sledeća tema »

[Angelina]

**

SKUPLJANJE NARODNIH UMOTVORINA


Iako je ponikao u narodu koji je svoju epsku tradiciju cuvao u usmenom stvaralastvu, Vuk nije, po sopstvenom priznanju, dovoljno shvatio vrednost narodnih pesama, cak se i stideo svoje ljubavi prema narodnoj pesmi. Tek na insistiranje Jerneja Kopitara, koji ga je ubedjivao u vrednosti srpske narodne pesme, Vuk je pristao da se posveti belezenju narodnih pesama. Prvo je zabelezio pesme po svome secanju, a potom po kazivanju svoje rodjake Savke. To su uglavnom bile lirske pesme ("pesme ljubavne i razlicite zenske") i osam epskih pesama koje je objavio pod naslovom Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica 1814. godine u Becu. Vuk jos nije pridavao narocitu vaznost ovom svom radu, ne zato sto nije cenio narodne pesme, nego zato sto se bojao da mu neko ne zameri sto objavljuje slepacke pesme, kako su ih podrugljivo zvali "uceni" ljudi. Zato u ovoj zbirci nema sistema, ali je znacajna kao prva knjiga koja je stampana na jeziku prostoga naroda.

Prva knjiga pesama podtakla je Vuka da sada prizeljnije radi na sakupljanju narodnog blaga. Samo u Sremu je zabelezio dve stotine lirskih pesama i sam se cudio "da Serbi ovoliko narodnih pesama imaju". Vec je poceo da razmislja o izdavanju druge knjige pesama. Dosao je u Sisatovac, arhimandritu Lukijanu Musickom koji je cenio Vukov rad i ideje, obezbedio mu "gospodski kvartir i svaku drugu zgodu i potrebu" tako da je Vuk mogao mirno da radi svoj posao. Cak mu je pozivao ljude koji znaju kazivati pesme. Ovde je Vuk zapisivao pesme od Filipa Visnjica i Tesana Podrugovica. Nova zbirka, Narodna serbska pjesnarica pojavila se 1815. godine predstavljajuci svetu novi stotinak lirskih i sedamnaest epskih pesama (Visnjicevih i Podrugovicevih). Knjiga je dozivela prijem koji je iznenadio i samog Vuka. Mnogi stranci su bili pretplaceni na ovu pesmaricu, mnogi su namerni da ih prevode. Kopitar pise o srpskim narodnim pesmama i prevodi ih na nemacki; Josif Dobrovski cita Vukovu zbirku ucenicima na casu; poljski muzicar Francisek Mirecki ce napisati kompozicije za nekoliko lirskih pesama i one su objavljene na kraju Pjesnarice; Gete istice lepotu srpske epike; Jakov Grim pise pozitivno o srpskom pesnistvu i podtice Vuka da i dalje radi. Ovaj rad je jos vise prosirio krug Vukovih poznanstava sa evropskim naucnicima i knjizevnicima. I stalno je ucio: od Kopitara, od lukijana Musickog; ucio je radeci: radeci Pismenicu i Rjecnik morao je dosta toga da savlada od filoloskog zanata; radeci na sakupljanju umotvorina, izgradjivao je ukus, smisao za sistematicnost, postajao znalac posla kojim se bavi. Objavljuje nove knjige: Narodne srpske I — III, 1823 — 1824, "lajpcisko izdanje", po nemackom gradu Lajpcigu gde su objavljene; Srpske narodne pjesme I - IV, 1841 — 1862, "becko izdanje", zavrseno posle Vukove smrti V i VI knjigom; Narodne srpske pripovjetke, 1821. (12 pripovedaka, 160 zagonetki); Narodne srpske poslovice, Cetinje 1836. (knjiga posvecena Njegosu); Srpske narodne pripovjetke, 1853. (knjiga posvecena Jakovu Grimu), Mina Karadzic je prevela na nemacki jezik.

Vukov rad na sakupljanju narodnih umotvorina ima veliki nacionalni i kulturni znacaj jer je na svetlost dana dospelo duhovno blago srpskog naroda. Narodne umotvorine imaju visestruku znacaj:

• one su vrelo narodnog zivota i narodne filozofije,
• uzor jezika i stila,
• izvor primera u Vukovoj borbi za jezik i pravopis,
• izvor tematike i uzor jezika za romanticare,
• upoznale su svet sa duhovnim blagom srpskog naroda,
• preko narodnog stvaralastva Srbi su dosli u zizu interesovanja evropske kulturne javnosti.

Tokom rada na sakupljanju narodnih umotvorina Vuk je okupio oko sebe veliki broj saradnika koji su radili na zapisivanju narodnih umotvorina. Na taj nacin je razvio svest o vrednosti narodnih pesama i pripovedaka i o potrebi njihovog belezenja kako bi se sacuvale od zaborava. Ovaj rad je bio obiman i mukotrpan i Vuk mu je prilazio sa punom ozbiljnoscu; primljene materijale je sredjivao sadrzajno i metricki; izmedju vise varijanti birao je onu koja ima najvise umetnickih vrednosti i koja najbolje izrazava duh srpskoga naroda; vrsio je sistematizaciju i klasifikaciju; pisao o narodnom stvaralastvu i o pevacima i kazivacima.

Sintezu svojih saznanja o narodnoj poeziji Vuk je izlozio u predgovoru prvoj knjizi drugog izdanja narodnih pesama 1823. godine u Lajpcigu ("lajpcisko izdanje") O podjeli i postanju narodnih pjesama. Glavna pitanja predgovora mogu da se svedu na osam tacaka.

Staniša Veličković

[Angelina]

**
nastavak teksta


O PODJELI I POSTANJU NARODNIH PJESAMA

1. Podela narodnih pesama. Deli ih na "pjesme junacke, koje ljudi pjevaju uz gusle, i na zenske, koje pjevaju ne samo zene i djevojke nego i muskarci." Zenske pesme pevaju se samo radi svog razgovora i vise se gleda na pevanje nego na pesmu; junacke se pevaju da drugi slusaju i najvise se gleda na pesmu tj. na sadrzinu.

2. Prostiranje. Junacke pesme najvise se pevaju po Bosni i Hercegovini, Crnog Gori i juznim brdovitim krajevima Srbije, gde svaka kuca ima gusle i tesko je naci coveka koji ne zna pevati uz gusle, a to znaju i mnoge zene i devojke. Po severnim krajevima (Srem, Backa, Banat) retko se nadju gusle a pesme pevaju samo slepci.

3. O postanju. junacke pesme najvise spevavaju sredovecni ljudi i starci. "Ima ih koji ih znaju i preko pedeset, a moze biti i na stotine. Koji covek zna pedeset razlicitih pjesama (ako je za taj posao), njemu je lasno novu pjesmu spjevati."

4. Odnos tvorca prema pesmi. U narodu se ne smatra nekim majstorstvom spevati novu pesmu, niti se to smatra nekom slavom — i onaj koji je pesmu stvorio, tvrdi da je od drugoga cuo. Ovaj detalj ukazuje na cinjenicu da narodni pevaci nisu imali svest o autorstvu vec su tvorevinu, iako je njihova, smatrali opstim dobrom.

5. Nastanak varijanti. Pesma se stvara tako sto svako dodaje po nesto. Neki pevaci nacisto okrenu pesmu na svoj nacin (prerade je). Otuda o istom dogadjaju po nekoliko pesama. U toku prenosenja "od usta do usta" pesma se popravlja ali se i kvari.

6. Tesan Podrugovic je jedini pevac "koji zna pjesme lijepo i jasno. On nije pjesme pjevao uz gusle nego ih je kazivao kao iz knjige". Takvi pevaci su najbolji za zapisivaca.

7. Raznosioci pesama. junacke pesme najvise raznose slepci, putnici i hajduci. Slepac zivi od pevanja i milostinje koja mu se udeljuje za pesmu; putnik, kada dodje u kucu, ponude mu gusle da peva; to isto se desava po hanovima i krcmama gde jedan peva, a mnogi slusaju, pamte i prenose; hajduci, kada su kod jataka, danju spavaju a noci piju i pevaju uz gusle.

8. O starini pesama. Zenske pesme su starije od muskih jer junackih malo ima starijih od Kosova, dok su zenske stare na hiljade godina. On misli da je bilo pesama i pre Kosova, ali je taj dogadjaj tako snazno odjeknuo da se sve dotadasnje zaboravljalo i pevalo i kazivalo samo od Kosova.

Staniša Veličković
Interpretacije