoga, jer nema kraja sastavljanju mnogih knjiga. Ima li kraja, dragi čiča Dobrilo?
 
Ma koliko u svojoj osnovi, korenu, jezgru da su te priče slične one ipak nisu iste. Svako ljudsko pokolenje ima neku svoju muku sa kojom mora da se suoči i da pokuša da je savlada. Nema više stravičnih epidemija kuge ili kolere, nema više ni masovne gladi, izgleda da je došao kraj i velikim ratovima, ali ostaju mnoge opas­nosti, nelagode i strepnje od posledica prenamnožavanja ljudske vrste ili promene kli­me, zagađenja vazduha, vode i zemlje, i stotine drugih nevolja koje nam je ostavio progres i nov način života. Taj novi način je rešio neke nevolje ali je proizveo neke druge do tada nepoznate.
 
Priča je između ostalog i ublažavanje nelagode.
 
Šta ona može? Da sprečava katastrofe? Da rešava krize?

Sve to ona dabome ne može, ali od pećinskih vremena do današnjeg dana ljudi jedan drugom pričaju priče, i tako uz pomoć umetnosti pripovedanja ublažavaju svoje tegobe i teskobe.
 
Govorili su mi moji čitaoci da im je u bolesti ili drugoj nekoj nevolji od pomoći bilo da se sklone u neku od mojih priča. Dovoljno je zar ne?

Nema dakle kraja sastavljanju mnogih knjiga u ma kom obliku one bile, sadašnjem ili nekom budućem, za sada nama još nepoznatom.
 
7.
Od otkrića gline i soli stanovnika Grendžije pre hiljada godina pa do danas pohlepa ljudi se nije ni za trenutak iscrpljivala, posustajala; kod prvobitnih ljudi je izazivala sukobe između pojedinaca i zajednica, a danas ugrožava i sam život na Zemlji, ljudska pohlepa i sebičnost preti da, pored brojnih šteta, ukloni i ozonski kišobran koji je formiran pre oko 500 miliona godina da bi život na zemlji bio moguć, koji je uslov opstanka života na zemlji.
 
Postavlja se logično pitanje gde su putevi spasenja, koja snaga nas može odbraniti od nas samih — piše u prikazu Aco Jovičić? I, doista ima li spasa, može li čovek, i kako, da se odbrani od sebe?
 
Sebičnost i pohlepa su ružne osobine, ali budimo milostivi prema grešnom ljudskom stvoru. Kako bi on uopšte ostao među vidljivim i nevidljivim silama, da ne kažem demonima neba i zemlje da se ne brani sa svim što ima u rukama. Pohlepa nije samo odvratna, ona je i podsticajna jer u osnovi mnogih ljudskih poduhvata kojima se danas čovečanstvo ponosi stoji pohlepa u ogoljenom vidu. Ona je često maskirana smokvinim listom, našminkana i doterana samo da sakrije svoje pravo lice. Iza mnogih plemenitih ideja izviruje cinična kreatura Kir Janje ili Šajloka. Liši ljude gramzivosti, pohlepe, sebičnosti i narcisoidnosti i gledaj kako se sve suši i pro­pada. To je paradoks ovog sveta. Cveće bez đubreta vene.

8.
U romanu se kazuje da su kodeksi trgovine na samom početku utvrđeni, da je priroda trgovine prevara, lukavstvo, marifetluk... A sve se svodi na trgovinu... (75)
 
Trgovina u svim oblicima, od one primitivne trampe kremenog noža za glineni ćup, ćupa za krzno, krzna za grumen soli, izazivala je pored nesumnjive koris­ti i prve sukobe među ljudima, pljačke i ratove za tržišta i trgovačke puteve.
 
Naš rat za oslobođenje iz turskog ropstva, koje neki nazivaju Prvi srpski ustanak a drugi srpska revolucija, počeo je u stvari zbog trgovine. Rat je zlo po sebi ali ovaj je za nas je bio nužan i koristan, otvorio nam je put u napredak i slobodu. Da nije bilo trgovine svinjama ne bi bilo ni uzdizanja jednog broja imućnijih srpskih seljaka niti novca za nabavku oružja. Trgovina uvek dovodi do raslojavanja na bogate i siromašne i ta nejednakost je bolna i izaziva negativne emocije, jer narušava san o opštoj ljubavi, solidarnosti i jednakosti.

9.
Ako je Gvozdeno doba roman osvita nije li roman Kupola na kojem radite roman zalaska. Da li će čovek budućnosti nagrditi i ostaviti ovu zemlju i tražiti stanište negde na drugoj planeti. Jer, sve ima svoj kraj...

Šta napredak donosi čoveku? Nije li čovek žrtva nezasitih apetita: još, još, još... Znamo da je pohlepa prirodna kao i žeđ za znanjem. Ali, vidi li se tome kraj?
 
Ja tome kraj ne vidim a ne verujem ni onima koji tvrde da ga vide. Sećam se filma Stenlija Kjubrika Odiseja 2001. Ni Kjubrik ni Artur Klark njegov scenarista i pisac romana koji je poslužio kao predložak filma nisu ništa pogodili. Videli smo očigledan promašaj kada je u pitanju izgled i moć kompjutera. Njihov HAL ima veštačku inteligenciju što nije postignuto ni deset godina posle vremena u kome se odvija radnja romana. Nisu predvideli da će razvoj kompjutera poći ovim pravcem, da će na sve manjim čipovima biti smešteno sve više podataka. Smešno izgleda kada lik filma astronaut ulazi u neku prostoriju i vadi kasete i tako vrši reprogramiranje kompjutera. Sve mi se čini da će opet proroci postati smešni. Govori se recimo o opštem otopljavanju, porastu srednje dnevnih temperatura za nekoliko stepeni što će dovesti do otapanja Antartika i porasta nivoa mora toliko da će poplaviti sve morske luke. Nekima će da se smrkne ali ima i onih kojima će da svane. Njujork i London sa nadmorskom visinom od 0 do 5 metara biće pretvoreni u Veneciju ali će zato ogromna prostranstva Sibira postati plodne ravnice. Zemljama sa izlazom na more biće gore, zemljama pak koje nemaju morsku obalu biće svejedno. Daj da budemo malo cinični i sebični. Srbija nema mora pa neće imati ni neke štete. Najmanja nadmorska visina Srbije je u đerdapskoj klisuri oko 33 metra. Možemo dakle spokojno da čekamo da se Antartik otopi a otopljavanje nam može doneti i neke koristi. Kome je muka neka kuka.
 
To su sve spekulacije iza kojih ne stoji ni jedan proverljiv i opipljiv dokaz.

10.
Između Gvozdenog doba i Hermelina je moćan luk ljudske istorije koju ste vi pretočili u uzbudljivo literatorno štivo univerzalnog diskursa. Opisan je ubedljivo put čovekov kroz vremena čemu ste vi posvetili desetleća vašeg života. Kako vi sada vidite vaš put u tome putu. Gde su stigli potomci Grendžija, Dolkita, Kelta... Gde pisac koji je oživeo prošlost udahnuvši joj duh životni?
 
Ovde gde je sve vreme i bio. Nagrađen sasvim dovoljno i od Boga i od ljudi.

11.
Naša, i ne samo naša, književnost nema pisca takvog formata koji je sa toliko stvaralačkog dara i snage, kao Vi, na pozornicu svog dela izveo čitavu čovekovu istoriju. Da iz dubokih vrtloga prošlosti otkriva i današnja vremena. Kako vi na sve to gledate, posle svega. Da li su ta sa/znanja potrebna ovovremenom čoveku?
 
Hvala vam na ovim lepim rečima. Nije baš sve tako ali je lepše slušati pohvale nego osporavanja, bagatelisanja, potcenjivanja, čega je bilo. Valja ostati otporan i na pohvale i na pokude.
 
Pisao sam romane i našta drugo. Roman je pogodna forma za postavljanje pita­nja, za osporavanje nekog ustaljenog mišljenja, za nepristajanje na šematski odnos pre­ma svetu i životu. Njegovo glavno oruđe je paradoks. Stanovište jednog romansijera je uglavnom u sporu sa preovlađujućim težnjama. Dostojevski, taj stari cinik, nasuprot gorljivoj levičarskoj retorici i snu o sveopštoj ljudskoj sreći stavlja dečju suzu. Ima Seneka u svojoj drami Medeja jedno mesto koje se često citira Audiatur et altera pars, ili u prevodu Neka se čuje i druga strana.

12.
Sve je povezano, sve je jedan krvotok, vidljiv i nevidljiv, i napisano i nenapisano je u vezi. I ceo svet je jedan organizam u kojem svako i sve ima svoju ulogu značaj. I, Vi pišete "Sve je u nekoj vezi, samo je ona vidljiva samo za onoga ko ume da gleda i misli".

Koliko je sve jedinstveno, i da li je evolucija borba da se ta jedinstvenost održi?

Ovo je stara priča koja je prvi put pominje u fragmentu o Isusu Navinu jevrejskom vojskovođi koji je osvajajući Kaanan, uništio najpre Jerihon a potom i mnoge gradove između kojih je i Armagedon.
 
To je ujedno i najzagonetniji i najstrašniji deo biblije, te knjige nad knjigama. To je jednostavno proveriti. Dakle, Knjiga Isusa Navina i cela čudesna glava 6, pogotovo njen 21. stih zatim link na Otkrovenje Jovanovo glava 16. stih 16.

Toliko o tome.

13.
Nove tehnologije i novi društveni odnosi uništavaju onu plemenitu česticu u čovekovom biću koja ga uzdiže i oplemnjuje — dušu. Sve postaje roba i predmet trgovine, i sam čovek je rob-a i rob u vlasti svojih potreba. Na ovom nebeskom klikeru događaju se neverovatne stvari: trgovina ljudima, decom, prostitucija, droga... I današnji čovek postaje neka vrsta mašine — rob-ota. Da li je iz iskonske borbe za opstanak stvoren ugarak i pogon razvoju koji je sada pretnja opstanku?
 
Tu sad vidimo kako maltuzijanska apokalipsa ne dejstvuje, ne barem onako kako su mnogi Maltusovi sledbenici očekivali. E, pa mi baš sada, u ovom vremenu vidimo da se ništa od toga ne ostvaruje. Ljudska dovitljivost je jača od eksplozivnog rasta populacije.
 
14.
Poznato je da ne prolazi onaj koji nema "svog kritičara". Teško je zapleniti nečiju pažnju, živeći izvan svih krugova, daleko od vatre, nadati se da vreme jedino merodavno rešeto. Srpsku književnost su stvorili pisci došljaci. Pisci sa lošom adresom (Crnjanski) su pisci koji stvaraju u unutrašnjosti. Nepisano je pravilo: Pisci unutrašnjosti su uvek u drugom planu. I kad su iznad svih, njihov usud je drugi plan. Objavljivanje, recepcija, prikazi, prećutkivanje, zaobilaženje, skrajnutost i sve ino što se na pisca iz provincije sruču­je... izbori. A, i provincija ne haje za svoje pisce. Neko je rekao da je provincija kao i revolucija: jede svoju decu.
 
Pisac koji živi i stvara u provinciji je osuđen na kašnjenje. Sve vazda kasni, malo ko i dočeka, da ga za života, pa i vlastita sredina, svoje mesto, prihvati. A, i Nagrade..
 
Ne volim tu reč provincija, unutrašnjost… Planeta Zemlja je kugla, lopta, dok se ne dokaže suprotno. Svako može da kaže da je njegov pupak centar sveta, i niko ne može da mu to ospori. Primera radi, Sreten Ugričić žestoki upravnik, čovek posebnog kova, može da kaže da je centar onde gde je on umestio svoj tron, odakle on šalje kletve i anateme protiv primitivnog, lokalnog i nacionalnog a to se nalazi na 44 stepeni, 47 minuta i 53,19 sekundi severne geografske širine i 20 stepeni, 29 minuta, 15,33 istočne geografske dužine, to je dabome tačka između Narodne biblioteke i Svetosavskog hrama. Ja pak mogu sa istim pravom da kažem da je ta tačka 200 kilometara južnije tj na 43 stepeni, 45 minuta i 11,65 sekundi severne geografske širine i 20 stepeni, 05 minuta i 47,42 sekundi istočne geografske dužine a to se nalazi između crkve svetog Ahilija i malene biblioteke u Arilju.

15.
Većem broju Vaših dela odavno je mesto u školskim programima. U lektiri. Neka treba da reprezentuju našu literaturu u svetu, ali... Šta Vi o svemu tome kažete?
 
Ne bih voleo da budem u obaveznoj školskoj lektiri. Najveći broj ljudi ne voli niti će ikad zavoleti književnost. To je ipak jedan poseban domen, magija, čarolija sazdana od finesa koje, zašto da se lažemo, svi ljudi nemaju moć da uhvate. Uzalud je nekoga ubeđivati da je nešto lepo ako taj nema naročito podešena i istančana čula da to oseti. Kako u debelo uvo zabosti nežnu reč kaže Majakovski u Oblaku u pan­ta­lonama… Ja donekle razumem školsku logiku po kojoj su književnost i umetnost važni za opšte obrazovanje, prosto jedan obrazovan čovek bi trebalo da to poznaje kao bitni deo kulture, ali isto tako mi je apsurdno da se tu primenjuje neka vrsta represije i prisile da se sirota, nedužna deca bez sluha prisiljavaju da slušaju Griga ili Debisija ili da čitaju Paunda i Džojsa. Nisam ja sasvim izvan školskih učionica. Poznato mi je da su na slavističkim katedrama u Poljskoj dve studentkinje odbranile diplomski odnosno magistarski rad o mojim knjigama. O našim prostorima da ne govorimo, toga ima na desetine. Naposletku, moj Dorotej je ušao u Antologiju srpske književnosti. Dela su na ćirilici i besplatno su dostupna na internetu.

16.
Kod nas postoji tzv. zvanična, povlašćena književnost, koju vlast protežira, i usmerava, i ona druga, istinska koja diše na život i vreme. Čitavo jedno desetleće, 1990—2000 vlast je gajila postmodernizam, nagrađivala pisce koji su pisali ni o čemu. O tome Stevanović piše: "Ekonomska i politička katastrofa devedesetih godina bezmalo je uništila kulture na bivšim jugoslovenskim prostorima. Literatura je izdisala, u procepu između patriotičeskog pisanija i jalovog postmodernizma, zakasnelog bar nekoliko decenija... I mravi - ubice polutajnog ideološkog čišćenja nacionalnih redova legli su na posao, nekoliko darovitih pisaca nestalo je iz javnosti, knjižara, biblioteka i školskih programa". Ni danas se ništa nije promenilo. Određeni broj podobnih pisaca uživa privilegije, prevode se, nagrađuju, otvorena su im sva vrata, itd... Gde je tu pisac, onaj pravi, tvoritelj istinskih vrednosti?

To je na žalost tačno, ali smo mi nemoćni da tu bilo šta izmenimo, to je tako i to tako ostaje sviđalo se nama ili ne. Moramo da se prilagodimo postojećim prilikama i uslovima. Oni drugi su jači. Oni su tim, ekipa, i neuporedivo su moćniji od bilo koga pojedinca. Ko je meni kriv što se nisam priključio nekoj jakoj i uticajnoj ekipi koja ima veze na svim stranama, dobra je i sa državnom kasom, sa raznim fondovima, sa drugim uticajnim grupama. Ja sam usamljeni vuk bio i ostao. Ponekad je to nedostatak, ponekad i prednost ali uvek je stvar ličnog izbora i ukusa. Propozicije udobnog života se znaju. Treba se na vreme priključiti pobedničkoj strani, truditi se na njihovom putu, biti oprezan i posvećen zajedničkom cilju, ulo­žiti sve i sve staviti na jednu kartu, pa ako budeš imao sreće da odabereš pravu stranu onda možeš da očekuješ i neke manje ili veće koristi od toga. Ako si pak gadljiv ili lenj pa nećeš da se petljaš u sve te gadosti onda gledaj kako drugi koji nisu bili ni lenji ni gadljivi beru plodove i uživaju u blagodetima, krkanluku za carskom trpezom. Sloboda je luksuz. Skupa je. Nikada i nije bilo drukčije.

17.
Napisali ste izvrsnu trilogiju romane, (Kiša, Poplava, Uragan a tome može da se doda i roman Vreva koji kazuju o našem vremenu... Danas su srpska sela opustela (inače, srpsko selo se tamanilo od 1945, da bi komunistička iluzija zaživela. O tome ste pisali i prorokovali ono što je srpsko selo zadesilo... ) gradovi postali rezervati, simboli Sodome i Gomore, mnogi su bez posla, sa sve manje je hrane. Građansko društvo nije moglo da se primi, obnovi niti opstane; u gradovima se sada koprca obeznađena prva generacija dojučerašnjih seljaka čija duša još vapi za selom, za prostorom, sada se davi i kopni u nehumano izgrađenim stambenim ćelijama. Kako vi kao pisac vidite budućnost gradova bez živih sela? I da li je ona moguća?
 
Koliko god ima nagoveštaja i znakova da će se Jovanovo Otkrovenje Apokalipsa dogoditi u prvom delu koje oličava Armagedon, toliko ima i onih koje idu u prilog i ostvarenju drugoga dela — Novog Jerusalima.
 
Nije isključeno da će planetu stići neka opšta katastrofa, novi potop, nuklearni rat, sudar sa nekim nebeskom ripom ili ko zna sa kakvom drugom nesrećom koja će istrebiti ljudsku vrstu i uništiti svaki trag njenog postojanja. Ali isto tako je moguće da uspon čoveka i čovečanstva krene sa još većim poletom jer se svet u zadnjih dvadeset godina promenio do neprepoznavanja. Svedoci smo ubrzanja tehnološ­kog napretka.

Diveći se iskreno ljudskoj inventivnosti i novim pronalascima koji svakod­nevno izlaze pred naše oči ponekad pomislim da generacije koje sada stupaju na scenu imaju neuporedivo veće šanse nego što ih je imala naša generacija. Mi nismo imali ni hleba ni slobode, oni imaju i jedno i drugo. Nama nije bilo ništa dostupno, njima je sve pred nosem, samo da pruže ruku.
 
18.
I konačno, s "Dorotejom" se u Gutenbergovu galaksiju uneli i svoje sazvežđe romana.

Kakva je budućnost te galaksije, ili ćemo se "seliti" u druge galaksije i druge načine ostavaljanja svedočanstava. Od glinenih pločica... svetlosnih...do??? Šta Vi o tome mislite, ili ćete u svojoj čudesnoj oazi, u Vigoštu o tome započeti novi roman.
 
Upravo ovih dana se pred našim očima takoreći zbiva jedna promena koja bi mogla da ima dalekosežne posledice po književnost. To je pojava elektronskih čitača, jedne nove vrste knjiga bez štamparija i papira. To su zgodni predmeti veličine knjige na kojima je zasad moguće držati stotinu naslova i čitati udobno, sa podešavanjem veličine slova, ležeći u krevetu recimo. Novu knjigu koja se tek pojavila, naručujete i plaćate ne ustajući iz kreveta i ona će vam biti dostupna za minut.
 
Da li je to početak kraja Gutembergove galaksije? Ne verujem. Možda će pro­izvodnja štampanih knjiga pretrpeti izvesno usporavanje, možda će stopa rasta ovog sada vrlo profitabilnog biznisa zastati ili se smanjiti, no knjiga je i lep predmet na koga su se ljudi navikli i nikada neće prestati da se ponovo proizvodi.
 
Sa porastom moći kompjutera u doglednom vremenu će doći do sveopšte digitalizcije i do automatskog prevođenja i to ne ovog početnog, rudimentarnog i rogobatnog koji i sad postoji, nego vrhunskog književnog prevođenja.
 
Kada će sve knjige napisane na svim jezicima biti prebačene u elektronsku formu i kada će biti ostvaren taj totalni prevod sa jezika na jezik to niko ne može da predvidi, ali da se ide u tom pravcu, to je potpuno izvesno.
 
Mi pisci možemo samo da se tome radujemo. Sve naše knjige jednom će biti dostupne svim ljudima na jeziku kojim se budući čitalac služi. Doći će kraj ere svih ovih mešetara koji se nameću kao posrednici i koji vrte i mućkaju u ime i za račun svoga društvanceta, u korist svoga ćemera a na štetu svih ostalih.
 
U to ime živeli!!!


Sočinio Miroslav Todorović | Preuzeto sa zvanične internet prezentacije Dobrila Nenadića
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: April 01, 2012, 02:58:23 am »

*
DOBRILO NENADIĆ


NISAM SPALIO SVOJE RUKOPISE

Romani pisca Dobrila Nenadića, veoma čitani u Srbiji, više puta su se našli i u užem izboru za Ninovu nagradu. Osim zbog svog spisateljskog umeća u žižu javnosti dospeo je i gotovo skandaloznim zahtevima da se ne preštampavaju njegovi romani, kao i da se spale postojeći primerci njegovih knjiga. Te 2003. godine, povodom dodele Ninove nagrade Mladenu Markovu za roman "Ukop oca", Nenadić je izjavio i da će spaliti sve svoje rukopise. Budući da je nakon tih izjava objavio više knjiga, pitali smo ga da li je ostvario neke od svojih pretnji i kako na njih gleda danas.
 
Nisam spalio rukopise niti sam rekao da ću da ih spaljujem. Ama, što bih ja zbog tuđeg bezobrazluka to sebi radio. Ne mogu vam ništa podrobnije reći o tome. Da bih sebi razjasnio, sve sam to potanko opisao. I ne samo to nego i sve šta se sa mnom zbivalo od početka moje književne karijere. Ispalo je opširno, kabasto, i nimalo nije mirisalo — priča za "Nacionalni građanski" Dobrilo Nenadić (70) i nastavlja:
 
Kada sam sve to pažljivo pročitao i malo razmislio, zaključio sam da su mnogi poznati i priznati ljudi u sve to umešani. U redu, rekao sam sebi, zašto ja da im sudim i da iznosim na videlo neprijatne stvari. Nisam ja ni Bog ni sudija i neću nikoga da povlačim po kaljuzi. Nije to u mojoj prirodi. Ako imaju savesti i ako se sete šta su sve činili, neka se sa njom sami izbore, ako je pak nemaju, onda su oklopljeni poput srednjevekovnih ritera i niko im ništa ne može. Napisao sam i zapečatio. Naravno da se nisam bunio zato što je neko drugi dobio nagradu. Zašto bi mene interesovalo kome će oni dati svoje pare, mogu da nagrade bilo koga, njihovo je pravo. Imperator Kaligula naterao je senat da njegovog konja proglasi za konzula.
 
Osim nepravedno dodeljene prestižne nagrade, šta još kod pisca može izazvati žustre reakcije?
 
Ne samo pisca nego svakoga normalnog čoveka nervira — bezobrazluk. Imam u vidu jedan neverovatan apsurd koji se dešava pred našim očima, i na koji niko ne reaguje. Naime, prošle godine u maju mesecu Učiteljski fakultet u Beogradu je izdao na internetu Antologiju srpske književnosti, 110 dela od najstarijih vremena do danas. Majkrosoftov ured u Beogradu je u vidu donacije uložio velike pare, Katedra za srpski jezik i književnost je načinila izbor. I pojavila se Antologija na našoj ćirilici. Do sada je broj posetilaca došao do cifre od 430.000. Ali, u našoj štampi je to prećutano, niti su naše institucije to podržale. Bruka je to što se današnja proamerička srpska vlada sa takvom nezahvalnošću odnosi prema tom američkom daru. Pa ti Amerikanci su naš srpski jezik i našu srpsku ćirilicu prihvatili kao nešto važno i značajno, uvrstili su nas u red velikih naroda i pomogli su nam da naša reprezentativna dela kruže internetom, tim kosmosom našeg vremena. Učinili su gest dobre volje i pomirenja, a mi smo zarad nekakvih naših međusobica i sitne pakosti i zavisti to prećutali.
 
Na čemu kao književnik trenutno radite? Da li pišete nov roman?
 
Prešlo mi je u naviku da nešto uvek radim umesto da kao svaki dokoni penzioner uživam u dokolici. Ma ko šta pričao, nema ništa udobnije od lenčarenja. Ali ne da mi đavo mira, nego sam sebi tovarim muku na vrat, pa i dalje pišem ne znam ni sam koji već roman po redu. Opet sam se upleo u tešku temu, ovoga puta u epidemiju kuge u Veneciji 1510. godine. Došao sam otprilike do polovine. Prethodni moj roman "Gvozdeno doba", koji je prošao gotovo nezapaženo, u nekom zanatskom smislu je najteže što sam ikada radio. To je detaljna rekonstrukcija verovanja, običaja, društvenih odnosa, odevanja, ishrane, grupne i individualne psihologije, karaktera emocija… Jednom rečju njihov život u totalitetu. Radnja se događa među pećinskim ljudima u praistoriji. Ne znam da li se još neko u srpskoj književnosti ikada u tako nešto upustio. Ko god je pisao roman, zna kakav je to poduhvat, čak i kad se radi o opisu nekog stvarnog događaja, i u ovom vremenu.
 
Kako ocenjujete trenutno stanje na našoj književnoj sceni? Čega je previše, a šta nedostaje?
 
Dobro je stanje — ne vidim nijednoga pisca da leži u zatvoru zbog toga što je ovo ili ono napisao ili rekao, kao što je inače bivalo u nekim sumornim vremenima. A to što se pisci međusobno glože, psuju i jedan drugom podvaljuju, tako je bilo od antičkih vremena i tako će biti i u budućim. Nema tu mira. Kao što kaže narod, ili se melje moje ili tvoje. Slobodna je utakmica, pa ko je veštiji i spretniji da svoj espap naturi i proturi, taj kukuriče na svom bunjištu. Dakle, ničega nema što već nismo videli i iskusili. Ima mesta za jedno desetak knjiga godišnje o kojima se nešto govori i koje su predmet pažnje. Ostale niko i ne primeti sem svastika, tetki i školskih drugara.

 
S. Zlatković | Objavljeno 25.11.2010 | Nacionalni građanski
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Novembar 27, 2013, 02:22:49 am »

*

DOBRILO NENADIĆ: VOLIM USPRAVNE LJUDE

Nenadić o svom novom romanu "U senci crne smrti": Dosta mi je onih stenjala i kukumuda koji se stalno na nešto žale. Koji mrze i sebe i svoj narod i koji ne nalaze da ovde bilo šta valja





ONI koji vole pikarske romane sa puno avantura neočekivanih događaja, intriga i preokreta, a čiji su protagonisti izuzetno živopisne ličnosti, nošene različitim ambicijama i strastima, naveliko će uživati u novom romanu Dobrila Nenadića "U senci crne smrti", u izdanju beogradske "Prosvete".

U najkraćem, glavni junak mladić zvani Zorzi (u stvari Đurđe) zatekao se na venecijanskom trgovačkom brodu "Karla" početkom 1510. godine. Posadu čine u svakom pogledu sumnjivi ljudi koji kriju svoju prošlost. Na putovanju, prepunom iskušenja i opasnosti kraj afričke obale, na brodu izbija kuga za to doba opaka i neizlečiva bolest. Od "crne smrti" mnogi umiru a Zorzi u dobro skrivenom prsluku jednog od njih pronalazi dragulje i preko noći postaje bogat. Uspeva da se domogne kopna i stigne u živopisnu i raskalašnu Veneciju gde će, pod drugim imenom postati ugledni trgovac mesom. Osvojiće srce svoje davne ljubavi Đine, oženiće se, ali će kuga ponovo zapretiti...

Mnogi su podsticaji za ovakvu priču. Na prvom mestu to je bio jedan članak u novinama o nekom američkom profesoru istorije koji je utvrdio da su Srbiju opustošile tri epidemije kuge u četrnaestom veku. Prva je bila 1348, koja je pokosila polovinu evropskog stanovništva, od koje se car Dušan sklonio u manastir Hilandar, druga se dogodila pre Maričke i treća pre Kosovske bitke. Te epidemije su pomogle Turcima da pobede. Da sam znao za tu epidemiju kuge pred Kosovsku bitku, dodao bih važan motiv svom "Romanu o Obiliću". Tu je zatim i priča o poslednjem srpskom despotu Stefanu Slepom Brankoviću, koga su dvojica katoličkih kraljeva ugarski Matija Korvin i bosanski Stjepan Tomašević oterali iz Smedereva 1459. godine da bi šest meseci kasnije predali Turcima tvrđavu i despotovinu bez borbe.

Sudbina despota Stefana se provlači kroz roman...

Taj ponosni i uspravni čovek, jedan od najčasnijih u celokupnoj našoj istoriji čitavih petnaest godina se slep potucao sa ženom i troje dece po katoličkom zapadu ne pomišljajući da se odrekne svoje vere. To je početak našeg izbeglištva, koje avaj traje sve do današnjih dana. Ovo je u isto vreme na neki način omaž i velikom španskom moreplovcu Huanu Sebastijanu Elkanu, koji je prvi oplovio svet. Slava je pripala Magelanu iako je on stigao samo do pola puta. Izgleda da su nepravde bolna tačka čovečanstva. Nismo samo mi stotine i stotine zaslužnih ljudi zaboravili dok smo mnoge razbojnike i dripce uzvisili i kao uzor mladim pokolenjima istakli. Pa se čudimo.

U svim vašim knjigama, pa i u ovoj, ističete vitalistički pristup životu. Vaši junaci sve čine da ostvare svoje želje i snove.

Volim ponosne i uspravne ljude, radne i uporne, koji se nikada ne predaju, niti kukaju. Dosta mi je onih stenjala i kukumuda koji se stalno na nešto žale. Koji mrze i sebe i svoj narod i koji ne nalaze da ovde bilo šta valja. To je pre svega dosadno. I nije tačno. Trgni se iz otrovnog dremeža, protrljaj oči, pogledaj oko sebe, razmisli i videćeš da su svuda oko tebe pare samo treba da se sagneš i da ih pokupiš. Daj ruke na vajdu umesto da turiš ispred sebe tanjir i da čekaš da ti se neko smiluje. Ponosan sam na svoje Ariljce jer je opština Arilje po bogatstvu među prvima u Srbiji, a po plodnosti zemljišta i po klimi među poslednjim.

Ličnosti u romanu se neprestano prerušavaju, izdajući se za one koji nisu. Ta maskarada nije karakteristična samo za 16. vek u raskalašnoj Veneciji?

Ovo je i razumljivo jer moj junak Đurđe krije svoje ime i svoje srpsko poreklo. On tako radi zato što je na to primoran u jednoj netrpeljivoj sredini gde su svi inoverci bili proganjani kao jeretici. Ta promena imena se dešava, nažalost, i danas, iako više nema inkvizicije, njenih točkova za mučenje i lomača. Pomenimo samo one najpoznatije naše ljude u belom svetu koji su zamenili naša prosta imena za otmenija. Čarls Simić, Stiv Tešić, Majkl Đorđević.

Ovaj svet stoji, napreduje ili propada na jednom zakonu — novcu, zaključuje vaš junak. Moć tog "zakona", nažalost, iskušavamo i u ovom našem vremenu?

Žudnja za moći — to je osnovni pokretač ljudske vrste. Nekada se moć ovaploćuje u novcu, nekada u vlasti ili u isto vreme i u jednom ili drugom. To je tako, sviđalo se to nama ili ne.

Roman je u znaku i varljivosti ljudske sudbine: bogatstvo i sasvim drugačiji život Đurđu je praktično donela kuga, koja mu je, opet zapretila da mu uzme ono do čega mu je najviše stalo, voljenu ženu Đinu...

Da, to je paradoks na kome stoje stubovi ovoga romana kao što i raskošna i pompezna Venecija stoji na svojim hrastovim stubovima koji tonu u mulj i trunu. Da ipak ne otkrivamo sve te skrivene i zamršene puteljke, da to ostavimo eventualnim čitaocima, ako ih bude. Nije fer. Ni Agata Kristi u svoje vreme nije otkrivala ubicu među desetak osumnjičenih.

Iz kog razloga ste kraj romana ostavili otvorenim, da čitaoci nagađaju hoće li Đina preboleti opaku bolest?

Bez učešća čitalaca, njihove mašte i znanja ovaj roman, kao i svi drugi uostalom, bio bi samo skup nekih slova poređanih na papiru. Taj zapis oživljava tek u čitaočevoj uobrazilji u tom neverovatno složenom mikrokosmosu koji se sastoji od ko zna koliko milijardi neurona. Koliko god ima čitalaca, neke knjige toliko je i različitih njenih verzija kao što bi od istog scenarija stotinu reditelja napravilo stotinu različitih filmova. Hajde dakle da pustimo Đinu neka se sama izbori sa opakom bolešću.

Pre deceniju, u intervjuu za "Novosti", ukazujući na narcisoidnost i gramzivost moćnih i bogatih zemalja, rekli ste: "Oni će se, ako se na vreme ne trgnu, ugušiti u sopstvenom salu. Doakaće im izobilje". Kao da ste bili "prorok"?

To i nije bilo teško predvideti. Tako što se mnogo puta dogodilo. Velike i silne imperije propadale su na vrhuncu svoje moći kad je izgledalo da su sve svoje takmace pobedile i da njihovom gospodstvu neće biti kraja, imperija Aleksandra Makedonskog, Rim, Džingis Kan, Vizantija, Napoleon, Otomansko carstvo, Rusija, Nemačka dva puta, Britanija. Sve su se one udavile od prevelikog zalogaja koje su pokušale da progutaju. To je prosto zakon koji važi za sve u prirodi pa i za ljudsku vrstu tako da tom zakonu ne podležu samo velike države nego i preduzeća, porodice pa i pojedinci.


OMILJENI ROMANSIJERI Čitam sve što mi dođe do ruke. To mi je izgleda ostalo iz mladosti kada se u malenom Arilju nije moglo lako doći do knjige. Ostala je navika da svakoj knjizi pristupam sa poštovanjem i uvažavanjem. Neko je tu u to svoje delo uložio sve svoje snage i nade. U svom sjajnom romanu "Kontrapunkt" Haksli na jednom mestu kaže da je za pisanje loše knjige potrebno isto toliko truda kao i za pisanje dobre. Razlika je samo u talentu pisca. Kaže da je priroda silno nepravedna jer nikakav trud ne može da nadomesti nedostatak talenta. Dabome, moji omiljeni pisci su veliki romansijeri na prvom mestu Rusi Dostojevski, Tolstoj Šolohov i Pasternak, potom Servantes, Dikens, Džojs, Igo, Prust, Tomas Man, Kafka, Fokner, Hemingvej, Markes... i stotine drugih. Sada čitam roman "Car Dušan" Vladana Đorđevića koji je pisan od 1875. do 1918. Taj svestrano daroviti čovek, nažalost zaboravljen i prećutan kao i mnogi drugi, uložio je veliki trud da bi na upečatljiv način svojim čitaocima prikazao lik i delo našega cara.



ČUDO PISANJA Uživam u pisanju i to je jedno zadovoljstvo koje mi je milostivi Bog darivao. Pisao bih i kada ne bih imao ni jednog jedinog čitaoca prosto zato što je to samo po sebi čudo da nešto ni iz čega nastaje, a da ni sam ne znam kako se to dešava. A desilo se da su neke od tih knjiga imale velike tiraže i brojna izdanja.

Dragan Bogutović | 25.11.2011 | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: