Milan Kašanin (1895—1981)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milan Kašanin (1895—1981)  (Pročitano 23747 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 10, 2010, 03:22:28 am »

*





MILAN KAŠANIN
(Beli Manastir, 21.02.1895. — Beograd, 21.11.1981)

Istaknuti srpski istoričar umetnosti, pripovedač i romansijer


Najelitniji Srbin 20. veka...


"Umetnost nije krug zatvoren, ni svet izdvojen iz života, ni zabava i igra; niti je umetničko delo roba koju ocenjuju i carine učeni kritičari. Ne slika se i ne piše radi toga da neko uživa u knjigama i slikama sedeći kraj kamina, u pižami, s cigaretom i spram sveće. Pre svega treba gledati u umetniku čoveka, koji ima svoje misli, radosti i poroke, i koji nam se poverava i do dna ispoveda".

* * *

"Toliko je neodoljiva i privlačna moć javne scene, da smo poglede upravljali samo na aktere koji su na njoj igrali. A tu kraj nas, dokončali su svoje dane Milutin Milanković, Brana Petronijević, Ivan Đaja, Radivoj i Milan Kašanin, Justin Popović, Milan Grol, Nikola Radojčić i toliki drugi značajni poslenici nauke i pera, dela i integriteta. Iako je svakom bilo jasno da novi režim u potrazi za širim osloncem i legitimitetom oberučke prihvata svakog poznatog javnog radnika koji dotrči spreman na saradnju, oni nisu pritrčali. Nije im se htelo da poljube papuču. Skrajnuti zbog toga iz javnosti, potisnuti u izolaciju, gospodski i ćutke u rezervatu sopstvenog dostojanstva podnosili su osudu na javni zaborav sebe i svog dela."
[Borislav Mihajlović Mihiz: "Autobiografija o drugima" BIGZ, Beograd 1992]  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 10, 2010, 03:25:02 am »

*

SVETLOST MILANA KAŠANINA


Preuzeti baštinu, predati je dalje,
znači živeti logosom a ne jezikom.

Bela Hamvaš


Kritičar umetnosti i književnosti, istoričar umetnosti, esejista, pripovedač i romansijer, Milan Kašanin je rođen 21. februara 1895. godine u Belom Manastiru. Preminuo je 21. novembra 1981. godine u Beogradu.

Maturirao u Novosadskoj gimnaziji 1914, a posle odsluženja vojnog roka, 1918. godine, sa državnom stipendijom započinje studije u Parizu. Na Sorboni diplomira 13. aprila 1923. godine istoriju umetnosti.

Vraća se u Beograd i započinje svoje bavljenje likovnom kritikom.

Doktorsku disertaciju Bela crkva Karanska odbranio je 29. maja 1928. godine na Beogradskom univerzitetu kod profesora Vladimira Petkovića.

Iste godine, Knez Pavle Karađorđević izabrao je Milana Kašanina za direktora svog Muzeja savremene umetnosti (Muzej se nalazio u Konaku kneginje Ljubice). Posle sedam godina, 11. aprila 1935. godine, Milan Kašanin postaje direktor novoosnovanog Muzeja Kneza Pavla (nalazio se u palati koja je danas Predsedništvo Republike) koji je nastao spajanjem Muzeja savremene umetnosti i Istorijsko-umetničkog muzeja. Godine 1937, pokrenuo je izdavanje čuvenog časopisa Umetnički pregled. Za vreme nemačke okupacije Muzej vegetira a odmah posle završetka rata, decembra 1944. godine, Milan Kašanin biva brutalno penzionisan a na njegovo mesto dolazi Veljko Petrović. Nova vlast menja ime Muzeja u "Umetnički muzej". Dve godine kasnije sele ga u drugu zgradu i to postaje "Narodni muzej".

U vreme borbi za Beograd, oktobra meseca 1944. godine, stan Milana Kašanina biva uništen, u vatri nestaje njegova biblioteka, rukopisi, slike... Osam godina je u velikoj nemilosti i pravo je čudo kako je ostao živ. Piše za rubriku "Da li znate" u "Politici" — inkognito. Godine 1953, biva vraćen iz penzije zbog osnivanja Galerije fresaka. Na dužnosti direktora Galerije ostaje do 1961. godine.

Danas kultna Kašaninova knjiga Srpska književnost u srednjem veku je bila završena 1941. godine, ali je i taj rukopis izgoreo kad i sve što je imao. Uspelo mu je da je ponovo napiše(!) i objavi 1975. Na sebi svojstven, neponovljiv način, otkrio je šta se sve krije u staroj srpskoj književnosti. Oživeo je srpski srednji vek, kroz Kašanina je progovorila o sebi ta slavna epoha u našoj kulturi. Zato je on mogao da kaže: "Ni geografski, ni psihološki, ni vremenski, to nije uska ni periferijska književnost. Kao svod nad građevinom, nad njom dominira osećanje uzvišenog i svetog."

U Srpsku akademiju nauka i umetnosti nije primljen. Kad je trebalo, po direktivi, Vasko Popa je izbor sprečio rekavši da je Milan Kašanin četnik. Veliki srpski pesnik Popa je poštovao i voleo Kašanina, ali vernost Partiji je bila jača.

Sabrana dela Milana Kašanina objavljena su u Beogradu, 2002. godine. Izdavač je Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

* * *




Muzej kneza Pavla:
Knez Pavle i Milan Kašanin


Poslednji srpski džentlmen, aristokratski otmen kako u životu — tako i u svemu što je napisao, veliki pronicatelj naše baštine i učitelj, svoj život i delo ugradio je u temelj srpske tradicijske misli.

Objasnio je kako treba govoriti o umetnosti i toga se sam pridržavao: "Ne verujte slepo nikom, ni sebi ni drugima, nego se stalno kontrolišite, dok ne dođete do jednog svega iskrenog, dubokog uverenja. Nemojte biti snob, niti papagaj. Bolje je ne voleti, nego voleti lažno."

Posmatrajući slike, skulpture, katedrale, srpske crkve i manastire i naše freske, stvarajući Muzej kneza Pavla, Milan Kašanin je došao do zaključka da je plastična lepota istorijska stvar.

U brojnim ogledima i knjigama izrazio je do kraja svoja ubeđenja o povezanosti epoha, kontinuitetu srpske kulture, o prirodnom prepletu književnosti, slikarstva i arhitekture, govoreći o "viteškom raspoloženju i znacima samopouzdanja" koje je nalazio u delima velikih Nemanjića. I zaključio: "Moć srpske umetnosti u doba Nemanjića nije eklektizam, već sinteza".

Objedinjavajuća misao Milana Kašanina povezala je vreme kralja Milutina i despota Stefana Lazarevića sa vremenom moderne srpske države i umetnosti, i tako sa savremenim evropskim tokovima uspostavila se čvrsta veza, a Muzej je, to kapitalno delo kneza Pavla i Milana Kašanina, postao kultno mesto na kome je imalo da se plodotvorno ukršta naše i evropsko lepo.

Tradicijska aksioma: suverena je, neuništiva celina (narod) u kojoj se ostvarilo savršenstvo, kao da najbolje oslikava osnovni stav Milana Kašanina prema srpskoj umetnosti.

Sagledavši celinu srpske kulture, koja se nastavlja na vizantijsku, mediteransku, Kašanin je u istoriju književnosti uveo pojam naše "srednjevekovne osećajnosti" i zbog toga je učio da treba pisati samo o onome što volimo i čemu se divimo. Njegovi ogledi, kako oni o srednjevekovnoj sklupturi, slikarstvu, arhitekturi, tako i njegovi eseji o srpskim pesnicima i piscima uistinu su apoteoze bez premca u našoj književnosti.

Bez razumevanja i promišljanja estetskog prožimanja vizantijske i srpske kulture, nemoguće je poimanje naše osobenosti, naše prošlosti i budućnosti. Jer, kako kaže Milan Kašanin, "srpska kultura možda ima početka, ali kraja nema".

"Svako treba da se drži svoga nasleđa. Srbin srpskog, odnosno vizantijsko-pravoslavnog. Ako počne da se zanosi tuđim i njegovoj duši stranim uticajima, može samo da napravi zbrku u glavi, neki nebulozni eklekticizam, ako ne i nešto gore." Tako je govorio Milan Kašanin.

"Umetnost je jedna od onih retkih pojava na svetu — kao dijamant, istina, zlato, ljubav - koja nestaje onog trena kad se laž pojavi u njoj."

O velikim ruskim piscima (kao što su Čehov, Tolstoj, Dostojevski, Gogolj, Puškin) Kašanin je rekao: "Ima trenutaka kad se čini da su svi pisci na svetu književnici, a samo ruski — ljudi."

"Zadovoljstvo pisanja je najintenzivnije i najšire, ali nije i najplemenitije. Najplemenitije je osećanje koje se ne kazuje."

Kašanin o Simi Matavulju: "On je demistifikovao Crnu Goru, izobličio katolički bigotizam u Primorju i vulgarni život pravoslavnog monaštva u Sremu, skinuo masku sa prostaštva građanskog reda u Srbiji i, na zaprepašćenje demagoga, napisao: U nas demokratija znači odsustvo svega onoga što je lepo."

Iz Galerije fresaka, marta 1958. godine piše Isidori Sekulić, koja je za njega bila "gospođa, ne samo književnik": "Nisam očekivao Vaše pismo. Čitajući ga, imao sam utisak da mi govorite iz daljine i da Vam je glas tih. Vekovima se nismo videli, i kad bismo se sastali, imali bismo toliko da kažemo jedno drugom, da bismo sigurno ćutali. Ako Vas nanese put ovuda, učinićete mi veliku radost da Vas dočekam u svojoj pustinji, ozarenoj samo svetlošću fresaka. Nemanjići, kad bi prestali carevati, odlazili su u manastir. Ja nisam Nemanjić, ali ću umreti u senci Nemanjića."

Upravo su Nemanjići izašli iz senke zahvaljujući Kašaninovom svetlosnom geniju.

Voleti Srbiju. Kao Milan Kašanin: "Kad idem kroz Srbiju, uvek se zadržim, između Topole i Kragujevca, na, Svetinji, gde se odvaja put za Stragare i ukazuje se neuporediv pogled na Šumadiju. Ničeg patetičnog, ničeg divljeg, čak ničeg ni romantičnog: brežuljci, polja, šumarci, groblja, kuće s crvenim krovovima, velike kapije na avlijama, tremovi u cveću, kako je to sve uravnoteženo, i kako je sve to blago, a nadmoćno i sigurno. Nema komada srpske zemlje, koji bi bio tako raznoličan u jedinstvenosti, ni tako harmoničan, — ako ima klasične zemlje, onda je to Šumadija. I kakva je ona, takvi su njeni ljudi, u kojih se više no ma kojih u ijednom srpskom kraju održava ravnoteža odvažnosti i uzdržljivosti, razuma i osećanja." Klasične reči o klasičnoj zemlji. Definicija naše Otadžbine.

Šta je glavna odlika lepote? Možda se, po tom pitanju, najbolje izrazio Hipolit Ten: "U umetnosti i u državničkim poslovima treba se zadovoljiti poluuspesima. Lepo nije ni da ni ne, — lepo je teško."

Da je tako govori, evo, ova, još jedna Kašaninova rečenica o Srbiji:

"Ništa na prvom svom prolazu kroz Šumadiju nisam video lepše od predela kroz koji su jahali na konjima četiri momka naporedo svom širinom puta..."

Uzvišeni Kašaninov stil možda najbolje može da definiše misao jednog velikog njegovog savremenika — Bele Hamvaša. Blizu jedan drugog su i rođeni, i obojica, i Mađar i Srbin su originalni tradicionalisti. O velikom razlogu pisanja Bela Hamvaš kaže: "Pisati znači isto što i govoriti, ali govoriti svim vremenima, ne govoriti čoveku, nego Bogu. I to ne kao smrtan čovek, nego govoriti kao besmrtno i večno biće."

Kneza Pavla je voleo i poštovao, govorio da nikada nije sreo čoveka sa tako sigurnim, istančanim ukusom za umetnost. U Arhivu kneza Pavla sačuvana su neka Kašaninova pisma knezu. Godine 1939, Kašanin je, u izdanju Muzeja kneza Pavla objavio izvanredno lepu knjigu (na francuskom jeziku) "Umetnost Jugoslavije" i prvi primerak poslao knezu Pavlu.

"Beograd, 16. IV 1939.

Vaše kraljevsko visočanstvo,

Istinski sam srećan što Vam se svidela knjiga o našoj umetnosti. Dozvolite da Vam toplo blagodarim na laskavom mišljenju i pismu koje me je tako prijatno iznenadilo. Vaša pohvala, visočanstvo, to je najveće priznanje koje sam mogao dobiti, i najveće ohrabrenje za dalji moj rad, jer ni do čijeg mišljenja na svetu ne držim koliko do Vašeg.

Znam da ste sada u velikom poslu i da Vas ne mogu viđati onako često kao ranije. Ali isto onako želim i isto onako verujem da će sve Vaše brige i napori dovesti do uspeha. Naš svet je sav zabrinut, ali niko nije malodušan.

Ja bezgranično verujem u srpski narod, u Srbiju i onoga koji ih sad vodi.

Iskreno odani

M. Kašanin."


Zašto su svi pesnici ogledalo svog zavičaja objašnjava nam Milan Kašanin, pisac onog tako slavnog ogleda o Branku Radičeviću (Između orla i vuka):

"Kad god mislim o Radičeviću, vidim pred sobom Frušku goru, od koje je on i u smrti ostao nerazdvojan. Vidim šume i vinograde, bele kuće i zvonike, tihi Dunav sav u suncu, nedoglednu ravnicu svu u žitu, oblake po moru plavetnila i oluju svetlosti što nosi radosnu zemlju — i čujem šum vetra u granama, zvuk motika i glasove ptica i devojaka. Nema, posle Kosova, komada srpske zemlje koji je našim pesnicima bio toliko svet i mio, ni o kome su oni toliko pevali kao o Fruškoj gori, koja je ne samo očuvala raške lare i penate, nego ih i odenula u evropsko odelo. Ni manje Srba, ni više srpstva, niti manje gore, a više pesama!"

O Sentandreji i Hilandaru: "Nigde nije srpski barok, u svetlosti slobodnog života, čist kao u Sentandreji, ni srpski srednji vek, kroz vizantijsku i mediteransku kulturu, živ kao u Hilandaru. (...) Sudbina, koja se ne bi tako zvala kad ne bi bila dosledna, htela je da se na toj razdaljini od hiljadu milja, i u vremenskom rasponu od šest stotina godina, na tim dvema periferijama koje su bili srpski centri, javi pisac prvog očuvanog srednjevekovnog srpskog romana, Hilandarac monah Teodosije, i pisac prvog srpskog modernog romana, Jakov Ignjatović, koji je Sentandrejac. Nismo, mi, tražeći izlaz na svetsku scenu, uzalud išli od Studenice do Hilandara i od Hilandara do Sentandreje, ni sejali putem samo kosti; sejali smo i misli".

Kašanin o svom životu: "Na žalost mojih starih, nisam postao bogat, ni moćan. Da li sam bar postao učen? Možda sam. No da se život može ponoviti i da se može birati, da li bi se i tad okrenuo književnosti i nauci? Nijedna strofa nije ravna svitanju dana, nijedan koncert žamoru mora, nijedna misao ravna poljupcu. Da to nije samo slučaj, igra sudbine, podsmeh, osveta, to što sam ja postao naučnik i pisac? Dao sam možda ceo jedan život za tanušnu duhovnu svetlost.".

Ova "tanušna duhovna svetlost" je ona sveta veza koja sve povezuje. Umetnik i znalac, učitelj buduće srpske elite, Milan Kašanin nam je ostavio zlatan ključ za razumevanje naše prošlosti: podario nam je sećanje na budućnost.


Miodrag Janković

*Nešto izmenjen, prilagođen dnevnim novinama, ovaj napis posvećen Milanu Kašaninu objavljen je 11. 01 2009. godine u Press magazinu.

Drugi program RTS-a emitovao je serijal od 4 emisije posvećene Milanu Kašaninu. Prve dve epizode su emitovane 10. i 11. januara 2009., a preostale dve prikazane su 17. i 18. januara 2009. godine u 21.15 časova na istom kanalu. Scenario potpisuju Miodrag Janković i Dragan Ćirjanić, a režiju Dragan Ćirjanić.


27 march
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 10, 2010, 03:25:33 am »

*

MILAN KAŠANIN — POGLEDI I MISLI


Eseji sakupljeni u ovoj knjizi nastajali su od dvadesetih do sedamdesetih godina XX veka. Odlikuje ih stilska ujednačenost, uvek su intrigantni, nikada suvoparni. Po temi, vezani su za slikarstvo, arhitekturu i vajarstvo (prva celina), književnost (druga), dok se treća celina sastoji iz crtica ("misli") o umetnosti i umetnicima. Opisuju dela domaćih i inostranih stvaralaca u periodu od srednjeg do druge polovine XX veka.
 
Premda je u pitanju izuzetno značajna ličnost srpske kulture, Kašanin nije pominjan u školskom sistemu (važi li to i dalje?). Razlozi su bili političke prirode — bio je blizak prijatelj i upravnik muzeja kneza Pavla, i na toj funkciji ostao je do kraja drugog svetskog rata. Tek nedavno široka publika mogla je na RTS-u da vidi TV emisiju o njegovom životu, toliko sadržajnom da je imala više nastavaka.
 
U ovom delu posebno se veliča srpska srednjevekovna prošlost — ali ne ona koju nalazimo u narodnoj poeziji, već ona visoke kulture, sa fresaka, iz zapisa i palata srednjovekovnih. Srbija velelepnog Rasa podseća ga na Toskanu po umetničkom zamahu, prožetu pravoslavnom umetnošću, najduhovnijom poznatom u istoriji sveta. Umetnička dela iz tog razdoblja imaju negdašnju punoću samo ukoliko se ponovi način na koji su nekada bila doživljavana - freske, na primer, treba posmatrati u crkvi uz pravoslavno pojanje. Staru srpsku književnost smo zanemarili kao i jezik na kome je pisana. Srpskoslovenski je jezik neobične melodičnosti, i jezik sakralni, u kome su sačuvane naše reči za filosofske pojmove čije pozajmljenice danas koristimo.
 
Prikazane su i one naše strane kojih ne bismo smeli da ponosimo, pa tako ukazuje i na unižavanja sopstvene istorije, a zanimljivo je da je jedan od navedenih primera — opijanje pre bitke na Marici, autor prepoznao kao zabludu koju je proturio Jireček, a koja je verovatno i danas u školskim lekcijama. Istaknute su i manjkavosti našeg naroda i njegove elite kao drama koju čine "male mogućnosti, a velike potrebe i htenja".
 
Aktuelna su i zapažanja o životu Srba pod "civilizatorima", Turskom i Austrougarskom. Kako nam kaže autor, istina je, mogao je Srbin da postane i turski veliki vezir, ali — trebalo je prvo da se poturči, a zatim da ne radi na obnovi srpskog, već turskog carstva. I, zaista, mogao je Srbin da bude general u austrougarskoj vojsci, ali boreći se protiv svog naroda i protiv svih koji su se borili za slobodu naroda srpskog.
 
Veran tradicionalnim vrednostima, u Evropi modernog doba autor prepoznaje preoblikovanje (i) umetničkih stremljenja, prevashodno podstaknuto masama priučenih. S jedne strane, trebaju takvom svetu kritičari, koji mu objašnjavaju dela, a s druge, pojedinci u takvom svetu postaju zainteresovani da i sami stvaraju. Čine to bez potrebnih umeća, oponašajući pisanje, komponovanje, slikanje... To su dela "amatera", i već ih je za autorova života bilo sve više i više. Zahvaljujući internetu, danas ona preovlađuju u svim oblastima stvaralaštva. Nastala od bilo koga, bilo kakvog sadržaja, ničim sputana, javno su dostupna. Bilo bi zanimljivo ovo dalje istraživatiti u savremenom dobu, možda počevši od knjige Endrju Kina "Kult amatera — kako današnji internet ubija našu kulturu" (Andrew Keen "Cult of the Amateur — How today’s internet is killing our culture")
 
Susret sa ovom knjigom otkriva stavove već odomaćene u srpskoj kulturi, premda se to ne bi očekivalo kod autora koji je dobar deo života bio skrajnut. Tumačenje ove činjenice možda bi moglo da bude na tragu Kavafijevog zapisa u kome se savetuje da čovek uvek svedoči ono u šta veruje, naročito kada ne može to da ostvari. Ukoliko se ne nađe neko ko bi mogao da mu pomogne, lako može da se desi da će glas širiti dalje, sve dok se ne nađe neko ko će biti kadar da nešto učini. Po svemu sudeći upravo tako misli koje su trebalo da ostanu slabo poznate raširile su se, preko posvećenika i znalaca, da bi prožele našu kulturu — one o srpskoj srednjevekovnoj književnosti, jeziku, vrednovanju pisaca, pesnika, slikara...
 
Nalik na visoko obrazovanog srednjovekovnog plemića, kojima se toliko divio, Kašanin rado govori o svojim znanjima i pogledima i u ovoj knjizi kazuje nam da, ponosni na svoju tradiciju i ojačani njenim izučavanjem, sami viteški i bez straha treba da hrlimo pred izazove koji nas očekuju. Čitajmo Kašanina!
Čitanje blogspot
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 10, 2010, 03:30:50 am »

**






MILAN KAŠANIN O...

Vidim jasno kao ovaj dan preda mnom, kroz koliko smo mi sveta prošli, kakve sve ideje nas nisu oduševljavale i palile, čim se sve nismo i zanosili, mi, iz te slavne i popljuvane ratne generacije: unakrst smo prošli zemlju, od Dunava do Amura, i od Arhangelska do Bizerte, bili i ratnici, i liberali, i defetisti, i revolucionari, jedno za drugim, sve mi isti, i uvek sa ushićenjem. No ako smo kroz sve to prošli, ako smo se svim tim zanosili, to nije zato što smo bili kolebljivci i slabići, ni što nismo znali za prava ubeđenja: mi smo samo mladi bili, detinjski svemu verovali, samo smo mnogo voleli. Ni dvadeset godina imali nismo kada nas je rat zavitlao i poneo kroz svet! Ni dvadeset godina! Suviše naglo, suviše burno, poznali smo smrt i život, zamenivši devojku puškom i univerzitet šatorom, bacani od tropara do Marseljeze, od ikona do Rembranta, od Hrista do Lenjina. Tragičan život smo provodili, a našim potomcima ćemo izgledati smešni.

Slomljena generacija

~

Još sasvim nedavno naša kulturna tradicija bila je gotovo isključivo pesnička i politička, osnovana na književnosti, nacionalnoj istoriji i narodnoj pesmi. Naša velika umetnost srednjeg veka, koja je u XIII i XIV veku, po slikarstvu, zauzimala jedno od prvih mesta u Evropi, naša svetovna i crkvena muzika, originalna i duboka, i narodna naša umetnost, kao i naučne manifestacije našeg duha, ostale su bez dubljeg i trajnijeg uticaja na našeg jučerašnjeg čaveka; on je strasno rešavao probleme koji nemaju veze sa našim životom, a kraj naših problema prolazio sklopljenih očiju.

Naša nacionalna umetnost predstavlja neizmerno bogatstvo — ako ne veće, ravno onom koje se nalazi u našoj književnosti — i ona treba i mora biti za današnje naše ljude ne samo velika tekovina koju je nužno poznavati i, očuvanu, predati, nego i jedan od glavnih temelja tradicije koja se ima da izradi. Upoznavanje daleke i bliske naše stvaralačke prašlosti; priznanje i glorifikacija naših mrtvih i živih učitelja; traženje zajedničkog u najboljim našim ljudima — nasušna je potreba današnjih pokolenja.

Tradicija

~

Cela nesreća naše nauke počiva na uskom gledanju srednjovekovne Srbije, uvek iz istog ugla, iz vizije koju pruža sačuvani Dubrovački arhiv. Dakle, iz malog Dubrovnika, jedne minijaturne liliputanske državice, ocenjuje se jedna velika država koja je najzad postala carstvo. To je žablja perspektiva. Srednjovekovnu Srbiju i njenu kulturu trba gledati iz nje same, iz njenih središta. Pa onda, gospodo, uzmite naše manastire i freske. Gospodin Vlada Petković o njima govori kao običan ikonograf. Ne kažem, sve to pedantno inventarisanje naših fresaka u manastirima svakako je korisno, ali taj gospodin o njihovoj estetskoj vrednosti ne govori ni slovo. On u Sopoćanima Mileševi, Manasiji, Kaleniću ili Dečanima iščitava isključivo njihov sadržaj. To je trud dostojan pažnje, ali je to metod koji je već odavno prevaziđen u Evropi. Pa onda, uzmite našu srednjovekovnu književnost, i ona je postala žrtva naše pozitivističke nauke. Istoričari književnosti kao gospodin Pavle Popović, u žitijama naših vladara traže isključivo istorijske činjenice, pa zbog toga kao slepi prolaze kraj književne lepote tih starih pisaca. Uveravam vas da je Domentijan svetski pisac, ali se od te gospode još niko nije potrudio da ga otkrije kao takvog. Svi se uplašiše biblijskih i drugih teoloških citata, a pri tom gube iz vida njihovu funkcionalnost. Oni su upotrebljeni kao okvir glavne teme, a to traženje okvira, to su prava remek-dela. Ponekad se divim tim piscima kao pravim majstorima svoga posla. Pogledajte samo njihovu galeriju naših vladarskih portreta. Pojedine kraljevine, kralja Milutina na primer, možete lepo da pratite od ranog detinjstva, kao malog princa, pa sve do njegove staračke dobi. Samo radi upoređenja da vam kažem da Hrvati nemaju sačuvan ni jedan jedini lik nekog njihovog vladara ili vlastelina. Šta bi oni dali za portret kralja Petra Krešimira ili tako nekog kralja. Mi ne bismo mogli da izdržimo svu tu njihovu hvalisavu dreku. A mi Srbi, koji sve to imamo, naše zadužbine nisu neke male seoske crkvice sa nekakvom slabašnom kupolicom, mi ta velelepna zdanja ne umemo da prikažemo ni sebi ni drugima. Suviše dugo vezivali smo se u kulturološkom smislu za naš seljački svet, za folklor, a zanemarivali smo da smo imali bogato plemićko društvo, da smo Vizantiji bili suparnici. Uzmite naše srednjovekovne vladarske i vlasteoske letnjikovce po Metohiji. Sem imena, o njima se ništa ne zna, zagonetan je dvor u Nerodimlju, Deževu ili Paunima, kako se tamo živelo i vodili državni poslovi. U tim svojim letnjikovcima vladari su primali strane poslanike, izdavali povelje, a o svemu o tome mi nemamo ni pojma. Još se niko, posle starog Jirečeka, nije usudio da dublje zaroni u tu našu istoriju kulture, a i taj gospodin učinio je to opet sedeći nad dubrovačkim dokumentima. Pa, molim vas, on nikada nije ni video Studenicu ili Žiču, a za Mileševu je znao samo iz suvih papira dubrovačke kancelarije.

(Efemeris — Dejan Medaković)

~
 
Kao što ni ptice ne pevaju zato što hoće, već što moraju, tako i čovek piše zato što je to jedan oblik njegova života, što je to za njega olakšanje, potreba, zadovoljstvo. Ima ljudi koji takvo zadovoljstvo osećaju što se iživljavaju pričajući usmeno. I ima ljudi koji osećaju takvo zadovoljstvo ćuteći i misleći, ne govoreći nikome ništa i nikad ne pišući. Istovetna po izvoru, ta tri zadovoljstva su različita po kvalitetu i po nameni. Zadovoljstvo pisanja je najintenzivnije i najšire, ali nije i najplemenitije. Najplemenitije je osećanje koje se ne kazuje.

Govor i ćutanje

~

Nema pisca koji misli da živi u idealnom društvu. Njegov posao i nije da pronađe, pokaže i proslavi savršen život. Šta je to savršen život, on i ne zna. Sreća, sloboda, čovečnost, bratstvo, to su za njega misli čije realizovanje nije niko doživeo trajno i jednako. Više nego vrline i zadovoljstva čovekova, pisca intrigiraju njegovi poroci i nevolje. Kao i svi ljudi, on stalno sanja o boljem životu i o lepšem svetu; ali, kad bi se njegove želje ostvarile, on ne bi stao i pljeskao, već pošao dalje, uvek — kao i svi ljudi — mučen stvarnošću. Nikad zadovoljan što svet ima, on traži, za sebe i za druge, ono što svet nema. Njega ne interesuju mirni odnosi, već sukobi; njega privlače tragedije i komedije, ne idile; on ne posmatra ono što stoji, već ono što se kreće. Kad neko u životu nije predstavnik dobra koji je pobedio zlo, pisac je uvek na strani žrtve. Lekari i državnici mogu i moraju zavaravati ljude; umetnici i književnici ne smeju. Vrlina u književnosti i u umetnosti, lična otvorenost je nedostatak u životu, i otud su toliki pesnički životi bili katastrofalni. Pisac je prvo — ne jedino — posmatrač ljudi i života, i knjige pišu najviše oni koji ne mogu ili ne umeju da utiču na život i na ljude drukčije nego preko knjiga. Ali su tvorci imaginarne vasione večitiji od tvoraca materijalnog sveta.

Tvorci i posmatrači

~

Zabluda je misliti da pisac mora biti učesnik u događajima o kojima piše. To bi bilo isto što i tražiti da romansijer bude trgovac, seljak, lekar, da bi ih mogao "opisati". Ni Gospođu Bovari ni Anu Karenjinu nisu stvorile žene. Đorđone i Ticijan nikad nisu slikali more, mada su živeli u Veneciji i imali ga svaki dan pred očima, već su slikali daleki predeo u kome su se rodili, kao viziju koju ne mogu i neće da zaborave od detinjstva. Najlepše himne moru ispevao je kod nas Laza Kostić, i napisao ih pre nego što je video more, a nikad nije pevao o ravnici, u kojoj se rodio.

Tvorac i delo

~

Branko Radičević je posrnuo čim se obreo u areni "svete borbe za slobodu" i zanemeo čim se našao na književnom okrašju. Borba je zaista bila sveta, ali u njoj nije bilo samo junaka i strašljivaca, nego i kurjaka i jaganjaca. Knezu Milošu je ta borba donela imanja u Vlaškoj, državnicima u Kneževini Srbiji napoleondore, narodnim vođama u Vojvodstvu Srbiji salaše, pesnicima materijalno i moralno mučenje. Jer, Radičević nije bio njena jedina žrtva, nego samo prva. Gotovo svi naši pesnici su bili osuđeni da, gladujući, pevaju za tuđu slavu, a ne za svoju, i valjda nema nijednog među njima koji nije počeo pesmama o sebi, o ljubavi i božjem suncu, pa bio udaren po prstima zbog egocentričnosti i sebičnosti i upućen da, za komad hleba i čašu vina, izmišlja megdane, izdajnike, vile i hajduke. Još u našem detinjstvu je Jovan Skerlić vodio krstaški rat za "obnovu rodoljubive poezije" i "optimizam", nagnavši indirektno čak i Disa da sastavlja patriotske pesme. Tek Dučić je imao hrabrosti da kaže da je rodoljubiva ona pesma koja je dobro ispevana na dobrom srpskom jeziku, ali ni on najposle nije imao kud nego da napiše carske sonete (hladne kao led). Od toga fatalnog "narodnog duha" spasao se jedino Mileta Jakšić, pa i on valjda samo stoga što, na njegovu sreću, posle kritike Nedićeve, do njegovih pesama nije niko držao, ako ne baš ništa, nije držao mnogo. Nisu u našoj borbi za slobodu ginuli i ostajali invalidi samo junaci i ratnici; ginuli su i ostajali invalidi i pesnici.

Pesnik i politika

~

Posmatrajući književna dela ne kao spekulativne apstrakcije, nego kao manifestacije ličnog i društvenog života, autor Srpske književnosti u srednjem veku znatan deo svog izlaganja posvetio je vremenu u kojem su se ona pojavila i društvenoj atmosferi u kojoj su ponikla. To nije bio jedini razlog što je tako činio. Više nego u moderno doba i za renesansa, pisci u srednjem veku su zavisili od svojih poručilaca, — bez poznavanja onih za koje su rađene knjige i orbita ideja u kojem su one nastale ne mogu se poznavati ni oni koji su pisali knjige, pa ni knjige same.

Srednjovekovnu književnost nisu stvarali samo oni koji su sastavljali, prevodili i prepisivali knjige; stvarali su je i oni za koje su te knjige pisane. Gornji sloj čitalaca je imao istu i, ne retko, višu kulturu od prosečnog pisca; pogotovu je, po obrazovanju i vaspitanju, gornji društveni sloj iznad prepisivača zaposlenih po dvorcima i po manastirima. Dovoljno je poznata aktivnost naših vladara i velikaša u podizanju građevina, izradi fresaka i ikona, i njihova strast i ukus za umetničke predmete i ukrase.

Njihovo učešće u drugim manifestacijama kulturnog života i njihovo intimno poznavanje drugih vidova kulture nije bilo ništa manje, samo što nije dovoljno proučavano.

Pisci i poručioci

~

Beda pevača i glumaca je što reprodukuju tuđa dela, ne svoja, kao što je beda kompozitora i dramskih pisaca što njihova dela ne izvode oni, no drugi. Nikad kompozitor ni dramski pisac ne dočeka da njegovo delo bude jednako izvedeno. Ono je svaki put drukčije, i njegov tvorac, kao i njegov izvođač, i ne zna kakvo je.

Pesnik, pripovedač, romansijer, kritičar živi u iluziji da mu je knjiga, zato što između nje i čitaoca nema posrednika, za druge ljude isto što za njega. Kad bi jedan pisac znao šta je sve koji čitalac pročitao u njegovoj knjizi i kako je u njoj šta shvatio, da li bi i dalje pisao?

Čitalac i pisac

~

Svaka knjiga je nekome namenjena, i svaki pisac, dok je piše, misli o onom koji će je čitati. Knjigu ne piše samo pisac, već i čitalac. Gde ima vulgarnih pisaca, to znači da tu ima i vulgarnih čitalaca. Nije samo Gete različit od Nušića, nego su i Geteovi čitaoci različiti od Nušićevih. Narodni guslar sanja heroje i vile, građanski romansijer slavi prostitutke. Svako društvo ima onakve pisce kakve je zaslužilo.

Gde su pisci pokrajinski, tu su pokrajinski i čitaoci, — znači da tu nema naroda, već samo plemena.

Što je narod jedinstveniji, tim je jedinstvenija i njegova književnost.

Ali, kao što ne stvara samo narod državu, nego i država narod, tako i pisci utiču da narod dobije jedinstveni jezik i jedinstvene misli i osećanja. Nametnuvši, silom svoga genija, jedinstven jezik italijanskoj književnosti, Dante je isto toliko učinio za ujedinjenje svog naroda koliko državnici.

Pisci i čitaoci

~

Kao što je dobra slika samo ona koja je življa od života, tako su dobri stihovi samo oni koji su prirodniji od proze. Ticijanove boje nisu prirodine, nego njegove. Kad bi bile prirodne, tada bi svi slikari bili Ticijani. Umetnikove boje ne postoje dok ih on ne stvori, kao što ne postoje zvuci dok ih muzičar ne napiše.

Ni najingenioznije tuđe doktrine ne čine i ne mogu činiti suštinu stvaralačkog rada. Nema umetničkog ni književnog dela bez životne drame, niti književnika i umetnika bez sudbinske borbe: vediki pisci i umetnici su samo oni koji su u sukobu sa sobom i sa svetom.

Lasta ne leti što je gladna, već što ima krila.

Postanak dela

~

Ma kako bio objektivan, umetnik — kada nije čudovišan — ulepšava život. I to je ne samo prirodno, već i neminovno. Mi nećemo od umetnosti opterećenja, nego olakšanja i, siti rugobe oko sebe i u sebi, tražimo u njoj ono što je divno. U trenutku kad čita ili piše, čitalac i pisac je, podjednako, dete koje želi da nešto voli i da bude voljeno. Čitajući u Ratu i miru kako knez Andrej leži ranjen na Austerličkom bojnom polju, čitalac poželi da i sam tako gleda u smrt, ne zbog toga što bi smrt ljudska bila divna, već što je divan taj čovek za koga nam je žao što nismo na njega nalik. Jezive scene i odvratni ljudi — na pozornici, u knjigama, na slikama, reljefima — podnošljivi su samo kad izazivaju u nama revolt. I najveći borci za istinu i stvarnost u književnosti i umetnosti ne bore se za stvarnost i istinu nego za ohrabrenje. Priznali ili ne, mi tražimo radosti od umetnosti, dragih saznanja koja nam gode, buđenja snage i smirenja, razvedravanja i čistote. Najveći su oni umetnici koji se identifikuju s čovekom i svetom. Nikoji pisac nije čitaocu miliji od onoga za koga mu se čini da je i on, čitalac, mio tome piscu.

Umetnost i istina

~

Zašto se osećamo nelagodno kad čujemo o nekoj slici da je falsifikat ili kopija?

Najmanje stoga što ne valja, što je rđavo urađena, ružna. Ima falsifikata i kopija koje i najiskusnije oči teško razlikuju od originalnih dela.

Više nas vređa u kopiji to što ona nije kreacija, već mehanika. Suštinska osobina umetničkog dela je baš u tome što je ono neponovljivo. Pastiš je gola činjenica; originalno delo je otkriće.

Ono što nas uistinu revoltira u falsifikatu i kopiji poturenoj za original jeste prevara. Otkrivena obmana pri prilaženju ka umetničkom ili pesničkom delu nije estetički, već moralni bol, i zato i jeste tako ljut.

Umetnost je jedna od onih retkih pojava na svetu — kao dijamant, istina, zlato, ljubav koja nestaje onog trena kad se laž pojavi u njoj.

Umetnost i prevara

~

U modernoj srpskoj književnosti nema mnogo pripovedača i pesnika koji svedoče da su išli za svojim i tuđim moralnim usavršavanjem ili dugo mislili o njemu. Etički problemi su privlačili naše pisce uglavnom krajem XVIII i u prvim decenijama XIX veka, kad je posvećenost bila u velikoj meri identična s moralnim držanjem. Sa ideologijom romantičara, s otkrićem narodne poezije, s kultom junaka i hajduka, s jačanjem borbe za nacionalno ujedinjenje, etički problemi se povlače iz književnosti, da ih u generaciji realista, s idolatrijom seljaka i radnika, gotovo sasvim nestane. Nasuprot idejama svog vremena, Laza Lazarević u svojim pričama, u privatnom životu, u javnom radu, ne glorifikuje kult slobode, nego kult poštenja, i ne divi se onom ko je mudar, već ko je čestit. Krajem XIX veka, Laza Lazarević je, sa Božidarom Kneževićem, onaj srpski pisac, za koga u životu imaju primat moralni problemi.

Književnost i moral

~

U sva vremena su aristokrati, seljaci, crkveni ljudi, pastiri, deca, bili skloni maštanju i idealisanju. Nema narodnih pripovedaka koje bi bile "isečci života" i "svedočanstva" o čoveku i društvu. Ni u jednoj zemlji seoski ljudi ne vole istinite priče o sebi; njima su svud i kroz svu istoriju bile draže bajke i šaljive pripovetke. Niko ne želi da čita o onome što mu je svakidašnje, nego o onome što ne zna ili o čemu sanja. Pričati čoveku kako se on muči kad ore ili kopa, to je mučiti ga dvaput.

Surovi ljudi italijanskog Renesansa i, još više, ratnički ljudi srednjeg veka poznavali su isključivo idealisanu umetnost.

Od svih dela Geteovih, Napoleon je nosio uza se samo sentimentalnog Vertera; Staljin je, od dela Tolstojevih, najradije čitao idilične Kozake; senzacionalne romane najviše traže čitaoci bez mašte.

Ono što se zove idealizovana umetnost, to nije lažna, nego oplemenjena umetnost, u kojoj čovek nalazi ono što u sebi nema.

Idealizovana umetnost

~

"Pisac koji je i danas aktuelan", "koji se i danas rado čita", "pisac koji nije zastareo", fraze književnih kritičara koji misle da su pesme i romani nauka, koja zastareva. Nema aktueliih ni neaktuelnih književnih dela, već velikih i malih. Aktuelnost je ono što je najviše prolazno u književnom delu. Već vekovima Odiseja nije ni po čemu aktuelna, ali joj to ne smeta da bude večito čitana. Delo koje neće biti uvek aktuelno nije ni trebalo da bude napisano.

Aktuelni pisci

~

Umetničke tvorevine, ma kako da su propadljive, odolevaju sudbini lakše nego ljudi. Što se piše o umetnosti, to više svedoči o čoveku i vremenu, nego što iscrpljuje suštinu i oblike umetnosti. Umetnost je neprolazna i nemerljiva.

Ničiji spisi ne sadrže gotove formule za lepotu. Ona u nama, a ne spolja, kao i život, kao i duh, postupno sazreva. Samo materijalne činjenice i ubedljive sugestije može dati čitaocu istoričar umetnosti. Sve ostalo ima da uradi svako za sebe.

Neprolaznost umetnosti

~

Čitajući, mi ne gledamo u književnost, već u život, i ne otkrivamo književnika, nego čoveka. Ravnodušna i hladna pesma, dobro napisana, može nas zadiviti, ali ne zaneti. Jer književno delo nije samo dokumenat, već i ispovest, — ne piše se radi toga da se "opišu" svet i život, već da čovek govori i sluša o sebi i o ljudima. Živeći životom ličnosti iz priča i romana, mi, osim svoga života, upoznajemo i one živote koje nikad ne bismo upoznali, postajemo prosjaci, carevi, ljubavnici, zločinci, žene, deca, bivamo ono što nismo i ne možemo nikad biti, proživljujemo, pored ovoga svoga jednog, još hiljadu drugih i drukčijih života. Zato književno stvaralaštvo i jeste nezamenljivo, a veliki pisci retki i vidoviti. Talenat je sav u vremenu u kome živi; genije je nad svojim dobom. U talenta, pripovetka je anegdota, u genija legenda.

Pisac i čovek

~

Za uspeh u književnosti traži se isto toliko umešnosti koliko i za uspeh u životu. Treba biti krajnje naivan pa misliti da su vrednost i značaj jednog pesnika tačno onakvi i onoliki kako stoji u kritikama i istorijama književnosti. Jedna knjiga vredi samo onoliko koliko joj vrednosti daje čitalac. Nema tačnih i netačnih kritika, nego samo kritika s kojima se čitalac više ili manje slaže. Nikad ne treba ceniti živog pisca po onome što o njemu pišu kritičari. Glas jednom pesniku određuju i tako bedne stvari kao što su lične veze, trenutak ulaska u književnost i književne predrasude i simpatije. O svakoj knjizi i svakom piscu čitalac treba sam da stvori svoj sud i mišljenje.

Književni uspeh

[postavljeno 09.04.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 10, 2010, 03:31:38 am »

*

BARANJSKI KORIJENI BRAĆE KAŠANINA

Radivoj i Milan Kašanin potiču iz vrlo siromašne belomanastirske porodice. U ranoj mladosti ostali su bez majke Anke Kašanin, pa se o njima brinula njena starija sestra Latinka, koja se nije udavala. Ona će ih voditi kroz život s ljubavlju, nesebično, mudro, energično i s čvrstom voljom da postignu najviše ciljeve. Bila je neumorni borac, vječiti optimista. Kad god bi naišle nevolje, tješila ih je svojom filozofijom: "Šutite, djeco, sve će proći"





Braća Radivoj (matematičar i akademik; 1892—1989) i Milan Kašanin (književnik i historičar umjetnosti i književnosti; 1895—1981), potiču iz vrlo siromašne belomanastirske porodice. U ranoj mladosti ostali su bez majke Anke Kašanin, pa se o njima brinula njena starija sestra Latinka, koja se nije udavala.

Četiri razreda srpske osnovne škole Radivoj je završio u tadašnjem (Pel)Monoštoru (kasnijem Belom Manastiru). Potom se upisao u klasičnu gimnaziju u Osijeku, u kojoj se nastava odvijala na hrvatskom jeziku i latiničnom pismu, i prva tri razreda položio, kako se onda pisalo, "s uspjehom prvog reda, s odlikom". Međutim... (dalje citiramo feljton Žike Živulovića: "Devedeset godina profesora Kašanina", "Politika", 13. oktobar 1982): "Materijalno stanje porodice postajalo je sve teže i nesnošljivije. Od malog vinograda koji je činio njihovo celokupno imanje, nije se moglo živeti. Očeva nadnica tek ako je dostajala za hleb. Nade za nastavak školovanja nije bilo. Vladala je potpuna neizvesnost. Prijavio se Sremskim Karlovcima za stipendiju. Ali, da li će je dobiti? (...)


SKUPLJANJE BOBA PO NESNOSNOJ VRUĆINI

A udarci su nadolazili. Otac je bio primoran da proda i kuću. Stanovali su i dalje u njoj, ali pod kiriju. Snovi o produženju gimnazije sve su dublje tonuli. Nije imao para ni da plati put do Osijeka, a kamoli da tamo ostane. Živeti se moralo. Imanje Belje erchercoga (nadvojvoda, op. prir.) Fridriha imalo je jedan izolovani deo koji je držao u najam jedan Jevrejin i na njemu gajio žitarice. Kod njega je nadničio i Radivojev otac (Nikola Popović, op. prir.). Te godine, Jevrejin je neke parcele zasejao specijalnom vrstom semena, zvanom bob, koji je dobro rodio i preko leta trebalo je ubirati plod. Leto je bilo vrelo, radilo se brzo, mnogo tog boba ostalo je prosuto po njivama. Kašanini su zamolili i dobili dozvolu da to seme besplatno skupljaju u svoju korist. Radili su tetka, brat i on po najvećoj vrućini dvadesetak dana neprekidno. Šuma daleko pedeset metara, Radivoj plače, hoće u hlad, makar malo da predahne, da se ukloni sa sunca. Ne može, dan juri, treba što više boba prikupiti. Strašno su se umorili i izmučili, i kasnije kad god bi tetka Latinka naišla na nešto teško, govorila je: "Ta sita sam toga kao onog boba!" Prečišćeno seme prodali su trgovcu u Belom Manastiru. Zaradili su četrdeset kruna. Latinka ih je stavila u rezervu. Možda će se njenom Radivoju osmehnuti sreća za školu. Da ima za put. Još se nije znalo šta će biti s njim. Da problem bude još veći, Milan je završio četvrti razred osnovne. A šta s njim?

Na scenu je tada stupio mesni učitelj srpske osnovne škole, Jovan Slavković, Somborac, koji je došao na ovo mesto kada je Radivoj krenuo u prvi razred Gimnazije. Svakog leta i o božićnim i uskršnjim praznicima dečak ga je posećivao. I on je bio do detalja upoznat s njegovim ličnim i porodičnim stanjem. Ocenio je uča s kakvom glavicom ima posla. Ne treba je nikako odvojiti od knjiga.

Vasa Pušibrk, direktor srpske gimnazije u Novom Sadu, bio mu je rođak. Slavković je seo i napisao mu pismo, u kome ga je svesrdno zamolio da Radivoja primi u novosadsku gimnaziju i da mu osigura neku novčanu pomoć u vidu stipendije. Uskoro je stigao odgovor. Direktor pristaje s obzirom na njegove ocene. (...)

Sve je još visilo u vazduhu. Stipendije su se dodeljivale tek u septembru i oktobru. Nova školska godina je počinjala. Ako se ne upiše na vreme, stvar je propala. Trinaestogodišnjak krenuo je hrabro, sam, krajem avgusta, 1905, za Novi Sad, sa onih četrdeset kruna od boba, pa šta bude neka bude. (...) S Milanom je bilo rešeno. Od te jeseni osnovno školovanje produženo je na šest godina. Mlađi je tri godine od Radivoja i tetka Latinka ostaće pored njega.


POŽRTVOVANA TETKA LATINKA

Ta žena zamenila im je rano umrlu majku. Vodiće ih u detinjstvu, dečaštvu, pa i u mladićkom dobu kroz život s ljubavlju, nesebično, mudro, energično i s čvrstom voljom da postignu najviše ciljeve. Bila je neumorni borac, večiti optimista. Kad god bi naišle nevolje, tešila ih je svojom filozofijom: "Šutite, deco, sve će proći". Skupljanja zrnja po velikoj vrućini sjećao se i Milan Kašanin, pa je taj događaju u zapisu iz knjige "Slučajna otkrića" (2004) opisao nešto drugačije: "Bilo mi je prošlo jedanaest godina kada su moji imali sučim da me pošalju u školu u varoš. Tada sam prvi put odlazio. Tog leta, presudnog u mom životu, moja tetka, moj brat i ja od jutra do mraka smo skupljali na hercegovom imanju ovas koji se na njivama rasuo za vreme žetve. Pribirajući zrno po zrno, napunili smo i preneli na leđima u selo nekoliko vreća i, prodavši ih trgovcu žitom, kupili železničku kartu za mene do dalekog Novog Sada.

Odlazili smo ranim jutrom na njive. Polazeći od kuće nismo je zaključavali, nego smo pritvarali na njoj vrata da se zna da u njoj nikog nema. I zašto bismo je zaključavali, šta čuvali, kad nismo imali u njoj ništa što svako nije imao. Meni je bilo žao i to, zatvarati vrata i prozore, što smo svaki put radili kad smo izlazili. Činilo mi se, kad bih se po dolasku obazreo na našu kuću, kao da su svi pomrli koji u njoj žive". (str. 226)

"U podne, sklonili bismo se pod drvo, jedino u svem polju, da ručamo pod njim, a ručali bismo hleba i oraha".
(str. 169)


DJETINJSTVO U MONOŠTORU

I u drugim zapisima Milan se sjećao svog djetinjstva u tadašnjem Monoštoru: "Moja prva ljubav nije bila književnost, ni umetnost, nego muzika. Kad bi me neko upitao šta je najlepše što sam čuo, video, doživeo u životu, rekao bih da su to pesme koje mi je u detinjstvu mati pevala. Moja mati nije znala ni čitati ni pisati, ali je umela da izmišlja pesme, i noseći me na rukama, da mi peva. Dok bi pevala, nije bilo na svetu nikog sem nje i mene, — njene sreće što je sa mnom i moje što sam s njom". (str. 161) "Mene su u detinjstvu odvodili u crkvu na jutrenje. O kojim praznicima je to bilo, ne znam, ali je moralo biti zimi, jer kad je jutrenje počinjalo, bio je još mrak. U Belom Manastiru je crkva mala, ukopana u zemlju, od naboja, sa svodom od dasaka, bez ikakve druge lepote osim ikonostasa, i za jutrenja je bila osvetljena samo tanušnim svećicama koje bi se rasplamsale kad god bih se ja uplašio da se gase". (str. 167)

"Pre osamdeset godina od Belog Manastira do Novog Sada stići, bila je čista fantastika. (Moj brat je) u selu seo na voz i otišao do Osijeka. Tamo je presedao, seo u novi voz i putovao do Dalja. Zatim je sedao u treći voz da bi stigao do Vukovara. U Vukovaru je trebalo naći brodsku stanicu jer se lađom išlo u Novi Sad. Kako lađa noću nije plovila, morao je da prespava uz brodski dimnjak, i tek se izjutra kretalo. Imao je samo mali kaput, nije imao mantila. Bilo smo odlični đaci, i brat i ja, i jedini od tadašnjih Srba u Baranji išli smo u gimnaziju. Nije bilo lako. Prokažen zbog siromaštva, nisam u svoje mlade dane zavoleo ljude, već knjige, i što sam više želeo društva, sve više sam bio bez njega". (227)


U BELOM MANASTIRU NAKON 30 GODINA

"Dogodilo se da trideset godina nisam bio u mestu u kome sam se rodio, u Belom Manastiru, u Baranji. (...) U Beli Manastir sam prestao odlaziti kad su moji umrli. Nisam imao tamo više nikoga svoga. Mati mi je umrla kad sam bio tako mali da nisam mogao upamtiti njene crte, a bili smo tako siromašni i nije se nikad slikala. Umrla je i moja tetka, materina sestra koja se nikad nije udavala, i kojoj moj brat i ja imamo da zahvalimo za sve što smo postali u životu. Otac je umro ovde u Beogradu... Jednom davno, kada je trebalo da budem postavljen za upravnika Narodnog muzeja u Beogradu, bili su mi potrebni izvesni dokumenti a među njima i jedan iz mog rodnog mesta o pripadnosti toj opštini. Nisam tamo otišao, nego smo uputili pismo opštini da da podatke o meni. (...) A onda je jednog dana stigao odgovor iz Belog Manastira: 'Primili smo vaš akt broj taj i taj od tog i tog datuma i potražili podatke o imenovanom. Uistinu rođen je ovde toga i toga datuma, ali je kao dete od deset godina otišao i od tog doba se u ovom selu o njemu ništa ne zna.' Tako, Beli Manastir je bio samo moje rodno mesto i ja mu se tri decenije nisam vraćao. Onda sam otišao. Činilo mi se da sam prvi put prošao kroz sokake koje sam znao. Izgledalo je sve isto, međutim, nije. Gledao sam one kuće, znao sam ih, a bile su druge: tačno kao da sam umro i došao sa onog sveta posle trideset godina, tri veka, ili tri hiljade godina. Povratak sa onog sveta..." (str. 225)

(...) Posle koliko hiljada godina sam se vraćao u Beli Manastir? U moje vreme je imao oko tri hiljade stanovnika, većinom Nemaca. Srba je bilo malo, sokak i po. Bilo je selo tada, kada sam ponovo došao imao je gimnaziju, sreski sud... A onda, nije bilo nikakve žandarmerije, bila su samo dva putara, od kojih je jedan bio ćopav, i oni su obilazili njive. Pazili su da neko nekome ne pokosi seno ili žito". (str. 227)


U SUSRET TRIBINI "BRAĆE KAŠANIN"

Kao što se iz ovih zapisa vidi, braća Kašanin su imala težak, ali i zanimljiv i bogat život. U Belom Manastiru, njihovom rodnom mjestu, o njima se malo zna. Zato je Mirovna grupa "Oaza" organizovala Građansku inicijativu Tribina "Braća Kašanin" finansiranu od Nacionalne zaklade za razvoj civilnog društva, koja će se održati 25. marta u belomanastirskoj "Ljepotici" (zgrada P+8), s početkom u 18.30 sati. Samom Tribinom i popratnim aktivnostima (izložbom o njihovom životu, izdavanjem knjižice "S njive do akademije" i brošure o samoj Tribini, umnožavanjem feljtona iz "Politike", pripremom internetskih stranica o braći Kašanin, doniranjem osmotomnih "Izabranih dela" Milana Kašanina Gradskoj knjižnici, objavljivanjem članaka o njima u "Novostima", "Baranjskom domu", "Glasu Slavonije" te na lokalnim radio-stanicama...) braća Kašanin će se približiti današnjim Belomanastircima i Baranjcima i podstaći čuvanje uspomene na njih i inicirati slične aktivnosti posvećene i drugim zaslužnim Baranjcima.


Jovan Nedić | Skd Prosvjeta
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 10, 2010, 03:32:48 am »

*

VELIKAN IZ ZAPEĆKA

Milan Kašanin, pisac i istoričar umetnosti koji je za našu kulturu učinio mnogo a za sebe malo, tek 21 godinu posle smrti dobija mogućnost da se predstavi izabranim delima. Od puke sirotinje do jednog od najobrazovanijih Srba 20. veka. Osnivač prvog Muzeja savremene umetnosti. Šta mu je zamerano posle rata.

Sa osam tomova izabranih dela, na oko 4.000 strana, Milan Kašanin (1895—1981) najzad će dobiti mesto u srpskoj kulturi i književnosti koje mu je odavno pripadalo, ali mu nije dato. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva objavio je nedavno prvi tom — "Srpska književnost u srednjem veku", a prema rečima urednika Milovana Vitezovića, do ovogodišnjeg Sajma knjiga izići će i ostalih sedam.

Kašanin će se tako naći u društvu srpskih velikana kojima je ova kuća objavila višetomna sabrana ili izabrana dela. Pošto su ga na margini, bez zvanja, priznanja i počasti, držali sami Srbi — bez pravog razloga.
 
Bio je Milan Kašanin, van svake sumnje, jedan od najobrazovanijih i najkulturnijih Srba 20. veka. Rodio se u Belom Manastiru, školovao u Novom Sadu i Zagrebu, a studije istorije umetnoti završio u Parizu, posle čega je u Beogradu, između dva svetska rata, bio najpre direktor Muzeja savremene umetnosti, a zatim Muzeja kneza Pavla. Bio je poseban na svoj način: gotovo je nemoguće da ga uporedimo sa bilo kojim srpskim piscem ili istoričarem umetnosti. Prebacivali su mu "borbeni konzervativizam" i "aristokratsku estetiku".

"Zaboravljali su da potičem iz puke baranjske sirotinje, da sam se mukotrpno probijao kroz život, doživevši četiri rata i dve revolucije", branio se on.


UVEK SRBIN

Ono što je Kašanin mislio, kao na primer da je Vuk upropastio Branka, bilo je "mnogo za srpsku glavu", posebno kad se ima u vidu da ona u vreme komunizma i nije bila sasvim srpska!

"Ja se nisam rodio samo u Belom Manastiru, nego i u Novom Sadu i Beogradu, i u Parizu, i na putovanjima po svetu...". Ali: "I danas kad se pitam odakle sam, ja prebrojim deset godina u Baranji, osam godina u gimnaziji u Novom Sadu, četiri-pet godina u Parizu i pedeset godina u Beogradu – osećao sam se uvek samo jedno, a to je — Srbin", rekao je svojevremeno novinaru Kosti Dimitrijeviću.

Prvo književno priznanje dobio je još kao gimnazijalac, 1908. ili 1909. godine, za članak "Zmajev nacionalizam". A već 1914. piše rad o Njegoševoj poeziji, zatim odlazi na studije u Zagreb, pošto nije mogao u Beograd ili Minhen, kuda ga je želja vukla. Ali, ne odvaja se od srpske matice. Njemu i grupi rodoljuba sudi se u Segedinu, zbog učešća u demonstracijama sa srpskom omladinom u Kosovskoj Mitrovici, posle ubistva Franca Ferdinanda.

Prvi svetski rat promenio mu je sve planove. Imao je sreće da umesto na front dospe u zagrebačku Bolnicu milosrdnih sestara.

"To je, u stvari, bilo jedno sklanjanje da me ne mobilišu u austrijsku vojsku", pričao je. Tu su se, veli, bili sklonili i Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Ivo Andrić, Niko Bartulović.


DOBA MUZEJA

Period između dva rata Kašanin će ponajviše posvetiti umetnosti.

"U Pariz sam, u stvari, otišao da studiram estetiku i literaturu, a studirao sam umesto estetike istoriju umetnosti... Tu sam imao prilike da otkrijem zaista jedan ogroman deo sveta". Otkrio je Marsela Prusta, Andrea Žida, Pola Klodela, Pola Morena, pa Šagala, Stravinskog i Prokofjeva. Gledao je Anu Pavlovu, slušao Šaljapina, bio sused vajara Zatkina, lično upoznao Lava Šestova.

Po povratku sa studija iz Pariza osniva najpre Muzej savremene umetnosti (1934), koji je bio u današnjem Konaku kneginje Ljubice u Beogradu, zatim je od 1936. do kraja Drugog svetskog rata upravnik Muzeja kneza Pavla.

"Kad se samo setim koliko sam slika svetskih majstora nabavio po popularnoj ceni za ondašnji Muzej kneza Pavla, kasnije zvani Narodni muzej, kojim je posle rata upravljao moj zemljak i kolega Veljko Petrović". Zahvaljujući Kašaninu u Beograd su stigla platna Pita Mondrijana, Braka, Bonara, Šagala, Matisa, Gogena, Lameta, Renoara... A on piše značajno delo "Srpska umetnost u Vojvodini", dok kao pisac već ima objavljene dve zbirke pripovedaka: "Jutrenja i bdenja" i "Zaljubljenici" i romane "Trokošuljnik" i "Pijana zemlja".


SVE U VATRI

A vreme posle Drugog svetskog rata za Kašanina je vreme patnje. Zamerano mu je zbog prijateljstva i kumstva sa knezom Pavlom, pa zbog dve knjige objavljene u vreme rata — "Dva veka srpskog slikarstva" i "Umetnici i umetnost".

"Kao da sam to mogao da odbijem. Da je Andrić imao četvoro dece ne bi odbio da uđe u onu antologiju Srpske književne zadruge, niti bi mogao na miru, usred ratnih strahovanja, da piše svoja dela", jadao se.

Teško mu je pao i gubitak stana, koji su mu Nemci zapalili 17. oktobra 1944. godine, prilikom povlačenja iz Beograda. Tada su mu izgoreli mnogi rukopisi, čitava biblioteka, dnevnici, slike naših umetnika pariske škole. Kao nekim čudom, u sporednoj prostoriji, u jednoj kutiji, ostala mu je čitava prepiska, na osnovu koje je kasnije napisao izvanrednu knjigu "Susreti i pisma".
Posle rata godinama je "tavorio kao neki vajni administrator u zabačenoj Galeriji fresaka"... "Okružen samo Nemanjićima", već se uplašio da će se sasvim izgubiti u našem srednjovekovlju. A uz to i druge neprilike:

"Silom prilika bavio sam se nacionalnom i umetničkom propagandom, redigovao mnoga tuđa dela, sarađivao u raznim leksikonima od predratnog Petrovićevog "Sveznanja", preko posleratne Prosvetine "Male enciklopedije", sve do one Krležine "Likovne enciklopedije"...

Spasila ga je penzija. "Skromna, ne kao ove nacionalne što se dele prema "zaslugama", ali njome sam, najzad, stekao svoj zasluženi mir, mogućnost da se nesmetano bavim književnim radom".

Ali, vreme je neumitno isteklo. Pred smrt se žali da mu ni tri života ne bi bila dovoljna da bi "samo donekle uobličio svoje mnoge neobjavljene rukopise".

Da bi slika o Milanu Kašaninu bila potpunija treba reći da je iza njega ostalo oko 20.000 ispisanih stranica! U najvećoj stvaralačkoj snazi on je najviše pisao za fioku. Ovo što će sada iz nje izvući Zavod za udžbenike i nastavna sredstva samo je jedan deo.


Novo Tomić | 26.01.2003. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 10, 2010, 03:33:49 am »

*
OT­KRI­ĆE SVE­TLO­STI KOD MI­LA­NA KA­ŠA­NI­NA


NAPREDNI KONZERVATIZAM

Svo­jim iz­u­zet­nim obra­zo­va­njem i ot­me­no­šću, or­gan­skim spa­ja­njem vrhunskog srp­skog i vrhunskog evrop­skog, sa­mo­po­što­va­njem i sa­mo­po­u­zda­njem, sna­gom da bez rop­ta­nja iz­dr­ži te­ške ne­prav­de i kle­ve­te, ne gu­be­ći pri tom svoj put i ne iz­ne­ve­ra­va­ju­ći svo­ju ide­ju — ovaj velikan kulture pred­sta­vlja uzor ka­kav nam je da­nas po­treb­ni­ji ne­go ikad

Po­ja­va du­go oče­ki­va­nih Sa­bra­nih de­la Mi­la­na Ka­ša­ni­na pred­sta­vlja kul­tur­ni do­ga­đaj pr­ve vr­ste i za mno­go sreć­ni­ja vre­me­na i dru­štva ne­go što je na­še.

Čo­vek mno­gih ta­le­na­ta, Mi­lan Ka­ša­nin je, kao sko­ro svi naj­bo­lji Sr­bi, pla­tio vi­so­ku ce­nu za svo­ju do­sled­nost. Ve­li­ki isto­ri­čar umet­no­sti sred­nje­ga ve­ka, zna­lac sa­vre­me­nog sli­kar­stva, knji­žev­nik, ese­ji­sta, di­rek­tor je­din­stve­no za­mi­šlje­nog Mu­ze­ja kne­za Pa­vla, ured­nik Umet­nič­kog pre­gle­da, di­rek­tor Ga­le­ri­je fre­sa­ka, po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta, do­ži­veo je us­pon i stra­da­nje ko­je na ma­lo ko­me ne osta­vlja­ju tra­ga.

Kraj Dru­gog ra­ta do­če­ku­je kao bes­kuć­nik sa spa­lje­nim ru­ko­pi­si­ma, bi­va is­te­ran iz Mu­ze­ja kne­za Pa­vla, ta­da Na­rod­nog mu­ze­ja, u ko­ji je ulo­žio či­ta­vog se­be. Pro­gla­šen kvi­slin­gom i iz­daj­ni­kom, skraj­nut sa kul­tur­ne sce­ne, sto­ič­ki pod­no­si uda­r­ce i pi­še de­la bez prem­ca, bez ko­jih bi na­ša kul­tu­ra si­gur­no bi­la si­ro­ma­šni­ja.

Ni­šta od ogor­če­no­sti i re­zig­na­ci­je ne­će­te sre­sti u de­lu to­ga po­sto­ja­nog čo­ve­ka, ko­ji kao da je znao da i stra­da­nje či­ni sre­ću jer do­no­si spo­zna­ju. "Mo­žda je moj ži­vot bio te­žak, ali si­gur­no bio je sre­ćan." Oza­ren ne­kom unu­tra­šnjom sve­tlo­šću, zra­čio je čvrstinom čo­ve­ka ube­đe­nog u vi­ši smi­sao ži­vo­ta. Bio je po­sve­ćen u taj­nu le­po­te, sve­stan da je ne­po­be­div onaj ko­ji je po­se­du­je.


CE­NA DO­SLED­NO­STI

Ro­đen 1895. u Ba­ra­nji, pri­pa­dao je oni­ma ko­je u Evro­pi zo­vu "iz­gu­blje­na ge­ne­ra­ci­ja", oni­ma ko­je je ble­sak Pr­vog svet­skog ra­ta traj­no obe­le­žio (Mi­loš Cr­njan­ski, Rast­ko Pe­tro­vić, To­dor Ma­noj­lo­vić...). Sa stu­di­ja isto­ri­je umet­no­sti u Pa­ri­zu vra­ća se 1923. Go­di­ne 1927. po­sta­je ku­stos i uprav­nik Mu­ze­ja sa­vre­me­ne umet­no­sti u Be­o­gra­du, a od 1936. di­rek­tor Mu­ze­ja kne­za Pa­vla, sve do 1945. Ta­da osta­je bez sta­na, ko­ji je u bor­bi uni­šten sa svim ru­ko­pi­si­ma, bez po­sla, da bi 1950. po­stao di­rek­tor Ga­le­ri­je fre­sa­ka u Be­o­gra­du.

Go­di­na 1945. ja­sno de­li nje­gov ži­vot na­dvo­je. Do ta­da sve što je pred­u­zi­mao po­la­zi­lo mu je za ru­kom, a od ta­da je bio u ne­mi­lo­sti. Da ta­ko ni­je bi­lo, mo­žda ne bi ni na­sta­la nje­go­va naj­zna­čaj­ni­ja de­la o srp­skom sred­njem ve­ku. Me­đu­tim, tra­gič­nost iz­u­zet­nih lju­di me­ri se onim što su bi­li spo­sob­ni da ura­de, po sop­stve­nom po­ten­ci­ja­lu, a ni­su ura­di­li. Ta­le­nat i spo­sob­nost Ka­ša­ni­na do­šli su do pu­nog iz­ra­za u su­sre­tu sa pro­sve­će­nim kne­zom Pa­vlom, je­din­stve­nom su­sre­tu i u evrop­skim raz­me­ra­ma. Ne­ku vr­stu srp­ske Nojeve bar­ke, u okvi­ri­ma kul­tu­re, ostva­ri­li su u kon­cep­ci­ji Mu­ze­ja kne­za Pa­vla. To ni­je bi­la me­ha­nič­ka ko­lek­ci­ja umet­nič­kih pred­me­ta, već zbi­r­ka stro­go oda­bra­nih, ilu­mi­ni­ra­nih eks­po­na­ta vi­so­kog ran­ga, kao što su pr­sten ca­ra Du­ša­na, Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje, na­kit kra­lji­ce Te­o­do­re, a bi­li su pre­ci­zno ras­po­re­đe­ni po spra­to­vi­ma, hro­no­lo­škim re­dom. Za­mi­šlje­no je da naš sred­nji vek bu­de pred­sta­vljen po so­ba­ma gde bi na­ši zna­čaj­ni ma­na­sti­ri ima­li svo­je po­kret­ne po­stav­ke. U pri­ze­mlju je bio naš bo­ga­ti sta­ri vek (vin­čan­ska kul­tu­ra, kelt­ski i rim­ski pe­riod), da bi gor­nji sprat bio po­sve­ćen sa­vre­me­noj umet­no­sti, ne sa­mo na­šeg ne­go i zna­čaj­nog evrop­skog sli­kar­stva. S ža­rom i pred­u­zi­mlji­vo­šću Mi­lan Ka­ša­nin je po evrop­skim me­tro­po­la­ma ku­po­vao vred­ne sli­ke (Re­no­a­ra, Ko­roa, De­re­na, Tu­lu­za Lo­tre­ka, Ma­ti­sa...). Ja­sno usme­re­nje je bi­lo da se ne sa­bi­ra sa­mo na­ci­o­nal­na, lo­kal­na umet­nost, već da se do­seg­ne rang evrop­skog mu­ze­ja, gde bi se sop­stve­na de­la vi­de­la u ši­roj per­spek­ti­vi i bi­la me­re­na naj­vi­šim kri­te­ri­ju­mi­ma.

Or­ga­ni­zo­vao je re­pre­zen­ta­tiv­ne iz­lo­žbe mo­der­nog fran­cu­skog sli­kar­stva, sa­vre­me­ne dan­ske umet­no­sti i ve­li­čan­stve­nu iz­lo­žbu ita­li­jan­skog por­tre­ta kroz ve­ko­ve, sa re­mek-de­li­ma naj­ve­ćih umet­ni­ka još od rim­skog do­ba. To su bi­li da­ni ka­da su Ti­ci­jan, Mi­ke­lan­đe­lo, Đor­đo­ne, Ve­ro­kio, Ra­fael, Bo­ti­če­li, sve do sa­vre­me­ni­ka Đu­ze­pea Gra­ci­o­zia, auto­ra Mu­so­li­ni­je­vog por­tre­ta, po­se­ti­li Be­o­grad.


ZNA­LAC SRED­NJO­VE­KOV­NIH TAJ­NI

Osni­vač je i ured­nik ča­so­pi­sa Umet­nič­ki pre­gled, ko­ji ni do da­nas po kva­li­te­tu ni­je pre­va­zi­đen. Kroz bu­ru Dru­gog svet­skog ra­ta sa­ču­vao je ce­lo­kup­nu zbi­r­ku Mu­ze­ja, da bi 1945. go­di­ne gru­bo bio raz­re­šen du­žno­sti, za­do­biv­ši stig­mu iz­daj­ni­ka.

U me­đu­rat­nom pe­ri­o­du ja­vlja­ju se umet­ni­ci ko­ji ose­ća­ju te­sko­bu aka­de­mi­zma, s jed­ne stra­ne, i ne­za­do­volj­stvo is­ho­di­šti­ma mo­der­ne, s dru­ge. Ka­ša­nin je u Pa­ri­zu bio uče­nik ču­ve­nog me­di­je­va­li­ste Emi­la Ma­la i Re­nea Šne­de­ra, struč­nja­ka za no­vi­ju isto­ri­ju. Či­tao je Mon­te­nja, ali oča­ra­va­li su ga i Pol Mo­ran, Šarl Pe­gi, Hak­sli i Una­mu­no, Re­mi­zov i Še­stov, ko­ga je i lič­no upo­znao. U Pa­ri­zu je ot­kri­vao Ru­si­ju u eg­zi­lu i za­u­vek se za nju ve­zao ože­niv­ši se Ka­ta­ri­nom, ćer­kom na­ših ,be­lih’ Ru­sa. Pa­riz emi­gra­na­ta i cen­tar sli­kar­stva, mno­go ne­za­do­volj­stva a ma­lo od­go­vo­ra. Šarl Mo­ras i Ak­sion fran­se tra­že dru­ge ho­ri­zon­te. Jed­na dru­ga­či­ja Evro­pa la­ga­no sa­zre­va. Tra­di­ci­ja Evro­pe do­bi­ja no­vi iz­raz. No­va sve­tlost se ja­vlja i ne­sta­je u tra­gič­noj olu­ji Dru­gog ra­ta, da bi sve zga­slo u mo­ru de­mo­kra­ti­je i ko­mu­ni­zma. Ka­ša­nin ne­u­mor­no upi­ja ži­vot Pa­ri­za, a ko­ju go­di­nu ka­sni­je i ži­vot mno­gih evrop­skih me­tro­po­la, tra­že­ći sli­ke za Mu­zej kne­za Pa­vla i otva­ra­ju­ći na­še iz­lo­žbe na stra­ni. Stra­na su mu le­vi­čar­ska ube­đe­nja mo­der­ne.

Sa ču­ve­nim vi­zan­to­lo­gom Ga­bri­je­lom Mi­je­om pu­tu­je Sr­bi­jom, po na­šim ma­na­sti­ri­ma i dvo­ro­vi­ma. Ta­da mu se uka­zu­ju obri­si ve­li­ke te­me o na­šoj sred­njo­ve­kov­noj umet­no­sti, ko­jom će se ba­vi­ti ce­log ži­vo­ta. Ni­ka­da u li­te­ra­tu­ri o sred­njem ve­ku ni­je to do­ba ta­ko za­si­ja­lo kao is­pod pe­ra Mi­la­na Ka­ša­ni­na. Srp­ska knji­žev­nost u sred­njem ve­ku i Ka­me­na ot­kri­ća sa­mo su de­lo­vi ni­ka­da do­vr­še­ne sin­te­ze o na­šoj sred­njo­ve­kov­noj umet­no­sti, od IX ve­ka pa do pro­pa­sti, sre­di­nom XV ve­ka. Naš sred­nji vek na­šao je u Ka­ša­ni­nu svo­ga tu­ma­ča. Ni­ko pre nje­ga ni­je ta­ko vi­deo vi­so­ke ide­a­le dr­ža­ve i ve­re u ra­su­tim raz­va­li­na­ma na­še­ga sred­njeg ve­ka. Sme­lo je po­ve­zi­vao ar­hi­tek­tu­ru i knji­žev­nost, fre­ske i ide­o­lo­gi­ju, le­po­tu je­zi­ka i rat za dr­ža­vu. "Iako su do nas do­šli sa­mo osta­ci osta­ta­ka, još uvek se vi­de dve zna­čaj­ne oso­bi­ne tih fre­sa­ka: he­le­ni­stič­ka tra­di­ci­ja i vi­so­ki sli­kar­ski kva­li­te­ti. U tim­pa­nu za­pad­nog por­ta­la ove cr­kve, ko­ju je po­di­gao ve­li­ki žu­pan Ste­fan Ne­ma­nja u čast svo­je po­be­de nad vi­zan­tij­skom voj­skom, dži­nov­ska fi­gu­ra sve­tog Đor­đa, ,br­zog po­moć­ni­ka u bit­ka­ma’, ima svu do­sto­jan­stve­nost an­tič­kih ko­nja­ni­ka, a za­le­pr­ša­ni plašt na nje­mu svu le­po­tu kri­la an­tič­kih po­be­da."


VE­LI­KI LJU­DI I VE­LI­KO VRE­ME

"... Do­men­ti­jan je pi­sao istih go­di­na ko­jih je ne­po­zna­ti sli­kar ra­dio fre­ske u So­po­ća­ni­ma. Naj­zna­čaj­ni­ja de­la knji­žev­no­sti i naj­re­pre­zen­ta­tiv­ni­ja sli­kar­ska de­la srp­ske sred­njo­ve­kov­ne umet­no­sti na­sta­la su u isto vre­me i za isto dru­štvo." Ova de­la bi­la su plod na­še vi­so­ko raz­vi­je­ne kul­tu­re. Iako pre­te­žno re­li­gi­o­zna, umet­nost srp­skog sred­njeg ve­ka je dvo­r­ska, a ma­nje cr­kve­na. Ona ni­je ne­ka auto­nom­na du­hov­na oblast već or­gan­ski sa­stav­ni deo dr­žav­nog i cr­kve­nog ži­vo­ta. „U sred­njem ve­ku je te­ško na­ći vla­dar­sku ku­ću ko­ja je ta­ko glo­ri­fi­ko­va­na u knji­žev­no­sti i umet­no­sti kao ku­ća Ne­ma­nji­ća, ni ko­ja je to­li­ko uči­ni­la za knji­ževnost i umet­nost kao ona.” Bi­li su deo moć­ne du­hov­ne i ma­te­ri­jal­ne ci­vi­li­za­ci­je.

Oli­ča­va­ju­ći ideal sva­ke ve­li­ke tra­di­ci­o­nal­ne kul­tu­re, u Sr­bi­ji sred­njeg ve­ka vla­da­la je "sim­fo­ni­ja" du­hov­ne i sve­tov­ne vla­sti, su­zbi­ja­ju­ći ten­den­ci­je osi­pa­nja i usit­nja­va­nja. Svo­je­vr­sna "mo­nar­hij­ska re­li­gi­ja" is­ka­zi­va­la je je­din­stvo vo­lje i ci­lja. Sa­kra­li­zu­ju­ći svo­je kra­lje­ve, osni­va­če i ro­do­na­čel­ni­ke, ona je obez­be­đi­va­la sa­mo­stal­nost i le­gi­ti­mi­tet kroz do­dir sa sa­kral­nim. "Re­li­gi­o­zna mi­sti­ka je u na­ših ži­vo­pi­sa­ca do­bi­la na­ci­o­nal­ne cr­te. Po nji­ma, u Ne­ma­nje je več­na lju­bav pre­ma svo­joj de­ci, on se i na ne­bu bri­ne o nji­ma i o srp­skoj ze­mlji. Ne­ma­nja, Ste­fan i Sa­va, to su ,tri sve­tli­la Bo­gom ob­da­re­na na ču­va­nje na­ro­da svo­ga'."

Si­meon Ne­ma­nja, sve­ti Sa­va, Ste­fan Pr­vo­ven­ča­ni, Do­men­ti­jan i Te­o­do­si­je, Da­ni­lo II, car Du­šan i svi Ne­ma­nji­ći, La­za­re­vi­ći, Bran­ko­vi­ći, po­ja­vlju­ju se ne vi­še kao mo­no­to­ne fi­gu­re iz cr­kve­nih spi­sa, već po­sta­ju za nas "od­jek po­zna­tog gla­sa iz ve­li­kih da­lji­na". "Od sve na­še pro­šlo­sti, mi naj­ma­nje zna­mo o vre­me­nu kad smo je­di­ni put u isto­ri­ji išli na­po­re­do sa ve­li­kim na­ro­di­ma u Evropi." Ka­ša­nin je pr­vi po­ve­zao i sta­vio u evrop­ski kon­tekst do­me­te na­šeg fre­sko­sli­kar­stva. "Ne­ma u svoj ju­žnoj Ita­li­ji savršenije skro­je­nih por­ta­la od stu­de­nič­kih i de­čan­skih, ni­ti ori­gi­nal­ni­je i lep­še ol­tar­ske tri­fo­re od stu­de­nič­ke. Ni na Za­pa­du ni na Is­to­ku, si­stem de­ko­ra­tiv­ne pla­sti­ke na­ših cr­ka­va mo­rav­ske ško­le ne­ma pre­se­da­na." Mno­go pre re­ne­san­se po­či­nje in­di­vi­du­a­li­za­cija u na­šem fre­sko­sli­kar­stvu. "To da je Sr­bi­ja ne­ka­da bi­la kao To­ska­na da­nas nam je te­ško za­mi­sli­ti, ali je ta­ko bi­lo." Ka­ša­nin na umet­nost sred­njeg ve­ka gle­da kroz lič­no­sti na­ru­či­la­ca i lič­no­sti umet­ni­ka. U sve­mu se ogle­da­la lič­nost. "Lju­di ve­li­kih lju­ba­vi i ve­li­kih mr­žnji, oni su vo­le­li sve­ča­no­sti, ras­ko­šna ode­la, na­ki­te..."

Naš sred­nji vek pri­pa­da ve­li­koj tra­di­ci­ji jer je iz­ne­drio iz­u­zet­ne lju­de, ko­ji su se svo­jom su­per­i­or­no­šću iz­di­gli iz­nad pu­kog ljudskog u čo­ve­ku, i ko­ji sve­do­če o pri­su­stvu vi­ših si­la na ze­mlji. Na­ši sve­ti kra­lje­vi su na­ša kon­kret­na ve­za sa sa­kral­nim, a Ne­ma­nja je naš pon­ti­feks (onaj ko­ji spa­ja ze­mlju sa ne­bom).


LEK­CI­JE O VE­RI I SA­MO­PO­U­ZDA­NJU

"Sa sred­njo­ve­kov­nim knji­žev­nim de­li­ma tre­ba se sro­di­ti kao što se sro­di sa dru­gom me­lo­di­jom, dru­gim gra­dom."

Ka­da bi de­spot Ste­fan ko­jim ču­dom do­šao me­đu nas, ne bi­smo ga raz­u­me­li. Ka­ša­nin je u pra­vu ka­da ka­že da smo od­se­če­ni je­zič­kom ba­ri­je­rom od sop­stve­ne pro­šlo­sti, kao ni­je­dan dru­gi na­rod u Evro­pi ko­ji se ne od­ri­če svog sta­rog je­zi­ka. "Srp­sko­slo­ven­ski jezik ni­je bio sa­mo knji­žev­ni je­zik ne­go i sa­kral­ni. Uvo­di či­ta­o­ce u je­dan dru­gi svet, ko­ji ni­je pro­fan svet već ta­jan­stve­no­šću, mu­zi­kal­no­šću i le­po­tom zvu­ka za­o­de­nu­ti svet uz­vi­še­no­ga."

Ot­kri­va­nje i tu­ma­če­nje sred­njeg ve­ka sa Ka­ša­ni­nom ima ne­čeg ta­ko uz­bu­dlji­vog, ta­ko ra­do­snog. To su uisti­nu gla­so­vi dav­no za­bo­ra­vlje­nih pre­da­ka. Pu­tu­ju­ći kroz vre­me po­sle či­ta­nja ovih ot­kri­ća vi ni­ste vi­še isti čo­vek. Ose­ća­te se kao na­sled­nik ve­li­kog bla­ga ko­ji je upra­vo to sa­znao. Još i sad ču­jem škri­pa­nje pe­ra, i šum man­ti­je, zve­ket uzen­gi­ja i zov bub­nje­va i ro­go­va u da­lji­ni... To su na­ši "br­zi po­moć­ni­ci" za bor­be ko­je do­la­ze. Ve­li­ke lek­ci­je o ve­ri i sa­mo­po­u­zda­nju sko­ro su u sva­kom po­gla­vlju. Ni­šta ma­nje te­žak i kom­pli­ko­van ži­vot na­ši pre­ci ni­su ima­li ne­go mi da­nas, ali ne­u­po­re­di­vo ja­sni­je su mi­sli­li i de­la­li i u naj­te­žim okol­no­sti­ma. Go­vo­re­ći o ma­na­sti­ru Re­sa­vi, de­spo­ta Ste­fa­na, po­sle ko­sov­skog po­ra­za, on lu­cid­no za­pa­ža: "Re­sa­va je stvo­re­na u vi­te­škom ras­po­lo­že­nju i u zna­ku sa­mo­po­u­zda­nja. Po gran­di­o­zno­sti svo­je ar­hi­tek­tu­re i svo­jih fre­sa­ka ona da­je uti­sak spo­me­ni­ka iz vre­me­na ne pro­pa­da­nja jed­ne ze­mlje ne­go nje­nog uspo­na." Sa­mo da je na­pi­sao ova svo­ja dva de­la o sred­njem ve­ku bio bi ve­li­ki isto­ri­čar umet­no­sti, a on je još mno­go vi­še. Sve ozbilj­no u ži­vo­tu po­či­va u kul­tu­ri.

Simp­to­me je­se­ni na­šeg sred­njeg ve­ka sup­til­no uoča­va u hu­ma­ni­zo­va­nju i ve­ćem pri­su­stvu pro­fa­nih ele­me­na­ta u fre­sko­sli­kar­stvu (Re­sa­va), a u knji­žev­no­sti Kon­stan­tin Fi­lo­zof ne opi­su­je ži­vot sve­ti­te­lja već ži­vot rat­ni­ka i pro­sve­će­nog kne­za — de­spo­ta Ste­fa­na La­za­re­vi­ća...

Ti simp­to­mi hu­ma­ni­zo­va­nja u za­pad­noj Evro­pi su već do­ve­li do po­ja­ve re­ne­san­se. U kraj­njem is­ho­du, pro­ce­si se­ku­la­ri­za­ci­je vo­de do mo­der­nog do­ba, gde su si­le ra­za­ra­nja tra­di­ci­je odav­no pre­šle iz sfe­ra ne­vi­dlji­vog u vi­dlji­vo.


PO­GRD­NE GRI­MA­SE PLE­BE­JA­CA

Ari­sto­kra­ta u sve­mu, Ka­ša­nin upo­zo­ra­va da i na­ša na­rod­na epi­ka pru­ža po­jed­no­sta­vlje­nu i is­kri­vlje­nu sli­ku sred­njeg ve­ka, kao uosta­lom i ve­ći­na na­ših isto­ri­ča­ra. Po­sle pa­da dr­ža­ve u XV ve­ku, u Sr­bi­ji ni­ka­da vi­še ni­je za­vla­da­lo ari­sto­krat­sko na­če­lo, iz­u­zev kod po­je­di­na­ca. Sve­pro­ži­ma­ju­ći duh pro­sve­ti­telj­stva i na­rod­nja­štva ovla­dao je po­ste­pe­no kul­tu­rom.

U knji­zi Sud­bi­ne i lju­di Ka­ša­nin go­vo­ri za­no­som i hlad­nom stra­šću o dva­na­e­sto­ri­ci na­ših pi­sa­ca. Vi­di ono što ni­ko pre nje­ga ni­je vi­deo i me­ri ih me­rom svet­ske knji­žev­no­sti. Bran­ka Ra­di­če­vi­ća vi­di kao je­din­stve­nog li­ri­ča­ra "kao što je ju­tar­nji osvit ne­za­men­ljiv u le­po­ti da­na", ko­ga je Vuk Ka­ra­džić uvu­kao u pa­tos pa­tri­ot­ske epi­ke ni­žeg ran­ga. Ovo je knji­ga no­vih afir­ma­ci­ja, dis­tan­ci i ne­pri­sta­ja­nja. Ja­kov Ig­nja­to­vić je naš naj­ve­ći ro­man­si­jer: "Kao ho­ro­vi u da­lji­ni, či­ji gla­so­vi isto to­li­ko li­če na san ko­li­ko na stvar­nost, ro­ma­ni Ja­še Ig­nja­to­vi­ća su pre­sta­li bi­ti pri­po­vet­ke i po­sta­li le­gen­de." Ili o La­zi La­za­re­vi­ću: "Te­ži­na nje­go­vih pri­po­ve­da­ka ni­je u to­me što bi bi­le mno­go­broj­ne, ne­go što su ne­za­men­lji­ve, kao god što nji­ho­va vred­nost ni­je u du­bi­ni ne­go u vi­si­na­ma. U usa­mlje­nič­kim mo­men­ti­ma na­ših mi­sli, u tre­nu­ci­ma na­ših oča­ja­nja, njih je do­sta da nas, od pr­vih re­či u di­ja­lo­gu s nji­ma, is­pu­ni sve­tlost kao što je u mra­ku do­volj­no par­če lu­ča da za­me­ni sun­ce."

Ka­ša­nin od­ba­cu­je sve što so­ci­o­lo­gi­zi­ra, po­na­rod­nja­va i pro­pa­gi­ra. Ta­ko, ne na­la­zi re­či hva­le za Sker­li­ća ko­ji je po­li­tič­ki ak­ti­vi­sta u knji­žev­no­sti i de­ma­gog pro­gre­sa, ni­ti za uskoč­ki stil Si­me Ma­ta­vu­lja "bez stal­nog sta­ni­šta i ku­ći­šta bi­ća". Du­čić mu je ideal du­hov­nog čo­ve­ka.

Kao što su kod nas mno­ge re­či i poj­mo­vi okle­ve­ta­ni, ta­ko su i na Ka­ša­ni­na, po­sle 1945, gle­da­li kao na kon­zer­va­tiv­ca, sa pe­žo­ra­tiv­nom gri­ma­som ple­be­ja­ca. To uosta­lom va­ži i da­nas. Ret­ko ko od na­ših sa­vre­me­ni­ka ova­plo­ću­je u se­bi po­jam kon­zer­va­tiv­nog u naj­bo­ljem smi­slu te re­či, kao što je to či­nio Mi­lan Ka­ša­nin. Kon­zer­va­tiv­no u se­bi pod­ra­zu­me­va or­gan­ski raz­voj, gde bu­duć­nost ne uni­šta­va pro­šlost. Ko je ako ne on u se­bi spa­jao tra­di­ci­o­nal­no i sa­vre­me­no? Ko je bo­lje raz­u­meo mo­der­na kre­ta­nja u sa­vre­me­nom sli­kar­stvu? Ko je bo­lje shva­tao da sva­ko vre­me ima svoj umet­nič­ki iz­raz? Ali Ka­ša­nin je ari­sto­kra­ta u ži­vo­tu i u umet­no­sti. Kao ču­var taj­ne i le­po­te, ve­snik je i jed­nog kul­tur­nog sta­va či­je naj­ja­če upo­ri­šte le­ži u pro­ve­re­noj tra­di­ci­ji na­šeg vi­so­kog sred­njeg ve­ka. Ko­je su skri­ve­ne po­ru­ke Ka­ša­ni­no­vog tu­ma­če­nja sred­njeg ve­ka? On nas pod­se­ća na ide­ju ce­lo­vi­to­sti bo­žan­skog i ovo­ze­malj­skog u svim sfe­ra­ma ži­vo­ta i uka­zu­je na va­žnost kon­cep­ta na­ci­o­nal­ne re­li­gi­je. Nje­go­vo de­lo je i in­spi­ra­ci­ja za pre­vred­no­va­nje mno­gih vred­no­sti u na­šoj no­vi­joj kul­tur­noj isto­ri­ji. Naš sred­nji vek je i in­spi­ra­ci­ja za po­sve­će­nu od­luč­nost i dr­žav­nič­ku vr­li­nu i ve­ru ko­ja se pro­du­ža­va u de­la. Ve­li­ki lju­di či­ne ve­li­ko vre­me.

Je­dan no­vi-sta­ri po­kret, jed­na kon­zer­va­tiv­na re­vo­lu­ci­ja je po­treb­na ne sa­mo na­ma već i Evro­pi, jed­na "revolucija" či­ji je Ka­ša­nin mo­žda ve­snik. U kul­tu­ri le­ži stvar­ni po­če­tak pre­po­ro­da.

Te­me­lji uda­re­ni u do­ba Ne­ma­nji­ća do­volj­no su čvr­sti za sva­ku srp­sku dr­ža­vu u bu­duć­no­sti.


Pi­še: Dra­gan Ćir­ja­nić | Avgust 2005 | Nacija online
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Jun 05, 2012, 09:10:10 am »

**
NAŠA BORBA, 13.08.1941


APEL SRPSKOM NARODU

Srpski narod doživljava teške dane. U ovim sudbonosnim časovima, dužnost je svakog Srbina, svakog pravog rodoljuba, da svim svojim snagama pomogne da se u zemlji sačuva mir i red, jer je samo tako moguće da se uspešno izvrši veliko delo nacionalne obnove otadžbine i našem napaćenom narodu obezbedi bolja budućnost.

U trenuku kada ogromna većina našeg naroda jasno uviđa da je to jedini put našeg nacionalnog spasenja, šaka tuđinskih plaćenika i sabotera po naredbama zločinackog boljševizma svojom bezumnom akcijom dovodi u pitanje sve napore na sređivanju naših prilika i namerno pokušava da u zemlji izazove požar uništenja i istrebljenja, u varljivoj nadi da će time nešto pomoći svojim gospodarima.

Razbojničke bande, sastavljene od komunista i odbeglih robijaša, koji su se odmetnuli od vlasti, upropašćuju narodnu imovinu, ubijaju i pljačkaju naše sugrađane i ugrožavaju živote nevinih žena i dece.

Ovim svojim nedelima ti zločinci dovode u pitanje opstanak celokupnog našeg stanovništva, cele srpske nacije.

Svaki trezven i pametan Srbin, svaki dobronameran sin ove zemlje koji misli svojom glavom shvata opasnosti koje nam prete. Njegova su strahovanja opravdana kada se imaju na umu opasnosti kojima je jedna pobeđena zemlja izložena kada se u njoj pomuti mir. Njegovo je gnušanje izazvano naročito kada se na ponudu pobednika za lojalnu saradnju, odgovara pucanjem iz zasede. Ovakav mučki i nedostojan način borbe ne odgovara viteškom duhu našeg naroda, i baca tešku ljagu na ceo srpski narod.

Naš narod nije komunista, niti ima ma kakve veze sa ovim međunarodnim rušiocima nasvetijih tekovina evropske kulture. Zbog toga ne smemo više skrštenih ruku gledati kako nas oni na naše oči guraju u ponor.

Ne smemo dopustiti da usled njihovih zločina i ovaj deo naše zemlje, ovo ostrvo spasenja celokupnog srpskog naroda, bude ugroženo, a naš narod desetkovan i prognan iz svojih domova.

Kucnuo je poslednji čas da se prenemo i ustanemo u odbranu svog opstanka.
Dužnost je svakog pravog srpskog rodoljuba da svima silama nastane da se onemoguće paklene namere komunističkih zločinaca.

Zato pozivamo celokupan srpski narod da odlučno u svakoj prilici i svima sredstvima pomogne naše vlasti u borbi protivu ovih zlotvora srpskog naroda i njegove budućnosti.



POTPISNICI:

Episkop niski dr. Jovan; episkop zvornicko-tuzlanski Nektarije; episkop budimljanski Valerijan; vikar Nj. Sv. Patrijarha; dr. Kosta Kumanudi, biv. pretsednik Narodne skupstine; dr. Miroslav Spalajkovic, poslanik u penziji; Aleksandar Cincar-Markovic, bivsi ministar inostranih poslova; Josif Kostic, senator i armirski djeneral u penziji; Petar V. Kosic, armiski djeneral; dr. Velizar Jankovic, ministar u penziji; Dragutin Pecic, bivsi ministar; Aleksandar Mijovic, bivsi ministar; Milan Acimovic, bivsi. ministar; dr. Svetislav Popovic, bivsi ministar; Dusan Letica, bivsi ministar; Dimitrije Ljotic, bivsi ministar; Rista Jojic, bivsi ministar; dr. Lazar Markovic, bivsi ministar; Ziza Rafajlovic, bivsi ministar i ban; Djura Jankovic, bivsi ministar; Spasoje Piletic, bivsi ministar; Panta Jovanovic, bivsi ministar; Vojislav Djordjevic, bivsi ministar; Vasa Jovanovic, bivsi ministar; Dusan Pantic, bivsi ministar; Ugrin Joksimovic, bivsi senator; dr Jovan Radonjic, senator i clan Srpske Kralj. akademije; Momcilo Jankovic, advokat i bivsi narodni poslanik; Tasa Dinic, pukovnik i biv. narodni poslanik; Djura Kotur, biv. senator; Jovan Radulovic, biv. narodni poslanik; Milan Stoimirovic-Jovanovic, biv. narodni poslanik; Dragomir Stojadinovic, bivsi narodni poslanik; dr Aleksandar Belic, predsednik Srpske Kraljevske akademije nauka; inz. Petar Micic, rektor Univerziteta; Rusomir Jankovic, pretsednik Kasacionog suda; Milan N. Jovicic, predsednik Apelacionog suda; Dragisa Leovac, zamenik pretsednika Drzavnog saveta; Milivoje Puric, pretsednik Glavne kontrole; dr. Milan Radosavljevic, guverne Narodne banke; Toma Rosandic, vajar i rektor Umetnicke likovne akademije; dr Aleksandar Jovanovic, rektor Ekonomsko-komercijalne skole; Petar Konjovic, rektor Muzicke akademije; dr Milosav Stojadinovic, ppretsednik Beogradske opstine; Nikola Belovic, pretsednik Trgovacke omladine; dr. Jovan Mijuskovic, potpredsednik Lekarske komore; Vlada Ilic, predsednik Industrijske komore; Mihailo L. Djuric, predsednik Trgovacke komore; Milan Stojanovic, tasner i pretsednik Zanatske komore; inz. Dusan Glisic, pretsednik Inzenjerske komore; Ivan M. Milicevic, potpredsednik Beogradske opstine; Bosko Bogdanovic, pomocnik ministra prosvete u penziji; Veljko Petrovic, knjizevnik i clan Srpske Kraljevske akademije nauka; Djoka Jovanovic, vajar i clan Srpske Kraljevske akademije; Ranislav Avramovic, pomocnik ministra u penziji; dr. Laza Stanojevic, prof. Univerziteta; dr. Svetomir Ristic, prof. Vise pedagoske skole; Velibor Jonic, profesor; dr. Mihailo Ilic, prof. Univerziteta; dr. Ljubomir S. Dukanac, prof. Univerziteta; Radivoje Nikolic, drz. sav. u penziji; dr. Milos Radojkovic, prof. Univerziteta; dr. Milos Moskovljevic, prof. Vise pedagoske skole; Radoje Jankovic, ministar na strani u penziji; Milos Lazarevic, ministar na strani; Branko Lazarevic, ministar na strani; dr. Milan Horvatski, pomocnik ministra; Mirko Kostic, prof. Univerziteta i biv. nar. poslanik; Nikola Stanarevic, direktor Post. stedionice; dr. Milan Kašanin, književnik i direktor Muzeja; dr. Svetislav Stefanovic, knjiz.; inz. Milosav Vasiljevic, dr. Stevan Ivanic, pomocnik ministra; inz. Stanislav Josifovic, pomocnik ministra; Buda Cvijanovic, pomocnik ministra; Aleksa Matanovic, drzavni savetnik; Dragisa Zdravkovic, drzavni savetnik; Dobra Petkovic, clan Gl. kontrole; dr. Kosta Lukovic, knjizevnik i novinar; Jovan Tanovic, novinar i pretsednik izdavackog preduzeca „Politika" A. D. Jovan Tomic, prof. Univerziteta; dr. Branko Miletic, prof. Univerziteta; dr. Ivan Arkovljevic, prof. Univerziteta; inz. Djordje Mijovic, prof. Univerziteta; dr. Relja Popovic, prof. Univerziteta; Vladimir-Velmar Jankovic, knjizevnik; Djordje Peric, novinar; Sima Pandurovic, knjizevnik; Ratko Parezanin, novinar; Damljan Kovacevic, knjizevnik; dr. Viktor Novak, prof. Univerziteta; Darko Petrovic, inz.; dr. Milan Budimir, prof. Univerziteta; dr. Ljubisa Vulovic, prof. Univerziteta; dr. Voja Mladenovic, prof. Vise pedagoske skole; Teofan Ristic, docent Ekonomsko-komercijalne skole; Milorad Dimitrijevic, inz.; Dusan Vasic, protojerej; Milorad Mihailovic, protojerej; Bozidar Prokic, sudija Apelacionog suda; Milan Bozic, sudija Apelacionog suda; dr. Djordje Pesic, pretsednik „Jugorasa"; Aleksa Pop Mitic, trgovac; Rada Dimic, industrijalac; Radomir Puljevic, trgovac; Lazar Petrovic, trgovac; Nikola Simic, trgovac; Mihailo S. Svabic, direktor Hipotekarne banke Trg. fonda; Milivoje Kostic, izvoznik; Svet. J. Jelic, direktor Izvozne banke; Dimitrije Bogojevic, direktor Trgovacke banke; Jovan S. Obradovic, dir. Osiguravajuceg drustva „Dunav"; Ilija Bogdanovic, gradjevinar; Milutin Popovic, posl.; inz. Drag. Petrovic; inz. Jovan Milosavljevic; Miodrag Kuzmanovic, advokat; Franja Galijan, advokat; Slobodan D. Subotic, advokat; Drag. Saicic, inzenjer; Vlad. A. Bogdanovic, pretsednik Saveza ugostitelja; dr. Branimir Males, nac. Ministar. prosvete; Vladimir Vujic, knjizevnik; Petar J. Odavic, knjizevnik; Svetozar Spazacevic, novinar; Ljubomir Aleksic, nac. Min. prosvete; Stevan Stankovic, sekr. Akad. likovne umetnosti; Sinisa Kordic, knjizevnik i direktor gimnazije; Milan Nedeljkovic direktor skole za prim. umetnost; Mihailo Popovic, protojerej; Ilija M. Parakos, direktor „Dirisa"; Momir Veljkovic, upravnik Narodnog pozorista; Momcilo Milosevic, upravnik drzavne stamparije; dr. Jovan Gasic, glavni sekretar Beogradske berze; dr. Cvetko Gregoric, glavni sekretar Saveza industrijalaca; Nikola Petrovic, trgovac; Nikola Zivkovic, trgovac; Atanasije Urosevic, trgovac; Marinko Grujicic, izvoznik; Petar Mladenovic, direktor Cinovnicke banke; dr. Josip Spoljar, direktor Osiguravajuceg drustva; dr. Milos Trivunac, dekan i profesor Univerziteta; dr. Mihailo Radovanovic, profesor Vise pedagoske skole; dr. Pavle Vujovic, profesor Univerziteta; dr. Borivoje G. Milojevic, profesor Univerziteta; dr. Milan Mirkovic, docent Univerziteta; dr. Stanko Skerlj, profesor Univerziteta; dr. Vukic M. Micevic, vanredni profesor Univerziteta; dr. Dimitrije Antic, profesor Univerziteta; dr. M. Vidanovic, profesor Univerziteta; dr. Filip Medic, profesor Vise pedagoske skole; dr. Slobodan Popovic, prof. Univerziteta; dr. Milan Todorovic, prof. Univerziteta; dr. Radivoje Kasanin, prof. Univerziteta; dr. Dimitr. Stefanovic, prof. Univerziteta; dr. Drag. Arandjelovic, prof. Univerziteta; dr. Vanlic, profesor Vise pedagoske skole; Milutin Jovanovic, direktor banke; Vasa Petrovic, direktor banke; Milan Divjak, industrijalac; Djordje Andjelkovic, stampar; Dragutin Urosevic, trgovac; R. Jovanovic, izvoznik; Ljubomir Saracevic, izvoznik; M. Krsmanovic, protojerej; dr. Branislav Krstic, direktor Zenske uciteljske skole; inz. Andra Popovic, inz. A. Petrovic, Sergije Baltic, privatni cinovnik; dr. Dusan Uzelac, direktor Narodne banke; dr. Miloje Stoiljkovic, profesor Univerziteta; dr. Djoka Slijepcevic, docent Univerziteta; dr. Jovan Djordjevic, profesor Univerziteta; Stevan Jovanovic, nacelnik Ministarstva prosvete; Panta Arandjelovic, nacelnik Banske uprave; dr. Jovan Erdeljanovic, prof. Univerziteta; dr. Milutin Milankovic, profesor Univerziteta i clan Srpske Kraljevske akademije; dr. Toma Zivanovic, prof. Univerziteta; dr. Djordje Tasic, profesor Univerziteta; dr. Miodrag Ibrovac, profesor Univerziteta; Djurdje Stojanovic, privatni cinovnik; Nikola B. Jovanovic, generalni sekretar Udruzenja glumaca; Vladeta Dragutinovic, clan Narodnog pozorista; inz. Dusan Djordjevic, operski pevac; Nikola Cvejic, operski pevac; dr. Adam Bogosavljevic, visi savetnik Mininsarstva prosvete; Mihailo Voncina, trg.; Stevan Skoric, prets. Udruz. trg. mlekom; Jezdimir Milosavljevic, trg.; Dusan Lazic, trg.; Rista Rakocevic, skolski nadzornik; Todor Dimitrijevic, upravitelj skole; Miodrag Jankovic, upravitelj skole; Vladan S. Lapcevic, upravitelj skole; Dragan Dodos, trgovac; Aleksandar Bogojevic, direktor banke; Dimitrije Milosavljevic, trgovac; dr. Velimir Mihailovic, upravnik Opste drzavne bolnice; dr. Nikodije Blagojevic, sef Odelenja Opste drzavne bolnice; dr. Miodrag Markovic, lekar; inz. Svetozar Matijasevic, inz. Nikola Lalic; inz. Vasa Todorovic; dr. Miodrag Vracevic, lekar; dr. Zika Markovic, lekar; dr. Vlastimir Ivkovic, lekar; dr. Milica Micic-Ivanic, lekar; dr. Sima Ilic, lekar; dr. Milan Vlainac, profesor Univerziteta; dr. Nikola M. Popovic, profesor Univerziteta; dr. Vojislav Miskovic, profesor Univerziteta; dr. Sava Jankovic, privatni docent; Miodrag M. Matic, upravnik Glavnog telegrafa; Nikola Radovanovic, zamenik direktora Posta, telegrafa i telefona; Velja Pavlovic, inspektor; Ceda Radojkovic, vice-guverner Narodne banke; Slavko Teokarovic, industrijalac; Milan Janosevic, trgovac; Branislav Janosevic, trgovac; Luka Soldatovic, trgovac; Drag. A. Stula, industrijalac; Branko Stojanovic, trgovac; Milo Seferovic, visi savetnik; inzenjer Petronije Jokic, savetnik; dr. Z. Miladinovic, v. savetnik; dr. Lazar Mirkovic, profesor Univerziteta; dr. Borivoje Z. Milojevic, prof. Univerziteta; dr. Ljubomir Bajalovic, prof. Ekonomsko-komercijalne skole; inz. Dragomir Jovanovic, profesor Univerziteta; dr. Ivan Djaja, prof. Univerziteta; dr. Ilija Przic, profesor Univerziteta; dr. Dusan Popovic, profesor Univerziteta; dr. Milosav Lutovac, prof. Ekonomsko-komercijalne skole; dr. Mil. V. Jovic, prof. Ekonomsko-komercijalne skole; dr. Simeon Gacesa, prof. Ekonomsko-komercijalne skole; dr. Fehim Barjaktarovic, prof. Univerziteta; dr. Jovan Lovcevic, prof. Univerziteta; dr. Dusan Glumac, prof. Univerziteta; Svetislav Petrovic, profesor Vise pedagoske skole; dr. Branislav Stanojevic, prof. Univerziteta; dr. Milan Fotic, profesor Univerziteta; dr. Vladimir R. Petrovic, profesor; dr. Miloje M. Milojevic, profesor Muzicke akademije; dr Radoslav Brasovan, profesor Univerziteta; Radoslav Brasovan, profesor Univerziteta; dr. Dusan Boric, profesor Univerziteta; dr. Gojko Ruzic, profesor Univerziteta; dr. Milan Vladisavljevic, profesor Univerziteta; dr. Jovan J. Tucakovic, profesor Univerziteta; dr. Branislav Sljivic, profesor Univerziteta; Bozidar Stojkovic, profesor Vise pedagoske skole; dr. Ilija Djuricic, profesor Univerziteta; dr Radoslav Grujic, profesor Univerziteta; dr. Rastislav Maric, profesor Univerziteta; Dusan Milojkovi, nacelnik Ministarstva; Stanoje Protic, clan Glavne kontrole; Vlad. Bublik, direktor Osiguravajuce banke; Spasoje Spasojevic, trgovac; Zivko Sajkovic, trgovac; Jovan Kostic, visi inspektor Narodne banke; Anton Vosic, trgovac; Petar Mladenovic, trgovac; Bor. Jankovic, cl. firme Maricic i Jankovic; Mil. Stokic, clan firme Todor Mraovic; Zezelj Andra, inspektor; Radulovic Branko, savetnik Ministarstva; Vasa Jovanovic, potpredsednik Industrijske komore; Boza M. Vicentijevic, advokat; dr. St. Nizetic, lekar; dr. Bora Popovic, lekar, dr. Dobrivoje Maksimovic, lekar, sef Odeljenja Opste drzavne bolnice; Sveta Jovanovic, upravnik poste; Ilija P. Zarzevic, upravnik poste; dr Milos Radojcic, docent Univerziteta; inznjer Djordje Dimitrijevic, docent Univerziteta; dr. Nikola Konstantinovic, profesor Ekonomsko-komercijalne skole; dr. Laza Kostic, profesor Ekonomsko-komercijalne skole; Borivoje Josimovic, skolski nadzornik; Todor Lilic, profesor; Dimitrije Popovic, direktor gimnazije; Nikola Popovic, profesor; Spasenije Prica, direktor gimnazije; Nikola Kuzelj, profesor; Zivojin Djerdjevic, direktor gimnazije; Darinka Stojanovic, direktor gimnazije; inz. Branislav Kojic, docent Univerziteta; dr. Rista Pesaric, docent Univerziteta; inz. Milos Martic, docent Univerziteta; Panta Sobajic, direktor gimnazije; D. L. Spasic, direktor Osiguravajuceg drustva; Milos Petrovic, trgovac; T. Tutunkovic, trgovac; Radoslav Pavlovic, ucitelj; Dusan S. Tomic, profesor Univerziteta; Stevan Stevanovic, docent Univerziteta; inz. Sima Milutinovic; inz. Aleksandar B. Damjanovic, univerzitetski docent; Jordan Petrovic, inzenjer; Dusan J. Vitas, inzenjer; dr. Milos Misirlic, lekar; dr. Vladimir Cavka, lekar; dr. M. Jovcic, lekar, sef Odeljenja; dr Stevanovic Cupara, asistent; Jovan Popovic, inzenjer; Laza Savkov, inzenjer; dr. Stevan Vasojevic, lekar; dr. Milovan Banic, lekar; dr. Petar Martinovic, lekar; Velislav Tomasevic, inzenjer; Milutin Maksimovic, inzenjer; Pavle Djordjevic, inz; dr. Jovanka Magovcevic, lekar; dr. Pavle Tucakovic, lekar; dr. Pavle Radosavljevic, lekar; dr. Dusan Gregoric, lekar; Dusan Kostic, inzenjer; Jelena Djoric, inzenjer; Bogdan Lalkovic, inzenjer; Stevan Hristic, professor Muzicke akademije; K. Manojlovic, professor Muzicke akademije; inz. Simeon Korecin, asistent Univerziteta; Radivoje Gajic, skolski nadzornik; Bogdan Potkonjak, upravitelj skole; Darinka Mitranovic, direktor gimnazije; Kosta Nikoli, direktor gimnazije; Katarina Jovicic, direktor gimnazije; Miomir Sinobad, direktor gimnazije, Pavle Vujic, student prava; Mladen Vukovic, student prava; Momcilo Knezevic, student veterine; Milan Vasovic, kand. inz.; Vekoslav Mandic, student; Mijo Pusic, radnik; Ljubomir Maksimovic, graficarski radnik; Ljubomir Milenkovic, masinski radnik; M. Kolaric, trgovac; Ranko Stamovjevic, trgovac; Milan Mojic, trgovac; Vasa Vasiljevic, trgovac, Dragutin Milicevic, trgovac; Mil. S. Milosevic, ucitelj; Drag. Milanovic, upravitelj skole; Rastimir Jovdjevic, ucitelj; Srbisav Petrovic, ucitelj; Stevan Petrovic, ucitelj; Dragan Grbic, upravitelj skole; Vlad.Piscevic, student prava; Dusan Vukovajac, student; Zarko Cakic, st. prava; Miladin Jevtic, mehanicar; Milorad Djurisic, radnik; Milan M. Milic, graf; Jevta P. Kolakovic, radnik; Dusan Ciric, obuc. radnik; V. Tadic, trgovac; D. Markovic, ucitelj; Drag. Mitrovic, ucitelj; Milan Popovic, muzic.; Franja Pozarkovic, privatni namestenik; Branko Divjan, radnik; Dragan Dodos, radnik; dr Pavle Vukasovic, lekar; dr. Sava Saulic, lekar; dr. Bojan Pirc, lekar; dr. Vladimir Korostovec, lekar; Predrag Anic, ucitelj; Milan Sapinac, upravitelj skole; Drag. Djordjevic, upravitelj skole; Aleksandar Popovic, ucitelj; Tihomir Jevtic, ucitelj; Djordje P. Jelacic, upravitelj skole; Ceda Vukovic, trgova; M. Radivojevic, trgovac; dr. Nadezda Stanojevic, lekar; dr Milorad Cortanovic, lekar; Vitomir Milenkovic, upravitelj poste; Dusan Brkic, trgovac; Marko Lazarevic, trgovac; Zivadin S. Bogdanovic, referent; dr. Vlad. Piletic, nacelnik Sanitetskog odeljenja; Cvetko Cvetkovic, v. savetnik; dr. Nikola Belosavic, lekar; dr. St. Novakovic, lekar, sef odeljenja; Ratomir Milicevic, ekonom; Ljuba Markovic, trgovac; Cedomir Neskovic, radnik; Vasa Mucibabic, radnik; Vojislav Jelenkovic, radnik; Tosa Andjelkovic, radnik; Aleksandar Nikolajevic, radnik; Milorad Vujicic, radnik; Ljubomir Smeglic, radnik; Mile Jovanovic, trgovac; Pavle Zaric, trgovac; Petar Borisavljevic, inzenjer; Djura Ilkic, preduzimac; Mica Dimitrijevic, novinar; Tosa Miletic, trgovac; Branko Karanovic, industrijalac; Milan Kremanac, advokat; Dragisa Stefanovic, industrijalac; Dusan Djuric, marinjski oficir u penziji; Aleksandar Damjanovic, inzenjer; dr. Dimitrije Gostimirovic, lekar; O. Ros, privrednik; Milivoje Dimitrijevic, restorater, Jovan Petrovic, trgovac; Sava Djurasinovic, tipograf; Bora Matic, juvelir, V. Polic, trgovac; Sava Saric, trgovac; R. D. Todorovic, trgovac; S. V. Cvijanovic, inzenjer; Anton Gruber, knjigovezac; Jovan Zivadinovic, knjizar.

Primetimo da apel između ostalih nisu potpisali Miloš Đurić, Ivo Andrić i Isidora Sekulić.


[postavljeno 09.04.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Jun 05, 2012, 09:37:59 am »

**

ČIJA JE CIVILIZACIJA NAJBLISKIJA BEOGRADSKOJ TELEVIZIJI?


VELIČANSTVENIJE OD PIRAMIDE

Dr Milan Kašanin pokazao je našem saradniku studiju o slikaru Pjeru dela Frančesku iz pera ser Keneta Klarka koju mu je autor poklonio

Povod za ovaj susret sa našim itaknutnm knjnževnikom i cenjenim istoričarem umetnosti dr Milanom Kašaninom je početak emitovanja nove serije "Pioniri modernog slikarstva" njegovog kolege i prijatelja ser Kenet Klarka preko Drugog programa Televizije Beograd.

Zahvaljujući našoj televiziji ser Kenet Klarka ne moramo da predstavljamo, jer nam je njegov portret dobro poznat preko izvrsne serije "Civilizacije", ali kako dr Kašanin i pored izvesnih pregovora sa predstavnicima beogradske televizije, na žalost (ne svojom krivicom) još nije stupio pred "čarobni ekran", da nam posle više od pola veka stvaralačkog rada kao najbolji poznavalac govori o umetničkom blagu Jugoslavije, donosimo nekoliko podataka o njemu: dr Milan Kašanin rođen je 21. februara 1895. godine u Belom Manastnru, u Baranji. Studirao je i diplomirao na Sorboni uporednu istoriju književnosti i umetnosti. Između dva rata objavljuje niz pripovedaka i dva nagrađena romana (Trokošuljnik, Pijana zemlja), učestvuje u pokretanju i uređivanju više književnih edicija, a radi i kao upravnik beogralekog Umetničkog muzeja. Potom je direktor Galerije fresaka u Beogradu, a zatnm pažnju privlače njegove zbirke eseja, ogleda i studija: Pronađene stvari, Umetničke kritike, Sudbine i ljudi. U vreme kada s nestrpljenjem očekujemo objavljivanje Kašaninovih monumentalnih knjiga o knjiživnosti i umetnosti srednjeg veka kao i memoarskog dela "Susreti i pisma" posvećene druženju sa našim velikim umetnicima, započinjemo razgovor sa našim značajnim savremenikom o njegovom prijateljstvu sa ser Kenet Klarkom:

— Imao sam veliko zadovoljstvo da se upoznam sa Kenet Klarkom u Parizu s proleća 1933. godine, u ateljeu slikara Dinoaje d' Segonzaka. Tom prilikom ja sam uzeo za beogradski Umetnički muzej jedan Segonzakov pejzaž, a Klark za sebe jedan akvarel.

— Drugi put sam Klarka sreo jula 1939. u Londonu, na kongresu istoričara umetnosti, gde je on imao ulogu domaćina. Zahvaljujući Klarku posetili smo za publiku nepristupačnu zbirku slika u kraljevskom dvorcu — Bakingemskoj palati, jer je on tamo imao funkciju kustosa, odnosno staratelja. Tih dana bio sam sa svojom suprugom pozvan od Klarka na čaj u njegovoj kući gde sam imao prilike da upoznam nekoliko istaknutijih britanskih arhitekata i slikara. To je bilo uoči samog rata i primetio sam da na zidovima svog stana Klark nema nijedne slike. On je, reče mi, sve slike iz lične kolekcije i stilski stari nameštaj sklonio na sigurno mesto...

— Ponovo smo uspostavnli kontakt 1953. godine kad je u londonskoj Tejt galeriji bila priređena izložba kopija naših fresaka koju je Klark otvorio. Tada sam bio gost na obedu u njegovoj kući i sećam se da je Klark pokazivao veliko interesovanje za naše freske po manastirima izrazivši želju da poseti Jugoslaviju.

Na pitanje šta misli o ser Kenetu Klarku kao istoričaru umetnosti i tvorcu televizijskih serija dr Kašanin je odgovorio:

— Gledao sam preko naše televizije "Civilizacije". To je izvanredno dobra emisija koja je na velikoj, intelektualnoj visini, bez praznih fraza i suviše naglašene učenosti kao i specijalnosti, tako da je sa interesom mora pratiti svaki čovek. Naročita vrlina Keneta Klarka to je njegovo široko gledanje na umetničke spomenike u istoriji. On ih ne gleda samo kao apstraktne spomennke u materijalnom obliku, nego kao sastavni deo čovekovog života, manifestaciju jednog vremena i okvir u kome živi jedno određeno društvo. U vezi sa serijom "Civilizacije" on nije istoričar umetnosti u uskom smislu specijaliste, nego je istoričar kulture i, posrednim putem, filosofije istorije.


Ser Kenet Klark, čiju smo seriju "Civilizacije" gledali sa zahvalnošću, kolega je i dugogodišnji prijatelj našeg istoričara umetnosti i književnika dr Milana Kašanina

Dr Kašaninu je još pre dve godine ponuđeno da za TV-Beograd snimi sličnu seriju o domaćim spomenicima kulture ali se, zasad, na tome Televizija i zaustavila



Podsećajući dr Kašanina na jednu njegovu raniju izjavu da bi na poziv naše televizije "imao dovoljno snage i volje" da se založi za ostvarenje jedne serije posvećene usponu naše civilizacije na Balkanu, pitamo zašto do ove realizacije do danas nije došlo?

— O tome je bilo reči još pre nekoliko godina sa jednim predstavnikom Televizije Beograd koji je sa velikom voljom i simpatijom predlagao da se takva serija ostvari. Bio sam odmah spreman da to prihvatim i nisam postavljao nikakve posebne uslove, sem da ja odredim mesta, odnosno izbor spomenika o kojima bih na samom terenu održao predavanja.

— ... ?

— Vidite, kod nas vlada velika zabluda da je sva srednjovekovna srpska kultura bila crkvenog karaktera i vođena od sveštenstva. Naprotiv, za nju imamo da zahvalimo svetovnjacima, vladarima i velikašima koji nisu podigli manje dvorova nego zadužbina-manastira. Zato smatram da bi u mojoj televizijskoj seriji bilo od velike koristi upoznati se sa srpskim srednjovekovnim gradovima, njihovim urbanističkim planovima, profanim građevinama, utvrđenjima, dvorcima... U seriji sa kratkim sadržajnim tekstovima oživeli bi utvrđeni gradovi sa podgrađima, kojih ima na nekoliko desetina i sa čijim proučavanjem i otkopavanjima nije se tako reći još ni počelo. Da navedem samo nekoliko za koje svako zna. To su Zvečan, Prizren, Kruševac, Smederevo, Maglič...

— Što su ti gradovi danas u ruševinama ne treba da nam smeta, da ih upoznamo u onom obliku kako su sačuvani i na osnovu rekonstrukcija koje je lako izvesti, jer su tu zato slike i stari tekstovi. Po mom mišljenju malo u Evropi ima gradova koji su do nas došli u tako originalnom stanju kao srednjovekovni u Srbiji, nasuprot burgovima na Rajni kojima se ceo svet danas divi. A zna se da su oni sa malim izuzetkom svi restaurisani i pograđeni u 19. veku.

— Pored utvrđenog izbora spomenika i mog govora o njima — nastavio je dr Kašanin — u scenariju posvećenom ovoj seriji bili bi izabrani i književni tekstovi onog vremena koje bi čitali dramski umetnici. Da vam navedem samo jedan primer: zamislite na divnom Skadarskom jezeru, sa ogromnim planinama okolo, tamo postoji ostrvce od kamena između kog probija južno rastinje i bilje. Sa mirnim, zelenim vodama i velikim plavim nebom iznad crkvice Jelene, kćerke kneza Lazara koja je ovde i sahranjena, to je jedan od najlepših pejzaža ne samo kod nas nego i u svetu. On svojom prirodnom lepotom prevazilazi sve nadgrobne arhitekture velikih vladara iz istornje sveta. To je, verujte, veličanstvenije nego piramide. I pitam se: zar ne bi bilo interesantno u jednoj televizijskoj epizodi posvećenoj ovom spomeniku ispričati nešto zannmljnvo o velikoj kulturi, državničkom i književnom daru Lazarsve kćeri Jelene? I tom prilikom, kao ilustraciju mog kratkog predavanja prikazati ne samo prirodne lepote Skadarskog jezera nego i pročitati očuvano pismo Jelenino njenom duhovniku Nikonu koje dolazi msđu najlepše tekstove na našem jeziku, pa je kao takvo ušlo u pesničke antologije.

— Ili, recimo, da uzmemo Smederevski grad koji je jedan od najdragocenijnh i najbolje očuvanih u prvobitnom izgledu na jugoistoku Evrope. Od njega nisu očuvani samo zidovi i kule (od kojih neke teško oštećene u poslednja dva rata) nego su očuvani i ostaci despotovskog dvora sa velikom dvoranom za audijenciju u kojoj još uvek postoje prozori gledajući na Dunav. Kad bi se ceo teren prekopao, između tih zidova i kula, koje su samo ljušture utvrđene varoši, našle bi se cele ulice i trgovi sa ostacima crkava i palata. Ne treba smetnuti sa uma da je Smederevski grad pokrivao veći teren nego srednjovekovni Dubrovnik i da ga je prevazilazio i po snažnom utvrđenju i po broju zgrada.

— Pitate da li su mi poznati razlozi zašto nije došlo do ostvarenja ovih mojih ideja na televizijskom ekranu? U dva tri maha mi je od strane predstavnika televizije govoreno da bi se takva serija rado prihvatila, da će o njoj biti reči na sastancima njihovih urednika, ali do realizacije plana nije došlo iz nepoznatih mi razloga. Čak me niko nije o toku same stvari do danas ni obavestno.

Slušajući ovo, u radnoj sobn ispunjenoj vrednim slikama i knjigama, temperameitno izlaganje dr Kašanina čovek ne može da ne uputi prekor Televiziji Beograd što do danas nije iskoristila dobru volju našeg poznatog književnika i istoričara umetnosti da nam poput Kenet Klarka približi vreme naše kulture kada se ovde živelo kao na vetrometini. Ipak, i pored ovog očiglednog propusta Televizije Beograd, postavljamo dr Kašaninu i poslednje pitanje: da li bi se po eventualnom predlogu televizije prihvatio ovog zadatka?

— Ja bih odgovorio da još imam snage i za ovaj poduhvat — kaže sa smeškom 78. godišnji dr Kašanin. — Znate, uvek sam ja bio optimist i nikad se nisam bojao napora, a za dobro naše kulture uvek sam spreman sve da učinim.
 

Kosta Dimitrijević
Radio revija br. 355; 14.12.1973.

[postavljeno 09.04.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Jun 05, 2012, 09:38:08 am »

**
MLADEN MARKOV: SEĆANJA NA MILANA KAŠANINA — I DEO


POSLEDNJI LET ORLA

Dolazeći u Hilandarsku skoro jedanput nedeljno u poslednje dve godine njegovog života, shvatio sam da posetiti ovog pisca znači primaći se istini jer je on čovek kao terazije pravde

Odakle početi kad zastrašujuće deluje belina hartije kao daleki letnji horizont velike ravnice sa čestim fatamorganama. Odakle kad je u tih osam knjiga sabijen zadivljujuće veliki život i umni rad čoveka po svemu drugačijeg, kakvog srpska književnost nije imala, a bolje bi bilo, i potrebnije reći, skrajnutog, duhovno zabranjenog za dugi niz vladavine onih koji su ga mrzeli na štetu nacije.

Ime Milan Kašanin video sam još 1945. godine kad su me na taljigama jedne zore, presvanuća, poneli u Pančevo na školovanje. U pletenoj kotarici sa hranom za kost, našle su mesto i četiri knjige koje sam posedovao i jedine pročitao do jedanaeste godine. Poduža povest o dospeću knjiga u selo koje ne postoji na mapi, a i Nemci su ga 41. dugo tražili gacajući kroz blato i preko pištalina, ovom prilikom je izostavljena. Milan Kašanin: Spaljene zastave. Evo je i danas tu, pored mene. Požutele stranice kao listovi duvana. Trošno kao naš život. Knjige, moji vršnjaci. Ukoričio sam ih posebno: Žil Vern: Otkrovenje sveta, Kipling: Knjiga o džungli i X. Sjenkjevič: Ognjem i mačem.

Na belini njihovih stranica izraženo mišljenje. U Pančevo sam stigao već zaražen čitanjem. Kasnije su došle druge vrste iste bolesti i izazvale nova uzbuđenja i nove zabune. Ali o tom već poznatom liku naslonjenom na izlog knjižare, bačenog zatim u talase novih putovanja, drugom prilikom.

I eto, negde blizu pola veka posle te noćne vožnje do Pančeva, gde je započelo školovanje, posle knjiga koje sam i sam napisao i objavio, stojim pred tim čovekom, Milanom Kašaninom, kome je tada bilo nešto više od deset godina nego meni sada dok pišem ove redove. Hoću li se opredeliti za sadašnju ili ondašnju zbrku za razliku od onog dečaka koga su kroz jutarnju maglu nosili na škole u Pančevo; da li je to onaj isti lik koji je osamdesetih godina prošlog veka stajao pred Milanom Kašaninom. Svejedno. Nedefinisani je znao sa kim razgovara. Takav, sav od različitih doba, bio je veoma iznenađen. Otkuda poziv? Obojica smo, rekao je Kašanin, ravničari. Ne bi bilo loše da porazgovaramo. Ja Baranjac, vi Banaćanin.

Ovaj, sad već treći dečak sa onih taljiga, ovaj koji piše, već drugačije misli jer je pročitao sve njegove knjige. Posebno Srpsku književnost u srednjem veku.

Stajao sam i gledao ga. Za mene je već bio čuven. Kao Andrić. Kao Crnjanski. Kao Krleža. Ležao je na onižem krevetu podbočen jastucima, miran. Strog. Nekako ne razaznajem da li je ta mršava glava oštro istaknutih čeonih kostiju, upalih očiju i gotovo nepomična, glava živog čoveka ili je to ona druga, sa njegove desne strane, drvena, za koju kasnije reče da je rad Riste Stijovića. Orahovina, reče. Koja glava govori?

Soba je bila polumračna, slučaj susreta izvanredan tako da je meni delovalo to vrelo leto nekako nadrealno. On me je pitao o Banatu, ja njega o Baranji. Govorili smo o rekama i poljima i za sve vreme osećao sam da naslućuje moje snebivanje. Brzo sam shvatio da poseduje veliki, urođeni dar koji se zove intuicija. Bio je jedan od onih koji imaju moć da razaznaju svet oko sebe i po mirisu. Takav nije omiljen od većine. Skupim dovoljno snage da mu ispričam kako je na taljigama putovala njegova knjiga od Samoša do Pančeva a zatim i kroz niz seoba jednog beogradskog samca.

To nas približi. Pomenusmo i zajedničke poznanike. A onda se otvoriše vrata i u sobu uđe omalena mršava starica.

Ljalja, obratio joj se on, to je onaj čovek koga sam pozvao.

Mršava žena. Kao vejka. Nečujno je hodala i ćutke spuštala šoljice za čaj na omanji stočić. Tek tada sam je bolje pogledao. Starost je smežurala nekadašnju lepotu. Onaj ko ume da gleda, može da nasluti blistavu prošlost. Prošaputah u sebi ime Ljalja i odmah dodajem: Ruskinja. A pred očima su mi njegovi redovi iz knjige Slučajna otkrića gde kaže da je rođen na selu i među seljacima, a nikad nije mario sela; voleo je uvek gradove; i, odrastao u nemaštini, stideo se siromaštva i divio se bogatim. Dostojevski, kažem. On ćuti.

Gledam ga i razmišljam može li starost da izmeni stavove, izgled, fizionomiju. Lice je kameno, svaka bora je usečena. E, jedino su oči tople i blage. Ostalo je nepomično i tvrdo. A napisao je u Neverstvu: "... ne mogu i ne umem da živim sumoran".

Bio je sumoran. Možda se nije predavao, možda se otimao.





To je, odavno znam, čovek koji je ponikao u siromaštvu. To je onaj isti koji je već u detinjstvu rekao: Ja idem u Frajbrug-im-Brajstau! Ja ću studirati estetiku!" To je, dakle, taj koga sam davno već smatrao jednim iz redova naših vrhunskih stilista. Kako je uspeo da se toliko visoko uzdigne? Kako je došlo do toga da napiše tomove zgusnutih istina, nesvakodnevnih rečenica; kako ih je iščupao iz utrobe prirode i osvetlio? Nije li to jedan od onih retkih pojedinaca kakvog ovaj narod iznedri u svaka dva veka?

Sećao se matere Koja nije znala čitati i pisati, ali je umela da izmišlja pesme i noseći me na rukama, pevala. Dok bi pevala, nije bilo na svetu nikog sem nje i mene, njene sreće što je sa mnom i moje što sam s njom.

To dete je ovaj starac. Pomešana su moja sećanja na njega živog i ovog drugog, isto živog, ali u knjigama, i ja ih, ponesen njegovim delom, ne razdvajam. Ovog je kao i druge značajne nosala nepismena mati. Gotovo sve naše velikane rađale su nepismene žene. Jer l to neka simbolika ili osuđenost na uvek nove početke? On je prvi put video da je siromašan kad ga je siromaštvo zabolelo jer nije mogao da uči klavir. A nijedan predmet u gimnaziji nije voleo kao klavir.

Prevarim se i pomislim da je odbojan, hladan. Tvrd. Možda zbog isklesanog lika. Kamen. Docnije sam ustanovio da je to maska. Pomirio sam se sa tim da likovi pravednih sudija moraju biti ozbiljni. Dolazeći u Hilandarsku skoro jedanput nedeljno u poslednje dve godine njegovog života, shvatio sam da posetiti ovog pisca znači primaći se istini jer je on čovek kao terazije pravde. Bio sam u to uveren još onda kad sam čitao njegove eseje o srpskim piscima i kritičarima. Njegova rečenica koja opisuje osećanja Srba pod vlašću K und K uvod je u dramu Prečanskih Srba. ... Mi ne bismo poraz preboleli; bez Srbije, mi ne bismo mogli da živimo... kaže rečenicu koja zaslužuje posebnu pažnju stoga što docnije nastaju izvesni nesporazumi o Centralnim i periferijskim Srbima, opaska koju i Dučić u pesmi Ave Serbia spočitava onima što uzimaju vrhunska nacionalna prava. I ne predstavlja mali kamen srpsko-srpskog spoticanja, a istorijski neprestano gurano pod tepih.

Kad god ispružim ruku da napišem nešto o njemu, trgnem se. Kako ću kad mu je pogled tako strog? Možda i jeste ali on ipak iskazuje mogućnost pregovora što zaobljuju oštricu zakona. Nikad ga u toku dvogodišnjeg poznanstva i posećivanja nisam video osmehnutog, mada jesam ironičnog. On kaže, na primer, stih iz pesme Filipa Višnjića Tu knezovi nisu radi kavzi / al' je rada sirotinja raja. Zaćuti. A kad ne dobije odgovor, izgovara ono što sam već pročitao. To je koješta. Ustanak su podigli knezovi, a ne raja.

Samo nekoliko rečenica opisa sahrane Mateje Nenadovića, dovoljno mi je da vidim koliko smo izgubili od dostojanstva spuštajući se do kuknjave. Smrt je dostojanstvena. Mora se uvažavati a ne busati u prsa. Na primer, ta pomenuta sahrana. Danas se na sahranama čak i aplaudira, a kakva je to tišina bila kad su sahranjivali protu Mateju! Samo povremeno frktanje konja i muk.

Kažem kako sam čitajući taj deo bio naježen isto kao prilikom dolaska dželata u Travnik pri smeni vezira. Kod imena Andrića, stiska usne. Čini mi se da ga ne uvažava. Prećutkuje pisca koga ja često pominjem i kaže, nošen svojom prvobitnom mišlju, da je svakako tek posle i za vreme Vuka, narodni pesnik pevao, na primer, sa zavišću, Šećer iju i rakiju piju. Možete misliti koja naslada. Uzvikuje ironično. Još su se Nemanjići hranili smuđem i štukom iz Dunava.

Nije voleo sirotinju ni sirotinjsku psihologiju. Sav je bio u kućama Nemanjića. Da li je to isti čovek koji je kao mladić prvi put pio vino u Parizu Haut Sarternes, onaj iz Pariza na Bulevaru Sen Žermen? Gledam čas njega podbočenog jastukom i ovu tihu omalenu staricu koja ćutke lebdi između nas vešto se provlačeći između stolova. Prisećajući se minulog vremena on je u Vinjeti rekao: plemenitijeg vina sam otad pio, ali dražeg nisam.

Bio je iskren i odvažan. Nije se stideo da prizna bol i objavi ljubav. Lako prelazi sa teme na temu. Kod njega je tu, pred očima, Filip Višnjić. Zanosi ga Branko Radičević. Vrhunski tumači i Kandinskog kad govori o epohi apstraktnog slikarstva. Matis, Pikaso, Brak. Primećujem neprestano da nas, Srbe, poredi i žali što smo toliko zaostali za svetom. Iz njega izvire znanje. Odakle? Kako je to moglo? On govori pet jezika i pita se, na primer: Kako se može zapamtiti i podatak da je moskovski kolekcionar Ščukin prvi u Evropi načinio zbirku savremenih francuskih slikara i pozvao Vijara da mu dekoriše kuću. Farukov izaslanik doputuje u Pariz sa dva kofera puna novca a njega knez Pavle pošalje sa novcem koji može stati u buđelar levog unutrašnjeg džepa na sakou. Procenite šta je on kupio za muzej kneza Pavla a šta Farukov izaslanik. Može se i danas proveriti u Narodnom muzeju.

Ovaj čovek je spasao i u Beograd iz Topole doneo sve pukovske zastave iz Prvog svetskog rata, zakopao ih i posle Drugog svetskog rata predao muzeju. O spasavanju Miroslavljevog jevanđelja neće da govori. Oglasili su ga kolaboracionistom zbog čega je teško živeo. Nisu mu nikad priznali veličinu i značaj, a sad se tek vidi, posle ovih osam knjiga, da su, prećutkujući ga, neizmerno oštetili generacije Srba, isto kao i sa delom Slobodana Jovanovića, Grigorija Božovića, Dragiše Vasića i drugih.




Oglasili su ga kolaboracionistom
zbog čega je teško živeo.
Nisu mu nikad priznali veličinu i značaj


Odlučujem da ponovo sve pročitam. Ne znam od čega pre da počnem. Za početak Srpska književnost u srednjem veku. Nisam jedini koji smatra da se ovakva knjiga u naciji, pa čak i u brojnijoj od naše, pojavljuje jedanput u pola veka. Poznavao sam bar dvojicu koji su, proučavajući ovu knjigu, napisali novu i postali akademici.

Sada, dok iznova čitam ovo što je napisao, javljaju mi se zbrkane misli kako je Milan Kašanin sav u pojedinostima, ali istovremeno i od komada. Kao savršen mozaik. I pričica je i roman.

Govorio je kako su bili siromašni, u Baranji. Ni kuću nisu imali. Uverava se da sam jedan od retkih koji znaju šta znači živeti u selu a nemati kuću. Dugo razgovaramo o kućama od naboja, ćerpiča i načinima kako se grade. Poznavao je i taj način gradnje. I dok je govorio, primetio sam da isto tako i piše. Kao i Crnjanski kome se i u govornom jeziku mogu primetiti one njegove čuvene zapete. Kašanin je uvek odlučan. Uvek nađe meru. Nema nejasnoća.

Staklene čaše koje postavlja Ljalja, primećujem glasno, sa dve strane imaju prilepljen srebrni grb. Da, kaže on. To govori sfinga. A gleda me ispitivački. Prosto me nateruje da ga nešto pitam o Karađorđevićima. Da li je knez Pavle često dolazio u Muzej. Jeste, kaže. Kako? Peške. Iznenađen je mojim licem oblivenim nevericom. A onda, odjednom, prvi put gnevno: - Čitam u novinama gadosti o kraljevskoj porodici. Pa, to je strašno!

Voleo je da sluša više o svojim proznim delima nego o ogledima i mislima. Možda zbog toga što je znao da je na tom polju neprikosnoven? Kažem posle pročitane knjige U senci slave da bi ga mogli svrstati i u socijalnog pisca. Neće. Odbija. Ne voli ništa što ga kao pisca sa te strane osvetljava, kao da postoji umetnost radi umetnosti. Okrećem razgovor na esej Između orla i vuka. A, to je nešto drugo, u tome je žumance naših opredeljenja. Nerado i o tome govori stoga što je, pretpostavljam, taj esej izazvao podele, a on je to najmanje želeo Srbima. Ponavljao je da se čudi kako je mogla da se ne shvati očigledna istina: Karadžić je minimizirao Radičevića. Uostalom, to je sve napisao u eseju Između orla i vuka. Kašanin se čudi zašto se ne govori o karakterima kad se govori o piscima. Branko Radičević nije bio mudar, ali je bio nešto drugo: bio je čestit.

U našem narodu, sklonom da preterano hvali sve prošlo i mrtvo a kudi i vreba da zaskoči život koje se ne slaže sa masovnim mišljenjem, Kašanin je smogao snage da napiše u tom eseju: "...Zanavek nerazdvojni u književnosti, njih dvojica će se zauvek razdvojiti životom i smrću - onih dana kad je Karadžić s porodicom letovao u prekrasnoj banji Badenu, Branko Radičević je ležao u bolnici, osamljen između tri hiljade bolesnika i osuđen od sudbine i okoline da umre u špitalju. Ali, i smrtno žalostan i ćutljiv, trudio se da bude onakav kakvim su ga još u temišvarskoj gimnaziji sigurno učili..."

Žestoko je bio napadan zbog tog eseja. U Srba još vlada linija takozvanih rodoljuba preobučenih, za trenutnu upotrebu, u odeću nacionalpatriotizma.

To je bilo onda, oko dve godine pred Kašaninov odlazak sa ovog sveta. Pravim luk sa današnjicom i iščitavam predgovor Miroslava Egerića knjizi Sudbina i ljudi u ovom reprezentativnom izdanju. Egerić kod Kašanina vidi aristokratizam. "... I to je, može se reći centralni prigovor aristokratizmu u kritičnom suđenju Milana Kašanina." A šta bi Egerić hteo? Narodnjaštvo? Već davno je poznato da umetnost ne trpi demokratiju. Bavljenje umetnošću je prirodni dar odabranih i konzumiranje privilegije obrazovanih. ■



LET I SMRT

Više no ikad, sad, u praznom prostoru, obuzima me osećanje tamnice, strašno osećanje, koje me prati od moga detinjstva. Tamnica je bio pravoslavni srpski geto u Belom Manastiru, u kome sam rođen i naučio da se bunim. Tamnica je bila soba u kojoj sam kao gimnazijalac stanovao s tetkom i ocem dok je on nosio građu na daščari u Novom Sadu. Šta je za Prvog svetskog rata bilo drugo do tamnica moje prebacivanje po carskim austrijskim kasarnama, bolnicama, rekonvalescentnim odeljenjima, praćeno pretvorstvom, strepnjom i poniženjem, kada je u meni sve bilo mrtvo osim vere da ću se osloboditi? Zar nisam bio u tamnici i za drugog svetskog rata, večito u strahu od hapšenja, deportovanja, gladovanja, neprijateljskih i prijateljskih bombi iznad glave? Čega sam najmanje imao u životu, imao sam slobode. Uvek, od malih nogu, bio sam predat na milost i nemilost nečijoj sili, osuđen nekom na služenje i nečem na robovanje. Od koga i od čega sve nisam zavisio, ko mi nije sve sudio, šta sve nisam dočekao od nečije mržnje, u čijim sve rukama nije bio moj život! I telo moje nije drugo do tamnica. Da mi je izići iz aviona, da mi je izići iz svog tela! Oslobodiću se svih tamnica istom kad me nestane.


(M. Kašanin: Slučajna otkrića)

NIN | 09.06.2005. | 27 march

[postavljeno 09.04.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Jun 20, 2012, 02:42:51 pm »

**
MLADEN MARKOV: SEĆANJA NA MILANA KAŠANINA — II DEO


ISTORIJA NE TRPI GODINE

Niko valjda nije tako dobro kao Kašanin opštio sa nacionalnim duhom, ali za razliku od onih koji su još onda mutili kašu takozvane nebeske Srbije, on je pravu Srbiju svojim tekstovima već stavio u evropske tokove

Čitajući knjigu Ljudi, ljudi Dragoljuba Jovanovića, u odeljku o Milanu Kašaninu, život pomenutog pisca postaje mi nešto otvoreniji. D. Jovanović je bio porodični prijatelj Kašanina. Znaju se. Kaže kako je Milan stalno govorio o Madžarima, o Šokcima, o bračnom odnosu pojedinih narodnosti, i samosvesti, tvrdio je da Srbi nemaju ona prava koja im pripadaju po istorijskoj zasluzi. Kašanin je bio, veli Jovanović, upravnik Muzeja kneza Pavla, više zbog lične veze sa knezom a pošlo mu je naopako kad je knez oteran sa dvora. Jovanović jednom rečenicom, nešto, politički, diplomatski objašnjava karaktere i situacije: "Kašaninu nije bilo bolje ni kad su došli Rusi i partizani. Muzej mu je uzeo Veljko Petrović, kadriji da utekne i da stigne, da potpiše antikomunistički manifest i da se prilagodi novim gospodarima, da bude večno mlad i pod svakim osvetljenjem lep."

Vredelo bi ovde, kad smo već kod D. Jovanovića, citirati i njegovu opasku o freskama iz kosovskih manastira i utisku posle razgledanja jedne izložbe: "... Nekad u Gračanici duhovi su nam se sreli pred cvetovima jedne kulture koja je obeležavala teško robovanje naših seljaka nacionalnom plemstvu. U svetlosti tih vladara i njihove vlastele, ovekovečenih freskama, i samo Kosovo dobija jedno novo objašnjenje i jedan drugi socijalno-istorijski smisao, javlja se ponovo jeretička misao: da propast srpskih velikaša na Kosovu ne znači oslobođenje za srpske seljake, bar jedan oblik oslobođenja?"

Šta li bi na ovu rašomonijadu rekao Kašanin, pomislim, a zatim se smirim. Možda je i dobro što ne zna.

O Miletu Jakšiću je govorio kao o bratu, nekom najrođenijem. Smatrao je da u pustinjskoj samoći mogu da žive i rade jedino ličnosti velike duhovne moći — povodljivi i slabi ljudi mogu biti samo njene žrtve.

I nije čudo da posle ocene pesničke vrednosti Mileta Jakšića, u poređenju sa Šantićem i Rakićem, naiđe na odijum. Šta sad ti, kažu sledbenici uvek dežurnih i u svim vremenima postojećih Velikih Patriota kakav je u ono vreme bio Skerlić, menjaš red stvari?

Ali, čitajte ga sada! Celog. Jasna, evropska misao bez natruhnutosti našeg, u većoj meri pogubnog nacionalnog mita, a ipak ne gubi ni trunku od našeg, samo nama svojstvenog. Bio je originalan.

Dobro bi bilo vršiti uporednu analizu sa današnjim vremenom pogotovo posle citata Sremčevih reči iskazanih o mladim piscima koje se mogu i danas primeniti: "Ničemu se u mladosti ne diviti, ništa idealno ne voleti, sve kritikovati, sve sniziti da ti sam budeš velik..." Gotovo sve Kašaninove ocene su konačne. Urođena bistrina seljačeta iz Baranje i vrhunsko školovanje u Parizu, a neizneverena odanost narodu.

Kad piše o Meštroviću, on kaže da je u to vreme bio veći kult sela nego grada i veće divljenje siromaštvu nego bogatstvu...

Prisećam se našeg ulaska u tzv. novi život. Ako biografija nije počinjala sa ...Potičem iz siromašne seoske porodice eksploatisane od strane kulaka..., nisi mogao računati na državnu službu. Kakva nam je to nacionalna odlika da greške ponavljamo zaredom?

Majstorski opis ličnosti Ivana Meštrovića. Muzej. Dostojno najvećih svetskih pisaca. Slikara! Iza toga sledi na pola stranice opis maltene cele političke, kulturne, sociološke i, jednom reči, sveukupne situacije za vreme vladavine kralja Aleksandra kao i njegov odnos prema Hrvatima. Istorija, likovi, vreme... Gde god započnete čitanje.

Razgovarali smo o Šumadincima. Privatno, bez beležaka. Razgovor je potekao kao posledica ocene Kašanina: Nije li Aleksandar bio previše zasenjen Meštrovićem. Jeste, kaže Kašanin. Nelagodno se osećam kad primetim minimizirajući odnos prema tzv. perifernim Srbima. Sam se, kažem, u Beogradu sukobljavam sa Šumadincima koji me smatraju nemačkarom. Stalno sam pod utiskom da ima na umu veliko slovo K kad kaže knez.

Kašanin ovom prilikom dugo ne razmišlja: Šumadinci su nadmeni zbog ustanaka. Lično se ne može požaliti jer je imao sreće da upozna kneza i ovaj njega. I, tako...

Na moje drugo uporno pitanje o šumadijskom već tradicionalnom isticanju kao srcu Srpstva, on citira Sremca: "Šumadincu je srpstvo donde dokle njegov pandurski štap dopire." Zatim konstatuje: Ah Sremac! Ujak mu je bio Jovan Đorćević, pisac Bože pravde.

Kao: lako je bilo njemu. Istovremeno se pitam otkuda toliko opreznosti i nepoverljivosti prema daru kao jednom preduslovu za uspeh. On mi pomaže: za svaki uspeh potreban je kvasac. Toliki su daroviti, bez podrške, završili na bunjištu.

Sa Meštrovićem se našao na jednoj terasi u Scheveningu. Ja danas kažem Ševeningen i odmah se naježim.

Meštrović, Dučić i Kašanin.

Da je kojom srećom živ, zapitao bih koliko je daleko bila ta terasa od zatvora u Ševeningenu.

Ostavio je i lep tekst o tom susretu. Eto ti, kažem dok sada čitam ovaj tekst, šta je istorija. Ova misao o Ševeningenu nije mi mogla pasti na um kad sam ga još, živog, posećivao u Hilandarskoj. Istorija ne trpi godine. To je stalno otvorena pozornica. I ništa nije završeno. Sve još teče.

Zamišljam tu trojicu koji su u mogućnosti da se sporazumevaju na pet stranih jezika. Kašanin se sa Meštrovićem nalazio i u Amsterdamu, recimo. Ne bez trunke ironije, bar je tako ja doživljavam, zvuči rečenica da se Meštrović na kongresu PEN kluba pojavio sa svojim, kako kaže, neumornim biografom Milanom Ćurčinom koji je došao u svojstvu urednika Nove Evrope. I na pomen Ćurčina izbija ironija. Tom značajnom skrajnutom Pančevcu mnogi su nalazili mane. Po Pančevu je srpska elita smatrala da je Ćurčin izdajnik.

Mostovi, gradovi, automobili, putevi, slike Vermerove i Rembrantove... Koje je ovo doba? Zapitao bi se moj prijatelj, rano nesrećno preminuli Žika Pavlović. Obuzima me, ponovo, talas sete jer mi se čini da su u ono doba živeli vek ispred našeg, današnjeg.

Nadam se da ovaj detalj neće biti na odmet nekome ko ove redove čita: Kašanin:

Bilo je leto, no veče sveže i more nemirno, i kad je po ponoći zahladnelo, prešli smo u dvoranu, gde smo bili sami. Prvi put sam tada čuo da je Ivan Meštrović u mladosti imao na posetnici pored prezimena Meštrović i prezime Gabrilović. Dučić ga je uveravao, s velikom ozbiljnošću i usrdnošću, da se nije mogao prezivati Gabrilović, nego Gavrilović, i da je pravoslavnoga porekla. Meštrović je, ne bez osmeha, pristajao da bude Srbin, ali ne i pravoslavljanin, i poricao Dučićeva biološka i verska objašnjenja. Ponovo su se približili kad su se opomenuli da je Meštrović starinom iz Fojnice, u Bosni, a Dučić rodom iz Trebinja u Hercegovini. Na kraju su se, na Dučićev predlog, saglasili da su obojica veliki umetnici. Svitalo je kada su se rastajali, puni obazrivosti i hvale jedan za drugog. Sam, idući u svoj hotel, nisam mogao a da se ne pitam, kad su se u svemu slagali, zašto u onom jednom nisu.

Pridržavajući se njegove rečenice (kad ocenjuje Meštrovića) da potomci sude ne samo o suđenju nego i o onima koji o njemu sude, razumem njegovu opreznost u oceni Dinaraca kojima mnogo priznaje, ali vidljivo naginje Panoncima za koje iskazuje veće razumevanje. Jedno mi nikad neće biti jasno: kako je uspeo da nauči pet stranih jezika i napiše toliko dobrih knjiga. Doktorirao u Francuskoj. Taj mali Baranjac! Taj strašni neumitni, gotovo nepogrešivi sudija.

Skromnost, kažem a pomišljam kako i dar nije beznačajan.

Kao i Pupina, terala ga je radoznalost. Sve je morao da vidi, pročita i zapamti da bi, kao u stih, sažeo misao: Naši daroviti umetnici se razlikuju od umetnika u velikom svetu ne po tome što nemaju velikih vrlina nego što imaju ubitačnih mana. Tu rečenicu je izrekao kad je poredio Aristida Mejsla sa Meštrovićem.

U njegovoj sobi, ulica Hilandarska, pitam ga da li čita savremene mlađe pisce i da li nalazi, možda, nekog izrazitog. Dugo me gleda ispitivački tako da se već osećam neprijatno, uplašen da ne pomisli kako moje pitanje odiše ličnom notom. Napokon s bolnim uzdahom kaže da je doskora sve pratio ali više ne čita. Žali se na Desanku da mu je otela reči: nemam više vremena.

Voleo je da priča o kompozitorima i o muzici, ali na način kao "što se govori o nekom literarnom delu. Govoreći o muzici, uvek bi uzdahnuo. To pričanje o muzici, dobijalo je izuzetan i nestvaran oblik. Kao kad se čita knjiga. Kaže, na primer: sviđa mi se naročito onaj drugi stav.

Te reči prevodim kao što bi se neko samo pozvao na početak Kuge. Znalci, dakle, muziku čitaju. Kaže: moja prva ljubav nije bila književnost, ni umetnost, nego muzika. O dodirnim tačkama te dve umetnosti nigde još nisam čitao.

Namerno počinjem rečenicu njegovim stilom: niko kao on nije poznavao svetsko i naše slikarstvo. Posetio je i upoznao skoro sve svetske muzeje. Znao je čak i gde se koja slika nalazi. Ali, on je i pisao živopisno. On je valjda jedini naš pisac koji je, tako da kažem, udružio ruku i oko; moć opažanja i dar birane reči. Ne znam zašto pozvaniji od mene nisu već rekli da je on redak renesansni tip najvećeg, evropskog dometa. Svestran. Koliko znam i tačno ocenjuje književnost, toliko i slikarstvo. Koliko muziku, toliko vajarstvo. I kad dodirnem ovo njegovo delo, kad pročitam bilo koju stranicu, bivam privučen neobičnim, drugim uglom gledanja, a tada, obasjani predmeti i ljudi drugom svetlošću, prirodno, i izgledaju drugačije.

Više od pola veka pored nas je ćutala mudrost, lepota i svetlost. Njegove reči treba shvatiti ozbiljno. Prvi znaci dešperacije, umora ili možda prezira naziru se kad kaže: "... Što istorija duže traje i što duže živim, sve više se divim onom što čovek zna da stvori i sve više se grozim onoga što ume on da počini. Nikad čovek nije bio takav duh kao za moga života i nikad takav zver."

Znao sam pre ovih sabranih dela skoro sve što je napisao. Ali, prilikom novog čitanja svih velikih pisaca desi se čudo. Iskrsne još nekoliko nepoznanica, u delu otkrijete neke nove slojeve. Tada se otvara nova knjiga. Nešto slično ponavljalo se i sa Andrićem a sad, eto, ravnopravno sa piscem "Travničke hronike", isto i sa Kašaninom. Moraš ih čitati polako da se ne bi opio. Od njihovih knjiga preti prijatna vrtoglavica a ponekad i emocionalna destrukcija: kako posle njih? Sve se slaže. Svi su u pravu. I svi i nevini i krivi. I ništa ne možeš ni dodati ni oduzeti. U suprotnom - srušila bi se cela građevina; bilo bi osakaćeno delo.

Ovaj čovek koji sedi preko puta mene, podbočen jastukom, oštra pogleda i kamena lica, bio je nekad dečak. Siromašak koji priča kako nose drva iz hercegove šume. Sluge su. Ovaj čovek je zapamtio dirljivo detinjstvo i napisao. Da li je dečak iz hercegove šume sanjao da će postati prijatelj vladara jedne zemlje? Kakav motiv za dobrog pisca! Mislim da je umorna. Kaže:

— Jednom zauvek sam se uverio da samo ono što je plemenito, može biti lepo.

To je rečenica izrečena posle viđenja jelena, košute i laneta u hercegovoj šumi.

Sve me podseća na reč izrečenu na kraju filma Građanin Kejn.

Nemam reči. Zagledan sam u prošlost.

On je nepomerljivi stanovnik naše književne i kulturne istorije. Eno ga kako razgovara sa Klimentom i Naumom na Ohridskom jezeru a odmah zatim vidim sliku na kojoj stoji sa kćerkom kneza Lazara Hrebeljanovića. Ovaj prizor dostojan je, a može biti i preteča, srpskog Devojačkog izvora. U svojim, stilski vrhunski navedenim pismom, tekstovima o tom dobu, on spaja žive sa mrtvima. Ne, ispravljam se, on sve oživljava.

On to čak i sam kaže: "Ako su mi nepoznati moji anonimni pretci, nisu mi nepoznati ljudi čijeg duha u meni ima, ako krvi nema. Sa mnom od moga detinjstva razgovaraju Miloš Vojinović i Vaistina sluga - ne bih imao pamćenje tako dobro da njih nije bilo."

Niko valjda nije tako dobro kao Kašanin opštio sa nacionalnim duhom, ali za razliku od onih koji su još onda mutili kašu takozvane nebeske Srbije, on je pravu Srbiju svojim tekstovima već stavio u evropske tokove. To, što se desilo docnije pa smo postali izopćenici, obeleženi i prokaženi, zasluga je upravo onih koji su njega prećutkivali, a to pokušavaju i danas kad je njegovo delo dostupno. Prećutkivanje se izražava žmurenjem, guranjem dela pod tepih i bezbrojnim drugim kombinacijama. Minimiziranjem, nedoumicama oko pojedinih njegovih ocena... Pojedine stranice njegovog teksta sa beleške Rodbina u knjizi Slučajna otkrića deluju kao krik cele naše nacije. To je poziv, opomena, vapaj mudrog pisca koji nas upozorava da se saberemo. Treba znati kuda ideš, ali istovremeno i odakle dolaziš.

Često misli o smrti. Pita se hoće li sa lepom mišlju napustiti život.

Mislim da je otišao gorak, ojađen i neshvaćen. Predugo bi trajala analiza svih udubljenja i klisura na njegovom kamenom baranjskom licu tamne puti. Ličio mi je na jednog svog pretka za koga je jedino znao da su ga zvali Crni koji je, opet, voleo knjige, bio protivnik Vukov i tvrdio da je sve doskora bilo vila i znamo što ih više nema.

Jednog dana uzdrhtalog glasa (što se nije nikad do tada dešavalo) telefonom mi je javio da mu je upravo sada, telefonski, urednik Prosvete Petar Džadžić odnio rukopis romana Priviđenja. Telefonom? Nisam mogao da se priberem. Pozovem Boška Petrovića koji je u to vreme bio predsednik Matice srpske i ispričam događaj. Boško Petrović, sa kojim nikad nisam bio u dobrim političkim saglasjima, shvata i kaže: - Reci Kašaninu da će sutra naš kurir doći po rukopis u Kašaninov stan.

Tako je ekspresno štampan roman Priviđenja, poslednji rukopis velikog pisca. Može li se sa ovog sveta otići sa lepom mišlju. Štampanu knjigu video je u bolnici, nekoliko dana pred smrt.

Primećivao je da mladi pisci ne vole te njegove opise. Dosadno im je čitanje kako je izgledao Stevan Sremac, na primer. To je dokaz da ih ne zanima prošlost iz koje smo svi proizišli. Od njega sam preuzeo misao da je naše stvaralaštvo samo kamenčić u zidu nacionalne kulture. Sve je trošio sem zapisanog pamćenja.

Šta je ovog Baranjca opredeljivalo više tzv. urbanom a ne seoskom štivu. (Voleo je da kaže folklornom.) Ne ljubi previše seosko. Voli grad, žurno hrli Evropi. Strese se kad čuje reč hajduk. Možda ga je sećanje na detinjstvo dovodilo do očajanja? On vidi ljude u parkovima, na brodu, u salonu, na piknicima. Laza Lazarević je za njega Sve na svetu pre nego boem.

Mislim da je suviše kratko trajalo to naše poznanstvo. Primećivalo se da bi živnuo kad uoči kako neko čita njegove knjige. A ja sam ga često vraćao čas na Sremca, čak na Dučića, a onda na Lazu Kostića koji mu je odgovarao. Nisu svi u ono vreme baš bili oduševljeni, kao što ne bi ni danas, kad je, pišući o Lazi Kostiću. rekao: "Nije bio, i nije mogao biti, uvek i svud rado slušan. Ko bi se oduševljavao čovekom koji ne traži 'Obilića na bojnom polju, nego na duhovnom'? Umesto da hvali, on provocira obožavaoce junaka i hajduka: 'Mi ćemo, kaže, svoje jade junački podnositi kad već ne znamo junački drugima jade zadavati'. Protivnik legendi. On ne obožava fetiše. 'Gusle? Ne velim da valja razbiti gusle: samo neka malo vise o klinu." Još gore: 'Motikine pobede preživeće navek jataganove'."

Kašanin, čini mi se, zna sve napamet šta je napisao: finale Kostićeve predsmrtne pesme ni na šta toliko ne seća kao na finale Betovenove Devete...

U tekstu sećanja na susrete sa Milanom Kašaninom profesor Vladeta Jerotić opisao je njegovu bolest u poslednje dane, služeći se zastrašujuće realno profesionalnim žargonom, i unoseći nešto prizemniji ton profane, svakodnevne leksike. (Drugi moždani udar, kalfa.)

Ovaj tekst je dosta grubo ocrtao Kašanina u poslednjim danima života. Pojedini citirani delovi razgovora, naročito o shvatanju vere, hrišćanstva, straha pred smrću, deluju surovo; možda ih je trebalo izostaviti.

Inače, Jerotićeva ocena Kašanina, zapisana 1975. godine prepotentna je, ocenjivačka sa arogantnošću i bez podloge u meri autoriteta. Liči pomalo kao kad bi piscu početniku prepustili sud o Čehovu. Za sudiju je ipak nužna svestrana merodavnost. Profesor Jerotić smatra da je Kašanin nepopravljiv konzervativac koji se svesno ograđuje od novog. Da je to rekao neko drugi, onda treba razmisliti, ali kad ova misao dolazi od Jerotića, onda se osmehujem sa razumevanjem. Kašaninove knjige govore suprotno, ali ja mislim da su retki oni koji su ih proučili.

Prisetih se da mi je govorio kako ga je Krleža zvao da se preseli u Zagreb. Nudio mu vilu na Tuškancu. Obio je. Dočekao je kraj u polumraku Hilandarske.

Većina onih koji pišu o Kašaninu i njegovom stvaralaštvu nekako na pola usta pohvaljuju njegovo delo, ali bez poređenja sa bilo kojim svetskim piscem ili esejistom, u vrednosnom smislu. Takođe, i naši književni kritičari kojima pisci ovako obimnih knjiga i značajnog ostvarenja zadaju uvek veliku muku.

Poslednji put video sam ga u bolnici. Sokobanjska. Bio je isto onako taman, kao skamenjen, sa oštrim rezovima po licu. Oči su mu bile bistre. Nije mogao da govori.

Priređivač je uneo u ovaj izbor veliki broj tekstova koji govore o Kašaninovom delu i njemu samom. Vidi se da je odabirao većinu istomišljenika za pisce predgovora i opisa dela M. Kašanina što mu i po pravu pripada. Izdavač je, valjda, birajući ga, prosuđivao. Tek dva ili tri teksta nagoveštavaju Kašaninu priznanje svetske veličine. (Nešto slično dešavalo se i sa Andrićem pre nego što je dobio Nobelovu nagradu.) Svi odaju počast značajnom piscu, doduše, ali svi koriste priliku da iskažu i svoje načelo. Kao: jeste, Kašanin je u pravu, ali... Svako zatim iskazuje i deo svoje estetike. Kašaninu može svako suprotstaviti deo svoje filozofije, ali je činjenica da je superioran upravo u racionalnosti, nečem što je oduvek bila slabost naše pisane reči.

Što se tiče izdavača, treba mu odati priznanje zbog štampanja vrednog dela, ali to je, iako je tvrd povez, i zlatotisk, i svečana boja, ipak dosta loše urađeno. Četiri dela izdavač smešta u jednu knjigu. ■


Povodom izlaska Izabranih dela Milana Kašanina u osam knjiga (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva), ovaj tekst (beležen više kao podsetnik za Sećanje na Dolnju zemlju - Knjigu uspomena) prilagodio sam štampanju za novine. B. Belić

NIN | 09.06.2005. | 27 march

[postavljeno 10.04.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Jul 04, 2012, 02:18:55 am »

**
ŽIVOTNI FRAGMENTI, KNJIŽEVNE NOVINE, NOVEMBAR 2007.


ISPOVEST MILANA KAŠANINA

Onemogućena TV serija o srpskoj srednjovekovnoj civilizaciji

U knjizi simboličnog naslova Vreme zabrana (Prometej, 1991), koja je dobila Oktobarsku nagradu grada Beograda, objavio sam životnu ispovest najobrazovanijeg Srbina iz Vojvodine, našeg značajnog književnika, likovnog istoričara i kritičara, osnivača i upravnika tri najpoznatija beogradska muzeja, dr Milana Kašanina, progonjenog zbog drugačijih ideoloških pogleda (posebno zbog kumstva sa knezom Pavlom Karađorđevićem), tako da za života nije objavio izabrana dela, postao član SANU, a ni snimio nameravanu dokumentarnu tv seriju.

Posle skromne proslave pola veka Kašaninovog književnog rada na tribini Svedočanstva SKC 13. marta 1972. godine, pod uredništvom Predraga Dragića Kijuka, s kojom je bio oduševljen, taj vrhunski pisac, "u senci slave" predložio mi je da prihvatim mesto njegovog sekretara i pomognem mu pri osmišljavanju tv serije posvećene srpskoj srednjovekovnoj civilizaciji, po ugledu na tadašnje uspele emisije na Drugom programu njegovog prijatelja ser Kenet Klarka. Izdiktirao mi je okvirni scanario objavljen pod naslovom Veličanstvenije od piramida u Radio TV reviji br. 355, od 14. XII 1973. godine.

Imao sam veliko zadovoljstvo da se upoznam sa Kenet Klarkom u Parizu s proleća 1933. godine, u ateljeu slikara Dinoaje d' Segonzaka — odgovorio je dr Kašanin na moje pitanje povodom emitovanja Klarkove londonske tv serije pod nazivom Civilizacije. — Tom prilikom je sam uzeo za beogradski umetnički muzej jedan Segonzakov pejsaž, dok je Kenet Klark za svoju zbirku kupio njegov akvarel. Platio je iz svog džepa koliko je slikar tražio. U to vreme Klark je bio direktor Nacionalne galerije u Londonu. Ponovo smo uspostavili kontakt 1953. godine, kada je u londonskoj Tejt galeriji bila priređena izložba kopija naših frseaka. Mene su tamo poslali kao organizatora jer sam se nalazio na upravničkoj dužnosti naše Galerije fresaka u Beogradu, pošto sam posle rata bio smenjen s položaja direktora Muzeja kneza Pavla... Na moju molbu Klark je lično otvorio tu izložbu u Londonu u prisustvu našeg ambasadora Vladimira Velebita... Osim službenih sastanaka, među kojima je bio i jedan ručak u našoj ambasadi, kolega Klark me je pozvao da budem gost u njegovoj kući, gde sam imao prilike da vidim njegovu kolekciju. Vodio me je i u Bakingemsku palatu da vidim tamošnje slike, jer je bio upravnik i tamošnje kraljevske zbirke. Posle tolikih godina tamo sam imao priliku da pozdravim i gospođu Klark, zaista lepu ženu, nezaboravnu... Inače, sa Klarkom, kasnije sam izmenio više privatnih pisama koje sam sačuvao...

Tom prilikom u svom stanu (Hilandarska br. 30). Kašanin mi je rekao da ima dovoljno snage i volje, i u svojoj osamdesetoj godini, da se založi za ostvarenje jedne serije posvećene usponu naše civilizacije na Balkanu, za koju je dobio ideju gledajući na Drugom programu Klarkovu izvanrednu seriju Civilizacije. Pričao mi je o toj nameri pozivajući me na saradnju.




U radnoj sobi naučnika: Milan Kašanin i Kosta Dimitrijević (1972)

Spreman sam bio da sve učinim za uspešno ostvarenje serije, tako da nisam postavoljao nikakve posebne uslove, sem da odredim mesta, odnosno izbor spomenika o kojima bi na samom terenu držao kratka predavanja. U toj seriji sa karakterističnim sadržajnim tekstovima oživeli bi naši drevni utvrđeni gradovi sa podgrađima, kojih ima nekoliko desetina i sa čijim proučavanjem i otkopavanjima nije se, takoreći, još ni započelo. Da navedem samo nekoliko za koje svako zna. To su Zvečan, Prizren, Kruševac, Smederevo, Maglič... Po mom mišljenju malo u Evropi ima gradova koji su do nas došli u tako originalnom stanju kao srednjovekovni u Srbiji, nasuprot burgovima na Rajni kojima se ceo svet danas divi. A zna se da su oni sa malim izuzetkom svi restaurisani i pograđeni u 19. veku, uhićeno je govorio Kašanin.

Da navedem samo jedan primer moje nameravane tv serije: zamislite na divnom Skadarskom jezeru, sa ogromnim planinama okolo, tamo postoji malo ostrvce Brezovica od kamena između kog probija južno rastinje i bilje. Sa mirnim, zelenim vodama i velikim plavim nebom iznad crkvice koju je podigla Jelena, kćer kneza Lazara, udata za Đorđija Stratimirovića Balšića. Ona je tu, u toj crkvici i sahranjena. To je jedan od najlepših pejzaža ne samo kod nas nego i u svetu. On svojom prirodnom lepotom prevazilazi sve nadgrobne arhitekture velikih vladara iz istornje sveta. To je, verujte, veličanstvenije nego piramide... Bilo bi zanimljivo pričati o velikoj kulturi, državničkom i književnom daru Lazareve kći Jelene, pročitati sačuvano pismo njenom duhovniku Nikonu koje je ušlo u pesničke antologije... A još kad se zna da je ta ista Jelena upravljala državom Zetom i odlazila u Veneciju da reši Međunarodne sporove, eto novih detalja u okviru televizijske serije... Onda, da uzmemo Smederevski grad, koji je jedan od najdragocenijih, najbolje očuvanih na jugoistoku Evrope... On je pokrivao veći teren nego srednjovekovni Dubrovnik i prevazilazio ga po snažnom utvrđenju i po broju zgrada... Nažalost, do realizacije toga nije došlo iz nepoznatih mi razoga, što je velika šteta. S takvom zahvalnom temom mogli bismo pred svet...

Otvoreno se preko štampe založivši za tu vrednu pažnje ideju dr Kašanina, obratio sam se za podršku i tadašnjem generalnom direktoru televizije Milanu Vukosu, koji mi je odgovorio da su se pismeno obratili ser Kenet Klarku da dođe u Beograd o njihovom trošku i održi uvodno predavanje na početku pomenutog dokumentarnog filma u tridesetak nastavaka. Naravno, da je ser Kenet Klark to odbio jer je, po Kašaninovom kazivanju, bio zapanjen tim pozivom. Odgovorio je Vukosu da u Beogradu imaju za tu oblast boljeg stručnjaka. A to je bio njegov uvaženi kolega dr Milan Kašanin. I tako je ta izuzetna, vredna Kašaninova zamisao pala u vodu, povodom čega mi se vajkao:

— Svagda smo više cenili tuđe nego svoje, pa se tako desilo i u mom slučaju. A ja osećam da bismo sa tom serijom mogli čista obraza i neskrivena ponosa pred ceo svet. A ona ne bi ukupno koštala koliko prenos jedne veće fudbalske utakmice. Ali, za fudbal uvek ima para dok ih je za kulturu svagda malo. Da vi samo znate koliko su mojih vrednih knjnga, poput ugledne SKZ, odbili...

Tek u skorašnje vreme, četvrt veka posle Kašaninovog odlaska, beogradski Zavod za udžbenike objavio je je osam knjiga Izabranih dela ovog srpskog vrhunskog pisca, nažalost nepotpuno...


Kosta Dimitrijević

[postavljeno 28.04.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Jul 14, 2012, 11:21:24 pm »

*
ISTORIJA


SRPSKA KULTURA IMA SVOJ POČETAK, ALI NEMA I SVOJ KRAJ

Za vreme nemačke okupacije Muzej vegetira, a odmah posle rata, Kašanin biva brutalno penzionisan, stan mu biva uništen, u vatri nestaju njegova biblioteka, rukopisi, slike... Pravo je čudo kako je ostao živ

Milan Kašanin je ponovo među Srbima. "Najelitniji Srbin 20. veka", kako su ga nazivali Francuzi, koji je Beogradu podario najvredniju umetničku kolekciju u Muzeju kneza Pavla, posle 60 godina progona, vraća se u svoj narod velikim serijalom koji od danas počinje na RTS-u i o ovom velikanu srpske umetnosti ići će čitavih mesec dana.

Kritičar umetnosti i književnosti, istoričar umetnosti, esejista, pripovedač i romansijer, Milan Kašanin rođen je 21. februara 1895. godine u Belom Manastiru. Preminuo je 21. novembra 1981. godine u Beogradu. Maturirao u Novosadskoj gimnaziji 1914, a posle odsluženja vojnog roka 1918. godine, s državnom stipendijom započinje studije u Parizu. Na Sorboni diplomira 13. aprila 1923. godine istoriju umetnosti.

Vraća se u Beograd, što je tada bilo aktuleno kod najznačajnijih Srba i započinje bavljenje likovnom kritikom. Doktorsku disertaciju "Bela crkva karanska" odbranio je 29. maja 1928. godine na Beogradskom univerzitetu. Iste godine, knez Pavle Karađorđević izabrao je Milana Kašanina za direktora svog Muzeja savremene umetnosti (Muzej se nalazio u Konaku kneginje Ljubice).

Posle sedam godina, 11. aprila 1935. godine, Milan Kašanin postaje direktor novoosnovanog Muzeja Kneza Pavla (nalazio se u palati koja je danas Predsedništvo Republike) koji je nastao spajanjem Muzeja savremene umetnosti i Istorijsko-umetničkog muzeja. Godine 1937, pokrenuo je izdavanje čuvenog časopisa "Umetnički pregled". Za vreme nemačke okupacije, Muzej vegetira, a odmah posle završetka rata, decembra 1944. godine, Milan Kašanin biva brutalno penzionisan, a na njegovo mesto dolazi Veljko Petrović. Nova vlast menja ime Muzeja u "Umetnički muzej". Dve godine kasnije sele ga u drugu zgradu i to postaje ono što danas znamo kao "Narodni muzej".

U vreme borbi za Beograd, oktobra meseca 1944. godine, stan Milana Kašanina biva uništen, u vatri nestaju njegova biblioteka, rukopisi, slike... Osam godina je u velikoj nemilosti i pravo je čudo kako je ostao živ.

Piše za rubriku "Da li znate" u "Politici" — inkognito. Godine 1953. biva vraćen iz penzije zbog osnivanja "Galerije fresaka". Na dužnosti direktora Galerije ostaje do 1961. godine.

Danas kultna Kašaninova knjiga "Srpska književnost u srednjem veku" bila je završena 1941. godine, ali je i taj rukopis izgoreo kad i sve što je imao. Uspelo mu je da je ponovo napiše (!) i objavi 1975. Na sebi svojstven, neponovljiv način otkrio je šta se sve krije u staroj srpskoj književnosti. Oživeo je srpski srednji vek, kroz Kašanina je progovorila o sebi ta slavna epoha u našoj kulturi. Zato je on mogao da kaže: "Ni geografski, ni psihološki, ni vremenski, to nije uska ni periferijska književnost. Kao svod nad građevinom, nad njom dominira osećanje uzvišenog i svetog".

U SANU nije primljen. Kad je trebalo, po direktivi, Vasko Popa je izbor sprečio rekavši da je Kašanin četnik. Veliki srpski pesnik Popa je poštovao i voleo Kašanina, ali vernost Partiji je bila jača.

Poslednji srpski džentlmen, aristokratski otmen kako u životu, tako i u svemu što je napisao, veliki pronicatelj naše baštine i učitelj, svoj život i delo ugradio je u temelj srpske tradicijske misli.

Objasnio je kako treba govoriti o umetnosti i toga se sam pridržavao: "Ne verujte slepo nikom, ni sebi ni drugima, nego se stalno kontrolišite dok ne dođete do jednog svega iskrenog, dubokog uverenja. Nemojte biti snob, niti papagaj. Bolje je ne voleti, nego voleti lažno".

Posmatrajući slike, skulpture, katedrale, srpske crkve i manastire i naše freske, stvarajući Muzej kneza Pavla, Milan Kašanin je došao do zaključka da je plastična lepota istorijska stvar.

U brojnim ogledima i knjigama izrazio je do kraja svoja ubeđenja o povezanosti epoha, kontinuitetu srpske kulture, o prirodnom prepletu književnosti, slikarstva i arhitekture, govoreći o "viteškom raspoloženju i znacima samopouzdanja koje je nalazio u delima velikih Nemanjića. I zaključio: "Moć srpske umetnosti u doba Nemanjića nije eklektizam, već sinteza".

Objedinjavajuća misao Milana Kašanina povezala je vreme kralja Milutina i despota Stefana Lazarevića s vremenom moderne srpske države i umetnosti i tako se sa savremenim evropskim tokovima uspostavila čvrsta veza, a Muzej je, to kapitalno delo kneza Pavla i Milana Kašanina, postao kultno mesto na kome je imalo da se plodotvorno ukršta naše i evropsko lepo.

Sagledavši celinu srpske kulture, koja se nastavlja na vizantijsku, mediteransku, Kašanin je u istoriju književnosti uveo pojam naše "srednjovekovne osećajnosti" i zbog toga je učio da treba pisati samo o onome što volimo i čemu se divimo. Njegovi ogledi, kako oni o srednjovekovnoj skulpturi, slikarstvu, arhitekturi, tako i njegovi eseji o srpskim pesnicima i piscima nemaju premca u našoj književnosti.

Bez razumevanja vizantijske i srpske kulture, nemoguće je poimanje naše osobenosti, naše prošlosti i budućnosti. Jer, kako kaže Kašanin, "srpska kultura možda ima početka, ali kraja nema".

"Svako treba da se drži svoga nasleđa. Srbin srpskog, odnosno vizantijsko-pravoslavnog. Ako počne da se zanosi tuđim i njegovoj duši stranim uticajima, može samo da napravi zbrku u glavi, ako ne i nešto gore." Tako je govorio Milan Kašanin.



VELIKI RUSKI PISCI

O velikim ruskim piscima (kao što su Čehov, Tolstoj, Dostojevski, Gogolj, Puškin) Kašanin je rekao: "Ima trenutaka kad se čini da su svi pisci na svetu književnici, a samo ruski — ljudi".

DEMISTIFIKACIJA CRNE GORE

Kašanin o Simi Matavulju: "On je demistifikovao Crnu Goru, izobličio katolički bigotizam u Primorju i vulgarni život pravoslavnog monaštva u Sremu, skinuo masku sa prostaštva građanskog reda u Srbiji i, na zaprepašćenje demagoga, napisao: U nas demokratija znači odsustvo svega onoga što je lepo."

VOLETI SRBIJU

"Kad idem kroz Srbiju, uvek se zadržim, između Topole i Kragujevca, na, Svetinji, gde se odvaja put za Stragare i ukazuje se neuporediv pogled na Šumadiju. Ničeg patetičnog, ničeg divljeg, čak ničeg ni romantičnog: brežuljci, polja, šumarci, groblja, kuće s crvenim krovovima, velike kapije na avlijama, tremovi u cveću, kako je to sve uravnoteženo, i kako je sve to blago, a nadmoćno i sigurno. Nema komada srpske zemlje, koji bi bio tako raznoličan u jedinstvenosti, ni tako harmoničan, — ako ima klasične zemlje, onda je to Šumadija. I kakva je ona, takvi su njeni ljudi, u kojih se više no ma kojih u ijednom srpskom kraju održava ravnoteža odvažnosti i uzdržljivosti, razuma i osećanja."

O SENT ANDREJI I HILANDARU

"Nigde nije srpski barok, u svetlosti slobodnog života, čist kao u Sentandreji, ni srpski srednji vek, kroz vizantijsku i mediteransku kulturu, živ kao u Hilandaru. (...) Sudbina, koja se ne bi tako zvala kad ne bi bila dosledna, htela je da se na toj razdaljini od hiljadu milja, i u vremenskom rasponu od šest stotina godina, na tim dvema periferijama koje su bili srpski centri, javi pisac prvog očuvanog srednjevekovnog srpskog romana, Hilandarac monah Teodosije, i pisac prvog srpskog modernog romana, Jakov Ignjatović, koji je Sentandrejac. Nismo, mi, tražeći izlaz na svetsku scenu, uzalud išli od Studenice do Hilandara i od Hilandara do Sentandreje, ni sejali putem samo kosti; sejali smo i misli."


Piše: Miodrag Janković | 11.01.2009. | Press online
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Jul 14, 2012, 11:39:55 pm »

*

SPOMEN PLOČA MILANU KAŠANINU

Spomen-ploča biće otkrivena na zgradi u kojoj je živeo u Hilandarskoj 30. Našeg pisca i istoričara umetnosti nazivali su najelitnijim Srbinom

Svojevremeno su ga Francuzi nazivali "najelitnijim Srbinom 20. veka, a oni, malobrojniji koji su u njegovoj domovini znali šta ostavlja iza sebe — "velikim gospodinom srpske kulture". Dugo osporavanom i prećutkivanom Milanu Kašaninu (1895—1981), piscu, istoričaru umetnosti i književnosti, esejisti, u utorak u 11.00 na njegov rođendan, biće otkrivena spomen-ploča na zgradi u kojoj je živeo u Hilandarskoj 30. Biće to još jedno obeležje u okviru velikog kulturnog poduhvata "Vratimo dug piscima" koji vode Ministarstvo kulture i "Večernje novosti" u saradnji sa beogradskim i drugim opštinama.

Grku sudbinu ovaj ponosni čovek podnosio je stoički, a u knjizi "Slučajna otkrića" (1977) zabeležio je i ovo: "Strašno osećanje tamnice prati me od moga detinjstva. Tamnica je bio pravoslavni srpski geto u Belom Manastiru, u kome sam rođen i naučio da se bunim. Tamnica je bila soba u kojoj sam kao gimnazijalac stanovao s tetkom i ocem dok je on nosio građu na daščari u Novom Sadu. Šta je za Prvog svetskog rata bila drugo do tamnica moje prebivanje po carskim austrijskim kasarnama, bolnicama, rekonvalescentnim odeljenjima, praćeno pretvorstvom, strepnjom i poniženjem? Zar nisam bio u tamnici i za Drugog svetskog rata, večito u strahu od hapšenja, deportovanja, gladi, neprijateljskih i prijateljskih bombi iznad glave? Čega sam najmanje imao u životu, imao sam slobode. Uvek, od malih nogu, bio sam predat na milost i nemilost nečijoj sili, osuđen nekome na služenje i nečem na robovanje. Od koga i od čega sve nisam zavisio, ko mi sve nije sudio, šta sve nisam dočekao od nečije mržnje, u čijim sve rukama nije bio moj život!"
 
Svetliji dani u Kašaninovom životu svakako su bili studentski na Sorboni, gde je 1923. završio istoriju umetnosti, upoznao i zavoleo Katarinu, ćerku "belih" Rusa, posle čega se vratio u Beograd, pisao likovne kritike i odbranio doktorsku disertaciju "Bela crkva Karanska". Već tada se pokazao kao istoričar umetnosti retkog kova i dara i neponovljivog stila pisanja, baroknog, maštovitog, ali zasnovanog na pouzdanim činjenicama. Iste 1928. postavljen je za direktora novoosnovanog Muzeja savremene umetnosti (u današnjem Konaku kneginje Ljubice) a nekoliko godina kasnije knez Pavle Karađorđević imenovao ga je za direktora Muzeja kneza Pavla čije je sedište bilo u zgradi današnjeg predsedništva Republike.
 
Za muzej, koji je bio državni, mladi Kašanin, inače znalac pet jezika, sakupljao je po svetu slike velikih majstora kao što su Renoar, Matis, Tuluz Lotrek. Umetnost Evrope je tako stizala u Beograd, ali Kašanin nije zaboravio ni nacionalnu umetnost: načinio je zbirku dragocenih eksponata među kojima su Miroslavljevo jevanđelje, prsten cara Dušana, nakit kraljice Teodore. Jedinstveni muzej u istoriji srpske kulture ovaj veliki esteta uspeo je da sačuva od pohare ili uništenja i u ratnom vihoru. Za vreme okupacije, kada se porodica sklanjala u Žarkovo, svakog dana pešačio je kilometrima do centra grada i nazad da bi bdeo nad muzejom koga je smatrao svojom kućom.
 
Svoju kuću, međutim, nije mogao da sačuva, jer je prilikom oslobođenja Beograda sravnjena sa zemljom, a u plamenu su nestali biblioteka, dokumentacija, rukopisi. Između ostalog, i rukopis danas kultne knjige "Srpska književnost u srednjem veku", koju je uspeo ponovo da napiše i objavi 1975. godine. Ubrzo je, dolaskom nove vlasti, baš zbog Muzeja, smatran kolaboracionistom, ostao bez posla i u teškoj nemilosti bio nekoliko godina. Iz prinudne penzije, sa zadatkom da osnuje Galeriju fresaka, vraćen je, najverovatnije, na inicijativu Miroslava Krleže, koji je bio kustos velike izložbe jugoslovenske umetnosti u Parizu, a koju je praktično priredio Milan Kašanin.
 
— Rehabilitacija je bila duga i spora, ali nije bila potpuna ni u času njegove smrti. Tako su ga mimoišle sve naše nagrade i odlikovanja, ali ga je rehabilitovalo i odlikovalo njegovo životno delo. Kašanin spada u red vodećih srpskih pripovedača između dva svetska rata, a u ogledima i esejima o srpskoj srednjovekovnoj književnosti i umetnosti, prihvativši modernu evropsku misao, izvršio je prvo temeljno vrednovanje dela naše umetničke tradicije sagledavajući je u evropskom kontekstu. Rođenjem, vaspitanjem i obrazovanjem bio je veliki Evropejac, ali je svojim stvaralaštvom bio srpski intelektualac, smatrajući da se samo tako i može biti Evropejac — kaže za "Novosti" pisac Milovan Vitezović, priređivač izabranih Kašaninovih dela, u izdanju Zavoda za udžbenike.
 
Na otkrivanju spomen-ploče o Kašaninovom delu govoriće akademik Vladeta Jerotić, ministar kulture Predrag Marković i predsednica opštine Stari grad Mirjana Božidarević.


D. Bt. — M. A. K. | 19. februar 2012. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Jul 03, 2013, 11:29:18 pm »

*

TRIBINA "BRAĆA KAŠANIN"


Građanska inicijativa Tribina "Braća Kašanin" projekt je koji je u vremenskom periodu od 1. I. 2006. do 31. III. 2006. godina provodila Mirovna grupa Oaza Beli Manastir, a koji je financirala (iznosom od 15.000 kuna) Nacionalna zaklada za razvoj civilnoga društva iz Zagreba u okviru programskog područja "Naš doprinos zajednici". Voditeljica Tribine je bila "Oazina" projekt-koordinatorica Vesna Nedić, a realizatori su bili volonteri Predrag Stojanović i Jovan Nedić.


CILJ TRIBINE

Primarni cilj Tribine bio je da se stanovnici Belog Manastira i Baranje (a i šire) upoznaju sa životom braće Kašanin, prof. dr. Radivoja Kašanina, matematičara, univerzitetskog profesora i akademika, i dr. Milana Kašanina, književnika, historičara književnosti i umjetnosti, kustosa i direktora muzeja i galerija, rođenih u Belom Manastiru 21. V. 1892. odnosno 21. II. 1895. (po starom kalendaru). Radivoj Kašanin je umro 30. X. 1989, a Milan 21. XI. 1981. godine. Sekundarni cilj bio je da se podstaknu i druga organizacije i pojedinci da na sličan način afirmiraju i druge zaslužne Baranjce koji su pali u zaborav.


REZULTATI TRIBINE

Tribinom se iniciralo istraživanje života i rada braće Kašanin (naročito njihovih baranjskih korijena) i razni načini čuvanja uspomena na njih i na njihovo djelo (postavljanje spomen-ploče na mjestu rodne kuće ili na nekom drugom pogodnom mjestu, imenovanje neke ulice po njima, prikupljanje eksponata za prateću izložbu i buduću spomen-zbirku, nabavka izabranih djela u osam knjiga Milana Kašanina za Gradsku knjižnicu Beli Manastir, podsticanje građana na čitanje pripovijedaka i romana Milana Kašanina, objavljivanje članaka o njima u lokalnim listovima i časopisima, priprema priloga o njima za Baranjski leksikon i Vikipediju, umnožavanje novinskog feljtona objavljenog u beogradskoj Politici povodom 90. rođendana Radivoja Kašanina, objavljivanje knjižice S njive do akademije (2006) s njihovim biografijama te brošure Braća Kašanin : znameniti Baranjci (2007) o samoj Tribini i sa saopštenjima s Tribine) i CD-a Tribina "Braća Kašanin" (CD).
 
Središnji dio projekta održan je u subotu, 25. III. 2006. godine u velikoj vijećnici u belomanastirskoj Ljepotici (zgradi P+8). Uz prateću izložbu o životu i radu braće Kašanin, o Radivoju Kašaninu govorio je beogradski matematičar prof. dr. Vladimir Mićić, porijeklom iz Belog Manastira, a o Milanu Kašaninu dr. Bojan Đorđević, također iz Beograda. Specijalni gost bila je Marina Bojić, kćerka Milana Kašanina.
Wikipedia
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: