Rastko Nemanjić [Sveti Sava] (oko 1175—1235)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « SRPSKA SREDNJOVEKOVNA KNJIŽEVNOST « Tvorci i dela srpske srednjovekovne književnosti  « Rastko Nemanjić [Sveti Sava] (oko 1175—1235)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Rastko Nemanjić [Sveti Sava] (oko 1175—1235)  (Pročitano 38925 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« poslato: Mart 13, 2011, 07:43:29 pm »

**





RASTKO NEMANJIĆ
SVETI SAVA


Sveti Sava (oko 1175—1235), prvi srpski arhiepiskop (1219), pisac najstarijih srpskih sačuvanih književnih tekstova (žitija, službe, poslanice). Žitije svetog Simeona (1208), kraće ktitorsko žitije, čini uvodne glave Studeničkog tipika. Služba svetom Simeonu, kultni, liturgijski sastav, sa svim obeležjima vizantijske pesničke tradicije, predstavlja početak srpskog pesništva. Prve njene stihire mogle su nastati u Hilandaru već oko 1200, za prvi pomen svetog Simeona, ali je konačno formirana u vreme Savinog boravka u Studenici (prva verzija između 1209. i 1213, druga između 1216. i 1219. godine). Ova služba će svojim jezikom, topikom i stilskim rešenjima uticati na formiranje čitavog srpskog srednjovekovnog pesništva. Sveti Sava je autor i najstarijeg sačuvanog epistolarnog dela srpske književnosti (Poslanica igumanu Spiridonu), toplog i neposrednog, upućenog igumanu manastira Studenice sa jednog od putovanja u Svetu zemlju (1229. ili 1233. godine).

Organizujući duhovni život u novonastalom svetogorskom srpskom manastiru Hilandaru, u svojoj isposničkoj ćeliji u Kareji, a kasnije i u Srbiji, sveti Sava naložio je da se za potrebe crkvene i monaške organizacije sa grčkog prevedu, ili je sam preveo (a svakako učestvovao u izboru tekstova, redigovanju i prilagođavanju tih spisa srpskim prilikama) nekolike tipike (Karejski, Hilandarski, Studenički), Ustav za držanje Psaltira i Nomokanon.


Zorica Vitić, 2003. godine

Sveti Sava (detalj), Kraljeva crkva
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #1 poslato: Mart 13, 2011, 08:14:53 pm »

**

SVETI SAVA


SAVA. — Sava, pre kaluđerenja Rastko, najmlađi je sin velikog župana Stefana Nemanje. Odgajan na dvoru svoga oca, u vremenu njegovog županskog uspona i borbi za postavljanje temelja srpskoj feudalnoj državi i učvršćenje njene samostalnosti, Sava je imao mogućnosti da uoči rađanje i razvijanje težnje da se stvori veća državna celina od Raške i Zete, koje su već, svaka za sebe, ispoljavale tendenciju za stvaranjem feudalne srednjovekovne države. U isto vreme on je mogao videti ili naslutiti i mnoge prepreke koje tome stoje na putu. Dalje, on je mogao da vidi, imajući pred sobom primere iz istorije drugih naroda, i najvažnije činioce u stvaranju i učvršćenju feudalne države: jaku državnu organizaciju, s jedne, i jaku crkvenu organizaciju, s druge strane, kao i to da savez između njih omogućava veću trajnost feudalnog poretka organizovanog u državu. Jedna jača državna organizacija — srpska srednjovekovna država — bila je već na pomolu, i ona je postepeno izmicala prevlasti vizantijskog carstva, koje je počelo da slabi, ali je još uvek držalo u podređenosti druge narode: crkvenu organizaciju i preko nje i kulturnu orijentaciju i delatnost. Trebalo se osloboditi te podređenosti Vizantiji u crkvenom pogledu i svemu onom što je uz to išlo, ograničiti i kulturni uticaj Vizantije, bar toliko da ne ometa razvitak srpske države.— Zakaluđerivši se, Sava je, u stvari, u pogodnom istorijskom trenutku poveo borbu za učvršćivanje feudalne srpske države i dinastije Nemanjića i za stvaranje uslova za samostalan kulturni razvitak.
 
U Svetoj Gori Sava se pripremao za poslove koji su mu bili namenjeni. Tu je proveo nekoliko godina stičući obrazovanje, a zatim je otišao u Carigrad, gde je boravio duže u jednom čuvenom manastiru. U Carigradu je imao mogućnosti da se bliže upozna sa organizacijom vizantijske crkve, da prouči njene metode uticaja, da vidi njenu snagu i slabosti, da se koristi njenim iskustvima.
 
Priroda poslova kojima je Sava morao da se bavi navela ga je da se prihvati i knjige. Podižući manastire i organizujući crkvu, bio je prinuđen da stvara i crkveni ustav i crkvene zakone. Tako je za karejsku ćeliju napisao pravilnik za život u njoj — Tipik karejski; kada je Nemanja u dogovoru sa Savom podigao manastir Studenicu, Sava je napisao Studenički tipik; za manastir Hilandar napisao je Hilandarski tipik; za pravilan rad crkava i manastira i pravilno funkcionisanje nove crkvene organizacije napisao je Nomokanon— opšti crkveni ustav (poznat pod imenom Krmčija). Sva ta dela rađena su po ugledu na vizantijska dela iz oblasti crkvenog zakonodavstva. Ona, najvećim delom, ne spadaju u književnost, ali u njima ima i začetaka književnog rada Savinog. Prve glave u tipicima studeničkom i hilandarskom su, međutim, srednjovekovna književna dela: u njima je dat život osnivača tih manastira, tj. život Nemanjin. Iz ta dva tipika izdvojena je kasnije — da li je to sam Sava učinio, ili neko drugi, ne zna se pouzdano — biografija o Nemanji, Život sv. Simeona, poznato književno delo Savino, prva naša biografija, prvo originalno naše književno delo u srednjem veku.
 
Život svetog Simeona je malo delo. Njime su obuhvaćene poslednje godine života Nemanjinog; odricanje od prestola, kaluđerstvo, bolest i smrt Nemanjina, dakle, život Nemanjin od 1196. godine do smrti 1200. godine. Pišući samo o kaluđerskom životu svoga oca, Sava je imao određenu nameru: hteo je već unapred da pripremi teren za stvaranje kulta Nemanjinog, kako bi Nemanju crkva mogla proglasiti za sveca, čime bi se veoma uzdigao autoritet cele dinastije Nemanjića, jer je za srednjovekovnog čoveka bilo značajno što je dinastiji koja vlada bio osnivač vladar koji je proglašen za sveca. Otuda je Sava, koji je inače vrlo dobro znao svetovni život Nemanjin i njegove državničke postupke, sveo svoje kazivanje samo na "bogougodna" dela Nemanjina, na svetački karakter njegov, koji se ogledao u podizanju mnogih manastira, u odricanju od "ovozemaljskog" života, na "smerni" život njegov u manastirima Studenici i Hilandaru i na njegovu smrt.
 
Život svetog Simeona, i pored toga što je obimom malo, vrlo je značajno delo. U njemu ima istorijskih podataka u vidu datuma: o trajanju Nemanjine vladavine, o tome koliko je boravio u Studenici, koliko u Hilandaru, kada se razboleo, kada je umro. U nedostatku istorijskih dokumenata iz tog doba, ovo su važni podaci, a zatim, što je takođe važno, uglavnom su pouzdani. Dalje, Savino delo ima i pravih književnih osobina. Sava piše jednostavno, ali živim stilom, ponekad punim lirizma. Iako je uglavnom težio da u kazivanju održi ton objektivnosti, naročito u prikazivanju ličnosti, zatim ton monaške smernosti i povinovanja volji božjoj, ipak na više mesta u delu izbija subjektivna prisutnost piščeva, osećanje ljubavi sinovljeve prema ocu, pa stoga ova biografija, za razliku od mnogih drugih, lma dosta elemenata ljudskog, ovozemaljskog. U njoj vidimo čoveka i kad je reč o onome o kome se piše i kad je u pitanju onaj koji piše. Ima, razume se, u delu i mnogo — a to je, razumljivo, bilo neizbežno — hrišćanskog filozofiranja, sasvim u duhu hrišćanske srednjovekonne filozofije i teologije, ima pozivanja na hrišćanske svete knjige, ali je to svedeno na pravu meru. Zato se Savino delo razlikuje od ostalih žitija ili biografija i svedoči o književnom talentu Savinom, o njegovoj originalnosti i snazi da se u početku stvaranja našeg originalnog književnog rada otme uticaju uzora i književne tradicije vizantijske. Razume se, sve te književne kvalitete Savinog dela treba shvatiti u granicama srednjovekovne književnosti. Svojim delom o Nemanji Sava je stvorio jedan nov književni rod u našoj književnosti i dao primer kako dela toga roda treba pisati, a pružio je, istovremeno, i dokaze o svom talentu.


Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #2 poslato: April 04, 2011, 11:33:50 pm »

**
Растко Немањић [Света Сава]
 

СЛОВО О МУКАМА

Помешах се са стоком неразумном
изједначих се с њом,
бивајући убог добрим делима,
а богат страстима,
лишен Божје слободе,
осуђен од Бога,
оплакан од анђела,
бивајући на смех бесовима,
обличаван својом савешћу,
посрамљен злим својим делима.

И пре смрти бивам мртав,
и пре Суда сам се осуђујем,
пре бескрајње муке
собом сам мучен од очајања.


НЕМАЊИНА ПОСЛЕДЊА ЖЕЉА

Чедо моје, учини ми љубав,
положи ме на расу, која је за мој погреб,
и спреми ме потпуно на свети начин,
као што ћу и у гробу лежати.

И простри рогозину на земљу
и положи ме на њу
и положи камен под главу моју,
да ту лежим, док ме не посети Господ
да ме узме одавде.


СЛОВО О УМУ

Наш ум да буде
на небесима у гледању,
на красотама рајским,
у становима вечним,
на анђеоским зборовима,
у животу онде...

Какво ли ће ту бити збориште
од мноштва људи
од Адама до свршетка!...

Ради тога нам,
драга браћо моја,
треба туговати
и замишљати се у овом животу
као они који су изван света,
као они који имају живот
на небесима.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #3 poslato: April 04, 2011, 11:34:19 pm »

**
Растко Немањић [Света Сава]
 

НАШ СВЕТИ МАНАСТИР
(Одломак из "Хиландарског типика")

Овај наш свети манастир,
као што знате,
опустело беше место од разбојника.
А када је к мени дошао
отац наш Симеон монах,
триблажени наставник,
због тежње према врлини,
и њу тражише ватрено,
хотећи да прими наш монашки лик.
Пун вреле љубави према овом,
и божанственим покренут духом,
чувши преслатки глас који говори:
"Ко не остави све и за мном не иде
није мене достојан",
царство свога отачества оставивши
и све што је на земљи
и побегавши од света који заробљава душу,
дође у ову пустињу месеца новембра
и други дан у години 6706 (1197).
И хтеде он блажени,
да као што тамо оправда своје царство,
тако и овде.
Зажелевши да нађе место спасења,
измоли у цара ово пусто место,
и узе мене грешнога из Ватопеда,
и настанивши се на овом месту
и оставши неко мало време са мном,
а велики и натприродни подвиг прешавши,
8 месеци у томе,
пређе у вечно блаженство.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #4 poslato: Novembar 08, 2012, 12:20:15 am »

**
Растко Немањић [Света Сава]


КАРЕЈСКИ ТИПИК

"Начело мудрости је страх Господњи, разума су добра сви који тако творе", (Пс. 110, 10) јер велики апостол Павле каже: "Што око не виде нити ухо чу, нити изиђе човеку на срце, то спреми Бог онима који га љубе." (І Кор. 2, 9) Зато, слушајући ово, сваки који хоће спасти се треба да се подвиже, да иде тесним и жалосним путем. (Мт. 7, 14) Јер пут је кратак, браћо моја љубљена, којим течемо. Дим је живот наш, пара, земља и прах. За мало се јавља, а брзо пролази. Мали је труд живота нашег, а велико и бесконачно добро награда.

Стога и ја, од свих последњи и грешнији, увек слаб и клонуо за подвизавање духовно, дошав у Свету Гору, нађох богоизабрана светила што различитим видовима журе на подвиг духовни. Зато и ја, укрепив своју немоћ, покренух се колико ми снага допусти, подигох врт свети, дом Пресвете Владичице наше Богородице, Приснодеве Марије, светога општежитија, и ћелије им довољне у Кареји, где да проводе игуман и сва братија која долазе.

Потом, опет, подигох овде у Ораховици место за тиховање, Светог и преподобног оца нашег Саве, за дом двојици или тројици, по речи Господњој: "Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам међу њима." (Мт. 18, 20) Стога ову заповест дајем, свима да је знано: нити прот да има власт над овом ћелијом, нити игуман светога нашег манастира, нити други неко од братије да не смућује онога који живи у ћелији овој Светог Саве. И што се налази у тој ћелији, било вино, било воће да не узима наш манастир ништа од тога, нити игуман другима да даје, него напротив, да се ту даје из нашег манастира спомена ради, свећа светом Сави, уља 60 литара.

А за све друго остављам на вољу игуману и свој братији. Ако буду имали чиме помоћи брату који живи у ћелији овој, верујем у Бога да вам неће недостати прегршт брашна нити чанак уља, ако и моју, макар и грешну молитву, хоћете имати за помоћ себи. Јер онај кога ја оставим по смрти својој у тој ћелији, тај да борави до краја живота свог незамењен ни од кога.
 
Потом, опет, овакво правило дајем да бива: да се окупе игуман светог овог манастира са свом братијом и да бирају мужа богобојажљива који је подобан живети у ћелији у месту том. Било да буде неко, као игуман, или други неко ко је служио у месту овом светом, да се пошаље у то место, и он сваку слободу и власт да има над ћелијом том, како и раније писасмо. А манастир, нити игуман, да нема никакве власти над ћелијом том. Нити, опет, мита ради да се не поставља неко у ћелији тој, а да није достојан правила духовног.

Овај устав устављам у ћелији тој да га се држи онај који хоће живети у њој. Понедељком, и средом и петком — нити уља једи, нити вина пиј, а у уторак и у четвртак уље једи и вино пиј. А у свих ових пет дана једампут дневно да једеш. У суботу, пак, и у недељу рибе, и сир и све друго, и двапут дневно једе се.

А за пост Рођења Христовог — као и у друге дане што установисмо, нека и тада буде исто.

А у пост светих апостола исто да је као и у друге обичне дане како установисмо.

У појању да држи овакав устав: јутрење и вечерње — као што је обичај, на јутрењу преко целе године да се поју по три катизме псалтира, а на вечерњи "Ка Господу, када" без тропара.

А Часове појемо различито. Први час са јутрењем без псалтира. На трећем часу, и на шестом и на деветом певамо по три катизме псалтира, са метанијима, као што имамо обичај. На сваком почетку, на "Приђите, поклонимо се", по три метанија. И затим, када се оконча псалам и каже "Алилуја" по три метанија. Било на вечерњи било на метимону, било за време читања псалтира, било на часовима, било на полуноћницама, на свакој служби када се служи крај, где се каже "Боже, буди милосрдан према нама и благослови нас" — по дванаест метанија.

А полуноћница се пева у цркви са "Блаженима", и три катизме, и канон Богородици. А што остане од псалтира, то изговори било дању, било ноћу, само да се испева псалтир за дан и за ноћ.

У суботу вече бива, као што имамо обичај, агрипнија. А ово певамо на агрипијини: када се каже "Трисвето" и "Помилуј ме, Боже", и потом појемо канон агрипније. И потом се чита једна глава тетрајеванђеља. Ако ли буде немогуће, онда преполови. И потом почиње служба јутрења. Отпевавши после Шестопсалмија "Бог Господ" а онда три катизме, и четврту катизму "Блажени" са припевом "Анђела сабор", потом седалне, потом чтеније, и после овога Степена, "Све што дише", јеванђеље, по јеванђељу "Васкрсење Христово" и потом "Помилуј ме, Боже и песме заједно да поје сам. И потом канон васкрсни, као што имамо обичај, и светом — ако имаш. И потом се свршава као што треба.

А свете и божаствене литургије према могућности да се служе.

А у Господње велике празнике треба да сачувамо појање и ноћно бдење сећајући се речи која каже: "Бдите и молите се да не паднете у напаст, јер дух је бодар, а тело је немоћно." (Мт. 26, 41; Мк. 14, 38) Због тога бдите, јер ћете у плоду трудова својих уживати ако ово испуните, и блажени ћете бити.

Написасмо овај устав о појању и о јелу. Молбом молим да не буде непромењен, осим ако се у болест падне. Тада колико крепост може.

О пићу и о јелу: ако се догоди да ти неко драг дође на утеху, тада нека се наруши пост — осим среде и петка.

О слободи места овога: заклињем Господом нашим Исусом Христом и Пресветом његовом матером, као што писасмо овде да не буде измењено. Ако ли ко ово измени и смућује онога који живи у овом месту, или што узме што је у месту овом, или од књига, или од икона, или шта друго што буде у месту овом, нека буде проклет и завезан од Свете и животворне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, и од мене грешног. И да не буде опроштен нити у овом нити у будућем веку. Због тога писах и потписах ово своје рукописаније 6707. (1199) године од Христа.

† Од свих последњи Сава грешни.



tipik — pravilo, liturgijsko pravilo, ustav manastira
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #5 poslato: Novembar 08, 2012, 09:21:42 pm »

**
Растко Немањић [Света Сава]


ПИСМО СТУДЕНИЧКОМ ИГУМАНУ СПИРИДОНУ

ПИСМО ПОСЛАНО ОД СВЕТОГА САВЕ ИГУМАНУ ЛАВРЕ ДОМА ПРЕЧИСТЕ И
СВЕТОГА СИМЕОНА СТУДЕНИЦЕ, КИР СПИРИДОНУ, ИЗ СВЕТОГА ГРАДА ЈЕРУСАЛИМА



... А ти, човече добродушни, владико мој, познаниче мој, који се заједно насладисмо у дому Божјем, чедо моје слатко, Спиридоне, моли Бога за нас, не бих ли твојим молитвама опроштај грехова добио. Мир божаствени нека ти буде, мир и дому твом божаственом, мир и свима који работају дому светога Симеона, мир и свим игуманима заједничарима твојим, и поклоњење им творим преко тебе, чедо моје. Мир Божји да се излије у срца ваша, и благосиљам онога који вас благосиља, а оне који вам зла чине проклињем, да не буде на њима милост Божја, нити на домовима њиховим, нити моја молитва, и да погину као безумни Арије!

А благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа нека свагда буде са свима вама, амин!

Писа милошћу Божјом први архиепископ све Српске земље, Сава грешни.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #6 poslato: Novembar 14, 2012, 01:01:11 am »

**

SVETI SAVA


Sa obrazovanjem jedinstvene države Nemanjića nastaje i nova epoha u istoriji stare srpske književnosti. Književnost se osamostaljuje; u okviru sistema žanrova, nasleđenog iz staroslovenskog razdoblja, pišu se dela na nove, srpske teme; ma koliko srednjovekovna poetika isticala u prvi plan univerzalne vrednosti i karakter stvaralaštva, ono štoje opšte i štoje iznad pojedinca, javljaju se sada i snažne autorske ličnosti, pisci čije delo nosi i obeležje njihova dara, pamti se po njihovom imenu. Novo razdoblje, koje počinje prvih godina XIII veka, obeleženo je utvrđivanjem i normiranjem raške redakcije staroslovenskog jezika, iza čega stoji i visok stupanj pismenosti: veoma živa prepisivačka delatnost, ali i razvoj književnosti, intenzivnije prevođenje sa grčkog i sastavljanje originalnih dela, i to sve u raškim centrima i u novom, svetogorskom srpskom centru, manastiru Hilandaru.
 
Epoha XIII veka nije prva u istoriji srpske književnosti. Nje ne bi bilo bez onog prethodnog razdoblja u kome su za nešto više od dva stoleća stvorene osnove, kada je određen smer i karakter literature, izgrađen elementarni sistem žanrova u svojim glavnim odrednicama, izabran i modifikovan jezik književnosti. Ipak, tek sa delom Svetog Save i razvojem autokefalne srpske crkve srpska književnost dobija onu svoju sadržinu koja će je učiniti ravnopravnim i aktivnim učesnikom u književnom životu pravoslavnog slovenskog sveta. Otuda je trinaesti vek ne samo nova nego i glavna etapa u konstituisanju srpske srednjovekovne književnosti. Ta etapa se završava nešto pre kraja stoleća, sa konačnim normiranjem raške ortografije u pismenosti i zaokruživanjem stvaranja u glavnim žanrovima razdoblja: žitiju i službi. Do kraja XIII veka se konačno formiraju i glavni književni centri rane nemanjićke Srbije — Hilandar, Studenica, Žiča, Mileševa, Peć, u kojima se fond staroslovenske opšte literature popunjava delima srpske, domaće književne radionice. U toku ovog stoleća srpska književnost nastoji da uhvati korak, da dosegne visinu vizantijsko-slovenske literature, da se priključi njenoj zajednici. Motiv te delatnosti, njen glavni pokretač, nalazi se u stvaranju srpskih pravoslavnih kultova, kultova svetorodne dinastije i autokefalne crkve. Za ulazak u svet vizantijske i evropske civilizacije srednjeg veka bila je potrebna ne samo svoja, nezavisna država i samostalna, autokefalna crkva nego i svoj ulog u opštu hrišćansku kulturu toga sveta, pogotovu učešće u svetosti, u jednoj višoj duhovnoj zajednici, gde bi srpski narod bio zastupljen preko "svojih ljudi". Sopstvena književnost je otuda bila neophodan izraz društvene i nacionalne samostalnosti, ali u isto vreme i one integrisanosti u duhovnoj ekumeni hrišćanske civilizacije kojom se pokazuje zrelost i opravdava čak i sama politička egzistencija države na svetskom planu.
 
Na tom se osnovu razvila sva specifičnost stare srpske književnosti, koliko i njen univerzalni, svetski identitet: specifičnosti se izražavaju u ostvarivanju opštih žanrova, najviše u žitijnoj književnosti, gde se može govoriti o tzv. "vladarskoj istoriografiji"; daleko su manje izražene u himnografiji, u pesništvu, gde su kanoni vizantij ske poetike sasvim vidljivi.
 
Ulogu začetnika osamostaljene srpske književnosti trinaestog veka ima Sveti Sava, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, tvorac i prvi arhiepiskop samostalne srpske crkve (oko 1175—1235).1
 
Još kao mladić Rastko je napustio upravu Humskom oblašću, verovatno 1191, i u Svetoj Gori primio monaški čin. Izvori složno govore o njegovoj neutoljivoj žudnji da živi svetim, isposničkim životom. Ne samo himnografski tekstovi nego i biografije Savine opisuju veoma podrobno Rastkovu monašku motivaciju; zato neuverljivo izgledaju domišljanja, jedno vreme omiljena u srpskoj istoriografiji, da je Rastkov odlazak u Svetu Goru i njegovo monašenje planirao sam Nemanja iz političkih razloga. Sava je primio rasu u Starom Rusiku, a zamonašen je u Vatopedu, gde je 1197. godine dočekao oca, tada već monaha i shimonaha Simeona. Sa očevim autoritetom i duhovnim ugledom što ga je sam za kratko vreme stekao na Atosu, Sava je u nameri da zasnuje srpsku obitelj u Svetoj Gori tražio i dobio od vizantijskog cara Aleksija III Anđela (1195—1203) u Carigradu 1198. godine zlatopečatni sigilij, a nešto kasnije i hrisovulju kojom se zapusteli manastirčić Hilandar stavlja pod upravu Simeona i Save kao potpuno samoupravni, nezavisni manastir. Osnivanje srpskog manastira u Svetoj Gori, središtu pravoslavne duhovnosti, i dobijanje akta o njegovoj nezavisnosti, otkrivali su težnje prvih Nemanjića i nagoveštavali razvoj srpskoga crkvenog pitanja i srpskog duhovnog života.
 
Posle smrti Simeonove 1199. godine Sava je neko vreme u obnovljenom, srpskom Hilandaru, okupljajući bratstvo. Posle pada Carigrada i uspostavljanja Latinskog carstva 1204, on se vratio u Srbiju sa očevim moštima, izmirio braću Stefana i Vukana i ostao u Studenici kao arhimandrit sve d o 1217. Tada ponovo odlazi u Svetu Goru, možda povodom Stefanovog krunisanja latinskom krunom. U Nikeji 1219. godine dobija čin arhiepiskopa i status autokefalnosti za srpsku crkvu. Organizaciju srpske crkve izveo je odmah po povratku iz Nikeje i Soluna, 1220, na saborima srpske zemlje i crkve, potiskujući grčke i latinske episkope i pomerajući granice istočne sfere na zapad; time je bio omogućen i viši stupanj integracije srpskog naroda na osnovama istočno-pravoslavne orijentacije. Sukob sa ohridskom arhiepiskopijom povodom dobijanja autokefalnosti u Nikeji, iste godine, nije dobio težinu raskola; prevaziđen je širokom diplomatskom akcijom Svetog Save na međunarodnom crkvenom planu — na putovanjima Savinim u Svetu zemlju i posetama istočnim patrijaršijama (1229—30, 1234—35).
 
Organizacija crkve u Srbiji sa pripojenim područjima postavljenaje na sasvim nove osnove. Razvijena je delatnost velikih manastira; staranje o misionarskom radu stavljeno je u dužnost protopopovima. Pravno uređenje srpske crkve je konstituisano zbornikom nove, samostalne Savine kompilacije, Nomokanonom ili Krmčijom; sa ovom kodifikacijom vizantijskog prava Srbija već na početku XIII veka dobija kodeks čvrstoga pravnog poretka i postaje pravna država, u koju je ugrađeno bogato nasleđe grčko-rimskog prava. Sveti Sava je na taj način više no bilo čim drugim učinio Srbiju zemljom evropske i mediteranske civilizacije.
 
Naročiti značaj imalo je Savino staranje o pravoslavnosti crkve i naroda u strogo vizantijskom, ortodoksnom duhu. Monaštvo je usmereno svetogorskim putem. Staranje o monaštvu pokazuje se kao jedna od glavnih Savinih preokupacija na putovanjima po Istoku 1229. i 1234. godine. Već za Nemanje, do 1196 (kao godine njegove abdikacije), podignuto je dosta manastira u dolini Lima, Ibra, Toplice i Morave: Sv. Petra i Pavla (Bijelo Polje), Bistrica, Končul, Đurđevi Stupovi, Studenica, Sveti Nikola kod Kuršumlije i Bogorodica Toplička. Među ovim manastirima bilo je i ženskih. Iz ranijeg perioda nasleđeni su takođe neki manastiri: Stara Pavlica na Ibru, Sveti Nikola u Dabru i Sveti Đorđe u Dabru, Arilje i Gradac Ibarski (Bogorodica Gradačka). To znači da je monaška tradicija u srpskim zemljama postojala još u XI i XII veku, pa i ranije, i da je u toj tradiciji ona baza na kojoj se posle razvija srpska autokefalija. Isto tako u ovoj značajnoj mreži manastira treba gledati prenosnike i rasadnike onih monaških i književnih tradicija koje iz ohridske oblasti dolaze u srpske zemlje preko zone transmisije severno od linije Tetovo — Skoplje — Kratovo, zone u etničkom pogledu već srpske, u sferi starijih monaških kultova pčinjsko-osogovskog kraja (Prohor Pčinjski, Gavrilo Lesnovski, Joakim Osogovski). Na drugoj strani, Hilandar, van srpskog političkog i etničkog područja, nosilac je i pokretač svetosavske reforme i organizacije monaštva u Srba. Nemanjini sinovi podižu do 1243. godine i nove manastire: Žiča, Hvosno, Peć; u ovaj poslednji manastir biće premešteno i sedište arhiepiskopije posle provale Mongola i prvog spaljivanja Žiče (1284). Osim toga, Budimlja odn. Đurđevi Stubovi u dolini Lima, Morača, a u Primorju Vranjina, Prevlaka (Arhanđel) i Bogorodica Stonska. Svaki je ovaj manastir u manjoj ili većoj meri preuzeo ulogu književnog, ne samo monaškog središta. U nekima od njih moralo je još od Savinih vremena biti organizovanih skriptorija.
 
Sveti Sava je umro 14. januara 1235. (ili 1236) godine u Trnovu (Bugarska), na povratku sa drugog hodočašća u Svetu zemlju. Uoči toga putovanja, 1234. povukao se sa arhiepiskopskog prestola u korist svogučenika Arsenija. Mošti Savine, sahranjene najpre u crkvi Četrdeset mučenika u Trnovu, prenete su oko 1237. godine u Mileševu, zadužbinu kralja Vladislava (oko 1234—1243); tu je odmah nastao onaj značajni kult Svetog Save koji će trajati kroz srednji vek u tursko doba, i koj i neće biti ometen ni spaljivanjem moštiju Savinih 1594.
 
U Svetu Goru je Sava otišao već pismen i formiran na delima ranohrišćanske, vizantijske i staroslovenske književnosti. Njegovi biografi ističu naročitu zaokupljenost Rastka Nemanjinog knjigom, i to svakako nije samo opšte mesto žitija. U njegovoj lektiri, kako se ona može prepoznati u delima što ih je za sobom ostavio, nalazila su se ne samo jevanđelja, apostoli i parimejnici, a pogotovu psaltir, nego i duhovno štivo prologa i paternika, Lestvica Jovana Sinajskog, besede ranovizantijskih crkvenih otaca (pre svih — Jovana Zlatoustog), kao i crkveno-pravna literatura bar u onoj verziji Zakona sudnog za koju se veli da ju je sa vizantijske Ekloge preveo još Metodije Solunski uoči moravske misije (863). Boravak u Svetoj Gori omogućio je Savi da proširi krug svoje lektire onim knjigama koje su, prirodno, morale imati naročitu ulogu u životu svetogorskih monaha. Smisao za organizovanje manastirskog i liturgijskog života govori bez dvoumljenja o Savinom širokom poznavanju liturgijske i monaške književnosti u grčkim tipicima i naročito velikim himnografskim zbornicima kakvi su oktoih, triod, minej, gde su već dokazani uzori i neposredni književni izvori onih tekstova koje je Sava napisao. Tu su i razni molitvenici sa akatistima i kanonima, čiji je uticaj na Savu očigledan. Odnos Svetog Save prema književnosti ogleda se i u njegovim manastirskim ustavima (tipicima), gde je čitanju knjiga i biblioteci dato važno mesto u duhovnom životu monaha, a možda još više — u sastavu prvih srpskih biblioteka, koje se bar donekle mogu rekonstruisati, kakva je biblioteka manastira Hilandara, osnovana kada i manastir, 1198. godine.2
 
Prva su Savina dela posvećena isposničkom i manastirskom životu: Karejski tipik i Hilandarski tipik. Po svojoj prirodi to su crkvenopravna, strogo uzevši neknjiževna dela, ali su u njima došli do izražaja neki momenti od posrednog značaja za stvaranje atmosfere u kojoj su nastajala Savina originalna i u užem smislu reči književna dela. Sem toga, i tu dolaze do svetla osobine Savinoga jezika i stila, pogotovu u onim paragrafima koji su njegova posebna interpretacija ili njegov samostalni dodatak.
 
Karejski tipik3 je u osnovi prevod sa nekoga standardnog grčkog pustinjačkog, skitskog tipika. "Skit" je naročiti vid monaške isposničke naseobine, poznate i razvijene naročito u hrišćanskom Egiptu tokom IV i V veka; sama ta reč je koptskog porekla (šiit=široka ravnica) i naziv je cele jedne pustinjske oblasti u Egiptu gde su se javile prve monaške isposnice i kolonije pustinjaka. Kako veli Lazar Mirković, "po skitskom ustavu podvizavaju se i Bogu mole monasi usamljenici, koji svoje molitve vrše u ćeliji, a ne u hramu, dok oni monasi koji žive zajednički u opštežiću, vrše svoje molitve, zajednička bogosluženja u crkvi po punom ustavu bogosluženja. Za vršenje skitske službe nije potreban sveštenik, i skitska služba je sastavljena iz psalama, molitava i metanija. Iz molitava, čitanja psaltira i poklona skićana razvio se od IV stoleća oblik posebnog, usamljeničkog, skitskog bogosluženja, skitskog ustava.

Za razvitak skitskih pravila mnogo je doprinela Sveta Gora, gde je cvetalo monaško usamljeništvo, a gde se javio i ovaj svetogorski skitski Karejski ustav sv. Save".4 Taj skitski ustav je postao obrazac srpskom pustinjačkom ili eremitskom monaštvu i van Svete Gore. Odlikuje se time što težnju za usamljenošću, za pravim pustinjaštvom, koriguje udruživanjem dvojice ili trojice monaha. Po tome ustavu, usamljenik se postaje ne samo po sopstvenoj želji, nego i odlukom čitavog manastirskog sabora, pošto se procene sposobnosti kandidata za tako strog monaški podvig. Ovaj se, pak, sastoji u skoro neprekidnom postu i molitvi, mada ne i u apsolutnoj izolaciji. Zanimljivo je i veoma karakteristično da srpske isposnice u srednjem veku nisu bile stroge velikoshimničke i zatvoreničke klauzure. Ovakve su se ćelije ili "posnice" pretvarale redovno i u žarišta književnog rada: Karejska i Studenička, kasnije u XIV veku Dečanska u Belajama, Pećka u Ždrelu i druge. Sava je Karejsku ćeliju podigao u središtu Svete Gore odmah posle podizanja Hilandara, upravo radi takvoga uslovnog i duhovnog plodnog osamljivanja. Crkvicu u njoj posvetio je svom monaškom patronu, prepodobnom Savi Jerusalimskom (Osvećenom). Povlačio se u tu ćeliju više puta, a u Srbiji je po obrascu te "isihastirije" podigao Studeničku isposnicu. Tipik ili ustav ("ustavac", kako ga još zove) Sava je napisao za Karejsku ćeliju 1199. godine. Bez obzira na to što je u pitanju liturgijsko-pravni tekst, on nije lišen izvorne topline i poetičnosti, bilo da je u pitanju prožimanje teksta psalamskim i apostolskim stihovima ili pogrebnim pesmama Jovana Damaskina, bilo da je reč o izrazima bratskoga obzira i ljubavi prema podvižniku koji će živeti u strogim uslovima ćelije.
 
Hilandarski tipik5, iz iste godine (1199), ali posle Karejskog, namenjen je Hilandaru, a sastavljen kao prevod i adaptacija uvodnog dela grčkog Evergetidskog tipika iz Carigrada. Carigradski manastir Svete Bogorodice "Evergetide" (Dobrotvorke) osnovao je još 1049. godine neki Pavle, Carigrađanin, na svojoj baštini, nasleđenom pustom imanju van zidova Carigrada. Manastir je unapredio tek Pavlov učenik Timotej, koji je podigao hram Bogorodici Dobrotvorki i druge crkve u kompleksu te obitelji, podigao i ćelije za stanovanje monaha, opremio i ukrasio manastir; u drugoj polovini XI veka napisao je i tipik za svoj manastir, kasnije dopunjen i prerađen (sredinom XII veka).
 
Tu verziju Evergetidskog tipika imao je pred sobom Sveti Sava kada je redigovao tipik za svoj manastir Hilandar. On je preveo samo neke delove; nije uzeo tzv. sinaksar, u kome je raspored i pravilo bogosluženja tokom godine, već samo uvodni deo ili "prolog", sa propisima za ustrojstvo i život manastira; pa i tu nije preveo sve glave, već samo neke (istina, veći deo), dodajući sa svoje strane nove i drukčije odredbe prilagođene potrebama Hilandara.
 
Lazar Mirković postavlja pitanje, zašto je Sveti Sava preveo baš prolog tipika Evergetidskog manastira za ustrojenje reda i života u Hilandaru, i objašnjava: "Nemanja je za svoga bavljenja u Carigradu na neki način došao u vezu sa ovim manastirom; Nemanja i Sava bili su dugi ktitori ovoga manastira, jer su mu davali mnoge priloge i činili dobročinstva; Sava je ovaj manastir nazivao svojim, na svojim putovanjima u Carigrad svraćao je u ovaj manastir, i svakako mu se svideo red i način života u ovom manastiru".6 U svakom slučaju, to je u ovoj Savinoj verziji prvi tipik jednoga velikog srpskog opštežića, po kome će se upravljati uglavnom i drugi srpski manastiri: sa manjim prilagođavanjem, Sava je isti tipik propisao i manastiru Studenici 1208. godine: to je Studenički tipik.7
 
Hilandarski tipik sadrži propise za duhovni život u manastiru i organizaciju raznovrsnih službi manastirske zajednice, opštežića. Kinovijski (opštežiteljni) manastiri organizovani su kao čvrsta zajednica duhovnog života i materijalnog privređivanja, bez lične svojine i na principu bezuslovne poslušnosti i stroge podele rada. Manastirom upravlja iguman sa širokim ovlašćenjima, ali u dogovoru sa saborom staraca. Svaka funkcija je u manastiru "služba" i svaki rad "poslušanje", pa ni vlast igumana nije mogla da bude neograničena. Pored dužnosti da se o svemu dogovara sa starcima, iguman se morao oslanjati i na druge manastirske funkcionere: ekonoma, eklisijarha, dohijara i dr. Igumane većih manastira biraće potom kralj i arhiepiskop zajedno, iz čega proističe ne samo visok društveni ugled ovog zvanja nego i status monaštva i manastira u srednjovekovnoj Srbiji, kakav je izgradio Sveti Sava i organizaciono postavio svojim tipikom. Svi su monasi morali strogo poštovati svoja tri zaveta — devičanstva, siromaštva i poslušnosti. Međusobni odnosi su bili pod duhovnim i discipliniranim nadzorom igumana odnosno duhovnika, pri čemu se naročito nastojalo da se odneguje duh ljubavi i pomoći. Staranje o bolesnima dovelo je i u srpskim manastirima do stvaranja prvih pravih, mada zatvorenih, bolnica.
 
Savina verzija tipika za manastir Hilandar govori dosta o njegovom razumevanju za posebne navike, običaje i mogućnosti Srba u sredini svetogorskoga monaštva; ima tu odstupanja od prestrogih pravila posta i bogosluženja, a upadljivo je isticanje načela bratske ljubavi u većoj meri nego što ga ima Savin evergetidski izvornik. Stil kojim je ovaj tipik pisan ni u grčkoj verziji nije suv i neknjiževan, ali u Savinoj interpretaciji i naročito u njegovim dodacima dobija svežinu darovite ekspresivnosti i obogaćenog jezika. Nema nikakve sumnje da je u njemu prepoznatljiv pisac Žitija svetog Simeona; više od toga, mora se pomišljati na izvestan uticaj ovoga teksta na hilandarske autore XIII i XIV veka (Domentijan, Teodosije, Danilo i dr.), ali taj odnos do sada nije bio predmet istraživanja.
 
__________

1. Bibliografija o Svetom Savi je ogromna. Pokušaj da se ona publikuje već je zastareo: S. Stanojević — R. Perović, Nacrt bibliografije o sv. Savi, Bratstvo 28 (1934) 164—192. Dobar uvid u pitanja, vezana za život i rad Svetog Save u jubilarnim publikacijama: Svetosavski zbornik 1 (1936) i 2 (1938); Sveti Sava — Spomenica (1977); Sava Nemanjić — Sveti Sava (1979). U ovom poslednjem zborniku instruktivan je članak S. Ćirkovića, Problemi biografije Svetoga Save, 7—13. Književna dela Svetog Save objavljena su u izdanju V. Ćorovića Spisi sv. Save, Beograd — S. Karlovci 1928. Iz mnoštva radova posvećenih Savi kao književniku može se izdvojiti opšti pogled P. Popovića, O književnom delu svetog Save, Bratstvo (1934) 36—44.
2. Istorijat hilaidarske biblioteke: D. Bogdanović, Katalog I 18—43. Hronologija osnivanja Hilandara: F. Barišić, Hronološki problemi oko godine Nemanjine smrti, Hilandarski zbornik 2 (1971) 31—58. Up. Hilandar, Beograd, 1978. (D. Bogdanović).
3. Izd. V. Ćorović, Spisi sv. Save 5—13.
4. L. Mirković, Spisi svetoga Save 16; upor. isti, Skitski ustavi Sv. Save, Bratstvo 28 (1934) 51—67.
5. Izd. V. Ćorović, Spisi sv. Save 14—150; videti i studije: F. Granić, Crkvenopravne odredbe Hilandarskog tipika sv. Save o nastojatelju i ostalim manastirskim funkcionerima, Bogoslovlje 10 (1935) 171—188; isti, Crkvenopravne odredbe Hilandarskog tipika sv. Save, Svetosavski zbornik 1, 65—128; isti, Crkvenopravne odredbe karejskog i hilandarskog tipika Svetoga Save, Prilozi KJIF 16 (1936) 189—198; L. Pavlović, Srpske manastirske bolnice u doba Nemanjića, Zbornik Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta 2 (Beograd 1951) 555—566.
6. L. Mirković, Spisi Svetoga Save.
7. Izd. V. Ćorović, Spisi sv. Save 14—150 samo u varijantama prema Hilandarskom tipiku. Posebno izdanje ovog tipika još K. Jireček, GSUD 40 (1874) 132—181. Studenički tipik nije posebno preveden: i Lazar Mirković je prevodio samo varijante, prema Ćorovićevom izdanju.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #7 poslato: Januar 23, 2013, 09:29:27 pm »

**
nastavak


Crkvenopravnim delima pripada u punom smislu reči Savina kodifikacija nomokanonskog prava, Krmčija.8 To je zbornik državnih ("građanskih") zakona i crkvenih pravila ili kanona, sa tumačenjima čuvenih vizantijskih kanonista, koja su i sama bila svojevrsni izvor prava. Kao i vizantijski nomokanoni, sa tumačenjima ili bez tumačenja, i srpska svetosavska Krmčija je predstavljala kapitalni izvor i spomenik prava; u srednjovekovnoj srpskoj državi, to je izvor prvog reda kao "božansko pravo"; tek posle toga dolazi, na primer, zakonodavstvo srpskih vladara uključujući i Zakonik cara Stefana Dušana. Pitanje autora srpske Krmčije sa tumačenjima, međutim, do sada nije definitivno rešeno, ali je dilemu: da li je sastavljač i prevodilac Nomokanona Sveti Sava ili je taj prevod delo drugih, starijih i ne srpskih slovenskih autora — Sergije Troicki rešavao veoma kategorično u prilog Savinog autorstva. Time, doduše, nije do kraja razjašnjena Savina uloga u sastavljanju ovog kodeksa ukoliko je reč o tome ko je neposredno preveo grčke tekstove koji su ušli u ovaj Nomokanon, ali nema razloga da se sumnja u tezu da je Krmčija u svojoj konačnoj formi nastala trudom Svetog Save u Solunu 1220. godine, na povratku iz Nikeje u Srbiju i radi organizovanja nove autokefalne srpske arhiepiskopije. Savina je inicijativa i staranje oko izrade ove kompilacije, a prevod je verovatno delo raznih autora, i starijih i Savi savremenih. Bitno je, međutim, da je izbor ove Krmčije jedinstven: nema ga u sačuvanoj grčkoj rukopisnoj tradiciji. Sa svoje strane, opet, izbor je u crkvenopolitičkom pogledu veoma karakterističan, jer se suprotstavlja u to vreme važećim pogledima na odnose crkve i države u Vizantiji i obnavlja neka starija shvatanja, kojima se insistira na suverenosti božanskog zakona.
 
Liturgičke propise sadrži Ustav za držanje psaltira, koji je Sava preveo sa grčkog, ili je i ovde, kao u slučaju nomokanonskog zbornika, bio samo pokretač i organizator, pa i nadzornik, prevođenja.9
 
Književnosti se potpuno približilo Savino Pismo igumanu Spiridonu, upućeno sa jednog od dva Savina putovanja u Svetu zemlju, verovatnije sa drugog. To je prvo delo epistolarnog žanra koje se sačuvalo u staroj srpskoj književnosti. "Sa puno osećaja i čežnje prema otadžbini u dalekom svetu i brige za stvari u otadžbini, piše sv. Sava ovo pismo Spiridonu, izveštava ga o sebi i svojoj pratnji, kako su se poboleli na putu, kako su se poklonili sv. mestima, kuda namerava još da putuje, i uz pismo šalje mu darove: krstić, pojasac, ubrusac i kamičak. Krstić i pojasac polagao je Sv. Sava na grob Hristov, i otuda ovi darovi dobijaju veću vrednost. Ubrusac je možda Sv. Sava našao u Jordanu".10
 
Prava se književna priroda Savina otkriva, međutim, tek u njegovim žitijnim i pesničkim sastavima. Svaki u svom žanru, oni stoje na počecima razvoja odgovarajućih književnih rodova u osamostaljenoj srpskoj literaturi.
 
U Hilandarskom tipiku je Kratko žitije svetog Simeona Nemanje,11 osnivača (ktitora) manastira Hilandara, koje se ograničilo samo na istorijat Simeonovog dolaska u Svetu Goru i sažeto kazivanje o njegovoj smrti. Tekst je sastavljen odmah posle smrti sv. Simeona, 1199. ili 1200. godine. Po svome žanru, ovo kratko žitijeje samo jedna žitijna beleška, kojom se fiksira dan "spomena svetog". Razvijeno žitije Sveti Sava piše tek u uvodu Studeničskog tipika, u Studenici 1208. godine.12 Žitije Svetog Simeona pisano je kao ktitorsko žitije osnivača Studenice, po svim pravilima ovoga žanra vizantijske književnosti. Žitije je jedan od osnovnih proznih žanrova u Vizantiji, naziva se još i "hagiografija", životopis svetoga.13 Razvoj ovoga žanra ima svoju zanimljivu i složenu istoriju i specifičnosti, ne samo prema kategoriji svetoga o čijem se životu i podvigu piše nego čak i prema nacionalnoj žitijnoj tradiciji, koja se tokom vremena stvarala u pojedinim pravoslavnim narodima. To se mora imati u vidu i prilikom razmatranja Savinog Žitija svetog Simeona. Čitava žitijna književnost je, bez obzira na svoje regionalne ili nacionalne posebnosti, u nečemu ipak jedinstvena. Jedinstvena je u ideološkom pogledu: svako žitije služi stvaranju ili širenju kulta određenog lica, a ovaj kult je živa uspomena na činjenicu jednoga moralnog preobražaja, jedne uspešne realizacije Hristovih zapovesti i jevanđelskih ideala. Žitije je stoga nužna dopuna i produženje Biblije. Svetac je dokaz da se može živeti i umreti hrišćanski, a ujedno ilustracija kakvim duhovnim snagama i dobrima raspolaže čovek koji je sebe potpuno podvrgao zakonu Hristove vere. Žitije saopštava odlike i vrline jedne ličnosti. Ukoliko je to sasvim određena istorijska ličnost, žitije svoj sadržaj gradi na podacima istorije ili legende o toj ličnosti i može da služi kao istorijski izvor prvog reda. Ukoliko nije u pitanju istorijska ličnost, žitije daje karakteristiku jednoga tipa svetosti. I u jednom i u drugom slučaju ono je hagiološki usmereno.
 
Ovaj ideološki momenat je od bitnog značaj a i za poetsku strukturu žitijnog žanra. Nju obeležava izvestan metafizički istorizam. Žitije prati tok svečevog života, posmatrajući ga u jednom metafizičkom aspektu, otkrivajući ono što je važno za ocrtavanje svečevog religioznog, "večnog" lika. Zato su biografski podaci sa stanovišta žanra sporedni, ponekad i nevažni. Kada se i daju, oni imaju karakter opšteg mesta, kao biografija tipa više negoli biografija ličnosti. O rođenju se govori samo ako je ono obeleženo kakvim znamenjem potonjeg svetaštva; o detinjstvu — samo u njegovim vrlinama; o poreklu — ako je "od dobra korena još bolji izdanak"; pohvala svečevog zavičaja ističe, obično, hagiološke tradicije jedne zemlje ili rodnoga mesta svečevog, opet sa ciljem da se ukaže na Božju blagodet i božansko proviđenje, i na to kako ništa u ovom životu, a pogotovu u nicanju jednoga svetog čoveka, nije slučajno. Taj momenat providencijalnosti, božanske brige i plana o svetom čoveku, bitan je i za priču o školovanju, braku, opredeljenju za podvig. Sam svetački život i smrt, kao i posmrtna čudesa, treba da navedu čitaoca na misao da je Bog "slavan u svetima svojim" (Ps. 67, 36). Međutim, u okviru ove osnovne ideološke strukture žitije može da bude prilagođeno konkretnim ličnostima i okolnostima, a može da ponese i pečat književnih sposobnosti i darovitosti svog pisca. Otuda velike razlike i pored tipoloških sličnosti u okviru ovog žanra.
 
Svako žitije ima svoju kultnu, obrednu funkcionalnost, bilo u okviru liturgij skog čina ili u sastavu monaške, manastirske obrednosti. Time se objašnjava i unutrašnja diferenciranost ovog žanra, gde se kao podžanrovi izdvajaju, pored opširnog ("prostranog") žitija i kratkog žitija, još i prološko žitije, sinaksar, stihovno žitije, mučenije ili stradanije i drugo. Stoga se i o žanru biografskih tekstova stare srpske književnosti ne može govoriti van autentičnog sistema srednjovekovnih žanrova. Bez obzira na sve osobenosti, koje, videli smo, mogu da formiraju i svojevrsni nacionalni lik jedne grupe žitija (to je upravo slučaj sa srpskim vladarskim žitijima, srpskom "dinastičkom istoriografijom", odn. "biografijom", svaka je srpska "biografija" čvrsto uklopljena u sistem vizantijsko-slovenskog žitija i mora se posmatrati u okviru tog sistema. Tipološka raznolikost žitija, poznata, uostalom, i u vizantijskoj književnosti, ne protivreči žanrovskoj suštini žitijnog dela. Štaviše, žitije kao žanr ima važnu osobinu, da nije uvek jednostavan, osnovni ili primaran žanr: često tekst žitija obuhvata i neke druge književne oblike i vrste. Kao prozni žanr, na primer, on može sadržavati i delove koji pripadaju kakvome pesničkom žanru (pohvalu, pesničko moljenje, plač) ili nekome drugom proznom žanru kao karakterističnom retorskom obliku (na primer, slovo ili besedu). Mogućnosti kombinovanja su u okviru opšteg žanra žitija veoma velike, tipologija žitija je veoma bogata.
 
Ovaj pogled na opšte odlike vizantijsko-slovenskog žanra hagiografije činio nam se neophodan kao pristup Žitiju Svetog Simeona od Svetog Save zbog izvesne težnje u srpskoj književnoj istoriografiji, da se sve srpske biografije u izvesnoj meri izdvoje iz žitijnog žanra, pa čak i suprotstave tom žanru kao nešto bitno drukčije, i uvek navodno svetovnije, laičkije. Ne ulazeći ovde u raspravu tog pitanja,14 mora se istaći da Savino Žitije svetog Simeona nije izuzetak iz žanra žitija ni po formi ni po idejama i poetici teksta. Usredsređen na monaški lik Simeonov, Sava je stvarne biografske podatke iz života Nemanjinog podredio ideji odricanja od prestola, moći i veličine u ovom svetu radi nebeskog carstva. Simeon je prikazan kao dramatičan primer odricanja, osnovne jevanđelske pouke i temelja svake, a pogotovu monaške duhovnosti. Stoga je i uobičajeni retorski uvod u Savinom žitijnom delu spojio elemente biografske predistorije (osvajanja, tekovine Nemanje vladara) sa elementima retorične pohvale svetome, čija se veličiia gradi na protivrečnosti samoodricanja. Tek za ovom pohvalom sledi kazivanje o monaškim podvizima Simeonovim i o njegovoj smrti. To je glavni biografski deo Žitija, koji se ne završava pohvalom već molitvom Savinom, obeleženom snažnim poučnim i propovedničkim tonom.
 
Vrlina je Savinog Žitija Svetog Simeona neposredno i jednostavno, odmereno pričanje bez razvijene retoričnosti, u kome se prepoznaje bliski svedok i pratilac, učesnik u životnim zbivanjima Simeona Nemanje, Nemanjin sin. Opis Simeonove smrti, sav u smenjivanju slike i dijaloga, uzdržan i uzbuđen u isti mah, spada u najlepše stranice stare srpske književnosti. "Biografiju Nemanjinu Sava je napisao za monahe, ne za svetovnjake", napominje s pravom Milan Kašanin. "Namenjena bratstvu manastira koji je Nemanja osnovao i u kome je i sam živeo u prvo vreme kada se zamonašio, Nemanjina biografija, ovakva kako ju je njegov sin Sava sastavio, neposredna je kao usmena priča i intimna kao dnevnik". Kašanin zaključuje da "nijedan naš stari životopis nije tako malo svečan i tako malo retoričan, nije tako srdačan i čovečan kao Nemanjin životopis koji je sastavio sv. Sava".15
 
Žitije svetog Simeona ima i svoje književne izvore. Verovatno je da je Sava pravi autor Nemanjine osnivačke Hilandarske povelje iz 1198. godine;16 "autobiografski" elementi povelje imali su svoje mesto i u genezi Savinog žitija. Još važniju i neposredniju ulogu odigrala je druga Hilandarska povelja, Stefana Nemanjića iz 1200—02. godine, čiju je kompoziciono-biografsku i retorsku shemu Sava iskoristio za konstrukciju svoga žitija.17 Stefan je u arengi i naraciji ove povelje, čiji je original i danas u Hilandaru, izložio život prvoga hilandarskog ktitora, sv. Simeona, u istorijskom i alegorijskom svetlu, na izuzetno pesnički način. U prvom planu su svetogorski dani sv. Simeona. Motiv raja, koji je razvijen u Stefanovoj povelji, nadahnuo je potom i mnoga dela stare srpske umetnosti,18 a otkriva duhovnu stvarnost Svete Gore ne samo u viziji svog autora i izdavača nego i Save. Stvaralačka uloga povelja, njihovih uvodnih delova (arenge) i naracije, u nastanku vladarskih žitija, specifičnost je srpske hagiografije.19 Povelja se, naime, kao dokument pravnog karaktera odlikovala nekim posebnim književnim elementima upravo u svom uvodnom delu. Tu se kriju, u stvari, dva žanra. Bliži je poslaniju, a sa vrlo mnogo ispovedništva i autobiografije onaj deo povelje koji se zove naracija (ekspozicija). Autobiografska kazivanja izdavača povelje, najčešće vladara, mogla su da budu saopštena u vidu izvanrednih poetskih slika, kao na primer u već pomenutoj Stefanovoj povelji Hilandaru ili znatno kasnije u povelji Stefana Lazarevića Hilandaru iz 1404—05. Međutim, za staru srpsku književnost važnije su arenge. Arenga je uvod povelje, nimalo pravnog sadržaja, već poseban književni žanr, u kome dolazi do izražaja duhovna, ideološka motivacija (i samo utoliko pravna zasnovanost) povelje, oblikovana u poetskom duhu. Ono po čemu se stara srpska arenga razlikuje od arenge u vizantijskim poveljama, veći je uticaj psaltira na stil arenge, zato i prisustvo mnogih pesničkih elemenata, tropa i simbola. Stvaralačka uloga povelja se da objasniti jedinstvom motivacije i ideja: srpske povelje i vladarska žitija objedinjeni su na jednom dubljem planu identičnošću vladarske ideologije: vladar je u svojoj providencijalnoj ulozi opravdan tek posvećenjem, tek potpunim podređivanjem božanskoj volji. Božansku harizmu na sebi vladar dokazuje odgovarajućim, "bogodoličnim" ponašanjem, bogougodnim delima i poslušnošću crkvi, a najviše sposobnošću da se odrekne svega i da se posveti duhovnim podvizima, u kojima se ispoljava njegova prava, "besmrtna" moć. Otuda prirodno mesto poveljau genezi žitijnog žanrau Srba kada je reč o vladarskoj biografiji, upoređenoj, ponekad, i sa starim ruskim "kneževskim žitijima", u kojima je takođe dosta posebnih odlika.
 
Smisao Savinog žitijnog stvaranja potvrđuje se i dopunjuje službom svetom Simeonu,20 izrazito kulturnim, liturgijskim sastavom, koji se sasvim podređuje poetskim zakonima složenog vizantijskog žanra akolutije, sastavljenog od stihira, tropara, kanona, kondaka, ikosa i drugih pesničkih oblika u utvrđenom liturgijskom poretku. Služba je glavni i po prirodi veoma složen žanr liturgijskog pesništva u Vizantiji i među pravoslavnim Slovenima. Tako se naziva jedna književno-liturgijska celina, koja predstavlja pesnički žanr složen iz većeg broja liturgijskih pesama, molitava i obrednih struktura u strogo utvrđenom poretku i ritmu. Osnova službe je kolektivni ritual; ona je liturgički fenomen, a u isto vreme književna celina. Njom vlada tzv. "latreutički" momenat, momenat "služenja" Bogu ili svetome, a služenje je odavanje dostojne pošte i proslavljanje onoga koji je predmet kulta. To, dakle, nije prosta "glorifikacija", kako se ponekad kaže, već višeslojan i višeznačan vid ispoljavanja religioznog osećanja. U religioznom smislu govori se posle ovoga o jednom još suptilnijem momentu, harizmatičkom ili blagodatnom momentu, koj i prema teološkom tumačenju predstavlja ostvarivanje odnosa između božanskog i ljudskog u aktu služenja, i to dejstvom samog Boga, izlivanjem njegove milosti na ljude. Objektivno, i jedno i drugo, zajedno sa trećim, didaktičkim ili poučnim momentom, čini kompleksan religiozni izraz kojim se potvrđuje pripadnost jednoj zajednici ideje i života, njeno vidljivo obeležje.21
 
Savino himnografsko delo, stoga, ne može se razumeti kako treba bez uvažavanja ovih okolnosti ne samo formalnog nego još više od toga semiotičkog karaktera. Njegova značenja i čitava književna struktura leže u modelu vizantijske službe. A tu je zastupljen bezmalo sav repertoar žanrova liturgijskog pesništva. Služba se stvarala tokom dugog vremena od više stoleća, a nastavlja se na tradiciju stare hrišćanske liturgije, odnosno organizovanog molitvenog okupljanja sa čitanjem iz Svetog pisma, molitvama i pevanjem. Ona se razvija postupno, akumulacijom i odbirom tekstova, mnogo više nego prostom zamenom jedne strukture drugom. Prvobitnu jevrejsko-hrišćansku i monašku strukturu bogosluženja, koja se izgradila uglavnom oko klasične jevrejske psalmodije, ugrađivale su se nove tvorevine, nove molitve i pesme, tako da je građevina rasla i čitavo bogosluženje dobijalo u svojoj složenosti i obimu. Prvobitno jezgro, tekst psalama i biblijskih oda, sa čitanjima iz Svetog pisma i obaveznim molitvama i besedom, ostali su i dalje okosnica bogosluženja, ali popunjena i ponekad upravo pretrpana novim tekstovima, pesmama i molitvama novih crkvenih pesnika. Prema svojoj obrednoj funkciji, služba može da pripada određenim ciklusima ili krugovima crkvenog rituala, po kalendarskom redu za pokretne i nepokretne praznike. Ona može da bude i prigodna. U svakom slučaju, najčešće je vezana za kult svetoga ili praznika, i tada se komponuje od tekstova iz raznih liturgijskih knjiga po strogo utvrđenom pravilu, izloženom opet u knjizi koja se zove tipik.
 
Među primarnim pesničkim žanrovima iz kojih se sastoji složeni žanr službe, pa i sastav Službe svetom Simeonu, izdvajaju se tri osnovna: tropar, stihira i kondak. Tropar je kraća crkvena pesma, od nekoliko stihova ili kolona, čiji naziv upućuje na pevanje (modus pevanja). Crkveno pesništvo je namenjeno pevanju, ono se poje, pa su i oblici crkvenih pesama, njihova poetska struktura, podređeni toj svojoj funkciji. U načelu, pesma je i melodijski organizovana tako da se njeni stihovi ili koloni (ritamski nizovi) javljaju u isto vreme i kao melodijski odseci.22 Tada se pisana pesma peva po utvrđenoj melodiji, čija je simbolična oznaka data uz svaku pesmu ("glas"). Tropar je žanr koji se odlikuje pohvalnim, proslavnim karakterom: u njemu se proslavlja praznik ili spomen svetoga. Razlikuje se, prema temi i liturgijskom mestu ili funkcij i, čitav niz podžanrova tropara (vaskrsni, otpusni, bogorodični itd). Stihira je strogo vezana za druge tekstove, u načelu za stihove iz psalama; ne razlikuje se od tropara, osim po tome svom kontekstu, po nešto većem obimu (mada ne uvek) i po drugoj melodijskoj formuli. Ni stihira nije jednostavan žanr; podžanrovi stihire su podobni, samopodobni, samoglasni i dr. Kondak je prvobitno velika i složena pesma, sirijskog prekla, a sada po jedna manja strofa, povezana sa drugim žanrom — ikosom, koji je pesničko-retorska varijacija na temu kondaka, a ovaj himnično proslavlja sveca ili događaj. Kondak sa ikosom gradi složenu pesničku strukturu akatista, dok se tropari sa irmosom na teme iz devet ili osam biblijskih pesama (oda) slažu u kompleks kanona (počev od VIII veka). U osnovi biblijskih oda leži providencijalna i mesijanska ideja. Otuda je osnovna tema svakog kanona spasenje, ostvareno u svetosti onoga koji se proslavlja službom ili u događaju samoga iskupljenja Hristom.
 
Savina Služba svetom Simeonu pripada po svim svojim osobinama tome vizantijskom pesničkom žanru i ima sve glavne elemente te razvijene strukture. U celini služi liturgijskom kultu (ne prostoj "glorifikaciji") sv. Simeona. Karakterističan je i jedan posebni književni izvor i uzor Savine službe: to je minejska Služba svetom Simeonu Stupniku (1. septembra). Neke večernje stihire su preuzete i prilagođene za službu Simeonu Srpskom, verovatno zbog hagiološkog tipa kome pripadaju obojica Simeona, prepodobnih podvižnika na višem stupnju odricanja i "velikog anđelskog lika". Ali su to ipak i dva diferencirana tipa, pa nije slučajno što je podudarnost samo u malom, najmanjem delu službi. Sve ostalo je u Savinoj službi originalno, razume se u onom smislu u kome se uopšte može govoriti o originalnosti u srednjevekovnom vizantijsko-slovenskom pesništvu: kao izvorno nadahnuće i osećanje, i otuda proširivanje i obogaćivanje već utvrđenog, standardnog repertoara stilskih izraza i oblika na srpskoslovenskom jeziku.
 
Ne zna se tačno kada je Služba sastavljena. Ako je tačno kazivanje Domentijana, Sava je ovu službu sastavio delimično još u Hilandaru 1200. godine, o prvom godišnjem pomenu svetoga. To bi bili "kanoni i stihire"; verovatno samo neki elementi za kanon i večernju službu. S obzirom na "studeničke" motive, mora se ipak pomišljati na to da je ona konačno sastavljena tek po povratku Savinomu Studenicu oko 1207. godine. U svakom slučaju, Služba svetom Simeonu je prvo srpsko književno delo ovog žanra. Njome započinje niz liturgijskih celina u kojima je motivisan i formiran kult svetih vladara dinastije Nemanjića i svetitelja srpske autokefalne crkve. Ta služba, po svima svojim poetskim obeležjima u vizantijskoj tradiciji, pravi je početak srpskog pesništva, u kome će se bogatom topikom i stilom vizantijske himnografije odnegovati sopstveni pesnički jezik srpske literature srednjeg veka.

 
Dimitrije Bogdanović

________________
 
08. Krmčija nije izdata, osim nekih delova po jednom rukopisu: N. Dučić, Krmčija Moračka, GSUD P/8 (1877) 34—134. Obimnu bibliografiju daje I. Žužek, Kormčaja kniga, Roma 1964, a kapitalnu studiju objavljuje S. Troicki, Kako treba izdati Svetosavsku krmčiju (Nomokanon sa tumačenjima), Spomenik 102 (1952). Pregled i rasprava problema, sa novijom literaturom: D. Bogdanović, Krmčija Svetoga Save, Sava Nemanjić - Sveti Sava 91—99.
09. Glavno izd. V. Ćorović, Spisi sv. Save 199—202. Novije izdanje sa raspravom, u kojoj se podržava teza o Savinom autorstvu ovoga starosrpskog prevoda Ustava, sa pretpostavkom da je Sava preveo i čitav psaltir: B. St. Angelov, Iz starata bulgraska, ruska i srbska literatura III, Sofija 1978, 38—60.
10. Izd. V. Ćorović, Spisi sv. Save 187—189. Navod je iz uvodne beleške L. Mirkovića, Spisi svetoga Save 20.
11. Izd. V. Ćorović, Spisi sv. Save 26—29.
12. Izd. V. Ćorović, Spisi sv. Save 51—175.
13. Đ. Trifuiović Azbučnik 46—78, Biografskim odnosno žitijnim žanrom bavi se R. Marinković, O srpskoj srednjovekovnoj biografskoj književnosti i o mestu Grigorija Camblaka u njoj. Književnosti jezik 18 (1971) br. 3—4, str. 1—17; ista, Počeci formiranja srpske biografske književnosti. Povelje o osnivanju manastira Hilandara, Prilozi KLIF 39 (1973) 3—19; ista, Istorija nastanka Života gospodina Simeona od svetoga Save, Sava Nemanjić - Sveti Sava 201—213.
14. Osim navedeiih radova R. Marinković, može se navesti, kao na svoj način "primenjeno" ovakvo shvatanje žitija kao biografije sa elementima laičkog ili profanog, upravo pisanje M. Kašanina, Srpska književnost u srednjem veku, Beograd, 1975, 124—131, o žanru Savinog "Života gospodina Simeona".
15. M. Kašanin, Srp. knjiž. u srednjem veku 128.
16. Izd. V. Ćorović, Spisi sv. Save 1—4.
17. Izdanje teksta sa raspravom A. Solovjev, Hilandarska povelja velikog župana Stefana (Prvovenčanog) iz godine 1200—1202, Prilozi KJIF 5 (1925) 62—89. Up. F. Barišić, Hronološki problemi 31—58. Ulogu ove povelje, kao i prethodne, u nastanku Savinog žitija razmatra R. Marinkoviću navedenim radovima (vid. nap. 13).
18. S. Radojčić, Hilandarska povelja Stefana Prvovenčanog i motiv raja u srpskom minijaturnom slikarstvu, Hilandarski zbornik 1 (1966) 41—50.
19. S. Hafner, Studien zur altserbischen dynastischen Histo-riographie, Mьnchen 1964. O arengama vid. S. Stanojević, Studije V 192—229..
20. Izd. V. Ćorović, Spisi sv. Save 176-186; prev. u celosti J1. Mirković, Spisi Svetoga Save 137—147, a delimično D. Bogdanović, Srbljak I 7—31. O izvorima Službe vid. Đ. Radojičić, Književna zbivanja 53—60; Đ. Trifunović, O Srbljaku 271—21.
21. L. Mirković, Pravoslavia liturgika ili nauka o bogosluženju pravoslavne istočne crkve I, Beograd 1965, 8—12.
22. D. Stefanović, Pojanje stare srpske duhovne poezije, O Srbljaku 129—140.


Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 33
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #8 poslato: Novembar 22, 2013, 05:14:54 am »

**

SVETI SAVA — PRVI U ČETVOROLISTU SRPSKE KNJIŽEVNOSTI


U novijoj srpskoj istoriografiji, u poslednjih desetak godina, poklonjena je vidna pažnja naučnom osvjetljavanju pojedinih znamenitih ličnosti i događaja prvih decenija XX veka. Dobili smo značajne studije o prvom i drugom balkanskom ratu, prvom svetskom ratu, o razdoblju između dva svetska rata, o vojskovođama kralju Petru I Karađorđeviću, kralju Aleksandru Karađorđeviću, Živojinu Mišiću, Radomiru Putniku, Stepi Stepanoviću, Janku Vukotiću, Petru Bojoviću i drugim ličnostima i događajima kao što su srpsko-albanski odnosi u drugoj polovini XIX i XX veka (konzulska pisma Jastrebova, Todora Stankovića, Branislava Nušića, Milana Rakića). Mnoge tabu-teme, o kojima se nije pisalo posle drugog svetskog rata, u poslednje vreme dobijaju s pravom posebno zapaženi publicitet. Tako široki slojevi čitalaca saznaju mnogo više na osnovu arhivskih istraživanja i dokumenata srpskih istoričara o izgonu i genocidu nad srpskim narodom. Čitajući romanesknu trilogiju Dobrice Ćosića "Vreme zla" posle epohalne teatralogije "Vreme smrti" zapisao sam: "Na osnovu arhivskih dokumenata, pisac istinoljubivo i nepogrešivo u romanesknom obliku razobličava kominternovski totalitarizam sa izuzetnom snagom prikazivanja obmana i deformacija, tobožnje "opasnosti od velikosrpskog hegemonizma i nacionalizma". Na osnovu istorijskih činjenica upućuje na izvorište iskonskog ljudskog poštenja i podsticajno buđenje nacionalne svesti i samosvesti koje su pola veka i više bili potiskivani u ime "viših ciljeva" opšte solidarnosti prema naprednim i ne samo naprednim tokovima, već i rušilačkim. Na određenim, pa i nekim ključnim momentima gubila se i (ne) svesno kržljala je egzistencijalna nacionalna komponenta brižljivog popularisanja i izučavanja srpske istorije i kulture, a istorijska predviđanja tobožnjih sumnjalica, a ustvari obdarenih videlaca istorijski predstojećeg, u krajnjoj liniji se poklapalo sa našim istorijskim previđanjima koja istorija ne uvek darežljiva — ne prašta.
 
Pre osamsto godina da su Savu Nemanjića imali drugi narodi, da li bi se smelo umanjivati i umanjivati njegovo više nego epohalno delo?
 
Drugi veliki pisac srpski u četvorolistu Sveti Sava, Dositej, Vuk, Njegoš, godine 1789, kada su Turci primorani da Beograd predaju Austrijancima — Dositej objavljuje "Pesmu o izbavljenju Serbije" veličajući francusku revoluciju u pseudoklasičnom duhu.

Poput drugih pseudoklasičara, piše toržestvenu odu Francuskoj revoluciji, nadajući se da će posle Beograda čitava Srbija biti oslobođena od Turaka, ali planovi carice Katarine i cara Josifa nisu se ostvarili. Posle smrti cara Josifa, Leopold II zaključuje pre 200 godina sa Turcima mir u Svištovu (1791) na osnovu koga je Srbija ponovo pod turskom vlašću. Pre 200 godina ponovo se stvarala država Srbija. U bici za zauzimanje i oslobođenje Beograda od Turaka 1789. godine učestvovali su Austrijanci i frajkorski kapetan Radič Petrović sa mladim Karađorđem i knez Aleksa Nenadović, koji će 1804. godine stradati u svirepoj turskoj seči knezova. Austrijska vladavina u Beogradu trajala je dve godine, posle su Turci (1791) ponovo zauzeli Beograd.
 
Godine 1804. Dositej je napisao himničnu "Pesnu na insurekciju Serbijanov", posvećenu Karađorđu. Puškin u pesmi opeva vođu prvog srpskog ustanka i njegovu ćerku. Johan Volfgang Gete u "Faustu" (1806) piše da se srpski ustanici na Dunavu biju protiv Turaka. Lamartin u lirskom putopisnom tekstu o Srbiji i Ćele-kuli piše uznesenu heroiku srpskom narodu, njegovom slobodarskom duhu i budućnosti. Dositejev rodoljubivi polet i zanos u ovoj budnici, koji sublimiše više semantičnih pojmova, nisu van sfere njegovih zdravorazumskih racionalističkih pogleda na svet. Treća velika kulturna ličnost u pomenutom književnom četvorolistu je Vuk Karadžić. Četvrta ličnost u četvorolistu srpske književnosti je Njegoš. U misaono bogatom književnom delu Njegoš se naslanjao na drevne spise iz srednjovekovne naše književnosti. Ima direktne veze naše stare retoričke i religiozne poetske misli i Njegoševih pesama u kojima se pesnikov duh uznosi nad efemernošću svakodnevnice. Postoje vidni afiniteti u lirskoj ekspresiji, u sadržaju i obliku. U starim srednjovekovnim spisima nalazimo viziju svemira i uspinjanja u nebo, pa i gotovo čitavu simboliku srednjovekovne naše literature nalazimo u esencijalnom smislu u "Luči mikrokozmi". I dela Njegoševih prethodnika vladike Danila, Vasilija Petrovića i Petra I Petrovića bila su važna jezičko stilska karika od stare srpske književnosti Svetog Save do monologa igumana Stefana i vladike Danila. Obraćanje Bogu je forma koja podseća na pojedina mesta starozavetna, kao i na našu staru retoričku liriku i simbolične elemente hebrejske književnosti (apokaliptična vizija aždaje i vraga u posveti "Gorskog vijenca", na primer). Narodno kolo o nacionalnoj propasti podseća na Davidov psalm. Na Njegoša su više od Miltona i Dantea uticale religiozne stare knjige, Stari zavet, naročito naša narodna poezija. Glavno nebo naše epske povesnice pesnički će intenzivirati i moralno izoštriti Petar Petrović Njegoš, taj tragični junak kosovske misli i Jeremija Kosova, kako ga u svom čuvenom eseju naziva Ivo Andrić. Kosovsku paradigmu Njegoš će zauvek obeležiti Milošem koji nad sjenima vlada, načinivši od njega ono visoko moralno načelo, zavet koji će u istoriji svaka generacija iznova pred njim polagati. Velike i česte seobe bacale su naš svet u mnoga rasejanja, a i tamo su oni nosili moralni zavet narodnog predanja o Savi i Milošu, refleks kosovske drame. Najčešće kao plač, nekada kao iz tmine pojanje, iz raznih krajeva i vremena dopiru do nas, prigušeni ili drhtavi, glasovi srpskih pesnika u kojima se Kosovo razaznaje kao centralni hronotop. Iako ni iz daleka nema ni jezičku ni imaginativnu snagu naše epske poezije, a još manje Njegoševih stihova, i ovo, da ga uslovno nazovemo, sporedno nebo naše književnosti, dragoceno je kao pesničko mnogoglasje koje se sliva u onu opštu duhovnu maticu iz koje će iznići naša savremena, moderna poezija. Vodeći pesnik šezdesetih i sedamdesetih godina, a možda i naš najpopularniji pesnik, uopšte, Jovan Jovanović Zmaj, u svom osnovnom shvatanju poezije kao pamćenja — pesma nas je održala — poezije kao uspomene na svetle grobove čija luča obasjava vekove, zavet bratimljenja i mirenja.
 
Dajući kosovskom polomu 1389. godine razmere biblijskog potopa i sveopšte kataklizme narodni pevač će tu prekretnicu imenovati onom apokaliptičkom sintagmom — pošljednje vrijeme. Iz ustaničkog horizonta veliki Vukovi pevači će, gledajući u protekle događaje dati smisao celokupnoj našoj prošlosti, a kosovski poraz videti i kao kaznu za svakojaka nepočinstva i bezakonja velikaša, za gašenje visokih patrijarhalnih ideala. Kosovski vitezovi će izabrat smrt kao iskupljenje, a tragiku onih koji ostaju u životu, tj. ropstvu, najdublje će izreći dve žene — Kosovka devojka i majka Jugovića. Ako je podvig Miloša Obilića obrazac herojske smrti, Marko Kraljević je, možda, jedini oblik opstanka slabijeg u životu, način epskog dovijanja da se u ropstvu preživi sa zavetom i moralnom istrajnošću. U Karađorđevo i Višnjićevo ustaničko vreme rasplamsaće se u kolektivni podvig — ustanuće kuka i motika. I tu se jedan krug pošljednjeg vremena zatvara, ali se otvara novi. Kao tumač Muratovog kosovskog zaveštanja starac Fočo će u pesmi "Početak bune na dahije", ("Grom zagrme na Svetog Savu/ usred zime kad mu vreme nije"), taj novi krug pošljednjeg vremena otvoriti, ali sada kao kaznu za dahijske zulume. Čežnja za nekom višom pravdom i zavetom tako se smešta u mitove, ali i istorijske okvire, a naš junački ep se definitivno uspostavlja kao vekovna usmena biblija.
 
Obeležje srpske srednjovekovne poezije je svečani ton primljen iz obrednih knjiga i religiozne mistike. Sa uobičajenim motivima (ništavilo sveta, oslobođenje čoveka od trošnih zemaljskih želja i nasuprot ovome — lepote večnog života), razvijala se pod jakim uticajem vizantijske crkvene poezije: što je određeno za pevanje (psalm, pohvale i dr), smatralo se za stihovani slog, koji je uplitan u prozno kazivanje. U srpskim starim biografijama, koje su proizašle iz hagiografije i bile neka vrsta dvorske književnosti, kao da se na pojedinim mestima naziru tragovi deseteračke versifikacije. Tako Sava Nemanjić "Službu sv. Simeonu" piše po uzoru na vizantijske službe, a Domentijan u biografiji Stevana Nemanje priča o bekstvu Save u Svetu Goru da ljudi napojeni svetim duhom smisliše pesme, pa ih tugujući pevahu o odlasku bogomudroga mladića". Iako pominje veliki broj pevača, nigde ne kaže da su te pesme bile i napisane. Ustihovao je tekst o jadikovanju roditelja kada im je javljeno da je Rastka nestalo. Teodosije u delu "Život sv. Save" kaže da je Sveti Sava mrzeo "nepristojne i štetne pesme mladićkih želja koje oslabljuju dušu do kraja". To su bile epske pesme, jer (po kazivanju Teodosijevom) Nemanjin sin Stevan uveseljavao je vlastelu guslama. U Teodosijevom kazivanju oseća se narodno stihovano pričanje, te Sava u Teodosijevom delu ovako osuđuje svoje gonioce:
 
"Obraza li ne ustideste se,
Boga kako ne ubojaste se".
 
Epski desetarac je neograničen ne samo terenski, već i vremenski: ritmom najbliži je opštem ritmu našega jezika. Neki naši naučnici tvrde da su prvi tvorci istorijskih narodnih pesama obično učesnici u borbama o kojima se peva, očevici ili savremenici opevanih događaja (Svetislav Vulović). Čak i u proznom pričanju narodnih pripovedaka upliću se ponegde deseterački stihovi, naročito toga ima u legendama i poslovicama.
 
U doba jačanja feudalnog društva u Srbiji osetila se potreba za stvaranjem originalne književnosti. Od svih dela srpske srednjovekovne literature posebno mesto imaju biografije i po originalnom literarnom postupku, stilu i emocionalnosti. Pune legendarnih i hagiografskih elemenata, imale su za predmet obrade da likove Nemanje i Save prikažu sa svetskim oreolom, po uzoru na hagiografske spise u kojima su opisivani isposnici odani hrišćanstvu, a namenjene su uskom krugu čitalaca kao dvorska literatura. Kasnije će se biografije istrgnuti iz rukavca hagiografske literature, više će se obojiti svetovnim elementima, unosiće se više istorijskih podataka.
 
Stari srpski biografi hteli su da se oduže vladarima za podizanje manastira i crkava proglašavajući ih za svece. I pored mana koje se prvenstveno ogledaju u šabloniziranju osnovnih zamisli u opterećenosti teksta, zaiskri iskreni dinamični lirizam, prisnost i širokogrudost, neki su događaji od istorijske važnosti, ispričani toplo i ubedljivo kao i drame savesti i sukoba reflektovane u ličnostima pojedinih vladara. U biografijama su uobičajeni: teološki uvod, opis života vladara protkan bogoslovskim citatima i pojedinostima crkvenog obeležja i završetak biografije koji je obično neka vrsta retorske pohvale u kojima se sintetično iznose vrline vladara.
 
Sava i Teodosije pišu lakim, jednostavnim stilom, a Stevan, Domentijan i Danilo retoričkim stilom pričaju, Camblak i Konstantin, znatno odstupaju od tog vizantijskog stila, dok se u Pajsijevom delu oseća narodno kazivanje. U delima arhiepiskopa Danila i Konstantina Filozofa (koji pripadaju vremenu najrazvijenijeg srpskog feudalizma), pričanje dobija življu liniju i utančanije stilske modulacije. U XVI veku nema prave biografije, što se objašnjava propašću srpske države, a u XVII veku, po obnovi Pećke patrijaršije, poslednji srpski biograf patrijarh Pajsije opisuje život cara Uroša čije je telo tada pronađeno.
 
Pod uticajem hagiografske literature i vaspitanja, Rastko Ne-manjić u sedamnaestoj godini pobegne u svetogorski manastir Vatoped gde se zakaluđeri nemajući namere da postane asket i svetac (u to vreme mnogi su odlazili u divlje gudure da bi se "posvetili"). Neki smatraju da je to Rastko učinio po želji svog oca da bi ideju osamostaljenja srpske crkve i države sproveo u delo, a zajednički rad Nemanje i Save je doprineo da srpski narod, tek oformljen od plemena prevaziđe rodovsko i uđe u feudalno uređenje.
 
Sveti Sava u Carigradu dobija odobrenje da se gradi manastir Hilendar koji će uskoro postati visoka škola za naše sveštenstvo. U Kareji je osnovao ćeliju za usamljenički život dva-tri kaluđera (uz nju je podigao crkvicu posvećenu Savi Osvećenom). Za svoju isposničku ćeliju Sava sastavlja mali Karejski tipik, koji sadrži kratka pravila o životu u njoj, u stvari skitski ustav po kome se monasi, bez sveštenika, mole bogu. Tekst urezan u kamen u crkvici, ima mali bogoslovski uvod i pomen zbog čega je crkva sazidana. Kasnije će ga Sv. Sava dopuniti 12-om glavom Hilendarskog tipika.
 
Odmah posle Karejskog tipika Sveti Sava je sastavio Hilendarski tipik koji nije mnogo originalan, jer je prevod prologa Evergetidskog tipika, ali je značajan: posvetio je ocu dve glave u kojima je izneo projekat glavnog dela "Žitija sv. Simeona". Potreba za uzdizanjem autoriteta njegovog oca naročito se osetila posle osnivanja Latinskog carstva (1204) i trzavica i borbi oko nasleđa, te je zato izostavio iz originala izvesne pojedinosti, a dodao nove koje su odgovarale potrebama Hilendarskog manastira. Jagić misli da su najmanje dva lica sastavljala "Hilendarski tipik" (jedan je preveo prolog Evergetidskog tipika sa grčkog, a drugi (Sava Nemanjić) je dopunio prevedeni tipik prilagodivši ga manastiru).
 
Pošto su u Srbiji velike borbe oko prestola, Sveti Sava uzima očeve mošti i odlazi u Srbiju da izmiri braću. Postaje iguman manastira Studenice gde živi punih osam godina. U to vreme je izgrađen i manastir Žiča. Za potrebe manastira Studenice napisao je "Studenički tipik" koji je nešto izmenjen "Hilendarski tipik".
 
U "Žitiju sv. Simeona" koje ima dvanaest glava, Sv. Sava opisuje život Nemanjin, njega kao vladara u prvim dvema glavama, a zatim opširno govori o njegovom radu na veri i asketizmu, kako ženi sina Stevana ćerkom grčkog cara Aleksija, na saboru se odriče prestola, odlazeći u manastir, pokaluđeri se, živi u Studenici, podiže Hilendar i na kraju — bolest i smrt, obraćanje bratstvu manastira Studenice.
 
Sveti Sava je lirski osećajno napisao "Žitije sv. Simeona" sa puno neizmerne ljubavi prema ocu. I pored retorike i mestimične visokoparnosti u stilu i citata biblijskih i fragmenata hrišćanske filozofije, "Žitije sv. Simeona" beleži važne istorijske činjenice pouzdano, sa dosta živopisnosti i emocionalnosti. Tim delom je dao literarne osnove srpskoj biografskoj literaturi koja će biti u srednjem veku zanimljiv književni rod.
 
Pored "Žitija sv. Simeona" Sveti Sava je sastavio "Službu sv. Simeonu" namenjenu liturgiji, napisanu na intervenciju Svetogoraca, po uzoru vizantijskih službi. Uskoro posle Stevanovog krunisanja rešena je nezavisnost srpske crkve.

Sava postaje prvi srpski arhiepiskop (1212) u Srbiji, metrnaest godina radi kao vrhovni starešina srpske crkve. Za to vreme napisao je samo jedno delo "Nomokanon", u stvari crkveni zakon prerađen prema grčkom uzoru. Posle Stevanove smrti (1228) odlazi na haciluk (1229) i drugi put (1234) kada postavlja za svog naslednika arhiepiskopa Arsenija. Sa tih putovanja ostalo je jedino Savino privatno pismo — "Poslanica Spiridonu" kojom se javlja igumanu manastira Studenice izveveštavajući ga o sebi, svojoj pratnji, hodočašću i bolesti. Uz pismo mu šalje darove: krstić, pojasac, ubrusac i kamičak s Hristova groba.
 
Sredinom XIII veka osetila se potreba uzdizanja Savinog kulta kao sveca i prvog arhiepiskopa srpske crkve. Za vreme vlade Stevana Prvovenčanog Uroša I, Domentijan će opisati Savin život. "Žitija sv. Save" najobimniji životopis naše srednjovekovne književnosti, obuhvata Savin život od rođenja do smrti, premda o Savinom detinjstvu i vaspitanju ne kaže mnogo. Zna i ime igumana koji je postrigao Savu, ime njegovog prvog učitelja i episkopa koji su proizveli Savu za arhiepiskopa. Domentijan priča da je papa ispunio Savinu želju da kruniše Stevana u Žiči, da se Sveti Sava pri povratku sa istoka sastao sa dva cara, o promeni prestola u Srbiji, Savinom boravku u Trnovu i o njegovoj smrti. Kao pravi Svetogorac posebnu pažnju obraća na Savina religiozna razmišljanja i podvige, a o ostalom njegovom radu govori samo uzgredno.
 
Teodosije, monah u manastiru Hilendaru, štićenik Domentijanov, u drugoj polovini 13. veka piše delo "Život oca našega Save, arhiepiskopa i učitelja srpskog", naznačujući da je delo "skazano Domentijanom". Dugo se zbog toga mislilo da je to samo prepis Domentijanovog dela, a kasnije se utvrdilo da je originalno delo, prerada takva "da ni kamen na kamenu nije ostao". Postavlja se pitanje: zašto je ponovo prerađena Savina biografija? Glavni razlog je bio taj što crkva, hoteći da stvori kult Savin, nije se zadovoljila Domentijanovom stilski prilično nepristupačnom biografijom. Domentijan je opisujući Stevana Prvovenčanog prilikom dobijanja kraljevske titule pomenuo i papinog legata koji mu je predao kraljevsku krunu. Međutim, Teodosije ne pominje papinog legata iz političkih razloga. Srpski pisci krajem XIII veka i početkom XIV smatraju katoličku crkvu za "jeres", te se tako može objasniti i ovo Teodosijevo prećutkivanje istorijske činjenice. Stevanovo krunisanje on pripisuje samo Savi. Iako ne poseduje Domentijanovu učenost Teodosije je sa više literarnog smisla obradio Savin lik i približio ga širokim slojevima naroda. I pored istaknute legendarnosti, kaže se da je Teodosije stvorio zanimljiv srednjovekovni roman o Svetom Savi i zato je najčitaniji pisac naše srednjovekovne književnosti.
 
U ovom delu je Teodosije zadirao u psihološke i sociološke probleme zanimljivo opisujući život na dvoru, prilike i neprilike. Zbog lepih psiholoških analiza i živopisnosti u stilu njemu se pripisuje i hagiografija "Žitije sv. Petra Koriškog". Iako su pisane iz političko-verskih razloga, stare srpske biografije su značajne što kao prva originalna dela srpske književnosti daju dosta realistički likove najviše hijerarhije srpskog feudalizma, dvorske intrige i borbe za vlast. Veći broj ovih biografija pisan je s ciljem da se izbegnu očigledne mane i nedostaci vladara ili da se pronađu makar i fiktivni razlozi koji bi vladare opravdali. Biografije ilustruju i faze razvitka srpskog književnog jezika: elementi narodnog srpskog jezika postojali su u prvoj etapi razvoja srpske države, dok kasnije, s učvršćivanjem feudalizma, prestaje ovaj dragoceni proces unošenja osobina narodnog govora u književni jezik.
 
Posebno je značajno za istoriju srpske književnosti i istoriju našeg jezika delo svetog Save utemeljivača srpske originalne književnosti, prvog srpskog arhiepiskopa, velikog prosvetitelja i čoveka.
 
Privučen klasičnom Horacijevom metrikom i uopšte klasičnim obrascima pevanja, koje je uzeo za svoje "slavljanstvujušće ode", Lukijan Mušicki je prvi pokušao da uvede klasični stih u našu poeziju. Pokret Vuka Karadžića i Njegoš uputili su naše pesnike na izvornu narodnu književnost i romantiku, što je označavalo raskid s pseudoklasicizmom, a posle Mušickog sve do pojave Vojislava Ilića jedino je Sterija Popović u misaono-objektivnoj lirici, u "Davorijama" primenjivao klasičnu metriku. Ilićeve pesme u šesnaestercu (kao druga njegova pesma "Sveti Sava") samo po spoljašnjem obliku podsećaju na klasične pesme (svojim određenim metrom). U stvari to su naši osmerci, sedmerci i šesterci, stopljeni u stihovnim nizovima, kojima se pesnik služio ne samo kada je opevao klasični svet, već i kada je davao poetske slike njegovog doba, stvarnosti i prirode ("Zimska idila", "Zimsko jutro", "Jesen", "Na Vardaru"). Ovim stihom, koji je kod njega po poreklu od pseudoklasičarskog heksametra pisao je veće spevove kao: "Periklova smrt", "Amor na selu" i dr. U poetskom nastojanju i težnji za uvođenjem klasičnih tema i klasične metrike, on označava reakciju na romantičnu poeziju Brankovog tipa, ali koja je bez sumnje, odigrala izvesnu ulogu o formiranju njegove poetske fizionomije prvih godina stvaranja. Ljubav za klasične motive u poeziji ponikla je kod Vojislava Ilića u domaćoj atmosferi, u pesničkom domu njegovog oca Jovana Ilića. Bez poznavanja klasičnih jezika, ne pridržavajući se slepo kanona grčko-latinskog metarskog sistema, intuitivno je osetio dah klasičnosti, nacionalizovao metriku i prilagodio je srpskom jeziku. Osećajući vrednost zvuka reči, mogućnost gipkog usavršavanja jezika, on je svojoj poeziji davao naročitu draž melodičnosti stiha muzičkom dinamikom i metričkom raznovrsnošću. Zato mnoge njegove pesme bude auditivne senzacije i pokazuju delikatno-osetljiv sluh za ritam. Ilić je usavršio srpsku umetničku versifikaciju, obnovio i proširio.
 
Januara 1884. godine Vojislav Ilić je objavio pesmu "Sveti Sava" u trinaest dvanaesteračkih distiha, a pet godina kasnije, decembra 1889. godine objavio je novu istoimenu pesmu (dvadesetšest stihova) u šesnaestercu [8 + 8], koja je estetski književno nadmašila prvu.
 
U prvoj pesmi Sveti Sava (januar 1884) Ilić opeva u zvučnim dvanaestercima momče, uvijeno tamom, koje lupa u hrastova vrata hrama.

Slikovito, u sažetim slikama, dočarava sure zidine hrama što osvetljava rujni plamen upaljenog luča koji drži iguman u ruci. Luč obasjava sina Nemanjinog Rastka "što je carske dvore ostavio svoje".
 
"Crn sebarski plašt mu mlada pleća krasi,
Po kome su pale kovrčaste vlasi.
I nad lepom glavom, u dubini mraka.
Sjajni kolut sija od najlepšeg zraka".
 
To bi bio relativno uspeo kroki buduće istoimene pesme, bogate slikama noćnog tajanstva, nadahnutih zvučnih efekata, impresivnog ilićevskog dočaravanja Savinog portreta i rodoljubivo-moralne snage koja izbija iz sržnih stihova. Poput jakšićevskih i ilićevskih ranijih opisa, pikturalno jedinstvenih u srpskoj lirici 19. veka, Ilić daje dinamiku, pokret duha i duša "bogougodnog mladića", koji je prezreo "carsku krunu i porfiru", tražeći svetlost "u skromnome manastiru". Kontrast svetla i duha i duše "bogougodnog mladića" čiji su osnovni moralni i umni zahtevi posvećivanje, prosvećivanje i duhovna blagorodnost, uzvišenost, s jedne strane, i prvi susret s manastirom "u dubini noćnog mira na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira", kada je već prošlo veče "i nema se ponoć hvata" i kada: "Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu/. I s kreštanjem razvi krila i skoči u noć crnu". Edgaralanpoovska upečatljiva slika ponoći, koja ima intuitivno prisni doživljeni odjek u Jakšićevoj Ponoći u navedenim Ilićevim stihovima naslućuju se kao preteče — signali srpske simbolističke lirike 20. veka. Prizori svetlosti u tami noći (ponoći) sugestivni su poetski kontrasti uz zvuk (udar) pozni.
 
Skoro pola veka je kod nas u Jugoslaviji potiskivano i potisnuto ne samo u školama, prosveti i kulturi, već i u nauci veliko ime prvog srpskog pisca, prosvetitelja, arhiepiskopa srpskog, osnivača srpske originalne književnosti i duhovnog života kod Srba. Ove dve Ilićeve pesme, a naročito druga pesma, čitav niz decenija su recitovane u mnogim srpskim školama do 1946. godine, a bile su zastupljene u brojnim čitankama, almanasima i zbornicima. Koliko je meni poznato, ni u jednoj školskoj čitanci nisu bile preštampane posle drugog svetskog rata.
 
U znak sećanja na stotridesetgodišnjicu rođenja velikog srpskog pesnika Vojislava Ilića (1860) (bližimo se stogodišnjici od pesnikove smrti 1994), pomenimo Ilićevu pesmu "Sveti Sava" koja je napisana decembra 1889. godina, pre sto godina i koja zaslužuje pažnju srpske čitalačke publike i naših škola u budućnosti kao što zaslužuju pažnju i pesme o Svetom Savi Vaska Pope, Matije Bećković, Lj. Simovića, i još nekih savremenih pesnika.
 
U dramski jakim slikama Zmaj je, na poetski ubedljiv način, oživljavao istorijsku prošlost srpskog naroda, emotivno i misaono opevao potrebu žrtvovanja za narod; u tami vekova grobovi velikana su buktinje koje osvetljavaju pređene istorijske puteve, delo velikana se prirodno nastavlja.

Zmajeva prigodnica "Sveti Sava" nema veće književne vrednosti, ali kao i mnoge njegove pesme, posvećene značajnim ličnostima, pokazuju aktuelnost.
 
Na Veliki Petak 22. marta 1594. godine su mošti Svetog Save prenete iz ćivota Mileševske crkve u Beograd i spaljene na Vračaru 27. aprila iste godine, ali svetlost duha Savinog je "večna zublja večne pomrčine niti da gori niti svjetlost gubi" (P. P. Njegoš). Nisu samo ostala imena koja podsećaju na ime Svetog Save: Savina, manastir u Toploj gde je učio Njegoš, Savinac u Takovu, Savinje kod Užičke Požege, Savina kaca, vode u posnici kod Studenice, Savina voda kod Mileševe, kod Kolašina, na Durmitoru, iznad Žiče, kod manastira Rakovice, Savino brdo u Orahovu, Savina potina kod Mileševe, Savine česme kod Prijepolja, Savino počivalo iznad Plava, pored brojnih crkava, bogoslovije u Sremskim Karlovcima, posnice na Kareji u Svetoj Gori i drugo.
 
Devedesetih godina XIX veka radila je u Beogradu "Svetosavska večernja škola" koju je vodio poznati evropski pedagog dr Jovan Miodragović, rođen u Stanišincima iznad Vrnjačke Banje. Svetosavski duh samopregora, iskrene ljubavi, međusobnog poverenja, Zmajevih i Njegoševih svetlih ideala, bratstveničkih podvižništava napajali su vekovima srca i razum mnogih srpskih naraštaja. To je svetlosni duh neumrli kao što je svojevremeno sredinom 14. veka napisao u "Pohvali Sv§tome Savi" monah Siluan:
 
"I tim se rodu svetilo javi svemu.
Uma visota čina visotu svrze
I s toga uma više dobrotu stiže.
Slava slave Savi splete Siluan."
 
U drami "Krst i kruna" Jovana Subotića pojavljuje se Sveti Sava u vojsci pobunjenog Vukana. On je putokaz vraćanju visokim etičkim vertikalama celokupnog državnog, crkvenog, književnog, naučnog, prosvetnog, opštekulturnog ogromnog, istorijski nezaobilaznog međaša, koje obeležava ne samo epohu uzdizanja srednjovekovne nemanjićke države, prosvetu i kulturu, već čitave vekove do danas i od danas.
 
Uništenje moštiju Svetog Save simbolika je sudbine našeg naroda kroz vekove, pa i u ovom veku još više, u kome su nas razbraća ognjem i mačem pretvorila u prah i pepeo gotovo do potpunog uništenja. Mnogi su spaljivani živi, mrtvi ponovo ubijani, mnogima naizgled živima — brisani su tragovi. Bogata srednjovekovna arhitektura, fresko-slikarstvo, narodna naša poezija, jedinstveno Miroslavljevo jevanđelje, pisano za Miroslava, brata Nemanjinog, prekrasna Studenica, Žiča, Hilendar i brojne nemanjićke crkve i manastiri (Gračanica, Dečani, Morača) zadivile su Evropu i ceo svet. Blagorodnik i dobrodušnik, raskošnik duha, SAVA NEMANJIĆ nije samo državotvorac, prosvetitelj, prvi arhiepiskop u samostalnoj pravoslavnoj srpskoj crkvi, prvi originalni srpski biograf, već je umnogome i danas utemeljivač našeg nacionalnog identiteta.


Prof. dr Vladeta Vuković

Kalendar PROSVJETA za 1992. godinu | Urednik Vojislav Maksimović | Sarajevo
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #9 poslato: Novembar 23, 2014, 10:57:39 pm »

**

HRONOLOGIJA VAŽNIH DATUMA U ŽIVOTU I RADU RASTKA NEMANJIĆA, ODNOSNO SVETOG SAVE


1169. ili 1170—1175.
Pošto to istorijski nije tačno utvrđeno, neki autori tvrde da se Rastko Nemanjić rodio 1169. godine, drugi 1175., a treći u periodu 1171—1175. godine u staroj srpskoj prestonici Rasu, od majke Ane i oca Velikog raškog župana Stevana Nemanje.

1187.
Jerusalim pao u neverničke ruke, odnosno u ruke muslimana.

1189.
Krstaška vojska, koju predvodi Fridrih I Barbarosa, prolazi kroz srpske zemlje idući da osvoji svete zemlje — Palestinu i Jerusalim. Barbarosa se u Nišu sastao sa Nemanjom i s njim sklopio savez protiv Vizantije. Mladi Rastko je taj događaj izbliza doživeo.

1191.
Rastko beži u Svetu Goru, ostavivši upravljanje Humskom oblašću koju mu je otac poverio. Prvo je u Starom Rusiku (ruskom manastiru Pantelejmonu), gde se zamonašio, dobivši i monaško ime Sava.

1196.
Nemanja na svečanom saboru u Rasu daje starijem sinu Vukanu na upravu Zetu, a mlađem, Stefanu, zetu vizantijskog cara Aleksija III Anđela, predaje presto (abdicira u njegovu korist), a sam se povlači i zamonaši u tek dovršenoj Studenici, svojoj zadužbini, čiju je gradnju počeo 1183. godine, primivši monaško ime Simeon.

1197.   
Simeon (Nemanja) priključuje se svome sinu monahu Savi i zajedno žive u manastiru Vatopedu.

1198. i 1199.
Sava, po želji Simeonovoj, uspeva da od vizantijskog imperatora (tasta njegovog brata Stefana) Aleksija III Anđela, dobije odobrenje da otkupi prvo stari manastir Zig, a zatim i ruševine grčkog manastira Hilandara, kako bi Simeon (Nemanja) svojim blagom izgradio srpski manastir na Svetoj Gori.

1198.   
Počinje zidanje manastira Hilandara.

1199.   
U leto završeno zidanje manastira Hilandara. Istovremeno sa Hilandarom, Sava je za svoje potrebe podigao u malom mestu Kareja na Svetoj Gori i isposničku ćeliju, u kojoj je proveo izvesno vreme u samoći i razmišljanju.

1198. ili 1199.
Na iskustvu i uzoru tipika carigradskog manastira Bogorodice Evergetidske, Sava prepisuje i piše Karejski tipik, kao pravilo isposničkog života u Kareji, i Hilandarski tipik, za potrebe života i rada u manastiru Hilandaru.

1200.   
(13. februara) umire monah Simeon.

1201.   
Održan godišnji pomen Simeonu. U prisustvu svih najuglednijih svetogorskih kaluđera Simeon je proglašen za sveca, a Sava je u Hilandarski tipik uneo i kratak opis (žitije) monaškog života svoga oca.

1202.   
Sukob među braćom u Srbiji. Vukan, pomoću ugarske vojske, potiskuje sa prestola Stefana.

1203.   
Stefan, uz pomoć bugarskog cara Kalojovana, opet zauzima presto.

1204.   
Krstaši osvojili Carigrad (IV krstaški rat), uništili Vizantiju, pripala im i Sveta Gora po kojoj haraju i žele da je potčine papskoj vlasti.

1204.
Savu je, uskoro posle Simeonove smrti, jerijski episkop Nikola posvetio za đakona i popa, a 1204. god., kad je došao u Solun, episkop Nikola jerijski, Mihailo kasandrijski i Dimitrije adramejski posvetili su ga za arhimandrita.

1207.
Stefan na raškom prestolu pokušava da svoj položaj ojača približavanjem katoličkoj crkvi, pa otera svoju prvu ženu, ćerku vizantijskog cara, a oženi se Anom, unukom mletačkog dužda Dandola. Želi izmirenje sa bratom Vukanom i moli Savu da dođe i da ih pomiri. Po nekim autorima 1206., po drugim 1208., a po trećim ne pre 1204. ni posle 1207. godine Sava se sa telom oca Simeona vraća iz Svete Gore u Srbiju i u Studenici nad očevim moštima miri braću.

1208.
Kao arhimandrit Studenice (sve do 1217. godine) Sava u svojoj isposnici, na osnovu Hilandarskog tipika, piše Studenički tipik i prilaže mu prošireno Žitije svetoga Simeona. Te ili prethodne godine Sava završava i svoje delo Služba svetom Simeonu, započeto još 1200. godine u Hilandaru.

1212—1216
Sava obavlja za račun srpske države i brata Stefana mnoge važne diplomatske i miroljubive misije: sa ugarskim kraljem Andrijom, sa latinskim carem Henrikom i sa makedonskim prevrtljivim velikašem Dobrimirom Strezom.

1217.
Stefana papski legat venčao za kralja u Žiči i od tada je on prvovenčani kralj, a Sava se vraća, očigledno nezadovoljan tolikim uticajem katolika na srpski presto, u Svetu Goru.

1219.   
U Nikeji, od cara Teodora Laskara i Nikejskog patrijarha Manojla, Sava dobija čin prvog srpskog arhiepiskopa i status samostalnosti (autokefalnosti) za srpsku crkvu.

1220.   
Odmah po povratku iz Nikeje i Soluna Sava izvodi novu organizaciju srpske crkve. Na saborima srpske zemlje i crkve potiskuje grčke i latinske episkope, pomera granice istočne sfere na zapad, osniva nove episkopije, postavlja srpske episkope i tako postiže veću integraciju srpskog naroda u istočno-pravoslavnoj veri.

1220.
Sukob sa ohridskom arhiepiskopijom, koja je dotle bila nadređena srpskoj crkvi. Protest ohridskog arhiepiskopa Homentijana protiv samostalnosti srpske crkve Sava uspeva da neutrališe svojim radom, uticajem i ugledom i u kasnijim svojim putovaljima i susretima sa istočnim državnim i crkvenim vladarima.

1220.
Iako je dao inicijativu ranije da se sa vizantijskih nomokanona počne prevođenje Krmčije (zbornika zakona za rad države i crkve), Sava je ovaj rad završio u Solunu 1220. god. po povratku iz Nikeje u Srbiju, i tako Srbiji doneo prvi crkveni i državni izvor prava ogromnog značaja za stvaranje organizovane i pravne državne zajednice.

1227.
Umirs Stefan Prvovenčani, kralj i pisac Žitija Svetog Simeona. Na presto dolazi sin Radoslav, zet cara Todora epirskog.

1229.   
Sava odlazi na putovanja u Svetu zemlju, posećuje Palestinu, Jerusalim, patrijarha Atanasija, Vitlejem, Gecimaniju, Akon.

1230.   
Rat između cara Todora epirskog i bugarskog cara Asena na Klokotnici. Pobeđuje Asen, u Srbiji pada Radoslav, zet Todorov; na presto dolazi Vladislav, zet Asenov.

1233.
Sava predaje arhispiskopski tron mladom monahu Arseniju i opet putuje u Svetu zemlju, Palestinu, Akon, Jerusalim, Kairo... Otuda piše Pismo igumanu Spiridonu koje je sačuvano.

1235.
(14. januara) ili istog datuma 1236. godine Sava, na povratku sa drugog putopanja u Svetu zemlju umire u Trnovu u Bugarskoj. Srpska crkva ga je uskoro potom proglasila za svog sveca.

1237.
maja meseca Savino telo je sinovac, kralj Vladislav, preneo iz Trnova i sa svim počastima sahranio u svojoj zadužbini Mileševi.

1377.
Ban Tvrtko se za bosanskog kralja (jedne u to vreme od srpskih zemalja) venčava na grobu Svetog Save u Mileševi.

1594.
Zbog ogromnog širenja kulta Svetog Save, ne samo u Srbiji, nego svuda po turskoj carevini, u Rusiji, pa i po katoličkom svetu (u Dubrovniku, primorju, ostrvima) Turci odnose kovčeg sa telom Svetog Save iz Mileševe i spaljuju ga u Beogradu, na Vračaru.

1775.
Karlovački sinod proglašava Svetog Savu za srpskog narodnog sveca.

1826.
Na dan Svetog Save u Pešti osnovana Matica srpska.

1820—1827.
Prvi put u Zemunu (1820.), a zatim i u Srbiji oko 1827. godine Sveti Sava počinje da se slavi i kao zaštitnik, patron škola.

1840.
(2. januara) i naredbom se proglašava Sveti Sava za patrona svih škola u Srbiji.


Priredio dr Ranko Simović

Venac slave svetog Save | Izabrao i priredio dr Ranko Simović | Za izdavača prof. dr Dobrosav Bjeletić, direktor | "Budućnost" Novi Sad 2001
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: