Vojislav M. Jovanović — Rad na sakupljanju narodnih umotvorina
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « SRPSKA NARODNA (USMENA) KNJIŽEVNOST « Nastanak • svojstva • razvoj • proučavanje narodne književnosti « Vojislav M. Jovanović — Rad na sakupljanju narodnih umotvorina
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vojislav M. Jovanović — Rad na sakupljanju narodnih umotvorina  (Pročitano 4279 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Mart 12, 2011, 09:15:19 am »

*

SKUPLJAČI SRPSKIH NARODNIH PESAMA


Prvu, najlepšu i najveću zbirku srpskih narodnih pesama štampao je, u čitavom nizu svezaka, Vuk Stefanović Karadžić. Videli smo ranije da je i pre Vuka bilo skupljača narodnih pesama, da je nekoliko pesama bilo već štampano, ili bar zapisano, po raznim knjigama još u toku XVII i XVIII veka, da su nekolike rukopisne zbirke lirskog i epskog srpskog pesništva bile izrađene skoro punih sto godina pre Vukove. Treba dodati da je i u vreme Vukovo, i to pre no što je on i pomišljao na to skupljanje, nekoliko srpskih književnika bilo preduzelo taj posao, kako su umeli i mogli, ali sa malo uspeha; onaj koji je sa najviše oduševljenja to činio, bio je arhimandrit Lukian Mušicki, poznati pesnik slaveno-srpskih stihova, koji je još 1806. godine tražio u Karlovcima od Vuka i njegovih drugova (mladića iz naroda, koji su tu došli bili da uče školu) da mu napišu narodne pesme koje su im poznate. Vuk je tada imao u glavi dosta tih pesama, koje je u detinjstvu kod svoje kuće naučio, ali nije smeo ni jedne napisati i dati. Kako sam docnije priča, on je mislio da se učeni gospodin arhimandrit podsmeva njima, momčadima sa sela, koji su "po šumi kod svinja, kod koza i kod ovaca odrasli". Tek po svom dolasku u Beč, u jesen 1813. godine, Vuk je uvideo da je zapisivanje narodnih pesama jedna ozbiljna stvar, pa se i sam od tada ceo predao toj zadaći.

U taj posao Vuka su uputili novi njegovi prijatelji s kojima se upoznao u Beču, obrazovani književnici i naučnici srpski, slovenski i nemački. Oni su Vuku pokazali koliko se ceni prostonarodno pesništvo uopšte, i sa koliko se želje očekuje jedna zbirka srpskih pesama, o kojima se tada samo nešto malo znalo, onoliko koliko se o njima moglo naći u raznim knjigama, naročito u Fortisovu Putovanju u Dalmaciju. Još od sredine XVIII veka po celoj Evropi počeli su se književnici mnogo baviti istorijskim starinama, narodnim običajima i narodnim umotvorinama, svojim i stranim, u želji da se što bolje upoznaju sa narodnom prošlošću i narodnim osobinama, koje su do toga vremena bile veoma zanemarene i u nauci i u književnosti. Na sve strane prikupljane su stare povelje, stari rukopisi, stari zapisi, narodne pesme, narodna predanja, pa je bio došao red i na Srbe da se i među njima potraže ti spomenici i ta predanja. Ljudi koji su najviše učinili da upute Vuka na ta prikupljanja bili su slovenački naučnik Bartolomej Kopitar, koji je tada bio knjižničar Dvorske Biblioteke u Beču, i čuveni nemački naučnik Jakov Grim. Po njihovim savetima, ohrabren pohvalama njihovim, i mnogih učenih ljudi svega sveta, Vuk se odao značajnom radu koji je doneo slave i njemu i narodu njegovu.

Prvu svoju zbirku pesama Vuk je štampao u Beču 1814. godine. Ona se zove Mala prosto narodnja slaveno-serbska pjesnarica, štampana je starim pravopisom, i u njoj se nalaze svega sto lirskih i osam epskih pesama. Njih sve Vuk je zapisao po sećanju, i sve one bile su pesme koje je kao dete slušao u mestu svoga rođenja, u Tršiću. Videvši s kakvim su oduševljenjem Kopitar i drugi mu prijatelji dočekali njegov rukopis, Vuk se još pre štampanja te knjige uputi iz Beča u Srem, u nameri da tamo prikupi još pesama, za novu jednu zbirku. U Sremu je tada bilo mnogo begunaca iz Srbije, koji su se tu bili sklonili posle propasti 1813, i Vuk za kratko vreme skupi među njima potrebno gradivo, te iduće 1815. godine, naštampa u Beču i drugu svesku svoje pesmarice, veću i bogatiju od prve. Od tada pa do smrti Vuk je neumorno pribirao pesme iz naroda, bilo putujući lično, bilo preko mnogobrojnih prijatelja i dopisnika koje je imao u svima našim krajevima. Drugo, veliko izdanje Srpskih narodnih pjesama on je izdao u četiri knjige, u Lajpcigu i Beču, od 1823. do 1833. godine. Treće izdanje, još veće i bogatije, štampano je u Beču od 1841. do 1866, u šest knjiga. Četvrto, u koje su unete i mnoge pesme iz njegove književne zaostavštine, izdala je srpska država, od 1887. do 1902. u devet knjiga. Pored ovih izdanja, pojedine knjige, a naročito izbori iz pojedinih knjiga, štampane su i preštampavane mnogo puta, ćirilicom i latinicom, ne samo po svima glavnijim gradovima srpskih i hrvatskih krajeva, već i daleko od otadžbine, među srpskim ratnicima i invalidima po logorima afričkim i azijskim, među srpskim iseljenicima-radnicima po fabrikama i rudokopima američkim.

Kao skupljač narodnih pesama Vuk Karadžić ima velikih zasluga. Svojim dubokim poznavanjem narodnoga duha, svojim lepim ukusom u odabiranju, svojom predanošću i istrajnošću u poslu, on je uspeo da prikupi najbolju zbirku narodnih pesama ne samo kod Srba no i u celokupnom Slovenstvu. On je, u isto vreme, dao svome narodu najznačajniju knjigu njegovu, onu koje, ovakve, svakako da uopšte ne bi bilo bez njegova oduševljenja, neumorna i umna rada. Zatim, u borbi koju je on kroz dugi niz godina vodio da narodnome jeziku izvojuje prava srpskog književnog jezika, da mešavinu slovensko-rusko-srpsku, kojom se do njega pisalo, zameni čistim govorom narodnim, pored ostalih njegovih dela, njegove Srpske narodne pjesme učinile su najviše da taj narodni jezik naposletku i stekne prava i ugleda koje zaslužuje. U pogledu vaspitanja narodnoga, te pesme su, blagodareći njemu naročito, imale važna upliva na čitave naraštaje srpske, sve do poslednjih dana. Najzad, tom svojom zbirkom, i ličnim svojim radom, on je uspeo da srpskoj narodnoj pesmi utvrdi u stranom svetu onaj visoki ugled koji ona i danas uživa.

Veliki broj skupljača, sledujući poglavito primeru Vukovu, preduzeo je da dopuni i nastavi znamenit rad njegov. Više od jedne stotine knjiga i knjižica, štampanih u toku poslednjeg veka, i sve do naših dana, hiljade strana i stubaca po časopisima i dnevnicima, mnoštvo još neštampanih rukopisa prikupljenih po naučnim društvima i ustanovama, prikazuju napore tih sledbenika Vukovih.

Najglavniji zbornici narodnih pesama posle Vukova, ovo su: Sime Milutinovića (Pjevanija crnogorska i hercegovačka, u dva izdanja, 1833. i 1837), Petra Petrovića Njegoša (Ogledalo srpsko, 1845, 1895. i 1905), Jukića i Martića, (Narodne pjesme bosanske i hercegovačke, 1858. i 1882), Bogoljuba Petranovića (Srpske narodne pjesme iz Bosne i Hercegovine, u tri knjige, 1867—1870), Valtazara Bogišića (Narodne pjesme iz starijih, najviše primorskih zapisa, bugarštice, 1878), Vuka Vrčevića (Srpske narodne pjesme, ženske, 1886), Koste Hermana (Narodne pjesme muhamedovaca u Bosni i Hrcegovini, dve knjige, 1888—1889), Matice Hrvatske (šest knjiga, 1896—1914). Mnogo pesama nalazi se i po raznim srpskim i hrvatskim časopisima, listovima i kalendarima, po putopisima, opisima pojedinih krajeva, i drugim sličnim knjigama.


Piše: Vojislav M. Jovanović
http://www.rastko.rs/knjizevnost/usmena/vm_jovanovic-narodno.html
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: