Milosav Buca Mirković (1932—2013)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milosav Buca Mirković (1932—2013)  (Pročitano 14453 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Novembar 10, 2010, 03:17:56 am »

**




       MILOSAV MIRKOVIĆ

Milosav Mirković je rođen 1932. godine u Aleksandrovcu župskom. Posle studija na Filozofskom fakultetu počinje da se bavi novinarstvom, književnom i pozorišnom kritikom. Pozorišni je kritičar "Politike ekspresa" i dugogodišnji urednik časopisa "Delo", gde je redovno pisao kritike, eseje i pamflete. Prvu knjigu eseja o jugoslovenskim pesnicima, O estetici, o etici, o tici, objavio 1963, a 1973. Slap na Drini — eseje o Ivi Andriću. Dobitnik je nagrade "Milan Bogdanović" za 1972. godinu.

SVI MOJI PESNICI | ESEJI | Milosav Mirković | NOLIT BEOGRAD1973

* * *

Istaknuti književnik Milosav Buca Mirković (1932), esejista, pozorišni i književni kritičar, pesnik i publicista, za šest decenija predanog, retko plodnog književnog rada, objavio je više od 16 000 tekstova! Član je najuglednijih žirija i osnivač najznačajnijih književnih i pozorišnih festivala u zemlji. Objavio je i dvadesetak knjiga poezije, nekoliko drama i knjiga o pozorišnoj umetnosti, desetine likovnih kritika i eseja…

Jedan od kritačara kaže da je GOVORITI O BUCI ČAST, i odmah potom ističe poteškoće sa ogromnim obimom njegovog književnog dela.

Mirković je dobio Nagradu za životno delo Udruženja književnika Srbije, Zlatno pero, Zlatnu značku KPZ Srbije, Zlatni beočug KPZ Beograda, Zlatni prsten, tri prve nagrade za najbolji esej o glumcu, Nagradu Milan Bogdanović za najbolju novinsku književnu kritiku, Zlatni ćuran o tridesetogodišnjici Dana komedije, i mnoge druge. UKS ― Književne novine


Pesništvo Milosava Buce Mirkovića
Pevani pesnici — Milosav Buca Mirković

[postavljeno 02.12.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Januar 21, 2011, 10:52:50 pm »

*




MILOSAV
MIRKOVIĆ BUCA


Književnik, esejist i pesnik, književni i pozorišni kritičar, publicista i novinar, uz sve to i nenadmašni boem. Miloslav Mirković objavio je do sada dvadesetak samostalnih knjiga i nebrojeno mnogo članaka i pesničkih zapisa.

Rođen je 29. juna 1932. godine u Aleksandrovcu, od oca dr Milana Mirkovića, uglednog sreskog lekara i upravnika Banovinske bolnice, rodom iz Požarevca. Uoči rata živeo je neko vreme u Kruševcu, gde polazi u prvi razred Osnovne škole, da bi se tokom Aprilskog rata 1941. vratio u Župu, gde dovršava Malu maturu.

Dok se u tek oslobođenom Beogradu obnavljao kulturni život, u Aleksandrovcu je polovinom decembra 1944. godine, na velikom mitingu Narodnog Fronta, stupio na javnu životnu scenu tada dvanaestogodišnji "pionir" Buca Mirković, govoreći u ime mladih Župe, o čemu svedoči ondašnja štampa.

Veliku Maturu stiče u Požarevcu, gde se oglašava sa prvim književnim radovima u tamošnjim školskim listovima. U Beograd stiže s jeseni 1951. godine i upisuje se na Stomatološki fakultet, da bi kasnije studirao Jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu.

Prikaze, kritiku i prozu piše u "Studentu" počev od 1952., dok mu ugledni novosadski "Letopis Matice Srpske" prvi rad štampa još 1953. godine. Sa pozorišnom i delom likovnom kritikom započinje u "Mladosti". Član Udruženja književnika Srbije postaje 1961., zajedno sa: Maramboom, R. Vojvodićem, B. Šujicom, D. Erićem, D. Ređepom, S. Trajkovićem i M. Pervićem.

Zbirku eseja: "O estetici, o etici, o tici", objavljuje 1962. god. U uredništvu znamenitog časopisa "Delo" provodi pune dve i po decenije, dok serije književnih kritika piše u "Beogradskoj Nedelji", "Politici Ekspres" i "Ilustrovanoj Politici". Veoma bogatu i plodnu saradnju sa kruševačkom "Bagdalom" započinje 1965. u čijem časopisu objavljuje više od sto književnih priloga do danas. Ista kuća mu štampa i prvu pesničku knjigu "Župska sela", 1975. godine.

Nagradu za književnu kritiku "Milan Bogdanović" dobija 1972. Zatim se ređaju mnoge izuzetne funkcije kao što su: Sekretar Srpske Književne Zadruge, Upravnik Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta, od septembra 1974. do polovine 1977., pa urednik kulturne rubrike NIN-a, do septembra 1983., od kada je urednik romana u "Prosveti".

Više puta u raznim žirijima kao što su onaj za "Izbor NIN-ovog romana godine" ili Sterijinog pozorja, gde je sedamnaest godina vodio "Okrugli sto" kritike, pa do festivala "Joakim Vujić" u Šapcu. Jedan je od osnivača brojnih festivala širom Srbije kao što su "Dani komedije" u Jagodini ili "Matićevi dani" u Ćupriji.

"Zlatni Prsten" dobio je 1988. od "Bagdale" iz Kruševca.

M. Egerić jednom reče za Bucu Mirkovića da je "kritičar sa izoštrenim sluhom za poetske vrednosti, impresionist od nerva i dara, žive elokvencije".


Aleksandrovac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: Januar 21, 2011, 10:55:17 pm »

**

MILOSAV BUCA MIRKOVIĆ




Na dodeli Vukove nagrade
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #3 poslato: Januar 21, 2011, 10:58:20 pm »

**

TE 1932. GODINE…

Crtica iz biografije Milosava Buce Mirkovića

Svanjivala je ljubičasta vidovdanska zora, te hiljadu devesto tridest i druge, prvi petli se još nisu čuli. Aleksandrovac je spavao čvrstim župskim snom. U kući doktora Mirkovića upališe se iznenada sva svetla. Kućom zavlada neka čudna užurbanost i žamor. Odjednom začu se jedan ozbiljan ženski glas: "Počelo je!" Buljuk tetaka i ujni razmileo se po domaćinstvu. Slučajnom prolazniku to bi sigurno bila čudna slika. Ali naprotiv, to se u kući Mirkovića rađao život. Supruga doktora Mirkovića, Nada upravo se porađala. To joj je bio prvi porođaj. Porođajem i rodbinom komandovala je gospođa babica, za ovu priliku specijalno dovedena iz velike varoši, Kruševca. Otvoriše se vrata na verandi, dve tetke izvedoše doktora Milana i posadiše ga za sto. Ubrzo mu donesoše kafu i rakiju, on se diže da bi se vratio u kuću: "Milane, šta ti je stebe, sedi tu, ovo su ženska posla" — reče jedna od tetaka — "Da nam bog da, da nam jutros tvoja pomoć ne zatreba" — dodade druga tetka.

Hladan povetarac sa Željina milovao mu je oznojeno čelo, ma nije to šala, žena mu se upravo porađala, nervoznim rukama upali cigaretu i povuče jedan dim.
 
U tom času trže ga glas gospođe babice: "Prvo pa muško, vidi ga pravi je Buca! Doktore Milane Mirkoviću, svaka čast". Sin Prvenac nije časio ni časa, odmah se svojski potrudio da upozna srpsku Provansu sa voluminoznošću svoga predivnog glasa. Kroz vrevu od ushićenja jedva se probio umorni glas doktorove supruge Nade: "Ima toga u meni još?" "Blizanci" — reče gospođa babica — "Devojčica, pazi samo kako je crna, kao da je ciganka!"
 
Pošto urediše sve oko porodilje i novorođenčadi pozvaše doktora Milana du uđe u sobu. Drhavih nogu i znojavih ruku ušao je u sobu, zamagljenog pogleda prepunog ljubavi gledao je svoju suprugu Nadu i dvoje predivne dece. Sin je bio više nego lepo dete, čista desetka, krupna bucmasta lepa beba, ćerkica je bila nešto sitnija, vižljastija, crna kao ciganka, baš kao što je i rekla gospođa babica. Nema veze, neka su živa i zdrava. Prišavši postelji, naže se i poljubi svoju suprugu, pritom drhtavim glasom izusti: "Hvala ti na ovom divnom daru, mila! Molim te sada se odmaraj, tetke će o svemu voditi računa."

Isprativši gospođu babicu, doktor Milan se udobno smesti u svoju omiljenu pletenu fotelju na verandi. Nada je zaspala a i bebe su spavale, tetke su nešto poslovale po kući. Polako ispijajući kafu razmišljao je o onom šta je rekla gospođa babica prilikom porođaja, Buca i Ciga. Pa lepo. Kod nas Srba niko nije dobio nadimak a da to nije zaslužio. Neka tako i ostane. Dok ih ne krstim zvaćemo ih Buca i Ciga!


Boža Stamatović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #4 poslato: Maj 02, 2011, 02:16:06 am »

*

ZAŠTO


Pesnici su danas uglavnom izgubljeni i za Boga i za ljude. Ne tako davno, to nije bio slučaj. Nova tehnološka dostignuća pospešuju samoću ljudskog bića, devastiraju nas iz života. Sve smo više usamljeniji, povučeniji, hermetički zatvoreniji, bojim se da smo na pragu svog konačnog nestajanja.

Poezija je uvek bila spona između svesnog i nesvesnog, ona je ta, koja sa još nekim partnerima održava sve ono što je u čoveku. Ona održa­va postojanje spoljnog sveta i dra­matičnu izmenu te energije koja se u neprekidnom protivstavljanju i izjedna­čavanju vrši između njega i sveta.

U svakom od nas bez izuzetaka, taj unutrašnji život bez prestanka traje u neiscrpnom dialektičnom bivanju i bitisanju. Od različitosti njegovog intenziteta i bogatstva zavisi različitost pojedinih ljudi kao ljudi.

Među onima kod kojih je taj život, u svom disharmoničnom ali veličanstveno orkestriranom nastajanju, preplitanju i razaranju, najintenzivniji, izvesni ljudi, s pravom ili bez prava, pretenduju da je priroda te nji­hove psihičke dis­har­monije, ili prividne harmonije, takva, da je poetsko izražavanje jedna nužnost, jedan neophodan uslov za životnu ravnotežu i jedna prirodna mani­festacija njihovog duhov­nog života.

Poezija, ili ti pak pesničko stvaranje, prema tome, za njih se ne postavlja kao neka dokolica, ni kao suvišni luksuz, već kao jedna potpuno opravdana logična kompezacija za sve čega se njihovo puno životno izražavanje i ostvarivanje, pod pritiskom raznih spoljnih i unutrašnjih prepreka, moralo lišiti, jedna oduška za sve što je potisnuto i što sada, nagomilano u njihovoj podsvesti, teži da se ispolji u obliku simptoma, da konačno prodre do ostvarenja.

Prozni pisci su retko kada zadovoljni kritikom, što ona sa svoje strane se objašnja­va nji­hovom uobraženošću. Ne može se negirati da stvaralaštvo, odnosno sposobnost uvo­đenja u život novih ljudskih duša, nepriznatih dotad osećanja, lepoga koje je nedostižno u stvarnosti, da samo vladanje rečima i njihov trijumfalni odjek - ne daje i ne izaziva osećanje nadmoćnosti, neobičnosti i dostojanstva. Razlika između proznih pisaca i pesnika mogla bi se možda prvenstve­no obeležiti kao razlika u autentičnosti, u čistoti njihovog "unutrašnjeg života" koji i jedni i drugi pokušavaju da zaštite od opasnosti, od nadiranja spoljneg sveta, od napada, od traumatizama stvarnosti.

Ja ih ne razdvajam, oni su svi moji, i prozni pisci i pesnici.


U Beogradu, 20. avgust 2011 Milosav Buca Mirković


JEDAN JEDINI

Između pamćenja i zaborava
Lebdi javorov list jedan jedini.

Između vere i neverice
Jedan jedini talas sa Dunava.

Između časovnika na kulama
Bdi orao jedan jedini.

Između bačije i kolevke
Jedno jedino dete dok spava.

Između vatre i kovačke varnice
Ruka čoveka jedna jedina.

Jedne jedine u mome srcu
Jedne jedine golubice. / blogspot
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #5 poslato: Avgust 22, 2012, 11:06:58 am »

*

NAUČNIK KAO POETSKI MOTIV


Književnik Milosav Mirković je sakupio rukovet pesama pod naslovom Pesnički zvezdogram Nikole Tesle (Ljubostinja, 2006.) i lepo nas iznenadio svojom "antologijom", dajući zadatak budućim istoričarima književnosti da tragaju za velikim naučnikom kao pesničkim motivom. Ogradili smo pojam antologija navodnicima jer nije reč o pravoj antologiji, zasnovanoj na nekim čvrstim estetskim i umetničkim merilima — a opet, zbirka pesama "teslijanske" inspiracije nosi u sebi i neke antologijske atribute. Sam Mirković u "Predgovoru za jednu moguću antologiju" kaže da se ova uslovno i namah prigodno nanizana antologija može shvatiti i čitati i kao apologija, i kao apoteoza divovskoj energiji prirode u prirodi samo jednog čoveka, jednog neimara, jednog izumitelja".


LAZA NAVODAŽIJA

Mirković je pesme u antologiji složio prema azbučniku zastupljenih pesnika, a ne po vremenskom sledu ili nekom drugom formalnom zakonu. Ima zaista antologijskih pesama, ali i sasvim osrednjih pa i dokumentarne i književno-istorijske vrednosti. "Misao o jednoj mogućoj zbirci pesama o Nikoli Tesli sazrevala je u meni dvadesetak godina, od kada sam pročitao Zmajevu pesmu Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd (1892). Ali za to sam se većma zainteresovao preko jedne sentimentalne ideje Laze Kostića da naučnika koji već drži neke svoje kosmičke energetske linije oženi Lenkom Dunđerski, tađašnjom srpskom lepoticom iz čuvene prečanske građanske familije. Laza je, što bi se reklo i ondašnjim i današnjim govorom, bio jedna vrsta navođadžije. U to vreme Tesla je konkurisao za stipendiju Matice srpske, ali iz nekih razloga je nije dobio, pa se zahvalio Kostiću. Ta prepiska je trajala kratko, ali sam u toj prepisci, preko tog Lazinog navodadžiluka, došao do Tesle kao poetskog motiva", kaže Mirković.

Desetak pesama Mirkoviću je dao jedan neobičan "teslolog" iz župskog sela Botunja, Milan Matić (autor tri knjige o Tesli), među kojima Šantićevu "Mati" i pesme Desanke Maksimović, Zmaja, Branka Ćopića. Povodom velike proslave stotog Teslinog rođendana, u književnoj periodici je objavljena čitava mala antologija pesama o Tesli. Tada je i Gvido Tartalja napisao jednu sjajnu pesmu. Teslin dalji rođak Dane Tesla i drugi ljudi iz njegove rodne Like ispevali su nekoliko pesama u duhu narodne poezije.

— Nisam imao mnogo dobrih pesama za jednu ozbiljnu antologiju o Tesli, bez obzira na to što je ona, na kraju krajeva, jubilaristička. Zato sam zamolio dvadesetak naših živih pesnika da napišu po koju pesmu specijalno za "moju antologiju" o Tesli. Moja molba je naišla na veliki odziv, pa su neke pesme ostale izvan prvog izdanja (Mirka Magaraševića, na primer) jer njihovi autori nisu stigli na vreme da ih pošalju. U drugom izdanju ući će i te pesme. Pored Magaraševića, odazvali su se: Radomir Andrić, Predrag Bogdanović, Manojle Gavrilović, Ljubiša Đidić, Vuk Krnjević, Adam Puslojić, Tanja Kragujević, Raša Perić, Zlata Kocić i drugi. Kada sam to saopštio Dobrici Ćosiću, rekao je: "Dobiti za antologiju o Tesli više od 50 pesnika je pravi podvig".


FAUSTOVSKA LIČNOST

Mirković podseća da Srbi nemaju mnogo ljudi koji svojom nemerljivom veličinom inspirišu — to su Sveti Sava, Knez Lazar, Njegoš, Tesla. "Oni apsolutno i na nebeskim i na zemaljskim linijama otvaraju mogućnosti da i pesnici sa njima korespondiraju. Bilo je tekstova o Tesli, Radovan Ždrale je napisao roman, ali o Tesli nisu pisali naši veliki pisci, izuzev Jovana Jovanovića, i Laze Kostića sa neke životne obale. Jedna velika Isidora Sekulić ga pominje samo na dva-tri mesta.

Sastavljač Teslinog zvezdograma misli da se o Tesli može naći desetine pesama i u hrvatsKoj poeziji, zatim u ruskoj i američkoj. Mirkovićeva antologija i počinje sa jednom sjajnom pesmom Amerikanca Roberta Andervuda. Mark Tven je intervjuisao Nikolu Teslu. "Mislim da bi dobri književni detektivi otkrili u američkoj periodici mnogo pesama koje su bukvalno posvećene Nikoli Tesli", veli antologičar. "Matić mi je govorio da ima tri Teslina pisma upućena Lenjinu".

Tesla je do dana današnjeg ostao velika zagonetka, naučnik koji izmiče svakoj demistifikaciji. "Kao i svi veliki naučnici", veli Mirković, "i Tesla je morao biti u jednom dnevno-političkom, dnevno-pragmatičnom sukobu sa civilizacijom u kojoj odrasta, u kojoj radi, za koju radi i protiv koje radi. Ni super-naučna sociopsihološka, socio-egzistencijalna analiza ne bi mogla da objasni tajnu i tajne Nikole Tesle. Crnjanski je to pokušao u drami koja je neuspela. Vestinghauz mu pomaže, dovodi neku gospođu, ali nije stvar u tome. Tesla ima neku svoju tajnu, svi njegovi eksperimenti su i danas velike tajne. I ono što je urađeno i danas ima visok stepen tajne. Tesla je apsolutno faustovska ličnost".



Tesline poruke

Intucija je nešto što je iznad znanja! Mislim da su sva velika otkrića bila deta intuicije!

Teško da ima ijednog naroda koji je doživeo tako žalosnu sudbinu kao Srbin.

Mudri ljudi ne govore naprazno i kada govore o najneverovatnijim i najčudesnijim stvarima!


Autor teksta M. R. | Planeta
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #6 poslato: Avgust 22, 2012, 11:27:09 am »

*

75 LETA MILOSAVA BUCE MIRKOVIĆA


Na Vidovdan leta gospodnjeg 2007, u "gostinskoj sobi" Muzeja vina u Aleksandrovcu, u prestonici vinorodne Župe, na najpriličnijem mestu i na najpriličniji način za velikog srpskog boema, obeležen je sedamdeset i peti rođendan (75) Milosava Buce Mirkovića, pozorišnog i književnog kritičara, pesnika, esejiste, hroni čara, ljudoljuba i ljudine...

U literaturi, a bogami i u životu, nema mnogo toga čega se nije latio Buca Mirković. Latio i pozlatio. Rođen je na Vidovdan (28. juna), u dvadesetom veku, sada već daleke 1932. godine sa bliznakinjom sestrom Milenom u Aleksandrovcu župskom. U Župi je završio Malu maturu, a u Po žarevcu Veliku.

Stomatologiju i Filosofiju studirao je na beogradskom univerzitetu. Sredinom prošlog veka, 1951. godine počinje da piše za "Student", potom za "Mladost", a prve eseje objavljuje u časopisu "Nova misao". Zatim pristaje i postaje urednik "Beogradske nedelje" i jedan od urednika u kultnim "Vidicima". Godine 1957. biva primljen u Udruženje književnika Srbije i Udruženje novinara. Od 1958. sa Muharemom Pervićem uređuje časopis "Delo"...

Najviše pozorišnih kritika objavio je u "Politici ekspres", a najviše književnih kritika u "Ilustrovanoj politici" za koju je pisao punih dvadeset godina. Godine 1973. potavljen je za Generalnog sekretara Srpske književne zadruge. Godine 1974. biva izabran za Upravnika Jugoslovenskog dramskog pozoriš ta, a od 1983. radi kao Urednik za savremenu srpsku prozu u izdava čkoj kući "Prosveta". Milosav Buca Mirković je objavio preko pedeset knjiga i zbirki pesama, a uspešno su procenjene i tri njegove drame: Položaj čoveka u našem vremenu, Balade sa Zejtinlika i Kume i kneginje — Ljubica i Jelena. Između ostalog, objavio je i četiri glumačke monografije: Milivoje Živanović, Mija Aleksić, Ljuba Tadić i Zoran Radmilović, više knjiga glumačkih portreta i portreta književnih stvaralaca.

Buca je autor tri Antologije srpske poezije, za sobom ima preko 18 000 naslova, ni broja se ne zna okruglih stolova koje je moderirao, niti žirija u kojima je žirirao... Buca Mirković je među osnivačima osam pozorišnih festivala u Beogradu i Srbiji, a trideset godina obitava kao umetnički direktor "Dana komedije" u Jagodini. Na pomenutom skupu "Buci u čast", povodom sedamdesetpetogodišnjice rođenja znamenitog kritičara, esejiste i pesnika, nadahnuto su govorili njegovi savremenici, kolege, prijatelji, drugari iz detinjstva: Boža Mihajlović, Sveta Tomić, Raka Jeličić, prof. Pavle Bubanja, mr Juga Stajkovac, Milutin Knežević, Ljubiša Đidić, Gvozden Đolić... Malenkost potpisnika ovih redaka posvetila je Buci Mirkoviću "esej o jahaču željinskog sedla", čije akcente ostavljam za epilog ovog prikaza. "Dok stoluje na Sutelici podno Željinskih vrhova, nalakćen na karirani čaršav iz kafane 'Kožetin', Buca Mirković peva.

Sa župskog Olimpa odjekuje 'Devojka je zelen bor sadila'. Eho napeva žubori ko Vratarnica kroz Vrbnicu. Buca grgoljči pesmu ko da kominjak struji kroz vuniju, ko kad šiler brboće kroz šajtov... (...) Nema te župske čaše koju Buca nije obljubio dahom i duhom, ljubio je čaše ko čelnici i čauši prokletu Jerinu. Ljubio je tako dobro ko da je iz Dobroljubaca, onako visok i lep ko iz Puhovca, onako pametan ko da je rodom iz Šljivova.

Dok je usnama milovao orošeno staklo, nikad ga nije stropoštao u srču i nikad ga nije skrcao ko što niti jednog pesnika, niti glumca Buca nikad nije rezbucao u svojim kritikama. (...) Srpski drozd i župski grozd! Buca je ko vino. Podleže uticaju okoline i tako 75 godina gradi svoju ličnost".


Milan Minja Obradović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #7 poslato: Avgust 23, 2012, 12:33:58 am »

**



U "Gorici", 2011.


NEUMORNI LAUTAR

Milosav Buca Mirković
(povodom njegovog 80-tog rođendana)


Većina smatra da je pesnik neobično stvorenje, od koga se može svašta očekivati. Samo je jedna istina nepobitna: od pesnika je i Bog digao ruke! Za pesnika ne bismo mogli reći da je čovek od mere, ali isto tako teško bismo mogli reći da je društvo prema pesnicima ispoljilo odveć takta. Između obožavanja i prezira, društvo najmanje prihvata pesnika kao svoga. Međutim, sudbina poezije se ne poklapa uvek sa sudbinom njenog pesnika.

Milosav Buca Mirković, nesebični, svestrani tumač modernog srpskog pesništva, veliki znalac poezije (enciklopedija poezije koja hoda), svetske a nadasve naše, srpske, i ne samo srpske. Već u visokim godinama, svakodnevno ulaže velike napore da bi otrgnuo od zaborava nepravedno zaboravljena imena srpske pa i svetske poezije i književnosti, i postavio ih na zaslužena mesta u antologijama: Danicu Marković, Velimira Rajića, Milorada Petrovića Seljančicu, Simu Vukićevića (rodonačelnika fantastike u srpskoj književnosti), Elenu Guro (majku ruskog futurizma, ličnost kojoj je Majakovski mnogo dugovao), Rubena Daria (oca španskog modernizma), i mnoge, mnoge druge.
 
Kao da neprestano, sluša ili prisluškuje, Markovu maksimu da je "jezik, da je govor praktična, stvarna svest", Buca Mirković, pesnik, nesebični narodski i varoški, župski lautar, u mladosti ponajviše darivan i "otrovan" snopom asocijacija na Davičove pesničke izazove, danas poeta koji konkretizuje i obogaćuje svakodnevni usko arhaični govor svoga korena i zavičaja. Pesnik moravskih vrbaka i željinskih livada, pesnički angažovano i poletno, peva živu i živopisnu poemu jezikom svojih praotaca, leksički bogatijim i humorom zaigranijim. Tako župski iznedren dijalekt obnavlja pesničko pravo i kulturnu dužnost naslednika i povratnika govoru i tvoru jezičkih i neimara i nadničara kako je govorila velika Isidora Sekulić.

Ima u njegovoj poeziji dubokih, u čast otkrivenih istina, mnoštvo mudrih, uzletelih vertikala u ovoj zbrojanoj i sabranoj biografiji malih i velikih poema i zasićenih melodija. Jednu od vertikala osećamo kao svest o trajanju, o ponavljanju istorijske nužnosti, o žrtvovanju kao akomuliranoj energiji. Što su nam koreni dublji, srčaniji, stabla su nam životvornija i plodovi nesebičniji. A što nam je istorija duža i pamćenje pouzdanije, to nam je sadašnjost izvesnija.
 
Jezik strasti i strast jeziku nezasito i nezadrživo lepršaju ovim stihovima:
 
 Poslednji ekser iz baštenske ograde
 obudovele, stare kuće u Kožetinu
 ovog proleća raskošno procvetao
 baš kao kukurek iza bregova
 i ruža divlja, i đurđevak svatovski
 čuj pesnika kako se sprema
 da ubere taj cvet bogohulni
 od nerđajućeg čelika
 i nedostojnog suseda ciklame
 u saksiji na prozoru kuće stare
 bez igde ikoga, bez svetlosti i senke.
 Bez braće i sestara.
 
Punih 60 godina traje podvižnička kulturna misija Milosava Buce Mirkovića. Mislim da niko u našoj sredini nije umeo tako da pohvali – pesnika, prozaistu, prijatelja, političara, kritičara kao Buca Mirković. Posebno je bio naklonjen velikoj deci, glumcima i glumicama, prema kojima je, kao njihov upravnik, bio nežniji nego oni prema njemu. Ni sam čika Jova Zmaj možda nije ispevao više pesama o deci nego Buca Mirković o onima koje je iz milja zvao velika deca. Vičan rimi, decenijama stihom iscrtava portrete glumaca svojim jezgrovitim pesničkim dosetkama, u kojima zaista ima mnogo od njihove bolje suštine.
 
Pesnička umetnost je za Bucu Mirkovića više nego duhovna hrana, ona je opkoljena oreolom posvećenosti i magije iz koje se rodila; ona je religija i kao svaka druga religija, može se osetiti, može se biti "svestan osećaja" koji izaziva, ali se ne može do kraja racionalno shvatiti. Ono čime umetnost, pre svega, deluje, nije snaga logike i očevidnosti dokaza, nego istinitost i postojanost tona. — "Ton ubeđuje, njime se iz podsvesti prodire u podsvest, u svest, u samo biće, njime se otvore neotvorena vrata."

Bucina maksima je: "Umetnost ne dokazuje, ona vas obuzima, opčinjava i hipnotiše, opija do slatke glavobolje, budi i pokreće vaša osećanja koja prosvetljuju, bogate se i uzdižu iznad praktičnog, svakidašnjeg!"

Književni i pozorišni kritičar, pesnik, književnik, publicista, autor više od 18.000 tekstova, jednog romana i dve drame, sijaset pesničkih knjiga, nekoliko glumačkih biografija i medaljona, nekoliko pozorišnih knjiga, šestnaest knjiga eseja. Jedna njegova antologija moderne srpske poezije objavljena je na španskom jeziku, u Karakasu, prestonici Venecule. Dobitnik mnogih priznanja i laureat velikih nagrada: Medalja Vahtangova (Moskva, za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti), Zlatni ćuran, Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije 2004, Vukova nagrada za 2008.

Zastupljen je u 32 antologije srpske moderne poezije. Aktivno sarađuje sa tridesetak književnih časopisa širom Srbije i Republike Srpske.


Boža Stamatović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #8 poslato: Decembar 02, 2012, 09:20:30 pm »

*
Rubrika: Kultura/Zabava  
Srbija: Srbija  
Ličnost: Mirković Milosav Buca  
Žanr: Intervju  
Ličnost/tema: Mihajlov Mihajlo, Palavestra Predrag, Pavićević Borka
 


NACIONALNO OSETLJIV KOMUNISTA


MILOSAV - BUCA MIRKOVIĆ, KNJIŽEVNIK I KRITIČAR

U književnosti sam bio falangista, u pozorištu ljubitelj, filantrop. Volim glumce jer oni pripadaju onom najboljem plemenu boemije u pravom smislu te reči

Rođen je 1932. godine u Aleksandrovcu, a seća se kada je sa tetkama Simkom i Stojankom 1942. fijakerom putovao u Vrnjačku Banju gde je prvi put video pozorišnu predstavu — Nušićev Put oko sveta. Došao je u Beograd i upisao se na stomatologiju, a prvo pozorište u koje je ušao bilo je Jugoslovensko dramsko 1951. godine. U studentski kulturni, politički književni život uključio se 1952. kada je počeo da piše u "Studentu" i objavio svoju prvu profesionalnu pozorišnu kritiku predstave "Staklena menažerija". Tu je napisao i prvu književnu kritiku o "Korenima" Dobrice Ćosića.

Sa stomatologije je otišao na Filozofski fakultet, a zajedno sa Muharemom Pervićem je 1968. ušao u redakciju časopisa "Delo" gde će ostati do 1983. Pisao je za najprestižnije časopise i nedeljnike, bio je najmlađi član glavnog odbora Sterijinog pozorja, jedan od osnivača brojnih dramskih festivala, generalni sekretar Srpske književne zadruge, upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, potpredsednik Saveta BITEF-a, član uprave fudbalskog kluba "Crvena zvezda"...

Objavio je više od 16 hiljada naslova o književnosti, teatru, umetnosti, zatim više od 50 knjiga i zbirki pesama, tri drame... Danas je saradnik tridesetak književnih i pozorišnih listova, časopisa i zbornika... Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su najznačajnije Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije i Vukova nagrada za 2008. godinu.

Celog života je on svedočio o drugima i njihovom delu. Nedavno je posthumno objavljena knjiga Marice Stojšin "Provetravanje života", u kojoj ova dugogodišnja sekretarica uredništva časopisa "Delo" svedoči i o Buci. O onom veselom, duhovitom, zabavnom, kakav je svima znan, kada se nađe u neprilici. I tako iz prošlosti izranja nova slika jednog stvaraoca koji je poslednjih pola veka prisutan na srpskoj, odnosno jugoslovenskoj književnoj i pozorišnoj sceni. Tako saznajemo kako se ovogodišnji dobitnik Vukove nagrade držao na sudu u jednom slučaju gde su presuđivala pravila tvrdog komunizma. A povod je bilo objavljivanje dva nastavka putopisa iz SSSR-a Mihajla Mihajlova "Ljeto moskovsko", gde je boravio poluilegalno, a pisao je o svojim susretima sa Belom Ahmadulinom, Bulatom Okudžavom i drugim sovjetskim disidentima. I još ponešto što je Buci i Muharemu kasnije moglo doći glave, kako se tada govorilo kada se skrene sa političke trase članova Saveza komunista Jugoslavije, što je Buca tada bio. I kaže, ostao to do danas. Suštinski.

Ko je, te 1965. godine, mogao da čita "Delo" i da skrene pažnju Titu da je tu neki sumnjiv putopis Mihajla Mihajlova iz Sovjetskog Saveza, pa da ovaj traži istragu?

"Delo" je tih godina bilo najuticajniji književni, društveni, pa i politički časopis u Jugoslaviji. Njega su čitali mnogi iz ideološke oligarhije obrazovanih, ali ovog puta nisu oni intervenisali, već je kod Tita protestovao ni manje ni više nego tadašnji sovjetski ambasador. Ko je njemu skrenuo pažnju na to, teško je spekulisati, ali razlog njegove ljutnje je sasvim razumljiv. U jednom delu tog Mihajlovljevog teksta stoji pasus da koncentracione logore u to doba nije projektovao Staljin, već Lenjin. To nisam primetio, mada sam za dvadesetak stranica skratio tekst koji mi je Mihajlo Mihajlov poslao iz Zadra, gde je u to vreme bio asistent na Filozofskom fakultetu. Ima jedna razglednica koju ja šaljem Mihajlovu u Zadar i gde pišem da ću objaviti njegov rukopis "Qeto moskovsko", i dodajem kako mislim da on piše malo oštro i malo žustro, pa ću dopustiti sebi da nešto od toga skratim. Kada je policija u Zadru saslušavala Mihajlova ovim povodom, ta dopisnica je bila deo dokaza na sudu.

Koliko saznajem, Mihajlov se nije baš fer poneo prema vama u celom tom slučaju?

Rekao bih da nije bio baš najkorektniji. Uplitao me je do te mere da je trebalo da ispadne kako sam ja, maltene, naručio taj tekst. A istina je da ga je on sam, posle tog svog poluilegalnog boravka u SSSR-u, ponudio i poslao "Delu". Muharem Pervić je pustio prvi deo rukopisa i otišao u London na stipendiju, a ja sam pustio drugi. Inače, kada je sve krenulo, Muharem se iz Londona puno angažovao uz veliku pomoć gospođe Vukice Price, koja je bila supruga ambasadora Jugoslavije u Londonu Srđana Price. Oni su mi davali signale kojim ljudima iz našeg političkog vrha treba da se obratim za pomoć. Nisam se nikome javljao, osim Milojku Druloviću Čiči, koji je bio naš drug, moj stari prijatelj, čovek koji je podržavao čitavu našu mladu intelektualnu gardu, a tada je bio na čelu srpskih komunista, ako se ne varam.

Zanimljivo je da je u ovom slučaju najpre reagovalo Okružno tužilaštvo i da ste tamo u više navrata svedočili, a tek kasnije vas je partijska organizacija kaznila?

U nekoliko navrata sam išao u Masarikovu ulicu, i tu je bio jedan pravi gospodin, prezivao se Šćepanović, koji je morao da radi svoj posao tužioca, ali je bio sjajan čovek. Najčešće me je ostavljao sa daktilografkinjom kojoj sam ja diktirao, budući da sam bio pismen čovek, više nego što su oni očekivali. Partijski drugovi iz vrha Saveza komunista Srbije su se kasnije uključili u celu priču, ali, da paradoks bude veći, braneći me.

Mislite na to što nisu dali da idete u Zadar na suđenje?

Uskoro mi je stigao poziv da idem na sud u Zadar, jer je tamo vođen postupak protiv Mihajlova, pa su oni hteli da objedine ta dva predmeta, proces protiv Mihajlova i proces protiv mene, u jedan. Čiča Drulović, preko Aleksandra Rankovića koji je tada bio u vrhu vlasti, dobija zadatak da me obavesti i da to kaže i hrvatskim moćnicima. A reči Aleksandra Rankovića koje je Čiča meni preneo su glasile: Ne može jednom srpskom književniku i intelektualcu da se sudi u drugoj republici! Tako sam se raspakovao i nisam otišao u Zadar. Sve se na kraju završilo u mojoj partijskoj organizaciji, tada sam radio u "Beogradskoj nedelji", koju je svojevremeno pokrenuo gradonačelnik Beograda Branko Pešić. Sa mnogo solidarnosti i razumevanja moji partijski drugovi su me posle tri duga partijska sastanka nevoljno, jer su morali, kaznili sa poslednjim ukorom pred isključenjem. A trebalo je da me isključe.

A da paradoks bude kompletan, šest meseci pošto je to uradio za mene, Aleksandar Ranković je bio likvidiran akcijom Saveza komunista Srbije.

I do kraja ste ostali član Saveza komunista Jugoslavije?

Ostao sam do kraja. I sada, u nekom moralnom i romantičarskom smislu, isto sam to.

Poznajući vas, teško je zamisliti vas u središtu jedne tako preteće partijske afere. Jer, vi ste se klonili te vrste problema?

Ja sam uvek bio izuzetak u tim kolovratnim političkim, ideološkim i umetničkim događajima. Bilo je inteligentnih, lukavih i prevrtljivih ljudi na javnoj sceni, oko mene, u mom najbližem okruženju, ali ja nikada nisam bio predmet njihovih intriga niti ulov za njihove mreže. Imao sam status umiljatog jagnjeta koje dve majke sisa. Znalo se, osobito u Centralom komitetu Saveza komunista Srbije za vreme Marka Nikezića i Latinke Perović, da sam apsolutno nacionalno osetljiv i oni su to izuzetno poštovali. Ti ljudi su bili veoma sposobni i nisu cvikali od Tita, ali jesu cvikali od Kardelja. Tito je bio harizmatična ličnost svesna svoje moći i nije se bavio sitnicama.

Da li ste ga nekada upoznali?

Ne, ali sam bio na jednoj večeri posle Sterijinog pozorja u Novom Sadu, i gledao sam razne kulturnjake kako su se gurali da budu blizu njega, maltene gazeći ga po njegovim uvek besprekornim, elegantnim cipelama. Međutim, ja sam sa Titom imao jedan bežični emotivni spoj — 11 godina sam pisao tekstove koji su kao svitak stavljani u štafetu koju je Tito dobijao svakog 25. maja. Kada me neko o tome sa čuđenjem pita, ja odgovaram: u tadašnjem Savezu omladine Jugoslavije Mika Tripalo i Latinka Perović su znali ko je najpismeniji mladi čovek u Jugoslaviji. To nije mogao pisati svako.

Vi očigledno ne spadate u one srpske nacionaliste koji smatraju da je Tito bio najveći krvnik i mrzitelj Srba?

Ne. Tito nije mrzeo Srbe. Srbe je mrzeo Kardelj, pre svih drugih.

Umeli ste da branite i hvalite prvu izložbu Milića od Mačve, što vam je bilo zamereno, ali ste hvalili i knjigu mladog hrvatskog pisca Alojza Majetića, koji je uneo erotiku u tadašnju literaturu. Hrvatski CK je tražio od srpskog da reaguje i kazni vas, ali se to nije desilo. Ipak, intelektualno, najviše ste se sporili sa nadrealistom Markom Ristićem?

On je u jednom intervjuu rekao da je naša omladina dezorijentisana, neobrazovana, da ne zna šta hoće. Ja sam zbog toga ustao u odbranu celog naraštaja i ta se polemika vukla na zadovoljstvo mnogih mladih ljudi, pa i CK omladine i Saveza studenata. Ja sam sa Markom Ristićem, pak, i pre i posle toga bio u veoma srdačnim odnosima. Imao sam sreću da su me mnogi veliki srpski pisci i intelektualci toga vremena srdačno prihvatali. Počev od Isidore Sekulić koju sam upoznao kada smo mladi Ivo Tartalja, Mirko Miloradović i ja bili kod nje šest meseci pre njene smrti. Bilo je to o njenoj slavi, Svetom Nikoli. Poznavao sam Veljka Petrovića, upoznao sam zaredom Marka Ristića, Dušana Matića, Aleksandra Vuča, Milana Dedinca, Oskara Daviča...

Vratimo se Marku Ristiću i vašem, ipak, razlazu sa njim.

Sa njim sam se razišao oko jednog drugog teksta. Ja sam pisao neku vrstu dnevnika u "Beogradskoj nedelji". I tu sam komentarisao jedan tekst nepotpisanog autora iz zagrebačkog časopisa "Forum". Bilo je to veoma slično Krležinom stilu — zamahnute, eksplozivne, žive rečenice... Bilo je to nešto poput dnevnika gde su bili zabeleženi svi veliki događaji iz 1961. godine, samo nigde, nijednom rečenicom nije bilo zabeleženo da je Ivo Andriće te godine dobio Nobelovu nagradu. Ja se žestoko, kako sam inače pisao tada, obrušim na taj tekst, jer sam bio uveren da je po teksturi, po toj eksplozivnoj rečitosti, to Krležin tekst. A zamerim mu, naravno, da se bavio svim i svačim, samo ne Nobelovom nagradom za književnost Ivi Andriću. U sledećem broju "Foruma" oglasio se Marko Ristić i napisao: "Milosav Mirković, zvani Buca, ne znajući tačno kako treba misliti, kako treba pisati, po mom mišljenju, napisao je jedan dosta bedan pamflet. Naravno, pamflet protiv Krleže, protiv njegovog velikog saborca i prijatelja, sa kojim se, inače, pred kraj života posvađao zbog toga što je u čuvenoj vili na Brdu kod Kranja, Bela Krleža zauzela plavi apartman, a Marka i Ševu Ristić su najurili u crveni apartman!" Bio je to samo trivijalan povod, jer su se već razilazili u mnogim stvarima. Marko je bio najdosledniji borac protiv svakog oblika nacionalizma, a Krleža je već debelo zaplivao u hrvatske vode. Nije baš podržao maspok, ali je bio veoma blizu.

Ko je, konačno, napisao taj tekst zbog kojeg vas je Marko prozvao?

Pisao ga je teatrolog i književnik Marijan Matković. I namerno se nije potpisao.

Znam taj vaš štos da vas je na Sterijino pozorje 1956. godine prvi put uveo Petar Stambolić. Kako?

Vozom, sa Petrovim bratancem Mišom Stambolićem, stigao sam u Novi Sad. Bili su s nama još Mirko Miloradović i čini mi se Raša Popov. Nije bilo ulaznica, a plus je na Pozorje dolazio predsednik savezne vlade Petar Stambolić. Mi smo ispred stare zgrade Srpskog narodnog pozorišta čekali da iz limuzine izađe Petar Stambolić i kada je krenuo prema zgradi, mi smo se ušunjali u njegovu pratnju i tako smo ušli. Bio je to, bukvalno, moj prvi ulazak na Sterijino pozorje. Inače, Stamboliće sam voleo, imao sa njima fer odnos, Miši Stamboliću smo venčani kumovi bili Danilo Kiš i ja, Ivana sam dobro poznavao i mislim da se lepo zabavljao u mom društvu. Vuleta sam voleo i radio sa njim, sa Petrom se nisam družio.

Kasnije ćete voditi razne bitke u raznim ulogama hroničara ovog, tada najznačajnijeg festivala. Kakva su vaša iskustva iz saradnje sa Josipom Vidmarom, tim dugogodišnjim, vrhovnim žrecem Pozorja?

Boba Selenić i ja smo odmah, kao veoma mladi, shvatili da je Sterijino pozorje bilo napravljeno tako da bi se favorizovali slovenačka kultura i slovenački teatar, odnosno da bi se napravio dobar slovenački imidž u Srbiji, kako je to danas popularno reći. Jer, Slovenci su u Srbiji imali samo političare tipa Edvard Kardelj, Lidija Šentjurc, Vida Tomšič, pa potom Stane Dolanc, i to baš nije bilo previše za hvalu. Vidmar je, kao prvi čovek Pozorja, imao u glavnom odbor još dva Slovenca, ali ih uopšte nije šljivosao, što bi rekli moji Župljani. Praktično, glavnog odbora i nije bilo, on je vodio celokupnu politiku kako je hteo. Ponekad bih sedeo sa njim na nekim večerama, voleo je da pije belo vino, kao i ja, bio je veoma prijatan kao čovek široke kulture. Ali, preko savremenih srpskih pisaca je prelazio kao da je to neka balkanska sića, neki balkanski kulturni otpad. Imao je izrazito negativan stav prema našoj novoj, savremenoj dramskoj književnosti, posebno nije podnosio Aleksandra Popovića.

Sukobili ste se oko Popovićeve predstave "Krmeći kas"?

Sećam se kako je Vidmar posle izvođenja ovog komada prišao tada mladoj glumici Ružici Sokić i rekao joj: "Šteta, vi ste tako dobra glumica, ali igrate u pogrešnim komadima!" Sutradan, za okruglim stolom, Vidmarovi novosadski seizi su hteli da napadnu Popovića i njegovu dramu, a ja sam ga oštro branio, baš kako sam neku godinu kasnije branio i "Razvojni put Bore Šnajdera", koju je publika oduševljeno primila, a zvaničnici Sterijinog pozorja su je proglašavali antidržavnom dramom. Mi smo mislili da Vidmar ne voli Acu Popovića, ali on nije voleo ni savremene slovenačke pisce i već je imao i sukobe na slovenačkoj kulturnoj sceni tim povodom. Ali, on je bio neprikosnoveni imperator na toj kulturnoj sceni Jugoslavije i niko mu ništa nije mogao. Jednom prilikom je čak hteo da preinačuje odluku žirija koju smo doneli, ali mu Dragan Jeremić i ja nismo dali.

Kažete da ste kao književni kritičar bili bespoštedni, naročito u mladosti, a da ste kao pozorišni kritičar bili i ostali benevolentni, sa velikom ljubavlju za glumce. Zbog čega?

Kao književni kritičar, kao stilista, bio sam u neku ruku učenik Marka Ristića. Recimo, on je o Desanki Maksimović mislio da je ona jedna obična, mala, porodična, građanska poetesa i ništa više od toga. I verovatno sam pod njegovim uticajem preterao i kad je ona u pitanju, da bih joj odao sva priznanja kasnije za zbirke "Tražim pomilovanje" i "Nemam više vremena". Pisao sam negativno o Mihailu Laliću, tačnije o nekim njegovim romanima, uvek negativno o Erihu Košu i o nizu pisaca koji su već debelo bili uvedeni u literaturu. Prema književnicima sam bio veoma strog jer sam posebno bio upućen na samo štivo, na delo, na njegovu strukturu. U pozorišnoj kritici sam bio blagorodan, hvalio sam, voleo i to je ostalo. U književnosti sam bio falangista, u pozorištu ljubitelj, filantrop. Volim glumce jer oni pripadaju onom najboljem plemenu boemije u pravom smislu te reči. Volim i reditelje jer kada su moćni, oni drže kormilo te velike lađe koja se zove predstava. Treba uživati u predstavama Dejana Mijača ili Egona Savina. Oni su veliki admirali, a glumci su dobri mornari kojima oni komanduju. I Kokan Mladenović je sjajan reditelj, samo mu ne treba to hvatanje za upravničko mesto. Ne volim glumce koji imaju vlastoljubivo osećanje, jer ono je rezultat inferiornosti, ono ih tera da budu poslanici, upravnici, ministri.

I od svog višedecenijskog prijatelja, glumca Ljube Tadića ste se poslednjih deset godina njegovog života na izvestan način udaljili upravo zbog politike?

Poslednjih deset godina smo se vrlo malo družili, otkako je počeo da tabana oko Televizije Beograd. Pa, to je bila televizija koja mu je najviše dala, i ne samo njemu! No, poslednjih godina pred smrt je dolazio ovde kod "Orača" (gde Buca i ja sedimo i razgovaramo, prim, R. S.). Sa njim i sa Muharemom Pervićem sam proveo 50 godina svog života. Znate li šta je to?

Vas trojica ste, po čaršijskim pričama, imali prilike da u kafani blisko informišete jednog političara kakav je bio Dragoslav – Draža Marković, kada je bio u punoj moći. Koliko ste uticali na njega?

Draža Marković je bio neobično otvoren čovek velike demokratske kulture koja potiče od njegovog oca, učitelja, profesora, nosioca Karađorđeve zvezde i Albanske spomenice. Od naših političkih ljudi, sreo sam samo dve ličnosti koje su bile na neki način ljubavnički upućene u književnost i kulturu — to su bili Draža Marković i Stanka Veselinov. I još nešto, izvanredno je poznavao našu političku istoriju, i šteta što on nije napisao političku istoriju 19. veka u nas. Posle njega, tu istoriju najbolje zna i najbolje promišlja Latinka Perović. Draža je imao poverenje u nas jer smo imali i kritički odnos prema domaćem stvaralaštvu. Voleo je da razgovara i sa drugima...

Imali ste stalnu želju da ga spojite sa Dobricom Ćosićem?

Jesmo, naročito Muharem i ja, naravno, ali on se tome opirao. Dobrica je uvek bio spreman, kao izuzetan umetnik, kao neprestani borac, kao izvanredan polemičar. On je čovek sa kojim nije lako, sa njim se ne možete igrati. Čudi me da postoji jedna vrsta trećerazrednog ženskog kaubojskog šogunata, borke, srbomorke, biserke, srbožderke i slične, koje misle da na njega mogu udariti. Smešno, u stvari jadno. Draža je, na neki način, posinio Muharema i mene, u nekom domaćinskom smislu te reči.

Zbog čega je, po vašem mišljenju, postojao taj antagonizam između Draže i Dobrice?

To potiče iz jednog dubokog partizansko komesarskog rivaliteta. Takav, kao prema Dobrici, Draža je bio i prema jednom divnom čoveku i velikom pesniku, što sam mnogo kasnije shvatio, a ujedao sam ga za srce, prema Tanasiju Mladenoviću. Dobrica i Tasa su imali osećanje da se za srpsko nacionalno biće treba boriti. I tu su bili nepopustljivi. A u međusobnim odnosima sa drugovima, sa bivšim partizanima i komandantima, imali su potpuno neobjašnjive odnose čiji valeri su bili samo njima znani i prepoznatljivi.

Imali ste neobično dobar i neobično ravnopravan, kako sami kažete, odnos sa nobelovcem Ivom Andrićem, sa kojim ste se viđali na ručkovima kod Dušana i Lele Matić?

Prvi put sam ga upoznao kao student Stomatološkog fakulteta 1952. godine i upamtio sam kako je tada kazao: "Znate, ako vam nema fotografije uz tekst o vama, svejedno koliko vas u tekstu hvale, kao da vas uopšte nema." I to sam zauvek upamtio. Zamislite ovaj intervju sa mnom bez moje fotografije?! Kasnije, slušajući ga, shvatao sam kako se nije dao nikakvim dnevnim konvencionalnim uplitanjima, već je uvek pričao kao oni mudri begovi u njegovim romanima. Dok smo sedeli kod Matićevih, pio je crno vino, i umeo da sluša kada sam ja sočno ogovarao književnu i kulturnu čaršiju. Puno sam znao, imao sam informacije, a on je umeo da sluša.

Koje pisce mlađe generacije danas volite da čitate, koje cenite, koje ste vi otkrili?

Volim pesnika Dragana Jovanovića Danilova, volim zatvorenog, metafizičkog, velikog pesnika Novicu Tadića, mladog kragujevačkog pesnika Nikolu Đurana, koji je objavio sjajnu knjigu "Otkriće Itake". Nedavno sam, zahvaljujući Vuku Krnjeviću, sa kojim se poslednjih godina opet družim kao u studentskim danima, pomogao da se u "Alteri" objavi knjiga pesama Borivoja Minića, koji je praunuk velikog, zaboravljenog pisca Iva Ćipika, kome je ove godine ravno sto godina otkako je izašao njegov najveći roman "Pauci". Njegov praunuk koji živi u Beogradu, piše nalik Vasku Popi, ima kratke odsečne stihove sa nekom magnetskom numerom. U prozi, veliko mi je zadovoljstvo što sam pročitao roman "Top je bio vreo" mladog Vladimira Kecmanovića, kao što mi je na neki način drag i Igor Marojević.


 
Antrfile:

Palavestra je nedostojan razgovora

"Istorija srpske književne kritike 1768—2007", knjiga Predraga Palavestre koja je izazvala mnoge polemike u književnoj javnosti, ne zaslužuje da se ozbiljno govori o njoj, posebno ne o njenom autoru, kaže Mirković i kratko se obrušava:
Ta knjiga, tačnije njen autor, nipodaštava, vređa, izbacuje, isključuje iz istorije one vrednosti koje su nesporne, poput Radomira Konstantinovića, Draška Ređepa, Muharema Pervića ili Buce Mirkovića. Ko je to socrealističko škrabalo za koje niko živi ne zna da objasni koje su mu kvalifikacije da bi bio akademik? Sećam se kako je Davičo još 1955. godine u seriji svojih tekstova objavljenih u časopisu "Nova misao" pod zajedničkim naslovom "Neotpori na dnevnom redu", potpuno deklasirao jednog socrealističkog momka kakav je bio, i nažalost ostao, ovaj vajni akademik.


Autor: Radmila Stanković | NIN, 30.04.2009; Strana: 52
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #9 poslato: Septembar 23, 2013, 10:20:48 pm »

**

MILOSAV BUCA MIRKOVIĆ


U književnost ste ušli tačno pre šest decenija. Kako su izgledali ti prvi koraci, ko su vam bili uzori, čije ste savete slušali?

Gimnaziju sam pohađao u Požarevcu, gde sam u lokalnom listu "Reč naroda" kao učenik VII razreda objavio svoju prvu pozorišnu kritiku "Ženidbe" Gogoljeve. U studentski kulturni, politički i književni život uključio sam se 1952. godine, radeći i pišući u "Studentu" kultnom listu za mlade, gde sam, između ostalih tekstova objavio i svoju prvu profesionalnu pozorišnu kritiku predstave "Staklena menažerija" igrane u Beogradskom dramskom pozorištu i relativno kompetentnu književnu kritiku o "Korenima" Dobrice Ćosića. Možda je Milan Bogdanović najviše uticao na mene. Kao brucoš na jednom od mnogih beogradskih fakulteta bio sam pozvan da u novopokrenutom časopisu "Nova misao" pišem književne kritike. Celo jutro sam tražio tu misterioznu redakciju, a kad sam shvatio da se ona nalazi na 11. spratu BORBE premišljao sam se da li da idem peške ili da pokušam da upotrebim lift, pa šta bude. U tom istorijskom trenutku naišao je gospodin sa maramicom u džepu od pantalona. Pozvao je lift i pozvao me unutra po bon-tonu koji ja nisam izučio u Požarevcu. Ipak sam ja otišao peške. U redakciji, onako zaduvanog i preplašenog, sačekao me isti gospodin (ali sad sa maramicom u džepu od sakoa). Bio je to Milan Bogdanović. Roditeljski mi se obratio rečima: "E moj mladiću, kad se vi bojite lifta, šta li ćete tek raditi pred ovim domaćim piscima?"

Voleo sam kako pišu i Jovan Skerlić, Bogdan Popović, Eli Finci, Milan Dedinac. Muharem Pervić, možda naš najoriginalniji pozorišni kritičar. Jovan Ćirilov ga je s pravom nazvao pozorišnim mudracem.
 
O nekim knjigama Desanke Maksimović, Mihaila Lalića, Eriha Koša... pisali ste veoma kritički. Da li biste danas nešto menjali od tih ocena?

Verovatno, mislim, sasvim malo. Morate biti svesni da su se s vremenom i vizure promenile. Promenio sam se i ja. Možda bi danas bio nešto blaži — ko zna!
 
Upoznali ste mnoge velikane (Isidoru Sekulić, Andrića, Veljka Petrovića, Matića, Daviča, Dedinca, Kiša...) Ko je od njih ostavio na vas najjači utisak?

Svako od njih je ostavio na mene veliki utisak. Ne bih mogao baš precizno da kažem ko je najviše uticao na mene i moj rad. Isidori Sekulić, Andriću, Matiću, Rastku Petroviću se neprestano vraćam. Davičo me je "otrovao" svojim asocijacijama. Veljko me je posrednim putem naučio kako se radi. Aleksandar Vučo i Dušan Matić su me uveli u nadrealistički klub. Marko Ristić mi je ukazao na superiornost pravog intelekta, intelekta bez patosa, bio je to pravi evropski intelektualac. Kiša sam voleo kao brata. Svi su oni moji i mom srcu dragi.

Najduže ste prijateljovali sa Muharemom Pervićem i Ljubom Tadićem, naravno po beogradskim kafanama, inače vašim omiljenim utočištima...

Muharem Pervić bio mi je prijatelj sa kojim sam intenzivno drugovao još u redakciji "Studenta" pedesetih godina prošlog veka, a 1968. godine zajedno smo ušli u redakciju naboljeg i najpresudnijeg časopisa "Delo", gde sam ostao sve do 1983. godine. Istina je da smo najviše vremena provodili po kafanama, nesumnjivo književnim "univerzitetima". Nismo se uvek slagali, polemisali jesmo, ali se nikada nismo svađali. Muharem mi mnogo nedostaje, Ljuba takođe.
 
Iako ste objavili više od 30 pesničkih zbirki, sa istim žarom ispisujete stihove i u poznim godinama. Šta vas motiviše?

Motiviše me saznanje da postoje obični ljudi kojima moji stihovi nešto znače. Mislim da još nisam napisao pesmu svog života. Moja maksima je: "Umetnost ne dokazuje, ona vas obuzima, opčinjava i hipnotiše, opija do slatke glavobolje, budi i pokreće vaša osećanja koja prosvetljuju, bogate se i uzdižu iznad praktičnog, svakidašnjeg!" Jedino čovek, od svih bića, može da bude svestan drame svoga neba i svoga ponora, i značenja stvari u ovome svetu. Jedinom i savršenom. Neprestano u opreci sa pesnicima kao kosmičkim nadljudskim pojavama i njihovim simboličkim surogatima, ja sam pevao, pisao pesme i poeme. Mojih četrdeset knjiga pesničkih jedna su bibliopeja pod Davičovim sloganom: "Za kap nepoznatog — dati sve poznato!"
 
Napisali ste nekoliko knjiga iz pozorišnog života u kojima ste bili vrlo blagonakloni prema glumcima. Jedna od njih se tako i zove, "Glumci, velika deca"...

Istina je. Volim pozorište i sve u njemu i oko njega. Posebno sam bio naklonjen "velikoj deci", glumcima i glumicama, prema kojima sam, kao njihov upravnik, bio nežniji nego oni prema meni. Pošto sam vičan rimi, decenijama stihom iscrtavam portrete glumaca svojim jezgrovitim pesničkim dosetkama, u kojima zaista ima mnogo od njihove bolje suštine.
 
Od brojnih polemičkih tekstova ostala je upamćena vaša odbrana komada Aleksandra Popovića koga smo, izgleda zaboravili?

U životu Aleksandra Popovića, našeg najvećeg dramskog pisca posle velikog Nušića, bilo je mnogo gorkih trenutaka. On je autor kome su najviše dela zabranjivali. Zahvaljujući svom plodnom duhu i još plodnijem kvantitetu Aleksandar Popović nam je omogućio da se mi vratimo sposobnostima komedije i ludorije, poruge i satire. Vraćamo se Branislavu Nušiću ali u novom ruhu! Ako je u svojim poetskim satirama na žargon jednog mentaliteta (Čarapa od sto petlji, delo vredno do antologije, Krmeći kas, koji je odlična komika bez ustupaka) uspeo da podigne presnu građu do konstrukcije koja sama sebe ulepšava, nemirni teatarski autor je, u Razvojnom putu Bore šnajdera, raspričao i jednu situaciju i obilje žargonskih anegdota. Jezik u Popovićevim komadima je kao bujica idejno poetskog kiča. Čitav jedan karakazab, ili džinovski kontejner jezičke melase, prenapetog žargona "s brda s dola", iz poderanog džepa i proćerdanog života: razbaškaren u govoru, neorganizovan, sa praga podsvesti, izvirući iz baronskog jezičkog neznanja, ali sa superiornim osećanjem govora na "prvu loptu", odmah tu iza ugla, ili iz društva "iz ćoše". Molim Vas, kako da ne branite ovakvog pisca i umetnika!? Što se tiče zaboravnosti, mislim, da smo mi Srbi po tome na prvom mestu u svetu! Pre nepunih godinu dana umro je veliki bard našeg pozorišta Rade Marković. Da li ga iko spominje?
 
"O Branku Miljkoviću" jedna od vaših najnovijih knjiga. Velikog pesnika pokušali ste da predstavite i kroz sećanja na brojna zajednička druženja...

Pedeset godina je već prošlo od tragične smrti mog dragog prijatelja i pesnika Branka Miljkovića. Pedest punih godina. U nekim ne tako davnim vremenima, ovaj broj godina se smatrao prosečnim ljudskim vekom. Danas, takve su se vrednosti skoro udvostručile. Ljudsko sećanje je jedna veoma osetljiva kategorija, može se slobodno reći da nas sećanje češće izneveri nego što nam pomogne. Veliki ruski pesnik Josif Brodski, koji, govoreći o sećanju na svoje roditelje, doslovno piše: "Pamćenje nas uvek izneverava, a posebno kada je vezano za one koje najbolje poznajemo. Pamćenje je saveznik zaborava, saveznik smrti. Ne može vam pomoći da opišete bilo koga, čak ni na papiru."

Jedno je sasvim izvesno: Branko Miljković (1934—1961) pripada drugoj posle ratnoj generaciji srpskih pesnika, koji su krenuli tek prokrčenim putem moderne poezije, oslobođeni potrebe da se bore protiv dogmi i ideoloških stega. Mogli su da se posvete stvaranju po sopstvenom pesničkom opredelenju i po diktatu sopstvenih pesničkih afiniteta na tematskom, misaonom, emotivnom i oblikovnom planu. I ova moja poslednja knjiga "O Branku Miljkoviću" govori o tome. Da li sam u tome uspeo proceniće te sami.
 
Jedan deo vašeg života vezan je i za Crvenu zvezdu, bili ste i član uprave u klubu. Koje vam zadovoljstvo donosi fudbal?

Neopisivo! Inače volim sport i pratim ga koliko mogu. Mnogima nije poznato da sam zajedno sa Milanom Jakšićem, mojim drugom iz školske klupe, osnovao prvi teniski klub u Alesandrovcu župskom, krajem četrdesetih godina prošlog veka. Nekada sam često sedeo u kafani "Madera". To je bilo jedno pusto ostrvo gde se vode pusti razgovori, a i mesto gde se u svako doba mogu videti nezaboravni: Miljan Miljanić u kariranom sakou i Mira Trailović u pantalonama.

Dragan Bogutović, urednik kulturne rubrike
PITANJA I ODGOVORI
(intervju objavljen u "Večernjim novostima")
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #10 poslato: Septembar 23, 2013, 11:43:37 pm »

**

MILOSAV BUCA MIRKOVIĆ


Kao humorista doprineli ste mnogo srpskoj i jagodinskoj školi humora. Jedan ste od pokretača Dana komedije u Jagodini. Možete li nam reći kako je došlo do toga?

Dani komedije u Jagodini — njegov povod, njegov junak i njegov klovn bio je — a ko bi drugi: Miodrag Petrović Čkalja! Ali, pođimo redom. Niko ne ume da objasni kako je Čkalja došao na ideju da se obučen u kostim Jovanče Micića provoza fijakerom po glavnoj ulici u Jagodini dok ga je pratio drugi fijaker sa muzikom. Sve što je u Jagodini moglo da hoda sjatilo se oko Čkaljinog fijakera. Salve ovacija prerasle su u masovni delirijum. Nas tri slučajna, neposredna očevica: Bata Amar, upravnik Savremenog pozorišta, Muharem Pervić, pozorišni kritičar i moja malenkost ostali smo zapanjeni pred ovim prizorom. Bio je to hepening kakav nisu videli mnogi gradovi one naše Velike Jugoslavije. Ispijajući hladne špricere u obližnjoj kafani, naš razgovor se uglavnom vrteo oko ovih veselih zbitija koje smo koji minut pre gledali. U jednom trenutku umesto da pozovem kelnera da donese novu turu ja sam uzviknuo: "Dovedite mi predsednka opštine, moramo da se dogovorimo oko novog pozorišnog festivala". Bati i Muharemu se učinilo da sam ja malo pošandrcao od veće količine špricera. Sačekavši da predsednik opštine dođe, ja sam izložio svoju ideju da se u Jagodini organizuje pozorišni festival "Dani komedije". Svi su oberučke podržali ovu moju ideju.

A "zlatni ćuran", čija je ideja?
 
Ideja je neopozivo bila moja. Muharem Pervić i Bata Amar su odradili tehnička rešenja oko osnivanja ovog festivala.
 
Nekada davno, u osmišljavanju znamenitog humorističkog časopisa Čivija, sarađivali su Mladen St. Đurčić, pisac istorije jugoslovenskog parobrodstva, i jagodinski književni poslenik Z. Pavlović Žikison. To su bile zlatne decenije novinarskog šeretluka. Da li ste razmatrali, u književnom smislu šaljivdžiju Žikisona?
 
Svaki šaljivdžija je ustvari vrhunski kozer i pripovedač. Žikison nije izuzetak ali je ipak jedinstven po svojoj dobroćudnosti i lepršavosti.
 
Imate značajno iskustvo u Delu. Tamo ste upoznali značajne pesnike, između ostalog i Šapčanina Oskara Daviča. Kakav je bio Vaš prvi susret sa Davičom.

Moj prvi susret sa Davičovom poezijom dogodio se u VIII razredu gimnazije u Požarevcu. U časopisu "Mladost" objavljena je njegova poema "Adamil" koju smo svi čitali i učili napamet.
 
A pojava, ličnost i stvaralaštvo. Možete li nam u kratkim crtama opisati Daviča?
 
Vulkan! Rudarsko okno sa najlepšim dijamantima srpskog jezika. Neumorni borac protiv tradicionalizma, ustaljenih šablona, uvezenih teorija i malograđanskih ideja i gluposti. Kada nije imao nikakvog protivnika ratovao je sa samim sobom. Autor možda najbolje ljubavne pesme u srpskoj poeziji "Hana" i najlepše pesme o Srbiji: "Oj Srbijo među šljivama". Lično sam ga upoznao 1958. godine u mom rodnom Aleksandrovcu gde je boravio sa Dobricom Ćosićem u gostima kod moga ujaka apotekara Miklje i njegove supruge Cice.

Davičo je zaslužan za Miljkovića?...
 
Oskar Davičo je otvorio široka vrata drugoj generaciji posleratnih pesnika. Zaslužan je i za Branka Miljkovića, Branu Petrovića, Tomislava Mijovića, Božu Šujicu, Vitu Markovića, Milutina Petrovića i za čitavu jednu pesničku gardu u koju možete ubrojati i mene.
 
U Delu, Nolitu se nalazi i jedan Zoran Mišić, kritičar i esejista zaslužan u velikom, za stvaranje srpske posleratne Moderne, Pavlovića, Pope, Vinavera, Vuča. Nešto o Vašim shvatanjima Mišića.
 
Zoran Mišić je o pesnicima najčešće pisao po francuskom ključu: ne mnogo duboko i široko, ali najčešće hladno i bez estetičkog pogleda u budućnost.
 
Spadate u grupu velikih stvaralaca književne esejistike: Dedinca, Skerlića, Mišića, Bogdana Popovića, Ćorovića. Koga biste izdvojili?
 
Bogdana Popovića, Isidoru Sekulić, Marka Ristića, Dušana Matića, Radomira Konstantinovića i Muharema Pervića.
 
Pisali ste, kao nekada davno D. Matić, pesmu o Šapcu. Takođe dosta pažnje posvećujete i ovom pesniku?
 
Da. Dušanu Matiću se neprekidno vraćam. Biser srpskog modernog pesništva i esejistike. Pesnik mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Objavio sam na desetine tekstova i eseja o njemu i njegovom delu. Matićeva esejistika pripada takođe samom vrhu njegovog stvaralaštva. U njima je razvio osoben stil po kojem se lako raspoznaje. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog.

Ovo je pesma iz moje knjige: "Očima mojim, gradovi" (gradovi po Srbiji).
 
 ŠABAC
 
 Ronilac po nebesima
 Sa lukom i strelom
 I sito i nezasito
 Polje pšenice i maka
 I gologlav i šajkačom
 Što pliva Savom
 
 A ona reka besramnija
 Od vile Ravijojle
 Čas gorom u hajduke
 Čas devojka na bunaru
 
 Kao krst bogojavljenski
 Svetliš u očima mojim.
 
Imate li favorizovanu pesničku temu?
 
Sve teme sa raznih strana iz jave i sna su moje!
 
Reč-dve o Podrinju, Srbiji, Šapcu.
 
Posle moje rodne Župe, Požarevca i Kruševca, najdraža mi je Mačva. Majka koja je iznedrila jednog Janka Veselinovića, Stanislava Vinavera, Oskara Daviča, Radivoja Raću Markovića i jednog glorioznog pozorišnog barda — Ljubišu Jovanovića. Koristim ovaj intervju da meritorno zatražim apsolutnu rehabilitaciju Ljubiše Jovanovića, velikog srpskog pozorišnog umetnika, Šapčanina, koga su nove nazovi demokratske snage bestijalno izbacile iz rodnog grada, iz pozorišnih antologija. Nadam se, da će nova narodna vlast ispraviti ovu nepravdu prema čoveku, umetniku koji je ime svog rodnog grada tako nesebično i herojski proslavio. Sa željom i nadom, da se nikada više u našoj dragoj Srbiji, takva nedela ne ponove.
 
Vaša književna topografija je vrlo raznolika, spadate u "pesnika Svih Srpskih Gradova". Književni ste teoretičar, član žirija, gost Madere, novinar, pisac. U kojoj ulozi sebe najpre vidite?
 
Posle "Madere" sam bio stalni gost u "Oraču", "Kaleniću", "Maloj Vltavi" a sada sam svakodnevni gost u svom kabinetu — kafani "Gorica" u ulozi "Oka koje sve vidi i sluša sve glasove Srbije".
 
Da li biste nam ovom prilikom izdvojili neke značajnije pesnike naše mlađe generacije?

Sa zadovoljstvom! Izdvajam počivšeg Novicu Tadića, Miloša Komadinu, Dušana Novakovića, Jelenu Lengov, Tanju Kragujević, Milenu Marković, Bojana Belića, Ivana Petrovića iz Petrovca na Mlavi.
 
Bili ste generalni sekretar Srpske književne zadruge. Sigurno imate određena pozitivna iskustva.
 
Svakako da imam veliko iskustvo ali sam imao i velika iskušenja, jer je trebalo voditi ovu najbolju književnu kuću u Srbiji, punih 14 godina. Poslednjih nekoliko godina moje "vladavine" počeli su da narastaju finasijski problemi i nevolje. Pamtim po zlu, najtežu poslednju godinu, kada smo objavili Srpsku istoriju u VI tomova.
 
"Svi moji pesnici" je neka vrsta Vaše literarne biografije?...
 
Sa pesničkom odgovornošću pisao sam o našim pesnicima I i II reda XIX i XX veka. Moja biografija je samo odjek njihovih raspevanih lauta.
 
Pisac ste monografija o istaknutim ličnostima srpske teatarske scene. A među njima svakako i izuzetnoga Milovoja Živanovića. Kažite nam više o ovom požarevačkom doajenu.
 
Bilo šta da kažem o čika Milivoju je nedovoljno. Gromada pozorišne umetnosti. Umetnik kome je publika u Moskovskom MHT-u aplaudirala čitavih 25 minuta za brilijantno odigranu ulogu Jegora Buličova. Posebnost ove predstave: čika Milivoje je kao gost igrao u ovoj ruskoj predstavi i to na srpskom jeziku! Rame uz rame sa njim na našim pozorišnim daskama gordo su nastupali Ljubiša Jovanović, Raša Plaović, Mija Aleksić, Ljuba Tadić, Miodrag Petrović Čkalja, Rade Marković, Zoran Radmilović, Nikola Simić…

Vaš obimni književni opus odlikuje dostojanstvena skromnost i erudicija. A strani književnici koje čitate?
 
Kao prvo prvo čitam domaće autore: Ivu Andrića, Rastka Petrovića, Lazu Lazarevića, Stevana Sremca, Isidoru Sekulić a od stranih: Anri Marloa, Foknera, Čehova, Gogolja, Hesea, Čestertona, Antonija Tabukija, Tomasa Mana, Džemsa Džojsa i druge.


Objavljeno u Glasu Podrinja, 2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #11 poslato: Septembar 24, 2013, 03:28:38 am »

**

MILOSAV BUCA MIRKOVIĆ





Aleksandrovac, 29.06.1932 — Beograd, 22.09.2013



                                                                              JELEN IZ PRISOJA

                                                                              Ne obaziri se senko moja
                                                                              Dok iz čajdžinice na Čuburi
                                                                              Izlazim kao jelen iz prisoja
                                                                              Okolo naokolo ko mravi
                                                                              U kolovratni zagrljaj žure.

                                                                              A ovako sa štapom,
                                                                              Nogu pred nogu
                                                                              Pošto sam popio i treći čaj
                                                                              Samo senku voditi mogu
                                                                              Čas u pakao, čas u raj.


Početkom teškog, olovnosivog, dvadesetog veka veliki ruski rapsod Boris Pasternak pevao je punim plućima:
"Nije život što i polje preći",
mnogo godina kasnije odgovara mu svojim punim plućima neumorni župski lautar Milosav Mirković:

Zaista, zrak sam samo, i to je sjaj u meni
Ko nahod, ko paprat u zimzelenu.






Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #12 poslato: Septembar 24, 2013, 03:57:04 am »

*

MILOSAV BUCA MIRKOVIĆ, ČUDESNI ŽUPSKI LAUTER

Odlazak Milosava Buce Mirkovića, pesnika, dramskog pisca, kritičara, zaljubljenika u umetnost. Do samog kraja ostao duboko vezan za rodni kraj, za svoju "rajsku zemlju"

Umetnost ne dokazuje, ona vas obuzima, opčinjava i hipnotiše, opija do slatke glavobolje, budi i pokreće vaša osećanja koja prosvetljuju, bogate se i uzdižu iznad praktičnog, svakidašnjeg. Bila je to omiljena maksima Milosava Buce Mirkovića koji je posle duge i teške bolesti preminuo u subotu uveče u Beogradu. Koliko je bio zanesen i predan tom čarobnom plodu kazuje činjenica da je teško samo pobrojati ono što je ostavio iza sebe i čime se sve u životu bavio.

U najkraćem: iza njega je više od 30 pesničkih knjiga, 15 knjiga eseja, tri prozne knjige, tri izvedena dramska dela, nekoliko monografija, više od 20.000 tekstova u raznim časopisima i listovima. Radio je kao upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, novinar i urednik, generalni sekretar SKZ, urednik u "Prosveti", bio najmlađi član Glavnog odbora Sterijinog pozorja, osnovao čak šest pozorišnih festivala, urednikovao u "Delu", u najboljim danima ovog časopisa. Čini se da je ponajviše držao do poezije koju je sa strašću, ljubavlju i uživanjem i pisao i tumačio. Voleo je da ga zovu "župski lautar" jer je od svoje prve pesničke knjige "Župska sela" (1975) pa do poslednje knjige novela "Da mi dan ne ode u snoviđenje" ostao duboko vezan za rodni kraj, Župu koju je doživljavao kao "rajsku zemlju". Jednu od svojih poslednjih zbirki pesama je i nazvao "Moja Župa, moja Okeanija".

Rođen u Aleksandrovcu Župskom na Vidovdan 1932. godine, počeo je da piše još tokom gimnazijskih dana u Požarevcu, po želji oca lekara upisao je Stomatološki fakultet, ali je posle dve godine, vođen drugim interesovanjima, prešao na Filozofski, počeo da piše najpre u "Studentu", a zatim i u drugim mnogobrojnim glasilima.

U pozorište je Buca, kako je dobro primetio njegov dugogodišnji prijatelj Boža Stamatović, bio zaljubljen na poseban, roditeljski način, dokazujući da "daske koje život znače" nije samo prazna floskula. Teatar ga je opčinjavao, a on mu se oduživao ne samo kritikama, već i knjigama, "Hajdemo u pozorište", "Nušićevi glumci", monografijama o Milivoju Živanoviću, Miji Aleksiću, Ljubi Tadiću i Zoranu Radmiloviću.

Osobena pojava, uvek spreman na svaku vrstu razgovora, enciklopedijski radoznao, žovijalan i dobronameran, polemičar i romantik, Buca je bio jedan od najvećih srpskih boema u poslednjih pola veka. Bez kafane nije mogao da mu prođe dan, ali ni bez redovnog intelektualnog "treninga". Njegov adet je bio: svaki dan pročitati 60, a napisati 15 strana.

Poslednjih nekoliko godina na poseban način bio je vezan za "Večernje novosti" i kao strasni čitalac i kao redovni saradnik našeg kulturnog dodatka. Uobičavao je da se javlja jednom nedeljno i komentariše objavljene tekstove, kudi i hvali. Pritom, često nas je darivao svojim biser-prilozima čudesne svežine i lucidnosti. Učinio je to i kada je pre dve nedelje, fizički onemoćao, morao u bolesničku postelju. Uz uzgrednu napomenu da je to poslednji tekst koji je mogao da napiše. Njegov esej, u čast devet decenija Mire Stupice, objavljen je, naravno, odmah, u prvom narednom dodatku. Najmanje što smo za Bucu mogli da uradimo.

BARD — U dušama srpskih gradova koje je opevao, njegova Župa, njegova Okeanija, kao zavičajna Biblija, izgubila je svog barda i najlepšu lautu izrezbarenu od vinogradskog čokota na koji se dionizijski oglašavao do poslednjeg daha. Pola veka plodio je srpsku kulturu. Iza njegovih kritičarskih oranica ostaće brazde za najlepše seme, kako naše savremene književne misli, tako i svega onoga u čemu je baština jednoga života, kakav je bio Bucin, koji predstavlja ostavštinu za budućnost. U voljenoj Župi sebi je već podigao spomenik za života.


PRAVIČAN — Moj dragi prijatelj Buca Mirković bio je divan, častan čovek i sjajan u svom pozivu pozorišnog kritičara. Pravičan. Žalim što sam izgubila tako sjajnog prijatelja i čoveka. [Mira Stupica]

ZALJUBLJENIK — Umro je jedan od najvećih ljubitelja pozorišta, koji je iskreno podržavao dobar teatar. Koliko je bio uspešan kao kritičar, dobro se snalazio i u pozorišnoj praksi, dok je jedno vreme bio upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Hladnija će biti sala kada na jednoj od stolica u parteru ne bude sedeo Buca Mirković, ne samo jedan od zaljubljenika u teatar, već i njegov odlični poznavalac. [Jovan Ćirilov]


Ljubiša Đidić | 23.09.2013 | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #13 poslato: Septembar 25, 2013, 09:43:51 pm »

*

ODLAZAK MILOSAVA BUCE MIRKOVIĆA

U Buci Mirkoviću prvo je njegova Župa njegova Okeanija izgubila svoga barda, i svoju najlepšu lautu izrezbarenu od najlepšeg vinorodnog čokota na kojoj se dionizijski oglašavao više od pola veka

U dušama srpskih gradova njegov plamen je goreo "neprestanom svežinom sveta“ među kojima je Kruševac pripadao zavičajnoj bibliji odakle drago kamenje svoje istorije i tradicije nije ispuštao sa svojih pleća. A jedan od takvih dragulja uzvratila mu je za književni rad njegova rodna Izdavačka kuća Bagdala 1988. nagradom Zlatni prsten Despota Stefana Lazarevića, koji je nosio do kraja života.

U Buci Mirkoviću Srbijaje izgubila čudesnog orača "prve brazde" iz Župe, koji je plodio moćnim semenom savremenu književnu i pozorišnu kritiku, prozu i poeziju, drame i monografije, portrete i eseje o glumcima i glumicama, brojne manifestacije brojna druželjublja i slova ljublja u slavu života, u slavu lepote, u slavu budućnosti.

Pozvan da dođe na 50-tu Župsku berbu ovog septembra Buca je već bio duboko bolan u svojbj postelji, alije vedrim rečima bio u svojoj Župi, a prijatelji su ga živo pozdravljali na promociji Rake Jeličića u Muzeju vinogradarstva uzvraćajući aplauzima na svaku njegovu poklonjenu reč.

Neka ovaj tekst o njegovoj poslednjoj knjizi "Da mi dan ne ode u snoviđenje" — o župskim novelama (2013) — bude uzvratna reč za Bucin odlazak.



BUCINA NOJEVA BARKA U ŽUPSKOJ OKEANIJI

Moja Župa, moja Okeanija, odavno bi se mogla zvati: Naša Župa, naša Okeanija!

Ima jedna drevna legenda, kojoj je među savremenicima kumovao i pisac ovih redova, a dogodila se na promociji prvog izdanja ove kultne Bucine zbirke pesama.

U bajkovitoj župskoj kafani Kod Maksima dok sam se sećao stare grčke legende, kelneri su zastali, i gosti u iću i piću, i svi ini i radoznali, a svi su bili publika, samo je još malčice jedan Ciga u zadnjim akordima setne violine podsećao na Čehovljevog dečaka Jegorušku koji je punio Bucinu dušu.

U davna, davna vremena Župa je bila Okean. Bog mora Posejdon je ovde izabrao najlepši podvodni predeo gde je često gostio boga Bahusa. Najlepša među najlepšima boginja Afrodita nije mogla da shvati da postoji nešto lepše od nje i zatraži od Zevsa, vrhovnog gospodara bogova, da isuši more da bi najlepša od lepota ostala na zemlji. Zevs je posluša, isuši more, otera Poserjdona — Bahus se malo prokrijumčario — i najlepši od najlepših predela zasja na suncu. Doduše sa nekoliko devičanski čistih orošenih vodenih mlazeva (u Zagrži, u Pločkoj i Brajkovačkoj reci, u Dašničkoj, Gvozdačkoj, Vrataričkoj i Gačkoj, u Trifunskom i Školskom potoku, u valovitoj Rasini).

Tako je nastala naša Župa, naša Okeanija.

Najlepši srpski geografski toponom, pod uslovom da mu je pesnik, kao novo božanstvo, dao svoju dušu i svoje srce.

Toponim u koje su stale sve druge lepote: etnografska, istorijska, arheološka, biološka i zoološka, narodska i običajna, lirska i epska, klimatska i vremenska, i konačno ovinorodljiva, oblagorodljiva, naša Župa naša Okeanija, svakome ovde i svakome ko dođe kao rod rođeni, kao brat i sestra.

Buca Mirković je u njoj kao Bora u Vranju, Kočić u Zmijanju, Dobrica u Drenovi, Crnjanski u Itaki, Desanka u Brankovini...

Moja Župa, moja Okeanija!

Ima u tom uskliku, koji se u ovom slapu dopunjene prve zbirke ponavlja u gotovo svakoj od ovih pesama u svojevrsnom sonetnom vencu, mnogo pozlate, himne životu, ode radosti, slavlja kao kad presečemo slavski kolač, kao kad uskliknemo kad nam se rodi dete, kao kad nađemo ljubav svog života, a, da je to nešto najmanje kao dragulj, jer je dragulj minijaturan po formi a grandiozan po vrednosti.

U leksičkoj vrtoglavici znakova i simbola, onih u kojima se prepoznaje "naša župa naša okeanija" bdi zavičajni pesnik nad njenim vodama, davno nestalim u legendi, ali ostalim u žizni, ovoj našoj neprestanici, bdi legendom i mitom, praveći nove legende i mitove od župskih materijala: od jedne željinske srne, krivorečke sokolice, botunjske zaravni, kožetinske zvonare, vrbničke zdravice, dašničke neveste... U nabreknutom lojzu i grojzu!

Mirkovićevo pevanje je kliktanje Župi u asocijativnom električnom pucketanju u naborima ideja, misli i emocija u kojima ćemo se istovetno prazniti na svaki pesnikov duhovni dodir.Čitalac se paralelno razlije u jezerce u samom jezgru pesme, prođe kroz istu katarzičnu pesnikovu žeđ i više ne želi da se vraća u svoje suho korito, jer je lepše biti u opijenom stanju , u iluziji koja se bori za svoju istinu. Baš kao što se i pesnik borio zatu iluziju dajupiJOJ celog sebe, što ijeste najviši domet umetničke uverljivosti. Udaviti se u moru koje ne postoji, raspasti se u pohotljivosti usne na divljoj šumskoj jagodi, podići se u dugi koja se napila iz zrna grojza, raspući se u semenki koja se duhovno porađa…

Moja Župa moja Okeanija!

Čudesnom lakoćom pevanja, lucidan i neposredan poetski svet Buce Mirkovića, bez lažnog filozofiranja i mudrijašenja, bez usiljenih pouka i poruka, s čednim osećanjem detinjstva u čulu, mladićstvom u uzrastanju, roditeljstvom u zrenju, spasilačkom Nojevom barkom lepote i dobrote, vere, nade ljubavi uplovio je još jednom u nas same, u našu Župsku Okeaniju koju je izmišljao i koja je njega izmišljala.

Naša Župa naša Okeanija!

Milosav Buca Mirković je svojom uzvišenom rečju sebi podigao spomenik u voljenoj Župi za života.

Piše: Ljubiša Bata Đidić | 24.09.2013 | Radio Televizija Kruševac
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #14 poslato: Oktobar 08, 2013, 05:08:59 pm »

*

OPROŠTAJ OD MILOSAVA BUCE MIRKOVIĆA

Komemorativnim skupom u Domu kulture, više stotina poklonika stvaralaštva Milosava Buce Mirkovića (1932—2013) oprostilo se u sredu od "poslednjeg velikog boema Župe"





Aleksandrovac — Komemorativnim skupom u Domu kulture, više stotina poklonika stvaralaštva Milosava Buce Mirkovića (1932—2013) oprostilo se u sredu od "poslednjeg velikog boema Župe". Znameniti umetnik sahranjen je u prisustvu mnogobrojnih kolega i članova porodice na aleksandrovačkom groblju.

Na skupu se čuo i glas Buce Mirkovića u filmskom zapisu snimljenom 2006. u Muzeju vinarstva i vinogradarstva, gde o stvaralačkom putu svedoči sam autor, a o "župskom lautaru" na skupu su govorile Bucine kolege Ljubiša Bata Đidić i Olivera Dunjić, ispred UKS, i Jugoslav Stajkovac, predsednik opštine. Učenici su recitovali pesme iz knjige "Moja Župa, moja Okeanija", a glumica Vesna Pavlović pesmu "Stara dobra varoš", koja, simbolično, govori o odlasku velikana. Posle opela, na groblju, od stvaraoca su se posebno oprostili Momir Bradić i Milun Babić, veliki umetnikovi prijatelji.

Kako saznajemo, Župljani su pokrenuli inicijativu da se u vreme Vidovdana na rođendan umetnika, organizuju "Dani Buce Mirkovića", kako bi na taj način otpočinjalo tradicionalno Župsko leto kulture, koje se, inače, u oktobru završava "Glišićevim danima". Planira se i da Mirković, koji je do kraja života ostao privržen rodnom, vinogradarskom kraju, dobije trajno obeležje.

Predlaže se da književnik bude ovekovečen u prirodnoj veličini, u kamenu i to za kafanskim stolom i flašom župskog vina. U opštini, gde je sred proglašena za dan žalosti, razmišljaju i da se po velikom autoru, pozorišnom i književnom kritičaru, nazovu biblioteka ili Dom kulture.

S. Babović | 25.09.2013 | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #15 poslato: Novembar 17, 2013, 03:17:41 am »

**

SEĆANJE NA ČIKA BUCU




Buca Mirković sa Rahelom Ferari




U društvu Ružice Sokić (u pozadini Vuk Krnjević)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #16 poslato: Novembar 17, 2013, 03:34:12 am »

**

PESMI BUCE MIRKOVIĆA

Devojka je zelen bor sadila

Umeti uvek zapevati, umeti uvek zapevati pravu pesmu, umeti uvek zapevati pravu pesmu zvonko, to nije ni veština ni dar, to je snaga. Snaga srca negojenog mnenjem, zabludom i predrasudom. Snaga duše nehranjene pohvalnicom, zahvalnicom, nagradicom. Snaga duha nepojenog čašću, počašću i vlašću. Snaga Buce Mirkovića.

Nesvikao na ljudska uzdarja i blagodarja, svakim redom svojim je darivao i blagodario, svakom rečju podsticao, uznosio, proiznosio čoveka, njegovo delo, njegov naum. Opisivao je, a ostao neopisan; opevao je, a ostao neopevan; objašnjavao je, a ostao neobjašnjen, postao neobjašnjiv jer svako ga po dobru pamti. A dobra više nema.

Čekali smo ga da dođe. Čekali smo ga u vreme ludo, doba nečovečno, u vakat čemerni da samo pokažemo na Čoveka, da uverimo ne ljude, no živote svoje gnjile da nisu iščezle ni vedrina ni dobrota. A dok smo mu se nadali, dok smo verovali da će da naiđe, mahali mu s Nerađi i sa Duba da svrati, nismo znali da i on sebe čeka.

Stigao je u zreli jesenji dan kao Pavel Isakovič na prevoje Duklje, noseći u prtljagu za Crnjanskog Okeaniju celu, za Matića čudotvorni šal, a za sebe iglicu bora.

Olivera Dunjić

[Deo Oliverinog govora na komemoraciji u Aleksandrovcu]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #17 poslato: Novembar 17, 2013, 03:45:56 am »

*

ODRŽANA KOMEMORACIJA POVODOM SMRTI BUCE MIRKOVIĆA


BEOGRAD, 27. septembra (Tanjug) — U Muzeju pozorišne umetnosti u Beogradu danas je održana komemoracija povodom smrti esejiste, pozorišnog i književnog kritičara Milosava Buce Mirkovića (1932—2013). Od Buce Mirkovića su se oprostili glumci Mirjana Vukojčić, Jelena Žigon, Ivan Bekjarev, teatrolog Ksenija Šukuljević Marković, pesnik Dragan Kolundžija, kulturni poslenik Živorad Ajdačić i dramski pisac Miladin Ševarlić.

"Poslednji dan župske berbe bio je poslednji dan života Buce Mirkovića, to izgleda nije slučajno, jer je on bio jedan od poslednjih pravih boema", rekao je glumac Ivan Bekjarev. Mirković je, prema rečima glumca, bio čovek koji je doživeo da su ga oni koje je kritikovao obožavao. "Nikada nije ponizio niti rekao lošu reč za glumca", naglasio je Bekjarev, dodajući da je koliko zna, Mirković bio navijač Crvene Zvezde, ali je bio najveći navijač pozorišta i glumišta. Bekjarev je istakao da ako je smrt preduslov za besmrtnost, siguran je, da je Mirković ispunio sve te preduslove i da je tamo negde našao neke od besmrtnika o kojima je pisao i da sada sa njima ćaska, ocenivši da je on smatrao glumački posao "božanskim", a da mu glumci nisu uzvratili kako dolikuje.

Teatrolog Ksenija Šukuljević Marković podsetila je prisutne na delo Milosava Buce Mirkovića rekavši da je 1952. godine objavio u listu "Studentu" prvu pozorišnu kritiku o beogradskoj predstavi "Staklena menažerija". Prema njenim rečima, on je u novinarstvu istrajao decenijama, bio je urednik mnogobrojnih listova i časopisa, da treba izdvojiti da je i od 1974. do 1977. godine bio upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a da je bio i potpredsednik saveta Bitefa. Ona je podsetila da je on jedan od osnivača mnogobrojnih festivala širom Srbije kao što su "Dani komedije" u Jagodini ili "Matićevi dani u Ćupriji".

Kolundžija je naglasio da je Mirković bio pun ljubavi i da je bio sazdan od dobrote i pročitao je par svojih pesama.

Žigon je pročitala par pesama iz zbirke "Braća i sestre" koja je posvećena manastirima, kao i pesmu Radomira Milića koju je posvetio "čika Buci".

Mirković je preminuo u noći između nedelje i ponedeljka (22. i 23. septembra), a sahranjen je 25. septembra u rodnom Aleksandrovcu. Rođen je 29. juna 1932. godine. Prikaze, kritiku i prozu pisao je u "Studentu" počev od 1952. Ugledni novosadski "Letopis Matice Srpske" prvi rad mu je štampao još 1953. godine, dok sa pozorišnom i likovnom kritikom započinje u "Mladosti". U uredništvu časopisa "Delo" provodi više od 20 godina, književe kritike piše u "Beogradskoj Nedelji", "Politici Ekspres" i "Ilustrovanoj Politici". Za skoro 60 godina rada, objavio je više od 16.000 tekstova. Objavio je i 20-ak knjiga poezije, nekoliko drama i knjiga o pozorišnoj umetnosti, desetine likovnih kritika i eseja… Nagradu za književnu kritiku "Milan Bogdanović" dobio je 1972. godine. Bio je sekretar Srpske književne zadruge, upravnik JDP-a, od septembra 1974. do polovine 1977. godine, urednik kulturne rubrike NIN-a, do septembra 1983. godine, od kada je bio urednik romana u "Prosveti". Više puta je bio u raznim žirijima kao što žiri za izbor NIN-ove nagrade i Sterijinog pozorja. Jedan je od osnivača brojnih festivala širom Srbije kao što su "Dani komedije" u Jagodini ili "Matićevi dani" u Ćupriji. Mirković je dobio Nagradu za životno delo Udruženja književnika Srbije, Zlatno pero, Zlatnu značku KPZ Srbije, Zlatni beočug KPZ Beograda, Zlatni prsten, tri prve nagrade za najbolji esej o glumcu, nagradu Milan Bogdanović za najbolju novinsku književnu kritiku, Zlatni ćuran o tridesetogodišnjici Dana komedije i mnoge druge.

Izvor: Tanjug | 27. 09.2013.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #18 poslato: Maj 31, 2014, 03:42:54 am »

*

KOMEMORACIJA POVODOM SMRTI MILOSAVA BUCE MIRKOVIĆA


Dana 06.11.2013. u Udruženju književnika Srbije je održana komemoracija povodom smrti esejiste, pozorišnog i književnog kritčara, pesnika i publiciste Milosava Buce Mirkovića.

Komemoraciji su prisustvovali Radomir Andrić — predsednik Udruženja književnika Srbije, Miljurko Vukadinović — urednik Tribine Francuska 7, Janko Vujinović — Odbor za međunarodnu saradnju Udruženja književnika Srbije, mnogobrojna renomirana imena naše književne i pozornišne scene, kao i brojni poštovaci književnog opusa Milosava Buce Mirkovića. Ono što je prisutnima zadalo poteškoće je ogroman obim Bucinog književnog rada, preko 16.000 tekstova, dvadestek knjiga poezije, nekoliko drama i knjiga o pozorišnoj umetnosti, desetine likovnih kritika i eseja, člastvo u najuglednijim žirijima i osnivanje najznačajnijih književnih i pozorišnih festivala u zemlji. Nije bilo ništa lakše ni nabrojati brojne nagrade koje je ovaj veliki čovok tokom šezdeste godina rada prikupio, kao što su: Nagrada za životno delo Udruženja književnika Srbije, Zlatno pero, Zlatnu značku KPZ Srbije, Zlatni beočug KPZ Beograda, Zlatni prsten, prve tri nagrade za najbolji esej o glumcu, Zlatni ćuran o tridesetogodišnjici Dana komedije u Jagodini i mnoge druge.

Bucinu maksimu: "Umetnost se ne dokazuje, ona vas obuzima, opčinjava i hipnotiše, opija do slatke glavobolje, budi i pokreće vaša osećanja koja prosvetljuju bogate se i uzdižu iznad praktičnog, svakidašnjg" je dokazala, doajen srpskog glumišta, glumica Jelena Žigon čitajući Bucine pesme i nakratko vratila duh ovog izuzetnog čoveka. Takođe, Jelena Žigon je izrazila želju da zajedno sa Ivanom Žigon učestvuje u izgradnji "Spomen sobe Milosava Buce Mirkovića" kako bi se celokupan višedecenijski rad ovog sačuvao za buduće generacije.

Najava direkora Kulturno prosvetne zajednice "Župa" Bobana Jovanovića da će se od sledeće godine održavati kulturna manifestacija "Dani Buce Mirkovića" dočena je sa velikim oduševljenjem među prisutnima, te je veliki broj zaista najvećih imena srpske pozorišne i književne scene već najvio dolazak i izrazio želju za učešćem na pomenutoj manifestaciji, kako kažu: "Buci u čast".

Iako je bilo predviđeno da komemoracije traje sat vremena, veliki broj kolega i poštovalaca su imali potrebu da kažu ponešto u slavu ovog velikog umetnika, sećanja, anegdote i reči divljenja su se ređale jedna za drugom, činilo nam se da mogu tako do u nedogled, tako da je komeracija potrajala više od dva sata.

* * *

Adam Puslojić, korifej savremenog pesništva, te Vuk Vrčević, legenda srpskog izdavaštva, govorili su dirljivo i nadahnuto o čika-Buci. ... Radomir Andrić je pročitao deo svoje studije o Bucinoj poeziji. Gospodin Jovanović, jedini iz zavičaja koji je govorio, dirnuo je publiku svojim rečima. Jelena Žigon je više puta istakla (u više institucija kulture) da se Župa dostojanstveno i dostojno oprostila od svog pesnika. I ovom prilikom je to pomenula. Poseban dan za Francusku 7, koja očekuje Župljane u svojim programima. ... [Olivera Dunjić, 08.11.2013]

aleksandrovac.rs
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: