Kosovski cuklus — Kneževa večera
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « SRPSKA NARODNA (USMENA) KNJIŽEVNOST « Izbor iz epske narodne poezije « Kosovski cuklus — Kneževa večera
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Kosovski cuklus — Kneževa večera  (Pročitano 35385 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« poslato: Mart 06, 2011, 04:34:46 pm »

*

KNEŽEVA VEČERA

Slavu slavi srpski knez Lazare
U Kruševcu mjestu skrovitome.
Svu gospodu za sofru sjedao,
Svu gospodu i gospodičiće:
S desne strane starog Jug-Bogdana,
I do njega devet Jugovića;
A s lijeve Vuka Brankovića,
I ostalu svu gospodu redom:
U zastavu vojvodu Miloša,
I do njega dv'je srpske vojvode:
Jedno mi je Kosančić Ivane,
A drugo je Toplica Milane.
Car uzima zlatan pehar vina,
Pa govori svoj gospodi srpskoj:
"Kome ć' ovu čašu nazdraviti?
Ako ću je napit' po starješstvu,
Napiću je Vuku Brankoviću;
Ako ću je napit' po milosti,
Napiću je mojim devet šura,
Devet šura, devet Jugovića;
Ako ću je napit' po ljepoti,
Napiću je Kosančić-Ivanu;
Ako ću je napit' po visini,
Napiću je Toplici Milanu;
Ako ću je napit' po junaštvu,
Napiću je vojvodi Milošu.
— Ta nikom je drugom napit' neću,
Već u zdravlje Miloš-Obilića!
Zdrav, Milošu, vjero i nevjero!
Prva vjero, potonja nevjero!
Sjutra ćeš me izdat' na Kosovu,
I odbjeći turskom car-Muratu!
Zdrav mi budi, i zdravicu popoj,
Vino popij a na čast ti pehar!"
Skoči Miloš na noge lagane,
Pak se klanja do zemljice crne:
"Hvala tebe, slavni knez-Lazare,
Hvala tebe na tvojoj zdravici,
Na zdravici i na daru tvome:
Al' ne hvala na takvoj besjedi!
Jer, tako me vjera ne ubila!
Ja nevjera nikad bio nisam,
Nit' sam bio niti ću kad biti,
Nego sjutra mislim u Kosovu
Za hrišćansku vjeru poginuti;
Nevjera ti sjedi uz koljeno,
Ispod skuta pije hladno vino!
"— A prokleti Vuče Brankoviću!
Sjutra jeste lijep Vidov danak,
Viđećemo u polju Kosovu
Ko je vjera, ko li je nevjera!
A tako mi Boga velikoga,
Ja ću otić' sjutra u Kosovo
I zaklaću turskog car-Murata,
I staću mu nogom pod gr'oce;
Ako li mi Bog i sreća dade,
Te se zdravo u Kruševac vratim,
Uhvatiću Vuka Brankovića,
Vezaću ga uz to bojno koplje,
Kao žena kuđelj' uz preslicu,
Nosiću ga u polje Kosovo!"


"Pre nego što će slavno izginuti na Kosovu, odupirući se osvajačkoj sili, evo gde su se naši junaci još jednom okupili oko kneza Lazara. Sve su to vitezi, 'silni oklopnici, bez mane i straha', kako ih vidi pesnik M. Rakić, i svi su sjedinjeni za tom zajedničkom 'sofrom'.
Narodni pesnik još jednom "vrši smotru" nad svim tim odabranim junacima koji će ući u istoriju legendarnog Kosova. Na svakome se zaustavlja i ističe pojedinačno lična svojstva junaka, preko uzdignute čaše i zdravice kneza Lazara".
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #1 poslato: Mart 06, 2011, 04:37:29 pm »

*

Slava moga gospodara i moja je slava,
tajna moga gospodara i moja je tajna



Slavu slavi srpski knez Lazare
U Kruševcu, mjestu skrovitome.
Svu gospodu za sofru sjeda,
Svu gospodu i gospodičice.

Od kneza/cara Srba, koji će sutra izaći u boj a danas mu je slava, ništa se drugo niti može očekivati, niti se šta drugo moglo dogoditi. Uoči same bitke gospodar to čini: sa svojim najvernijima i najbližima, slavi svoju slavu.

Kneževa Večera, (pesma iz koje su navedeni stihovi), koja bi se slobodno mogla nazvati i "Kneževa slava", predstavlja u celokupnom kosovskom pevanju važan, isključivo srpski detalj. Naime, cela pesma jeste slika srpske slave. Pred boj, svi su okupljeni na "mjestu skrovitome". Iako je to mnogim tumačima dalo priliku da se ogledaju u tvrdnjama da se ovde radi o "poslednjoj večeri", to ipak tu nije slučaj. Niti je narodni pevač, niti je naš Knez bio toliko arogantan, da bi Kneza ili ovaj sebe, podigao na nivo Hrista. I pevač i Knez slave i priznaju Hrista, baš kroz taj sveti čin, tako što Knez slavi slavu. Svemu je postojao znao se i zna se red, kod onih koji red drže. U ratu i na bojištu, slava se slavi večerom, nikada ručkom. Obično kada se sve po frontu pritaji. I slavi se tako da mnoštvo ne zna gde, da ne bi zlo rata zadesilo one koji slave. Znači, u trenucima ratnog stanja nacije, Knez i njegovi najbliži, našli su tajno mesto da bi se na njemu okupili u činu gde moraju da budu bez oružja. Otuda je mesto tajna. Svoju slavu Srbin slavi uvek.

I bas kao na pravoj slavi, tu je sve kako treba. I zdravica je iskreno duboka, dostojna tragike nacionalnog trenutka. Zakletva junaka, heroja samo moze da bude njegovom smrcu ponistena, jer je zakletva na slavi. A ko je na slavi bio proklet, uklet je i proklet bas kao Vuk Brankovic.

O tome je (bila?) srpska slava i o tome "Knezeva vecera".

Sa knezom su bili svi njegovi i "gospoda" ali i "gospodicici". Slava se ne slavi sa svakim. Otuda je nauk bio medju starinama upucivan mladjima: pozovo ti svakog dobronamernika u kucu i podeli sa njim veceru i toplinu doma, ali slavu ... slavu svako mora dobro da zna s kime i zasto deli.

Na slavu ima ko se zove, ima ko se pozove, a ima ko je jednom pozvan i za svagda su i sva kolena njegova pozvana. I nijedna od ovih grupa nije sacinjena od svakoga.

Ako bi dobronamerni neznanac na dan slave u kuci potrazio vode, bilo se duzno da se posluzi kao za slavu, ali nije mogao da se stavi za slavsku trpezu. Ako bi, kako je bio obicaj, Cigani svratili da cestitaju, bili bi ugosceni kako dolikuje i torbe im napunjene, ali nisu mogli za trpezu. S kime se i kako slava deli/la, propisala je istorija i tradicija, a one su starije od ma kog protokola i dnevnih potreba "uredjivanja" slave, da bi se opcinila prostota ili kakav bogati, "vazan" gost .

Sve su se ove stvari, ako bi se gde, u kojoj kuci desile, prepricavale kako bi sluzile za nauk, nauk ocuvanja slave odnosno, ocuvanja i obdrzanja nacije.

Slava je bila i ostala tajna. A tajna se, ni jedna, ne deli sa svima; a kamoli tajna slave. Na slavi svako moze slobodno da govori, jer koji su tu, oni su koji ni u cemu i nikada ne treba jedni drugih da se boje. A domacin je garant toga svima, od te slave pa do naredne na kojoj ce se sresti. Jer, slavu podeliti sa nekim znacilo je i znaci, gde se slava drzi kako dolikuje, podeliti tajnu hriscanstva, podeliti tajnu krsnog imena. Znaci podeliti tajnu imena koje je u osnovi svega. A ime Njegovo, pod pecatom je i pod zakonom svete zapovesti: "I ne uzimaj uzalud imena Gospodina Boga svojeg". (2 Mojs. 20, 7.)

Mnostvo je sklono da, u ovo nase smutno vreme, brani stav kako se slave danas slave zavisno od sela ili kraja. Pa tu ima mnogih pametnijih i od popova i od crkve, a jos vise, od onih koji su uspeli, uz sve tragedije, sramote i poruge ipak da obdrze i sacuvaju istinski red. Bilo je jedno strasno vreme; "doba kada nije bio cojek ko nije brata ubio". Nadamo se da je proslo. Ali pre bratoubistva, kao odrednice doba i naroda, desilo se djedoubistvo. U tom velikom ratu likvidirani su starci, oni cuvari tajni o kojima su i crkveni ljudi pitali njih. Ta masovna likvidacija bila je vazna njemu da bi im on jedini bio otac, otac vazniji od oca. Ovima sto su ostali zivi, ponudjeno je kao jednako: i slavsko prase/jagnje, i prvomajsko prase/jagnje. Tako smo, kada se pokazalo da bas nisu odrzivo krdo, preko crvenih prasica stigli ponovo do slavskih, stigli smo do danasnjeg prilicnog haosa u tome kako ko slavi slavu. Danas su se malo pobrkali elementi savremenog paganizma, prvomajski i avnojevskih praznoverovanja, a ovde u emigraciji i koktel partija, sa dostojanstvom i tajnom slave, pa slava cesto izadje kao (negde i bukvalno) bahanalija. Sta reci o tome da ljudi prilagodjavaju slavu vikendu? Pomeraju dan sveca, kako bi ga prilagodili svojim dnevnim potrebama ili pak prijateljima, kako bi isto drustvo praznovalo vise dana. Ili o onome koji je za svoju slavu poveo drugove da ih casti, ni manje ni vise nego u strip-tiz bar? Ili o onome koji je otisao na odmor pa kada se vratio, posto mu je slava pala u dane kad tu nije bio, zakazao slavu, da se proveseli sa drustvom? Sta o onima koji redovno slave pretvaraju u preglasne pijanke uz urlike: — Nek se cuje da mi je slava?

Vec cujem glas iz davnine: — Polako ljudi. Slava nije da se obelezi! Slava je da se prizove, da se priseti. Da se seni okupe iz davnina, opet oko tog istog i povodom toga jednog sveca, ciji je dan. Taj jedan jedini dan. Da sva minula pokolenja kuce u tom danu opet budu tu, zajedno.

Za slavu, na dan slave, niko iz kuce ne radi, deca ne idu u skolu i nista se ne obavlja sto je posao. Bez obzira na "gubitke". Niti se u dan sveca/slave, kuca napusta, radi bilo kakve skitnje ili posete drugome, ni zarad njegove slave. Iz kuce ode neko, da predstavlja kucu, ali domacin drzi slavu. Ustaje i leze sa svojim svecem. (Stoka se nije pustala u pasu, vec bi se samo poranila u oborima i stalama.) Drzi/ao se dan Bogu kroz praznovanje Njegovog sveca zivotom kao celodnevnom molitvom svecu zastitniku.

Vec cujem carsijska pitanja, ko sam i sta sam ja da drugima kazem sta ce i kako ce da rade. Radim to zbog mnogih drugih, koji negoduju, prepricavaju pa cak i gnevno neodobravaju mnoge postupke svojih sunarodnika. Jer sve sto se ipak radi, oni koji rade govore da rade u nase srpsko ime, jer oni kazu da se to kod nas tako radi. (Boze oprosti im, ne znaju sta rade!) Uglavnom iz svoga ne znanja, iz svoje tuzne dusevne unesrecenosti (bolesne tastine), poneki i iz svoga bezobrazluka, takvi svojim postupcima sire o nama laz. Neka oni drze svoje bahanalije i ono sto oni zovu slavama, neka oni sebe zovu i takvi Srbima, mi cemo samo prosaputati sto i rekoh: — Boze, oprosti im ... Mi necemo Bogu dokazivati ko jeste, a ko nije Srbin, Bog to zna. A mi, znamo svoje. Eto ko sam ja ("Opet se onaj Gaja pravi pametan!"), da drugima kazem sta ce i kako ce da rade.

Pomenuo sam na pocetku kad je bila rec o tajnom mestu, da Knez i njegovi najblizi nisu bili naoruzani. Isto su tako, postoje svedocanstva, srpski oficiri za vreme Prvog svetskog rata proslavljali slavu svojih drugova, na frontu, uz veceru i bez oruzja. A znate li kolike su slave u poslednjih 10 godina po Beogradu provedene sa mnostvom elegantnih gostiju, koji su na sebi imali u tregere zategnuta oruzja o ramenima? Bog vidi i ispod versaci odela. Zaluda je da markica cuva od greha. Neka se niko ne zanosi kada pita: zasto nas zlo ne ostavlja na miru? Ostavilo bi zlo nas, ali mi se ne ostavljamo zla, niti zlo teramo od sebe...

Slava je tajna, prvo domacinova pa onda i svih ukucana...

Na slavama se zaricalo, na slavama su sklapane zavere. Samo sa slavom kao sa tajnom mi postojimo. Pet stotina godina po dubovima i jarugama u zbegovima i bez igde icega, mi smo drzali svoje slave kako dolikuje i kako se drzi. Sve nase bune i ustanci zaceti su na nasim slavama. Nesameriv je greh praviti budalastinu od slave.

Zato, kada palite svoju slavsku svecu (koji kandilo) setite se, spomenite se, od toga plamena poslo se u polje Kosovo (davno ili nedavno, vise nije vazno). Od toga plamena, u svom pretku, koji je otisao sa knezom Lazarem, i vi ste se uputili smrti kroz dobrovoljno prolivanje krvi, da bi se pridodala krvi Hristovoj. Jer, uz pravila o slavi ide i vazi i danas ono: slava moga gospodara i moja je slava...

Umesto kakvog zaključka navešću svoju pesmu:



SRPSKA SLAVA

Ako budemo mogli i poslednjim dahom da kažemo:
— Mi smo izdržali! Slavu slavili! Neka i naša deca izdrže. Neka slavu podrže. Blago nama!
Ako ne izdrže nasa deca ... Teško našim grobovima. Naše će spomenike uzidati u kamenje nečijih koliba. Ali još teže unucima naše dece. Oni će, biti robovi.


Radovan Gajić
Objavljeno u Istočniku
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: