Pokosovski ciklus — Ženidba Maksima Crnojevića
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « SRPSKA NARODNA (USMENA) KNJIŽEVNOST « Izbor iz epske narodne poezije « Pokosovski ciklus — Ženidba Maksima Crnojevića
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Pokosovski ciklus — Ženidba Maksima Crnojevića  (Pročitano 15450 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« poslato: Mart 19, 2011, 04:41:06 pm »

*

ŽENIDBA MAKSIMA CRNOJEVIĆA


Podiže se Crnojević Ivo,
te otide preko mora sinja,
i ponese tri tovara blaga
da on prosi lijepu đevojku
za Maksima, za sina svojega,
milu šćercu dužda od Mletaka
Ivo prosi, dužde se ponosi;
no se Ivo okaniti neće,
snahu prosi tri pune godine,
snahu prosi, a prosiplje blago.
Ja kad Ivan blago poharčio,
Latini mu dadoše đevojku,
đevojački prsten prifatiše.
Prijatelji svadbu ustovaše:
svadbu kažu u godini prvoj,
dok otide zdravo do Žabljaka,
i rodi mu vino i všenica,
i sakupi hiljadu svatova.
Ja kad tako svadbu urediše,
zeman dođe te ti domu pođe.
a prati ga novi prijatelju,
prijatelju dužde od Mletaka,
i prate ga dva duždeva sina,
i prati ga stotina Latina.
No išteti Ivan na pohodu:
ide mudro, progovori ludo,
reče duždu, novu prijatelju:
"Prijatelju, dužde od Mletaka,
čekaj mene s hiljadu svatova,
od hiljade manje biti neće,
čini mi se hoće biti više;
kad prijeđem more u to polje,
ti isturi hiljadu Latina,
nek mi sretu u polju svatovo:
neće biti ljepšega junaka
u mojijeh hiljadu svatova
ni u tvojih hiljadu Latina
od Maksima, od mojega sina,
sina moga, mila zeta tvoga'"
A to sluša dužde od Mletaka,
dva sokola, dva duždeva sina,
i slušaše stotina Latina.
Milo bilo duždu od Mletaka,
ruke širi, te g' u lice ljubi:
"Fala, prijo, na besjedi takoj!
Kad ja stekoh mila zeta svoga,
kom ljepote u hiljadi nema,
voljeću ga nego oko jedno,
voljeću ga neg' jednoga sina;
ja ću njemu dare pripravljati,
pripravljati konje i sokole,
i kovati čekrkli čelenke,
i rezati kolaste azdije,
neka nosi, neka se ponosi;
ako l' tako to ne bude, prijo,
hoćeš doći, al' ćeš grdno proći'
Otale mi Iva ispratiše
i na more vodu naturiše,
iz đemija njega isturiše,
ode Ivan zdravo i veselo.
Ja kad bio pod bijeli Žabljak,
viđe Ivan svoje b'jele dvore:
bijeli se u visinu kula.
na ćošeta sićani čardaci,
a sjaju mu srčali pendžeri,
viđe Ivan, pa se uželio,
Ždrala kolja fati bakračlijom,
a pritegnu đemom od čelika,
no mu Ždrale sitno podigrava.
Nitko prvi njega ne ugleda,
ugleda ga vijerna ljubovca
s bile kule na srčali pendžer;
kako viđe, pozna gospodara
i pod njime od megdana Ždrala;
pa potrča niz visoku kulu,
pa potrča. a iz grla viknu,
viknu sluge, nabreknu sluškinje:
"A vi, sluge, polju pohitajte,
te sretite poljem gospodara!
Bre, sluškinje. brišite avlije!
A đe si mi, dijete Maksime?
Nu pohitaj pred kapiju našu,
eto, sine, mila baba tvoga,
baba tvoga, gospodara moga,
jaše konja sjetno i veselo,
čini mi se snahu j' isprosio".
No Ivanu sluge pohitale,
te u polju sretoš' gospodara.
a Ivanu ljuba potrčala,
celiva ga u skut i u ruku,
otpasa mu svijetlo oruže,
pa oruže grli u naruče,
u naruču nosi na čardake;
vjerne sluge konje prifatiše;
al' eto ti dijete — Maksima,
srebrn stolak nosi u naruče,
u sto sjede Crnojević Ivo,
da s' odmori, da mu čizme skinu.
Kako sjede u srebrna stola,
oči mu se odmah otimaše,
te Maksima pogleduje sina.
Ta da vidiš jada iznenada!
Davno Ivan dvore ostavio
prosit snahu tri godine dana,
iza njega bolest udarila
u Žabljaka, u postojbinu mu,
mučna bolest, one kraste velje,
na Maksima kraste napanule,
te mu b'jelo lice nagrdile,
bijelo mu lice našarale,
iza krasta lice pocrnzelo,
pocrnjelo i odrpavilo;
kunem ti se, kako tamo kažu,
grdnijega u hiljadu nema
od Maksima, sina Ivanova.
Pade na um Crnojevnć Ivu,
ja kakvu je riječ ostavio
kod njegova nova prijatelja:
da odvede hiljadu junaka,
da ljepšega od Maksima nema!
jutros, brate, nema grdnijega!
Te se Ivo bio raskario:
mrke brke nisko objesio,
mrki brci pali na ramena,
u obraz se ljuto namrdio,
ni s kim Ivo riječ ne besjedi,
veće gleda u zemljicu crnu:
koliko se junak razdertio.
Viđe ljuba, pa se dosjetila,
podvi skute i podvi rukave,
cjeliva mu ruku i koljeno:
"Gospodaru, ja se molim tebe,
što s' u obraz sjetno neveselo?
Al' nijesi snahu isprosio?
Al' ti nije po ćudi đevojka?
Ali žališ tri tovara blaga'' '
Al' je Ivo ljubi besjedio:
"Nu odalje, da te bog ubije!
Ja sam nama snahu isprosio;
a po đudi Latiika đevojka:
što je zemlje na četiri strane
ljepote joj u svu zemlju nema,
onakoga oka u đevojke,
nit onakog stasa ni obraza:
ko j' vidio vilu na planini,
ni vila joj belći, druga nije!
Ja ne žalim tri tovara blaga.
u Žabljaku puna kula blaga,
na blagu se ni poznalo nije;
no sam duždu riječ ostavio:
da dovedem hiljadu svatova,
da ljepšega od Maksima nema;
jutros, ljubo, nema grdnijega!
Ja se bojim kavge preko mora,
kad Maksima sagledaju moga".
No da vidiš jedne ženske strane,
kako grdno reče gospodaru:
"Gospodare, da od boga nađeš!
Kud te sila slomi preko mora
na daleko četr'est konaka,
preko mora — da ne vidiš doma,
ni bez jada dovedeš đevojku! —
a kod tvoje zemlje državine,
zemlje tvoje, Bara i Ulćinja,
Crne Gore i Bjelopavlića,
lomna Kuča i Bratonožića,
i lijepe varoš-Podgorice,
i Žabljaka tvoje postojbine,
i Žabljaka i oko Žabljaka;
da oženiš jedinoga sina,
i da naćeš za sina đevojku,
proću sebe glavna prijatelja;
no te sila slomi preko mora?!"
Kad to začu Crnojević Ivo,
planu Ivo kako oganj živi:
"Ni sam bio, ni sam je prosio:
ko mi dođe da mi je čestita,
živu ću mu oči izvaditi!"
Haber ode od usta do usta,
to začuše mali i veliki,
i začula sva gospoda srpska,
te o tome nitko ne besjedi.
Tako stade od godine jedne,
od godine za devet punijeh
ne pominje nitko za đevojku;
u desetoj mezil knjiga stiže
od njegova nova prijatelja,
prijatelja dužda od Mletaka,
nov je bio, pak je postario,
davno j' bilo to devet godina!
Knjiga Ivu na koljeno pade,
al' mu knjiga dosta grdno kaže:
"Prijatelju, Crnojević-Ivo,
kad zabraniš u polju livadu,
jal' je kosi, ja drugome daji,
da ne biju slane ni šnjegovi
po livadi cvijet rascavtio;
kad zaprosiš lijepu đevojku,
jal' je vodi, jali je ne prosi.
Ti mi prosi milu šćeru moju,
ti je prosi, i ja ti je dadoh,
i mi onda svadbu ustovasmo,
i ti kaza do prve godine,
dok ti rodi vino i všenica
i sakupiš hiljadu svatova;
evo prođe i devet godina,
niti ima tebe, ni svatova.
Brže piši list knjige bijele,
prati knjigu miloj šćeri mojoj,
šćeri mojoj, a toj snasi tvojoj:
da se tvoja snaha preudaje,
da mi sliku traži prema sebe,
a ti rđu traži prema tebe".
Ja kad viđe Crnojević Ivo,
knjigu uči, a ljuto se muči.
Kod njega se nitko ne pridesi,
ne pridesi mudroga junaka,
kom bi svoje derte iskazao,
no od derta pogleduje ljubu:
"Ljubo moja, nu me sjetuj sade:
Al' ću snasi knjigu opraviti,
da se naša snaha preudaje;
al' ću slati, ali slati neću?"
Ženska strana mudro progovara:
"Gospodaru, Crnojević-Ivo,
kog su ljube dosle sjetovale,
koga dosle, koga li ć' odsele,
s dugom kosom, a pameću kratkog
Al' ti hoću riječ progovorit:
od boga je velika griota,
a od ljudi zazor i sramota,
đevojačku sreću zatomiti
i u njenu rodu uzaptiti.
Poslušaj me, dragi gospodare!
Od šta si se danas prepanuo?
Ako su ga kraste ištetile,
ako bidnu glavni prijatelji,
za to riječ progovorit neće:
svak se boji muke i nevolje.
Gospodaru, još besjedim tebe:
ako s' kavge preko mora bojiš,
imaš danas punu kulu blaga,
u podrume troljetnoga vina,
u ambare bijele všenice:
imaš na što svate pokupiti.
Rekao si hiljadu svatova,
danas kupi i hiljade dvije,
po izboru konje i junake.
Ja kad vide tamo u Latina,
pregledaju silu i svatove,
da je Maksim slijepo dijete,
ne smiju ti kavgu zametnuti.
Kupi svate te vodi đevojku,
gospodare, više ne premišljaj!"
Grohotom se Ivan nasmijao,
knjigu piše, dade tatarinu,
te je prati duždu od Mletaka:
"Prijatelju, dužde od Mletaka,
nu osluškuj i noći i dnevi,
zapaliću na gradu topove,
zapaliću trideset topova,
pa zapalit Krnja i Zelenka,
neka ode jeka pod oblake;
prijatelju, časa ne počasi,
no mi prati niz more đemije,
da mi sreteš na moru svatove"
A kad Ivo knjigu opravio,
on prizivlje k sebi jazidžiju,
pa dovati jedan tabak knjige,
iskidaše knjigu na komate,
pa pustiše po knjizi jaziju,
te pozivlje kićene svatove.
Prvu kljigu Ivan opravio.
prati knjigu Baru i Ulćinju
ka Miloša Obrenbegovića:
"O Milošu Obrenbegoviću,
pozivljem te u moje svatove.
stari svate, da si pred svatove:
no mi nemoj inokosak poći,
kupi svata što gođ možeš veće,
nek se znadu svati starosvatski".
Drugu Ivan knjigu opravio
pokraj mora lomnoj Gori Crnoj
na sestrića Jovan-kapetana:
"Bre sestriću, Jovan-kapetane.
viđi knjigu, časa ne počasi,
pozivlje te ujak u svatove,
da si đever uz tanku Latinku.
ti, sestriću, Jovan-kapetane:
no mi nemoj inokosan poći,
kupi svate lomnu Goru Crnu,
Goru Crnu i Bjelopavliće,
neka bide barem pet stotina,
pet stotina đeverskijeh svata,
nek je fala i mene i tebe.  
Kad sakupiš kićene svatove,
ti, sestriću, da si pod Žabljaka,
pod Žabljaka u polje široko".
Treću Ivan sitnu knjigu piše
lomnu Kuču i Bratonožiću
na vojvodu Liković-Iliju:
"O Ilija brdskoj zemlji glavo,
viđi knjigu, ne počasi časa,
ti vojvodo, da si u svatove
pod Žabljaka u široko polje;
no, vojvodo, ne pođ' inokosan,
                                                              .
povedi mi listom Brđaniju".
A četvrtu knjigu opravio,
prati knjigu u Drekaloviće
na Milića Šeremetovića:
"Bre, Miliću Šeremetoviću,
kupi svate sve Drekaloviće,
vikni đecu sve Vasojeviće,
kreni đecu do zelena Lima;
što je veće, to je bolje za te".
Petu Ivan knjigu opravio,
prati knjigu varoš-Podgorici,
Podgorici, butun porodici,
na rođaka glavnoga junaka,
na sokola Kujundžića Đura:
"Ti, sokole, Đuro Kujundžiću,
viđi knjigu, ne počasi časa,
no ti kupi kićene svatove,
kupi braću sve Podgoričane,
pa ođeni konje i junake:
udri konjma sedla osmanlije,
i zlaćene rate do kopita,
a na prsi sjajna silembeta,
nek' s' junački konji okićeni;
na junake dibu i kadifu
i crvenu čohu sajaliju,
što od vode čoha crvenija,
a od sunca čoha rumenija,
a na glave kalpak i čelenke,
na junake meneviš dolame,
a na noge kovče i čakšire;
nek su naša đeca okićena,
nek su naša đeca ođevena
sa onijem ruhom gospodskijem,
da svatove moje začinite,
da ljepote ni tog ruha nema,
da im nema lica ni oblika
u svu srpsku zemlju i latinsku.
Latini se hoće začuditi
a onome srpskom odijelu,
u Latina svašta na svijetu,
oni mogu srebro pokovati,
pokovati i srebro i zlato,
sajaliju čohu porezati;
ne mogu se doviti Latini
gospodskome na obrazu licu,
i gospodskom oku junačkome,
što su đeca ti Podgoričani".
Petu knjigu Đuru opravio,
i po knjigam' pozvao svatove,
a Žabljaka i bez knjige zovnu,
i Žabljaka i oko Žabljaka.
Ja da možeš okom pogledati
n ušima jeku poslušati,
kad se sitne knjige rasturiše
od tog mora do zelena Lima,
te pođoše srpske poglavice
i vojvode, što su za svatove,
i delije sve glavni junaci!
Kad viđeše starci i težaci,
poturiše rala i volove,
sve se na jad slomi u svatove
u široko polje pod Žabljaka;
a čobani stada ostaviše,
devet stada osta na jednome,
sve se slomi u široko polje
gospodaru jutros na veselje;
od Žabljaka do vode Cetinje
sve široko polje pritiskoše:
konj do konja, junak do junaka,
bojna koplja kako čarna gora,
a barjaci kako i oblaci,
razape se čador do čadora,
pod čadore krasne poglavice:
dan daniše pak i zanoćiše.
No da vidiš jutru na uranku:
prije danka i jasnoga sunca
podrnila jedna poglavica,
što js jednoj zemlji starješina,
po imenu Jovan-kapetane,
što bijaše đever uz đevojku,
podranio, polje ostavio,
i u polje kićene svatove,
a došao gradu na bedene,
niko s njime nije polazio,
s gospodarom cigle dvije sluge,
dvije sluge idu nazorice,
a gospodar s njima ne besjedi,
no je čelo grdno namrdio,
a ponisko brke objesio,
mrki brci pali na ramena;
on mi šeta gradu po bedenu,
pregleduje na gradu topove,
pregleduje svoju gospoštinu,
pregleduje, brate, carevinu,
najviše se oči otimahu
na kićene u polju svatove:
nije šala, nije šurkulija,
od Žabljaka do Cetinje vode
udaren je čador do čadora,
konj do konja, junak do junaka,
bojna koplja kako gora čarna,
a barjaci kako i oblaci.
Tako Jovan bješe uranio,
te on šeta gradu po bedenu,
a viđe ga Crnojević Ivo,
pa Ivanu vrlo mučno bilo,
na jutru mu nazva dobro jutro:
"Dobro jutro, Jovan-kapetane!
Što s' sestriću, jutros uranio?
Što s' u polju čador ostavio,
i u polju kićene svatove?
Što li si se, sine, namrdio?
U obraz si sjetno neveselo:
kaž' ujaku jutros na uranku!"
Progovara Jovan-kapetane:
"Prođi me se, moj ujače Ivo!
Koju bih ti riječ besjedio,
ti mi riječ poslušati nećeš:
a kad bi me, ujo, poslušao,
da otvoriš te podrume tvoje,
da daš dosta izobila vina,
da napojiš u polju svatove,
pa da pustiš te hitre telale,
nek telali kroz svatove viknu,
nek svatovi svaki domu ide.
Nu rasturi to veselje tvoje,
moj ujače, Crnojević-Ivo!
E smo našu zemlju opustili,
slomila se zemlja u svatove,
osta zemlja pusta na krajini.
zešlja naša strašna od Turaka.
od Turaka preko vode sinje.
Moj ujače, Crnojević-Ivo,
i prije su vođene đevojke.
I prije su momci oženjeni,
i prije su veselja bivala
u svoj zemlji u svoj kraljevini;
tvoga jada niđe nije bilo.
da podigneš zemlju u svatove!
A daleko kosti zanijeti
braći našoj preko mora sinja.
preko mora četr'est konaka,
đe nam tamo svoje vjere nema.
nit' imamo krasna prijatelja,
no je nama, belći, zemlja žedna.
pa kad vide preko mora silja,
kada vide sve srpske junake,
ja se bojim kavge među braćom,
može jada biti na veselju.
Moj ujače, Crnojević-Ivo,
da ja tebe jedne jade kažem:
sinoć polju legoh pod čadorom,
dopadoše dvije moje sluge,
na pero me ćurkom pokrivaše
i gospodsko lice zavijaše;
oči sklopih, grdan sanak viđeh,
grdan sanak, da ga bog ubije!
Đe u sanu gledam na nebesa,
na nebu se, ujo, naoblači,
pa se oblak nebom okretaše,
oblak dođe baš više Žabljaka,
više tvoga ponosita grada,
od oblaka pukoše gromovi,
grom udari tebe u Žabljaka,
baš u tvoju krasnu kraljevinu,
u dvorove tvoju postojbinu;
Žabljaka ti ogalj oborio
i najdonji kamen rasturio;
što bijaše jedan ćošak bijel,
ćošak pade na Maksima tvoga,
pod ćoškom mu ništa ne bijaše,
ispod ćoška zdravo izišao. -
Moj ujače, Crnojević-Ivo,
ne smijem ti sanak iskazati,
tek ako je sanu vjerovati,
vjerovati sanu i biljezi,
da ti, ujo, hoću poginuti,
poginuti u tvoje svatove,
jal' poginut, jali rana dopast.
Moj ujače, da od boga nađeš!
Ako mene štogod bide tamo,
kakva muka u veselju tvome,
jal' poginem, jal' dopadnem rana,
čekaj, ujo, onda jade grdne!
El' ja vodim đece pod barjake
porodice ljuta Crnogorca,
pod barjake đece pet stotina:
đe jaoknem, svi će jaoknuti,
đe poginem, svi će poginuti.
No ti s' molim jutros na podranku
molim ti se, a ljubim ti ruku,
da rasturiš u polju svatove,
nek svatovi svaki domu ide.
Prođ' s' đevojke, da je bog ubije!"
Kad to čuo Crnojević Ivo,
planu Ivo kako oganj živi,
te on kara sestrića Jovana,
njega kara i ljuto ga kune:
"Zao sanak, sestriću Jovane,
Bog godio i bog dogodio,
na tebe se taki sanak zbio!
Kad ga viđe, rašta opoviđe,
opoviđe jutros na podranku,
kad svatovi misle da polaze? —
Moj sestriću Jovan-kapetane,
san je laža, a bog je istina;
ružno si se glavom naslonio,
a mučno si nešto pomislio. —
Znaš, sestriću, ne znali te ljudi
dosta mi je i muke i ruge:
nasmija se sva gospoda naša,
a šapatom zbori sirotinja,
đe mi sjedi snaha isprošena
i kod baba i kod stare majke,
a đe sjedi za devet godina. —
Znaš, sestriću. ne znali te ljudi
da ću tamo junak poginuti.
neću moju snahu ostaviti
ni veselje jutros rasturiti!
No kako si mene starješina
i pošao đever uz đevojku,
nu nabrekni na kamenu gradu,
nu nabrekni, prizovi tobdžije,
neka tope pune i napune,
nek napune trideset topova:
pa prizovi starca Nedijeljka,
što mu b'jela prošla pojas brada
koji čuva tope baljemeze,
čuva tope Krnja i Zelenka,
a kojijeh u svoj zemlji nije
u vlaškijeh sedam kraljevina,
u turskoga Otmanović-cara —
nu prizovi starca Nedijeljka.
neka tope puni pa prepuni,
neka prida praha i olova,
nek podigne nebu pod oblake.
neka puknu stari baljemezi;
haber podaj polju u svatove,
nek se naša braća oslobode,
nek odmaknu konje od obale
od studene od vode Cetinje,
e se mogu konji pokidati,
u Cetinju vodu poskakati,
braću našu kićene svatove
izubaha vatiti groznica:
nu objavi i svoj braći kaži
da će pući trideset topova,
hoće pući Krnjo i Zelenko.
Pa zakaži, moj mili sestriću,
nek čauši u to polje viknu,
neka krenu iz polja svatove,
evo ćemo preko mora sinja".
Posluša ga Jovan-kapetane,
te priviknu na gradu tobdžije,
i priziva stara Nedijeljka,
napuniše trideset topova,
napuniše Krnja i Zelenka.
napuniše, pa ih prepuniše,
pridadoše praha i olova,
digoše ih nebu pod oblake,
pa im živi oganj pridadoše.
Da se možeš, brate. pridesiti
i ušima jeku poslušati,
i očima seir pogledati,
ja kad puče trideset topova,
pa kad puče Krnjo i Zelenko:
polje tutnji, a planina ječi,
Cetinja se voda uspljuskuje,
popadaše konji na koljena,
a junaci mlogi potrbuške;
nije šala na gradu topovi,
nije šala Krnjo i Zelenko!
Čauš viknu, kucnu dalbulana,
krenuše se iz polja svatovi.
otidoše i zdravo i mirno.
Kako koji konak unapredak,
sve gairet bolji među braćom.
Prehodiše polja i planine,
spustiše se u primorje ravno
u široko polje pokraj mora.
te svatovi polje pritiskoše,
ugledaše u more đemije.
prijatelje u sretaoštinu;
svatovi se rahat učiniše
u široku polju pokraj mora:
ko imaše konja od megdana,
okreće ga po polju džilita;
ko l' bekrija, naginje čuturom.
te on pije ono rujno vino;
ko imaše grlo pouzdano,
popijeva svatske poskočice:
među njima Crnojević Ivo
jaše Ždrala konja od megdana,
oko njega dva sokola siva:
s desne strane dijete Maksime.
što je Maksim krasan đuveglija,
na njegovu od megdana vrancu:
a s lijeve Miloš Obrenović
na doratu konju od megdana.
Ivan gleda đecu oko sebe,
gleda đecu, pake progovara:
"Braćo moja, kićeni svatovi.
i vi, braćo, sve vojvode mlade.
ja bih stio progovorit riječ,
kad biste me, braćo, poslušali.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #1 poslato: Mart 19, 2011, 04:46:33 pm »

*

Mi hoćemo preko mora sinja,
preko mora četr'est konaka,
a vodimo mila sina moga,
sina moga hitra đuvegliju, —
al' su njega kraste nagrdile,
i sina mi muka oborila,
grdnijega u svatove nema;
a ja, braćo, jesam govorio
na prosidbi, kad snahu isprosih
što dovedem kićenijeh svata.
i u Mletku što bude Latina,
da ljepšega neće bit junaka
od Maksima, od sina mojega;
jutros, braćo. nema grdnijega!
I ja sam se ljuto razdertio, —
da kad dođem novu prijatelju,
prijatelj će mene zastiđeti,
i turiti kavgu u svatove.
Nego, braćo, kićeni svatovi,
desio se danas među nama
glavan junak vojvoda Milošu,
ta Milošu Obrenbegoviću:
ljepote mu u svatove nema,
ni će biti tamo u Latina:
kad biste me, braćo. poslušali,
da skinemo perje i čelenku
sa Maksima, mila sina moga,
na Miloša Obrenbegovića,
da Miloša zetom učinimo,
dok đevojku otud izvedemo".
Kad to čuše kićeni svatovi,
nema brata ni kićena svata,
nema brata, tome da kmetuje:
ne smijahu kićeni svatovi.
el je Maksim krvničko koljeno
mogu njemu žao načiniti,
može nekom glavu ukinuti;
nema kmeta da kmetuje tome.
Progovori vojvoda Milošu:
"O Ivane, naša poglavice,
što dozvilješ i braću sazivlješ
No mi pruži desnu tvoju ruku
i zadaj mi božu vjeru tvrdu
za Maksima, za tvojega sina,
da Maksimu žao ne učiniš.
na veselju đe ga sad poturaš.
od mene ti božja vjera tvrda:
lrevešću ti snahu preko mora
i bez kavge i bez muke kakve:
tek, Ivane, neću tevećeli:
što god bide dara zetovskoga,
da mi dara nitko ne dnjeli".
Kad to začu Crnojević. Ivo,
grohotom se, brate, osmjenuo:
"O Milošu, srpska poglavice.
šta pominješ dara zetovskoga?
Tvrđa vjera, brate, od kamena,
nitko t' dara dijeliti neće;
prevedi mi snahu preko mora,
dovedi je u bijeli Žabljak,
i ja ću te, brate, darivati:
daću tebe dvije čizme blaga,
i daću ti moju kupu zlatnu,
koja bere devet litar' vina,
što j' od suva salivena zlata:
i još ću te, brate, darivati:
daću tebe suru bedeviju,
bedeviju što ždrijebi ždrale,
što ždrijebi konje ognjevite,
objesiću t' sablju o pojasu.
koja valja tridest ćesa blaga".
I tako se braća pogodiše,
i skidoše perje sa Maksima,
zlatno perje, čekrkli čelenku.
na Miloša Obrenbegovića,
te Maksima jandal oćušnuše,
a Miloša zetom učiniše.
U to doba moru udariše,
u sinje se more navezoše.
Bog im dade i od boga sreća.
iz mora se zdravo izvezoše
a pod Mletke grada udariše.
te mletačko polje pritiskoše.
Na gradu se otvori kapija,
a navali i muško i žensko,
no da sretu u polju svatove.
da učine seir od svatova
i da vide je l' istina tako,
da poznaju zeta duždevoga.
je l' istina kako ljudi kažu.
da m' ljepote u daleko nema,
u svatove ni pak u Latine.
Lasno zeta poznavati bješe
po njegovu perju i čelenci.
po njegovu stasu i obrazu.
Kad viđoše da j' istina tako.
dopadoše dva duždeva sina
te sretoše mila zeta svoga.
grle zeta i otud i otud.
pa ga vode na tanke čardake,
a na konak svate rasturiše
po trojicu i po četvoricu.
kako će im biti ponajbolje.
Čudan adet bješe u Latina,
svadbovati rodu đevojačkom
i odmorit konje i junake:
posiđeše tri-četiri dana.
Kad četvrto osvanulo jutro,
te pukoše na gradu topovi,
čauš viknu, kucnu dalbulana.
nek su hazur kićeni svatovi.
zeman dođe da ti doma pođu.
Svatovi se na broj iskupiše
u šarenu kamenu kapiju.
zatvorena vrata na kapiju.
zatvorena i pak zaklopljena.
na kapiji četiri dželata:
dva Arapa i dva Latinina,
krvave im ruke do ramena
i ostrice sablje do balčaka.
svatovi se malo prepadoše:
no da vidiš još poveće bide:
nema njima dva najbolja druga.
nema druga vojvode Miloša,
što su njega zetom učinili,
i nema im Latinke đevojke.
a đevojke oko šta su došli!
Al' svatovi malo pričekaše,
stade zveka kamena sokaka,
stade zveka, stade otud deka,
al' eto ti vojvode Miloša
na njegovu od megdana doru,
ustavlja ga đemom od čelika,
a dovata malo bakračlijom,
a doro mu sitno podigrava,
te veselo u družinu dođe,
na jutru im nazva dobro jutro,
sva družina jednu riječ kažu:
"Dobro dođe, dijete Maksime!"
Za Milošem odmah pristadoše
dvije šure, zeta pristigoše,
doniješe gospodskoga dara,
da daruju zeta kod svatova.
Jedan šura - jedan peškeš daje:
dovede mu bez biljege vranca,
i na vrancu Latinku đevojku,
no se pusnik k zemlji uvijaše,
od čistoga i srebra i zlata,
u zlatu su konja opkovali,
zlatni rati biju po kopiti.
a na prsi divna silembeta;
i na ruci sivoga sokola,
te Maksima zeta dozivaše:
"Na poklon ti konjic i đevojka,
i na konju i srebro i zlato,
i na poklon siva tica soko,
kad si tako viđen među braćom".
A Miloš se s konja poklanjaše.
te lijepo dara privataše.
Drugi šura sablju donesao
salivenu od suvoga zlata,
sablja valja mlogo bila blata.
opasa je zetu o pojasu:
"Nosi, zete, te mi se ponosi!"
Al' eto ti punca i punice. —
ja kakva li dara doniješe:
punac nosi kalpak i čelenku.
u čelenci alem kamen dragi,
koji sjaje kako jarko sunce, -
pogledati ne da u junaka -
te Maksima zeta dozivaše:
"Na poklon ti kalpak i čelenka"
Miloš dara divno privataše.
A da vidiš zlosretne punice!
Ona nosi od zlata košulju,
koja nije kroz prste predena.
ni u sitno brdo uvođena,
ni na razboj ona udarana,
no košulja na prste pletena,
u kolijer upletena guja,
a pod grlom izvedena glava,
baš se čini kao da je živa
ljuta guja (guja će ga udrit!).
na glavi jod alem kamen dragi,
kade ide momak sa đevojkom,
u ložnicu da ne nosi sv'jeće,
nek svijetli alem kamen dragi. —
te Maksima zeta dozivaše:
"Na poklon ti od zlata košulja.'
No se čude kićeni svatovi,
no se čude daru latinskome.
No da vidiš dara iznenada:
al' eto ti starca Jezdimira,
mila brata dužda od Mletaka —
bijela mu prošla pojas brada,
na zlatnu se štaku naslonio,
roni suze niz gospodsko lice,
roni suze, i nevolja mu je:
sedam žena mijenio bio,
a od srca ne imo poroda,
pa uzeo k sebe sinovicu,
sinovicu, njemu osobnicu,
mešte kćeri i mešte sinova,
pak se starcu sade ražalilo,
el je sprema preko mora sinja.
Neko čudo bješe sagučio
i turio pod pazuho svoje,
a kad dođe k braći svatovima,
po imenu zeta dozivaše,
dozivaše, pa ga ogrtaše,
ogrnu ga kolastom azdijom,
savrh glave do zelene trave
pokri zeta i konja dorata.
Ja kakva je, jada dopanula!
U junačke oči udarila,
i pričaju i kazuju ljudi,
dok iznutra udrio postavu,
otišlo je tridest ćesa blaga,
a s lica joj ni hesapa nema:
"Na poklon ti kolasta azdija,
koje danas u svijetu nije
u našega ni jednoga kralja,
ni će biti u cara turskoga;
nosi, zete, te mi se ponosi!"
Maksim gleda jade isprijeka,
isprijeka, ali poprijeko.
Ja kad tako zeta darivaše,
na kapij' se otvoriše vrata,
pa stadoše sluge i sluškinje
na kapiju svate darivati:
o koljima vezene jagluke,
junacima tanke boščaluke;
darivaše, polju ispratiše,
na đemije vodi naturiše,
iz đemija zdravo isturiše;
otidoše zdravo i veselo.
Ja kad biše polju pod Žabljaka,
đeno su se braća sastanula,
đeno će se s jadom rastanuti,
no da vidiš jadu započetka:
pohitao dijete Maksime
na njegovu bez biljege vrancu,
i skupio desetinu druga,
hoće k svojoj na muštuluk majci.
A kad viđe vojvoda Milošu,
te dorata konja podigrava,
a dogna ga blizu do ćevera.
do đevera Jovan-kapetana;
đevojke se rukom dofatio.
Al' da vidiš proklete đevojke!
Na oči joj zlatali marame,
rijetke su — te kroz njih viđaše.
ja kad viđe konja i junaka,
prevari se, zanese ze pamet,
te usturi zlatali marame,
a otkriva oči obadvije.
a pruži mu ruke obadvije;
no ko viđe, čini s' ne vidi.
viđe svekar Crnojević Ivo,
viđe svekar i zajad mu bilo,
te Latinci snasi progovara:
"K sebi ruke, mila snaho moja,
k sebe ruke, obje ti otpale,
pokri oči, obje ti ispale!
Rašta gledaš na junaka tuđa,
na Miloša Obrenbegovića?
No pogledaj, mila snaho moja.
go pogledaj poljem pred svatove:
štono junak na konju vrančiću,
bojno koplje nosi u rukama,
zlatan sjaje na plećima štitak,
a kraste mu lice nagrdile,
iza krasta lice pocrnjelo,
ono ti je dijete Maksime;
a ja sam se tamo pofalio,
kad sam tebe u baba prosio,
što gođ bide kićenijeh svata,
da ne bide ljepšega junaka
od Maksima, od sina mojega;
u tom sam se, snaho, prepanuo,
Miloša smo zetom učinili,
i Milošu dare poklonili,
da prevede tebe preko mora
i bez kavge i bez muke naše".
Kad joj reče, ka da posiječe,
te pod sobom konja ostavila,
naprijed mu ni kročiti neće,
pa Latinka svekru progovara:
"Mio svekre, Crnojević-Ivo,
Maksimu su sreću izgubio,
kako s' drugog zetom učinio.
Rašta, svekre, da od boga nađeš?
Ako su ga kraste ištetile,
ko je mudar i ko je pametan,
tome, svekre, valja razumjeti,
i svak može muke dopanuti;
ako su ga kraste našarale,
zdrave su mu oči obadvije,
srce mu je baš koje je bilo;
ako l' si se, svekre, prepanuo,
đe je Maksim još tanko dijete,
njega čekah za devet godina,
njega čekah u babovu dvoru,
i još bih ga za devet čekala
u Žabljaku, u vašemu gradu,
nikom ne bih obraz zastidila,
ni ja rodu, ni ja domu mome.
                                                              .
No ti, svekre, — bogom ti se kunem
ja ti vraćaj blago sa jabane,
sa vašega vojvode Miloša,
te udari na Maksima tvoga,
jal' naprijed ni kročiti neću,
baš da ćeš mi oči izvaditi".
No se Ivan ljuto uzmučio,
prizva braću i neke vojvode:
"Braćo moja, — ako boga znate,
nu kmetujte mene i Milošu
za našega dara iz Latina!"
Nema kmeta ni dobra junaka
ja koji će tome kmetovati,
el su bile ruke ufatili,
i zadali božu vjeru tvrdu
da mu dara nitko ne dijeli,
no još Ivan da ga podaruje.
Ne mogaše braća da kmetuju,
el se jednom utvrdilo bilo.
Ja kad začu vojvoda Milošu,
te prigoni od megdana dora,
a Ivanu riječ progovara:
"O Ivane, naša poglavice,
kamo vjera? — Stigla te nevjera!
Nijesmo li vjeru učinili:
da mi dara nitko ne dijeli?
A sad ste se tome prisjetili!
Kad si mučan i kad si nevjeran,
more ću ti dara pokloniti
rad' hatara naše braće krasne:
prva ću ti dara pokloniti —
na poklon ti vranac i đevojka;
da je puta i pravoga suda,
đevojka je mene poklonjena,
poklonio i otac i majka,
poklonila oba brata njena;
al' o tome neću govoriti,
već ti hoću dara pokloniti,
i na konju i srebro i zlato,
i poklonit sivoga sokola,
i na poklon sablja od pojasa;
svega ću ti dara pokloniti,
već ja ne dam cigle do tri marve;
ne dam s glave tastove čelenke,
sa ramena kolaste azdije,
i ja nedam od zlata košulje,
hoću nosit mojoj zemlji divnoj
nek pofala mojoj braći bude;
kunem vi se i bogom i vjerom,
ne dam tako tri komata dara!"
Kad začuše kićeni svatovi,
te svatovi jednu riječ kažu:
"Fala tebi, vojvodo Milošu,
fala tebe, gospodsko koljeno,
kad si taki viđen među braćom,
kad si viđen i kad si pogodan''.
Svi svatovi jednu riječ kažu;
svatovi se braća pogodiše,
no imaju nepogodna druga,
a na konju nesretnu đevojku,
đevojci je vrlo žao dara,
a najviše od zlata košulje,
te priviknu iz bijela grla
po imenu dijete Maksima.
Prepade se Crnojević Ivo,
te Latinci snasi progovara:
"Snaho moja, Latinko đevojko,
nemoj vikat dijete Maksima,
ele smo mu žao učinili,
a Maksim je hitar kavgadžija,
hoće, snaho, za.metnuti kavgu
na veselju u svatove svoje;
snaho moja, bogom ti se kunem,
u Žabljaku puna kula blaga:
sve ću blago tebi pokloniti,
čin' od blaga što je tebe drago!"
Al' ne sluša zlosretna đevojka,
viknu jednom, pa ga ne doviknu,
drugom viknu, doke ga doviknu;
Maksim vrana konja povrnuo,
osluškuje šta će besjediti,
a đevojka grdno progovori:
"O Maksime, nemala te majka!
Majka nema do tebe jednoga,
a po danas ni tebe ne bilo!
Od koplja ti gradili nosila,
a od štita grobu poklopnice!
Crn ti obraz na božem divanu,
kako ti je danas na megdanu
sa vašijem vojvodom Milošem;
zašto blago dadoste drugome!
A nije mi ni tog žao blaga,
neka nosi, voda g' odnijela!
No mi žao od zlata košulje,
koju no sam plela tri godine
a sa moje do tri drugarice,
dok su moje oči iskapale
sve pletući od zlata košulju;
mislila sam da ljubim junaka
u košulji od samoga zlata
a vi danas dadoste drugome!
No me ču li, đuveglija Makso,
brže vraćaj sa jabane blago!
Ako l' blago povratiti nećeš
kunem ti se bogom istinijem
naprijed ti ni kročiti neću
no ću dobra konja okrenuti,
dognaću ga moru do obale,
pa ću vatit listak šemišljikov,
a moje ću lice nagrditi,
dok pokaplje krvca od obraza,
po listu ću pisati jaziju,
dodaću je sivome sokolu,
neka nosi staru babu mome,
neka kupi svu latinsku silu
nek ti hara bijela Žabljaka
nek ti vraća žalost za sramo
Kad to začu dijete Maksime,
to Maksimu vrlo zajad bilo,
vrana konja natrag pripovrnu
opasa ga trostrukom kandžijom
puče koža konju po sapima,
a pokapa krvca po kopiti,
no mu ljuto pusnik poskočio,
po tri koplja u nebo skočio,
po četiri zemlje preskočio.
Ne desi se dobroga junaka,
da uvati grdna zlosretnika,
no mu sokak poljem učiniše,
a niko se jadu ne dosjeti,
porašta je konja povratio.
A kad viđe vojvoda Miloše,
grohotom se junak nasmijao:
"Fala bogu, fala istinome,
kud se ono Maksim zatrčao?"
A ne vidi jade iznenada.
Kad dopade dijete Maksime,
na Miloša bojno koplje pušti,
bojnijem ga kopljem udario
po čelenku među oči crne;
na zatiljak oči iskočiše,
mrtav pade pod konja dorata;
Miloš pade, a Maksim dopade,
koliko mu krvce žedan bješe,
manu sabljom, ods'ječe mu glavu,
pak je vrancu baci u zobnicu,
a đevojku ote u đevera,
pak pobježe na muštuluk majci.
Mili bože, na svem tebe fala,
da se kome onda pridesiti
i očima jade pregledati,
kade pade krasna poglavica,
a zgleda se mloga porodica,
u junake krvca uzavrela,
pa se staše darivati darom,
a njinijem darom nemilijem:
iz pušaka crnijeh krušaka,
doke duge puške isturiše,
dok to polje magla pritisnula
od hitroga praha i olova,
tad s' u tami mači povadiše,
te se njine majke ojadiše,
a sestrice u crno zaviše
a ljubovce ostaš' udovice,
a ogreznu krvca do koljena,
a po krvi jedan gazi junak,
junak bješe Crnojević Ivo,
crno njemu srce dovijeka!
Krvcu gazi, a bogu se moli:
"Daj mi, bože, vjetar od plaš:
da raždene ovu maglu kletu,
da pogledam i gore i dolje
ko pogibe, ko l' ostade danas"
Bog mu dade — vjetar udario
te razagna i razvedri polje,
Ivan gleda i gore i dolje,
al' ne znade ništa kud je gore
polomljeni konji i junaci,
no po polju krče ranjenici.
Ja kad viđe Crnojević Ivo,
on prevrće te leševe mrtve
i krvave ogleduje glave,
sve tražaše dijete Maksima,
al' ga Ivan naći ne mogaše,
no on nađe sestrića Jovana,
što je đever bio kod đevojke,
što ujaku sanak kazivao
u Žabljaku jutru na pohodu.
Zaludu ga Ivan nahodio,
u krvi ga poznat ne mogaše,
mimo njega junak prolazaše;
a viđe ga Jovan-kapetane,
te ujaku Ivu progovara:
"Moj ujače, Crnojević-Ivo,
čim si mi se tako ponesao:
ili snahom, ili svatovima,
il' gospodskim darom prijateljskim,
te ne pitaš nesretna sestrića,
jesu li mu rane dosadile?''
Viđe Ivan, pa suze prosiplje,
iz krvi ga malo ispravio:
"Moj sestriću, Jovan-kapetane
jesu l' tvoje rane za vidanje,
da te nosim u nesrećan Žabljak,
da ti tražim od mora ećime?'
A Jovan mu onda progovori.
"Prođi me se, moj ujače Ivo!
Kamo oči? — Njima negledao!
Ovakve se rane ne vidaju:
lijeva je noga salomljena,
salomljena nadvoje, natroje,
a desna je ruka odsječena,
odsječena ruka po ramenu,
a po srcu sablje dovatile,
ispale su crne džigarice''.
Ja kad viđe Crnojević. Ivo,
brže pita sestrića svojega:
"Moj sestriću, dok si u riječ
kako đever bješe kod đevojke,
a dopade dijete Maksime,
e da viđe đe pogibe Maksim?
I znade li šta bi od đevojke?" —
"Prođi mi se, moj ujače Ivo!
Nije tebe Maksim poginuo,
no kad dođe na konju pomamnu
te izgubi vojvodu Miloša,
pak đevojku ote od đevera,
on pobježe ka nesrećnoj majci".
To izusti, laku pusti dušu.
Pobaci ga Crnojević Ivan,
a pohita u bideli Žabljak.
Ja kad dođe pred gradsku kapiju,
a pred gradom koplje pobijeno,
a za koplje vranac konjic svezan,
sitna mu je zopca ustaknuta,
pred njim sjedi dijete Maksime,
na koljenu sitnu knjigu piše
svome tastu duždu od Mletaka,
a dvori ga zlosretna đevojka;
na mezile knjigu opravio:
"O moj taste, dužde od Mletaka,
kupi vojsku, svu latinsku zemlju,
te mi haraj bijela Žabljaka,
i ti vodi milu tvoju šćeru
ni ljubljenu, ni omilovanu —
mene prođe moja gospoština,
i država moja kraljevina;
hoću bježat preko zemlje duge,
hoću bježat caru u Stambola,
kako dođem, hoću s' poturčiti".
Zlo se začu po svoj zemlji njinoj
kad začuše ti Obrenovići,
začu netko Obrenović Jovan,
mio bratac vojvode Miloša,
nešto misli, pa na jedno smisli,
brže konja svoga dovatio,
sedla konja što ga ljepše može,
opasuje što ga tvrđe može,
pak se konju fati na ramena,
halali se i oprosti junak,
kaže rodu, kaže braći svojoj:
"Hoću, braćo, i ja u Stambola,
odoh, braćo, braću da sačuvam,
ko doraste u toj zemlji našoj.
Tamo ode krvničko koljeno,
on će dvorit cara u Stambolu,
izdvoriće kakvu vojsku silnu,
te će zemlju našu pogaziti.
Braćo moja i pak porodice,
dok čujete mene u životu,
u životu, u Stambolu bilu,
nemojte se, đeco, prepanuti;
on ne smije vojsku podignuti:
on će na vas, a ja ću na njega".
Tako reče, pa u Stambol ode.
Kade bio blizu do Stambola,
u putu se oba pristigoše,
te pred cara idu uporedo,
a car znade ko su i kako su,
pa ih care jedva dočekao,
dočekao, oba poturčio,
i turska im imena nađeo:
Jovanu su ime nađenuli —
Mamut-beže Obrenbegoviću;
a Maksimu ime nađedoše -
Skender-beže Ivanbegoviću.
Dvore cara za devet godina,
izdvoriše devet zijameta,
svijeh devet daše za pašaluk,
car im dade bijele tugove
i vezirstvo na te zemlje dvije
bez promjene vazda dovijeka:
Mamut-begu Obrenbegoviću
dade zemlju ravna Dukađina,
đeno rodi izobila vina,
dosta vina, više urmetina,
dosta ima bijele všenice,
krasnu zemlju, što je ljepše nema;
a on dade sinu Ivanovu —
grdnu zemlju Skadar na Bojani,
a u kome nikad ništa nema,
no se legu žabe i bivoli,
i imaše soli sutorine.
Kako tade, tako i danaske,
nijesu se nigda umirili,
niti mogu krvcu da umire
no i danas tu prosiplju krvcu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #2 poslato: Mart 19, 2011, 04:47:10 pm »

**
STUDIJE  I  ČLANCI
DUC 821.163.41-14.09:398


Snežana Samardžija

TRANSFORMACIJA EPSKOG MODELA U MILIJINOJ PESMI O ŽENIDBI MAKSIMA CRNOJEVIĆA*


SAŽETAK: Uobičajeno je zapažanje da se među usmenim stvaraocima po originalnom izrazu izdvaja starac Milija. Pevač o kojem se kroz Požešku nahiju širio glas da zna pesme o ženidbi Maksima Crnojevića i o Banoviću Strahinji mladom sakupljaču zadao je najviše nevolja. Vuk otvoreno priznaje kako mu se pri dugo iščekivanom susretu sa Milijom "radost okrene na novu tegobu i muku". U kamernom ambijentu, neuobičajenom za trajanje usmene epike, uz prekidanje stvaralačkog zanosa i remećenje spontanosti improvizacije, tokom više od dve nedelje nastale su samo četiri pesme. Umetnička uspelost otvorila im je put do Vukovih antologija, zaintrigirala prevodioce i obezbedila značajno mesto u tokovima srpske književnosti. Osim toga, one savršeno pokazuju složenost odnosa između tradicije i pojedinačne varijante, isprepletenost kolektivne i individualne komponente usmenog stvaralaštva.

KLJUČNE REČI: usmena epika, model ženidbe, formulativnost, postupak stilizacije, transformacija obrasca.

Uprkos Vukovom "računu od junački pesama" i upečatljivom krokiju nepristupačnog, zlovoljnog starca, ostaće večita zagonetka kako su sklopljeni tekstovi Milijinih varijanata,1 od kojih je ženidba crnogorskog "kraljevića" bila dovoljno izazovna za strasti, prkose i ukrštaje jednog Laze Kostića.

U zbirkama koje je Vuk za života objavio Ženidba Maksima Crnojevića ima najveći broj stihova. Kolebajući se da li da je svrsta u "srednja" ili "najstarija" vremena, Karadžić joj je konačnim, bečkim izdanjem odredio pravo mesto. Doduše, Žabljak obavija magla od "puščanog praha i olova", dok planina ječi nakon plotuna Krnja i Zelenka, "bojnih lubardi" čija kanonada prati promenljivu ratnu sreću Smiljanića, opevanu još u Erlangenskom rukopisu. Ipak, sve ostalo — tip junaka, patos, tragika i ženidbena tematika — bliži su zbivanjima "do propasti carstva i gospodstva srpskog"2 nego hajdučiji i uskočkim čarkama na Krajini.

Pesma o udesu Crnojevića mahom je analizirana u sklopu osobenosti Milijinog pevanja ili su se proučavaoci zadržavali na njenoj istorijskoj podlozi.3 Postupci kojima je stari guslar nizao epizode i gradio likove na prvi pogled udaljavaju siže od formulativnog epskog prikazivanja svadbe, nezavisno od ženikove pripadnosti određenom "periodu". Ali kada se pažljivo razmotre sintagmatski nivoi i svi segmenti teksta, pomalja se poznata konstrukcija. Njena podudarnost s antipodnim varijantama osvetava prirodu i dinamiku usmenih formula, mehanizme estetike istovetnosti i čvrstu sponu između vekovnog nasleđa i trenutnog nadahnuća.


1. Elemenši obrasca ženidbe "sa preprekama"

Dominantan model omiljene epske teme u drugoj knjizi Vukovih Srpskih narodnih pjesama označava se kao "Junačka ženidba sa preprekama".4 Ovaj obrazac bio je oslonac kazivanjima Tešana Podrugovića o svadbama srpskog cara Stjepana i poslednjeg despota srednjovekovne Srbije. Slični elementi uočavaju se i u sklopu ženidbi Kraljevića Marka, Popović Stojana, Zmaj Ognjenog Vuka, vojvode Vojina i Iva Crnojevića iz Erlangenskog rukopisa ili budimskog kralja među bugaršticama. Po osobenoj stilizaciji, mogućem udelu fantastike, (ne)izvršivosti postavljenih zadataka i ishodu ovaj se ženidbeni tip određuje i kao "Junačka bajka".5 Istovremeno čitav niz pojedinosti širi semantički potencijal epskog događaja ka svadbenom ritualu, kao jednom od obreda prelaza.6

a) Radnja

Ako bi se epske pesme o ženidbama vitezova postavile jedna kraj druge, uspostavilo bi se fabularno jezgro sa ustaljenim rasporedom funkcija:7 izbor (neveste i tazbine); prosidba i prstenovanje; peripetija (uslov izrečen u tazbini); otklanjanje, prevazilaženje uslova; okupljanje svatova; put (sa eventualnim sukobom unutar svatovske povorke); postavljanje: rešavanje prepreka (tročlani niz može biti proširen ili redukovan); darivanje mladoženje; povratak (sa eventualnim međusobnim sukobom ili savladavanjem dodatne prepreke); srećan ishod svalbe.

Ženidba Dušanova savršeno predstavlja broj i redosled segmenata, kao i morfološku crtu svojstvenu bajkama da "odsustvo nekih funkcija ne menja raspored drugih".8 U konkretizaciji epskog sklopa neki segmenti se šire, neki se gube, ili dolazi do asimilacije uzastopnih etapa razvoja radnje (npr. nakon kataloškog nabrajanja ne prati se put svatovske povorke, Vuk, II, 78; umesto ređanja učesnika svadbe pažnja se usmerava na opremanje zatočnika; ispušta se darivanje u tazbini, Vuk, II, 28). Težište epskog podviga može biti postavljeno u niz neizvršivih zadataka pre izvođenja neveste (Vuk, II, 28, 78, Bogišić, 9, 26), ali odmeravanje veštine i pameti dva svatovska tabora neretko je potpuno neutralisano. Tada je u prvom planu megdan uklopljen u povratak iz tazbine (Vuk, 87, 92, ER, 188). Okrnjene strukture potvrđuju stabilnost izbora neveste, okupljanja i darivanja svatova (ER, 92), dok se odsustvo konflikta između tazbine i zeta popunjava sukobom unutar iste grupe (Vuk, P, 55, Bogišić, 13). Nezavisno od varijacija kompozicionog sklopa obavezan je srećan ishod svadbe, uprkos postavljanju uslova i pomnom planiranju prepreka. Pored toga, uočava se postojanost delokruga junaka.

b) Delokrug likova

Kako ženidba podrazumeva masovnost scena, obavezna je hiperbolizacija broja učesnika. U krupnom planu predstavljene su samo uloge uobičajene za svadbeni čin. Nezavisno od polarizacije aktera (glavni — sporedni, aktivni — pasivni, pozitivni — negativni) izdvajaju se: prosac, mladoženja i nevesta, savetodavac, zatočnik (pojedinac ili grupa) ili zatočnički par (otmičar: spasilac), tazbina (tast, tašta, šuraci), krvni i duhovni srodnici mladoženje (majka, sestra, sestrić, brat, pobratim), sa uobičajenom, ritualnom podelom (dever, kum, stari svat, barjaktar, čauš itd.). Možda i zbog toga što je epski obrazac izrastao na arhaičnoj podlozi, mladenci su mahom pasivni. Podložni delovanjima nečistih sila, demona i uroka, oni su okruženi svojim bližnjim i zavisni od njihove zaštite.

Svakom delokrugu svojstvena je već uočena fleksibilnost.9 Osim činjenice da liku odgovara samo jedna sfera delanja (mladoženja, mlada, prosad, zatočnik otmičar), isti akter može obavljati dve funkcije (mlada = savetodavac, mladoženja = prosac = zatočnik spasilac) ili više učesnika vrši istovetnu ulogu (mlada + mladoženjina mati = savetodavci). Kada je rasporedom etapa radnje neutralisano rešavanje zadataka i prepreka, uloga otmičara pripada nekom iz mladoženjine povorke i motiviše se neverstvom (kuma i devera, Vuk, II, 56; pobratima, Bogišić, 13).

U najvećem broju varijanata umesto mladoženje aktivan je njegov zamenik, kome se dodeljuju klasični epski atributi i podvig. Zanimljiv motiv prepoznavanja dvojnika, povezan sa izvođenjem neveste, približava se tematskom krugu bajki o ženidbi čoveka ćerkom fantastičnog protivnika. Iz neprijateljski raspoložene tazbine izdvajaju se oba roditelja, ili samo jedan, pri čemu tast posebnim obećanjem pridobija zatočnika otmičara. Na mladoženjinoj strani, međutim, potpuno se eliminiše prisustvo oca, inače zanemarljivo među junacima "starijih vremena".

v) Opšte formule (prostor i izbor neveste)

Za epiku bitna lokalizacija radnje istaknuta je i u ovom ženidbenom tipu imenovanjem aktera. Pravac kretanja svatova jasno je omeđen tačkama na kojima se "bijele" tastovi dvori i ženikova kula. Određivanje prostora realizovano je u širokom rasponu od opštih odrednica (put — polje, gora) do različitih vidova konkretizacije. Poseže se za fiktivnom topografijom (Leđan), dolazi do neutralisanja istorijskog staništa (Jerina — Dubrovnik), anahronizma (Đurđevi svatovi okupljaju se i vraćaju u Smederevo) ili preklapanja istorije i poezije (Marko — Prilep). Nezavisno od sižejnih variranja, upadljiva je stabilnost formule za naglašavanje udaljenosti dva sveta koja će se oroditi:10

Na daleko zaprosi đevojku (Vuk II, 29, 79);

Zaprosio ...
Na daleko lijepu đevojku
(Vuk, II, 87);

Podiže se ...
Preko mora Mletku Latinskome


Da on prosi lijepu đevojku (Vuk, II, 92);

Kad se ženi ...
daleko je prosio d(j)evojku
tri dna hoda priko ravna polja
četir dana priko cerne gore
misec dana priko sinja mora
(ER, 188).

Smeštanje tazbine preko mora učestvuje u signalizaciji opasnosti nadvijene nad svadbenom povorkom. Voda kao osoben tip granice pojavljuje se i u scenama kada junak susreće devojku ili je gubi. Marko svoju izabranicu nalazi na "vodi čatrnji", a dramatičan preokret nastaje dok neverni pobratim Zmaj Ognjenog Vuka uvodi nevestu "u Dunaj u tihu r'jeku".

Prihvatanje izazova i iskušenja ističe spremnost junaka da svojom ženidbom zadobije epsku afirmaciju ili učvrsti mesto među najodvažnijim. U istom semantičkom ključu hiperbolizuje se povorka svatova i u njoj nabrajaju najslavnija epska imena. Sa istovetnim značenjem izbor neveste treba da istakne mladoženjin ugled.

Da bi devojka postala nečija verna ljuba, mora zadovoljiti dva kriterijuma. Njena lepota (fizička) povezuje se sa čednošću i etičkim kompleksom simbolično zgusnutim u čestitost i status roditeljske kuće. Epski junak bira porodicu koja mu je po društvenoj hijerarhiji jednaka ili pripada višoj lestvici. Otuda učestalost formule sinovog pravdanja majci:

Đe ja nađoh za mene đevojku,
Onđe nema za te prijatelja;
Đe ja nađoh za te prijatelja,
Onđe nema za mene đevojke
(Vuk, II, 56).

Činjenica da kolenovići i plemići daju devojku indirektno je priznanje slave kojom se budući zet već ovenčao. Venčanje dodatno uzdiže njegov rod i ime, a neretko otvara manje-više razvijenu epsku biografiju.



-----------------------------

* Rad je nastao u sklopu programa naučnoistraživačkog projekta Tehnika i semantika pripovedanja, koji je organizovan na Filološkom fakultetu u Beogradu. Za ovu priliku razmotrene su zbirke: V. S. Karadžić, Srpske narodne pjesme, knj. II, Sabrana dela V. Karadžića, knj. V, prir. R. Pešić, Beograd 1988 (Vuk, II); V. Bogišić, Narodne Pjesme iz starijih, najviše primorskih zapisa, Beograd 1878 (Bogišić); G. Gezeman, Erlangenski rukopis starih srpskohrvatskih narodnih pesama, Sremski Karlovci 1925 (ER).
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #3 poslato: Mart 19, 2011, 04:47:38 pm »

**
nastavak

2. Milijina pesma u mreži formulativnosti

Počev od etapa razvoja radnje, preko funkcija i delokruga do tipske motivacije izbora neveste, Ženidba Maksima Crnojevića sadrži sve tradicionalne elemente. Zahtevi epske tehnike uključili su i standardna stilska sredstva (katalog svatova, katalog darova, metaforično obraćanje, hiperbolizacija svatova, gradacije i kontrasti itd.), postupke (komentarisanje, opisivanje), čak i sitnije narativne jedinice (slanje/primanje pisma, proklinjanje, simboličan san sa standardnom funkcijom u strukturi pesme). S druge strane, neprekidno se stiče uverenje o osobenosti Milijinog spevavanja i varijanti koja se opire podvođenju pod pravilnost obrasca. Očigledno je poznavanje usmenog fonda otvorilo pevačevom talentu neslućene mogućnosti kombinovanja strukturnih segmenata i formula. Tokom spevavanja lagano se transformisao polazni ženidbeni model.

a) Radnja — različito u istovetnom

Prstenovanje i ugovaranje svadbe uvek su iskorišćeni za saopštavanje određenog uslova koji se odnosi na sastav mladoženjinih zvanica.

Eliminacija učesnika klevetnički je usmerena prema najboljim junacima i obavijena lažnom brigom da bi upravo oni, usred veselja, "zametnuli kavgu". Taj zamajac neophodan za konflikt i razvoj radnje u sledećem segmentu se krši, da bi dalji tok svadbe i postavljanje prepreka razobličili prave razloge licemerne tazbine.

I u Milijinoj ekspoziciji izrečen je uslov. Pri tom destrukcija postojećeg fabularnog jezgra započeta je naizgled nevažnim izmenama. Najpre u ulozi prosca našao se mladoženjin otac. Sam Ivo, a ne njegov prijatelj, kobno uslovljava obe svadbene povorke. Zaslepljen pozleđenom sujetom, planoviti poglavar želi da unizi ponosnog prijatelja:

Neće biti ljepšega junaka
O mojijeh hiljadu svatova
Ni u tvojih hiljadu Latina
Od Maksima od mojega sina.

O mojijeh hiljadu svatova
Ni u tvojih hiljadu Latina
Od Maksima od mojega sina.


Time je pokrenut lanac budućih tragedija, jer će povratkom na Žabljak Ivan spoznati da je osobena zakletva, uslov koji je on lično postavio — već prekršen:

Na Maksima kraste napanule, ...
Iza krasta lice pocrnjelo, ...
Grdnijega u hiljadi nema
Od Maksima sina Ivanova.


Samouverenog kneza i ne pogađa toliko Maksimova bolest, niti slutnja da je svojom hvalom mogao pokrenuti uroke,11 nego saznanje da ne može ispuniti zadatu reč. Ta egoistična opsesija tinjaće u njemu kroz dugo odlaganje svadbe, ignorisanje prijatelja i izricanje zabrane koja ćutanjem obavija prosidbu. Imperativ vladareve reči produbiće zaplet u trenutku dok se cela Crna Gora "na jad slomi" u svatove. Tada će se ponovo aktivirati relacija kršenje — poštovanje uslova, ali će se ukrstiti i dve suprotne tačke gledišta. Latini neće znati da odličje mladoženje nosi lažni junak. Sporazum između Ivana i starog svata postaće kolektivna prevara, prividno ispunjenje nesmotrene hvale. Sa premeštanjem uslova iz aktivnosti tazbine na prosca promene su zahvatile i motivacijski kompleks. Dok se u klasičnoj ženidbi uslov potvrđuje kao posledica promišljenog delanja, Milija predstavlja Ivanovu nepromišljenost kao uzrok zapleta i remećenja ravnoteže. Važnost tog iskoraka pevač će propratiti komentarom:

No išteti Ivan na pohodu:
Ide mudro, progovori ludo.


Inverzija je zahvatila i drugu komponentu uslovljavanja iz ženidbenog modela. Uobičajen pritvorni razlog tazbine postao je zastrašujuća izvesnost u Ivanovoj ispovesti:

Ja se bojim kavge preko mora.

Stopljena je funkcijom zlosutnog sna, formula o svatovskim kavgama dobila je proročko značenje:

Ja se bojim kavge među braćom
Može jada biti na veselju.


Inicijalna situacija postavljanja i kršenja uslova pokrenula je i u Milijinoj transformaciji modela delokrug savetodavca. Naizgled usklađena s automatizmom podele uloga, funkcija pripada ženikovoj majci. Ali njene reči nisu usmerene ka sinu, niti su izrečene zbog sina. Ona prvenstveno dela i zbori kao Ivanova ljuba, jedina kadra da poglavaru saopšti ono što drugi ne smeju. Čak i kada pomene sinov udes, mati više brine o reakciji Ivanovoj, uzdajući se ne samo u adamski rod prekomorskih prijatelja nego i u istinu jaču od etike: "Svak se boji muke i nevolje."

Ophođenje roditelja, koji su krvlju i delokrugom (prosac; savetodavac) najuže povezani sa mladoženjom, isključuje Maksima iz radnje. Time, neosetno i uverljivo, narasta ona razorna usamljenost junaka, koja će ga obavijati tokom svatovskog šenlučenja, umesto počasti prekriti u tazbini i kulminirati u krvavom preokretu.

Međutim, monolog savetodavca poslužio je Miliji za razvijanje formule uobičajeno smeštene u inicijalnu poziciju. Pomerena iz ekspozicije ka zapletu, objektivna konstatacija naratora postala je emotivno intoniran iskaz. U njega je uklopljen osoben signal slutnje, gradacijski uvećavane do "sretaoštine" sa duždevim lađama.

Spojivši dva tipa uvodnih formula,12 Milija je naznačio aktere i za fabulu bitnu relaciju blizu—daleko:

Podiže se Crnojević Ivo
Te otide preko mora sinja...
Da on prosi lijepu đevojku
Za Maksima za sina svojega.


Naredno podsećanje na ove okolnosti, šireći prostorne odrednice, prerasta u prekor:

Kud te sila slomi preko mora
Nadaleko četr'est konaka,
Preko mora, da ne vidiš doma!
Ni bez jada dovedeš đevojku!

Uklopljene u monolog zabrinutog Ivanovog sestrića, iste reči imaju prizvuk razboritog upozorenja:

Braći našoj preko mora sinja
Preko mora četr'est konaka ...
Ja se bojim kavge među braćom,
Može jada biti na veselju.


Ista formula biće ponovljena i treći put, pre no što se svatovi sa lažnim mladoženjom otisnu preko morskog prostranstva. Gordi vladar, svestan da mu se krišom podsmeva i plemstvo i puk, javno će priznati nemoć pred sudbinom, čiju je naklonost izgubio. Pokušavajući da i nju prevari, kao i prekomorske prijatelje, Ivan zamenjuje Maksima Milošem, a monolog započinje:

Mi hoćemo preko mora sinja
Preko mora četr'est konaka.


Broj koji označava razdaljinu između Žabljaka i Mletaka, veoma čest i u Bibliji, sugeriše završetak jednog ciklusa, njegovo uništenje, sveopštu promenu. U arhaičnim predstavama vezuje se posebno za kult mrtvih. Tek nakon 40 dana duše umrlih nalaze spokoj na onome svetu, kao što je i za novorođenče 40 dana presudan period tokom kojeg podjednako pripada živima i senima predaka. Ponavljanjem proširenog hronotopa Milija je aktivirao kompleksnu simboliku broja "slutnje, pripreme, kušnje ili kazne".13 Razvoj događaja potvrdiće svako pojedinačno značenje, jer nijedan učesnik neće biti pošteđen iskušenja i ispaštanja. Breme krivice koje je Ivan zasluženo poneo uvećavaće saveti njegove ljube, pomirljivost sestrića, oholost najlepšeg svata, pasivnost oćušnutog sina, razočaranje i kletva hude neveste.

Za razliku od prvog monologa savetodavca, okrenutog prošlosti, drugi monolog Ivanove ljube usmerila je ka budućim zbivanjima formula pisma iz tazbine. Započeti procesi transformacije zahvatili su i ovaj segment, ne umanjujući pokretački impuls koji inače daje radnji.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #4 poslato: Mart 19, 2011, 04:48:09 pm »

**
nastavak

U "klasičnom" obrascu ženidbe sa preprekama pismo iz tazbine stiže neposredno nakon prosidbe, da bi se otklonio zlonameran uslov. Mladoženju obaveštava ili sama nevesta ili punica. Milija je ovoga puta divit i hartiju stavio u ruke samom mletačkom duždu. Sastavljena nakon desetogodišnjeg ćutanja, uvredljiva, sitna knjiga upućena je proscu. Iako ima istu funkciju, jer podstiče svadbene pripreme, njen smisao je u potpunoj inverziji sa segmentom ženidbenog modela. Pismo, modifikovano sledom događaja, ne skreće pažnju na pritvornost tazbine, ne raskrinkava zaveru i ne podstiče kršenje uslova. Naprotiv. Duždev prekor i savet Ivanove ljube otvoriće prostor za novi nalet junakove taštine. Prekršeni uslov biće realizovan kao prevara, kojoj pribegava mladoženjina strana.

Uobičajen sintagmatski par segmenata — pozivanje i okupljanje svatova — naizgled nije pretrpeo ni najmanje izmene. Katalog lokalnih crnogorskih junaka, međutim, pokazuje jedno nesvakidašnje odstupanje ne samo od ženidbe sa preprekama nego i od obredno-običajnog kodeksa. Takav postupak mogao bi se dovesti u vezu sa prirodom usmene improvizacije, sa brzinom spevavanja zbog koje dolazi do ispuštanja nekih detalja. Detalj, ipak, nije zanemarljiv. Pri nabrajanju zvanica Milija je prednost dao budućem lažnom mladoženji, dodelivši mu počast starog svata. Sledeći je pozvan Ivanov sestrić, kao dever uz devojku. Nakon toga umesto podele uloga među svatovima prednost je data njihovom broju i izgledu. Time je iz svadbe isključen — kum. Uputivši se zlokobno udaljenom cilju bez važnog, htonički markiranog sudeonika,14 cela svadbena povorka ostala je bez zaštite i posrednika između živih i predaka. Zato se put morao okončati kao odlazak na onaj svet.

Eliminacija žreca medijatora, koji osigurava "produžetak roda kroz novostvorenu porodicu",15 olakšala je destrukciju delokruga mladoženje i zatočnika. Milija je ovaj preokret izveo povezujući elemente epske pesme i bajke. Prerušavanje stopljeno sa tipskim crtama lažnog junaka pripremilo je i epsku detronizaciju Miloša Obrenbegovića, iako je izdvojen kao "glavni junak" među Crnogorcima. Njegov sporazum sa Ivanom osobeno je udvajanje ženidbenog uslova. U njemu će se učvrstiti predstojeći konflikt, dodatno relativizovati kategorije svoje — tuđe i sveobuhvatno razoriti tkivo srećno okončane ženidbe.

Uticaj polazne konstrukcije sa prevazilaženjem antagonizma između kuća koje će se oroditi nije mogao biti u potpunosti neutralisan. Svest o Latinima, "starim varalicama", i automatizam postavljanja prepreke/zamke zatvorio je vrata tazbine baš kada "zeman dođe" za povratak:

Na kapiji četiri dželata,
Dva Arapa i dva Latinina
Krvave im ruke do ramena
I ostrice sablje do balčaka.


Statična, sablasna scena, međutim, neće imati nikakvog značaja za razvoj radnje, nego će uvećati višeznačnost ostalih pojedinosti. Čitav obred prelaza smešten je između kapija dva grada, kao simboličnog mesta prelaza iz jednog stanja u drugo, iz jednog sveta u drugi. Poput četiri biblijska jahača ili četiri anđela uništenja, Milijini dželati sugeritšu sveukupnost sveta i njegovu prolaznost. Čak i neizrečene boje učestvuju16 u semantičkom kompleksu: crno (Arapi) — belo (Latini), crveno (krv) — zlatno i zeleno (balčak). Zaklopljena latinska vrata pripremiće atmosferu za nizanje pravih prepreka, koje je Milija pomerio i postavio u darivanje mlaloženje. Prvi put, ukoatko, sam dužd obećava darove kada se prosac pohvali Maksimovom lepotom. Drugi put darovi se postavljaju kao uslov pri preoblačenju lažnog đuvegije. Razvijeni katalog latinskih poklona treći put usporava radnju, ali se time naglašava značaj koji će imati u raspletu. Paralelno sa spoljašnjim planom svaki raskošni dar gradacijski će uvećavati uzavrelost i unutarnju buru koju proživljava nemi posmatrač:

Maksim gleda jade isprijeka,
Isprijeka, ali poprijeko.


Da su mletački pokloni nepremostiva prepreka između samih crnogorskih svatova, potvrdiće trenutak sveopšteg demaskiranja pred otvorenim kapijama Žabljaka. Tu, na svom, daleko od duždevih dvora oni će se međusobno "... darivati darom / A njinijem darom nemilijem, / Iz pušaka crnijeh krušaka".

Iako je ostao stabilan redosled funkcija, transformacija modela oslanjala se na drugačije postavljen uzročno-posledični odnos i smisao pojedinih epizoda. Tako se prevara, u savršeno sprovedenoj inverziji pokretačkih impulsa radnje, razotkriva na kraju ženidbe, a ne na njenom početku. Postepeno uvećavan lanac izmena obrasca razgrađuje uobičajeno delanje glavnih aktera svadbe. Kako se niz događaja privodi završnici, osa konflikta formira se između lažnog mladoženje, neveste i zamenjenog ženika. Aktiviranje svakog člana uspostavljenog trougla usložnjava i kompleks tragičke krivice junaka.

Kršenje zabranjenog kontakta sa mladom nije Milijina novina, jer je ovaj segment obavezan upravo u svadbenim pesmama sa sukobom unutar iste epske grupe. Obrt tada nastaje slučajno, a posledica je (prevremenog) skidanja nevestinskog vela:

Dunu vjetar u polju široku,
Te podiže duvak na đevojci,
Ukaza se lice u đevojke,
Viđe lice dužde od Mletaka.
Od muke ga glava zabolela
(Vuk, II, 56).

Može se dogoditi da nesmotreni gest počini i sam mladoženja:

Ukaži mi, pobratime, tvoju mladu vjerenicu!
Njega ti je despota huda sreća naunila:
Koprenu je dignuo Barbari sa b'jela lišca.
Kad je Turčin vidio lišce Barbarino
Bješe ti ga Turčina nje lepota primamila.
(Bogišić, 13).

Čak i u okolnostima kada zatočnik, poput Miloša Vojinovića, dosledno i bez požude prepoznaje ujakovu suđenicu, kontakt je usmeren od svata ka nevesti. Milijina Latinka postupa drugačije. Doduše, njeno ponašanje je motivisano višestruko. Kao strankinja ona ne mora biti upoznata sa svadbenim kodeksom tuđe sredine. Ali to nije presudno. Lepota zbog koje se rađa božanska zavist i greh smrtnika poslednji put u Milijinoj pesmi trijumfuje nad razumom. Od lepote i utiska pokrenutog lepotom zaštite nema, tu je nemoćno tkanje koprene:

Na oči joj zlatali marame,
Rijetke su, te kroz nju viđaše,
Ja kad viđe konja i junaka,
Prevari se, zanese je pamet,
Te usturi zlatali marame,
A otkriva oni obadvije,
A pruža mu ruke obadvije.


Zadivljena Miloševom pojavom na doratu, nevesta je jedina koja još uvek ne zna za prevaru. Kada svekar konačno i njoj otkriva istinu, Latinka postaje aktivni saučesnik sveopšteg stradanja.

Zamenjujući mladoženju, Miloš Obrenbegović se obreo u razorenom delokrugu "klasičnog" zatočnika. Iako će se u završnici on i Maksim postaviti jedan prema drugom kao zatočnički par, granica delokruga je poništena. Pred Latinima lažni mladoženja je zaštitio Ivana Crnojevića i njegovu reč. U povratku, kada ponovo bude sporno Ivanovo ispunjenje obećanja, Miloš dobija svojstva zatočnika — otmičara. Iskoristivši Maksimovo odsustvo iz povorke, on poigrava konja:

Do đevera Jovan-kapetana,
Đevojke se rukom dofatio.


Svoje pravo na Ivanovu snahu Miloš će bez ustezanja glasno izreći:

Đevojka je mene poklonjena,
Pokponio i otac i majka,
Poklonila oba brata njena.


U sveopštoj usplamteloj raspravi oko darova sporna postaje jedino tanana košulja namenjena đuvegiji.17 Pošto joj je oduzeta, nevesta kletvom doziva Maksima. Njegovo pojavljivanje na epskoj sceni i u epskom zamahu ponovo predstavlja iskorak iz tipskog delanja:

Kad dopade dijete Maksime,
Na Miloša bojno koplje pušti, ...
Miloš pade, a Maksim dopade,
Koliko mu krvce žedan bješe,
Manu sabljom, ods'ječe mu glavu,
Pak je vrancu baci u zobnicu,
A đevojku ote u đevera.


Inače redukovan dvoboj biće ponovljen iz perspektive samrtnika, koji životom iskupljuje (neispunjen) zadatak u svadbenom ritualu:

Nije tebe Maksim poginuo,
No kad dođe na konju pomamnu,
Te izgubi vojvodu Miloša,
Pak đevojku ote u đevera.
On pobježe ka nesrećnoj majci.


Izmene koje su se od segmenta do segmenta sabirale kulminiraju u završnici. Svadbena povorka transformisaće se u neumoljiv bratoubilački pokolj, svadbene pesme smeniće lelek, do neprepoznavanja iskasapljenih svatova. Slika žabljačkog poprišta na koje pada tama zastrašujući je kontrast svadbenih čadora obavijenih jutarnjom izmaglicom, koje razgledaju Ivo i njegov sestrić. I kada Bog Ivanu usliši molbu, te se "razvedri polje", skrhani poglavar sagledaće rezultat sopstvene gordosti. Ne više tamo nego ovde i još bliže u njemu samom trijumfuje smrt. "Od Žabljaka do Cetinje vode" oni kićeni, razgaljeni svatovi, puni muške snage i epske lepote postaju "polomljeni konji i junaci". Omeđena jekom plotuna i jecanjem samrtnika svadbena povorka nije prevazišla granicu života i smrti, ona je iz života prešla u smrt. U tom trenutku postaje potpuno jasno zbog čega je Milijin opis svadbenih priprema više asocirao na kosovsko razbojište nego na ženidbeno veselje.

U novouspostavljenom odnosu modifikovanih segmenata zamah izgrađenog "antiobrasca" nije se mogao lako zaustaviti. Nova sižejno-semantička konstrukcija dobila je nesvakidašnji epilog. Dok je himnična intonacija finalne formule Ženidbe Dušanove poslovično afirmisala rodbinske veze, nerealizovana svadba sunovratila se u suprotnom pravcu. Maksim Crnojević, jedini izdanak loze, postaje simbol negiranja porekla i plemena, domovine i vere. Turčeći se, on koji je izgubio sve, ide i korak dalje, podastirući sopstvenu zemlju mletačkom haranju i prepuštajući sopstveni narod osmanlijskoj sablji. Horizont značenja uspostavljen inicijalnom formulom (daleko — tuđe — neprijateljsko — strano),18 pomerao se sa svakim izmenjenim elementom, da bi na kraju buknuo kao međusobni obračun crnogorskih plemena i unutarnji razdor junaka.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #5 poslato: Mart 19, 2011, 04:48:31 pm »

**
nastavak

b) Junaci, maske i dvojnici

Koherentnost Milijine varijante proizilazi iz činjenice da je transformacija zahvatila sve nivoe teksta. Mada sintagmatička osa jezgra nije raznizana, inverzije i modifikacije odrazile su se na semantičkom planu, posebno u kategoriji delokruga junaka. Konkretno delovanje aktera delimično se oslonilo na stabilnu atribuciju i tipizirane pozicije. O tome svedoči već pomenuto uvođenje oca kao prosca, preusmeravanje lika majke savetodavca, sučeljavanje perspektive savetnika, pozicija lažnog mladoženje ili raspolućenost sfere zatočnika otmičara.

Karakterizacija junaka, pri tom, ostvarena je na više načina. Oni se ispoljavaju u međusobnim odnosima, kroz neposrednu akciju, ali i osobenim prikrivanjem sopstvenih emotivnih stanja. Komentarisanje svih postupaka sprovedeno je i iz unutarnje perspektive teksta i posredstvom eksplicitnih Milijinih procena.

Osobine koje inače krase tipske crte pozitivnih junaka pokazuju se u novom kontekstu kao sastavni deo lične tragičke krivice. Vladareva reč je neprikosnovena — ne poriče se. Ivan je ishitreno daje dva puta i oba puta je mora prekršiti. To, međutim, ne znači da je lišen sujete i obdaren čovekoljubljem. Naprotiv. Verna ljuba i razborit sestrić podređeni su autoritetu starešine. Protivljenje izboru tazbine dolazi prekasno, kao i Jovanovo upozorenje. Prvi put devojka je već isprošena, drugi put sva je zemlja okupljena u svadbenom veselju. Samouveren Miloš Obrenbegović lako odbacuje poziciju starog svata i prihvata se opasne uloge. Njega istovremeno senče dve oprečne reakcije. Upkos potrebi za neprekidnom afirmacijom (pa i dominacijom), Miloš je prvi koji pomišlja na Maksima. Ali ni on, kao ni svi ostali, ne razgovara sa Maksimom. Miloš o Maksimovoj unutarnjoj drami progovara preko posrednika:

I zadaj mi Božju vjeru tvrdu,
Za Maksima za tvojega sina,
Da Maksimu žao ne uniniš,
Na veselju đe ga sad poturaš.


Sa zlosrećnim đuvegijom saoseća samo tanana Latinka. Možda zbog toga što joj je samoća poznata, prepoznaje i tuđu patnju. Ipak, ni ona se ne obraća mladoženji, već polazi od njegovog udesa da bi prekorila svekra:

Rašta svekre? da od Boga nađeš!
Ako su ga kraste ištetile,
Ko je mudar' i ko je pametan,
Tome, svekre, valja razumjeti,
I svak može muke dopanuti;
Ako su ga kraste našarale,
Zdrave su mu oči obadvije,
Srice mu je baš koje je bilo.


Vrlina koja krasi nevestu biće Latinkin greh, jer neće dopustiti da zalog devičanstva i odanosti pripadne strancu. Ona se, zapravo, jedina direktno obraća Maksimu i "grdno progovara". Skrivajući sopstvenu ogorčenost i nemoć, neće ni slutiti kakvom će brzinom da se ispune stravične reči, povlačeći u ponor ne samo ženika nego sve sa kojima je povezan.

U tuđem svetu i otuđeni međusobno svi Milijini junaci nose pečat samoće. Ranjivost skrivaju gotovo istim postupcima. Onako kako duždeva mezimica proklinjući Maksima maskira sopstvenu pozleđenost, Ivan će ranjenu sujetu zaodenuti zakletvama. Postavljajući među Latinima uslov i uzdižući sinovu lepotu, on podriva prijateljev ponos. Reakcija je istovetna, jer dužd uzvraća:

Ako l' tako to ne bude, prijo,
Hoćeš doći, al' ćeš grdno proći.


Suočen sa Maksimovim "pocrnjelim" licem, suočen sa sopstvenom greškom, Ivan će pokajanje prikriti pretnjama:

Ni sam bio, ni sam je prosio;
Ko mi dođe, da mi je čestita,
Živu ću mu oči izvaditi.


Dok opravdana strepnja i pritajen strah od posledica unose u Ivana nemir, on će po ustaljenoj formuli planuti, proklinjući najpre sestrića ("Njega kara i ljute ga kune"), a zatim i snahu ("K sebe ruke, obje ti otpale! / Pokri oči, obje ti ispale!").

Na sličan način se iza oslovljavanja, idioma i poslovica zaklanja superiornost ženskih likova. I ljuba i snaja prekorno se osvrću na postupke koji nisu primereni Ivanu kao "gospodaru" i "milom svekru": "Gospodare, da od Boga nađeš!"; "Rašta, svekre? da od Boga nađeš!" Pri tom crnogorska plemkinja ima više takta i iskustva:

Gospodaru, Crnojević Ivo!
Kog' su ljube došle sjetovale,
Koga došle, koga li ć' odsele,
S dugom kosom, a pameću kratkom?


Zanimljivo je da se junaci govorom skrivaju, a demaskiraju ćutanjem, smehom i suzama. Zabrinutost za zemlju, strepnja i slutnja ispoljavaju se u Jovanovom nemom razgledanju svatova sa istim intenzitetom kao simbolika saopštenog sna. Jad, nezadovoljstvo i nemoć progovaraju iz tišine kojom je obavijen Maksim. Smeh će usred Ivanove kule odjeknuti pred pozivanje Crnogoraca i pred zamenu mladoženje. Smeh će biti poslednje Miloševo oglašavanje pred pogibiju: "Grohotom se Ivan nasmijao" / "Grohotom se, brate, osmjenuo" ; "A da viđe vojvoda Miloše, / Grohotom se junak nasmijao".

Suzama će duždev brat ispratiti sinovicu, ne sluteći da oplakuje udes ljubimice, kao što će suze obliti Ivanovo lice kada u samrtniku prepozna sestrića: "Al' eto ti starca Jezdimira... / Roni suze niz gosposko lice"; "Viđe Ivan, pa suze prosiplje".

Takođe jače od reči pokreti tela otkrivaju osećanja. Miloš pruža ruku ka Latinki, ona sa istom žudnjom podiže zar. Način na koji će Maksim pogubiti lažnog mladoženju mnogo jače od dugog monologa ispoljava mržnju i akumuliran gnev.

Odelo je takođe u službi maske. Raskošna svatovska odora treba da postidi tazbinu, koja neće znati da "zlatno perje" i "čekrkli čelenka" krase lažnog mladoženju. I dva su pisma prividno napisana zbog devojke. Prvo, puno pogrda, zahteva odluku, svadbu ili raskid veridbe. Dužd će njime reagovati na omalovažavanje vlastite gospoštine. Drugim zlosrećni Maksim vraća devojku ocu — neudatu. Ali on, zapravo, nesuđenom tastu, tuđinu, ispisuje samoispovest, priznanje sopstvenog beznađa i hude odluke.

Aktiviranje paralelizma na svim nivoima teksta omogućilo je Miliji da likove izgradi u parovima, kao svojevrsne dvojnike. Takav postupak koristio je očito pri modifikaciji drugih fabularnih sklopova, što je uočeno u odnosu između derviša i Strahinjića. Dvojnici se ističu i među epizodnim junacima, koji višestruko i višeznačno pripadaju suprotnim stranama. Tok svadbe uokviren je pojavom dva starca: "Pa prizovi starca Nedijeljka, / što mu b'jela prošla pojas brada"; "Al' eto ti starca Jezdimira, / Bijela mu prošla pojas brada".

Na bedemima Žabljaka stari tobđija bez reči oglašava pokret povorke. U tazbini, pred povratak, poslednjim darom zeta ispraća ostareli duždev brat. Mada su istovetno opisani, Nedijeljko i Jezdimir formiraju skup suprotnosti. Ivanov podanik, ratnik, predano čuva topove i džebanu. Latin, usamljeni plemić bez poroda, ne skriva ljubav prema bratanici. Tako dve starine simbolično povezuju oprečne principe. Krhko i varljivo čovekovo trajanje razapeto je upravo između ta dva pola, od kojih jedan poništava život, a drugi oplemenjuje postojanje.

Ostale dvojnike iz Ženidbe Maksima Crnojevića spajaju iste ili slične reči, isto ruho, istovetan delokrug i podudarna prostorna pozicija. Ali "njihove sudbine nisu samo paralelne, one se takođe međusobno dopunjuju".19 Zapravo, kontrast postaje naglašena komponenta sparivanja. Iako se ne sreću, Maksimova majka i nevesta zagovornice su istog, višeg etičkog načela delanja (starost/mladost). Maksim i Miloš dele obeležja mladoženje (ružno, slabo/lepo, jako). Ivan i Jovan o budućnosti i prošlosti razgovaraju na vrhu gradskih bedema i usred polja, ogrezli u krvi (starost, ishitrenost, bezumlje/mladost, razboritost, mudrost).

Istovetni postupak udaljava i međusobno približava i aktere epiloga. Sa novim imenom u tuđu veru i u tuđinu Ivanbegović je poneo neprobojnu mržnju. Samotnik, usred puste zemlje, odbacuje poreklo i preti rodu. Nasuprot njemu, Obrenbegović se svesno žrtvuje da bi sprečio prolivanje bratske krvi. Jalovost Maksimovog trajanja naglašava i sam sultan kada Miloševom bratu poklanja "krasnu zemlju, što je ljepše nema".

Kao što je nijansiranje pravog i lažnog ženika kompleksno zahvatilo tri delokruga (mladoženja, zatočnik spasilac, zatočnik otmičar), tako je veoma složena postala i uloga savetodavca. Ljuba i sestrić usmereni su ka Ivanovoj odluci. Oni reaguju slično u različitim etapama razvoja radnje, ali su njihovi stavovi i podudarni i oprečni. Prekor zbog izbora tazbine ljuba izriče odmah nakon prosidbe; a Jovan poslednjim monologom povezuje uzrok sa posledicama tragedije:

Moj ujače, Crnojević Ivo!
Čim si mi se tako ponesao:
Ili snahom, ili svatovima,
Il' gospodskim darom prijateljskim.


S gorčinom sročena pitanja slovenske antiteze ostaju bez odgovora, jer je to trenutak Ivanove samospoznaje. Ne više vladar, nego prvi put i otac, on strahuje za sina i traži ga po razbojištu. Plamičak nade zgasnuće potpuno kada stari Crnojević shvati da jedinca više nema, iako je izbegao opštem pokolju.

Tu, nad leševima, ropac samrtnika zatvoriće krug neminovnosti, davno naslućene u ljubinom prekoru:

Kud te sila slomi preko mora ...
Preko mora da ne vidiš doma!
Ni bez jada dovedeš đevojku!


Iako su se sudovi savetodavaca preklopili na početku i kraju svadbenog toka, Ivanova ljuba i sestrić zastupaju suprotna mišljenja. Dosledno poklapanje stavova inače bi vodilo ka raskidu veridbe i neutralizaciji konflikta neophodnog za razvoj radnje. Zato je Milija oprečnošću saveta Ivana postavio u konfliktnu situaciju: "Imaš na što svate pokupiti / Rekao si hiljadu svatova / Danas kupi i hiljade dvije" : "Molim ti se, a ljubim ti ruku, / Da rasturiš u polju svatove, / Nek svatovi svaki domu ide".

Zanimljivo je da će se Ivo prikloniti razmišljanju "ženske strane", jer ljuba govori ono što gospodar želi da čuje. Crnogorski poglavar oglušiće se o sestrićevu molbu, iako ona prednost daje višim interesima, sudbini zemlje i države. Unutarnja borba traje u Ivanu tokom cele pesme. On pokušava da se razabere u sopstvenom "tamnom vilajetu". I kada iz njega na tren izađe, donoseći odluku, korak će uvek biti pogrešan.

Raspolućenost između dva kajanja, večita dilema i zamka izbora, svojstvena je i Maksimu. On će u kontekstu porodične hijerarhije sopstvenu pasivnost poneti kao tragičku krivicu. Osmelivši se na akciju, njom će poništiti sopstveno biće i sve vrednosti na kojima počiva njegov svet. Zapravo dvojica Crnojevića čine svojevrstan tip dvojnika. Za razliku od sina, otac je povezan sa svim učesnicima događaja. Maksimova fizička prisutnost na epskoj sceni upadljivo naglašava njegovu potpunu izolaciju, koja prevazilazi i tabuisano ponašanje mladoženje tokom svadbe.

Kontrast upotpunjuje i pokretljivost junaka. Maksimova akcija ubrzava rasplet, ali se samo Ivanovo delanje poklapa sa svim etapama sižea. Osim horizontalne putanje (Mleci — Žabljak — Mleci — Žabljak) uspon i krah gordog Crnojevića omeđila je i osobena vertikala. Od razmetljivog gospodara koji s vrha bedema posmatra silu i lepotu okupljenih svatova, Ivan se transformiše u bespomoćnog starca, slomljenog usred krvavog polja, zanemelog ukraj kapija prestonice. Vremenski razmaknuto njegovo viđenje Žabljaka takođe čini kontrast. Sjaj "srčali penđera" i belinu dvora prekriće razorna tama. Između latinskih dveri i vrata Žabljaka, između visoke kule i leševima prekrivenog polja smešten je pad vladarske kuće Crnojevića. Za razliku od prstenasto ocrtanog prostora klasičnog ženidbenog modela, Milija je pred kapijama rodnog grada, poslednjom tačkom susreta, ostavio nedovršene putanje oca i sina i pustio ih da se nepovratno mimoiđu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #6 poslato: Mart 19, 2011, 04:48:56 pm »

**
nastavak

v) Lokalne formule — "opet to, malo drukčije"

Uslovljen prirodom usmenog stvaralaštva i neposrednim kontaktom sa publikom, epski pevač obraća se slušaocima naročito pri započinjanju i završavanju pesme. Guslarevu vezu s auditorijumom otkrivaju i sugestivni komentari tokom "objektivnog" nizanja događaja. Za učestalost Milijinih iskaza u strukturi varijante mogla bi se izdvojiti dva razloga. Bez odgovarajućeg okruženja, pevač se spontano češće obraćao svom jedinom slušaocu zapisivaču. Ali takav postupak mogao je proizilaziti upravo iz stvaralačkog procesa transformacije fabularnog jezgra i uspostavljanja osobenog sklopa varijante. Sluteći koliko se udaljava od uobičajenog toka junačke ženidbe, Milija je intenzivnije od drugih pevača komentarisao sled događaja, postupke i kob svojih junaka. Možda zato nije slučajno što je svako odstupanje od tradicionalne sheme propratio sugestivnom replikom. One su, jedna za drugom, najavljivale da će radnja imati neočekivane obrte:

"Ide mudro, progovori ludo" — prosac izriče uslov u tazbini;
"Oči mu se odmah otimaše, / Te Maksima pogleduje sina. / Ta da vidiš jada iznenada!" — saznanje da je uslov prekršen;
"No da vidiš jedne ženske strane" — prekor zbog izbora devojke, "na daleko";
"Sve se na jad slomi u svatove" — pozivanje/okupljanje svatova;
"No da vidiš jutru na uranku... / Najviše se oči otimahu / Na kićene u polju svatove" — upozorenje na moguć sukob;
"Te Maksima jandal oćušnuše" — zamena mladoženja, prevara kao ispunjavanje uslova;
"Ljuta guja (guja će ga udrit)" / "Maksim gleda jade isprijeka / Isprijeka, ali poprijeko" — darivanje (nizanje budućih prepreka);
"No da vidiš jadu započetka" / "To Maksimu vrlo za jad bilo" / "A niko se jadu ne dosjeti" / "A ne vidi jade iznenada" / "Da se kome onda pridesiti / I očima jade pregledati" — povratak, sukob oko darova, bratoubilački obračun;
"Junak bješe Crnojević Ivo, / Crno njemu srce do vijeka!" — tragičan ishod svadbe.

Zlokobnu atmosferu potenciraju i sitnije "intervencije", kojima se posebni epiteti vezuju za ženske likove: zlosretna punica, prokleta i zlosretna đevojka, nesrećna majka. U Milijinim iskoracima iz hronološkog nizanja događaja tragične posledice povezuju jad sa očima i očnjim vidom. Time se umesto svatovskog veselja u prvi plan postavlja osećanje žalosti, brige, patnje i duševnog bola. Zato svadbena razdraganost ("Ko imaše grlo pouzdano, / Popijeva svatske poskočice") bledi pred slutnjom naricanja i kuknjave kojom će se oplakivati krvava Maksimova ženidba.

Vuk Karadžić je u Rječniku leksemu jad pojasnio izrekama i nekolikim stihovima iz usmene epike i lirike. Učestalost i značenje reči potvrdilo je desetak primera zaklinjanja (npr. "Tako u jadu ne kukala" ili "Toliko mi jada i zle sreće") i jedna poslovica ("Mrtva se glava po sokaku valja, još se višem jadu nada") iz Vukove zbirke.20 Zanimljivo je, međutim, da se osim označavanja zla i nevolje Milijina konstrukcija videti jad približava i jednom narodnom verovanju. Put duše "do drugog sveta je težak i dugotrajan". Rajski most prelaze samo pravednici, a grešnik "gubi oslonac i pada u ambis. Na dnu provalije je 'jad', zagađena voda puna svakojake gamadi".21

Između tuđeg i svog sveta svatovi su zaustavljeni. Nad kićenom povorkom kao da lebdi ista kletva koja je sprečila realizaciju jedne druge svadbe: "Ni doprla tamo, ni ovamo."22 Bratoubilački okršaj potvrdio je značenje udaljenosti tazbine. Krenuvši na taj put, svi su se neminovno susreli sa licem smrti. Ivanu, i posebno Maksimu, dodeljena je teža sudbina. Jedan će u suton svoga života da se suoči sa gašenjem sopstvene loze. Drugi, "dijete", prekida sve veze i odriče se roda. Nikome od njih, kao ni bilo kom smotniku, nije dato da vidi blizinu, izvesnog jada.

Ipak, dvojici aktera raskriljuju se predstojeći prizori. Nevinost Jovana kapetana dodeliće mu privilegiju proročkog sna. On će se, formulativno, oglušiti o upozorenje, puštajući da ga vinovnik stradanja prekoreva zbog (opravdane) slutnje. Naspram Jovana koji sklopljenih očiju sagledava neumitnost krvoprolića, Miloš je toliko zaslepljen svojom nadmoći da ni na javi ne prepoznaje smrt koja mu zahuktalo prilazi.

Način na koji će Maksim pogubiti svog dvojnika uključuje i realije crnogorskog ratovanja,23 ali se podudara sa epskim savladavanjem najvećeg neprijatelja. Odsecanjem glave Dojčin ili Marko obračunavaju se sa crnim otmičarem devojaka. Takvim zamahom mača i junak bajke uništava neman. Ali dok formule uobičajeno donose trijumf svetlosti, života i dobra nad zlom, u sveopštoj Milijinoj transformaciji modela Maksimov gest inicinira stravičan pokolj i postaje pokretač tame.

Obavijajući Žabljak, tama se silovito širi ka početku pesme, do slike unakaženog Maksimovog lica. Već u tom kratkom opisu višeznačna boja svadbene atmosfere poražena je udesom mladoženje:

Bijelo mu lice našarale,
Iza krasta lice pocrnjelo.


Crna boja nametnula se već imenovanjem junaka i podrazumevanjem lokaliteta (Crnojevići — Crna Gora). Milija će je i metaforično usmeriti ka izdancima "krvničkog koljena". Na Maksima pada devojačka kletva:

Crn ti obraz na božem divanu.

Ivanovu epsku biografiju završava pevačev komentar:

Crno njemu srce dovijeka.

U sveopštom trijumfu smrti nad principima i snagom života učestvovalo je i senčenje prostora, postavljenog između dva sveta. Odredivši more kao "sinje", Milija je izabrao boju koja je sinonim za crnu i približava se značenjima "zloslutnog, zlokobnog, đavolskog". Njom su imenovane "one ozloglašene nijanse 'plavog' koje nagrđuju kožu pretučenih, povređenih, teško bolesnih i umrlih ljudi". Pripadnost boje svetlom koloritu ne umanjuje signalizaciju tajanstvene, zastrašujuće pojave vesnika zla.24 Ponavljano u prvom kompozicionom bloku tri puta, "sinje more" potvrdiće neminovnost tragedije neposredno pre nevestinog polaska:

El je sprema preko mora sinja.

Mladence, koji se nikada neće spojiti, povezuje jedan neobičan detalj. Osim lica, Maksima razlikuje od drugih epskih junaka čitava pojava:

Na njegovu od megdana vrancu.

Slika tog vranca, razigranog i okrvavljenog, a zatim na koplje vezanog, uokviriće centralni sukob — rasplet. Ali, i prvi dar namenjen zetu u tazbini počiva na istovetnom značenju:

Jedan šura jedan peškeš daje:
Dovede mu bez biljege vranca
I na vrancu Latinku đevojku.


Složena izmena celog obrasca zahvatila je niz pojedinosti, tačnije skup svih modifikovanih elemenata uspostavio je "antimodel", a time i suprotan semantički plan. Dominaciju tame neočekivano su naglasili i suprotni pojmovi, simbolika svetlosti, očnjeg vida i očiju, kojima je starac Milija dao puno prostora u svim svojim pesmama.25

Oči u narodnim verovanjima i tradiciji objedinjavaju ambivalentna značenja. Posredstvom njih čoveku je dato da razvije onu "zlatnu žicu", kojom obuhvata čitav svet i svoje najbliže. Očima se u ljubavnim metaforama mogu zapaliti gradovi, ali one po hajdučkoj ispovesti navode na greh. Sa očima se porede najdraži i najlepši (dragi, draga, dete), ali one pokreću i najveća, najstrašnija zla. Njima se zaklinje, ali se one i proklinju.

Kao potpuno negiranje lepote i Ivanove hvale postavljena je tvrdnja:

Da je Maksim slijepo diješe,
Ne smiju ti kavgu zametnuti.


Oči Milijinih junaka "otimaju se" da bi pogled otkrio strepnje i prikrivenu brigu. Oči podstiču strast junaka, kao njihovu kob. Zato svekar proklinje snaju kada žudno otkriva oči, a ona ne odustaje od svoje namere ni pod pretnjom najsurovije kazne:

Ja ti vraćaj blago sa jabane ...
Jal' naprijed ni kročiti neću,
Baš da ćeš mi oči izvaditi.


U samrtničkom ropcu sestrić se obraća Ivanu:

Prođi me se, moj ujače Ivo!
Kamo oči ? njima ne gledao!


Ekvivalent svetlosti, ali i savesti, oči daju čoveku moć i čine ga slabim. Nimalo slučajno, zaslepljen sujetom, ljutnjom, snagom svoje države, Ivan će progledati tek na kraju, ogrezao u krvi saplemenika, prolivenoj zbog njegovog slepila. Oko metaforično obuhvata i pojmove lepote, svetla i života.26 Sve to zgasnuće na kraju pesme, onako kako je na početku usud ili prorok potamnio ženikovo lice. Samo jedan, mržnjom uskovitlan zamah koplja rešava sudbinu lažnog mladoženje i viđenih porodica:

Bojnijem ga kopljem udario
Pod čelenku među oči crne
Nad zatiljak oči iskočiše.


Istovremeno time se određuje i predodređuje cela budućnost:

Kako tade, tako i danaske,
Nijesu se nigda umirili,
Niti mogu krvcu da umire,
No i danas tu prosiplju krvcu.

Kraj pesme sabrao je sve kletve koje su junaci jedni drugima afektivno upućivali, ali je potvrdio i čvrstu vezu segmenata iz različitih tačaka sintagmatične ose. Očigledno Milija nije nehotice iz svadbene povorke isključio upravo kuma. Time se uklonila i poslednja mogućnost da dođe do umira. Gubitkom zaštitnika u svadbenom ritualu, eliminacijom posrednika uskraćene su čak i uloge koju Bog i sveti Jovan imaju pri opraštanju krvi i pomirenju osvetnika.27

Istovremeno završni stihovi bacaju svetlo na odnos koji pevač zauzima prema opevanom događaju. Istim postupkom je starac Raško "objasnio" epsku sudbinu Kraljevića Marka i povezao sa vremenom sadašnjim tragediju Gojkovice uzidane u bedeme Skadra. Tako su i slepa iz Grgurevaca i Filip Višnjić potvrdili svetost Nemanjine loze, a Stojan Hajduk Markovu snagu. Jedan od uobičajenih tipova finalnih formula28 približio je vreme opevanog događaja trenutku spevavanja. Kao u narodnim predanjima sadašnjost je dokazivala davno završena (ili započeta) zbivanja. Njihov sled pevač je pokušao da protumači po zahtevima tradicije i zakonitostima poezije.

U konglomeratu sećanja na istorijska previranja koja su potresala Zetu, anahronizam je zgusnuo u Ivanu i Maksimu više generacija Crnojevića i njihove veze sa Mletačkom i Turskom. Činjenica da se nije zaboravilo poreklo ozloglašenog Skenderbega utirala je dodatno put osobenoj epskoj stilizaciji. Razlog za odbacivanje sopstvene vere i krvi morao je biti jak i zato je postavljen u težišnu tačku epske inicijacije vladara.29 Pri procesu inverzije uzroka i posledice junačka ženidba sa preprekama bila je najpogodniji obrazac. Međutim, imperativ ishoda zahtevao je transformaciju modela. Za takav zahvat i zadatak nije bilo dovoljno samo poznavanje izgrađene tehnike već i darovitost pevača, određeni senzibilitet i afinitet.30 Možda u tome i leže razlozi zbog kojih nema mnogo varijanata o Maksimovom udesu.31

Narušavanje standardne sheme nije značilo destrukciju poetskog sistema, jer se po istovetnim normama spontano uspostavljao lanac čvrsto povezanih, modifikovanih segmenata. Oni su se dopunjavali i u novom saodnosu postavili prema junačkoj ženidbi sa preprekama kao lik i njegov odraz u ogledalu, kao pozitiv prema negativu. Što je radnja više odmicala, novi sižejni sklop pokazivao je sve više razlika u odnosu na junačku bajku sa srećnim ishodom. Zato se Milijino opevanje Maksimove ženidbe i Tešanovo kazivanje o svatovima cara Stjepana mogu posmatrati kao krajnosti, suprotne realizacije unutar istog obrasca. Ako bi se upotrebila vukovska odrednica, onda bi dinamiku usmene formulativnosti najtačnije predstavila apsurdna konstrukcija — isto to, samo potpuno drugačije.


Snežana Samardžija


TRANSFORMATION OF AN EPIC MODEL IN MILIJA'S POEM ABOUT MAKSIM CRNOJEVlĆ'S WEDDING

S u m m a r y

The epic poem Ženidba Maksima Cmojevića (Maksim Cmojevic's Wedding), which Vuk Karadžić wrote down from old Milija, seemingly resists any thematic and typological classification. However, when one compares its plot pattern with the existing models, there appears an incredible similarity with the most frequent type of the "old-time" hero's wedding. The paper follows modified stages of plot development (setting conditions, breaking of the conditions, cheating, obstacles, conflict between the wedding guests) and the changes on the plane of the hero's activities (suitor, adviser, groom, captive rescuer, wedding guests, in-laws, bride, captive kidnapper). The paper also analyzes the functions of standard stylistic-expressive means and formulas in Milija's stylization, which was gradually developed into a specific "anti-pattern" of the heroic wedding with obstacles to be overcome.

-----------------------------

01 V. S. Karadžić, Srpske narodne pjesme, knj. IV, Sabrana dela V. Karadžića, knj. VII, prir. Lj. Zuković, 396—397; N. Ljubinković, Gubitnici starca Milije, V, Raskovnik, 53-54, Beograd 1988, 139-140.
02 V. S. Karadžić, Srpske narodne pjesme, knj. I, Sabrana dela V. Karadžića, knj. IV, prir. V. Nedić, Beograd 1975, 45.
03 Literaturu v. u navedenom izdanju Vukovih Srpskih narodnih pjesama, knj. P, 607. Pored toga: N. Ljubinković, Gubitnici starca Milije, I—V, Raskovnik, 47, 48, 49, 50, 51-52 i 13-54 za 1987. i 1988.
04 R. Pešić — N. Milošević-Đorđević, Narodna književnost, Beograd 1984, 112—113.
05 Isto.
06 M. Detelić, Mtski prostor i epika, Beograd 1992, 235—247.
07 Termin funkcija upotrebljava se prema Propovoj definiciji: "Pod funkcijom podrazumevamo postupak lika određen s obzirom na njegov značaj za tok radnje" (V. Prop, Morfologija bajke, Beograd 1982, 28).
08 Isto, 29.
09 Isto, 86-90.
10 M. Detelić, Urok i nevesta, Beograd 1996, 57 i 73.
11 T. R. Đorđević, Maksim Crnojević — urečen, Beleške o našoj narodnoj poeziji, Beograd 1939, 99-101.
12 M. Detelić, Urok i nevesta, 143—146, 149—150.
13 Chevaeilr — A. Gheerbrant, Rječnik simbola, Zagreb 1983.
14 V. Čajkanović, Mit i religija u Srba, Beograd 1973, 162.
15 R. Ivanova, Svadba kao sistem znakova, Kodovi slovenskih kultura, 3, Beograd 1998, 8.
16 Rječnik simbola
17 Z. Karanović, Svadba i dar ili dijalog koji traje, Dometi, 1992
18 M. Detelić, Urok i nevesta, 61
19 J. Deretić, Ogledi iz narodnog pesništva, Beograd 1978, 86.
20 V. S. Karadžić, Srpske narodne poslovice, Sabrana dela V. Karacića, knj. IX, prir. M. Pantić, Beograd 1987.
21 S. Zečević, Kult mrtvih kod Srba, Beograd 1982, 27—28.
22 V. S. Karadžić, Srpske narodne pjesme, knj. II, br. 7; v. 3. Karanović, Obredna funkcija svatovskog dara i blagoslova u Vukovoj baladi "Ženidba Laza Radanovića" — slovenska pozadina, Kodovi slovenskih kultura, 3, Beograd 1998, 186—195.
23 V. S. Karadžić, Etnografski spisi. O Crnoj Gori, Beograd, 1969, 354.
24 M. Ivić. O zelenom konju. Novi lingvistički ogledi, Beograd 1995, 66—69.
25 Primera radi, moć i lepota ponosite Rose ugasnuće s njenim vidom, pošto joj je izvršilac kazne "pinjalom oči izvadio". Strahinjinu ljubu zaslepljuje strah od izvesne kazne: "Sad će mene oči izvaditi". Trenutak slabosti, koji odaje Alijinu ljubav prema ženi, odlučiće ishod megdana ("A Turčinu oči ispadoše, / Koliko mu nešto žao bješe, / Te on gleda, što se čini š njome"). Bana raspoznaju po očima, licemerni šuraci obaraju pogled, a Limunu je pobratimovo pismo "milije" od očiju.
26 Rječnik simbola.
27 V. Čajkanović, nav. d., 338—346.
28 M. Detelić, Urok i nevesta, 170.
29 A. Loma, "Ženidba sa preprekama" i ratnička inicijacija, Kodovi slovenskih kultura, 3, 1998, 196-217.
30 Tešan Polrugović, na primer, takođe je razgradio model epskog dvoboja. Ali njegova transformacija obrasca vodila je ka parodiranju epskog sukoba. Tip komičke distance učestvovao je u prikazivanju Marka i Ljutice, preoblikujući ih u groteskne suprotnosti.
31 B. Krstić, Indeks motiva narodpih pesama balkanskih Slovena, Beograd 1934, 267 i 625.
.

http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0543-12200103331S
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: