Pretkosovski ciklus — Ženidba Dušanova
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « SRPSKA NARODNA (USMENA) KNJIŽEVNOST « Izbor iz epske narodne poezije « Pretkosovski ciklus — Ženidba Dušanova
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Pretkosovski ciklus — Ženidba Dušanova  (Pročitano 23752 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« poslato: Mart 19, 2011, 03:43:31 pm »

*

ŽENIDBA DUŠANOVA


Kad se ženi Srpski car Stjepane,
Na daleko zaprosi đevojku,
U Leđanu gradu Latinskome,
U Latinskog kralja Mijaila,
Po imenu Roksandu đevojku;
Car je prosi, i kralj mu je daje.
Car isprosi po knjigam' đevojku,
Pak doziva Todora vezira:
"Slugo moja, Todore vezire!
"Da mi ideš bijelu Leđanu
"Mome tastu, kralju Mijailu,
"Da mi s njime svadbu ugovoriš,
"Kada ćemo poći po đevojku,
"Koliko li povesti svatova;
"Da mi vidiš Roksandu đevojku,
"Može l' biti za cara carica,
"Može l' biti svoj zemlji gospođa;
"Da je vidiš, i da prstenuješ."
Veli njemu Todore vezire:
"Hoću, care, dragi gospodine."
Pak s' opremi, ode u Latine.
Kada dođe bijelu Leđanu,
Lijepo ga kralju dočekao;
Vino piše neđeljicu dana;
Tada reče Todore vezire:
"Prijatelju, Mijailo kralju!
"Nije mene care opravio,
"Da ja pijem po Leđanu vino,
"Već da s tobom svadbu ugovorim,
"Kad će care doći po đevojku
"U koje li doba od godine,
"Koliko l' će povesti svatova;
"I da vidim Roksandu đevojku,
"Da je vidim, i da prstenujem."
Tada reče Mijailo kralju:
"Prijatelju, Todore vezire!
"Što me care za svatove pita,
"Neka kupi, koliko mu drago;
"Po đevojku, kada njemu drago;
Nego ćeš mi cara pozdraviti,
"Nek ne vodi svoja dva sestrića,
"Dva sestrića, dva Voinovića,
"Vukašina i s njim Petrašina;
"U piću su teške pijanice,
"A u kavzi ljute kavgadžije;
Opiće se, zametnuće kavgu,
"Pak je teško dževap dati kavzi
"U našemu bijelu Leđanu.
"A đevojku sada ćeš viđeti,
"I prsten joj dati po zakonu."
A kada je tavna noćca došla,
Ne donose voštane svijeće,
Već po mraku izvode đevojku;
Kad to viđe Todore vezire,
On izvadi od zlata prstenje
Sa biserom i dragim kamenjem,
Razasja se soba od kamenja,
Taka mu se učini đevojka,
Da je ljepša od bijele vile;
Prstenova Roksandu đevojku
I dade joj hiljadu dukata,
I đevojku braća odvedoše.
Kad u jutru jutro osvanulo,
Opremi se Todore vezire,
Pak otide bijelu Prizrenu.
Kada dođe bijelu Prizrenu,
Pita njega Srpski car Stjepane.
"Slugo moja, Todore vezire!
"Viđe li mi Roksandu đevojku?
"Viđe li je, i prstenova li?
"Što govori kralju Mijailo?"
Todor njemu sve po redu kaže:
Viđeh, care, i prstenovah je;
"Da kakva je Roksanda đevojka!
"Onakove u Srbina nema.
"Dobro zbori kralju Mijailo:
"Po đevojku, kada tebe drago,
"Svata kupi, koliko ti drago,
"Samo te je kralju pozdravio,
"Da ne vodiš dva sestrića tvoja,
"Dva sestrića, dva Voinovića;
"U piću su teške pijanice,
"A u kavzi ljute kavgadžije,
"Opiće se, zametnuće kavgu,
"Pak je teško dževap dati kavzi
"U Leđanu gradu Latinskome."
Kad to začu Srpski car Stjepane,
Udari se rukom po koljenu;
"Jao mene do Boga miloga!
"Dotle li se zulum oglasio
"Od sestrića od Voinovića!
"A tako mi moje vjere tvrde!
"Dokle mene to veselje prođe,
"Obojicu hoću objesiti
"O vratima grada Vučitrna,
"Po svijetu da me ne sramote."
Stade care kupiti svatove,
Skupi svata dvanaest hiljada,
Pak podiže niz Kosovo ravno.
Kad su bili ispod Vučitrna,
Gledala ih dva Voinovića,
Među sobom mladi govorili:
"Što l' se ujak na nas rasrdio,
"Te nas ne šće zvati u svatove?
"Netko nas je njemu opadnuo,
"S njega živa meso otpadalo!
"Car otide u zemlju Latinsku,
"A junaka sa sobom ne ima
"Ni jednoga od roda svojega,
"Koji bi mu bio u nevolji,
"Ako bi mu bilo za nevolju;
"Latini su stare varalice,
"Ujaka će našeg pogubiti,
"A nezvani ići ne smijemo."
Veli njima ostarjela majka:
"Đeco moja, dva Voinovića!
"Vi imate brata u planini :
"Kod ovaca, Miloš-čobanina,
"Najmlađi je, a najbolji junak,
"A za njega care i ne znade;
"Pošljite mu list knjige bijele,
"Neka dođe gradu Vučitrnu,
"Ne piš'te mu, što je i kako je,
"Već pišite: ""Majka je na smrti,
""Pak te zove, da te blagosovi,
""Da na tebe kletva ne ostane;
""Nego brže hodi b'jelu dvoru,
""Ne bi l' živu zastanuo majku.""
To su braća majku poslušala,
Brže pišu knjigu na koljenu,
Te je šalju u Šaru planinu,
Svome bratu Miloš-čobaninu:
"Oj Milošu, naš rođeni brate!
"Brže da si gradu Vučitrnu,
"Stara nam je majka na umoru,
"Pak me zove, da te blagosovi,
"Da na tebe kletva ne ostane."
Kada Miloš sitnu knjigu primi,
Knjigu gleda, a suze proljeva.
Pita njega trideset čobana:
"O Milošu, naša poglavice!
"I do sad su knjige dolazile,
"Al' se nisu sa suzam' učile;
"Otkud knjiga? ako Boga znadeš!"
Skoči Miloš na noge lagane,
Pa govori svojim čobanima:
"Oj čobani, moja braćo draga!
"Ova knjiga jest od dvora moga:
"Stara mi je na umoru majka,
"Pak me zove, da me blagosovi,
"Da na mene kletva ne ostane;
"Vi čuvajte po planini ovce,
"Dok ja odem i natrag se vratim"
Ode Miloš gradu Vučitrnu,
Kad je bio blizu b'jela dvora,
Dva su brata pred njeg' išetala,
A za njima ostarjela majka;
Veli njima Miloš čobanine:
"Za što, braćo, ako Boga znate!
"Bez nevolje jer gradit' nevolju?"
Vele njemu do dva mila brata:
"Hodi, brate, ima i nevolje."
U b'jela se lica izljubiše,
Miloš majku u bijelu ruku.
Stadoše mu redom kazivati,
Kako care ode po đevojku
Na daleko u zemlju Latinsku,
A ne zove svojijeh sestrića:
"Već, Milošu, naš rođeni brate!
"Hoćeš, brate, nezvan za ujakom
"U svatove poći nazorice?
"Ako njemu bude do nevolje,
"Da se njemu u nevolji nađeš;
"Ako li mu ne bude nevolje,
"Možeš doći, da se ne kazuješ."
To je Miloš jedva dočekao:
"Hoću, bogme, moja braćo draga!
"Kad ujaku ne ću, da kome ću?"
Tad' ga braća opremat' stadoše:
Ode Petar opremat' kulaša,
A Vukašin oprema Miloša:
Na njeg' meće tananu košulju,                                        
                                                                      .
Do pojasa od čistoga zlata,
Od pojasa od bijele svile;
Po košulji tri tanke đečerme,
Pak dolamu sa tridest putaca,
Po dolami toke sakovane,
Zlatne toke od četiri oke;
A na noge kovče i čakšire;
A svrh svega Bugar:kabanicu,
I na glavu Bugarsku šubaru:
Načini se crni Bugarine,
Ni braća ga poznati ne mogu;
Dadoše mu koplje ubojito
I mač zelen staroga Voina;
Petrašin mu izvede kulaša
Međedinom svega opšivena,
Da kulaša care ne poznade.
L'jepo su ga braća sjetovala:
"Kad, Milošu, dostigneš svatove,
"Pitaće te, tko si, i otkud si:
"Ti se kaži zemlje Karavlaške:
"Služio sam bega Radul-bega,
"Ne šće mene službu da isplati,
"Pak ja pođoh u svijet bijeli,
"Da đegođi bolje službe tražim;
"Pak sam čuo za svate careve,
"I prist'o sam nezvan za svatovi
"Rad' komada ljeba bijeloga
"I rad' čaše crvenoga vina.""
"Čuvaj dobro dizgen od kulaša,
"Jer se kulaš jeste naučio
"Putovati s konjma carevijem."
Tada Miloš okrenu kulaša,
Pak za carem ode u svatove,
Na Zagorju sustiže svatove.
Pitaju ga kićeni svatovi:
"Otkud ideš, mlađano Bugarče?"
Miloš im se iz daleka kaže,
K'o što su ga braća naučila.
Lijepo ga svati dočekaše:
"Dobro doš'o, mlađano Bugarče!
"Nek je jedan više u družini."
Kad su bili putem putujući:
Zlu nauku Miloš naučio
Kod ovaca u Šari planini,
Pospavati svagda oko podne;
On zadrema na konju kulašu;
Kako dizgen oslabi kulašu,
Diže glavu, ode kroz svatove,
Obaljuje konje i junake,
Dokle dođe konji ma carevijem,
Kako dođe, s njima u red stade
Lale šćahu biti Bugarina,
Al' ne dade Srpski car Stjepane:
"Ne udrite mlađano Bugarče,
"Bugarče se spavat' naučilo
"Po planini ovce čuvajući;
"Ne udrite, već ga probudite."
Bude njega lale i vojvode:
"Ustan' more, mlađano Bugarče!
"Bog ti staru ne ubio majku,
"Koja te je takoga rodila
"I u svate caru opremila!"
Kad se prenu Miloš Voinović,
Te sagleda caru oči čarne,
Kulaš ide s konjma carevijem,
On pokupi dizgene kulašu,
Pa išćera njega iz svatova,
Udara ga oštrom bakračlijom,
Po tri koplja u prijeko skače,
Po četiri nebu u visine,
U napredak ni broja se ne zna;
Iz usta mu živi oganj sipa,
A iz nosa modar plamen suče.
Stade svata dvanaest hiljada,
Te gledaju konja u Bugara;
Konja glede, a sami se čude:
"Bože mili! čuda velikoga!
"Dobra konja, a loša junaka!
"Još takoga ni viđeli nismo,
"Jedan bješe u zeta careva
"I sada je, u Voinovića."
Gledale ga još tri šićardžije:
Jedno jeste Đakovica Vuče,
A drugo je Nestopoljče Janko,
A treće je momče Prijepoljče;
Gledali ga, pak su govorili:
"Dobra konja mladog Bugarina!
"Baš ga ovđe u svatov'ma nema;
"Ta nema ga ni u cara našeg;
"Hajde malo da izostanemo,
"Ne bi li ga kako izmamili."
Kad su bili do Klisure blizu,
Izostaše do tri šićardžije,
Pa govore Miloš-čobaninu:
"Čuješ more, mlađano Bugarče!
"Hoćeš dati konja na razmjenu?
"Daćemo ti konja još boljega,
"I još prida stotinu dukata,
"I suviše ralo i volove,
"Pak ti ori, te se ljebom rani."
Veli njima Miloš Voinović:
"Prođ'te me se, do tri šićardžije!
"Boljeg konja od ovog ne tražim,
"Ni ovoga umirit' ne mogu;
"Što će mene stotina dukata?
"Na kantar ih mjeriti ne znadem,
"A brojem ih brojiti ne umjem;
"Što će mene ralo i volovi?
"Mene nije ni otac orao,
"Pak je mene ljebom odranio."
Tad' govore do tri šićardžije:
Jedno jeste Đakovica Vuče,
A drugo je Nestopoljče Janko,
A treće je momče Prijepoljče;
Gledali ga, pak su govorili:
"Dobra konja mladog Bugarina!
"Baš ga ovđe u svatov'ma nema;
"Ta nema ga ni u cara našeg;
"Hajde malo da izostanemo,
"Ne bi li ga kako izmamili."
Kad su bili do Klisure blizu,
Izostaše do tri šićardžije,
Pa govore Miloš-čobaninu:
"Čuješ more, mlađano Bugarče!
"Hoćeš dati konja na razmjenu?
"Daćemo ti konja još boljega,
"I još prida stotinu dukata,
"I suviše ralo i volove,
"Pak ti ori, te se ljebom rani."
Veli njima Miloš Voinović:
"Prođ'te me se, do tri šićardžije!
"Boljeg konja od ovog ne tražim,
"Ni ovoga umirit' ne mogu;
"Što će mene stotina dukata?
"Na kantar ih mjeriti ne znadem,
"A brojem ih brojiti ne umjem;
"Što će mene ralo i volovi?
"Mene nije ni otac orao,
"Pak je mene ljebom odranio."
Tad' govore do tri šićardžije:
"Čuješ more, mlađano Bugarče,
"Ako ne daš konja na razmjenu,
"Mi ćemo ga na silu oteti."
Al' govori Miloš Voinović:
"Sila otme zemlju i gradove,
"Kamo l' mene konja otet' ne će!
"Volim dati konja na razmjenu,
"Jer ne mogu pješke putovati."
Pa ustavi svojega kulaša,
Pruži ruku ispod međedine,
Oni misle, bakračliju skida,
Al' on skida zlatna šestoperca,
Te udara Đakovicu Vuka,
Koliko ga lako udario,
Tri puta se Vuče premetnuo;
Veli njemu Miloš Voinović:
"Toliki ti rodili grozdovi
"U pitomoj tvojoj Đakovici!"
Pobježe mu Nestopoljče Janko,
Stiže njega Miloš na kulašu,
Udari ga među pleći žive,
Četiri se puta premetnuo:
"Drž' se dobro, Nestopoljče Janko!
"Tolike ti jabuke rodile
"U pitomu Nestopolju tvome!"
Bježi jadno momče Prijepoljče,
Dostiže ga Miloš na kulašu,
Te i njega kucnu šestopercem,
Sedam se je puta premetnulo:
"Drž' se dobro, momče Prijepoljče!
"Pa kad dođeš Prijepolju tvome,
"Povali se među đevojkama,
"Đe s' oteo konja od Bugara."
Pa okrenu konja za svatovi.
Kad dođoše bijelu Leđanu,
Razapeše po polju šatore.
Zob iziđe konjma carevijem,
Nema ništa konju Miloševu.
Kad to viđe Miloš Voinović,
Uze torbu na lijevu ruku
Od zobnice jedne te do druge,
Dok je svoju punu napunio.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #1 poslato: Mart 19, 2011, 03:44:39 pm »

*

Pa on ode tražit' mehandžiju:
"Mehandžija! daj da pijem vina."
Mehandžija njemu odgovara;
"Id' odatle, crni Bugarine!
"Da s' donio Bugarsku kopanju,
"Ako bih ti i usuo vina;
"Za te nisu čaše pozlaćene."
Pogleda ga Miloš poprijeko,
Udari ga rukom uz obraze,
Koliko ga lako udario,
Tri mu zuba u grlo sasuo;
Moli mu se mladi mehandžija:
"Ne udri me više, Bugarine!
"Biće tebe vina izobila,
"Ako caru ne će ni dostati."
Miloš više ne šće ni iskati,
Već sam uze, pak se napi vina.
Dok se Miloš malo ponačini,
U tom svanu i ogranu sunce.
Al' povika sa grada Latinče:
"Oj čuješ li, Srpski car-Stjepane!
"Eto dolje pod gradom Leđanom
"Iziš'o je kraljev zatočniče,
"Zove tebe na mejdan junački,
"Valja ići mejdan dijeliti,
"Ili ne ćeš odavde izići,
"Ni izvesti svata ni jednoga,
"A kamo li Roksandu đevojku!"
Kad to začu Srpski car Stjepane,
On telala pusti u svatove,
Telal viče i tamo i amo:
"Nije l' majka rodila junaka
"I u svate caru opremila,
"Da za cara na mejdan iziđe?
"Čestita bi njega učinio."
Al' se nitko naći ne mogaše;
Car s' udari rukom po koljenu:
"Jao mene do Boga miloga!
"Sad da su mi dva sestrića moja,
"Dva sestrića, dva Voinovića,
"Sad bi oni na mejdan izišli."
Istom care u besjedi bješe,
Miloš ide, a kulaša vodi
Do pred šator Srpskog car:Stjepana:
"Jel' slobodno, care gospodine,
"Da je idem na mejdan u polje?"
Veli njemu Srpski car Stjepane:
"Jest slobodno, mlađano Bugarče!
"Jest slobodno, al' nije prilike;
"Ako zgubiš mlada zatočnika,
"Čestita ću tebe učiniti."
Uzja Miloš pomamna kulaša,
Pa okrenu od b'jela šatora
Zametnuvši koplje naopako.
Govori mu Srpski car Stjepane:
"Ne nos', sinko, koplje naopako,
"Već okreni koplje u napredak;
"Jer će ti se smijati Latini."
Veli njemu Miloš Voinović:
"Čuvaj, care, ti gospodstva tvoga;
"Ako mene do nevolje bude,
"Ja ću lasno koplje okrenuti;
"Ako li mi ne bude nevolje,
"Doneti ga mogu i ovako."
Pa otide niz polje Leđansko;
Gledale ga Latinske đevojke,
Gledale ga, pak su govorile:
"Bože mili! čuda velikoga!
"Kakva je to careva zamjena?!
"Ta na njemu ni haljina nema.
"Veseli se, kraljev zatočniče!
"Nemaš na što sablje izvaditi,
"Nit' je imaš o što krvaviti."
U to doba dođe do šatora,
Đe zatočnik sjedi pod šatorom,
Za koplje je svezao dorata.
Veli njemu Miloš Voinović:
"Ustan' more, bijelo Latinče!
"Da junački mejdan dijelimo"
Al' govori bijelo Latinče:
"Id' odatle, crni Bugarine!
"Nemam o što sablje poganiti,
"Kad na tebe ni haljina nema."
Ražljuti se Miloš Voinović:
"Ustan' more, bijelo Latinče!
"Na tebe su pobolje haljine,
"S tebe ću ih na sebe obući."
Tad' Latinče na noge poskoči,
Pak posjede pomamna dorata,
Odmah ode poljem razigravat',
Miloš njemu stade na biljezi.
Baci koplje bijelo Latinče
Na Miloša u prsi junačke;
Miloš drži zlatna šestoperca,
Na njega je koplje dočekao,
Prebio ga na tri polovine.
Veli njemu bijelo Latinče;
"Čekaj malo, crni Bugarine!
"Loše su mi koplje podmetnuli,
"Dok otidem, da koplje prom'jenim."
Pak pobježe preko polja ravna.
Al' povika Miloš Voinović:
"Stani malo, bijelo Latinče!
"Milo bi ti bilo pobjegnuti."
Pak poćera po polju Latinče,
Doćera ga do Leđanskih vrata,
Al' Leđanska vrata zatvorena;
Pusti koplje Miloš Voinović,
Te prikova bijelo Latinče,
Prikova ga za Leđanska vrata,
Pak mu rusu odsiječe glavu,
Kulašu je baci u zobnicu;
Pa uvati njegova dorata,
Odvede ga caru čestitome:
"Eto, care, zatočnika glave."
Car mu dade blago nebrojeno:
"Idi, sinko, te se napij vina;
"Čestita ću tebe učiniti."
Tek što Miloš sjede piti vina,
Al' povika sa grada Latinče:
"Eto, care, pod Leđanom gradom
"Na livadi tri konja viteza,
"Pod sedlima i pod ratovima,
"I na njima tri plamena mača,
"Vrhovi im nebu okrenuti;
"Da preskočiš tri konja viteza:
"Ako li ih preskočiti ne ćeš,
"Ne ćeš izić', ni izvest' đevojke."
Opet viknu telal po svatov'ma:
"Nije l' majka rodila junaka
"I u svate caru opremila,
"Da preskoči tri konja viteza
"I na njima tri plamena mača?"
Taj se junak naći ne mogaše;
Al' eto ti mlada Bugarina
Pred šatora Srpskog car-Stjepana:
"Jel' slobodno, care gospodine!
"Da preskočim tri konja viteza?"—
"Jest slobodno, moje drago d'jete!
"Nego skini Bugar-kabanicu,
"Bog ubio onoga terziju,
"Koji ti je toliku srezao!"
Govori mu Miloš Voinović:
"Sjedi, care, pak pij rujno vino,
"Ne brini se mojom kabanicom;
"Ako bude srce u junaku,
"Kabanica ne će ništa smesti:
"Kojoj ovci svoje runo smeta,
"Onđe nije ni ovce ni runa."
Pa on ode u polje Leđansko;
Kada dođe do dobrijih konja,
On provodi svojega kulaša,
Pa kulašu svome progovara:
"Čekaj mene u sedlo, kulašu."
A on prođe s one druge strane,
Zaigra se preko polja ravna,
I preskoči tri konja viteza
I na njima tri plamena mača,
Ustavi se na svojem kulašu;
Pa on uze tri konja viteza,
Odvede ih Srpskom car-Stjepanu.
Malo vreme za tim postajalo,
Al' povika sa grada Latinče:
"Hajde sada, care Srbljanine!
"Pod najvišu kulu u Leđanu,
"Na kuli je koplje udareno,
"Na koplju je od zlata jabuka;
"Ti strijeljaj kroz prsten jabuku."
Miloš više ne šće ni čekati,
Već on pita cara čestitoga:
"Jel' slobodno, care gospodine!
"Da strijeljam kroz prsten jabuku?":
"Jest slobodno, moj rođeni sinko!"
Ode Miloš pod bijelu kulu,
Zape strjelu za zlatnu tetivu,
Ustrijeli kroz prsten jabuku,
Pak je uze u bijele ruke,
Odnese je caru čestitome.
      
                                                                               .
Lijepo ga care obdario.
Malo vreme za tim postajalo,
Al' povika sa grada Latinče:
"Eto, care, pod bijelom kulom
"Izišla su dva kraljeva sina,
"Izveli su tri l'jepe đevojke,
"Tri đevojke, sve tri jednolike,
"I na njima ruho jednoliko;
"Idi poznaj, koje je Roksanda;
"Ako li se koje druge mašiš,
"Ne ćeš izić' ni iznijet' glave,
"A kamo li izvesti đevojke!"
Kad je care r'ječi razumijo,
On doziva Todora vezira;
"Idi, slugo, te poznaj đevojku."
Todor mu se pravo kunijaše:
"Nijesam je, care, ni viđeo,
"Jer su mi je po mraku izveli,
"Kada sam je ja prstenovao."
Car s' udari rukom po koljenu:
"Jao mene do Boga miloga!
"Nadmudrismo i nadjunačismo,
"Pak nam osta cura na sramotu!"
Kad to začu Miloš Voinović,
On otide caru čestitome:
"Jel' slobodno, care gospodine!
"Da ja poznam Roksandu đevojku?":
"Jest slobodno, moje drago d'jete!
"Al' je jadno u te pouzdanje;
"Kako ćeš ti poznati đevojku,
"Kad je nigda ni viđeo nisi?"
Al' govori Miloš Voinović:
"Ne brini se, care gospodine!
"Kad ja bijah u Šari planini
"Kod ovaca dvanaest hiljada,
"Za noć bude po trista janjaca,
"Ja sam svako po ovci poznav'o;
"Roksandu ću po braći poznati."
Veli njemu Srpski car Stjepane:
"Idi, idi, moje drago d'jete!
"Ako Bog da, te poznaš Roksandu
"Daću tebe zemlju Skenderiju
"U državu za života tvoga."
Ode Miloš niz polje široko,
Kada dođe, đe stoje đevojke,
Zbaci s glave Bugarsku šubaru,
Skide s leđa Bugar-kabanicu
(Zasija se skerlet i kadifa,
Zasjaše se toke na prsima
I zlaćene kovče na nogama:
Sinu Miloš u polju zelenu,
Kao jarko iza gore sunce),
Pak je prostre po zelenoj travi,
Prosu po njoj burme i prstenje,
Sitan biser i drago kamenje;
Tad' izvadi mača zelenoga,
Pa govori trima đevojkama:
"Koja je tu Roksanda đevojka?
"Nek savije skute i rukave,
Neka kupi burme i prstenje,
"Sitan biser i drago kamenje;
"Ako li se koja druga maši,
"Vjera moja tako mi pomogla!
"Osjeć' ću joj ruke do lakata."
Kad to čuše tri l'jepe đevojke,
Obje krajnje srednju pogledaše,
A Roksanda u zelenu travu;
Savi skute i svil'ne rukave,
Pak pokupi burme i prstenje,
Sitan biser i drago kamenje;
A đevojke dvije pobjegoše,
Ali Miloš uteć' im ne dade,
Veće obje uvati za ruke,
Sve tri vodi pred cara Stjepana,
Caru dade Roksandu đevojku,
I dade mu jednu uz Roksandu.
A treću je sebe ustavio.
Car Miloša među oči ljubi,
Al' još ne zna, tko je i otkud je.
Povikaše kićeni čauši:
"Spremajte se, kićeni svatovi!
"Vrijeme je dvoru putovati."
Spremiše se kita i svatovi,
Povedoše Roksandu đevojku.
Kad su bili malo iza grada,
Al' govori Miloš Voinović:
"Gospodine, Srpski car-Stjepane!
"Ovđe ima u Leđanu gradu,
"Ima jedan Balačko vojvoda,
"Ja ga znadem, i on me poznaje;
"Kralj ga rani sedam godin' dana,
"Da rašćera kićene svatove
"I da otme Roksandu đevojku;
"Sad će njega za nama poslati.
"Na Balačku jesu do tri glave:
"Iz jedne mu modar plamen bije,
"A iz druge ladan vjetar duva;
"Kad dva vjetra iz glava iziđu,
"Balačka je lasno pogubiti;
"Već vi id'te, vodite đevojku,
"Ja ću ovđe čekati Balačka,
"Ne bi li ga kako ustavio."
Otidoše kićeni svatovi,
Odvedoše lijepu đevojku,
Osta Miloš u gori zelenoj
I sa njime tri stotine druga.
Kad odoše svati iz Leđana,
Kralj doziva Balačka vojvodu;
"O Balačko, moja vjerna slugo!
"Možeš li se u se pouzdati,
"Da rašćeraš careve svatove
"I da otmeš Roksandu đevojku?"
Pita njega Balačko vojvoda:
"Gospodine, od Leđana kralju!
"Kakav bješe junak u svatov'ma,
"Što najveće otvori junaštvo?"
Veli njemu Leđanska kraljica:
"Slugo naša, Balačko vojvoda!
"Tu ne ima ni jednog junaka,
"Osim jednog crna Bugarina,
"I to mlado još golobradasto."
Al" govori Balačko vojvoda:
"Nije ono crni Bugarine,
"Već je ono Miloš Voinović,
"Ni car Stjepan njega ne poznaje,
"Al' ja njega odavna poznajem."
Veli njemu Leđanska kraljica.
"Idi slugo, Balačko vojvoda!
"Te mi otmi curu od Srbalja,
"A ja ću je tebe pokloniti."
Tad' Balačko spremi bedeviju,
Pa otrča drumom za svatovi
Sa šest stotin' Latinskih katana.
Kad su bili u gori zelenoj,
Kulaš stoji na drumu široku,
A za njime Miloš Voinović;
Viknu njega Balačko vojvoda:
"O Milošu! zar se mene nadaš?"
Pa on pusti jedan plamen modar,
Opali mu crnu međedinu;
A kad viđe, da mu ne naudi,
Onda pusti vjetra studenoga.
Tri puta se kulaš premetnuo,
Al' Milošu ništa ne dosadi;
Viknu Miloš iz grla bijela:
"Eto tebe, od šta se ne nadaš."
Pa on pusti zlatna šestoperca,
Koliko ga lako udario,
Iz bojna ga sedla izbacio,
Pak poteže koplje ubojito,
Pribode ga u zelenu travu,
Pak mu sve tri odsiječe glave,
Kulašu ih baci u zobnicu.
Tad' učini juriš u katane
Sa svojijeh tri stotine druga:
Odsjekoše tri stotine glava,
Pa odoše drumom za svatovi.
Kad stigoše cara i svatove,
Pred njeg' baci Balačkovu glavu,
Car mu dade hiljadu dukata.
Pa odoše bijelu Prizrenu:
Kad su bili kroz polje Kosovo,
Miloš hoće gradu Vučitrnu,
Pa govori Srpskom car-Stjepanu:
"Zbogom ostaj, moj mili ujače!
"Moj ujače, Srpski car-Stjepane!"
Tada se je care osjetio,
Da je ono Miloš Voinović,
Pa govori svojemu nećaku:
"Ta ti li si, dijete Milošu!
"Ta ti li si, moj mili nećače!
"Blago majci, koja te rodila,
"I ujaku, koji te imade!
"Za što mi se od prije ne kažeš?
"Nego sam te putem namučio
"I konakom, i gladi i žeđu."
Teško svuda svome bez svojega!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #2 poslato: Mart 19, 2011, 03:45:03 pm »

**

ŽENIDBA DUŠANOVA


... Prvobitni stvaralac jednog dela usmene književnosti i kasniji učesnici u menjanju prvobitnog dela, praoblika, ostaju nepoznati, anonimni (grčki: anonymos = bezimeni). Izuzetaka ima samo kada je neko delo usmene književnosti ubrzo posle nastanka zabeležio neki zapisivač ili skupljač narodne književnosti, no to su samo retki izuzeci od pravila. Iako su, kad je reč o stvaraocima usmene književnosti, u pitanju talentovaniji pojedinci, ipak se oni obično ne izdvajaju po svojim shvatanjima i odnosu prema pojavama o kojima pevaju ili pričaju od sredine kojoj pripadaju, nego su joj sasvim bliski i izjednačuju se u tom pogledu s njom; samo što opšta shvatanja umeju književno izraziti sa više sposobnosti.
 
Udaljujući se često od mesta gde je nastala, i vremena u kome je nastala, narodna pesma može u sebi da sadrži i promenu mesta radnje u odnosu na istorijsku istinu, ali, još češće; i više vremenskih slojeva, više epoha istorijskog razvitka, stopljenih u jednu poetsku celinu, u raznim pesmama ili pripovetkama na različite načine.
 
U pesmi Ženidba Dušanova, na primer, mogli bismo možda otkriti više vremenskih slojeva koji su se slili u celovitu u pevačevu viziju. Jedan od tih slojeva je srednjovekovno ili feudalno-viteški. Sve ono što Miloš Voinović čini pod Leđanom-gradom liči na viteške (riterske) feudalne turnire, u kojima su se vitezovi nadmetali u duelima ili borili na život i smrt. Drugi je, opet, u izrazitom osećanju rodovske zajednice zbog koje Voinovići ne mogu da puste Dušana bez nekoga bliskoga po rodu ko će mu se "naći u nevolji". U tom se može naslutiti trag patrijarhalno-rodbinskog društva, koje je srpski feudalizam prevazišao, ali koje je produžilo da žIvi u donjim društvenim slojevima i pod Turcima. Treći sloj je očigledno seoskog porekla; njime narodni pevač opevani događaj još više približava seoskoj sredini. Miloš Voinović, carev sestrić, čuva ovce u planini, kao da nije vlastelin nego seljak, ovčar. Četvrti sloj je verovatno proistekao iz iskustva koje nije bilo iskustvo seoske sredine, a karakterizuje ga neverovanje Latinima: "Latini su stare varalice". Peti sloj je nesumnjivo najstariji, pradavni, i vidimo ga samo u Balačkovoj figuri. Balačko ima tri glave, od kojih iz jedne plamen žeže, iz druge mraz bije ... Taj peti sloj je očigledno poreklom iz pradavnih vremena kada se život sagledavao na mitski način.
 
Tako se četiri-pet vremenski različitih vizija sveta i života stapaju u jednu poetsku sliku junačkog podviga i doraslosti Miloša Voinovića svakoj prepreci i svakoj teškoći. Očigledno je da je prvobitno zamišljena i ispevana pesma prošla kroz mnoge pesničke dogradnje i prerade, spajanja i promene dok nije konačno zabeležena. Danas nije mogućno reći da li je prvobitna ili nešto kasnija verzija ove pesme bila poetski uspelija od ove koju poznajemo, pa ni to kakva je uopšte bila. Motiv oko koga su sazdani ovi slojevi raznih epoha — da se do devojke dolazi pošto se uspešno savladaju određeni zadaci ili prepreke postavljene da se pokaže junaštvo — poznat je i u usmenoj književnosti nekih drugih naroda.
 
Analizom nekih drugih epskih narodnih pesama još bismo se više mogli uveriti u slojevitost ove vrste usmene književnosti.


Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #3 poslato: Mart 19, 2011, 03:45:22 pm »

**

ŽENIDBA DUŠANOVA


Ženidba Dušanova je u prvom redu himna nacionalnom ponosu (glavna misao je: da nadmudrimo i nadjunačimo Latine), pa je u drugom redu himna krvnom srodstvu (što naglašava i završni stih: "Teško svuda svome bez svojega!"), pa je tek u trećem redu, koliko zahtevaju nacionalni ponos i krvno srodstvo, istorija vlastelinskog antagonizma (ukoliko se tako može nazvati srdžba cara Dušana na njegove sestriće, izazvana inostranom spletkom i unesena u pesmu radi neophodnog zapleta: da se dovede u pitanje glavna misao — o trijumfu nad Latinima i da se pokažu iskušenja koja može da izdrži krvno srodstvo), pa tek sasvim naposletku može biti — i to samo s obzirom na Miloševu čobansku ulogu — (kako kaže Zogović na strani 326) "himna spasonosnoj, stvaralačkoj sili rada, borbi za mijenjanjem(!) prirode, koja (!) mijenja i razvija1 one koji mijenjaju".

*
... Tu je glavna ličnost Miloš Vojinović, carev sestrić, ali koji živi u planini kao čobanin. Na putu za Lećan, u samom Lećanu i na povratku iz Lećana njegovi podvizi su viteški, nema sumnje; on kažnjava šićarcije, ubija na megdanu kraljevog zatočnika, strelja kroz prsten jabuku, preskače tri konja viteza i na njima tri plamena mača, poznaje po braći Roksandu, pobećuje troglavog Balačka vojvodu i uništava latinske katane. Ali, ipak zato, on ostaje i čovek iz naroda — ne samo po odelu (do onoga trenutka kad skida bugar-kabanicu da bi svojim sjajnim ruhom zbunio i prevario Roksandu) nego i svim svojim ponašanjem i čitavim svojim duhom.


___________

1 U našem književnom jeziku nikako ne može da bude: borba za nečim, pa prema tome ni: "borba za mijenjanjem prirode", nego mora da bude: borba za nešto, pa prema tome i: borba za mijenjanje prirode, a u našem i svakom drugom književnom jeziku relativna zamenica ne sme da se odvaja od imenice na koju se odnosi, jer se inače pravi pometnja, kakvu vidimo i u Zogovićevom izrazu: "borbi za mijenjanjem prirode, koja mijenja" (Zogović, je, valjda, mislio da borba menja, a napisao je da priroda menja!).

Antologija narodnih junačkih pesama | Vojislav Đurić
Srpska književna zadruga | Beograd, 1977.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #4 poslato: Novembar 14, 2012, 10:48:04 pm »

*

ŽENIDBA DUŠANOVA


Kao nezaobilazan deo biografije epskog junaka, ženidba zauzima značajno mesto u našem epskom folklornom fondu. Ubrajamo je u najstarije epske teme na jugoslovenskom području. U tradiciji, ženidba se smatra jednom od tri ključne tačke životnog kruga i uz nju se vezuju složeni obredi prelaza i inicijacije

Pesma Ženidba Dušanova, koju je Vuk zabeležio od Tešana Podrugovića, obrađuje internacionalnu temu junačke ženidbe sa preprekama. Proučavanje ove pesme označilo je početak modernog proučavanja naše narodne poezije. Ženidba Dušanova se najčešće definiše kao tipična motivska pesma u kojoj se istorija utapa u epsku fabulu. Prisustvo fantastičnih motiva u ovoj pesmi poslužiće predstavnicima mitološke škole kao potvrda o mitološkom poreklu epa, a veliku pažnju privlači i njena čvrsta povezanost sa elementima svadbenog obreda.


Sižejni obrazac pesama o junačkoj ženidbi sa preprekama

Junačka ženidba sa preprekama smeštena je u ambijent srednjeg veka. Uzimajući za osnovu običajni kodeks svadbenog obreda, narodni pevač će pred mladoženju i svadbenu povorku postaviti niz prepreka, za čije savlađivanje je potrebno junaštvo, veština, ili mudrost. Svadbenu povorku najčešće čini katalog najeminentnijih epskih junaka, a najznačajniju ulogu dobija mladoženja ili njegov zatočnik, koji rešava postavljene zadatke. Pesme o junačkoj ženidbi sa preprekama imaju utvrđenu šemu:

1. prosidba i prstenovanje 2. uslovi koje postavlja tazbina sa prikrivenom podvalom 3. otkrivanje podvale i prekršaj postavljenih uslova 4. svatovski pohod uz savlađivanje prepreka ili rešavanje postavljenih zadataka 5. srećan ishod.

Već u uvodnoj formuli, pevač će nagovestiti udaljenost tazbine, postavljajući na taj način osnov za kasniju aktuelizaciju opozicije svoje-tuđe. Opozicija blizu-daleko uvodi se na jakom mestu, na samom okviru teksta, čime pevač postavlja okvir radnje i određuje gledište koje će zastupati. Do prvog sukoba između dva roda dolazi već kod ugovaranja svadbe. Nevestin rod postavlja uslove, u čijoj pozadini je prikrivena podvala. Time se aktivira desna strana opozicije svoje-tuđe, što znači da mladoženjin rod mora reagovati kako bi se uspostavila ravnoteža. Svatovi reaguju kršeći postavljena ograničenja, čime se aktivira leva strana opozicije i formira se prvi konfliktni odnos. Opozicija svoje-tuđe nalazi se i u samoj osnovi svadbenog rituala — nevestin rod je "svoj na svojem", dok su svatovi, odvojeni od svoje teritorije, "tuđi na tuđem". U pesmi se ova opozicija proširuje, gradeći nove odnose: otvoren prostor na kome se nalaze svatovi (polje ispred grada) suprotstavlja se zatvorenom prostoru nevestinog doma, a slika svatovske povorke koja se nalazi ispred visokih i neprobojnih gradskih zidina realizuje opozicije grad-polje, kulturno-prirodno, civilizovano-divlje, visoko-nisko, gore-dole. Ovim opozicijama uspostavlja se neravnopravan odnos između dve suprotstavljene strane, a nevestin rod je u poziciji u kojoj može da postavlja uslove. Napuštanjem svoje teritorije, mladoženjin rod dolazi u podređen položaj i obavezan je da ispuni određene uslove kako bi bio prihvaćen na tuđem terenu. Na granici nevestinog roda počinje period iskušenja za mladoženju i proces njegove inicijacije. Prostor njenog doma je odbojan i tuđ, i mladoženja ili njegov predstavnik moraju upotrebiti znanje i veštinu kako bi zaslužili prolazak do devojke. Mladoženja roditeljsku kuću napušta privremeno, dok se nevesta zauvek oprašta sa svojom teritorijom i integriše se u novu zajednicu. Osim prepreka koje se postavljaju na granici nevestinog roda, u svadbenom obredu su postojale i prepreke koje su se postavljale pred svatove pri povratku mladoženjinom domu. Iako je ovaj element obreda vremenom gotovo iščezao iz prakse, epska pesma ga stavlja u prvi plan, a neretko se na ovom motivu formira i čitava pesma. To je dokaz o starini epike, ali i o tome koliko se epska pesma odvaja od originala.


Istorijsko i epsko u pesmi Ženidba Dušanova

U uvodnoj formuli pesme Ženidba Dušanova narodni pevač lokalizuje radnju i uvodi istorijsku ličnost zahvaljujući kojoj stvaramo sliku istorijskog ambijenta: "Kad se ženi srpski car Stjepane". Epoha cara Dušana predstavlja početak istorije koja se zadržala u sećanju epske pesme. Iako se Ženidba Dušanova smatra tipičnom motivskom pesmom, primetna je njena zasnovanost na istorijskim činjenicama. I car Stjepan i njegov zatočnik Miloš Vojinović su istorijske ličnosti. Velikaška porodica Vojinovića vladala je zapadnim oblastima Dušanovog carstva, a sam Miloš se pominje kao potpisnik ugovora o ustupanju Stona i Pelješca 1333. godine. Međutim, kako je pesma o ženidbi cara Stjepana nastala mnogo posle Dušanovog vremena, postavlja se pitanje kako to da jedna gotovo nepoznata istorijska ličnost, kao što je Miloš Vojinović, postaje glavni akter ove pesme. To bi se moglo objasniti pretpostavkom da se o Milošu pevalo i pre toga, a da mu je funkcija carevog zatočnika pripisana mnogo kasnije. Milošev epski debi najlogičnije bi bilo povezati sa događajima oko ustupanja Stona i Pelješca, u kojima je on učestvovao kao zastupnik cara Dušana. Te najranije pesme su se verovatno u većoj meri oslanjale na istoriju, dok u pesmama koje su nam danas poznate prepoznajemo samo fragmente istorijskih zbivanja. Na granici između istorije i bajke, Ženidba Dušanova meša fantastične elemente sa fragmentima srednjovekovne istorije. Period vladavine cara Dušana obeležile su veze Vizantijom na istoku, ali i sa latinskim svetom na zapadu. Porodica Vojinovića bila je u stalnom kontaktu sa zapadom, a neretko je dolazilo i do previranja u zapadnim oblastima srpskog carstva. Interesantno je da istorija nigde ne navodi Miloševo ime kao ime jednog od braće Vojinovića, već se najčešće govori o Tomu, Vojislavu i Altomanu. Epika je, dakle, promenila ime ovog junaka, dodelivši mu pri tom titulu trećeg brata, dok su druga dva brata dobili tipska imena — Vukašin i Petrašin. Podvizi koje u pesmi Ženidba Dušanova čini treći brat, poslužiće, između ostalog, kao element koji ovu pesmu povezuje sa bajkom. Obe poznate pesme o Milošu — Ženidba Dušanova i Oklada (Miloš Vojinović i ban od Kotora) — potenciraju odnos Srbije sa zapadom, a Miloš postaje junak koji se sukobljava isključivo sa Latinima. Milošev odnos sa Latinima sadrži dosta istorijskog. U osnovi tog odnosa su prividno prijateljstvo i sporazumi, ali i prikriveno nepoverenje i želja za nadmetanjem. I istorija i pesma pamte Miloša kao zastupnika cara Dušana, bilo da je u pitanju zastupanje političkih interesa, ili funkcija zatočnika pri svadbenom obredu. Međutim, nedoslednost se javlja kada uporedimo istorijski i epski ishod Miloševih intervencija. Srpska strana je, nakon potpisivanja sporazuma sa Dubrovnikom, ostala u izvesnom smislu oštećena, dok se uspeh epskog Miloša ne dovodi u pitanje. Tu prepoznajemo kompenzacionu ulogu narodne poezije, koja teži da nadomesti ono što je istorija uskratila.


Elementi rituala i fantastični motivi u pesmi Ženidba Dušanova

Dolaskom svatova pred gradsku tvrđavu stvara se opozicija svoje-tuđe — careva svatovska povorka nalazi se na tuđem terenu i to u neravnopravnom položaju u odnosu na zidine latinskog grada. Prepreke koje kralj Mijailo postavlja pred mladoženju ne razlikuju se od standardnih prepreka karakterističnih za svadbeni obred. Nevestin rod stavlja mladoženju na iskušenje i on mora pokazati snagu, ali i lukavstvo, kako bi mu oslobodili put do devojke. Glasnik najpre poziva cara na megdan se bijelim Latinčetom. Tom prilikom uočavamo još jednu opoziciju koja sledi iz opozicije svoje-tuđe, a to je visoko-nisko. Za vreme boravka svatovske povorke na polju pred gradom, Latini će se caru obraćati sa tvrđave, naglašavajući na taj način svoju superiornost. Interesantno je da naša epika Latine predstavlja kao varalice i junak koji se suprotstavlja latinskom junaku mora pokazati izvesnu dozu lukavstva i veštine. Nakon što Miloš odnese pobedu na megdanu, pred njega se postavljaju novi zadaci: preskakanje tri konja na kojima su tri plamena mača i streljanje jabuke kroz prsten. Ove elemente prepoznajemo i u svadbenom obredu, a za njihovo savlađivanje potrebna je isključivo hrabrost i junaštvo. Međutim, četvrti zadatak koji se postavlja pred Miloša, zahteva drugačiju ulogu. Za suočavanje sa devojkom, on mora preuzeti ulogu medijatora, a samim tim se i odnos vladar-vitez, koji je do tog trenutka povezivao Dušana i Miloša pretvara u odnos mladoženja-dever. Miloš je prvi koji stupa u kontakt sa nevestom, i to na teritoriji njenog roda, što je, kao što je već poznato, uloga devera. Ime Dušanove neveste je tipsko ime za lepoticu u epskoj poeziji, ali podudarnost je moguće tražiti i sa legendom o Aleksandru Makedonskom. Ova legenda je živela u našem narodu u srednjem veku, i to baš za vreme Dušanove vladavine, te stoga nije neverovatno da je idealizacija srpskog vladara i njegovog carstva išla i u tom pravcu, odnosno da je Dušanova nevesta dobila ime po ženi Aleksandra Makedonskog.

Ženidba Dušanova poseduje jednu karakteristiku koja je neuobičajena za pesme ovog tipa, a to je pojava fantastičnih motiva. Čak i ako zanemarimo Miloševe podvige u tazbini, koji svakako sadrže notu fantastičnog, ne možemo a da ne zastanemo kod pojave troglavog Balačka, koji presreće svatovsku povorku i pokušava da otme nevestu. Nije ni malo neobično što se takva slika javlja upravo u gori, na mestu koje je u narodnim verovanjima postalo sinonim za opasno i demonsko. Gora je stanište vila i drugih fantastičnih bića, tamo se junak stavlja na brojna iskušenja, dešavaju se bratoubistva i drugi zločini, tamo vreba najveća opasnost od nečistih sila. Pojavu troglavog vojvode, međutim, možemo povezati i sa elementima svadbenog rituala. Svatovska povorka tokom svadbenog obreda nailazi na maskirane ljude koji im zatvaraju put do neveste. Maske, kao ostatak prastarog kulta, predstavljaju magijski obredni rekvizit koji daje određene moći. Maskirana osoba stiče obličje i snagu bića u koje se maskira i veruje se da je tada može i da se suprotstavi tom biću. Na masku nailazimo i u pojavi Miloša Vojinovića, koji oblači raskošno ruho i bugar-kabanicu, a od vrste zadatka koji ispunjava zavisi da li će se predstaviti kao mlađano Bugarče ili kao plemić.


Lik Miloša Vojinovića

Lik Miloša Vojinovića je po mnogo čemu interesantan. Prva paralela, kada je ovaj lik u pitanju, može se napraviti sa bajkom – Miloš je treći, najmlađi brat, a samim tim i najveći junak. Drugu paralelu možemo tražiti u okviru opozicije plemić-čobanin. Miloš pripada velikaškoj porodici, on je carev sestrić, pa ipak ga nalazimo u planini među ovcama. Objašnjenje za ovakvu postavku možemo, pre svega, potražiti u liku čobanina u našoj tradiciji. Čobanima se pripisuju brojne magijske i ritualne funkcije, što je posebno uočljivo za vreme Božića, kada čobanin zaogrnut životinjskom kožom izvodi ritualne radnje za plodnost stoke. Njegovo stanište je planina, koja u tradiciji postaje ekvivalent "onom svetu", a neretko mu se pripisuje i veza sa vilama i htonskim silama. Za sam svadbeni obred značajan je kao posrednik između dva sveta. Prema tome, Miloš kao čobanin dobija određene moći, odnosno, daje mu se mogućnost da savlada prepreke u tazbini i da se sukobljava sa fantastičnim bićima. Drugi deo opozicije, lik plemića, uvodi se zbog prirode Miloševog zadatka. On je kao medijator sposoban da se snađe na oba terena – i u gori, i u gradu — a samim tim i da neutralizuje opozicije zatvoreno-otvoreno, grad-polje i sl. Dvostruka priroda Miloša Vojinovića najuočljivija je u sceni njegovog opremanja, pre nego što će se priključiti carevim svatovima.


http://sr.wikipedia.org
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: