Kosovski cuklus — Propast carstva srpskoga
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « SRPSKA NARODNA (USMENA) KNJIŽEVNOST « Izbor iz epske narodne poezije « Kosovski cuklus — Propast carstva srpskoga
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Kosovski cuklus — Propast carstva srpskoga  (Pročitano 33951 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Mart 19, 2011, 03:27:25 pm »

*

PROPAST CARSTVA SRPSKOGA

Poletio soko ptica siva
od svetinje — od Jerusalima,
i on nosi ticu lastavicu.
To ne bio soko tica siva,
veće bio svetitelj Ilija;
on ne nosi tice lastavice,
veće knjigu od Bogorodice, —
odnese je caru na Kosovo,
spušta knjigu caru na koleno,
sama knjiga caru besedila:
"Care Lazo, čestito koleno,
kome ćeš se privoleti carstvu?
Ili voliš carstvu nebeskome?
Ili voliš carstvu zemaljskome?
Ako voliš carstvu zemaljskome,
sedlaj konje, priteži kolane!
Vitezovi sablje pripasujte,
pa u Turke juriš učinite:
sva će Turska izginuti vojska!
Ako l' voliš carstvu nebeskome,
a ti sakroj na Kosovu crkvu,
ne vodi joj temelj od mermera,
već od čiste svile i skerleta,
pa pričesti i naredi vojsku:
sva će tvoja izginuti vojska,
ti ćeš, kneže, s njome poginuti.!"
A kad care saslušao reči,
misli care, misli svakojake:
"Mili Bože, što ću i kako ću?
kome ću se privoleti carstvu?
Da ili ću carstvu nebeskome?
Da ili ću carstvu zemaljskome?
Ako cu se privoleti carstvu,
privoleti carstvu zemaljskome,
zemaljsko je za maleno carstvo,
a nebesko u vek i doveka."
Car volede carstvu nebeskome
a negoli carstvu zemaljskome,
pa sakroji na Kosovu crkvu, —
ne vodi joj temelj od mermera,
već od čiste svile i skerleta,
pa doziva srpskog patrijara
i dvanaest veliki vladika,
te pričesti i naredi vojsku.
Istom kneže naredio vojsku,
na Kosovo udariše Turci.
Mače vojsku Bogdan Juže stari
s devet sina, devet Jugovića,
kako devet sivi sokolova:
u svakog je devet iljad' vojske,
a u Juga dvanaest iljada,
pa se biše i sekoše s Turci,
sedam paša biše i ubiše; 
kad osmoga biti započeše,
al' pogibe Bogdan Juže stari,
i izgibe devet Jugovića,
kako devet sivi sokolova,
i njiova sva izgibe vojska.
Makoš' vojsku tri Mrnjavčevića:
ban Uglješa i vojvoda Gojko
i sa njime Vukašine kralje:
u svakoga triest iljad' vojske,
pa se biše i sekoše s Turci,
osam paša biše i ubiše,
devetoga biti započeše,
pogiboše dva Mrnjavčevića,
ban Uglješa i vojvoda Gojko,
Vukašin je grdni rana dop'o,
njega Turci s konjma pregaiše,
i njiova sva ozgibe vojska.
Maše vojsku erceže Stepane:
U ercega mloga silna vojska,
mloga vojska, šezdeset iljada,
te se biše i sekoše s Turci,
deset paša biše i ubiše:
desetoga biti započeše,
al' pogibe erceže Stepane,
i njegova sva izgibe vojska.
Mače vojsku Srpski knez Lazare:
u Laze je silni Srbalj bio,
sedamdeset i sedam iljada,
pa razgone po Kosovu Turke,
ne dadu se ni gledati Turkom,
da kamoli bojak biti s Turci!
Tad bi Laza nadvladao Turke, —
bog ubio Vuka Brankovića,
on izdade tasta na Kosovu!
Tada Lazu nadvladaše Turci,
i pogibe Srpski knez Lazare,
i njegova sva izgibe vojska,
sedamdeset i sedam iljada!
Sve je sveto i čestito bilo,
I milome bogu pristupačno.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Mart 19, 2011, 03:33:57 pm »

*

PROPAST SRPSKOG CARSTVA

Sredinom XIV veka na tlu Evrope se pojavila jedna nova sila, koja će, kasnije, vekovima odlučivati o sudbini balkanskih naroda. U to vreme retko ko je mogao da pomisli da će se Osmanlije zaustaviti tek pod zidinama Beča.

Jedini su Srbi predvideli sudbinsku opasnost od nabujale turske matice. Iako i oni slabi, krenuli su van granica svojih zemalja da odlučnom bitkom preduprede neprestane nalete Osmanlija i jednom za svagda ih vrate u Anadoliju. Ipak, pod okriljem noći, između 25. i 26. septembra 1371. godine (po starom kalendaru), Turci su izveli prepad na neopreznu srpsku vojsku i potukli je do nogu.

Strahoviti poraz na Marici imao je dalekosežne posledice. Označio je početak propasti Srpskog Carstva. Pogibijom kralja Vukašina i despota Uglješe Mrnjavčevića, nesposobni car Uroš izgubio je oslonac svoje vlasti. Državu je zahvatilo bezvlašće, zemlja je opustela, zavladala je glad, strah i panika.

Ne dugo posle bitke, decembra iste godine, umro je i car Uroš. Njegovom smrću ugasila se dinastija Nemanjića. Bio je to kraj Srpskog Carstva.

Državu su razdrobili oblasni gospodari: Kraljević Marko, braća Jovan i Konstantin Dejanovići (Dragaši), Đurađ Balšić, Vuk Branković, Nikola Altomanović, Lazar Hrebeljanović i drugi. Još uvek zvaničnog kralja, Marka Mrnjavčevića, nijedan srpski velikaš nije hteo da prizna za vrhovnog gospodara. Uostalom, kao prvi na udaru, on je zajedno s braćom u Dragašima, bio primoran da posle Maričke bitke postane turski vazal.

Središte srpske države se pomerilo na sever, u oblast kneza Lazara Hrebeljanovića. Mudrim i dalekovidim državničkim potezima, knez Lazar se brzo izdigao iznad drugih velikaša i nametnuo kao naslednik Nemanjića. Veliki ugled je stekao kada je pomirio srpsku i carigradsku crkvu, čime je srpskom verskom poglavaru konačno priznata titula patrijarha.

Posle pobede nad Nikolom Altomanovićem (1371), u čemu mu je pomogao bosanski kralj Tvrtko, knez Lazar je proširio svoju neposrednu vlast na Rudnik i Zlatibor. Kasnije, 1379. godine, pripojio je i oblast Kučeva i Braničeva koje su pripadale Radiču Brankoviću. U svom najvećem obimu, oblast kneza Lazara se prostirala od izvorišta Južne Morave do Dunava, Save i Drine. Gospodario je celim Pomoravljem, s gradovima Nišem, Kruševcem (prestonica), Užicem i rudarskim središtima Novim Brdom i Rudnikom. Pored Lazara, najveći srpski velikaši su bili njegovi zetovi Vuk Branković, gospodar Kosova i Skoplja i Đurađ Balšić u Zeti. Obojica su kovali novac sa svojim likovima, što je govorilo o njihovoj potpuno samostalnoj vlasti. Knez Lazar nije imao ni dovoljno moći, ni dovoljno vremena da ih potčini, i na taj način, možda ujedini srpsku državu. Sve njegove državotvorne napore zaustavili su Turci.

Na Lazarevu oblast prvi put su napali 1381. godine, deset godina posle Maričke bitke. Tada su ih na Dubravnici kod Paraćina potukli vlastelini Crep i Vitomir. Kasnije su Turci zauzeli Niš (1386), ali ih je Lazar sačekao i suzbio kod Pločnika. Širenje Osmanske države i sve češći turski upadi upozorili su kneza Lazara da se neminovno približava vreme odlučne bitke.

Bitka se dugo i pažljivo pripremala na obe strane. Koliki značaj su joj dali i Srbi i Tuci vidi se po tome što su vojske predvodili sami vladari. Za poprište su odredili kosovsku ravnicu. Boj je započeo u vidovdansko jutro, u utorak 15. juna 1389. godine (28. juna po novom kalendaru). Ako se kao odrednica uzme Muratovo tulbe, vojske su se sukobile negde blizu sastava Laba i Sitnice. U početku su Srbi imali vidnog uspeha. Vuk Branković, koji je zapovedao desnim krilom, potpuno je razbio odrede Muratovog sina Jakuba. Lazar je bio bitku u centru, odakle se jednog trenutka verovatno odvojio plemić Miloš, koji se prema predanju prezivao Obilić, i krenuo u turski tabor da ubije sultana Murata i reši bitku. Da bi nekako dospeo u njegovu blizinu, pretvarao se kako hoće da se preda. Kada su ga priveli, istrgao je mač i zario ga u sultana. Posle Muratove smrti nastala je zbrka u kojoj se najbolje snašao njegov drugi sin Bajazit. Naredio je da se prikrije sultanova smrt, i istovreme, pogubio je Jakuba kao mogućeg pretendenta na presto. Potom je sabrao sve turske snage, učinio odlučni juriš i preokrenuo situaciju na bojištu. Zarobio je kneza Lazara i odmah ga pogubio. Među retkim plemićima koji su izbegli smrti, nalazili su se Vlatko Vuković i Vuk Branković. Narodno predanje je potonjeg osudilo za izdaju i dogovor s Turcima. Iako o izdaji nema potvrde u izvorima, docniji potezi Vuka Brankovića i njegovih sinova govore da se tradicija ne bi smela olako odbaciti.

Smrt sultana Murata i činjenica da su se Turci odmah povukli, stvorili su utisak da su Srbi izašli iz bitke kao pobednici. Evropa je slavila hrišćansku pobedu. Ipak, posledice bitke su bile porazne po Srbe. Izgubili su cvet svog plemstva i veliki deo vojske. Pogibijom kneza Lazara, koji je jedini pokušavao da zaustavi proces raspadanja srpske države, zemlja je dovedena na ivicu katastrofe. Prvi ishod Kosovskog boja možda nikada neće biti rasvetljen zbog oskudnosti i neusaglašenosti savremenih izvora i brzo stvorene legende koju su već u XV veku podlegli potonji hroničari. Kakav god da je bio, predanje ga je prihvatilo kao poraz, što je potpuno razumljivo ako se sagleda u svetlu izgubljene slobode, grčevite borbe za poslednje ostatke države i početka nepreglednog niza beznadnih seoba. Srbija nije propala na Kosovu, ali je ova ključna bitka okrenula njen istorijski razvitak u drugom pravcu.

Kosovska bitka i Lazarev izbor Carstva nebeskog prerasle su u legendu koju je narodna tradicija sudbinski vezala za srpskog čoveka razvivši kolektivno osećanje odgovornosti i uzdignuvši ga na visinu moralne obaveze okajanja greha, ne molitvom, nego svesnom borbom. Simbol Kosova se vremenom oblikovao u posebnu etiku, koja je, uz pravoslavnu crkvu kao osnovnog nosioca, često bila jedini element svesti zajedništva, obeležje pripadnosti jednom narodu dugo rasutom po okolnim carstvima. Postao je simbol otpora tuđoj religiji i kulturi, koje su se uporno i sistematski trudile da Srbe potčine, progutaju i pretope, pre svega duhovno, uništavajući sve što bi ih podsećalo na njihovu postojbinu i nacionalni identitet. Kosovski mit je u toku proteklih vekova bio toliko čvrsto usađen u narodnu svest, da je postao osnovno i trajno obeležje jednog mentaliteta, i kako se pokazalo, neugasivo nadahnuće, strahovit unutrašnji naboj u svim oslobodilačkim pokretima, ustancima i ratovima, naročito u XIV i XV veku.


Autor teksta nepoznat
Deo teksta preuzet sa:  www.rodoslovlje.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Mart 19, 2011, 03:34:28 pm »

*

RATOVI U CARSTVU ZEMALJSKOM
UDK 159.922.4

SAŽETAK: Članak predstavlja jedan pokušaj psihološkog tumačenja odgovora kojeg je na pitanje o uzroku ratova ponudila srpska narodna poezija, pesme kosovskog ciklusa. Osnovna teza je da glavni uzrok rata leži u carstvu zemaljskom, shvaćenom kao određena etička koncepcija koja predstavlja neposredan izraz biološke strane čovekove prirode — težnje ka nadmoći. Takođe, carstvo nebesko treba shvatiti kao suprotnu etičku koncepciju, koja zahteva dobrovoljno ograničavanje težnje ka nadmoći njenim podvrgavanjem univerzalnim moralnim vrednostima. Pored toga, članak donosi i tezu da postoji istorijski razvoj religijskih sistema analogan ontogenetskom razvoju.

KLJUČNE RIJEČI: rat, carstvo zemaljsko i nebesko, etika, razvoj, religijski sistemi, kosovski ciklus


Skoro okončani rat na našim prostorima još je jedan primer te učestale pojave koja "u stopu" prati ljudski rod u njegovoj istoriji. Ogroman je broj vođenih ratova, tako je mali broj mirnih godina. Vođeni su ratovi različite vrste — građanski, verski, međunacionalni... Otkud toliki ratovi? Šta pokreće ljude u rat? Mogu li ratovi zauvek da prestanu?

Pitanje o uzrocima ili motivima rata sasvim drukčije se postavlja zavisno od toga da li je reč o napadačkom ili odbrambenom ratu, toliko drukčije da bismo možda mogli reći kako je odbrambeni rat gotovo samorazumljiv, te da i ne traži samo neko objašnjenje. Ipak, sve ono što rat sobom donosi — velika razaranje i ljudske žrtve — čini pitanje o njegovim uzrocima izuzetno teškim, tako da težina toga pitanja natkriljuje razne razlike među ratovima.

Na pitanje o uzrocima ili motivima rata davani su i daju se različiti odgovori — filosofski, sociološki, psihološki i drugi. Za nekog će, međutim, predstavljati iznenađenje ako kažem da je na to pitanje svoj odgovor dala srpska narodna poezija. Naročito precizno, duboko i ubedljivo taj odgovor se može "pročitati" iz nekih pesama kosovskog ciklusa, prvenstveno onih vezanih za kneza Lazara. Još određenije, reč je o pesmi "Propast carstva srpskoga". Pa i ako se ispostavi da taj odgovor srpske narodne pesme, kada se čitko iznese, veoma podseća na već poznate odgovore što su ih na drugi način dali razni mislioci, vredi ga izbliza upoznati, koliko zbog nekih osobenih elemenata, toliko i stoga što ga je iznedrila "obična" narodna duša, a ne teorijsko-misaono pregnuće.

Dakle, okrenimo se pesmi "Propast carstva srpskoga", imajući u vidu da pesma govori poput sna, jezikom slika koje tek treba protumačiti. A put do traženog odgovora počeće, naravno, već od prvih stihova.

"Poleti soko tica siva
(od svetinje, od Jerusalima)
i on nosi ticu lastavicu".

Upravo ovi stihovi kriju glavni deo odgovora na naše pitanje, ali do tog odgovora nećemo doći uobičajenim postupkom psihološkog tumačenja, odnosno tako što ćemo posebno u sokolu a posebno u lastavici videti određene i nezavisne simbole. Umesto takvog postupka, put ka psihološkom tumačenju biće nam otvoren uzmemo li sokola i lastavicu zajedno, uzmemo li, drugim rečima, njihov odnos kao simbol nečega. Štaviše, ni to više neće biti dovoljno. Naime, ni simbolika odnosa između sokola i lastavice, čak i da je protumačimo, neće biti sasvim ubedljiva ukoliko ne obuhvatimo ujedno i stihove koji iza ovih početnih neposredno slede, a u kojim pesnik kao da prevodi ili razjašnjava prvu sliku.

"To ne bio soko tica siva,
veće bio svetitelj Ilija;
on ne nosi tice lastavice,
veće knjigu od Bogorodice."

Tek, dakle, ukoliko uzmemo u obzir istovremeno odnose sadržane u jednoj i u drugoj slici, bićemo u stanju da otkrijemo ključ za razumevanje one prave sakrivene potke naše pesme i ravni na kojoj je njena istina smeštena. Uz to još moramo imati u vidu, pošto simboli imaju složena i višestruka značenja, da se pesma odnosi na kneza Lazara i da je Lazar središnji hrišćanski lik celog kosovskog ciklusa. Iz toga sledi da hrišćanstvo treba da uzmemo kao okvir za tumačenje. A hrišćanstvom inspirisani literarni proizvodi (pesme, bajke i sl.) ne govore o igri pojedinačnih i sadržinski određenih ljudskih i božanskih motiva, nego o igri koncepcija ili teorija.

Da bismo to donekle sagledali, uporedićemo u najkraćim crtama tri različita religijska sistema, mnogobožački, starozavetni jevrejski i novozavetni hrišćanski. Uzimajući u prvi plan moral i udeo svesti u ponašanju i ličnosti, ispostaviće se da ta tri sistema nisu naporedni, niti paralelni, već se mogu poređati u hijerarhijski model, odnosno na razvojnu skalu analognu skali ontogenetskog razvoja — onako kako o tome razvoju govori Jean Piaget. Naime, mnogobožački religijski sistem odgovara predoperacionalnom razvojnom stupnju, starozavetni odgovara višem stupnju konkretnih operacija, dok hrišćanstvo dospeva na najviši stupanj, na početke formalnih operacija.

Prateći, dakle, istorijski razvoj religijskih sistema — koji je analogan ontogenetskom razvoju — uočavamo niz kvalitativnih promena u moralnosti i, shodno tome, sve veći i drukčiji udeo svesti u regulaciji vladanja. Tako, recimo, nalazimo da u mnogoboštvu (kao primer možemo uzeti bilo drevnu grčku religiju bilo stari srpski paganski sistem) bogovi ne daju čoveku postojan etički kodeks, već neposredno, svojom voljom ili prisustvom, regulišu čovekovo moralno vladanje. Na drugoj strani razvojne skale, Hristos čoveku nudi vrhovno moralno načelo formulisano na formalno-operacionalnom stupnju: "Jer kakvim sudom sudite, sudiće vam se, i kakvom merom merite, odmeriće vam se" (Mt. 7,2). Takođe, drevni grčki mitovi pretežno opisuju proste akcije ljudi i bogova, sa vrlo malim stepenom svesne refleksije, dok u Jevanđeljima vidimo Hrista kako podučava, obrazlaže i razjašnjava, izlažući na taj način celovite i svesno razrađene koncepcije ili teorije. Jedna od središnjih koncepcija u Novom Zavetu jeste koncepcija carstva nebeskog, sastavljena iz više delova — etičkih i ontoloških. U detaljnije iznošenje tih delova, međutim, na ovom mestu ne možemo da se upuštamo. Pre nego što se vratimo našoj pesmi možemo samo toliko da kažemo da etički deo koncepcije carstva nebeskog sadrži univerzalizabilne moralne vrednosti: dostojanstvo, neograničenu moralnu vrednost svakog pojedinačnog čoveka, autonomiju, pravdu, itd.

Dakle, početna slika sokola i lastavice prikazuje jedan od najkarakterističnijih bioloških zakona, odnos između jačeg i slabijeg. Slobodno bismo mogli taj odnos shvatiti i kao zakon opstanka, pod uslovom da u biologiji ovde vidimo isključivo biologiju, tj. poprište za igru slepih instinktivnih težnji koje živi organizmi nose kao njihovi automatski izvršioci. Međutim, biološka slika ovde se odnosi na čoveka i prikazuje ljudski odnos, pa zato ne možemo značenje prve slike redukovati na biologiju. Zapravo, to nije prosto odnos jačeg i slabijeg, nego je to odnos utemeljen na izvesnoj etičkoj koncepciji. Po toj koncepciji jači ima i pravo, samim tim što je jači, da iskorišćava slabijeg za svoje potrebe, i bez pitanja; na drugoj strani, slabiji ima neku vrstu dužnosti da se potčinjava, sve dok je slabiji. Takva etička koncepcija predstavlja manje ili više prerušen, ali uvek neposredan, izraz biološkog zakona, te bismo je zbog toga mogli nazvati zemaljskom. Po toj koncepciji, normativnom poretku ili carstvu, ljudi nisu ni u kom pogledu ni jednaki ni jednakopravni, prirodne ili date društvene razlike među njima neposredno stvaraju razlike u pravima, a takođe i u moralnoj vrednosti. Ko je jači taj je i bolji, te ima i pravo da "tlači". Takva etička koncepcija, kao duhovni izraz sirove datosti, pokriva hijerarhijske odnose među ljudima, opravdava međuljudski "red kljucanja".

Čovek, naravno, ima i svoju biološku stranu, zemljanu ili zemaljsku. Na biološkoj strani ljudskog roda postoji područje u kome se naročito upadljivo uočava odnos jačeg i slabijeg: to je odnos među polovima. Muškarac je snažniji od žene, pa će etički produžetak takve biološke datosti biti izražen pored ostalog i kao pravo muškarca na ženu, kao običajno-normativna predodređenost ženskog muškom. A početna slika naše pesme prikazuje upravo takav odnos: soko (muško) ne nosi lastavicu (žensko) nežno na leđima, nego u kandžama. Muškarac nije samo fizički snažniji, on je takođe nosilac prava jačeg.

Druga slika, iako ju je pesnik ponudio kao prevod prve, zapravo predstavlja neku vrstu njene suprotnosti ili obrtanja. U njoj vidimo muškarca, svetitelja Iliju, u službi žene, Bogorodice. Ukoliko narodni pesnik u svetitelju Iliji vidi Iliju gromovnika, odnosno starog srpskog i slovenskog boga Peruna, utisak suprotnosti prema prvoj slici još je oštriji nego ukoliko je svetitelj starozavetni prorok Ilija. Bilo kako bilo, odnos prikazan u drugoj slici predočava da je reč o drukčijoj etičkoj koncepciji, i čak da nam pesma to i ne kaže izričito, znali bismo, obzirom da je reč o hrišćanskoj tvorevini, da je to koncepcija carstva nebeskog. Ta drukčija etička koncepcija neće biti suprotna zemlji, neće se suprotstavljati bilo čemu što je zemaljski postojeće, neće negativno vrednovati bilo koju zemaljsku vrednost - ona će biti suprotna jedino koncepciji carstva zemaljskog. Budući da je druga slika data kroz svete likove, koncepcija carstva nebeskog predstavlja "projekat", nešto što tek treba da bude, te već zbog toga ona mora potirati mogućnost saobražavanja etičkog bilo čemu što već postoji, naročito postojećoj težnji ka nadmoći i datim razlikama među ljudima.

Sada već vidimo kako će se bitka na Kosovu odvijati na dva plana, zemaljskom i nebeskom, na planu sukoba vojski i na planu sukoba koncepcija. I unapred možemo da zaključimo kako neće biti moguće da na oba plana proistekne jednoznačan rezultat: na jednom planu rezultat će za jednu stranu u sukobu morati da bude pobeda a na drugom poraz. Za drugu stranu biće obrnuto.

Ako je koncepcija carstva zemaljskog iz moći kao činjenice neposredno izvodila pravo kao normativnu kategoriju (praveći tako naturalističku grešku), onda će, naravno, carstvo nebesko dosledno poricati mogućnost direktnog izvođenja normativnog iz činjeničnog. Uostalom, tome smo se mogli i nadati, budući da ova druga koncepcija stoji na formalno-operacionalnom nivou, iznad one prve. Hrišćanska koncepcija carstva nebeskog, osim toga, neće poricati postojanje i važnost raznih prirodnih, i uopšte, datih razlika među ljudima, neće se suprotstavljati ni moći (moć je, uostalom, neophodna da bi se branile hrišćanske države) ni hijerarhijskim zemaljskim odnosima, jedino neće prihvatati da se takve datosti pretoče u moralne kategorije i razlike. Slabiji ostaje slabiji, ali u moralnom pogledu nije time manje vredan od jačeg. Svi ljudi su pred Bogom, tj. u moralnom pogledu, jednako — neograničeno ili beskonačno — vredni, bilo da su slabi ili jaki, sluge ili gospodari, bilo da su žene ili muškarci. Zato što su svi ljudi (a priori) moralno jednaki, odnosno zato što svaki pojedinac ima beskonačnu, neizmerivu vrednost, carstvo nebesko se suprotstavlja bilo kakvoj instrumentalnoj upotrebi čoveka od strane čoveka, bez obzira kakve su date razlike među njima. "Kupljeni ste skupo, ne budite robovi ljudima", veli Sveti Pavle (1 Kor. 7,23).

Ako je ona prva koncepcija carstva zemaljskog samo u etiku zaodenuta težnja ka nadmoći, onda se ona može označiti glavnim uzročnikom ratova: nije reč jedino o tome da ona ne može da posluži kao kočnica te biološki date sile u čoveku, koja otuda nikako ne može da se ograniči i zaustavi (tj. zadovolji), nego, povrh toga, etička strana te iste težnje, opravdavajući je, dodatno motiviše upuštanje u rat. Sa druge strane, carstvo nebesko kao koncepcija namenjeno je obuzdavanju i ograničavanju te iste težnje, te je otuda možemo smatrati antiratnom (tj. kao protivnu napadačkom, osvajačkom ratu).

Knjiga je od Bogorodice donela knezu Lazaru ponudu izbora između dva vrednosna poretka, između zemaljskog i nebeskog carstva, a ne između dve vrste vrednosti, zemaljskih i nebeskih. Bilo šta da izabere, Lazar će krenuti s vojskom, tj. neće odbaciti silu i moć, samo što će tu vojsku, u slučaju opredeljenja za carstvo nebesko, imati da pričesti u crkvi; pričešće je "nebeska overa" toga opredeljenja. pretpostavivši nebeski poredak zemaljskom, Lazar pričešćuje i "naređuje" vojsku na Kosovu i tako dočekuje Turke. Bitku koja je zatim usledila narodni pesnik, ni malo slučajno, opisuje kako se odvija u četiri talasa. Prvi talas vode stari Jug Bogdan i devet Jugovića, drugi vode Mrnjavčevići, treći "erceg" Stjepan i poslednji knez Lazar. Sa svakim sledećim talasom povećava se napetost i žestina u prizoru borbe — povećava se broj vojnika na srpskoj strani i broj ubijenih paša na turskoj. Srpska nadmoćnost i silina iz slike u sliku raste, da bi u četvrtoj slici tu nadmoć pesnik i otvoreno, s divljenjem, istakao:

"Mače vojsku srpski knez Lazare:
u Laze je silni Srbalj bio,
sedamdeset i sedam iljada,
pa razgone po Kosovu Turke,
ne dadu se ni gledati Turkom,
da kamoli bojak biti s Turci".

Lazareva i srpska nadmoćnost nad Turcima toliko je velika da Turci ne mogu u "silne" Srbe ni da gledaju, kamoli da se biju s njima. Nameće se utisak kao da je Lazar zaboravio ili napustio svoj prvobitni izbor i u toku borbe, ponet slašću nadmoći, odlučio da odbaci carstvo nebesko i pobedi na zemaljskom planu. Takav utisak podupiru ne samo opisi srpske moći, ne samo pominjanje sokola na početku bitke (devet Jugovića kao devet "sivih sokolova"), nego i to što pesnik otvoreno veli da bi Lazar nadvladao Turke, ali se u odsudnom času pojavljuje izdajnik, Vuk Branković, koji skoro gotovu srpsku zemaljsku pobedu pretvara u poraz.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Mart 19, 2011, 03:34:50 pm »

*
nastavak

Međutim, Lazar nije izmenio svoj prvobitni izbor. Ako razlika između carstva zemaljskog i carstva nebeskog odgovara razvojnoj promeni ličnosti, promeni koja je sveobuhvatna, onda glavna svojstva prethodnog stanja, zemaljskog, moraju da se dovedu do svog punog izraza kako bi mogla da nastupi smena, preobražaj. I zato Lazar gine, gubi zemaljski život, što će reći da ulazi u nebesko carstvo nekom vrstom poslednje inicijacije. Još ranije izdaleka je mogućnost takvog raspleta ljudske moralno-religijske drame nagoveštavala i majka Jevrosima, govoreći jedinom sinu Marku Kraljeviću:

"Bolje ti je izgubiti glavu
nego svoju ogriješiti dušu!"

Ovi stihovi, ako se shvate kao izvod određenog moralnog kodeksa ili etičke koncepcije, savremenom čoveku, do kraja pogruženom u svet materijalnih i zemaljskih vrednosti, delovaće odbojno, možda će čak kod njega izazvati i podsmeh. Ali oni mogu delovati čak i zastrašujuće kada shvatimo da ih, kao amanet, sinu jedincu prenosi majka, biološka roditeljica čoveka. Od majke bismo pre očekivali obrnut poredak vrednosti, da joj je zemaljski život jedinog deteta iznad svega, iznad svih drugih vrednosti, uključiv i sopstveni život. Ipak, i majka Jevrosima i Bogorodica moralne vrednosti istine, pravde i univerzalnog dostojanstva pretpostavljaju vrednosti života. Ako uzmemo u obzir da nekoliko pesama iz kosovskog ciklusa uz Lazara vezuju mnoštvo elemenata koji izvorno pripadaju Isusu Hristu (kneževa večera kao tajna večera, Vuk Branković kao Juda Iskariotski, odsecanje glave i potom obretenje, kao raspeće i vaskrsenje, i sl.), onda razabiramo da je Bogorodica Lazaru isto što i Jevrosima Marku — majka. Lazar je poistovećen sa Hristom.

Da se za ženski lik, majku vezuje univerzalni moral, to je neobično ne samo kada se uporedi sa tipičnom slikom koju imamo o zemaljskoj majci. Neobično je to i kada pratimo razvoj religijskih sistema od mnogoboštva do hrišćanstva, gde nalazimo da se gotovo cela moralnost vezuje za muške likove, bogove ili proroke. Međutim, ako je u tom okviru uloga majke neobična, upravo u istom okviru ona se može i razumeti kao sasvim logična. Jer, odakle bi inače moglo doći ograničenje muškog zakona moći nego sa ženske ili materinske strane? A Bogorodica je u hrišćanstvu zaštitnica slabih ne samo zato što svojom milosrdnom prirodom dopunjuje i ispravlja Božju prirodu, nego pre svega zato što moralnost nebeskog carstva upravo tako nalaže.

Dakle, Bogorodica u našoj pesmi nije jedan karakter ili priroda, ona je nosilac jednog vrednosnog poretka. Međutim, ako kažemo da je to jedan princip, ipak ne možemo tvrditi da je to ženski princip koji je nadređen muškom. Najpre to vidimo po tome što i Isus Hristos, Sin Bogorodičin, propoveda isti vrednosni poredak kao i majka, poredak carstva nebeskog. A vidimo to i po tome što Bogorodica Lazaru nije nametnula takav poredak, već mu je ponudila izbor. Najzad, isto to saglasje vidimo i kod majke Jevrosime i njenog sina Marka. Ono se ne ogleda samo u tome što se oboje stavljaju na stranu slabijeg, "nejakog" Uroša u sporu sa moćnim i gramzivim Mrnjavčevićima, nego pre svega što oboje, i majka i sin, podjednako drže do pravde i istine. Pesnik to izričito kazuje:

"kol’ko Marko težio na pravdu,
tol’ko moli Jevrosima majka:
Marko sine, jedini u majke,
ne bila ti moja rana kleta,
nemoj, sine, govoriti krivo,
ni po babu, ni po stričevima,
već po pravdi Boga istinoga".

Marko će, zapravo, zbog pravde koja je na strani slabijeg, doći u sukob sa ocem (koji će mu umalo doći glave) i u takvom opredeljenju imaće majčinu podršku. Između muževljeve i očinske moći i univerzalne pravde i majka i sin izabraće pravdu, istu onu pravdu koju je sam Bog Otac proklamovao. Odnosi između moći i univerzalne pravde uspostavljaju se na zemlji, zahtevani su i na zemlji, a ne samo na nebu.

Dakle, knez Lazar je imao samo taj izbor, ili da pobedi Turke i postane zarobljenik carstva zemaljskog, ili da pogine i zadobije slobodu carstva nebeskog. Uzmemo li u obzir da je ova moralno-religijska drama prikazana isključivo u kolektivno-istorijskoj ravni, drukčije i ne može biti. I Srbi su zaista, od vremena kada su nastale pesme kosovskog ciklusa, samo u toj ravni sagledavali ukrštanje temeljnih dimenzija svog i ljudskog položaja u svetu, razapinjući svoje biće između univerzalne pravde i moći zemaljskih sila. I baš zato što su jedino u toj ravni doživljavali kosovsko raspeće, oni nisu ni znali drugo nego da, u susretu sa jačim neprijateljem, ili da uđu u otvoren sukob i izginu, ili da prihvate zemaljski zakon jačeg i promene verom. U sukobu sa slabijim, pak, nisu ni hteli da vide opasnost. Međutim, to dvoje, otvoreni sukob i izdaja, nisu jedina rešenja. Nisu Lazar i Srbi jedini zaduženi da u ovom svetu drže carstvo nebesko kao što je Atlas zadužen da drži nebeski svod.

Mogućnost trećeg rešenja uočiće se onda kada se kosovska drama iz religijsko-istorijske ravni internalizacijom vrati čoveku pojedincu i od njega prihvati i kao svoja lična drama. Tada se kosovska bitka smešta i na unutrašnje poprište i odvija se kao unutrašnja moralna i duhovna borba za autonomiju, kroz razrešavanje oprečnosti čovekove zemaljske i nebeske prirode, biologije i duha. Tada to postaje stvar individualnog razvoja, pitanje integracije i ucelovljenja ličnosti.

Ako kažemo da vrednosni poredak carstva zemaljskog nestaje prenošenjem biološkog zakona moći i na moći zasnovanih razlika među ljudima neposredno na etički nivo, to je tačno samo u logičkom a ne i u psihološkom smislu. Naime, biološki zakon moći iskazuje se u oblasti psihičkog kao samoljublje ili oholost, dok se u oblasti međuljudskih odnosa ispoljava kao suparništvo. Oholost i suparništvo posreduju između biologije i etike, što znači da upotreba moći može preko oholosti da se zaobrne etikom zemaljskog carstva i da se okrene u društveno polje kroz pojedinačno i kolektivno suparništvo. Međutim, oholost može i dobrovoljno da se podvrgne univerzalnom vrednosnom poretku, carstvu nebeskom, i njime se ograniči. Tako još jednom vidimo da nije puka moć ona etički i religijski negativna kategorija (odnosno, nemoć nije vrlina), nego su to oholost i suparništvo pretočeni u koncepciju zemaljskog carstva, odnosno neobuzdani univerzalnim poretkom vrednosti. Drukčije rečeno, Lazareva fizička pogibija, kada se iz spoljašnje prenese na unutrašnju ravan, postaje samo smrt oholog i samoljubivog Ja.

Sada se lako može videti da postoje tri načelna rešenja za sukob sa zemaljskim moćnicima i silama koje ugrožavaju našu nezavisnost, pojedinačnu ili nacionalnu. Prvo rešenje i dalje ostaje otvoreni sukob, ali ne po svaku cenu, nego samo onda kada je on zasnovan na racionalnom odmeravanju gubitaka i šansi za pobedu, tj. za efikasnu odbranu lične i kolektivne nezavisnosti. To znači da se izbor trenutka za otvoreni sukob ne sme prepustiti neprijatelju koji je jači, jer će ga on birati upravo vodeći računa da razlika u snazi bude najviše njemu u prilog.

U međuvremenu postoji drugo rešenje, i put za njega biva otvoren tek internalizacijom spoljašnje, istorijske kosovske drame, u unutrašnju. Rešenje se sastoji u privremenom, prividnom i minimalnom ustupanju zakonu jačeg, odnosno sili. Ovo rešenje se sastoji u pravljenju kompromisa isključivo na nivou ponašanja, uz brižljivo i strpljivo održavanje vernosti carstvu nebeskom. Kako bi rekao C. G. Jung, to rešenje se sastoji u izgradnji persone, uz svu predostrožnost da se ne dozvoli poistovećivanje celine ličnosti sa tom personom. I. Kant bi to isto rekao na svoj način: moćniku se pokloniti telom, ali ne i duhom. Ako nije sramota pobeći pred medvedom u šumi, nije sramota ni ukloniti se pred čovekom koji je pribegao medveđim sredstvima postupanja sa ljudima.

Najzad, ako se u otvorenom sukobu sa neprijateljem koji je znatno jači gubi glava, u trećem rešenju gubi se duša. To rešenje sastoji se u izdaji, u potpunom napuštanju carstva nebeskog, priklanjanju jačem i prihvatanju njegove koncepcije carstva zemaljskog. Žrtvuje se duhovna priroda čoveka, postaje se zarobljenikom carstva zemaljskog i baštini se uzročnik novih ratova.

Smeštanje kosovske bitke između nebeskog i zemaljskog carstva isključivo u epsku, istorijsku i spoljašnju ravan, znači da je samo u tom istorijskom trenutku, 15/28. juna 1389. godine, otvoreni sukob sa nadmoćnijim neprijateljem bio neizbežan - jer neprijatelj je već bio tu, neprizvan, neizazvan i neumoljiv. I knez Lazar je obavio svoj istorijski zadatak, zapečativši smrću amanet na carstvo nebesko budućim generacijama. Ali taj istorijski trenutak je bio i prošao. Potonjim naraštajima ostavljeno je ne da bukvalno ponavljaju Lazarev podvig, nego da nauče kako da savladaju svoju sopstvenu oholost, svog unutrašnjeg Murata, odnosno kako da strpljivo, razborito i odvažno čuvaju i sebe i carstvo nebesko.

Naraštaji, međutim, to nisu hteli da uče i greške su vremenom postajale sve veće. Gubila se i glava i duša.


Dr. Jovan Mirić, Filosofski fakultet, Beograd

__________

O AUTORU: Dr. Jovan Mirić (1952), docent na katedri za razvojnu psihologiju Filosofskog fakulteta u Beogradu; objavio knjigu Razglednice moralne svijesti (1996).

http://www.rastko.rs/filosofija/jagnje/jovan_miric.html
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: