Berislav Kosier (1930—2002)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Berislav Kosier (1930—2002)  (Pročitano 6676 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Mart 16, 2011, 03:02:54 pm »

*





BERISLAV KOSIER
(Beograd, 31.03.1930 — Beograd, 30.05.2002)


BIOGRAFIJA

Rođen 1930. u Beogradu, književnik, autor proze, poezije, eseja i publicistike. Politički zatvorenik u mladosti (Goli Otok); kasnije smatran večnim intelektualnim disidentom. Dobitnik preko 20 domaćih i međunarodnih književnih i dramskih nagrada, ali među njima nema nijedne jugoslovenske "državne" nagrade. Njegova dela dosad su prevođena na 12 stranih jezika.


BIBLIOGRAFIJA

Romani:
  • Dobar vetar, Plava ptico
  • Neponovljivi ledolomac
  • Jeti
  • Drvo i orlova kandža
  • Pupoljci i mraz
  • Zelena reka — crvena reka
  • Slučaj druga Šimuna
  • Brik & comp
  • Skorojevići
  • Beli potop
  • Žar zvezde-večernjače
  • Bezbožnici, I-II-III (trilogija)
  • Kratki kurs akrobatike, ekvilibristike i saltomortalistike
  • Bogicar

Pozorišne drame:
  • Ljubazna tarantela
  • Radnička priča
  • Dositej srpski Odisej
  • Laza Kostić Poeta,
    kao i 3 tv-drame, 5 filmskih scenarija i 34 radio-drame.

 
NAJNOVIJI ROMAN BERISLAVA KOSIERA
objavljen u ediciji Anima Mundi (Duša sveta). Izavač ESOTHERA, Beograd







"Može li iko vratiti zamućenu vodu na izvor, da bi se izbistrila? Takav pokušaj uvek skupo se plaća, jer voda neće nazad — a ustavilac je samo nejako ljudsko biće, podložno bolu, kvaru, smrti. Tako to ide u svim vremenima, otkad je sveta i veka. I dokad ih bude."

http://www.koslit.com/berislav_kosier_biog_yug.htm
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Mart 16, 2011, 03:03:17 pm »

**

BERISLAV KOSIER O SEBI...


Rođen sam 31. marta 1930. godine u Beogradu. Odlazio sam kasnije na razne strane, živeo duže ili kraće u raznim krajevima i gradovima, i uvek se vraćao natrag u Beograd. I redovno na povratku, makar se vraćao i sa jednodnevnog putovanja, isturim glavu kroz prozor voza ili autobusa i čekam kada će iskrsnuti u daljini plavi obrisi Avale, kada će se pojaviti Beograd, na ušću Save u Dunav. Nije ni čudo. Beograd je moj grad isto onoliko koliko su moje oči kojima gledam ili ruka kojom pišem. Tu sam rođen, tu sam odrastao, tu živim. I najlepše i najteže dosadašnje godine, svi srećni i svi strašni doživljaji vezani su mi na neki način sa Beogradom. Nego, da kažem nešto o svojoj porodici. Dok sam bio dete, to mi se nije činilo važnim, ali kasnije se pokazalo da je bilo i te kako važno u mom pisanju, u mojim knjigama...

Otac mi je bio iz Hrvatskog zagorja. Ali, koliko mi je poznato, ta porodica ne živi duže od stotinu godina u Zagorju. U toku nekoliko stoleća prevavila je ogroman put — krenula je odnekud iz Sandžaka, sišla na more, u Dalmaciju, pa preko severnog primorja i Like stigla u Hrvatsku. Tu se podelila na dva ili tri ogranka: jedan se nastanio u Zagorju, drugi je otišao u slovenačku Belu krajinu i Dolenjsku, a treći se uputio nekud u Slavoniju. Međutim, kud god je prolazila, svuda je ostavljala  ponekog srodnika ili po jednu-dve porodice, tako da se danas daleki potomci ove nekadašnje velike porodice, ili čak bratstva, mogu naći i u Sandžaku, i u Dalmaciji, na Primorju, u Lici, Hrvatskoj, Sloveniji i ponegde još u Slavoniji. Oni različito pišu svoje bivše zajedničko prezime: Kosijer, Kosjer, Kosier (kakoga i ja pišem), Kosir, Košir, ali nema sumnje da je to jedno od naših prezimena, koja su postala od nadimka. Znate li šta je to "kosijer"? To je dugačak, kriv nož, sličan srpu, još sličniji meksikanskoj "mačeti", a služi za sečenje granja... A, bogami, odlično služi i kao oružje: u seljačkim ustancima, kakav je bio onaj Matije Gupca ili Matije Ivanića na Hvaru, čitavi odredi pobunjenih seljaka bili su naoružani takvim "kosijerima" — i teško plemićkoj vojsci na koju bi takva seljačka četa naletela!

Majka mi je, međutim, Srpkinja iz Srema, mada ni njena porodica nije poreklom odatle. Toj porodici, sa prezimenom Selaković, postojbina je negde u Hercegovini. Početkom prošlog veka odselili su se Selakovići iz svog starog kraja, zbog neke grdne zavade sa Turcima: žene, starci i deca prešli su preko Save u Srem i Bačku (tadašnju Austro-Ugarsku), a skoro svi mlađi muškarci otišli su preko Drine, u Srbiju, i tu se priključili hajducima i, kasnije, ustanicima u Karađorđevom prvom ustanku. Najpoznatiji među njima svakako je bio Zeka Buljubaša Selakoveć, pobratim i komandant Hajduk-Stankov, a zajedno su poginuli u bici na Ravnju, 1813. godine. No neki od Selakovića ostali su živi i vratili se svojim porodicama u Vojvodinu. Njihovi i Zekini potomci postoje, eto, i do danas.

Sve ovo pričam iz jednog razloga: da biste shvatili zašto ja uvek popunjavam rubriku "narodnost" rečju — Jugosloven. Sa ocem Hrvatom, majkom Srpkinjom, bližim i daljim srodnicima rasutim po celoj zemlji, ja nikako ne mogu da osetim prevagu nijedne od tih narodnosti u sebi, pa zato i kažem: ja sam beogradski Jugosloven ili jugoslovenski Beograđanin. Naravno, ponosim se time, ali ponosim se i nečim drugim: spojem krvi buntovnnka i odmetnika, inadžnja i večitih "ispravljača krive Drine"... To se kod mene ispoljilo rano — na veliko zaprepašćenje mojih roditelja.

Bilo mi je otprilike šest ili sedam godina, nisam još pošao u osnovnu školu, a važio sam za "dobro, primerno dete", koje ne govori kad ga ne pitaju, koje za svaku sitnicu kaže "molim", "izvinite" i "hvala lepo". Majka me je dva-tri puta nedeljno vodila u veliki beogradski park Kalemegdan da se igram sa drugom decom u staroj tvrđavi, u basenu s peskom, ili po stazama Zoološkog vrta. U to vreme postojala je svega jedna dečja drvena klackalica, velika, tako da je na svaku njenu stranu moglo da sedne najmanje četvoro dece, ali, ipak samo jedna, a dece je uvek bilo veoma mnogo. Zato je bilo uvedeno jedno nepisano pravilo: osmoro njih se klackaju, dok neko sa strane ne izbroji do "sto", tada siđu, a na njihovo mesto popne se sledeća osmorka, i tako po celo popodne. Ali jednog dana taman sam ja, na jedvite jade, stigao na red — a jedna devojčica nikako ne htede da siđe sa klackalice... Bila je to nekakva razmažena "princeza", sigurno iz "fine kuće": plavi dugi uvojci, takozvane "viseće lokne", nova uštirkana haljinica, sva u čipkicama, lakovane cipelice, bele čarape. Ja sam joj učtivo i sasvim polako rekao: "Seko, sići, sad je na mene red!" A ona mi se isplazila, pa me još gađala odgriskom hleba sa maslacem, mada sam je pošteno upozorio: "Seko, siđi dole, dva-put sam te propustio!" I još sam joj obećao: "Ako ne siđeš, razbiću ti nos!" Nije poslušala, štaviše počela je da doziva: "Mama! Ovaj odrpanac hoće da me bije!" Pre svega, ja nisam bio nikakav odrpanac. Moj otac i majka su radili, živeli smo prilično siromašno, ali ipak — sve na meni bilo je čisto i uredno. A "princeza" je htela da me uvredi, ponizi... A, izvinite, uvrede i poniženja se ne zaboravljaju i ne opraštaju! I — možete misliti šta se zbilo... Razbio sam joj nos pre no što su dotrčale njena mamica i njena guvernanta. Prirodno, kod kuće sam "izvukao pouku" po turu, a otac i majka su sa mešavinom ljutnje i iznenađenja ponavljali: "Zar ti tako, ti koji si dobro i lepo vaspitano dete... Kakvo dobro dete — hajduk raste!" Nisam ni pokušavao da im objasnim kako se nikad ne bih potukao iz čista mira, već da je tu bila u pitanju jedna za mene velika nepravda i uvreda...

Živeli smo prilično siromašno: otac, mali činovnik, svaki čas je gubio i dobijao službu; majka, krojačica, radila je od jutra do večera. Novca nikad nije bilo dosta, stalno smo natezali s plaćanjem kirije, stalno smo se seljakali s jednog kraja na drugi, tražeći jevtiniji stan, bežeći od dugova...

Iz mog detinjstva ostala mi je u sećanju jedna upečatljiva slika: najmanje dva puta godišnje tovarili smo naš oskudni nameštaj na špediterska kola i klackali se po beskonačnim ulicama do neke druge sobe i kuhinje u suterenu. Te seobe sam najbolje zapamtio od svega. Ali ako za mnogo štošta nije bilo novca, bilo ga je obavezno za jednu kupovinu: za knjige. Moj otac je voleo knjige jednom čudnom, nesvakidašnjom ljubavlju — mogli smo ostati bez novca za bakaluk, mogli su nam zapleniti orman ili sto za neplaćenu kiriju, ali za kupovinu knjiga moralo se naći novca! Kakve su to knjige bile? Ne treba ni da kažem da sam "Hajduk Stanka" od Janka Veselinovića — zbog Zeke Buljubaše — znao skoro napamet davno pre ne što sam čestito naučio da čitam. Tako je bilo i sa romanima Augusta Šenoe "Seljačka buna", "Zlatarevo zlato", "Kletva", a jednu Šenoinu pripovetku, zvala se "Karamfil s pjesnikova groba", zaista sam znao od reči do reči napamet. Te knjige spadale su u obaveznu "porodičnu lektiru", pa su, zajedno sa porodičnim predanjima, stvorile kod mene jednu vrstu trajne naklonosti ka našoj nacionalnoj prošlosti, ka istorijskim temama, tako da se i danas u knjigama koje pišem često vraćam na te teme. Kasnije su naši večernji "čitalački časovi" bili ispunjeni onim što se naziva svetskom klasikom u literaturi, pa sam vrlo rano, možda i ne razumevajući baš sasvim svaku stranicu, imao mogućnosti da se upoznam sa mnogim velikim romanima. Često sam, preko dana, nestrpljivo "krao" knjigu koja se tada u kući čitala da bih što pre pročitao sledeći "nastavak", onaj koji će tek tog večera doći na red.

Međutim, tek što sam napunio jedanaest godina — došao je rat. Na tom mestu prekinulo se moje detinjstvo, da se nikad više ne nastavi. U rat smo ušli nas petoro: otac, majka, tetka, baka i ja. Iz rata smo izašli nas troje: majka, baka i ja. Otac ugušen, tetka streljana — to je bila cena kojom je "beogradski deo" moje porodice platio rat i oslobođenje, da i ne govorimo o povremenom zatvoru, gladovanju, izbeglištu, i svemu ostalom što je snalazilo skoro svaku porodicu u to vreme... Mislio sam da nikada neću moći da pišem o tom delu mog detinjstva. Pa ipak, petnaestak godina docnije seo sam i napisao roman za decu "Zelena reka — Crvena reka", koji se većim delom temelji i na mom ratnom detinjstvu. Zato se ovde ne bih duže zadržavao na ratu — mislim da se treba vratiti malo unazad i ispričati kako sam počeo da pišem. I — zašto...?

Bilo mi je, ako se ne varam, šest godina kad sam — kako se kaže, "iz čista mira" — sastavio jednu pesmicu o maloj ribici, koja je bila proždrljiva, pa je neoprezno progutala mamac i udicu. Pesmice se više ne sećam, jedino pamtim završni stih, nekako naivno "naravoučenije": "Tako će proći svaka hvala — kao naša ribica mala". I kasnije sam pisao pesme, čak negde do svoje dvadeset druge ili dvadeset treće godine. Na prozu nisam ni pomišljao! Kad sam napisao čak i jednu dramu u stihovima (drama je bila ogromna po obimu, u pet činova, sa prologom i epilogom, a ja sam bio još vrlo "zelen", ni dečak ni mladić, smatrao sam da je došlo vreme da se pojavim i u javnosti... I, sa dramom pod miškom, pozvonio sam na vratima nikog manje nego — Desanke Maksimović! Srećom, Desanka Maksimović nije samo naš najveći živi pesnik već i izvanredan čovek: žrtvovala je mnogo vremena da bi pročitala dramu, postali smo dobri prijatelji, ona mi je uvek ukazivala mnogo pažnje i podrške — možda je to ujedno bila i jedina podrška na mom put da postanem pisac...

Vrlo brzo sam shvatio: pisac koji ne zna šta je život neće imati o čemu da piše, a ako nema o čemu da piše, onda bolje da se ne prihvata pera, nego neka radi neki drugi posao. Da bi se upoznao život, treba živeti među ljudima. Maksim Gorki je do te istine došao davno pre svih nas, nije se uzalud često otiskivao "među ljude" u život. I Đžek London je odlično znao to prvo i možda jedino pravilo za pisca: živeti, živeti među ljudima, doživeti sve što se može... Ja, naravno, nisam uspeo bogzna koliko da prođem i proživim, ali sam na mnogim mestima bivao i mnogima se stvarima bavio: učestvovao sam na svim velikim radnim akcijama, bio sam činovnik, pa novinar, pa fizički radnik, miner i betonjer, zatim nekakav honorarni nastavnik, pa amaterski dramski reditelj u amaterskim društvima, i — na kraju — profesionalni pisac, književnik. U literaturi nisam ništa manje "skokovit", ako se tako može reći — pisao sam i pišem naizmenično i na preskok: romane, literaturu za decu, filmske scenarije, drame za pozorište i drame za televiziju, čak i radio-drame, zatim pripovetke, pa članke u novinama, skoro tri godine vrlo aktivno i sa velikim zadovoljstvom obavljao sam posao urednika jednog lista za zabavnu i džez-muziku! Obično ničem tamo gde me ne seju, kako kaže poslovica, a neki prijatelji tvrde da mnogo šta radim iz čistog inata... Ja bih pre rekao: pokušavam da sebe isprobam svuda gde stignem, čak i tamo gde je mala verovatnoća da ću uspeti. Jer, ne zaboravite, u jednom svom romanu napisao sam ove reči: "Čovek je čovek samo onda kad pokušava čak i ono što je nemoguće."

Priznajem, vrlo malo se bavim pisanjem literature za decu. To je skoro neoprostiv greh, jer dečjem čitaocu literatura je sto puta potrebnija no odraslom čoveku: dete preko literature upoznaje svet koji ga okružuje, život koji ga očekuje, upoznaje prošlost i budućnost, nalazi u knjigama junake slične sebi, ili junake koje bi trebalo dostići i postati sličan njima. Zar sam u detinjstvu poznavao malo dečaka koji su bili slični Tomu Sojeru iz istoimenog romana Marka Tvena? Zar je malo ko od nas želeo da postane hrabar, pošten i snalažljiv dečak kao Emil iz "Emila i detektiva" od Eriha Kestnera, ili da luta po slobodnim prostorima kao Fin Haklberi, ili da bude učenik onakvog razreda kakav je bio "Leteći razred"? Dakle, literatura za decu je vrlo ozbiljna stvar, zbog svog velikog uticaja ne samo na decu već i na odrasle ljude.

Obično pišem o deci i za decu onda kada mi svet odraslih dozlogrdi — tada prosto pobegnem u svet dece, za koji uvek mislim da je bolji, iskreniji i pošteniji. To sam svojevremeno pokušao i da dokažem u svom romanu za decu Dobar vetar, Plava ptico", u kome jedna međunarodna grupa dece ne samo što pronalazi "zajednički jezik", ne samo što ne oseća nikakvu razliku među sobom u pogledu narodnosti, boje kože, bogatstva, vaspitanja — već zajednički omogućava hvatanje nekih krijumčara opojnih droga, jednog zla koje i te kako muči svet odraslih ljudi... Ta grupa dece predstavlja u neku ruku budućnost ovog našeg čovečanstva, koje će svakako biti oslobođeno mnogih današnjih predrasuda i granica, a to je prvi uslov za uspešnu borbu protiv mnogih zala koja još pritiskuju naš svet.

Koliko sam stranica do danas napisao — to ni sam stigao da prebrojim, a ne znam da li ću ikada stići da se time pozabavim. Jedino mogu na brzinu da pogledam na moju policu za knjige i da izređam naslove knjiga, ili da se prisetim drama, scenarija i ostalog, uglavnom onih dela koja su dobila izvesna književna ili društvena priznanja, čime je na neki način potvrđena njihova vrednost. Ljudi to zovu "bibliografijom" a ja to zovem — spiskom onoga što se nalazi za mojim leđima. Od 1954. godine do sada izgleda to otprilike ovako ...

R o m a n i: "Dobar vetar, Plava ptico" — nagrada "Stožer", nagrada UNICEF-a "Detinjstvo sveta u Parizu", prevođen i na Zapadu i na Istoku, četiri izdanja u zemlji i pet u inostranstvu, ove godine snima se po njemu jugoslovensko-sovjetski igrani film; "Neponovljivi ledolomac" — nagrada "Narodne prosvjete"; "Drvo i orlova kandža" — ponovo nagrada "Narodne prosvjete", preveden u Poljskoj; "Jeti" — roman u nastavcima; "Poljupci i mraz" — narada "Mladosti"; "Zelena reka — Crvena reka" — roman iz rata i NOB; "Slučaj druga Šimuna" — narada "Telegrama"; "Brik i kompanija".

F i l m s k i  s c e n a r i j i: "Karađorđe"; "Pazi, snima se!"; "Tesla"; "Zdravo, grade" i "Vitez" — za svaki od ovih pet scenarija dobio sam nagradu.

D r a m e: "Ljubazna Tarantela" — nagrada Vojvođanskih pozorišnih susreta; "Pomalo takvih".

TV i radio-drame: "Štrafta"; "Ana Čermak"; "Rupa na gumenom pojasu" — nagrada za radio-dramu; pored toga, pojedini romani su dramatizovani i igrani kao radio-drame ili pozorišne predstave.

Naravno, u ovom spisku nema svih onih pesama objavljenih po raznim časopisima i listovima (između ostalog, dečji časopis "Zmaj" nagradio mi je pesme za decu), pripovedaka raznih, publicističkih članaka, itd.

Kad sam svojevremeno želeo da napišem filmski scenario o Nikoli Tesli, poznanici su me odvraćali, navodeći krupne razloge: "Što se tiče umetničke strane, nemamo ništa protiv, ali što se tiče naučne... Pa ti nemaš pojma o elektrotehnici. Možda razlikuješ električni osigurač od naliv-pe-ra, ali kako stoji stvar sa elektromotorima, jedno-smernim i višesmernim strujama, teorijom obrtnog magnetskogpolja i još hiljadom drugih problema?" Niko nije verovao da će šta biti od tog scenarija — i to me je izazvalo! Punih sedam meseci, i danju i noću, sedeo sam i učio — elektrotehniku... Proklinjao sam dinamo-motore, bežičnu telegrafiju, izum radara, ali sam učio kao da se spremam za vrlo važan ispit. Na kraju sam napisao filmski scenario o Nikoli Tesli i njegovim genijalnim pronalascima, dobio sam za njega nagradu prilikom proslave stogodišnjice Teslinog rođenja, i zapamtio zauvek anegdotu koju je Tesla ispričao o sebi: "Kao student, smatrao sam za potrebno da pročitam dela velikog Francuza Voltera... Dohvatio sam jednu Volteravu knjigu, pročitao je, ali tada se ispostavilo da js Volter napisao još četrdesetak debelih knjiga! Čitao sam uporno jednu za drugom, a kada sam zaklopio poslednju stranicu poslednje knjige, uzviknuo sam iz sveg srca: nikad više!" Dakle, čovek može uzviknuti "nikad više", ali tek pošto je završio posao. I meni je bila dragocena ta škola upornosti, nepopustljivosti pred teškoćama, pošto sam shvatio da bez nje nema ni pravog uspeha, ni zadovoljstva zbog uspeha!

Završavajući ovaj osvrt na moj dosadašnji život i na knjige koje sam napisao, pokušavam da se prisetim najlepšeg trenutka u tom radu, koji nije ni lak ni zabavan, jer pisanje je naporan i odgovoran posao, u kome su češći porazi nego pobede. I pada mi na pamet jedan nedavni trenutak. U knjižarama se pojavila divna zbirka stihova Desanke Maksimović "Tražim pomilovanje", a ja sam baš tih dana sedeo u radnoj sobi Desanke Maksimović i razgovarao s njom po ko zna koji put o teškoćama i lepotama književnog poziva, o istinoljubivosti i upornosti na tom beskonačnom književnom putu... Ona je uzela primerak te svoje nove zbirke i zapitala me na kojoj pesmi želim da mi napiše posvetu. Rekao sam: na onoj koja po njenom mišljenju najviše odgovara meni, mom radu, mom životu. Velika pesnikinja Desanka Maksimović se nasmešila i napisala divnu posvetu na pesmi: Za one koji carske drumove oru! Dakle, orač na carskom drumu? Bila je potpuno u pravu. Jer, to je stvarno moj poziv kao čoveka i moja dužnost kao pisca: da se često bavim "oranjem carskih drumova" i da uvek budem kao ona svirala od zove koja je govorila istinu o caru Trajanu. To i pokušavam, uvek i uvek, i uvek ponovo...

Živim i pišem u Beogradu, u gradu u kome sam rođen i koji je — moj grad.


Iz školske lektire, 1966.

[postavljeno 27.11.2009]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: