Milo Lompar (1962)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milo Lompar (1962)  (Pročitano 7739 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« poslato: Mart 21, 2011, 03:48:49 pm »

*




MILO LOMPAR

...Milo Lompar rođen je 1962. godine u Beogradu. Završio je Grupu za jugoslovenske književnosti i opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu je doktorirao sa tezom o Istorijskom, poetičkom i književnom nasleđu XVIII i XIX veka u poznim delima Miloša Crnjanskog, pred komisijom koju su činili akademik Nikola Milošević, prof. dr Jovan Deretić i prof. dr Novica Petković. Na Filološkom fakultetu u Beogradu profesor je za Srpsku književnost XVIII i XIX veka i Kulturnu istoriju Srba. Bio je generalni direktor Politike a.d (2005—2006). —

U izboru Mila Lompara za predsednika Zadužbine Miloša Crnjanskog ima lepe simbolike i zbog činjenice da je on još kao maturant (1980) dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda za maturski rad posvećen "Drugoj knjizi Seoba" Miloša Crnjanskog, a kao student (1983) i nagradu Stražilovo, koju dodeljuje Zadužbina Miloša Crnjanskog, za dva ogleda posvećena poslednjoj glavi romana "Druga knjiga Seoba".—

[Deo teksta preuzet sa: danas.rs]



OBJAVLJENE KNJIGE:

  • O završetku romana (Smisao završetka u romanu "Druga knjiga Seoba" Miloša Crnjanskog), Rad, Beograd, 1995. Drugo, izmenjeno izdanje: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Beograd, 2008. — Nagrada Stanislav Vinaver 1995.
  • Moderna vremena u prozi Dragiše Vasića, Filip Višnjić, Beograd, 1996.
  • Njegoš i moderna, Filip Višnjić, Beograd, 1998. Drugo, popravljeno izdanje: Nolit, Beograd, 2008.
  • Crnjanski i Mefistofel (O skrivenoj figuri "Romana o Londonu"), Filip Višnjić, Beograd, 2000. Drugo, izmenjeno izdanje: Nolit, Beograd, 2007. — Nagrada Đorđe Jovanović 2000.
  • Apolonovi putokazi (Eseji o Crnjanskom), Službeni list SCG, Beograd, 2004. — Nagrada Laza Kostić 2004.
  • Moralistički fragmenti, Narodna knjiga, Beograd, 2007. Drugo, prošireno izdanje, Nolit, Beograd, 2009.
  • Negde na granici fšozofije i literature (O književnoj hermeneutici Nikole Miloševića), Službeni glasnik, Beograd, 2009. — Nagrada Nikola Milošević. 2009.
  • O tragičkom pesniku (Njegoševe pesme), Albatros plus. Beograd, 2010.
  • Njegoševo pesništvo, Srpska književna zadruga, Beograd. 2010.
  • Duh samoporicanja, prilog kritici srpske kulture, Orpheus, Novi Sad, 2011.

Bibliografski podaci: Duh samoporicanja Milo Lompar | Drugo dopunjeno izdanje | Izdavač: Orpheus | Novi Sad, 2012
Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #1 poslato: Mart 21, 2011, 04:39:19 pm »

*

PRIKAZ KNJIGE: MILO LOMPAR, MORALISTIČKI FRAGMENTI


Knjiga Moralistički fragmenti Milo Lompara kao da nastaje u vremenu kada je kategorija morala u potpunosti zaboravljena od svih. U vremenu ponovnog rađanja makijavelizma, u vremenu kada profit postaje vodeća maksima i merilo svih vrednosti. U tom smislu mereno najznačajnijom mernom jedinicom savremenog doba, zvanom novac, ova knjiga ne bi trebalo ni da postoji, jer se znanjem dobijenim iz nje ne može steći nikakva dobit. To je na žalost, ili bolje rečeno na sreću, tačno. Profit koji možemo dobiti čitajući knjige ko je se bave moralom nema zelenu boju i ne može se izrazitu nijednom valutom. Milo Lompar u svojoj studiji želi da nam ukaže na sve veći pad moralnih vrednosti u društvu. Ova knjiga se sastoji iz tri dela od kojih je svaki od njih ispunjen moralističkim fragmentima od kojih ćemo mi ovde navesti samo neke.

Prvi deo svoje knjige Milo Lompar započinje pitanjem: Čemu moralisati u modernom vremneu? Nakon jednog opsežnijeg razmatranja o duhu moralista, gde on navodi problem postojanja moralista u vreme kada je laž za rad ostvarenja sopstvenih interesa postala svakodnevna stvar, sledi niz od petnaest fragmenata. Autor se na prvom mestu bavi problemima sa kojima se suočava čitalac. On ukazuje na potrebu da čitalac mora posedovati izuzetnu snagu ukoliko želi da se otrgne od svojih navika i da stavi u stranu sve što mu nametljivo dolazi iz stvarnosti. Jedino na taj način čitalac može da se otvori za iskustvo ko je bi zbog pospanosti njegove svesti u prvi mah bilo odgurnuto. Doba u kome živimo je upravo doba koga se moramo osloboditi, jer u rutini našeg vremena nema prostora za slobodu od savremenosti. Ono što je jako interesantno je da Lompar smatra da ni bolest, ni smrt, ni ljubavna praznina, ni si romaštvo, ni samoća ne pogađaju našu svest toliko razornom snagom kao što to čini poraz. Dakle, glavni strah sa kojim se suočava čovek modernog vremena jeste strah od poraza.

Korisni idioti su fragmenat na koji svakako treba obratiti pažnju. To je deo koji ukazu je na svu nemoralnost politike. Prema njemu, korisni idioti daju intelektualnu pozadinu ogoljenom političkom interesu, smeštaju ga u šire kontekste, što sve zajedno zamućuje pravi cilj političkog dejstva. Koristan idiot je naročito koristan jer on makar na rubovima svo je svesti veruje u to šta mu se govori. Ovaj prvi deo svo je knjige Lompar završava poglavljem koje nosi naslov Levičari sa desnice. U njemu on oštro kritiku je Boru Ćosića i Radomira Konstantinovića. Može se reći da ovo poglavlje predstavlja i reakciju autora na kritiku Bore Ćosića ko ju je on uputio Lomparu za jedan tekst u kome je on kritikovao Ćosića i njegovo delo Povest o Miškinu.
 
Drugi deo knjige se sastoji iz šesnaest fragmenata. Lompar na prvom mestu govori o samoponiženju i ukazuje na to kako je ovakav čin van horizonta slobode. Naime, nije moguće poniziti se bez pritiska neke sile. Prema njemu je samoponiženje slobodno samo u času kada prestaje da bude samoponiženje.

On, zatim, preko obećanja dolazi do fragmenta izdaje u kome govori o teškoćama sa kojima se suočava čovek. Čovek zapetljan u obaveze javnog posla, stalno rastrzan između onoga što mora da učini odmah i onoga što mora učiniti bez izuzetka, upleten u mrežu sebičnih interesa mora ustrajati u jednoj neugodnoj ulozi. Tu ulogu autor naziva ulogom dvostrukog autsajdera: autsajdera duha i autsajdera čina. To je jedini način da on ne dođe u sukob sa samim sobom. Čovek ne sme izdati sebe u trenucima te ravnoteže, jer mu jedino to može pomoći da ne počini izdaju. Fragment na koji svakako treba obratiti pažnju jeste fragment koji nosi naziv Srpska krivica. Srpska krivica se uvek navodila kao glavna prepreka osnovanosti srpskih interesa. Tu, međutim, nije reč o ostvarivanju srpskih interesa individualno, kao što su na primer uspesi sportista, naučnika ili umetnika, već o ostvarivanju srpskih interesa kao zajednice. Srpska krivica je plod interpretativne strategije prema kojoj treba srpsku kulturu svesti na državno-pravni položaj Srbije, po mogućnosti Srbije od Beograda do Vranja. Strategija da se srpsko pretvori u srbijansko, da se ponište tragovi srpske kulturne prošlosti u Crnoj Gori, u Hrvatskoj, u Makedoniji, u Bosni i Hercegovini, dok na kraju Gračanica ne bi postala deo "kosovske kulture".

Lompar nema baš lepo mišljenje o savremenim piscima. On smatra da oni čak i ne opažaju kada se upletu poput muve u kulturnu paukovu mreži. Njima je umesto pripovedačkog ja postalo važnije egzistencijalno ja.

Za istinsku umetničku putanju on kaže da je to putanja između izgnanstva i samoće. Za Lompara je Beč jedan od gradova u kojima su se odigravali događaji od presudnog značaja za srpsku kulturu i istoriju. Taj grad je ujedno i grad prepun kontraverznosti. To je, prema njemu, grad velikih i značajnih dostignuća srpske kulturne istorije, ali ujedno i grad snažnog antisrpskog propagandnog i simboličkog dejstva. U fragmentu Post mortem Lompar kao da čitav ljudski moral dovodi u pitanje. On kaže da mi, čime misli na ljude uopšte, ne volimo da pohvalimo nekoga kada uradi nešto dobro, valjano ili lepo. Kada neko umre nastaje preokret, jer tada se radost zbog nečije smrti pretače u nesputano oduševljenje ličnošću umrle osobe.

Lompar smatra da je titoizam glavni i odgovorni krivac zbog čega na našim prostorima nije došlo do nacionalnog pomirenja, ali o tome ovde neće biti više reči, jer će čitaoci o tome moći više da pročitaju u delu koji nosi naziv Titoizam i sekularno sveštenstvo.

Poslednji deo se sastoji iz šesnaest fragmenata. U njemu autor kaže da mi živimo u vreme specijalističkog obilja. Naime, umesto da se osećamo zaštićenim u ovom vremenu strahovito razvijenih znanja, koja dosežu do najsitnijih pojedinosti, dolazimo do čovekove opterećenosti da on sam mora sve znati, jer će u suprotnomu tom istom vremenu propasti. Tako u ovom vremenu jedini pravi izbor postaje diletantizam.

U ovom vremenu je, takođe, veoma teško odlučiti da li je nešto istina ili laž. Danas je naročito teško doneti ovakvu odluku u beskrajnom ponavljanju i umnogostručavanju ljudskih reči. Reč je istinita samo ukoliko život osvedočava dejstvo. Ovakva procena prema Lomparu nalikuje plesu nad ponorom. Ovaj poslednji deo Lompar završava pitajući se zašto čovek nekome mora-da kaže.

Na kraju se sa fragmentima Milo Lompara možemo složiti ili ne složiti, jer je jedna od osnovnih odlika demokratskog društva da se mišljenja mogu razlikovati. Da ljudi mogu različite stvari na različite načine razmatrati. Ali, ono što se nikako ne može poreći je da je tema kojom se bavi knjiga problem kome bi danas trebalo da svi mi posvetimo malo više pažnje, jer ukoliko moral postane zaboravljen od svih prestaće doba morala. I možda na prvi pogled deluje da se nemoral više isplati, moral je ipak nešto što nema cenu. Moral se ne može kupiti niti silom pribaviti, a opet njegovu vrednost čovek mora sam uvideti. Kada se stvari posmatraju na ovaj način značaj knjiga koje se bave moralom je evidentan i ne treba ga previše objašnjavati, jer bi to u suprotnom značilo da moral predstavlja temu koju baš ne razumemo najbolje. Temu koja nije deo naše svakodnevnog života, već nešto što moramo dodatno objašnjavati. To bi ujedno značilo da je nastalo doba nemorala, doba u kome bi pitanje ko je Lompar postavlja na samom početku trebalo preformulisati u: Čemu moral u moderno vreme?


UDK 821.163.41.09 Lom par M.(049.3)

Miša Stojadinović | scribd
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #2 poslato: Jul 08, 2011, 11:22:57 pm »

*

UVOD U TRIBINU FONDA: DUH SAMOPORICANJA


Profesor Srpske književnosti XVIII i XIX veka i predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog, prof. dr Milo Lompar je svojom novom knjigom ponovo pažnju srpske javnosti skrenuo na pitanje njenog sopstvenog kulturnog identiteta.

Jugoslavija je nestala, revolucionarni teror je prestao, promovisana je demokratija i objavljena obnova vrednosti građanskog društva. Nasilje režima ne postoji, ali njegove tekovine nisu prošle i inercija razgradnje srpskog kulturnog identiteta se nastavlja.
 
Nosilac srpskog nacionalnog samoporicanja danas je srpska takozvana "elita", koja svoj narod opterećuje lažnim statusom krivca. "Nije slučajno što je sadašnji naraštaj intelektualne elite, odnegovan u titoizmu, jedan od najsramotnijih naraštaja u istoriji srpske kulture: njegovo ponašanje bi moglo ući u istoriju kao klasičan primer temeljne ljudske i intelektualne neodgovornosti prema bilo čemu što prevazilazi lični interes", podseća dr Lompar. Ovaj naraštaj je nosilac ideološkog konstrukta koji činjenicu da "smrt nema alternativu" silom gura u centar žive srpske kulturne stvarnosti.
 
Veliki je broj autora koji se bave sadašnjim odnosom Srba prema svom jeziku i pismu, mazohističkom i nihilističkom odnosu prema sopstvenoj kulturi. Fond Slobodan Jovanović imao je čast da ubrzo nakon osnivanja, januara 2010. godine na svom sajtu objavi jedan od radova dr Lompara u kome je argumentovao postojanje organizovanog razvojnog toka destruktivnog stava srpske takozvane "elite" prema srpskoj nacionalnoj kulturi iz saradnje hrvatske kulturne politike s titoizmom. Iako se činjenice o kontinuiranoj krađi srpskog jezika, književnosti i gramatike u korist oktroisane hrvatske kulture kontinuirano nižu od doba NDH do doba Franje Tuđmana, dr Lompar podseća kako to srpska "infantilizovana javna svest ne želi da vidi". Inflacija novih kvazinacionalnih književnosti, jezika, pisama i kultura na telu kulture srpskog naroda duboko opterećenog samoporicanjem nije tek posledica dekadencije, već organizovanog i trajnog delovanja pomenutih sila.






Iako se činjenice o kontinuiranoj krađi srpskog jezika, književnosti i gramatike u korist oktroisane hrvatske kulture kontinuirano nižu od doba NDH do doba Franje Tuđmana, dr Lompar podseća kako to srpska "infantilizovana javna svest ne želi da vidi".
Na slici: Knjiga Mila Lompara "Duh samoporicanja"


Dušan Kovačev, 30.03.2012. | Fond Slobodan Jovanović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #3 poslato: Maj 22, 2012, 02:09:37 am »

**

Milo Lompar — DUH SAMOPORICANJA


Duh samoporicanja je knjiga za kulturno, moralno i duhovno otrežnjenje i izlazak iz nacionalne hibernacije, samoporicanja i mazohizma, u kojima se srpski narod decenijama nalazi. Ona predstavlja sintezu svega što Srbi i sami vide i znaju, ali iz nekih iracionalnih razloga o tome ćute. Srpski narod, ako želi da opstane u svetskom zverinjaku, nema pravo ni na pesimizam ni na ćutanje. Bez duhovne samosvesti i nacionalne kulturne politike, ostaće ne narod već stanovništvo bez identiteta. To su ključne poruke ove dragocene knjige.
Slobodan Rakitić
 

Milo Lompar je napisao knjigu, u kojoj je osvetlio stranputice kojima se kretala srpska kulturna svest. Duh samoporicanja, duh kojim se ircionalni kulturni identitet odbacuje i usmerava u novi, samonegirajući, usidren je u ideologiji jugoslovenstva i titoističkom komunizmu. Bio je to, u krajnjoj liniji, duh potčinjavanja a ne slobode.
Zoran Avramović
 

Studija Duh samoporicanja došla je kao izraz zrelosti epohe, koja je, baš kroz nju, uspela da progovori o titoizmu kao praosnovi drugosrbijanstva i da dostojno odgovori na izazove Konstantinovićeve Filozofije palanke. Zahvaljujući Lomparovim uvidima, pred nama je, na početku druge decenije 21. stoleća, srpsko stanovište u kulturi, onakvo kakvim ga je, tridesetih godina 20. veka, kao datost i zadatost, postavio Miloš Crnjanski, Lomparov istoriosofski učitelj i uzorni lik nacionalno odgovornog intelektualca.
Vladimir Dimitrijević
 

Ovo je knjiga zasnovana na veri da se erpska duša može izvući iz gliba u koji se zaglavila. Ona nas ne usmerava k lepšim i prohodnijim stazama ličnog živoga, već k zdravijem i normalnijem konceptu opšteg života, podvlačeći razliku između istinskog života i života koji je smrt, omogućujući nam da razlikujemo onaj Logos Božji, koji je istinski hleb života kojim se hranimo, od besmislenih i detinjastih bura u čaši vode.
Selimir Radulović

Duh samoporicanja Milo Lompar | Drugo dopunjeno izdanje | Izdavač: Orpheus | Novi Sad, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #4 poslato: Maj 22, 2012, 02:15:47 am »

*

NACIONALNI IDENTITET I "DUH SAMOPORICANJA"

Osvrt na knjigu Mila Lompara, Duh samoporicanja, Orfeus, Novi Sad, 2011, str. 480

Pred nama se nalazi jedna od onih knjiga koje slobodno možemo svrstati u ostvarenja koja će biti datum u srpskoj kulturi. To je zbog njenog sadržaja i onoga što u njoj autor zastupa, a i po tome šta se njome osporava, dovodi u pitanje a neretko i obesmišljava. Osnovna pozicija ove argumentovne rasprave jeste dovesti u pitanje pravu lavinu nekritičkih napada na srpski narod, njegov jezik, njegovu kulturu koji orkestrirano i veoma organizovano stižu sa svih strana, a naročito od predstavnika nazovi Srba valjda i zato da bi stvar delovala uverljivije (samooptužba ne podleže raspravi). Naročito je važno istaći besomučno nastojanje da se srpskom narodu nametne krivica i po cenu najvećih i najmonstruoznijih falsifikata. Za protagoniste ovih ideja važno je to da je srpski narod kriv pri čemu se ne postavlja pitanje prava drugih. Dakle, nije važno da li je neko u tom odnosu sa srpskim narodom u pravu, to je van rasprave, ono što je jedino važno jeste da se srpskom narodu nametne krivica. Nije važno da li je neko u celoj stvari u pravu, važno je da su Srbi krivi.

Osporavajući ovakve stavove koji za cilj imaju interiorizaciju krivice srpskom narodu Lompar poseže za raznim argumentima od onih strogo logičkih zasnovanih na neoborivim činjenicama, do onih filozofskih kada u raspravu uvodi vodeće filozofe da bi pokazao besmislenost tvrdnji kojima se Srbi dovode u položaj krivca bez ikakvog osnova i da bi ujedno izveo stav na osnovu koga možemo realno sagledati stvarnost u celini, a i onu koja se tiče samih Srba. U tim optužbama redovno se polazi od pretpostavke da će srpski narod pristati na status krivca te se stoga i iscrpljujuće insistira na tome, jer više ponovljena laž postaje, naročito za neupućene i zlonamerne, istina. Važnost ove knjige jeste i u tome što se suprotstavila tom gotovo bi se moglo reći vladajućem mišljenju u srpskoj politici i kulturi, specijalno srpskoj kulturnoj politici kako to precizno određuje autor.

Srbima je dato da se dave sopstvenim rukama, otuda je i naslov ove knjige Duh samoporicanja sasvim adekvatan i pogađa suštinu duhovne situacije našeg vremena, imenuje stanje stvari. Za to je čini mi se veoma ilustrativan stav autora: "Kao da je tu nastala ključna maksima srpske intelektualne elite, maksima toliko suprotna našim intelektualcima iz XVIII i XIX  veka, koja glasi: pošto odmah i sada ne možemo da postignemo nešto, onda je najbolje da ne činimo ništa. Otuda nije slučajno što je sadašnji naraštaj intelektualne elite, odnegovan u titoizmu, jedan od najsramotnijih naraštaja u istoriji srpske kulture: njegovo ponašanje bi moglo ući u istoriju kao klasičan primer temeljne ljudske i intelektualne neodgovornosti prema bilo čemu što prevazilazi lični interes. A sadašnju vlast upravo nose predstavnici tog naraštaja" (str. 189) i zato ga navodim u nešto ekstenzivnijoj formi.

Cenim da će knjiga koju ovde pokušavam u kratkim crtama predstaviti javnosti, a koju svesrdno preporučujem čitaocima biti moćna i delotvorna brana od te lavine napada na srpski identitet, srpsko postojanje i kulturno i političko nastojanje. Ovo je takođe jedna od onih knjiga kojoj pristaje da se oceni da je pisana iz glave ako ne cijela naroda, a ono svakakao iz glava njegovog najvećeg dela. Otuda se i autor ovog prikaza usuđuje da kaže da je ovo knjiga koju je prof. Lompar sačinio —  pisao i umesto njega. Duh samoporicanja biće, u to sam uveren, čvrst oslonac svakom onom ko bude želeo i nastojao da očuva i razvija srpsku kulturu, srpski duhovni, jezički i kulturni identitet koji su tako opasno napadnuti u našem vremenu.

U kratkom osvrtu na ovu u svakom smislu izuzetnu knjigu Mila Lompara valja istaći i to da se autor upušta i u one teme koje naizgled, s obzirom na njegov predmet izučavanja i intelektualno usmerenje i opredeljenje ne spadaju u njegov domen. Reč je pre svega o analizi i odnosu prema drugim društvenim pojavama, političkim pre svih, koji strogo uzev nisu njegova uža sfera izučavanja. Najilustrativniji primer za to jeste osporavanje i kritikovanje evroentuzijazma kroz politički slogan aktuelnih vlasti da Evropa nema alternativu koja se u najvećoj meri dovodi u vezu sa aktelnim predsednikom Srbije. Autor ističe da takvi propagandni slogani "počivaju na ciljanom sužavanju čovekove svesti"... "da su oni efikasni i da su glupi" (str. 12), utvrđujući na kraju razmatranja ovog političko-ideološkog slogana veoma uverljivo "da autor stava da Evropa nema alternativu nije učinio ništa nego da je činjenicu da smrt nema alternativu preneo na jednu političku ili ideološku konstrukciju, šaljući poruku da ona treba da poprimi — a u 2011. godini vidimo i da je poprimila — u našem životu značenje bezuslovnosti koja se ne može izbeći" (str. 13).

Pored primera koji navodimo kao ilustraciju čitalac će pronaći u ovoj knjizi i mnogo drugih koji se odnose na analizu političke i društvene stvarnosti Srbije i srpskog naroda danas, pristajanje na jugoslovenstvo uz obavezno potiranje svoje srpske osobenosti, iz čega izvodimo zaključak da je jednovremena težina stanja u kojem su se našli srpski narod i njegove države i odgovornost Mila Lompara usmerila njega i na teren koji nije "čisto" njegov i time ga svrstalo u red angažovanih i odgovornih srpskih intelektualaca kakvih je uvek bilo u prekretnim vremenima. Za ovu priliku navešćemo primer prof. Nikole Miloševića, naravno ne bez osnova i namere. Primer ove knjige i njenog autora predstavlja častan odnos i iznad svega intelektualno pošten i moralan stav prema svom srpskom rodu, iskazuje da neutralan stav intelektualca prema sudbini svoga naroda naprosto nije moralno dopustiv, što naravno ne znači da se zalaganje za svoj narod može lišavati načela, nauke i istine, do čega naš autor i tek ako drži. Otuda i može stati i opstati ocena o ogromnoj važnosti ovoga dela i njegovom već se to sada može tvrditi dalekosežnom aktuelnom i istorijskom značaju.

S druge strane analiza stvaralačkih vrednosti srpskih književnika, značaj srpske književnosti za srpski identitet, kao i mnogi oblici osporavanja značaja srpske književnosti neretko od strane "srpskih teoretičara i filozofa" predstavljaju sjajne stranice odbrane prava srpske kulture na njeno postojanje upravo u tim evropskim pa i svetskim razmerama. Obilje primera koji se uključeni u ovu knjigu čini nemogućim da se oni predstave, ali će kao i u slučaju analize društvene stvarnosti čitalac se lako uveriti u njihovu naučnu argumentovanost i činjeničnu verodostojnost. Impresivno deluje kada se vidi sa koliko izvora i podataka Lompar obrazlaže svoje teze i stavove. U njegovoj argumentaciji nema paušalnih ocena, sve je zasnovano na neoborivim izvorima i to ovu knjigu čini pravim naučnim doprinosom srpskoj kulturi. Iz nje se može mnogo naučiti, čak i oni koji znaju dosta o predmetu njenog istraživanja. Ona je na neki način i istorija srpske književnosti i politike novijeg doba, iako sama po sebi, nema prevashodno pretenziju da to bude. Uostalom njen autor i jeste pozvan da piše o tome. Samo da  podsetimo da je prof. dr. Milo Lompar prof. na filološkom Fakultetu u Beogradu gde predaje Srpsku književnost  XVIII i  XIX veka i Kulturnu istoriju Srba.

I manje pažljivom čitaocu neće biti teško zapaziti da su kulturna politika u srpskom narodu, tačnije njena blago rečeno nerazgovetnost i popustljivost prema drugim stanovištima, pre svih hrvatskom unutar zajedničke države, a inercioni efekat prisutan je i do današnjih dana — mada zajedničke države nema već dve decenije — jugoslovenstvo, komunizam i titoizam i pre svega kičmeni odnos između Srba i Hrvata u Jugoslaviji centralne tačke oko kojih autor vodi raspravu preko ključnih kulturno-političkih aktera toga doba: Andrića, Crnjanskog, Desnice, Ćosića, Krleže i drugih. Na osnovu analize pobrojanih fenomena i ličnosti Lompar ukazuje zbog čega je kulturna politika Srba najčešće završavala u duhu samoporicanja, a slobodno se može dodati i srpskog odricanja i uzmicanja. Izgleda da je osnovni preduslov kakvog-takvog zajedništva u jugoslovenskoj državi bilo srpsko samoporicanje, srpsko poricanje od strane drugih naroda u toj državi sa ciljem da se srpski narod svede na propisanu i dopustivu meru, onu i onakvu meru koja bi pogodovala ambicijama drugih u toj državnoj tvorevini. Prvi znak srpskog oslobođenja iz okova propisane dimenzije nužno je doveo do raspada te države. Događaji a potom i ratovi iz devedesetih godina to su jasno pokazali.

Čini se da je za ovu priliku važno istaći i to da je Lompar u knjizi uspeo na vrlo uverljiv način da dovede u pitanje autoritete jednog autora i jedne knjige koji se smatraju temeljem tzv. Druge Srbije, tačnije Anti Srbije. Radi se o knjizi Radomira Konstatinovića Filozofija palanke, koja je slovila kao mera stvari za razumevanje srpske kulture, kojom je njen autor nastojao da srpsku kulturu i njen obrazac smesti u okvire palanke. Međutim, kako Lompar (odeljak: Zatvorena otvorenost str. 334), na uverljiv način, osporavajući glavne teze te knjige, pokazuje moglo bi se reći da Filozofija palanke svojim duhom zapravo otkriva ograničenja njenog autora koji iznosi stavove sa tezom bez odgovarajuće argumentacije tako da bismo uz rizik pojednostavljenja mogli zaključiti da se tu zapravo ne radi o filozofiji palanke nego bi se pre moglo govoriti o palanačkom filozofiranju i istom takvom filozofu. Ili kako sam Lompar kaže: "U tom reduktivnom pokretu Konstantinović kao da korača stazom koju je utro duh palanke". (str. 342). "Ali, zar izjedančavanje raznorodnih sadržaja srpske kulture (što Konstantinović čini prim. B.R.) njihovo totalizovanje u pojmu organske kulture, nije i njihovo podređivanje onoj istoj misli o jedinstvu koja je prvorazredna misao duha palanke?" (str. 343) pita se nadalje autor, da bi i zaključio zašto se to zbiva jasnim stavom: "Zato što samo ta nepluralistička predstava o srpskoj kulturi odgovra totalizujućem prenošenju egzistencijalnog stava u razuđeni kulturni ambijent." (str. 343). Posebnu pažnju zavređuje odeljak Klasik srpske kuture gde Lompar osporava Konstatinovućevu ocenu o Njegošu kao plemenskom pesniku, pesniku zatvorenosti. Tvrditi da je pisac Luče mikrokozme zatvoreni plemenski pesnik odista spada u intelektualnu drskost i moralnu problematičnost najvišeg reda. Ovo stoji osim pod pretpostavkom da Konstatinović nije bio upoznat sa ovim spevom, u šta je zaista teško poverovati.

Na samom kraju ovog osvrta na knjigu Duh samoporicanja autora Mila Lompara treba istaći sjajan autorov stil, on povremeno doseže visoke literarne vrednosti, kao na primer kada na samom početku knjige opisujući klasične i starinske bibliotečke čitaonice piše: "tu se rasprostire osobita senovitost, kao područje polumraka koji čini da se oštri rubovi stvarnosti rastvaraju u neodređenosti, ali i da uobičajeni uvidi poprime zatamnjeni vid i otkriju svoje skriveno poreklo." (str. 7), ili kada jedan briljantan zaključak oko novina i njihove naknadne važnosti izražava retko šreciznim jeikom i uzvišenim stilom: "Namenjene aktuelnostima, novine su najinteresantnije kada su daleko od njih: kada iz potpuno zaboravljenog i davnašnjeg vremena otkriju koliko je naše vreme prekriveno dugačkom senkom" (str. 7). I dalje: "To je jedan od nenaglašenih paradoksa koji pripdaju novinama: o sadašnjem vremenu mnogo više od aktuelnih novina mogu da nam kažu stare novine.." (str. 7). (istakao B.R.).

Duh samoporicanja je knjiga kroz koju je njen autor uspeo da poričući osnovne teze samoporicatelja unutar srpskog društva, mazohističkih nastojanja kako bi se to reklo u malo psihologizovanoj formi ili kako je to neko dobro primetio i sažeo pod pojmom autošovinizma, uspeo da prozre opasnost takvih nastojanja, porekne njihovu osnovanost i da na zaista briljantan i odvažan i naučno utemeljen način — istakne suštinske odlike, snagu, dometi i originalnost srpske kulture.  

Kada se svemu ovom doda dobra oprema knjige, njena čisto tehnička čitljivost, o sadržinskoj čitljivosti izrekli smo svoj stav, za šta treba pohvaliti izdavača Orfeus — onda se bez rizika da ćemo preterati može zaključiti da je Milo Lompar svojim knjigom Duh samoporicanja — srpskoj kulturi podario sjajnu, potrebnu i važnu knjigu. Njenu važnost će videti, osetiti i oceniti svi objektivni čitaoci, ali ne manje o njenom značaju sudiće se i po tome koliko će ona biti osporavana ili prećutana.


Borivoj Rašuo, 18.02.2012. | Nova Srpska politička misao
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #5 poslato: Maj 22, 2012, 02:38:08 am »

*
MILO LOMPAR:


SRPSKA KULTURA U MREŽI SAMOPORICANJA

U najnovijoj knjizi Lompar utvrđuje činjenice o jednom delu srpske intelektualne elite koja u različitim istorijsko-političkim oblicima (jugoslovenstvo, Kraljevina SHS, socijalizam), ali jednaka po idejnom sadržaju, napušta srpsku kulturnu politiku i priklanja se drugoj, pre svih hrvatskoj

Šta je omogućilo pojavu duha samoporicanja u srpskoj naciji i dominantnoj kulturnoj politici tokom 20. veka koja je takav duh iznedrila i održavala? U traganju za odgovorom na ovo pitanje Milo Lompar je napisao knjigu, značenjski slojevitu, ali sa jasnom idejom da osvetli stranputice na kojima se kretala srpska kulturna svest. U pet tematskih delova ("Svetionik u tami", "Jaspers i ideologizovana krivica", "Titoizam i hrvatska kulturna politika", "Zatvorena otvorenost" i "Srpsko stanovište") utvrđuje činjenice o jednom delu srpske intelektualne elite koja u različitim istorijsko-političkim oblicima (jugoslovenstvo, Kraljevina SHS, socijalizam), ali jednaka po idejnom sadržaju, napušta srpsku kulturnu politiku i priklanja se drugoj, pre svih hrvatskoj. U sadejstvu jugoslovenstva i komunizma, a posebno titoizma, rascvetaće se srpski duh samoporicanja. Antisrpski i nesrpski oblici kulturne politike prodiru u srpsku javnu svest, bez vidnog napora da se srpsko stanovište odbrani od nesrpskih nasrtaja. A tuđa, pre svega hrvatska nastojanja da se preuzme deo srpske kulturne tradicije, da se kultura svede na ono što je srbijansko (od Beograda do Vranja), da se stvaralačko iskustvo naše nacije suzi, ima duboke korene u prošlosti.
 

JUGOSLOVENSTVO I HRVATSKA KULTURNA POLITIKA

Ali, gde je izvor duha o kojem je reč? U ideologiji jugoslovenstva i državnoj praksi, a potom u ideologiji titoističkog komunizma i državnom poretku socijalističke Jugoslavije. Duh samoporicanja, duh kojim se nacionalni kulturni identitet odbacuje i usmerava u novi samonegirajući, usidren je u ideologiji jugoslovenstva i titoističkom komunizmu. Bio je to, u krajnjoj liniji, duh potčinjavanja, a ne slobode.
 
Pojavljivanje jugoslovenske svesti u kulturi srpske nacije Milo Lompar razmatra iz jednog posebnog saznajnog ugla, koji niko do sada u srpskoj nauci nije postavio kao predmet svog istraživanja. O ideji i ideologiji jugoslovenstva napisane su brojne knjige, ali nismo imali u našim bibliotekama onu koja se bavi jugoslovenstvom kao maskom hrvatske kulturne politike iza koje se krilo prodiranje u srpsku kulturnu svest i institucije. Jugoslovenstvo se, izričit je Lompar, postupno pretvara u nacionalnu komponentu hrvatske politike (str. 165) tako što radi na stvaranju hrvatske države, trudi se da neutralizuje srpski faktor i napokon da uspostavi ideološku dominaciju te ideologije.
 
Ovakvo nastupanje hrvatske kulturne politike imalo je pripremu u zapadnim gledištima o odnosima Srba i Hrvata. Tako, Siton Votson bez okolišenja tvrdi 1925. godine, da su Hrvati nacija zapadne kulture, a Srbi istočne (str. 166—169). Drugi (Nauman) su dodali da su Srbi remetilački narod. Posebnu analitičku pažnju Lompar posvećuje rekonstrukciji hrvatske kulturne politike, modalitetima prodora u srpsku kulturnu svest i institucije, pounutrašnjivanju te kulture, kao i obnovi postjugoslovenske hrvatske politike u srpskoj kulturi.
 
Za hrvatsku kulturnu politiku jugoslovenstvo je prevashodno bilo sredstvo za ostvarivanje nacionalne emancipacije, a za srpsku kulturnu politiku jugoslovenstvo je uvek bilo cilj kojem su bili podređeni svi elementi samoostvarenja. "Srbi su nastojali da nestanu u jugoslovenstvu, dok su Hrvati nastajali kroz Jugoslaviju" (str. 433).
 
Istorijsko iskustvo jugoslovenske države posle 1945. godine pokazalo je da sa uspostavljanjem titoističke vladavine hrvatska kulturna politika dobija krila, dok se srpska, u jednom većem delu, podvrgava duhu samoporicanja. Jer, titoizam je bio sprega jednog sistema institucija monopartizma i višedecenijskog načina mišljenja. Titoizam je obrazac slabljenja srpstva. Ali, dok su hrvatski politički i kulturni akteri izvlačili korist iz takvog ideološkog ustrojstva, srpski su pokazali visok stepen spremnosti da razgrađuju nacionalnu svest i identitet. Srpski komunisti Mirko Tepavac i Latinka Perović su paradigmatični primeri za strategiju poricanja srpskog stanovišta u titoističkom jugoslovenstvu. Kao po nekoj nevidljivoj komandi, srpski komunisti su svaku manifestaciju nacionalne kulture spremno osuđivali, u svojim medijima i svom pravosuđu, kao nacionalizam. Lompar podseća na reči ondašnjeg sekretara CK SK Srbije, iz 1971. godine, kada je hrvatski maspokret bio u zaletu, da je "srpski nacionalizam najopasniji" i navodi primere osude srpskih pisaca u Islamu Grčkom 1971. godine od strane hrvatskih i srpskih komunista, ali i političku podršku rušenju Njegoševe kapele na Lovćenu.


Piše Zoran Avramović | 29.12.2011. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #6 poslato: Maj 27, 2012, 12:40:39 am »

*
TRIBINA:


POVERENJE U SOPSTVENU NACIONALNU KULTURU

Fond Slobodan Jovanović je održao tribinu pod nazivom "Duh samoporicanja" u Beogradu, 29. marta 2012. godine. Na tribini, posvećenoj predstavljanju istoimene knjige prof. dr Mila Lompara, pored autora, govorili su prof. dr Kosta Čavoški, prof. dr Zoran Avramović i prof. dr Jovan Popov.

Podsetivši na čestu upotrebu stava "jesam Srbin, ali nisam nacionalista", prof. dr Kosta Čavoški je naglasio da se nakon Drugog svetskog rata nacionalizam redovno navodi uporedo sa šovinizmom. Psihoanaliza poznaje pojam pod nazivom Selbsthaist, koji se najčešće pojavljuje kod Srba i Jevreja, rekao je Čavoški, navodeći primer Novaka Kilibarde koji je svojevremeno izjavio: "Spalio sam svoj vlastiti politički portret".
 
Čavoški je naveo da, tokom trajanja Jugoslavije, Hrvati nisu priznavali ovu državu kao svoju, već su je koristili kao prelaznu stanicu. Pri tom su insistirali na "ugovornom odnosu".
 
Prema Čavoškom, Lompar je prvi izneo stav da stvari ne treba gledati sa stanovišta jugoslovenstva, već sa srpskog stanovišta. "Crnjanski je dobro naslutio potrebu stvaranja realnog stanovišta sa pozicija srpskog egoizma", a "Slobodan Jovanović je isto nagovestio tek 1931. godine, posle Miloša Crnjanskog".

Citirajući Lomparov stav da je "izlaz iz Jugoslavije bio prejak udarac za našu elitu, pa je nekritički poistovetila jugoslovensko i srpsko stanovište", Čavoški je podsetio da su jedino Srbi u Jugoslaviji poistovetili jugoslovensko i srpsko stanovište. Za razliku od nas, Hrvati su vodili računa o sebi i svojoj državi.
 
Čavoški je govorio o uklanjanju nepodobnih ličnosti u doba socijalističke Jugoslavije i podsetio na stav ruskog revolucionara Tkačeva koji je preporučivao da sve ljude starije od 25 godina treba ukloniti kao nesposobne da prihvate nove ideje. Čavoški je govorio o interpretaciji ovog Tkačevljevog stava u praksi revolucionarnog komunizma u XX veku. Upozorivši na interpretaciju Platonovog stava o "upućivanju u polja" pojedinaca nepodobnih za poredak, komentarisao je razne vrste i oblike komunističkih uklanjanja nepodobnih, od "polja smrti" u Indokini do uklanjanja intelektualaca sa univerziteta, što je sprovodio režim "srpskih liberala" u Brozovo vreme.

Prof. dr Zoran Avramović je rekao da je Lomparova knjiga zanimljiva zbog recepcije, jer su je prihvatili i autori naše samodestrukcije. Podsetio je da su osnovni pojmovi koje Lompar koristi u radu — kulturna politika i nacionalni identitet.
 
Govoreći o osudama srpskih pisaca u doba SFR Jugoslavije, hrvatizaciji dubrovačke književnosti i rušenju Njegoševe kapele na Lovćenu, Avramović je podsetio da "niko nije uhapšen iz grupe 'Praksis'".
 
Avramović je, komentarišući stanje u Jugoslaviji da "sve što je srpsko treba svesti na srbijansko", podsetio na ulogu R. Konstantinovića kao "prvosveštenika sekularnog sveštenstva" među Srbima. Srpski intelektualci su etiketirani, ali srpska nacija nije uspela da adekvatno odgovori u susretu s jugoslovenstvom, iako se još Milovan Milovanović protivio ideji stvaranja zajedničke države sa Hrvatima.
 
Prof. dr Jovan Popov je prethodno naveo da govori kao kolega, predstavnik generacije i urednik, podsećajući da je Lompar perfektni poznavalac dela Crnjanskog, Njegoša, Deretića i Nikole Miloševića.
 
"Ovo je hrabra i poštena knjiga", rekao je Popov, a zatim govorio o tehnologiji obračunavanja režima s nepodobnim intelektualcima, čiji je prvi korak prećutkivanje, zatim frontalni napad nizom diskvalifikacija. Kada ni to ne pomogne, pribegava se potkupljivanju.
 
Popov je govorio i o nužnosti obrtanja marksističke perspektikve koja je sugerisala da je kultura nadgradnja nad ekonomijom. "Kultura gradi svest i osnov je svesti", podsetio je Popov, govoreći o jednom Lomparovom stavu. I Popov se osvrnuo na problem "sekularnog sveštenstva", ali i "korisnih idiota", navodeći stav Dostojevskog o "beskrajnoj mržnji" intelektualaca prema sopstvenoj otadžbini u Rusiji i pojmu "jugosfere" kao temelju obnove titoizma kod nas, u čemu je upadljivo odsustvo kritike levog totalitarizma.
 
Autor knjige, prof. dr Milo Lompar je najpre upozorio na "neophodnost da se formira srpski kulturni obrazac", o čemu je govorio Slobodan Jovanović, kao i na potrebu koju je formulisao Miloš Crnjanski: "Stvari treba gledati sa srpskog stanovišta".
 
"Sagledavanje činjenica je prvi zadatak intelektualaca" rekao je Lompar, upozorivši: "Želi se ukinuti legitimnost gledanja na stvari sa srpskog stanovišta. Srpsko stanovište se predstavlja kao nasilje"; zašto, upitao je Lompar. "Da bi svako nasilje protiv srpskih interesa unapred bilo opravdano".
 
Govoreći o tehnici otimanja srpske kulture, Lompar je naveo primere kontinuiranog svojatanja Iva Andrića od strane hrvatskih književnika. Toj praksi je nedavno podršku pružio i aktuelni predsednik Srbije koji je u BiH, u prisustvu predstavnika Hrvatske i BiH, izjavio kako je "Andrić naš zajednički pisac".

"Temeljna promena kulturne paradigme mora unutar nas samih da razvije poverenje u svoju kulturu", rekao je Lompar.


Fond, 02.04.2012. | Fond Slobodan Jovanović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #7 poslato: Maj 31, 2012, 12:08:34 am »

*

HRONIKA TIHE OKUPACIJE: O NOVOJ KNJIZI DR MILA LOMPARA

Posle tri izdanja "Duha samoporicanja" — knjige koja je trajno promenila razumevanje srpske samosvesti posle skoro sto godina ideoloških lutanja, izašla je nova knjiga Mila Lompara, pod nazivom "Povratak srpskom stanovištu?", (u izdanju Catene mundi), koja je ovom knjigom otvorila novu biblioteku, pod nazivom "Srpsko stanovište".

U "Povratku srpskom stanovištu?" sabrani su intervjui prof. dr Lompara koje je dao za različite časopise u Srbiji i Rasejanju u periodu od 2007. do 2013. godine. Godine nisu slučajno odabrane: upravo 2007. počinje da se formira jasna politika pod parolom "Evropa nema alternativu", koja obnavlja kontinuitet kulturne politike u Titovoj Jugoslaviji na izrazitu štetu srpskih nacionalnih interesa, koji polako ali sigurno gube svoje javne zastupnike. U ovim intervjuima Lompar na izvestan način, vraća u javnost upravo srpski interes, sagledavajući širok spektar tema u odnosu na to kako su one formuilisane danas, a kako bi trebalo da budu formulisane ukoliko bi elita vodila računa o interesima sopstvenog naroda i države.

"Povratak srpskom stanovištu?", takođe, daje jedinstveno tumačenje kretanja srpskog naroda od turskog do globalističkog podaništva na jedan razumljiv, pitak i svima dostupan način. U tome je i prednost samih intervjua nad esejima i člancima, jer je njihov smisao da se u razgovornom tonu ideje prenesu što širim krugovima ljudi. Lompar je to i napomenuo u uvodu u knjigu: "Kako su ovi razgovori vođeni poglavito u vezi sa mojim knjigama Moralistički fragmenti i Duh samoporicanja, oni podrazumevaju jedan prilično jasno određen krug tema, motiva i ideja. On je oblikovan i u reaktivnom vidu, jer sam povremeno bio izložen čitavim nizovima kritika, osporavanja i ličnog vređanja, pa sam u ovim razgovorima nastojao da — za publiku svakako širu od čitalaca mojih knjiga — pojasnim svoja shvatanja. Jer, krivotvorenje mojih shvatanja, naročito mog nastojanja da obnovim značenja davnašnjeg pojma srpske politike — srpskog stanovišta, predstavlja obaveznu partiju u tekstovima našeg sekularnog sveštenstva."

Bitno je napomenuti da neke teme koje su spomenute u intervjuima nisu zastupljene i u Lomparovim knjigama, što je izuzetna vrednost "Povratka srpskom stanovištu?" Poput vrsnih srpskih intelektualaca koje Lompar spominje (Nikola Milošević, Mihailo Đurić), i sam autor je, možda i više nego u prethodnim knjigama, ovim intervjuima izašao iz čisto stručnih krugova i stupio u prostor angažovanog intelektualca, koji sa etičke tačke gledišta saopštava stvari koje iz ideoloških razloga nemaju svoje mesto u javnosti.





Toplo preporučujemo ovu knjigu svim koji imaju želju da se upoznaju sa radom profesora Lompara, jer nema nijedne njegove bitnije knjige koja nije razjašnjena u ovim intervjuima, tako da se "Povratak srpskom stanovištu?", može posmatrati i kao uvod u Lomparovo stvaralaštvo, ali i naznaka u kojem smeru bi profeso Lompar mogao da nastavi svoj rad.


Autor: Redakcija sajta | 06.07.2013. | Catena mundi
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #8 poslato: Jun 12, 2012, 08:01:50 pm »

*

POVRA­TAK­ SRP­SKOM­ STA­NO­VI­ŠTU?

Intervjui



UVODNA REČ

Odluku da od razgovora koje sam javno vodio sa zanimljivim i različitim sagovornicima, poglavito u skrajnutim mediji­ma, čiji je domašaj malen, komponujem ovu knjigu, doneo sam na predlog Marinka M. Vučinića. On je smatrao da bi bilo vredno da se na jednom mestu, u zajedničkim koricama, okupe ovi moji iskazi, kao prikaz društvenih prilika i okolnosti u kojima su nastali. Bez tog predloga možda ne bi bilo ove knjige. Ako se ona ne pojavljuje na onoj adresi kojoj je bila namenjena, ako ni njen inspirator ni na koji način nestoji iza njenog sadašnjeg sadržaja, ako je do svega toga došlo usled načelnih razmimoilaženja, onda to ne znači i da nisam zahvalan Marinku M. Vučiniću i Dosijeu na njihovoj posvećenosti jednoj od mogućih verzija same knjige. I kada se ne slažu u određenim stvarima, ljudi se mogu rastajati na uzajamno prihvatljiv način.

Nedugo posle odustajanja Dosijea — i njegovih urednika — ­od objavljivanja ove knjige, nemajući nikakvih saznanja o bilo čemu što prethodi njegovom predlogu, Vladimir Dimitrijević je predložio da izdavačka kuća Catena mundi objavi knjigu mojih intervjua. Tako se sada pojavljuju svi tekstovi koji su bili predviđeni da se pojave još u prvoj verziji ove knjige. Prirodno je da izrazim zahvalnost onima koji su omogućili da se moja knjiga pojavi u ovom obliku.

1.

Kako su ovi razgovori vođeni poglavito u vezi sa mojim knjigama Moralistički fragmenti i Duh samoporicanja, oni podrazumevaju jedan prilično jasno određen krug tema, motiva i ideja. On je oblikovan i u reaktivnom vidu, jer sam povremeno bio izložen čitavim nizovima kritika, osporavanja i ličnog vređanja, pa sam u ovim razgovorima nastojao da — za publiku svakako širu od čitalaca mojih knjiga — pojasnim svoja shvatanja. Jer, krivotvorenje mojih shvatanja, naročito mog nastojanja da obnovim značenja davnašnjeg pojma srpske politike — srpskog stanovišta, predstavlja obaveznu partiju u tekstovima našeg sekularnog sveštenstva.

Već je prvo izdanje Duha samoporicanja zasmetalo njenom izdavaču u nastojanju da dobije sajamsku nagradu: rekli su mu — u ova demokratska i liberalna vremena — kako njegova izdanja zaslužuju priznanje, ali mu ono izmiče zato što objavljuje knjige "Čavoškog i Lompara". Bilo mi je žao izdavača, ali mi je bilo drago da su me smestili pored vrsnog naučnika i višedecenijski diskriminisanog čoveka. Ovako žigosanoj knjizi nije posvećen nijedan neutralni ili afirmativni red u dnevnim novinama, bilo da su u državnom ili privatnom vlasništvu, niti je dobila i jedan sekund na tolikim televizijama naših nacionalnih frekvencija. Ona je — istovremeno — napadana u zagrebačkim, beogradskim i sarajevskim štampanim medijima, kao što je bila predmet polemičko-političkog potkazivanja na talasima državnog radija.

A ipak je — u periodu od jedne godine — doživela čak tri izdanja: neprestano proširivana novim obrazloženjima svojih početnih teza, ona se napokon pojavila u svom konačnom obliku. Imala je i nekoliko vidova podrške. Tako ju je nedeljnik Pečat afirmisao na različite načine: kritičkim prikazima, okruglim stolom koji joj je posvećen, objavljivanjem novonapisanih deonica, dodeljivanjem nagrade Pečat vremena. Značajno je što ju je podržao jedan broj uglednih kritičara u stručnim časopisima: od Letopisa Matice srpske preko Književnog magazina do Nove Zore. Najveću podršku su joj dali njeni čitaoci: nema niti jedne knjige ovakvog naučnog i teorijskog profila koja bi u godinu dana doživela čak tri izdanja.

Ako bi bilo neophodno da odredimo njenu prirodu, onda bismo mogli da kažemo kako je reč o kulturnoistorijskom i esejističkom pripovedanju. Ono uprizoruje osobenu vrstu mešovitog diskursa, jer je na delu prožimanje istorijskih, književnih, političkih i teorijskih evidencija. Sve one se — na različitim nivoima opštosti — podudaraju u raskrivanju duha samoporicanja kao dominantog vektora naše kulturne politike u XX veku.

Okolnost da je napisana u polemičkom izazovu koji su mi uputile istaknute figure našeg sekularnog sveštenstva, otkriva neizbrisivu polemičnost njenog stanovišta kao najvidljiviji znak intelektualnog angažmana. Ova vrsta kritičkog stanovišta podrazumeva daleke i impresivne uzore. Jer, čovek sa čežnjom čita takve knjige kao što su Zarobljeni um Česlava Miloša ili Marksizam i jezuitizam Nikole Miloševića. Pored upečatljivog osvetljavanja psiholoških i društvenih vidova staljinizma, u Miloševoj analizi nas svakako impresionira osobena pripovedna proživljenost i umetnička elegancija diskurzivnog iskaza. Rasvetljavanje dubokosežnih zasada marksističkog mišljenja, uspostavljanje neočekivanih kontinuiteta između naizgled nesrodnih teorijskih poduhvata, prožeto je teorijskom originalnošću i argumentacionom suverenošću u analizama Nikole Miloševića.

Šta je, međutim, vredno u tim knjigama u našem vremenu? Zar nije minuo zlatni čas njihove aktuelnosti? Zar nije odjeknulo potonje zvono komunističkoj ideologiji? Zar ona nije otpravljena — kako su ljudi nekad voleli da govore — u ropotarnicu istorije? Zar nije ostao samo sjaj uspomena i rekvizita koji i sami postaju bunjište istorije? Koga bi mogla dotaći misao o ketmanu kao obliku samozatajne egzistencije? Koga bi mogla nadahnuti slutnja o tome da ako sredstva nisu u skladu sa oglašenim ciljem, onda se do tog cilja ne može ni doći? Zašto sve to izgleda kao da je zauvek otišlo sa našeg horizonta? Zato što se zlo promenilo.

Ali, zlo je tu. U saznanju o zlu koje nas, menjajući se, nikada ne napušta možemo pronaći trajnu aktuelnost knjiga koje su nas nadahnule. Jer, one — mimo svojih sasvim preciznih istorijskih sadržaja — donose istančanu svest o dva univerzalna momenta čovekove egzistencije. One — u svim vremenima — apeluju na univerzalni momenat pobune protiv nametnute jednoobraznosti mišljenja života. Ali, one istovremeno apeluju i na univerzalni momenat pobune koja nastaje u ime slobode. Okolnost da se bunimo protiv totalitarizma i okolnost da se bunimo u ime slobode otkriva ne samo temelje njihovog esejistički i teorijski blistavo uobličenog izraza nego i nastojanje koje je položeno u zasnivanje kritičkog stanovišta moje rasprave o duhu samoporicanja.

U knjigama, pak, postoji i nastojanje da zasnuju svoje afirmativno stanovište, da odrede u ime kog načela oblikuju svoja tematska i istorijska saznanja, da ospolje konstruktivni momenat teorijskog angažmana. Ni tu nismo lišeni uzora. Oličava ga usamljenička i pobunjenička egzistencija Aleksandra Solženjicina: strasni i beskompromisni kritičar komunizma, izgnanik iz otadžbine, on je nedugo potom — posle harvardskog govora u kojem je podvrgao kritici zapadni svet — postao neomiljeni usamljenik, koji šeta unutar velikog i ograđenog imanja, sam i sve samlji, u sabiranju egzistencijalnog i istorijskog iskustva. U njegovom spisu srećemo reč samoporicanje, kao reč koja obeležava rusku istorijsku sudbinu.

Sama reč ima svoj vertikalni i mistički, kao i svoj horizontalni i istorijski smisao. Ta dva puta — kako je davno sugerisao Mirča Elijade — potpuno se razlikuju. Čas u kojem se čovek uspinje na mističkoj putanji, sve do otkrića duha kao božanskog, svakako je čas samoporicanja, gubljenja svesti o sebi, nadilaženja orijentacije u svetu u korist rasvetljenja egzistencije, jer je to kretanje koje obeležava utemeljenje duha u onom što mu prethodi. To je put metafizičkog pronalaženja: put ponovnog utemeljenja. U srpskoj književnosti ima jedan veličanstven pesnički izraz ovog kretanja: oličava ga Njegoševa Luča mikrokozma.

Kao sekularizovana verzija ovog jedinstvenog iskustva, kao istorijska inverzija duha, kao nepovratni pad sa visa u niz, kao gubljenje umesto pronalaženja sopstva, samoporicanje obeležava čas raslojavanja egzistencije, koja nije više neprestani čovekov odgovor na pozvanje, već nestaje u korist orijentacije u svetu: odricanja od sebe u korist sveta. To je put metafizičke izgubljenosti: nestaje sopstva koje bi se moglo iznova utemeljiti. Treba, dakle, razlikovati samoporicanje kao način kojim se čovek, koji je — po Ničeu — neutemeljena životinja, jer neprestano teži sopstvenom temelju, koji je — po Majster Ekhartu — otvorenost koja teži ispunjenju, utemeljuje u egzistenciji od samoporicanja kojim se čovek rastemeljuje u svetu.

U ovim razgovorima — kao i u mojoj raspravi — duh samoporicanja je osvetljen kao duh našeg istorijskog pada, kao duh koji nadahnjuje jedan istorijski ritam u XX veku: njegovo smisaono jezgro predstavlja višestruko preoblikovani pojam srpske krivice. Osvetliti ideološke slojeve koji obavijaju ovaj pojam, raspoznati presudne istorijske raskrsnice na kojima je on dobio nove sadržaje i zadržao osnovni pravac, bio je kritički cilj mojih analiza. Jer, sam pojam srpske krivice obeležava da je unapred odobreno svako nasilje prema srpskim nacionalnim pravima i njihovim zastupnicima. Ono što sam želeo da afirmišem, kao kontrakretanje u odnosu na ritam samoporicanja, vezano je za našu nacionalnu egzistenciju u XIX veku, jer se tadašnje istorijsko i kulturno kretanje odvijalo u znaku srpskog stanovišta. Upravo je taj pojam izazvao lavinu kritičkih komentara i ličnih uvreda koje su se sručile na moju — inače tvrdu — glavu. Zar to ne znači da sam pogodio samo središte istorijskog ritma samoporicanja kao ritma koji ispunjava naše živote?

2.

Okupljeni u jednoj knjizi, ovi razgovori donose izvesna ponavljanja. Tamo gde mi se činilo da su ona suvišna, obeleženo je da u konkretnom razgovoru izostaje jedan deo. Negde nije moglo biti uklonjeno ono što se ponavlja i u nekom drugom razgovoru, pa je to ostavljeno kao znak vremena u kojem sam višestruko ponavljao istovetne ili srodne stvari. Ponekad bi se, zbog oskudnosti prostora, dogodilo da moji odgovori budu skraćeni. Ovde su, pak, oni prikazani u svom celovitom obliku, onako kako su napisani, dok o tome kako su izgledali kada su objavljeni čitalac ove knjige može da se obavesti na osnovu preciznih bibliografskih odrednica koje obeležavaju svaki razgovor.

U periodu između 2007. i 2013. godine, što je vremenski okvir svih ovih razgovora, bilo je različitih događaja na koje se odnose pojedine moje aluzije. Nisam upotrebljavao imena nosilaca javnih položaja zato što su ona — u času kada bi se pojavio razgovor — svakako bila lako prepoznatljiva i zato što sam uvek naglašavao jedan dublji istorijski kontinuitet negativnog kretanja u srpskoj istoriji koji je bio nadahnut duhom samoporicanja. U tom kretanju oznake poput predsednik Srbije obeležavaju na kom državnom nivou i u kom području moći se ostvaruje onaj negativni impuls koji je vođen duhom samoporicanja, a ne koja ga konkretna ličnost ostvaruje: u času kada se razgovor pojavljuje u javnom području, svi dnevno čuju — više puta — ime te ličnosti i otud je lako otkriti na koga aludiram.

Kada sam ove razgovore okupio u knjizi, pojavila se mogućnost da protok vremena učini nejasnim ono što je nedavno bilo lako prepoznatljivo. Jer, sada je moguća zabuna: o kom predsedniku Srbije je reč? Otud sam u napomenama uvek objašnjavao na koga se odnosila moja tadašnja aluzija. Okolnost da je ona — u novim prilikama — lako primenjiva na novu ličnost pokazuje da je moja sklonost da prepoznajem funkcionalne adrese duha samoporicanja u našoj javnoj svesti bila opravdana. Jer, ako dve različite osobe na istoj funkciji čine iste ili duboko srodne stvari, onda to znači da je ritam samoporicanja nešto što se odvija po istorijskim nalozima sila i moći, a ne po proizvoljnim raspoloženjima pukih izvršilaca. Ta okolnost — po mom shvatanju stvari i odgovornosti — ne umanjuje ličnu odgovornost tih ljudi nego je samo perspektivizuje u celini istorijske situacije.

Kao unutrašnji plod dugotrajnog istorijskog nametanja obrazuje se — u naše dane — ideologija srbijanstva. Ona postaje regulativni momenat aktuelne državne politike. Taj proces je u nastanku. Kako u svetlosti ovih saznanja možemo proceniti nedavno izrečenu tvrdnju — sa mesta predsednika Srbije — da su Srbi u Bosni — Bosanci? Nikako ne treba umanjivati značaj ovakvih iskaza: bilo da ukazujemo na okolnosti koje su ih iznedrile, bilo da smo svesni obrazovne i vaspitne oskudnosti njihovih glasnogovornika. Jer — davno nas je poučio Nikola Milošević — "nećemo sigurno preterati ako kažemo da dnevnopolitički razgovori imaju izvesnu teorijsku pozadinu, čak i onda kada je oni koji u njima učestvuju nisu u punoj meri svesni". Otud je neophodno osvetliti kulturnopolitičku pozadinu određenja koja su se iznenada — sa najviše političke adrese — pojavila u nas. Jer, ako ovakve iskaze spojimo sa njihovim istorijskim i teorijskim zaleđem, onda okolnost da se oni sada pojavljuju mnogo govori o planovima za budućnost.

Ako su Srbi u Bosni u stvari Bosanci, šta su onda Srbi u Hrvatskoj? Oni tada moraju biti — Hrvati. Šta to znači? To znači da se oglašava kao delatna i važeća doktrina o političkom narodu. U Ugarskoj protezana i na Srbe i na Hrvate, ova srednjovekovno ustrojena predstava, jer se pojavila u zajednici sa idejom o državnom i istorijskom pravu, bila je ospoljeno ili prikriveno — kako kad, po prilici — načelo hrvatske politike tokom XIX i XX veka. Njen osnovni cilj je bio poništavanje srpske političke individualnosti kao uvod u poništavanje ukupne srpske nacionalne egzistencije. Da li se ova zlokobna politička zamisao naknadno autorizuje sa najviše političke adrese u Srbiji i, štaviše, proteže na Srbe u Bosni i Hercegovini? Odakle potreba za ovom autorizacijom?

Drugi važan momenat ideologije srbijanstva jeste — asimetrični simetrizam. Jer, ako su Srbi u Bosni — Bosanci, onda su muslimani u Srbiji — Srbi, kao što su Hrvati u Srbiji — Srbi. Zašto i to nije izrečeno? Zato što bi to izazvalo opravdana i negativna reagovanja. Da li to, onda, znači da se u Srbiji obrazuje poredak u kojem se ono što se ne sme reći nikome, ipak može reći, jer se može kazati Srbima: kao Bosancima, kao Crnogorcima? Ova asimetričnost je u temelju neprestanog opovrgavanja osnovnih i univerzalnih ljudskih prava Srba. Ona izvire iz unapred određene spremnosti na samoporicanje, koje poprima oblik nadolazećeg raskola između srpstva i srbijanstva.

Kao kulturna zamisao, ideologija srbijanstva podrazumeva napuštanje integralne srpske kulturne politike. Jer, ona utire put instrumentalizovanom tumačenju čitavih vekova u skladu sa aktuelnim rasporedom istorijskih sila i u bitnoj nesaglasnosti sa osvedočenim istorijskim saznanjima. Ona omogućava da se iz srpske kulture ukloni ogroman broj istorijskih i kulturnih sadržaja. Nesumnjivo velika državotvorna tradicija srpskog integralizma u XIX veku, kao i tadašnje crnogorstvo, srbijanstvo je — štaviše — presudan deo srpstva.

Sama Srbija svakako je iznad toga: kao Jakšićeva "otadžbina", kao Crnjanskov krfski raspon između pokreta kojim "u Serbii zornjaču tražim" i gorkog osvešćenja u saznanju da "umreću zbog Serbie a nismo se ni sreli", kao Davičov raspon između životne "pesme među narodima" i ustaničke "bune među narodima", kao Desankina "velika tajna", kao Pajićev sužanj, jer "ja sam bio u Srbiji/ Srbija je na robiji". Sama Srbija je — u svojoj mnogoobličnosti — vrednija od svake ideološke predstave koja se na nju poziva.

Ali, samo srpskom integralizmu pripada sav policentrizam srpske kulture: barokni i građanski svet koji nastaje severno od Save i Dunava, ustanička i epska tradicija u Bosni i Hercegovini i Dalmaciji, gradska uporišta našeg kulturnog života u Trstu, Beču i Zagrebu, štokavski govor Dubrovnika, vizantijska svetlost kosovsko-metohijskih i makedonskih manastira, ogledanje sentandrejskih crkava u velikoj vodi Dunava. Da li ćemo se odreći srpskog kulturnog policentrizma u korist ideološke konstrukcije srbijanstva?

Ona je — i to valja kazati u ovom času — razorna po samu Srbiju. Ne treba imati nikakvih nedoumica kada je o tome reč: dovoljno je uočiti sa kojih se adresa neprestano — u svim situacijama — isključuje reč srpski i ciljano zamenjuje rečju srbijanski. Jer, ideologija srbijanstva samo je unutrašnji takt i odziv na spoljašnje dugotrajno simboličko i kulturno nastojanje. Zar neprestano ne traju nastojanja da se Gračanica — u okviru UNE-SKA — upiše u "kosovsku kulturu"? Zar nismo svedoci odstupanja od evropskih standarda kada je reč o manjinskom pravu na ćirilicu u Vukovaru? Zar je toliko teško uočiti da je ideologija srbijanstva istinski korelat ideologije vojvođanstva?

Uloga i smisao nacionalne inteligencije — kao i njeno osnovno nastojanje — bili bi u nastojanju da se srpsko stanovište učini legitimnim. Jer, srpsko stanovište predstavlja prirodnu i normalnu posledicu čitavog XIX veka u nas. Slobodan Jovanović je s razlogom kazao kako su Srbi — posle Prvog svetskog rata — izvršili "nacionalnu demobilizaciju". Drama čitavog tog kretanja pojavljuje se kao drama naše nacionalne inteligencije. Često se pojam nacionalne inteligencije određuje kao nemoguć pojam, kao sontradictio in adjecto. Nije nužno da bude tako. Jer, opisni pridev nacionalni određuje neku kakvoću i neko svojstvo inteligencije. To svojstvo može pripadati njenim prirođenim i njenim izabranim mogućnostima. Ona inteligencija koja bira da u slobodu svojih odluka i putanju svoje odgovornosti uključi nacionalnu egzistenciju i nacionalnu kulturu razložno se može nazvati nacionalnom inteligencijom.

Ona nema nikakvih posebnih prava u odnosu na druge moguće izbore. Ne bi, međutim, trebalo da ima ni posebnih opterećenja. Prevashodni cilj nacionalne inteligencije trebalo bi da bude održanje — u javnoj svesti — integralizma srpske kulturne politike kao bitne komponente državne i nacionalne egzistencije same Srbije. Takav cilj bi zahtevao promenu i strukture i sadržaja nacionalne inteligencije. Imajući i to u vidu, predložio sam promenu kulturne paradigme: da unutar srpskog stanovišta od odlučujućeg značaja bude poverenje u kulturu. Srpska kultura — kako sam napisao — treba da bude i kultura razlike u odnosu na globalizam kao ideologiju i kultura učešća u globalizaciji kao svetskoistorijskom kretanju koje je neizbežno.

Da bi ova istančana razlika mogla da igra neku ulogu u delovanju nacionalne inteligencije, neophodno je obezbediti nekoliko preduslova. Neophodno je zauzeti vidljivo mesto u javnom području. Jer, nema inteligencije ukoliko nema javnosti. Kako je nacionalna inteligencija — u svojim bitnim temama i vidovima — gotovo isključena iz manipulativne javnosti koja određuje našu svest, onda je stvaranje demokratske javnosti odlučujuća činjenica u oblikovanju nacionalne inteligencije. Nedostatak javnosti — kao nedostatak nacionalnih frekvencija, štampanih medija, prepoznatljivih adresa u javnom prostoru — čini da izostaje povratni proces: u stvaranju demokratske javnosti koja bi bila korektiv sadašnjoj manipulativnoj javnosti došlo bi do oblikovanja nacionalne inteligencije. Ona bi nastajala kroz brojne estetske, političke, ideološke, kulturne razlike koje bi podrazumevale načelnu i prethodeću odluku o srpskom stanovištu kao njenom ishodištu.

Jer, upravo su nam davnašnji vrhovi nacionalne inteligencije — po rečima Milana Kašanina — podarili "model Evropljanina i model Beograđanina... zbog koga je toliko mladog sveta, iz svih srpskih krajeva, zavolelo Beograd i Srbiju". Zašto to sada nije tako? Velika je njihova zasluga "što su mladi srpski intelektualci s toliko odlučnosti dočekali ratove 1912—1918". Zašto je nestalo i mirnodopske odlučnosti u nas? Oni su, dakle, omogućili da svane "jedna od najvećih epoha srpske istorije — doba pobeda na vojištu, u nauci, u književnosti, umetnosti, muzici", da se "u te dve decenije XX veka, sa Srbijom ... ponovi istorija iz antičkih vremena — da jedna mala država može biti velika zemlja." Koliko smo danas daleko od svega toga? Onoliko koliko smo lišeni uporišta u integralističkoj srpskoj kulturnoj politici, u čijem je središtu srpsko stanovište.


Milo Lompar
10. jun 2013. godine / Catena mundi
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #9 poslato: Jun 12, 2012, 08:39:50 pm »

*
MILO LOMPAR:


NJEGOŠ U HAGU ILI SUDSKA PODRŠKA ZA INSTITUCIONALNU PROMENU NAŠE SVESTI

Kada je na delu ovako drastično krivotvorenje činjenica, onda je reč o svesnoj političkoj i ideološkoj nameri

Pominjanje Gorskog vijenca u tužiočevim rečima — u okviru suđenja koja traju u Haškom tribunalu — ima za cilj da obezbedi sudsku podršku za institucionalnu promenu naše javne svesti. To je cilj koji — nažalost — oglašavaju i nosioci vlasti u našoj zemlji. Neophodno je — otud — kriminalizovati srpsku kulturnu i istorijsku tradiciju u najvećem mogućem stepenu. Kao najveći srpski pesnik, Njegoš je izuzetno pogodan za ovakvu nameru.

Koliko je sama namera lišena bilo kakvog realnog i umetničkog opravdanja, pokazuje nekoliko činjenica. Još 1952. godine, u Bečkom slavističkom godišnjaku, čuveni nemački slavista Alojz Šmaus stavio je motiv istrage poturica u logičan istorijski i umetnički kontekst problema renegata. Motiv renegata pripada evropskoj istoriji: od anabaptističkog holokausta (1528), preko španskog progona Mavara (1567), vartolomejskog pokolja (1572) do nemačkih ratova (1618—1648). Radnja Gorskog vijenca pripada tom istorijskom periodu, jer se odvija krajem sedamnaestog veka.

Francuski slavista Mišel Oben ukazao je, pak, na prisutnost motiva istrage — poznatog u svetskoj književnosti od Starog Zaveta i Ilijade — u književnosti Njegoševog vremena. Tako — kaže on — tragedija Sicilijansko večernje Kazimira Delavinje — čiji je osnovni motiv vezan za pokolj Francuza na Siciliji — izvedena je 1819, bila je prihvaćena aplauzima koji nisu prestajali za sve vreme jedne pauze između činova i ostala jedan od najuspešnijih komada u francuskom pozorištu XIX veka. To je vreme kada je napisan Gorski vijenac.

Ovi osnovni podaci, koje su davno osvetlila najveća imena evropske slavistike, sada se krivotvore u skladu sa aktuelnim političkim namerama. Tako Slavoj Žižek kaže da brđani opsedaju dolinu Sarajeva zato što su vođeni najčuvenijim stihom Gorskog vijenca. On kaže da je to stih: "Oro gnjezdo vrh timora vije/ jer slobode u ravnici nije". Stih je toliko čuven da ga nema ni u Gorskom vijencu niti kod Njegoša. Jer, to je stih hrvatskog pesnika Ivana Mažuranića. Na takvom znanju počiva sadašnja svest.

Kada je na delu ovako drastično krivotvorenje činjenica, onda je reč o svesnoj političkoj i ideološkoj nameri, koja ima svojih zastupnika i u našoj javnosti i kojoj svakako pogoduje što se naša vlast — prošle godine — oglušila o obeležavanje 200 godina Njegoševog rođenja.

Integralna izjava data Blicu 12. februara 2014. godine / Fond strateške kulture
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #10 poslato: Jul 31, 2012, 10:46:22 pm »

*

SVETLOST JAVNOSTI SVE ZATAMNJUJE

Crnjanski je, dakle, u svojoj ličnosti spojio nešto univerzalno i kosmopolitsko, kao pojedinac koji razmišlja o svojim idejama i snovima, sa snažnim nacionalnim osećanjem, koje mu je omogućilo da razume i da opiše korozivni bat istorijskih koraka



        IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA

Kako se uključiti u sve veću porodicu evropskih naroda, a sačuvati svoj identitet? Naš sagovornik je dr Milo Lompar, profesor Srpske književnosti 18. i 19. veka i Kulturne istorije Srba na Filološkom fakultetu u Beogradu. Profesor Lompar izuzetan je poznavalac dela Miloša Crnjanskog, predsednik je Zadužbine Miloša Crnjanskog, i autor je knjiga "O završetku romana", "Moderna vremena u prozi Dragiše Vasića", "Njegoš i moderna", "Crnjanski i Mefistofel", "Apolonovi putokazi", "Moralistički fragmenti" i drugih.

U kojim periodima je u istoriji srpske književnosti postojao najpresudniji evropski uticaj ili možemo govoriti o jednoj do danas neprekidnoj uzajamnosti tih uticaja?

Srpska književnost je uvek postojala u evropskom kulturnom krugu. U srednjem veku je to bio vizantijski krug; u narodnoj poeziji imamo prožimanja hrišćanske i prethrišćanske starine; imamo i dva stilska uticaja na književnost baroka: katoličko-italijanski na književnost Dubrovnika i slovensko-ruski na baroknu književnost nastalu severno od Save; postoji nemački uticaj na klasicizam i romantizam, kao što postoji ruski i francuski uticaj na realizam; mnogobrojni i izukrštani uticaji postoje u književnosti 20. veka. Kao što je odlučujuće uticala na državnost, na privredu, na političku ideologiju Srbije, Evropa je uticala i na lik srpske kulture u različitim vremenima. Uticaj nije, međutim, samo oponašanje nego i prilagođavanje, suprotstavljanje, osporavanje. Uvek je u srpskoj kulturi postojao dijalog o prirodi evropskih uticaja.

Neko je rekao da je Dositej prenaglašeno težio kosmopolitskom, a da je Vuk prenaglašeno težio nacionalnom. Šta Vi mislite o tome?

To je klasičan primer mišljenja u stereotipima. Dositej je bio čovek racionalizma i prosvećenosti, čovek zapadne duhovne formacije u srpskoj kulturi. Međutim, Alojz Šmaus je pokazao kako se kod Dositeja — oko 1800. godine — odigrava prelaz iz kosmopolitske u nacionalnu prosvećenost. Promena je bila plod novih evropskih strujanja tog vremena. Još u svojoj kosmopolitskoj fazi, Dositej je posvedočio duboku nacionalnu odanost. Jer, na upisnici univerziteta u Haleu, za sebe je, godine 1782, upisao da je "iz Srbije", iako je bio iz Habsburške monarhije. Da li je zbog toga manje evropski duh? U vreme prvog ustanka, austrijski konzul u Bukureštu zapisao je za njega: "Mržnja koju on gaji prema Austriji bezgranična je; on se trudi da svoju mržnju usadi ne samo kod sviju srpskih starešina, već i kod njihove dece kao direktor škola i kod celog naroda." Da je bila reč o političkoj proceni, vidimo po tome što je varadinski vojni zapovednik baron Simbšen, jula 1808, izdao naređenje pograničnim vlastima da Dositeja mogu ubiti kada se prilika ukaže. Septembra 1810, na skupu u Vraćevšnici, na kojem je odlučeno da se ide sa Rusijom a ne sa Austrijom, Dositej je bio među onima koji su tu vest preneli komandantu ruske vojske koji je bio u Vlaškoj. Šta svi ovi primeri pokazuju? Da je stvarnost mnogo slojevitija i protivrečnija od shema koje joj namećemo. Takva je i kultura. Zar je Dositej bio manje kosmopolita zato što je u konkretnoj istorijskoj situaciji realno procenjivao opasnost koja je Srbiji dolazila sa Zapada? Zar njegov duh baš u toj proceni nije otkrivao svoj prosvećeni i racionalni karakter, svoju nepodložnost mitovima, što je sve tako snažno otisnuto u njegovom delu? Isto se to, mutatis mutandis, može reći za Vuka. Zar on nije pisac koga je najviše od svih srpskih pisaca podržala najbolja Evropa: Gete, Grim? Zar on nije srpske narodne pesme učinio klasičnim tragom evropskog pamćenja? Da li onda treba da zaključimo da je vrh srpskog građanstva — koji je bio protiv Vukove reforme jezika, koji su sačinjavali ljudi učeni, pametni i klasično humanistički obrazovani — bio antievropski? A ako je Vuk prenaglašeno težio nacionalnom (a podržavala ga je Evropa), da li su oni koji su mu se protivili bili istovremeno i kosmopoliti i protivnici Evrope? U takve nas besmislice uvode stereotipi. Trebalo bi se zapitati: odakle dolazi tako snažna težnja da se javna svest ispuni shematskim i neistinitim prestavama?

Da li i danas može biti reči o sličnoj dihotomiji na književnoj, kulturnoj i političkoj sceni?

Ta dihotomija je proizvedena da bi onemogućila — i u intelektualnoj i u političkoj sferi — dijalog kao ono što unapređuje kulturu. Ona postoji da bi blokirala svako nepredviđeno kretanje na javnoj sceni, unapred opravdala vidnu težnju ka neutralisanju i uklanjanju neistomišljenika i njihovih tema. (Potvrđuje se Hajdegerova misao o tome kako svetlost javnosti sve zatamnjuje.) Ona svaku životnu kompleksnost svodi na formulu. Ta dihotomija treba da zapečati sudbinu jedinih kontinuiranih gubitnika od početka raspada titoističke Jugoslavije. To su oni ljudi koji su javno osporavali dominantnu politiku u devedesetim godinama, ali koji su verovali da postoje srpska nacionalna prava i da su ona saobraziva sa demokratskim načelima. Svi događaji su ih demantovali. Ako je čovek kao Nikola Milošević zbog svog mišljenja mogao biti čak i fizički ponižavan u jednom demokratskom društvu, ako to nije izazvalo nikakvu osudu nasilnika nego su im upućivane pohvale na javnoj sceni, onda je jasan putokaz za svakog ko ne pristane na unapred postavljene teme, ko pokuša da sagleda svet na nijansiraniji način.

Koja dela biste izdvojili kao ona koja su srpsku književnost neosporno smestila u vrh evropske i svetske književnosti?

Pre svih: Njegoš. Čudesno pesničko razigravanje neoplatoničarskih motiva u Luči mikrokozma stavilo ga je u najvišu duhovnu porodicu evropskih pesnika: Dante, Milton, Lamartin. Snažno pulsiranje antičkog fatuma stvara u Gorskom vijencu dubokosežnu vezu sa helenskom i epskom patetikom. Paradoksalni spoj samozvanca i herojstva, klovna i mase, manipulacije i lakovernosti otvara Lažnog cara Šćepana Malog — kroz paralele sa Puškinom i Šilerom, Bihnerom i Žarijem — za strujanja modernog iskustva. Ko još? U 19. veku: Sterija i Laza Kostić. U 20. veku: Crnjanski i Andrić. U njihovim delima se odvija višeslojan dijalog sa evropskim nasleđem.

Kakvo je, prema Vašem podrobnom istraživanju, viđenje suprotnosti Istoka i Zapada u delu Miloša Crnjanskog?

Dve komponente određuju ličnost Crnjanskog. On je odrastao u Temišvarskom Banatu, učio kod fratara pijarista, u jednoj višekulturnoj i višejezičkoj sredini i imao je autentično osećanje evropskog kulturnog identiteta. Sam je, međutim, rekao da — kao i svi koji su rođeni na periferiji našeg naroda — ima pojačano nacionalno osećanje. Crnjanski je, dakle, u svojoj ličnosti spojio nešto univerzalno i kosmopolitsko, kao pojedinac koji razmišlja o svojim idejama i snovima, sa snažnim nacionalnim osećanjem, koje mu je omogućilo da razume i da opiše korozivni bat istorijskih koraka. Taj spoj vertikalnog kretanja kroz duh (taj metafizički nemir modernog čoveka) i horizontalnog prostiranja u istoriji daje autentičnost njegovoj književnosti. Prepoznajemo ga u piščevoj definiciji zavičaja. Jer, veliki putnik, decenijski stanovnik evropskih prestonica kaže: "Zavičaj je ono što izaberete." Zar to nije sasvim kosmopolitski, sasvim odvojeno od nasleđa, sasvim slobodno? To je vertikalna putanja duha. On, potom, dodaje: "zavičaj, pravi... koji volite, koji osećate, za mene je Srbija." Zašto je tako izabrao? "Zato što sam izabrao nešto što je toliko napaćeno, što je toliko nesrećno, kroz vekove, sada, a naročito ovih poslednjih sto godina. To je moj zavičaj." To je horizontalna putanja kojom se duh — slobodno, ali to je duh Crnjanskog, Dositejev i Sterijin duh — upućuje ka istoriji, ka mraku, ka odgovornosti. Tek u susretu ove dve dimenzije duha — u Crnjanskovom shvatanju zavičaja — postaju nam uočljivi značenjski prelivi koje donosi misao Berđajeva o slobodi koja je teška i o ropstvu koje je lako.


Marina Vulićević | 14.06.2008 | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #11 poslato: Avgust 26, 2012, 08:31:02 pm »

*
MILO LOMPAR — PROFESOR FILOLOŠKOG I BOGOSLOVSKOG FAKULTETA U BEOGRADU


HRVATI KROJE SRPSKU ENCIKLOPEDIJU

Jedan od ključnih saradnika leksikografskog odeljenja Službenog glasnika je Vlaho Bogišić, glavni ravnatelj Leksikografskog zavoda iz Zagreba

Retki su nastupi u srpskoj javnosti koji otvoreno i direktno ukazuju na nedopustiv odnos države i njenih istaknutih funkcionera prema nacionalnim interesima, tradiciji i nacionalnom identitetu. Jedan od onih koji tako govore jeste i dr Milo Lompar, profesor Filološkog i Bogoslovskog fakulteta, koji predajući kulturnu istoriju Srba i srpsku književnost nastoji da kod svojih studenata sačuva zdravu nacionalnu svest.

x Kako komentarišete stanje duha danas u Srbiji?

Duhovna situacija je određena teškim istorijskim porazom koji je naš narod doživeo u 20. veku, posebno posledicama koje se sada pojavljuju pred nama. Došlo je do ozbiljnog poremećaja srpskog nacionalnog identiteta zbog jugoslovenstva i usled ideološke obrade tog identiteta. Ustoličeno je shvatanje da briga o srpskim interesima, kulturi i tradiciji pripada nekom drugom, a ne srpskoj javnosti. Ključnu odgovornost u tome ima srpska intelektualna elita, koja je više puta pokazala svoju nespremnost da se bori za vrednosti koje zadiru u pitanja nacionalnog identiteta.

x Da li je gubljenjem vekovnih srpskih teritorija došlo do pojave koju vi nazivate "rasrbljavanjem Srba"?
 
To je počelo još u titoizmu. Srpski manastiri su pretvoreni u deo makedonskog državnog i nacionalnog projekta, izmišljena je crnogorska nacija. A danas? Postoji nastojanje da svi tragovi kulturnog identiteta Srba dobiju druge odrednice, da poprime drugo svojstvo od autentičnog. Da se sve ono što je srpsko svede na srbijansko, a pri tom je to srbijansko između Beograda i Vranja. Nastoji se da kultura koja nastaje u BiH bude neka bošnjačka kultura. I da se to protegne u prošlost, iako su najbolji predstavnici te kulture, poput Meše Selimovića, rekli da sebe smatraju Srbima i da pripadaju srpskoj kulturi.

x Često se može čuti da su "ljudi iz dijaspore veći Srbi od onih u otadžbini".

Srbi iz dijaspore ne mogu nikada toliko da utiču na sudbinu matice koliko matica može na njihovu. Ljudi spolja imali su snažniji osećaj ugroženosti, videli su u kom smeru ide propaganda protiv našeg naroda, dok se to u zemlji nije tako dobro videlo. Posle 2000. nastupio je preokret, ali je obnovljen stari mehanizam prenošenja problema na nekog drugog. Kao što se nekad prenosilo na Jugoslaviju, tako se danas prenosi na Evropu. Neće to tamo niko rešiti, jer niko o tome i ne brine. Ljudi u dijaspori vide bolje da naša sudbina mnogo više zavisi od lične inicijative i truda, pa deluju u tom smeru. Ovde se sve to prepušta imaginarnoj državi, koja to sve prepušta imaginarnoj Evropi, pa od svega ostaje da se to prepušta drugome.

x Kakve su posledice nametnute srpske krivice u današnje vreme i gde se one najpre vide?
 
Iako starija od tih vremena, ideja srpske krivice je utemeljena tvrdnjom o velikosrpskoj hegemoniji kao uzroku raspada svake Jugoslavije. To je neistina. Ali, kolika je moć te ideje o "srpskoj krivici" vidi se i po tome što je ni genocid u Jasenovcu nije mogao uzdrmati. Ona je bila pogodna kao osnov za politiku Zapada u 90-im godinama. Taj pojam postaje jedna vrsta autocenzure Srba. Kako? Tačno je da Srbija nema snage da se suprotstavi moćnim i velikim zemljama sveta. Ali, Srbija mora da ima svest o nepravdi koja joj je učinjena. Ona u svojoj kulturi mora da oblikuje tu svest. Upravo to što se javno suzbija svaka svest o nepravdi pokazuje u kom stepenu je srpska politika iznutra zaustavljena. Dokle god postoji kompleks srpske krivice nije moguće definisati normalnu demokratsku srpsku politiku.

x Koliko su elementi dugoročne hrvatske politike prisutni u srpskoj političkoj svakodnevnici i zašto?
 
U titoizmu nije u dovoljnoj meri osvetljeno da je srpski narod pretrpeo genocid. Kod naroda koji su pretrpeli genocid, kao što su Jevreji i Jermeni, ta svest je veoma razvijena. Ona ne podrazumeva bilo kakvu vrstu revanšizma, već podrazumeva da kultura oblikuje čovekovo samorazumevanje u skladu sa tom činjenicom. Kako toga nije bilo, hrvatska politika je ovde neka vrsta naše politike. Uprkos saznanju o ponašanju Hrvatske na suđenju o Kosovu. Uprkos Mesićevim rečima o BiH. Kada on kaže da Srbi u BiH treba da se okrenu institucijama BiH, onda je to politika KPJ posle rata. Tada je ustoličena svest da Srbi ne treba da se vezuju za svoj narod, već za neprijateljski državni okvir. Uprkos javno ispoljenom neprijateljstvu iz Hrvatske u više navrata, naša politika je da će na kraju sve biti lepo. "Nin" je objavio, recimo, da je jedan od ključnih saradnika leksikografskog odeljenja "Službenog glasnika" na izradi srpske enciklopedije Vlaho Bogišić, glavni ravnatelj Hrvatskog leksikografskog zavoda iz Zagreba. Od svih enciklopedija na svetu, kao što su Larus ili Brokhaus, izabrali smo Leksikografski zavod "Miroslav Krleža", koji je ozakonio neistinito shvatanje srpske kulture.

x Naš odnos prema srpskom jeziku više je nego sporan uprkos jasnim ustavnim i zakonskim odredbama. Kako se može izaći iz toga?

Nemamo nikakav stav o srpskom jeziku. Zašto je neprihvatljivo reći da svi Srbi govore srpskim jezikom, pa i oni u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori? Zašto ne bismo zaštitili njihova ljudska prava kad je reč o udžbenicima tog jezika? Mi to čak nismo ni pokušali. Ta pitanja su kod nas tabuizirana. Suočeni smo s odnarođavanjem, uz muk srpske intelektualne i političke elite. To je zastrašujuća činjenica, koja može da postoji samo u neslobodnim društvima, kojima se upravlja van njih samih. Time se u sistem kulture upisuje određena vrsta ponašanja. To nije spontano. Bugari su, recimo, ulazeći u EU insistirali da na evru bude ćirilični natpis.

Na kraju, gde je izlaz iz ovakvog nacionalnog stanja u kome se nalaze Srbi i Srbija već dugo?

Državna politika bi trebalo da sebično brine o srpskim interesima. Sadašnja politička i intelektualna elita to ne može da sprovede jer za nju je srpski nacionalni interes samo ono na šta niko nema primedbi. Ako bilo ko ima primedbe, makar one bile potpuno neosnovane, za nas je to dovoljno da odustanemo od sebe. Treba, nasuprot tome, sve stvari posmatrati, kako je govorio Crnjanski, sa srpskog stanovišta. I kako su govorili liberali Jovana Ristića u 19. veku: "Prvo Srbija i srpstvo, pa onda sve ostalo!" Preokret državne politike je imperativ, sve drugo je kratkog dometa.



STRUČNJAK ZA NJEGOŠA I CRNJANSKOG

Milo Lompar je rođen 1962. godine u Beogradu.
Na Filološkom fakultetu kao vanredni profesor predaje Srpsku književnost 18. i 19. veka i Kulturnu istoriju Srba. Profesor je i na Bogoslovskom fakultetu.
Objavio je do sada sedam knjiga i dobio tri književne nagrade. Najbolji je poznavalac Njegoša i Miloša Crnjanskog. Nikad nije bio član nijedne partije.
Predsednik je Zadužbine Miloša Crnjanskog.
Oženjen je i ima sina Rastka.

SEOBE — IME NACIONALNE SUDBINE
 
x Na čelu ste Zadužbine Miloša Crnjanskog. Poznato je da je ova važna institucija neka vrsta srpskog pastorčeta. Zašto?
Zadužbina je privatna institucija koja deli sudbinu svog pisca, emigranta. Nema nikakvu pomoć države, sedište joj je u sobici od desetak kvadrata u UKS, pored toaleta, na neuglednom mestu. Važno je da svi koji rade u Zadužbini to rade bez ikakve materijalne koristi. Naša misija je da njegove knjige prevedemo na što više jezika i da sačuvamo uspomenu na njega. I uspevamo u tome. Crnjanski je jedna od najvažnijih ličnosti naše kulture, figura koja spaja otadžbinu i nacionalnu emigraciju, a njegov roman "Seobe" nosi ime naše nacionalne sudbine. Svojom biografijom pokazuje da čovek može istovremeno da bude nacionalno određen kao Srbin i da bude kosmopolita. Razara stereotipe da čovek koji govori strane jezike treba da govori ružno o svom narodu.


Razgovarao: Radivoje Petrović | 27.12.2009. | Vesti online
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #12 poslato: Januar 24, 2013, 02:27:16 am »

*
INTERVJU: MILO LOMPAR, ISTORIČAR KNJIŽEVNOSTI I PROFESOR FILOLOŠKOG FAKULTETA U BEOGRADU





OVAJ NARAŠTAJ INTELEKTUALNE ELITE, KOME I SAM PRIPADAM, OBLIKOVAN U TITOIZMU,
JEDAN JE OD NAJSRAMOTNIJIH NARAŠTAJA U ISTORIJI SRPSKE KULTURE


Da li Srbija ima ikakav plan na polju kulturne politike? Ovo pitanje, čini se decenijama, nema odgovor, a povodi za njegovo postavljanje se javljaju svakodnevno. Najznačajnije kulturne institucije, poput Narodnog muzeja, Narodne biblioteke, muzeja savremene umetnosti već godinama ne rade, a dvadeset godina od početka tranzicije u Srbiji je izašao samo jedan tom Srpske enciklopedije. Najnoviji događaj, koji je podstakao raspravu u stručnoj javnosti, jeste hrvatsko osporavanje edicije "Deset vekova srpske književnosti" u izdanju Matice srpske. O tome da li je i koliko Srbiji potrebna politika u polju kulture i kakav značaj ona ima za jednu zemlju, za "Svedok" govori Milo Lompar, profesor Filološkog fakulteta i jedan od najglasnijih zagovornika stvaranja srpske kulturne politike.
 
Svedok: Kako gledate na reakciju iz Hrvatske povodom uvrštavanja Ivana Gundulića i Marina Držića u ediciju "Deset vekova srpske književnosti"?

Kao vapaj za Centralnim komitetom, kao prizivanje arbitra, kao refleks titoističkog vremena u kojem se ovakve stvari nisu događale jer bi ih CK onemogućio. Kao posledica raspada Jugoslavije pojavio se kulturni vakuum. Kako, međutim, nema kulturnu politiku, naša država ne izvlači nikakvu korist iz saznanja o trenutnom odsustvu nadziratelja, o otvorenom prostoru kulturne slobode. Ako smo zbog Jugoslavije morali da prećutkujemo istorijske i kulturne činjenice, zašto to danas moramo?

Svedok: Ko drži srpsku politiku na polju kulture pod nadzorom?
 
To je produžetak politike titoističkog jugoslovenstva koja je ostvarivala elemente hrvatske kulturne politike.
 
Svedok: Koliko je jaka hrvatska kulturna politika i koliko je ona prodrla u naš kulturni prostor?

Sa izvesnom dozom humora moglo bi se reći da u beogradskoj sredini kao da deluje nepisani zakon o obaveznoj zaštiti hrvatskih interesa u svim područjima. Čak i onim koja nemaju veze sa Hrvatima. Čak i onim koja nemaju veze sa Srbijom. Jedna bora na čelu predsednika Srbije nedavno je nastala zbog zabrinutosti nad sudbinom bosanskih Hrvata: sve je mogao s jadom pregoreti, osim toga.
 
Svedok: Iz Hrvatske se, ali i iz Crne Gore, tvrdi da je uvrštavanjem pisaca koji pripadaju dubrovačkoj ili bokokotorskoj književnosti u ediciju "Deset vekova srpske književnosti" zapravo po sredi otimanje kulturne baštine. Kako to komentarišete?

"Pregledu srpske književnosti", knjizi koju je napisao Pavle Popović 1911, dubrovačka književnost je opisana — u skladu sa filološkom i istorijskom tradicijom — kao deo srpske književnosti. Na hrvatske negativne kritike, Pavle Popović je vrlo precizno odgovorio: "Smatram, po razlozima a ne po šovinizmu, da je dubrovačka književnost barem onoliko srpska koliko i hrvatska". Ta knjiga, koja je bila univerzitetski udžbenik, nikada nije preštampana od 1945. do 1990. I na Filološkom fakultetu u Beogradu u upotrebi je bila knjiga Mihovila Kombola "Povjest hrvatske književnosti", koja je štampana za vreme NDH. Godine 1949. imate odluku Komisije pri CK da samo hrvatski istoričari književnosti mogu pisati o dubrovačkoj književnosti. Postoji, dakle, vrlo precizno usmerenje po kojem dubrovačka književnost mora da bude posmatrana unutar hrvatskog kulturnog prostora, bez obzira na neke od istorijskih i poetičkih činjenica. Takvo je bilo vreme.

Svedok: A ljudi tog vremena, profesori Beogradskog univerziteta?

A ovakvi su ljudi: niko — od predavača na Beogradskom univerzitetu — u čitavom posleratnom periodu nije napisao istoriju dubrovačke književnosti. A čitav život su samo to predavali i samo o tome pričali. Da napiše — makar za fioku. Kao što su u Rusiji pisali. Jer, posle 1990. godine moglo bi se objaviti. Šta to znači? Već u Kraljevini Jugoslaviji nemamo srpsku kulturnu politiku, pa nemamo ni njene institucije, ali nam — u titoizmu — počinju nestajati i izuzetni pojedinci.
 
Svedok: Kome pripada dubrovačka književnost?

Postoji realan interes da nam se nameće kako Dubrovnik nije imao nikakvih veza sa srpskom kulturom. Ali, u dubrovačkom arhivu postoje brojni dokumenti o tome da se dubrovački govor nazivao i "lingua serviana": iz godina 1491, 1597, 1598, 1607 itd. Odakle im je to ime palo na pamet? Kada bi čovek iz Dubrovnika u 16. veku osvanuo u Zagrebu, on ne bi mogao ni sa kim da razgovara, pošto su tamo govorili kajkavskim narečjem. Postoji realan interes da se prikriva da je Hrvatska do Ilirskog pokreta obuhvatala četiri županije. Jer, postojala je trojedna kraljevina: Slavonija, Hrvatska i Dalmacija. Sada nam govore kako je Dubrovnik nešto što je oduvek duboko vezano za Zagreb.
 
Dubrovačka književnost je posebno i granično književno područje u kojem se ukrštaju različiti kulturni uticaji, među kojima postoji srpska filološka tradicija, kao i posebno jak uticaj italijanske kulture. Veoma je važna činjenica da se hrvatska tradicija u vreme Ilirskog pokreta snažno oslonila na dubrovačku tradiciju.

Živimo u svetu u kojem nam se govori da postoji više identiteta i da su razlike bogatstvo. Svest o tim razlikama, međutim, trne u času kada treba prepoznati srpsko prisustvo u kulturnoj prošlosti. Jer, hrvatska kulturna politika ima jasan cilj i istorijski osvedočena sredstva. Njena maksima glasi: ono što je zajedničko (dubrovačka književnost), proglasimo hrvatskim; ono što je srpsko (Andrić), proglasimo zajedničkim, da bismo ga protokom vremena pretvorili u hrvatsko.
 
Svedok: Odakle nastojanje da se Andrić proglasi hrvatskim piscem?
 
Nastojanje da se Andrić naknadno pretvori u hrvatskog pisca plod je jednog opšteg kretanja: u ozbiljnim priručnicima, ozbiljnih autora, koje štampa Matica hrvatska, godine 2007, Hasanaginica se odvaja od srpskog imena, iako je stih kojim je prevedena na nemački u nauci poznat pod imenom "srpskog troheja"; za pesme dugog stiha, bugarštice, krije se da su — po rečima samog Hektorovića — ispevane "srpskim načinom": to je čak i u ustaškoj Hrvatskoj enciklopediji (1942) napisano. Otišlo se, dakle, dalje od nje. Ivo Andrić je odbio da bude zastupljen u "Antologiji hrvatske pripovetke" Mihovila Kombola 1933; Andrić je 1942, pišući Svetislavu Stefanoviću u vezi sa njegovom antologijom, za sebe rekao: "kao srpski pripovedač". Andrić je 1951. imao ličnu kartu u kojoj je pod odrednicom "narodnost" pisalo "Srbin". Andrić je 1960. bio član redakcionog odbora koji je uvrstio pisca Ivu Andrića u ediciju srpska književnost u 100 knjiga. To su sve slobodni i u različitim vremenima ponavljani činovi. Andrić je živeo do 1975, ali mu niko nije rekao da je hrvatski pisac. I najnovije izdanje ugledne nemačke enciklopedije Der Brockhaus Literatur (2010), kao i sva prethodna, ima izričitu odrednicu: "srpski pisac". Sadašnje nastojanje da Andrić, bez ikakve dozvole, kršenjem i pravnih propisa, preko bosanske antologije, postane hrvatski pisac, ipak ima svoje prethodnike: 1943. je, mimo njegove volje, zastupljen u antologiji Hrvatska proza XX stoljeća, koju je štampala NDH; 1947. su u Zagrebu "kroatizovali" jezik njegovih pripovedaka, pa je morao da onemogući takvo izdanje. To je, dakle, jedan kontinuitet.
 
Svedok: Ali sa hrvatske strane iznose tvrdnje koje su drugačije — da ga je stipendiralo "Hrvatsko kulturno društvo" kao Hrvata iz Bosne, da je bio član Društva hrvatskih književnika...

Prvo delo Miloša Crnjanskog, drama Maska, štampana je u ediciji "Savremeni hrvatski pisci", u izdanju Društva hrvatskih književnika, u Zagrebu 1918. godine. Da li to znači da je i Crnjanski hrvatski pisac? Andrić je počeo u okviru "hrvatske mlade lirike", ali je on sam prešao u srpsku kulturu, sam postao srpskim piscem i sam prešao na ekavicu.
 
Svedok: Da li je iz hrvatske kulture prešao u srpsku?

Evo kako je to opisao hrvatski naučnik Stanko Lasić 1987. godine: "...bosanski katolik Ivo Andrić postao je srpski pisac i samo srpski pisac". To je dopunio 1989: "Andrića nije samo jezik pretvorio u srpskog pisca nego njegova volja da bude srpski pisac". Tako se govorilo dok su činjenice igrale neku ulogu. Bitno je pitanje: zbog čega je Andrić odlučio da postane srpski pisac? Pitanje književne nacionalnosti je duhovni i slobodan izbor. Andrić je bio — po političkim uverenjima — integralni Jugosloven koji se, vođen poetičkim i kulturnim razlozima, svrstao u književnost Vuka i Njegoša.
 
Svedok: Ko je odgovoran zbog toga što nemamo kulturnu politiku?

Ko je odgovoran za to što smo za poslednjih 20 godina, u kojima su se promenila dva potpuno različita režima, dobili jedan jedini tom Srpske enciklopedije? Postoji, dakle, dubinska saglasnost dva, na površini sukobljena, režima da pitanja srpske kulture nisu primarna. Nemački izdavač obratio se Zadužbini Miloša Crnjanskog — 2009. godine — sa predlogom da objavi nemački prevod Romana o Londonu. Mi smo to odobrili. Izdavač je želeo da se prvi tom romana Crnjanskog pojavi na Lajpciškom sajmu u martu 2011. Pre tog sajma, obaveštavaju nas kako Ministarstvo kulture Srbije — među tolikim prevodima koje je novčano pomoglo — nije želelo da pomogne prevod Romana o Londonu. Da li je normalno da objavljivanje dela najvećeg srpskog pisca 20. veka nije želelo da pomogne srpsko Ministarstvo kulture?

Svedok: Šta su oni odgovorili?

Upitani o tome, oni posežu za smicalicama: kažu kako je najviše dela Crnjanskog bilo na Sajmu. Znaju da javnost ne zna da je Lirika Itake samo preštampana, pošto je ranije prevedena; kriju da je Iris Berlina — putopis o Berlinu — delo mnogo manjeg značaja od Romanu o Londonu. Jer, to je kosmopolitski roman — glavni junak Rus, mesto radnje London — koji na najvišem umetničkom nivou otkriva kosmopolitski duh srpske književnosti. Da se pojavio u Lajpcigu, u času kada su svetla snažnije nego što je uobičajeno upravljena na srpsku književnost, on bi uverljivo pokazao kako nije istinit stereotip o srpskoj kulturi kao zatvorenoj, netolerantnoj i nemodernoj. I takvu knjigu srpsko Ministarstvo kulture nije želelo da pomogne. Da li je to normalno? Kod nas se često smatra da je pitanje kulture neka razbibriga. Ali, upravo su pitanja kulture centralna pitanja nacionalnog, državnog i političkog identiteta. Isidora Sekulić je pisala da je kod nas veoma razvijen državni i teritorijalni patriotizam, a veoma malo razvijen kulturni patriotizam.
 
Svedok: Šta je posledica toga?

Na naše oči nestaje ideja svakog srpskog patriotizma. Dugotrajni nedostatak kulturne politike ogleda se u svim područjima javne svesti: i u političkom, i u poslovnom, i u medijskom.
 
Svedok: Koji su prvi koraci koje bi trebalo načiniti u koncipiranju kulturne politike?
 
Uslov svih uslova je razračunavanje sa titoističkim nasleđem i stavljanje van snage njegove osnovne maksime koja glasi: sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da bi sve što nije srbijansko vremenom prestalo da bude srpsko.

Svedok: Zbog čega se u našoj javnoj svesti sve više postavlja kao problem kada nešto treba prikazati kao srpsko, pa se sve podvodi pod nadnacionalnu priču u ruhu EU?

Naša javna svest je plod ukrštanja različitih kulturnih politika od kojih nijedna nije srpska. Ako kao vrhovni cilj proglasite ideološku floskulu da "Evropa nema alternativu", onda je svako u prilici da vam pod pojmom "Evrope" poturi sopstveni interes. Naš problem nije u tome šta će neko reći, jer svako govori ono što želi, već je naš glavni problem sadržan u saznanju da — bez ikakvog razmišljanja i procenjivanja — usvajamo tuđe stanovište o sebi samima. Otud nam se nameće da gledamo sebe očima onih koji svoje interese ostvaruju nauštrb naših interesa. Čim nagovestite drukčije ponašanje, sledi prigovor: čak i za dve knjige dubrovačkih pisaca. Tako ne koristimo sasvim očigledne prednosti koje postoje unutar evropskih kretanja koja, navodno, prihvatamo.
 
Svedok: Na primer?
 
Imam studente iz Berlina, Beča, Praga, Graca, koji dolaze na jedan semestar, slušaju i polažu izabrane predmete i vraćaju se na svoje univerzitete. Kako je moguće da naša državna politika ne vidi da je ta forma veoma pogodna da bi ovde na jedan semestar mogli da dođu studenti iz Banjaluke ili Pala, a da naši (i novosadski, i niški) studenti odu tamo? To je jedna vrsta razmene koja omogućava da srpski kulturni prostor shvatimo kao celinu.

Svedok: Kolika je odgovornost srpske kulturne i intelektualne elite za tako nešto?

Presudna. Kada se zemlja nalazi u kolonijalno-okupacionim uslovima, postoje dva oblika otpora: institucije i pojedinci. Institucije su inertne i pod direktnom kontrolom vlasti koja nema dovoljno mudrosti da učini ono što mora, ali i da sačuva sve što može da sačuva. Jer, njoj nedostaje mudrost da razlikuje te dve stvari. Umesto toga, ona vodi neprestani ideološko-politički obračun sa sopstvenom javnošću. Kada je reč o pojedincima, mogućnost za njihovo delovanje je svedena na glas vapijućeg u pustinji. U tako nedemokratskim uslovima propagandisti imaju glavnu reč. Naša elita je vrlo koruptivna i usled toga nalazi se u predintelektualnom stanju svesti.
 
Svedok: Nedavno je osnovana "Bosanska akademija nauka i umetnosti", a različite manjinske zajednice osnovale su brojne institucije i udruženja. Čini se da drugi narodi i zemlje imaju jasan plan i strategiju za očuvanje sopstvenih interesa. Da li je Srbiji neophodan nacionalni program ili su takve priče prevaziđene?

Upravo svojim očima gledamo kako se ostvaruje hrvatski nacionalni program. Hrvatsko udruženje pisaca ne može mukom da pređe ni preko dve štampane knjige. To se zove nacionalni program! Nama je prevashodno neophodna srpska kulturna politika.

Svedok: Koje bi bile njene ključne tačke?

Integralizam: integralistička kulturna politika je jedini način da se očuva svest o celini srpskog naroda, da se unapredi svest o srpskoj kulturi kao kontaktnoj kulturi tri vere, da se zasnuje — kao državna činjenica — briga o srpskom jeziku (svi Srbi govore srpskim jezikom), o ćiriličnom pismu, posebno u područjima u kojima su Srbi izloženi sistematskim procesima odnarođavanja. Kontaktnost: srpska kultura se poima kao kontaktna kultura tri vere. To se posebno vidi sa stanovišta njene prošlosti, iz perspektive njenog istorijskog razvoja. Komplementarnost: raznorodnost regionalnih razlika treba da vodi nadopunjavanju i usredsređivanju a ne raspršivanju elemenata kulturnog i nacionalnog identiteta. Tradicionalnost: politika identiteta treba da pravi razlike između dominantnih i graničnih tradicija u srpskoj kulturi. Inovativnost: zato što je srpska kultura u mnogo čemu kultura individualnih — a mnogo manje kolektivnih — pregnuća načelo umetničke modernosti predstavlja bitan impuls opšte kulturne svesti: ono počiva na kulturnim a ne na ideološkim pretpostavkama modernosti.
 
Svedok: Koja bi bila centralna područja te politike?

Centralna područja srpske kulturne politike su nacionalne naučne i umetničke discipline. One treba da budu pod posebnom pažnjom. To su: srpski jezik, ćirilično pismo, srpska književnost, istorija i istorija umetnosti. U tim područjima neophodno je negovati i kritičku i samokritičku svest, budući da izostajanje bilo koje od njih otvara put u tribalizam ili put u samoponištavanje.

Svedok: Verujete li da ima snaga koje bi tako nešto mogle da pokrenu i ostvare?

Pitanje je da li ima volje. Smatram da je ovaj naraštaj intelektualne elite, kome i sam pripadam, naraštaj oblikovan u titoizmu, jedan od najsramotnijih naraštaja u istoriji srpske kulture. Ovakvo ponašanje moglo bi ući u istoriju kao klasičan primer temeljne ljudske i intelektualne neodgovornosti prema bilo čemu što prevazilazi lični interes. A vlast upravo nose predstavnici tog naraštaja. U javnoj svesti postoji ustaljena predrasuda o državi kao prirodnoj pojavi: država se poima kao sunce ili nebo koga će biti šta god mi činili ili ne činili. Ali, neće biti države ako nemate volju da je bude, kao što neće biti kulture ako nemate volju da je bude. To je kao kuća, kao porodica, kao život — morate stalno da ulažete, često i bez garancija. Ko vam garantuje da ćete živeti kada ujutru ustanete? Za vas je, međutim, ključno da li želite da živite ili ne, da li ustajete ili ne. Nije tačno da države mora biti: može i da je ne bude. Jer, postoje konkretni interesi koji su upravljeni na to da je ne bude. Svet nije nikakvo beskonfliktno područje.



Nastoje da Andrića, preko bosanske antologije, učine hrvatskim piscem

Nastojanje da se Andrić naknadno pretvori u hrvatskog pisca plod je jednog opšteg kretanja: u ozbiljnim priručnicima, ozbiljnih autora, koje štampa Matica hrvatska, godine 2007, "Hasanaginica" se odvaja od srpskog imena, iako je stih kojim je prevedena na nemački u nauci poznat pod imenom "srpskog troheja"; za pesme dugog stiha, bugarštice, krije se da su — po rečima samog Hektorovića — ispevane "srpskim načinom": to je čak i u ustaškoj "Hrvatskoj enciklopediji" (1942) napisano. Otišlo se, dakle, dalje od nje. Ivo Andrić je odbio da bude zastupljen u "Antologiji hrvatske pripovetke" Mihovila Kombola 1933; Andrić je 1942, pišući Svetislavu Stefanoviću u vezi sa njegovom antologijom, za sebe rekao: "kao srpski pripovedač". Andrić je 1951. imao ličnu kartu u kojoj je pod odrednicom "narodnost" pisalo "Srbin". Andrić je 1960. bio član redakcionog odbora koji je uvrstio pisca Ivu Andrića u ediciju srpska književnost u 100 knjiga. To su sve slobodni i u različitim vremenima ponavljani činovi. Andrić je živeo do 1975, ali mu niko nije rekao da je hrvatski pisac. I najnovije izdanje ugledne nemačke enciklopedije "Der Brockhaus Literatur" (2010), kao i sva prethodna, ima izričitu odrednicu: "srpski pisac".
 
Sadašnje nastojanje da Andrić, bez ikakve dozvole, kršenjem i pravnih propisa, preko bosanske antologije, postane hrvatski pisac, ipak ima svoje prethodnike: 1943. je, mimo njegove volje, zastupljen u antologiji "Hrvatska proza XX stoljeća", koju je štampala NDH; 1947. su u Zagrebu "kroatizovali" jezik njegovih pripovedaka, pa je morao da onemogući takvo izdanje. To je, dakle, jedan kontinuitet.
 
S: Ali sa hrvatske strane iznose tvrdnje koje su drugačije — da ga je stipendiralo "Hrvatsko kulturno društvo" kao Hrvata iz Bosne, da je bio član Društva hrvatskih književnika...
 
Prvo delo Miloša Crnjanskog, drama "Maska", štampana je u ediciji "Savremeni hrvatski pisci", u izdanju Društva hrvatskih književnika, u Zagrebu 1918. godine. Da li to znači da je i Crnjanski hrvatski pisac? Andrić je počeo u okviru "hrvatske mlade lirike", ali je on sam prešao u srpsku kulturu, sam postao srpskim piscem i sam prešao na ekavicu.
 
S: Da li je iz hrvatske kulture prešao u srpsku?
 
Evo kako je to opisao hrvatski naučnik Stanko Lasić 1987. godine: "...bosanski katolik Ivo Andrić postao je srpski pisac i samo srpski pisac". To je dopunio 1989: "Andrića nije samo jezik pretvorio u srpskog pisca nego njegova volja da bude srpski pisac". Tako se govorilo dok su činjenice igrale neku ulogu. Bitno je pitanje: zbog čega je Andrić odlučio da postane srpski pisac? Pitanje književne nacionalnosti je duhovni i slobodan izbor. Andrić je bio — po političkim uverenjima — integralni Jugosloven koji se, vođen poetičkim i kulturnim razlozima, svrstao u književnost Vuka i Njegoša.


O dubrovačkoj književnosti
Ono što je srpsko proglašavaju zajedničkim, da bi to zajedničko proglasili hrvatskim


S: Kome pripada dubrovačka njiževnost?

Postoji realan interes da nam se nameće kako Dubrovnik nije imao nikakvih veza sa srpskom kulturom. Ali, u dubrovačkom arhivu postoje brojni dokumenti o tome da se dubrovački govor nazivao i "lingua serviana": iz godina 1491, 1597, 1598, 1607. itd. Odakle im je to ime palo na pamet? Kada bi čovek iz Dubrovnika u 16. veku osvanuo u Zagrebu, on ne bi mogao ni sa kim da razgovara, pošto su tamo govorili kajkavskim narečjem. Postoji realan interes da se prikriva da je Hrvatska do Ilirskog pokreta obuhvatala četiri županije. Jer, postojala je trojedna kraljevina: Slavonija, Hrvatska i Dalmacija. Sada nam govore kako je Dubrovnik nešto što je oduvek duboko vezano za Zagreb.

Dubrovačka književnost je posebno i granično književno područje u kojem se ukrštaju različiti kulturni uticaji, među kojima postoji srpska filološka tradicija, kao i posebno jak uticaj italijanske kulture. Veoma je važna činjenica da se hrvatska tradicija u vreme Ilirskog pokreta snažno oslonila na dubrovačku tradiciju.
 
Živimo u svetu u kojem nam se govori da postoji više identiteta i da su razlike bogatstvo. Svest o tim razlikama, međutim, trne u času kada treba prepoznati srpsko prisustvo u kulturnoj prošlosti. Jer, hrvatska kulturna politika ima jasan cilj i istorijski osvedočena sredstva. Njena maksima glasi: ono što je zajedničko (dubrovačka književnost), proglasimo hrvatskim; ono što je srpsko (Andrić), proglasimo zajedničkim, da bismo ga protokom vremena pretvorili u hrvatsko.


Da li je normalno što srpsko
Ministarstvo kulture nije htelo da pomogne prevod "Roman o Londonu"?!

 
Nemački izdavač obratio se Zadužbini Miloša Crnjanskog — 2009. godine — sa predlogom da objavi nemački prevod "Romana o Londonu". Mi smo to odobrili. Izdavač je želeo da se prvi tom romana Crnjanskog pojavi na Lajpciškom sajmu u martu 2011. Pre tog sajma, obaveštavaju nas kako Ministarstvo kulture Srbije — među tolikim prevodima koje je novčano pomoglo — nije želelo da pomogne prevod "Romana o Londonu". Da li je normalno da objavljivanje dela najvećeg srpskog pisca 20. veka nije želelo da pomogne srpsko Ministarstvo kulture?
 
S: Šta su oni odlgovorili?

Upitani o tome, oni posežu za smicalicama: kažu kako je najviše dela Crnjanskog bilo na Sajmu. Znaju da javnost ne zna da je "Lirika Itake" samo preštampana, pošto je ranije prevedena; kriju da je "Iris Berlina" — putopis o Berlinu — delo mnogo manjeg značaja od "Romanu o Londonu". Jer, to je kosmopolitski roman — glavni junak Rus, mesto radnje London — koji na najvišem umetničkom nivou otkriva kosmopolitski duh srpske književnosti. Da se pojavio u Lajpcigu, u času kada su svetla snažnije nego što je uobičajeno upravljena na srpsku književnost, on bi uverljivo pokazao kako nije istinit stereotip o srpskoj kulturi kao zatvorenoj, netolerantnoj i nemodernoj. I takvu knjigu srpsko Ministarstvo kulture nije želelo da pomogne. Da li je to normalno?[/color]

Piše: Milan Dinić | Svedok  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #13 poslato: Januar 24, 2013, 02:51:00 am »

*

SRPSKO STANOVIŠTE

"Ni intelektualci u nas ne veruju u pero, u duhovni rad, nego prate šta misli vlast, oni nisu stvorili kulturnu podlogu na osnovu koje bi političari bili prisiljeni da uvaže činjenice i saznanja srpske kulture. Intelektualci praktikuju ketman ili pounutrašnjivanje krivice — nekad se to zvalo 'rajetinski mentalitet'", smatra profesor Milo Lompar. "Nema nade da će skoro biti bolje: predstoje nam godine tihe okupacije i simulirane demokratije, života pod kolonijalnom i okupacionom vlašću, premda ne bih isključio spiralu povećanog nasilja. Naša dužnost je da govorimo ono što mislimo i kada nema nade da će biti usvojeno."

Knjiga "Duh samoporicanja",  izdata krajem 2011, izazvala je polemike na ideološki podeljenoj srpskoj kulturnopolitičkoj sceni. Drugi deo ove filozofske rasprave, dopunjeno izdanje knjige, upravo je izašao iz štampe.  

Milo Lompar (rođen 1962. u Beogradu), profesor je srpske knjževnosti i kulturne  istorije Srba na Filološkom faklultetu u Beogradu, predsednik zadužbine "Miloš Crnjanski", dobitnik više nagrada i svoj radni vek do sada posvetio je u najvećoj meri bavljenju delima Njegoša i Crnjanskog.

Razgovarali smo sa profesorom Lomparom o "duhu samoporicanja" i još nekim fenomenima srpske kultrne politike.


IDEOLOŠKI LJUDI, KONSTANTINOVIĆ I ĆOSIĆ

Počela bih, ako to nije problem, od četvrtog poglavlja "Zatvorena otvorenost" jer je to možda najkontroverzniji deo knjige. Vi, pominjući Ćosićeve "Deobe" i Konstantinovićevu definiciju pamfletizma kao duha apriorizma i protiv-filozofskog načela gde se istina ne traži nego se istina ima, a uloga mislioca jeste samo da je potvrdi — na jednom mestu postavljate pitanje: "Na kom to emotivnom udaru dolazi do poistovećivanja naizgled potpunih antagonista"?

Ćosić, kao  navodno desničarska i nacionalna kritika titoizma i Konstantinović kao navodno levičarska kritika svega što liči na nacionalno, ne bave se ubistvima srpskih (a ne jugoslovenskih) intelektualaca poput Svetislava Stefanovića i mnogih drugih, koje istorija više ne pamti nego što ih pamti? Je li to jedina dodirna tačka Ćosića (kao jednog simbola) i Konstantinovića (kao njegovog "naizgled potpunog antipoda")?

Nijednog od njih nikad nisam upoznao. To znači da imam prevashodno intelektualan odnos prema njihovim rečima i činovima. Tako ni njihov međusobni antagonizam nisam konstruisao: u sećanjima Pavla Ugrinova, možete pročitati kako Konstantinović — oko 1991. godine — imenuje kao svog antagonistu Ćosića, jer samo sa njim ima smisla da se obračuna. Oni — u horizontu moje knjige — imaju isto egzistencijalno i misaono ograničenje, istu granicu koju ne mogu da prekorače, ma koliko da se ogrnu srpskom ili evropskom zastavom. Taj usvojeni sistem neiskorenjivih predrasuda čini ih — tako karakteristično za drugu polovinu dvadesetog veka u nas — autentično ideološkim ljudima. To je posledica njihovog dugotrajnog intelektualnog kretanja kroz tunele komunističke ideologije. Oni se od nje nikad nisu uspeli odvojiti. Kraj svih oglašenih neslaganja, oni se — u predvečerje raspada titoističke Jugoslavije, u godini 1989 — slažu u komunističkoj oceni četničkog pokreta (Ćosić) i srpske građanske inteligencije (Konstantinović). Ta njihova predstava ne podleže nikakvim prevrednovanjima uprkos saznanju o brojnim istorijskim činjenicama koje pokazuju u kom stepenu ona treba da bude promenjena. Da li je pri tom reč o tragizmu ideološkog čoveka? Kod Konstantinovića da, kod Ćosića ne.

Baveći se (i dalje govorimo o "Zatvorenoj otvorenosti") Konstantinovićem kao nekom vrstom žreca tzv. "drugosrbijanske misli" (koja je prisvojila antifašizam kao svoj ekskluzivitet) dotičete se i prihvatanja Ezre Paunda (velikog pesnika ali i čoveka koji je bio fašista i bez uvijanja govorio da su Jevreji stoka), od strane Konstantinovića. Potom se pitate zbog čega jugoslovenski mislilac  (kasnije "drugosrbijanski" guru) nije ni pomišljao da se zamisli nad izdajnikom Nedićem ili nekim drugim sumnjivim Srbinom.

To je posledica ideološke otvorenosti koja je zatvorena otvorenost. Ako usvojimo načelo otvorenosti, onda usvajamo i rizik koji s njim dolazi: tamo gde je sloboda, tamo je i zlo. Kada unapred odlučimo da je naše načelo otvorenosti (komunizam, drugi) nedostupno zlu, kada ograničimo svaku misao o zlu koja izvire iz naše odluke za konkretnu otvorenost, onda ideološki ograničavamo samu otvorenost. To se najbolje vidi na konkretnim stvarima. Tako Konstantinović nikada nije imenovao neke od značajnih srpskih pisaca drukčije nego što je to činila zvanična — komunistička — ideologija njegovog vremena. U toj stvari bio je njen glasnogovornik. Jer, šta je značilo kada je kod Crnjanskog, Nastasijevića, Stefanovića ponavljao ideološke etikete koje su već postojale u javnom okruženju? To su bili pokazatelji njegove ideološke pravovernosti.

U toj stvari Konstantinović je naslednik Marka Ristića. Kao građanski intelektualac, obeležen žigom optužbe za trockizam, Marko Ristić je ispisivao najdalekosežnije političke optužnice. Kao mladić građanske provenijencije, obeležen partijskim napadom Bore Drenovca, Konstantinović je ispisivao poetičke izjave lojalnosti partijskoj doktrini na sličan način. Kao ljudi nesumnjivih intelektualnih vrednosti, kao autentični ljudi duha, oni su — nekad u istim tim trenucima, nekad u onim trenucima kada bi se odvojili od partijske službe i skrivenog straha — ispisivali izvanredne stranice: Marko Ristić u eseju Iz noći u noć ili Tri mrtva pesnika, Konstantinović u Dekartovoj smrti.

U tome se ogleda tragedija ideološkog čoveka: u srastanju duha sa upotrebom čoveka. Kada Konstantinović prisvaja Paunda sa sve pesnikovim antisemitizmom, kada tako kaže ja-sam-antisemita, iako naravno da nije, on je na onoj putanji duha na kojoj bi trebalo da prigrli Svetislava Stefanovića koji daje "poetiku srpskog nacizma", na kojoj bi trebalo da kaže ja-sam-srpski-nacista, iako svi znamo da on to nije. Zašto, međutim, on to ne može učiniti? Zašto može da bude sa italijanskim fašizmom a ne može da bude sa srpskim kvislinzima? Zato što ono prvo ne pogađa njegovu ideološku istinu tako snažno kao ovo drugo. To je njegova egzistencijalna protivrečnost i njegov udes. On je tragičan zbog ove stopljenosti, jer je vredan samo u njoj. Talenat sija sa zlom kome se priklanja, koje stvara i koje ostavlja kao zaveštanje.

To poglavlje (Zatvorena otvorenost) gotovo je čitavo posvećeno Konstantinoviću. Da li je on čovek koji je svojim političkim delovanjem postao manji od svog najpoznatijeg dela "Filozofija palanke"? Ili je on, pišući tu doktrinu, primenio metod pripisivanja "drugom" onog fašizma kojim se čovek služi u borbi protiv tog "drugog"? Kod R. K je to "palanački duh" ali zapravo odnosi se na "plemensku", tačnije nacionalnu misao?

Treba reći ono što njegovi apologeti uporno kriju: do samog kraja titoističke Jugoslavije, bio je i čovek vlasti. To je postalo i stvar njegovog duha, poprimilo je ne samo oblik ketmana nego i oblik pounutrašnjivanja. U sećanjima Dragoljuba Jovanovića, Konstantinović na opasku da je dobro što u NIN-u hoće da objave ono što on piše, odgovara upravo po zakonima ovog pounutrašnjivanja. Jer, on kaže: pišem ono što hoće da objave. Njegovo javno lice ukrašeno je oznakama koje mu je mogla dati samo ta vlast: do — u osamdesetim godinama dvadesetog veka — funkcionerskog statusa u Socijalističkom savezu. To nema nužnih veza sa saznanjem o čovekovoj vrednosti. Jer, umetnik može biti vredan i kao čovek vlasti: Ivo Andrić u Kraljevini Jugoslaviji ili Miroslav Krleža u titoističkoj Jugoslaviji. Ali, zašto se to skriva? Zato što se preko Konstantinovića, ili preko Koče Popovića, ili preko srpskih "liberalnih" komunista na mala vrata rehabilituje jedan totalitarističko-autoritarni poredak. Taj komunistički poredak, međutim, osuđuje upravo rezolucija Evropskog parlamenta, čiji navodni baštinici u nas dolaze iz titoističkog vremena. Da bi se komunistički poredak mogao krišom rehabilitovati, da bi njegovi protagonisti zadržali javni uticaj, da bi njihovi naslednici očuvali zaposednutu političku i kulturnu moć, neophodan je manevar skrivanja njihove izvorne komunističke prirode. Ona se skriva neprestanom borbom protiv srpskog nacionalizma. Ta borba je skrivena forma rehabilitacije titoizma u našoj javnoj svesti. Konstantinović je — svojom odlukom — mislilac tog epohalnog zaleđa.

Da li je uloga Ćosića (kojeg pominjete kao jednog od hroničara ali sklonog istom zaboravu kakvom je sklona i tzv. leva misao današnje Srbije) anti-filozofska uloga zapisničara selektivne istorije?

Ivo Andrić je izdvojio tri vrste piščeve sudbine u svetu: postoje pisci čije su ime, ugled, značaj iznad vrednosti koju otkriva njihovo delo, kao Luj Aragon, Ilja Erenburg, Veljko Petrović; postoje pisci čiji su ugled i značaj u saglasnosti sa vrednošću njihovog dela, kao Monterlan, Neruda, Krleža; postoje, pak, pisci čiji su ugled i značaj ispod vrednosti njihovog dela, kao Rože Marten di Gar, Babelj, Fokner, Mihailo Lalić.

Kao pisac, Ćosić je — ne kažem to prvi put — još uvek među onima čije su ime, ugled, značaj iznad vrednosti koju otkriva njihovo delo. Jer, on je svakako umetnik trećeg reda. Njegovi Koreni su slabiji od romana kao što su Kad su cvetale tikve ili Usta puna zemlje. Njegove Deobe imaju pandan u propagandističkim romanima Oskara Daviča (Ćutnje, Tajne, Gladi), znatno su slabiji od Lalićeve Lelejske gore ili Hajke. Njegovo Vreme smrti predstavlja književni anahronizam u odnosu na Dan šesti Rastka Petrovića iz 1935. godine. Ali, posleratni književni obrazac je poništio estetsko čulo za duboko i moderno pripovedanje Rastka Petrovića. Deo je književne i političke patologije titoizma da je Ćosić jako dugo proglašavan za velikog pisca.

Kao politička ličnost, Ćosić predstavlja — u mom doživljaju stvari — negativnu pojavu. Jer, komunističko nasleđe se spasava i preko njegove navodne brige za srpsku naciju. Kao čovek, nikada nije imao hrabrost da bude autentični disident: kao Brodski, kao Miloš, kao Solženjicin. Odbacivši partijsku doktrinu, ostao je lektirni pisac, u važnim vezama sa činiocima vlasti, pod paskom, ali dobro obavešten.

On je — kao što sam u knjizi pokazao — idealan protivnik sa stanovišta onih koji bi da umanje ili uklone srpske interese i prava, koji bi da srpsku kulturu neistinito predstave kao srbijansku, koji bi da je vežu za palanačku i patrijarhalnu svest. Nije bio disident i zato što nikada nije mogao da ne učestvuje u javnom životu: uvek je spreman da nas obraduje svojim saznanjima. Sve do ovih izbora, kada je razgovarao sa čelnikom partije koji — valjda pod utiskom koji je poneo sa tog razgovora — nedugo potom kaže kako su oni Titova partija i založi se za vraćanje Titovog spomenika na užički trg.

Nisu, dakle, moje tvrdnje u Duhu samoporicanja o obnovi titoizma u našoj javnoj svesti nikakve fikcije. Sve ćemo to — u izopačenom vidu — ponovo gledati. Nekima će biti premijera. Kraj je — iskustvo nas tome uči — veoma krvav.


SVE SE SLEŽE U NERAZREŠIVOST

Ako je ovo pitanje bilo previše grubo u smislu pojednostavljenja jedne malo kompleksnije priče, preformulisala bih: Da li su disidenti i umereni nacionalisti koji su bili dobronamerni kritičari Titovog režima (a što je pitanje s početka ove priče), kao i levičari poput Latinke Perović, koji će kasnije postati najgrublji i najbespoštedniji borci protiv svega što je srpsko, nazivajući tu borbu antifašističkom — zapravo samo dve strane jednog novčića, jednako anti-istoričariske i štetne za istinu o ulozi Srba u Drugom svetskom ratu a i kasnije u jugoslovenskim ratovima?

Oni su proistekli iz jedne iste komunističke ideologije: svoje frakcijske razlike preneli su na celinu društva, tako da mi učestvujemo u partijskim sukobima, iako nema više te partije. Otud svaki put stižemo do istih graničnika: Draža Mihajlović. Srpsko društvo ne može da izađe iz rama u koji ga neprestano stavljaju sukobljene komunističke frakcije. Zato je bilo potrebno toliko vremena da se — makar na mala vrata — vrate Miloš Crnjanski i Jovan Dučić, dok je trebalo duplo više vremena da se vrate Slobodan Jovanović i Dragiša Vasić. Vratili su se na jedan skriven način, kao voštane figure: ne možete ih problematizovati zato što izgleda da obnavljate komunistički obrazac govora o njima, ne možete se slobodno odnositi prema njihovom delu. Ostaju, dakle, samo apologija i negacija, globalisti i tradicionalisti, za i protiv.

Pravo razumevanje naše kulturne prošlosti bi počelo od samooptužbi srpskih komunista, od njihovog iskrenog mea culpa. Tanasije Mladenović — ratni politički komesar i posleratni pesnik, prijatelj Branka Miljkovića i čovek veoma zaslužan za povratak Crnjanskog — vrlo je jednostavno rekao: mi, srpski komunisti, izdali smo srpski narod. Sreten Marić je — pred smrt — kazao: svi su mrzeli tu Srbiju — počev od srbijanskih komunista. Ali, to su izolovani i pojedinačni incidenti. Jer, kako to da se ponovi u javnom prostoru, da postane važna determinanta javne svesti kad bi moglo ugroziti položaje, plate, stanove, porodice. Stvari, dakle, vremenom postaju sve komplikovanije, sve ih je teže sagledavati, jer dobijaju sasvim drukčije nastavke, sve se sleže u nerazrešivost. To znači da obe komunističke frakcije mogu biti zadovoljne: nije moguće izreći mea culpa, ostaju zatečene koristi.

Prvi deo knjige (Titoizam i sekularno sveštenstvo), nešto je lakši i za šire čitalaštvo prepoznatljiviji osvrt na trenutnu situaciju gde se simbolično (kroz mnogima draga sećanja na Dalmaciju) kritikuje neka vrsta jugonostalnije, ali i, kroz tu navodnu jugonostalgiju, priznavanje srpske krivice za cepanje te države. (Pominjete dečačku maštariju predsednika Srbije o tome da bude svetioničar na Jadranu i slično). Da li postoji razlika između obične, ili privatne nostalgije jedne veće grupe Srba prema  hrvatskom primorju i sistemskog samoporicanja, uz priznavanje svekrivice?

Privatno čovek može voleti šta god hoće: to pripada njegovoj slobodi, senzibilitetu, osećanjima, okolnostima života. U javnom prostoru bi trebalo da vodi računa o interesima onih koje predstavlja. Ako je predsednik Srbije, koja je ustavno određena kao država srpskog naroda, onda valja da brine o srpskim interesima. Ne treba da poklanja hrvatskom predsedniku knjigu o jugonostalgiji i prima knjigu o Vukovaru. Kada prihvati neutemeljenu optužbu za Srebrenicu, onda ne služi svojoj nostalgiji nego namiče mentalnu — a možda i fizičku — omču na vrat onima koji nisu ni rođeni. To nema nikakve veze sa njegovim privatnim slabostima. To sam hteo da pokažem: kako privatna rasplakanost i čovekova spremnost da se po podu razmazuje, sama po sebi bezazlena i egzistencijalni kič, stvara nešto dubokosežno zlokobno. Osim toga, utakmica o kojoj pripovedam (u prvom poglavlju knjige Duh samoporicanja pominje se fudbalska utakmica Hajduk — Zvezda u Splitu 1971. godine kada je publika napala igrače Zvezde, prim. red) jeste utakmica na kojoj sam — sa devet godina — bio: možemo se, dakle, setiti mnogo čega iz tog vremena koje nam neistinito prikazuju kao šlag, tortu i čokoladu.

U poglavlju "Titoizam i hrvatska kulturna politika" bavite se nasilnim (bez pristanka umetnika) konvertovanjem srpskih pisaca u Hrvate ili Bošnjake. Zvuči kao jeres duhovita opaska pojedinih komentatora jezika gde se kaže kako "Hrvati danas najbolje čuvaju srpski jezik od tuđica" i nove nepismenosti kada se engleskim glagolima i imenicama dodaju srpski završeci i menja ih se kroz srpske padeže. Da li je to cinizam ili je taj jezik koji govore Hrvati (da ne nabrajamo nove jezike kao bošnjački ili crnogorski) samo i jedino jedan te isti srpski jezik?


NEMA NACIONALNE INTELIGENCIJE U NAS

U lingvističkom i u istorijskom smislu — to je srpski jezik. Ali, nisu jezici, kao ni kulture, prirodne nego i veštačke tvorevine: podležu uređivanju, normiranju, planiranju, širenju. Hrvati su — u saglasnosti sa Srbima — štokavski dijalekat (kojim govore svi Srbi, za razliku od mnogih Hrvata) proglasili srpskohrvatskim jezikom, da bi potom izneli svoju identitetsku kartu: hrvatski jezik. To je politička stvarnost koja vremenom postaje kulturna činjenica: dobija svoja obrazloženja, svoje zastupnike, svoj pravac prostiranja. Kada se suočimo sa tim činjenicama, vidimo koliko je dalekosežno nastojanje moje knjige koja predlaže da u temelj srpskog stanovišta postavimo — poverenje u kulturu. Zato što ni intelektualci u nas ne veruju u pero, u duhovni rad, nego prate šta misli vlast, oni nisu stvorili kulturnu podlogu na osnovu koje bi političari bili prisiljeni da uvaže činjenice i saznanja srpske kulture. Intelektualci praktikuju ketman ili pounutrašnjivanje krivice — nekad se to zvalo "rajetinski mentalitet". To znači da bih kao neko ko je napisao tri knjige o Njegošu trebalo da čekam da mi predsednik Srbije kaže kojim je jezikom Njegoš pisao ili čiji je on pesnik.  

Da li deo krivice za takav kulturni model, gde je intelektualcima ispod časti da se otimaju o pisce i da se ozbiljno bave srpskom istorijom, leži i u neozbiljnosti onih srpskih intelektualaca koji jesu patriote?

Nema nacionalne inteligencije u nas. Jer, nije dovoljno nešto znati neophodno je i ponašati se u skladu sa tim znanjem. Oni koji se tako ponašaju trpe posledice na koje većina nacionalnih intelektualaca nije spremna. Tako je naš nacionalni intelektualac — kako je pisao Slobodan Jovanović — neka vrsta poluintelektualca. U mojoj knjizi sam ga opisao kao nekog ko ima psihologiju marvenog trgovca: kilo-za-kilo. Upitan zašto nije podneo ostavku, jedan poluintelektualac — beleži Slobodan Jovanović — rekao je: "Ko bi se odmakao od punog čanka." Nacionalni intelektualac bio bi neko ko opstaje u situaciji kada su — kako kaže naslov jedne lepe pesme Rastka Petrovića — "svi čanci prazni". Ako tako postupa, dolazi u sukob sa opštim kretanjem: Mihailo Đurić, Nikola Milošević. Jer, samim svojim postojanjem pokazuje šta marveni trgovci, pretvoreni u intelektualne torbare, zamaskirani akademijama, nagradama, komisijama, žirijima, plemenskim savezima, nikako ne čine. Pokazuje u čemu je smisao Disovog stiha: "Mračne duše nazvaše se patrioti." Dok levičarski intelektualac ima uporište u levičarskoj paradigmi javnog života, dok građanski intelektualac ima uporište u građanskoj paradigmi javne svesti, istinski nacionalni intelektualac nema uporišta. Prirodno je da u takvoj kulturi i nema svesti o srpskom stanovištu.

Ne možemo drukčije objasniti okolnost da nacionalna inteligencija nije uspela da se organizuje u nekakav oblik. Ne možemo drukčije objasniti činjenicu nepostojanja organizacionog spajanja nacionalnih intelektualaca: i u vertikalnom (po životnom dobu: starost-srednje doba-mladost) i u horizontalnom pravcu (profesori-advokati-novinari-inženjeri). Nema nikakve povezanosti između brojnih ljudi koji slično misle. Kako je to moguće? Nema ni zajedničkih simbola niti spremnosti na zajednički rad. Kako je moguće da nije pronađen način da se mladim ljudima pokaže kako opredeljenost za nacionalne vrednosti može čoveku pomoći da uspe u karijeri? Kako je moguće da nisu pronađene mogućnosti da se mladim ljudima pokaže kako ima i smisla i koristi u njihovoj odluci da se bore za nacionalne vrednosti? Zašto nema razvijene solidarnosti među članovima nacionalne inteligencije?


BRIGA ZA NACIONALNE INTERESE — BRIGA ZA NAŠU TRGOVAČKU GRUPACIJU

U ovako koristoljubivom svetu, apeluje se na osećanja mladih ljudi, dok se mukom prelazi preko njihovih životnih potreba. Usled toga, usled manjka mladog i entuzijastičnog sveta, nacionalna inteligencija ima petrifikovan i mumificiran vid. Ni vlast ni godine nisu dokaz za vrednu misao: o bilo kome da je reč. Ako nisam spreman da čekam da mi predsednik Srbije saopšti svoje misli o Njegošu, zašto bih — kao čovek koji je napisao tri knjige o Milošu Crnjanskom — oklevao da ukažem na nedostojnost reči Dobrice Ćosića o "nedovoljnoj" misaonosti pesništva Crnjanskog? Kao što nevladine organizacije favorizuju infantilizam javne svesti, jer one očituju jednu spremnost da se mladima unapred daje prednost, što ima podršku u duhovnoj situaciji našeg vremena, tako nacionalna inteligencija poprima gerontokratski vid, jer neguje kult gerontokratije. Ishod takvog kretanja nije teško pogoditi.

Ako, pak, na to dodamo očigledno nepoštovanje najviših dometa nacionalne misli, kako u prošlosti tako i u sadašnjosti, onda vidimo da raspoređivanje uticaja unutar nacionalne inteligencije — odnosno, onoga što se predstavlja kao takvo — ne ide linijom vrednosti nego linijom plemenskih, bratstveničkih ili interesnih podudaranja određenih ljudi. Ako forsiramo našeg čoveka pod izgovorom da brinemo za nacionalne interese, ako se ne osvrćemo na veće vrednosti koje očituju drugi ljudi nacionalne orijentacije, ako im namerno uskraćujemo podršku, sprečavajući da nacionalnu orijentaciju predstavljaju oni koji su u toj stvari bolji od našeg čoveka, onda briga za nacionalne interese postaje fasada brige za našeg čoveka. Briga za nacionalne interese pretvara se tako u brigu za našu interesnu, bratstveničku ili trgovačku grupaciju. Ona poprima oblike samoživog održanja nižih nauštrb viših vrednosti.

Nemoguće je promeniti ovakvo stanje, koje proističe i iz usađenog mentalitetskog sklopa, jer nema arbitra koji bi spolja uspostavio vertikalu ciljeva, prioriteta i vrednosti. Kod sekularnog sveštenstva takav arbitar postoji: to je spoljnopolitički činilac koji raspoređuje područja uticaja i domete. Nije teško pogoditi zašto je njihov učinak neuporedivo veći od učinka nacionalne inteligencije. Jer, oni imaju program kada dođu na vlast, dok nacionalna inteligencija kada dođe blizu vlasti ima samo našeg čoveka.

Sve kulturne institucije su pune — kako kažete — patriota, premda bih ih nazvao našim ljudima, ali oni su najhrabriji u sopstvenim kupatilima. Jer, šta ako se čanak makar malo isprazni?

Da li je poniženju srpske ideje i, na kraju, onemogućavanje srpske odbrane doprineo onaj soj ljudi koji je devedesetih godina, kada su počeli ratovi, srpske vojnike stilizovao kao reditelji partizanskih filmova koji su stilizovali četnike kao pijanu, prostačku bagru sa bradama i bez zuba?

To je bilo prirodna posledica potpune pomešanosti jugoslovenskih predstava, komunističke ideologije i srpskih sadržaja. Bilo je neizbežno da bude tako, jer je čitava kulturna podloga bila natopljena kako političkim jugoslovenstvom tako i ideološkim komunizmom. Dvadeset godina posle toga nemamo film o Jasenovcu; nemamo ni film o četničkom pokretu, iako su se mnoga istorijska saznanja promenila; ne reprizira se nijedan od dva snimljena filma o sarajevskom atentatu; ne reprizira se ni televizijska serija o Vuku Karadžiću; ne emituje se ni norveški film o Srebrenici, koji je prikazan i u Norveškoj i u Švedskoj; sámo pominjanje srpskog stanovišta je predmet ideoloških odmazdi i ismevanja.

Sve to pokazuje da ima nečeg neumitnog u našoj nesposobnosti da se odmaknemo od titoističkih sadržaja. Titoizam je osobena rešetka kroz koju je propuštena srpska istorijska egzistencija: menjaju se ideološka obrazloženja, ali raspored sila ostaje zadat. Titoizam je svetskoistorijsko ponašanje koje je zadato srpskoj naciji. Njegov unutrašnji plod je duh samoporicanja: kao duhovna pomirenost sa ovom zadatošću, kao pristanak na duhovnu neslobodu, kao spremnost na pounutrašnjivanje hrvatskog stanovišta u našoj javnoj svesti. Svaki nagoveštaj srpskog stanovišta, kao onoga što osvetljava samu situaciju, unosi neku svest o njoj, biva otud predmet odmazde. Jer, promena svesti o situaciji poziva na promenu ponašanja.


UJEDINJENJE POD ŽEZLOM HABSBURŠKOG CARA

Ta svesrpska krivica koja je neupitna i u koju je jeres posumnjati dovodi na scenu isti onaj fašizam koji je imao sve razloge ovog sveta da zatre Jevreje. Koliko su, u tom slučaju, srpski intelektualci koji su sebe upisali u patriote — pripomogli ovom fašizmu da postane ideologija pravednika i kulturnih ljudi koji, eto, priznaju da im je narod ispod svakog civilizacijskog nivoa — te da se treba zahvaljivati Nato na bombardovanju, koje će nas osloboditi od nas samih?

Ko god se pobuni protiv preovlađujućeg talasa javnog mišljenja o strahovitim nesrećama devedesetih pretrpeće odmazdu: i u svetu, i kod nas. Ali, i svetska predstava podleže promenama, jer se i interesi makar preoblikuju, nekad i menjaju. Otud je neophodno stvarati uslove da promena svetske predstave ima u našoj javnoj svesti sposobnost da odjekne po nas povoljnijim tonom. To je preoblikovanje kulturne podloge na kojoj se obrazuju odluke u duhu izbora nacionalne kulture kao čovekovog egzistencijalnog i istorijskog uloga.

U jednom od poslednjih intervjua koje je dao, Dejan Medaković je rekao nešto što je ušlo u naslov: "Čekajući nove patriote." Dopala mi se njegova uverenost da će doći novi patrioti. Ali, oni ne treba samo da budu biološki novi, da budu mladi, što će svakako biti, nego treba da budu i drukčiji od onih koji se danas nazivaju patriotima. To bi bila promena kulturne podloge o kojoj govori moja knjiga. Da bi oni mogli da budu drukčiji, neophodno je krenuti im u susret sada kada ih uopšte ne vidimo na horizontu. To znači da im je potrebno podastrti dostupan katalog mogućih znanja i iskustava: u toj dužnosti je napisana moja knjiga.

Na samom početku, pišući o naboju antiintelektualizma u našeg predsednika, a i propagande uopšte ("propagandni slogani imaju uvek dve osobine: da su efikasni i da su glupi") govorite o demagoškom metodu koji sve protivnike, odakle god dolazili, stavlja u isti koš, a taj koš danas ima nalepnicu "fašizam", "klerofašizam", "retrogradne snage" itd. Da li mislite da u Srbiji danas postoji snaga drugog mišljenja koja je dovoljno jaka da pobedi tu glasnu jednoobraznost i da, budući da su intelektualci među političarima (poput Koštunice) gadljivi na uzvraćanje istim oružjem, ta druga poruka uopšte ima ikakvu šansu da stigne do krajnjeg korisnika, sutra glasača ili objekta ove kampanje?

Ulazak u Evropsku uniju za srpski narod će značiti ono što bi značilo — da je do njega došlo — ujedinjenje pod žezlom habsburškog cara: obnavljanje jugoslovenske konfiguracije pod hrvatskom dominacijom. To je potpuna istorijska inverzija naše nacionalne egzistencije. Možda je ona neminovna. Ali, ni pobuna protiv takvog kretanja nije manje opravdana. Tako sam javno podržao činioce nacionalne opozicije na ovim izborima: proglas za političku i vojnu neutralnost i Dveri. Oni od toga neće valjda imati štete, dok se meni pružila prilika da makar manifestaciono približim svoje reči nekom javnom činu.

Pripalo nam je da živimo u vremenima predintelektualne svesti. Nisu to jedina takva vremena u istoriji. Nema nade da će skoro biti bolje: predstoje nam godine tihe okupacije i simulirane demokratije, života pod kolonijalnom i okupacionom vlašću, premda ne bih isključio spiralu povećanog nasilja. Naša dužnost je da govorimo ono što mislimo i kada nema nade da će biti usvojeno. To je intelektualni vid pobune. Pobuna je, pak, egzistencijalni momenat duha.

Poslednje poglavlje vašeg "Duha samoporicanja" najčešće je kritikovano, tačnije naslov ("Srpsko stanovište") odmah je po izlasku knjige postao predmet grubog podsmeha neistomišljenika i neka vrsta sintagme koju često citiraju mnogi autori. Šta je "srpsko stanoviše"?


NIKAKVA MOĆ NE STOJI IZA "SRPSKOG STANOVIŠTA"

U drugom izdanju svoje knjige, koje se pojavilo ovih dana, napisao sam veoma opširan tekst pod naslovom "U senci tuđinske vlasti" u kojem sam odgovorio na sadržinsku stranu onoga što mi zameraju. Nekim od ključnih odrednica "srpskog stanovišta" posvetio sam trećinu ovog veoma opširnog teksta. Tu sam pokazao da pojam "srpskog stanovišta" u sebi sadrži i komponentu univerzalnosti, i komponentu nenasilnosti, i komponentu regionalnosti, i komponentu vrednosti, i komponentu slobode. Pokazao sam to na sasvim konkretnim i skorašnjim primerima koji proističu iz istorijskog ritma samoporicanja koji ispunjava dvadeseti vek u nas.

Oni koji su se usmerili protiv zaključaka moje knjige nisu pojedinci kao takvi; oni su predstavnici ideologije koju podvrgavam kritici. Njihovu kritiku otud ne treba poimati lično: mržnja i uvrede kojima ste obasuti nose samo žar ideološke revnosti. Posmatrao sam takve žrece u času kada se rušila komunistička ideologija: delovali su kao ljudi koji nikad ništa rđavo nikome nisu ni pomislili, kamoli učinili. Jer, bili su službenici večnosti koja se sunovratila u vreme.

Tako je jedan današnji kolumnista kapitalističkog Blica pisao, 1984. godine, da bi Nikolu Miloševića — zbog kritike Lenjina — trebalo ubiti kao štakora. Ubiti čoveka kao štakora zbog kritike Lenjina, da bi kolumnista danas širio multikulturalizam sa kapitalističkog valova? To je duhovna podloga našeg sekularnog sveštenstva. Njen imperativ podrazumeva da čovek uvek bude uz i za vlast: domaću, ako ne stranu; stranu, ako ne domaću; najbolje — kao sada — i stranu i domaću. Orijana Falači je — opisujući jedan afrički prevrat u osamdesetim godinama dvadesetog veka — precizno i lepo opisala šta se dogodilo: "Opet će pobediti vlast. Večna vlast koja nikada ne umire." To je intelektualno i moralno blato kroz koje se krećemo.

Sada ponovo nastaje svet večnosti: uspeh i sreća su na vidiku, na dohvatu ruke, sva istorijska i politička pitanja su rešena, treba se uklopiti, učlaniti u progresivno istorijsko kretanje, prigrliti njegove nosioce. Treba, dakle, iznova i besomučno lagati. Kako se sve to ponavlja, prirodno je da se ponavlja ideološka retorika isključivanja i vređanja. Otud sve kritike mog isticanja "srpskog stanovišta" ispunjavaju zadati obrazac i ne obaziru se na činjenice. U svom odgovoru pokazao sam da me napadaju po obrascu koji je propisala ideologija sekularnog sveštenstva. On uključuje — kako kažete — grubo podsmevanje. Nema tu ničeg ličnog. Na delu je ili revolucionarni ili postmoderni humanizam: ubija se u ime proleterskog internacionalizma, ali i u ime globalističkog multikulturalizma.

Karakteristično je da pojam "srpskog stanovišta" vezuju za mene, ali ne i Crnjanskog koji ga je afirmisao. Jer, ako bi kritiku proširili na Crnjanskog, onda bi sebe doveli u suviše očiglednu vezu sa kritičarima Crnjanskog iz 1935. godine. Tada bi se obelodanilo da oni baštine dve tradicije kritike kako Crnjanskog tako i "srpskog stanovišta".

Komunistički nadahnuti propagandisti su Crnjanskog — zbog "srpskog stanovišta", ali i drugih stvari — imenovali kao "fašistu". Mojim kritičarima ne odgovara prepoznavanje njihove bliskosti sa ovom boljševičkom tradicijom koja im je prirođena. Jedan od njih je u emisiji Peščanika, 9. marta 2012. godine, javno objavio da ima razumevanja za teror u Beogradu, posle 20. oktobra 1944. godine. Bio je to teror kojim su toliki ljudi bez suda pobijeni: Svetislav Stefanović, Grigorije Božović, Branko Popović. Profesor i slikar Branko Popović je u svojoj kući krio slike srpskih majstora da ih Nemci ne bi odneli. Nije ih pokrao nego vratio u Narodni muzej. Ubijen je bez suđenja kao narodni neprijatelj. (Koča Popović je — po sećanju Miodraga B. Protića — tražio da iz Muzeja savremene umetnosti uzme platno Save Šumanovića i pokloni ga Titu za rođendan. Zadovoljio se slikom Moše Pijade. Nameću nam ga kao svetionik vrednosti. Nije problem samo u tome što je uzeo muzejsku sliku nego što je učvršćivao kult ličnosti. Svetionik vrednosti koji stvara kult ličnosti?) Kada kažete da imate razumevanja za takav teror, onda u sopstvenu političku adresu u današnjici uključujete spremnost na teror. Otud je jasno ne samo njihovo poreklo nego i njihova aktuelnost, ono na šta su oni spremni ako se ukaže prilika: teror. Uklanjajući Crnjanskog iz veze sa "srpskim stanovištem", oni skrivaju sopstvenu vezu sa boljševizmom.

Ali, i sa onim što ga u nas neizostavno prati: sa titoizmom. Koji činilac konstruiše pretvaranje boljševizma u titoizam?

Nedavno je negdašnji visoki funkcioner titoističkog poretka, čovek koji je bio na svim visokim državnim i partijskim funkcijama u Srbiji, na svim, inženjer Dušan Čkrebić, u Politikinom feljtonu o Koči Popoviću, ponovio komunističke stereotipe o Crnjanskom kao "fašisti". Kada mu je ukazano na činjenice koje dovode u sumnju njegove stereotipe, Čkrebić je sebi dopustio da ustvrdi kako je nacionalizam iz Ideja "razorio neke države". Ova aluzija otkriva mentalnu vezu nekadašnjih komunista i sadašnjih kritičara "srpskog stanovišta". Kako su Ideje izlazile 1934. i 1935. godine nije jasno koje je države njihov nacionalizam mogao razoriti. U tom vremenu, razaranju Kraljevine Jugoslavije bile su sklone dve ideologije: komunistička i ustaška. Sporazum Moše Pijade i Mila Budaka napravljen je u Lepoglavi 1933. godine.

Odrednicu "fašistički" je Crnjanskom prilepila komunistička propaganda, ali i propaganda jednog Savića Markovića Štedimlije, koji će postati saradnik Pavelićevog režima, da bi — u vreme kada je Dušan Čkrebić bio predsednik Privredne komore Srbije 1971. godine — u zagrebačkom VUS-u podržao rušenje Njegoševe kapele. Kao što inženjer Dušan Čkrebić baštini — svojom ocenom Ideja — sve ove tradicije, tako današnji kritičari "srpskog stanovišta", kakvo je izloženo u mojoj knjizi, na tim tradicijama zasnivaju svoju kritiku. To pokazuje da oni teže ukidanju demokratskih sadržaja javne svesti, sve do razumevanja za mnogovrsne forme nasilja i — čak — terora, u korist interesa hrvatske kulturne politike.

Neprestanim ponavljanjem samog pojma "srpsko stanovište" u neprimerenim i sadržajno besmislenim kontekstima, oni nastoje — u skladu sa tehnikom propagande — da ga učine sadržajno praznim i pogodnim za manipulaciju. Nevolja je u tome što taj pojam nije pojam nikakve vladajuće doktrine, nikakva moć ne stoji iza njega, pa nije usidren u nekakvoj neposrednoj tradiciji, budući da je najpotiskivaniji pojam naše javne svesti. Tako njegovo obesmišljavanje pomoću podsmešljivog ponavljanja ima različite i ne uvek prepoznatljive učinke. Pre petnaest godina su — u svim zapadnim medijima — ismejavali Petera Handkea zbog njegove političke različitosti. Danas su prisiljeni da organizuju skupove na kojima moraju da objašnjavaju kako su onda bili u pravu. To znači da je sa istorijske situacije spao veo samorazumljivosti koji su rasprostrli masovni mediji. Stvari se sve više otkrivaju u svojoj složenosti. Ni interesi nisu uvek isti. Sve je, dakle, već sada postalo mnogo upitnije, sumnjivije, problematičnije. Činjenice je sve teže složiti sa tadašnjom propagandom. Ko zna šta se može dogoditi za petnaest godina? Moguće je da nastupe i mnogo dalekosežnije istorijske korekcije.


NASTUPANJE NOVE VEČNOSTI

Ali, ideolozi o tome sada ne misle. Jer, nastupila je nova večnost koja ima izgled velike žurke: foliranje je u procvatu, zna se ko je u trendu a ko mora da se potrudi da to postane, karijere su u nagoveštaju, kompleksi se mogu prikriti ili iživeti, novac odnekud pritiče, ponegde nam njime samo mašu, ali nije nedostižno, barem za nas, možda samo za neke od nas, sve je lepo, trčimo na beogradskom maratonu, imamo skladne šorceve i moderne majice, patike su firmirane, diskreno ali neopozivo pokazujemo da nismo odavde, da smo svetski ljudi slučajno zabasali u provincijalno blato, premda se snalazimo, šta se tu može, moramo spasiti nivo onoga što je tako cool, onoga što je više drsko i bezobrazno nego što je sveže i mirno, poput neba koje je severnjački plavo ili južnjački toplo, kako kad, premda za nas uvek sija sunce, živimo nerealno, dakle moguće je, tutnji iz daljine neki užas, ali je još daleko, ko bi o tome sad mislio, ima neke opuštenosti u ovom ropstvu kog smo se napokon dočepali.


Ana Radmilović | 03.05.2012. | Balkan magazin  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #14 poslato: Septembar 21, 2013, 03:41:18 am »

*
PROF. DR MILO LOMPAR:


OBNOVA TITOIZMA

Ideološka konstrukcija po kojoj Evropa nema alternativu i afirmacija stavova o titoizmu podudaraju se, dakle, u dva bitna momenta stvarnosti. To su višestruki procesi obnove autoritarizma i neprestani procesi umanjivanja srpskih nacionalnih prava.

Poštovani profesore Lompar, nedavno se pojavila Vaša knjiga pod imenom "Duh samoporicanja". U njoj — između ostalog — ukazujete na pojačavanje već ustaljene tendencije podređivanja srpske kulturne politike hrvatskoj kulturnoj politici: sve u sklopu tzv. jugosfere kao novog termina za već viđenu kulturnu politiku u doba titoizma. U čemu je značaj kulturne politike jedne nacije, kakva je srpska kulturna politika danas i šta zaista znači taj pojam jugosfera?

Dugotrajni nedostatak srpske kulturne politike ogleda se u svim područjima javne svesti: i u političkom, i u poslovnom, i u medijskom. To bi mogla biti aktuelna posledica opšte i dugotrajne društvene neuređenosti. Ali, ovaj nedostatak istorijski možemo shvatiti i kao plod duboke pukotine u osećanju nacionalnog identiteta, koja je nastala usled istorijskog nasleđa: pomeranja sa juga na sever, sa istoka na zapad, dugotrajnog postojanja u podunavskom kulturnom okruženju, nastajanja kontaktne kulture sa preovlađujućom pravoslavnom i sadržajnom kako islamskom, tako i katoličkom komponentom. Nastali u dugom trajanju, ovi momenti problematizacije nacionalnog identiteta dobili su posebnu snagu usled rasprostiranja idejâ i ideologijâ jugoslovenstva i komunizma. One su se pokazale presudnijim od ukupnog nasleđa, jer su delovale snagom modernizacijskih istorijskih procesa.
 
Sámo nepostojanje srpske kulturne politike nije, međutim, tek posledica spontanosti, nego i plod delatnih i delotvornih nastojanja. Jer, nema istorijskog i političkog stanja koje nije rezultanta dejstava sila kojima je neophodno: baš u obliku u kom postoji. Otud nepostojanje srpske kulturne politike pogoduje — kao u svakom takvom slučaju — onim kulturnim i političkim dejstvima koja imaju korist od takvog stanja stvari. Jer, naš problem nije u tome šta će neko reći, pošto svako govori ono što želi, već je naš glavni problem sadržan u saznanju o tome da — bez ikakvog razmišljanja i procenjivanja — usvajamo tuđe stanovište o sebi samima, iako je lako prepoznatljivo da nam se nameće da gledamo sebe očima onih koji svoje interese ostvaruju nauštrb naših interesa.
 
U javnoj svesti postoji ustaljena predrasuda o državi ili kulturi kao prirodnim pojavama: one se poimaju kao Sunce ili nebo, kojih će biti šta god mi činili ili ne činili. Ali, njih neće biti ako nemamo volju da ih bude. To je kao kuća, kao porodica, kao život — moramo stalno da ulažemo, često i bez garancija. Ko nam garantuje da ćemo živeti kada ujutru ustanemo? Za nas je, međutim, ključno da li želimo da živimo ili ne, da li ustajemo ili ne. Nije tačno da države ili kulture mora biti: može i da ih ne bude. Jer, postoje konkretni interesi koji su upravljeni na to da ih ne bude. Svet nije postao nikakvo beskonfliktno područje.
 
Sloboda je preduslov svakog obrazovanja svesti o srpskom stanovištu. Čemu teži neprestano kompromitovanje demokratskog i nacionalnog sadržaja javne scene, koje dosledno sprovodi — kroz različite oblike isključivanja neistomišljenikâ — sekularno sveštenstvo našeg vremena? Ono cilja na samu ideju slobode. Tome ide u susret neprestano nametanje graničnika srpskoj intelektualnoj svesti: nekad u ime jugoslovenstva, sada u ime regionalne saradnje i "jugosfere"; nekad u ime komunističke društvene jednakosti, sada u ime evropske tržišne efikasnosti; nekad u ime komunističkog internacionalizma, sada u ime zajednice evropskih naroda. U ime neosvešćenog usvajanja tih pojmova, srpska intelektualna svest treba da zatvori oči pred iskustvenom i istorijskom evidencijom: ona treba da sebi uskrati slobodu saznanja i konceptualizaciju srpske kulturne politike. U tim prećutnim, skrajnutim i delotvornim nalozima — koje neprestano oglašava sekularno sveštenstvo — nalazi se odlučujući razlog za obnovu titoističkog jugoslovenstva.
 
Šta tačno podrazumevate pod pojmom titoizma i kako se taj način mišljenja obnavlja danas?
 
Titoizam — u ovom horizontu — određuju tri činioca: nedemokratsko stanje, protivsrpsko kretanje, privid slobode. Svih ovih elemenata ima u modernoj srpskoj istoriji, ali je njihova zgusnutost u titoizmu najveća. Jer, bilo je u modernoj srpskoj istoriji nedemokratskih razdoblja. Kada su, međutim, bila ispunjena protivsrpskim sadržajem, onda je bilo očigledno nepostojanje nacionalne slobode: kao u Habzburškoj monarhiji. Kada je postojao raspon veće ili manje nacionalne slobode — u Srbiji i Crnoj Gori — dolazilo je do većih ili manjih pomeranja, kako u demokratskim, tako i u nacionalnim sadržajima. Bilo je — u XX veku — i perioda u kojima je nacionalna sloboda podređena nadnacionalnoj državnosti, sve do fatalnog poistovećivanja sa njom: oni su, pak, bili ispunjeni demokratskim oblicima vlasti i politikom sporazuma. Samo je u titoizmu trajao period u kojem je — sa većom ili manjom snagom — došlo do koncentracije nedemokratskog stanja, protivsrpskog kretanja i privida slobode. Samo je u titoizmu gotovo institucionalizovano pounutrašnjivanje srpske krivice kao gotove činjenice. Te forme kao da se ponavljaju u jednoobraznosti naloga da Evropa nema alternativu.

Ideološka konstrukcija po kojoj Evropa nema alternativu i afirmacija stavova o titoizmu podudaraju se, dakle, u dva bitna momenta stvarnosti. To su višestruki procesi obnove autoritarizma i neprestani procesi umanjivanja srpskih nacionalnih prava. Podeljeni u građane koji politički postoje i ne postoje, u intelektualce koji su pogodni za kulturni obrazac i one koji nisu, pa otud bivaju izbrisani iz javne svesti, nesumnjivo izloženi suzbijanju demokratske komponente društva, osvedočavamo se da poništavanje slobode nije besciljna radnja, nego je naporedno sa suzbijanjem elementarnih prava srpskog naroda. Suzbijanje demokratske svesti praćeno je suzbijanjem bilo kakve nacionalne samosvesti u našim prilikama i okolnostima.
 
Odlučujući je — kao i uvek — proces kristalizacije ovih kretanja, pa je otud toliko naglašena potreba za poželjnim kulturnim obrascem. Jer, oba nastojanja praćena su rasprostiranjem i učvršćivanjem jednog istog duha u našoj javnoj svesti: duha samoporicanja. Postoje tri različita vida istog duhovnog kretanja: na nivou ljudskih prava odvija se sužavanje slobodâ i demokratije; na nivou nacionalnih prava odigrava se veća ili manja — kako kad, kako gde — diskriminacija srpskih nacionalnih prava; na nivou duhovnog kretanja pojavljuje se duh samoporicanja kao ono što obezbeđuje i omogućuje ove istorijske procese: kako u aktuelnosti, tako i u prošlosti.

Putanja ovog duha nije ograničena na sadašnji trenutak, pa je neophodno istražiti oblike njegovog pojavljivanja u prošlosti, jer je potrebno raskriti istorijski ritam koji biva omogućen neprestanim radom i preobraženjima duha samoporicanja. Otud u knjizi Duh samoporicanja ne opisujem samo elemente kakvi su postojali u jednom istorijskom periodu, niti analiziram samo stanje koje su oni uspostavili, nego želim da — kroz analizu prošlih i sadašnjih podudarnosti — opišem jedno konstantno nastojanje tokom srpske istorije dvadesetog veka. Ono ima svoje istorijsko utemeljenje i u prethodnim vekovima, ali je ono u dvadesetom veku kristalizovano u formama ideologije — jugoslovenstvo, komunizam — koje su ga pretvorile u konstantu modernih vremena u nas.
 
Budući da ima rane stadijume, koji su stvorili podlogu za modernu kristalizaciju, veoma je verovatno da će ovo nastojanje — koje upravo ulazi u fazu regionalnih integracija i "jugosfere" — biti prisutno i u narednim vremenima, jer se dejstva istorijskih sila koje ga uslovljavaju, koje strukturiraju istorijske procese, pribavljajući aktuelna ideološka obrazloženja, neumitno nastavljaju: ona su zadati izazov naše istorijske i nacionalne egzistencije.
 
Uz stvaranje novih država i nacija na Balkanu, paralelno teče i proces preimenovanja i cepanja srpskog jezika, a uz to sledi i preimenovanje korpusa srpske književnosti i kulturne baštine u celini. Zbog čega se ugledni stručnjaci koji upozoravaju na tu pojavu bez presedana marginalizuju, nazivaju "velikosrpskim nacionalistima", pobornicima teorije zavere, a oni koji ćutke prihvataju takvo falsifikovanje, čak ga i podržavaju, dobijaju epitet objektivnih intelektualaca?
 
Kada se zemlja nalazi u kolonijalno-okupacionim uslovima, postoje dva oblika otpora: institucije i pojedinci. Slabost kulturne politike najlakše se uočava kroz slabost institucija: Gelen je s razlogom opominjao da u periodima kriza snažno osećamo koliko nam nedostaju institucije. Ali, tu slabost otiskuje i odsustvo izuzetnih ličnosti u javnom prostoru. To su oni ljudi koji istovremeno prestaju da budu idioti svoga poziva i ne pretvaraju se u političare svog uverenja. Oni, dakle, opstaju u dvostrukoj angažovanosti koja im nanosi dvostruku štetu, jer šteti i njihovom naučnom ugledu i njihovom javnom uticaju.
 
Upravo duhovna situacija našeg vremena otkriva kako postoji veza između slabosti institucija i odsustva ličnosti. Ta veza otkriva prirodu nacionalnih institucija. One su inertne i pod direktnom kontrolom vlasti koja nema dovoljno mudrosti da učini ono što mora, ali ni da sačuva sve što može da sačuva. Jer, njoj nedostaje mudrost da razlikuje te dve stvari. Umesto toga, ona — kao u titoizmu — vodi neprestani ideološko-politički obračun sa sopstvenom javnošću. Kada je reč o pojedincima, mogućnost za njihovo delovanje je svedena na glas vapijućeg u pustinji. U tako nedemokratskim uslovima, propagandisti imaju glavnu reč. Tako je elita postala vrlo koruptivna i stupila u predintelektualno stanje svesti.
 
Važite za vrsnog znalca istorije srpske književnosti, proučavali ste, između ostalih, delo velikog Njegoša, i u pojedinim tekstovima pominjete i slučaj Ivana Mažuranića tj. speva "Smrt Smail-age Čengića", koji zaista deluje kao eksces u kontekstu hrvatske književnosti. U uskim filološkim krugovima, među studentima i profesorima književnosti, povremeno su izražavane sumnje u autorstvo speva. Kakva su Vaša saznanja po tom pitanju?
 
Nije sporno Mažuranićevo autorstvo Smrti Smail-age Čengića. Ključno je pitanje: šta nam — u horizontu kulturne politike — o prirodi hrvatske kulture govori saznanje o tome da je centralno delo te kulture Smrt Smail-age Čengića. To pitanje gotovo da nikad ne biva postavljeno. Zašto? Zato što cenzura kulturne mreže — u koju je smešten pojam identiteta — ne dopušta da se ono pojavi: to je plod istrajnog delovanja hrvatske kulturne politike. Jer, to pitanje bi moglo dovesti u sumnju monolitnu predstavu o hrvatskom kulturnom identitetu, ono bi moglo problematizovati samo ustrojstvo hrvatske kulture.
 
Ako realna tema omogućava kulturi da prepozna klasika, kako kaže Frenk Kermoud, kako je jedna takva tema kao što je ubistvo Smail-age Čengića postala reprezentant jedne kulture kao što je hrvatska? Po motivu ubistva tiranina sličan Mažuranićevom spevu, Šilerov Viljem Tel poseduje i drugi bitan motiv koji ga određuje u klasičnom smislu. To ubistvo, naime, obeležava nužan put ka zasnivanju jedne zajednice, ka formiranju države: Švajcarske. Taj motiv izostaje s razlogom u Smrti Smail-age Čengića. Jer, kako bi se ubistvo Čengić-age moglo povezati sa hrvatskom zajednicom? Za razliku od Mažuranićevog speva, Gorski vijenac ispunjava oba momenta za klasično delo jedne kulture: kao i Viljem Tel.
 
Učinak je, međutim, bitno različit: uprkos raznorodnosti istorijskih, jezičkih i kulturnih tradicija, imamo monolitnu predstavu o hrvatskoj kulturi, koju odnekud očituje Smrt Smail-age Čengića, dok se Gorski vijenac, posvećen "prahu oca Srbije", izdvaja iz srpske kulture i pretvara u njoj suprotstavljenu činjenicu. Kako to objasniti? Iskustvom titoističkog jugoslovenstva. Postoje pokazatelji kako su — prilikom stvaranja Banovine Hrvatske, 1939. godine — svi katolici računati u Hrvate, dok su svi pravoslavci računati u Srbe: muslimani su posmatrani kao posebna celina. Titoističko jugoslovenstvo ozakonilo je sve procese unifikacije koji se odnose na Hrvate, pa je nestalo Srba katolika i Bunjevaca, dok je istovremeno podsticalo sve procese dezintegracije Srba, proglasivši nove nacije: Makedonce i Crnogorce. Takvo jugoslovenstvo je za Hrvate bilo integrativna sila, dok je na Srbe delovalo dezintegrativno. To je rezultat jednog dalekosežnog kretanja: za hrvatsku kulturnu politiku, jugoslovenstvo je prevashodno bilo sredstvo za ostvarivanje nacionalne emancipacije, sredstvo koje vodi do samoostvarenja kao trostrukog cilja: državnog, diskriminatorskog i dominacijskog. Otud aksiom hrvatske kulturne politike glasi: sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da bi sve što nije srbijansko — kao Njegoš, Andrić, Selimović — vremenom prestalo da bude srpsko.
 
Za srpsku kulturnu politiku, jugoslovenstvo je uvek bilo cilj kojem su podređeni svi elementi samoostvarenja. Otud je nastala srpska težnja za poistovećivanjem sa Jugoslavijom: i kada su težili dominaciji, Srbi su nastojali da nestanu u jugoslovenstvu. Tako su Srbi bili podložni nestajanju u Jugoslaviji, dok su Hrvati pripadali suprotnom procesu: nastajanju kroz Jugoslaviju. Nestankom Jugoslavije, Srbi bivaju zatečeni u nestajanju. Iz te situacije neophodno je osmisliti srpsko stanovište.
 
Više puta ste istakli da je Crnjanski naš najveći pisac, u vreme kada ta činjenica još nije bila opšteprihvaćena i kada su proučavaoci njegovog dela "bolovali" od ideološki ukalupljenih predrasuda, ali njegovi tekstovi iz predratnog časopisa "Ideje" i dalje su pod ideološkom kritikom. Zašto?

Pitanje o srpskom stanovištu postavio je — u kontekstu neprestane jugoslovenske krize, u godini 1934, sa dubinskim osećanjem za fatalnost istorijskih tokova kojima je bio svedok — Miloš Crnjanski. On je uočio da postoji čitav jedan kompleks tema i motiva koji uvek biva aktiviran kao prepreka upravljena protiv svesti o srpskom stanovištu. Otud je neophodno otkloniti taj propagandistički nanos, da bi se uopšte mogli nazreti mogući sadržaji svesti o srpskom stanovištu. Šta to znači? Potrebno je — kaže Crnjanski — gledati na stvari "bez jugoslovenstva, savremenih parola države i ekonomije i socijalnih potreba", bez nametnute simetrije po kojoj se "svaki problem postavlja [...] u znaku slovenštine i hrvatstva", dok je "sa druge strane zabranjeno [...] gledati ga sa srpskog stanovišta".
 
Neophodno je, dakle, ukloniti ove višedecenijske predrasude koje se upotrebljavaju kao mentalni blokatori u javnoj svesti. Jer, one se po automatizmu aktiviraju na najmanji impuls srpske kulturne politike, da bi se očuvao sistem neprekoračivih opozicija, sistem navodno nerešivih protivrečnosti između Srbije i Evrope, između srpskih nacionalnih prava i modernih istorijskih tokova: lažni sistem koji kristalizuje jednu davnašnju sugestiju i pretvara je u delotvorno načelo javnog mišljenja, ciljano nas onemogućavajući da racionalno osvetlimo srpsko stanovište.

U okolnostima u kojima je Crnjanski naglašavao neodložnost postojanja srpskog stanovišta u razumevanju i procenjivanju istorijskih i političkih prilika kao da je bilo više povoljnih nego ograničavajućih momenata. U sadašnjim okolnostima — kao posledica raspada Jugoslavije — pojavio se kulturni vakuum. Ali, lišena kulturne politike, naša država ne izvlači nikakvu korist iz saznanja o trenutnom odsustvu nadziratelja, o otvorenom prostoru kulturne slobode. Jer, ako smo zbog Jugoslavije morali da prećutkujemo istorijske i kulturne činjenice, zašto bismo sada to morali? Otud je prirodno da se obrazuje — kako kaže Crnjanski — "politika koja bi bila ni malo nametljiva, ni malo nasilna, ali čisto srpska": ona bi bila posvećena "ne Srbijancima, nego Srbima". Njenu najširu osnovu oličava srpska kulturna politika, kao što je u njenom jezgru — srpsko stanovište.
 
O CRNJANSKOM I NJEGOŠU
 
Milo Lompar je autor više značajnih knjiga o Crnjanskom i o Njegošu. Dobio je brojne nagrade, među kojima su i "Stanislav Vinaver" (1995), "Đorđe Jovanović" (2000) i "Laza Kostić" (2004). U kratkom periodu, od septembra 2005. do marta 2006, bio je generalni direktor "Politike AD". Za predsednika Zadužbine Miloša Crnjanskog izabran je 2007. godine. Profesor je na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde predaje Srpsku književnost XVIII i XIX veka i Kulturnu istoriju Srba.

 
Razgovor vodila: Maja Radonić | Geopolitika br. 48, januar 2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #15 poslato: Oktobar 29, 2013, 02:21:53 am »

*
MILO LOMPAR:


POVRATAK SRPSKOM STANOVIŠTU

Neke knjige su događaji, književni i kulturni praznici, svetionici u magli. Knjiga Duh samoporicanja, najnovija knjiga Mila Lompara, profesora Srpske književnosti XVIII i XIX veka i Kulturne istorije Srba na Filološkom fakultetu u Beogradu, svojim intelektualnim pobunjeništvom, filosofskim, geopolitičkim i književno-kritičkim promišljanjem, neuvijeno, pitko i bogato ogoljava utopiju srpske političke svesti danas. Knjiga je stilski bliska čoveku modernog senzibiliteta: cinizam, karikirajući i duhovit lament nad tragizmom ideološkog čoveka, sve to čini da se knjiga od 650 strana čita poput ruskih klasika. Svest da istinski nacionalni intelektualac nema uporišta ne sprečava Lompara da u vremenu svojevrsne abdikacije srpske inteligencije iskritikuje — i u ovom razgovoru za Ekstra magazin (Banja Luka) — 'lektirske pisce', ideološke plaćenike, neotitoiste i druge nosioce 'infantilizma javne svesti'.

Govorite o sinhronizovanom napadu na srpski nacionalni korpus, ko sve stoji iza tih napada?

Ono što bi se u istorijskoj rezultanti moglo opisati podrazumeva težnju da se sve što je srpsko svede na srbijansko, da bi sve što nije srbijansko — kao Njegoš, Petar Lubarda, Andrić, Selimović — vremenom prestalo da bude srpsko.
 
Vukova reforma srpskog jezika i integracija hrvatskog nacionalnog bića?
 
Vuk je duhovno formiran unutar Prvog srpskog ustanka. On je, međutim, čitav svoj život proveo u Beču. Njegov saradnik Jernej Kopitar je bio visoki cenzor Habzburške monarhije. Ideja o širenju Habzburške monarhije na jug, kao kompenzacija za gubitke na Zapadu, odnosno celokupno istočno pitanje, koje obeležava rivalitet carske Rusije i Habzburške monarhije, dobili su epilog na prostoru Balkana. Moguće je da je Vuk pogrešio u nekim vidovima reforme jezika. Vuk je smatrao da je jezik ono što određuje narod i pisao je: 'Srbi sva tri zakona'. Vuk je, u izvesnom smislu, usvojio naloge prosvetiteljstva, njegovu kritiku vere, jer je prosvetiteljstvo ukinulo veru kao činilac razdora među narodima: izgledalo je da je religijsko načelo ustuknulo pred načelom nacionalnosti. Ali, istorija Balkana je to demantovala. Milorad Ekmečić u svojim studijama kaže: 'Vera se pojavljuje kao vododelnica nacija na Balkanskom poluostrvu.' Da je vera bila neutralisana kao činilac, kao u Nemačkoj, možda bismo imali drukčije istorijske procese. Ovako se srpska nacija — kroz čitav dvadeseti vek — neprestano dezintegriše, dok se hrvatska nacija neprestano konstituiše.
 
Na srpski račun?
 
Nema tu računa. U životu nikome ništa nije unapred obezbeđeno. To je borba.
 
Borba za teritoriju?
 
I borba kultura. Kulture nisu u nekoj vrsti simboličkog sklada. Simbioza kultura se može videti samo u ideologijama. Kada vidite muslimane kako idu Bečom ili Berlinom, vidite da oni ostaju u svojoj veri kao bitnom činiocu svoje kulture. U borbi kultura na Balkanu se kao odlučujući faktor pojavljuje katolička crkva. Ali, i ukupan zapadni pogled na ovo područje. U pismu napisanom 1911, Siton Votson, koji je bio važan britanski čovek za ovaj prostor, na jednom mestu kaže: 'Moguće je izvršiti jugoslovensko ujedinjenje, ali bi ono trebalo da bude biti ostvareno pod žezlom Habzburške monarhije.' Onda obrazlaže: 'Trijumf srpske ideje ima dve mane. Prva je što ta ideja ne bi mogla biti ostvarena bez rata, a druga mana je što bi trijumf srpske ideje označio pobedu istočne nad zapadnom kulturom. To bih ja, kao neko ko pripada zapadnoj kulturi, smatrao velikim neuspehom.' A 80 godina posle toga, Semjuel Hantington u delu Sukob civilizacija, kaže da su granice Evrope upravo one granice koje su delile Habzburšku monarhiju od Osmanske imperije.

Preko srpskih leđa?
 
Tu negde gde su Drina i Sava. Bitno je razumeti: Siton Votson je Britanac, Britanija ulazi u sukob sa Habzburškom monarhijom 1914. On tada menja politički pogled na Srbiju, koja je istorijski saveznik u tom trenutku, pa on automatski svoju argumentaciju prilagođava novonastalim okolnostima, ali ne treba misliti da on menja svoj osnovni pogled na kulturu.

Koliko Srbima nedostaje takav stav?
 
Pitanje je ovo: zašto je srpska inteligencija podbacila i potcenila opasnosti jugoslovenskog ujedinjenja? Ovo pitanje povlači drugo: da li uopšte postoji srpska samosvest?
 
Otkud tolika apatija u srpskom korpusu?
 
Nije to slučajno. Politički ambijent u Srbiji pokazuje da je po sredi nešto organizovano. Pored sveg grljenja naših predsednika u Kamengradu, mogli ste pročitati u nedavnom intervju predsednika Srbije da on nagoveštava koaliciju sa strankom čiji predsednik Republiku Srpsku naziva genocidnom tvorevinom. To pokazuje da unutar Srbije postoji izvestan monopol moći i medija, ideja i ideologija, koji sugeriše da se Srbija nalazi u jednoj kolonijalno-okupacionoj situaciji.
 
Kako se boriti?
 
Naše sile jesu male u odnosu na velike sile koje o nama odlučuju. Nameće nam se izvesna ideologizacija (oličena u ideji o EU) koja podrazumeva potpunu dezintegraciju srpskog naroda. Zapadno rešenje za Balkan podrazumeva ili dezintegraciju ili jugoslavizaciju Srba kao oblike njihove neutralizacije.
 
Da li u ovom obračunu velikih sila postoji strana kojoj ide na ruku da srpski korpus bude integrisan?
 
Problem je u nama. Nemamo unutrašnji kulturni obrazac. Pod kulturnim obrascem podrazumevam način na koji se svet razumeva. Mi stalno osciliramo između jugoslovenstva i evrointegracija. Čemu se nadati ako imamo u javnoj svesti negovanje ideje o srpskoj krivici za razbijanje Jugoslavije, ako se ciljano umesto Srbija neprestano govori Jugoslavija i ako predsednik Srbije poklanja predsedniku Hrvatske Rečnik jugonostalgije, dok istovremeno od njega prima monografiju Bombardovanje Vukovara?
 
Srpska inteligencija?
 
Kompletna inteligencija je bankrotirala. Nacionalna inteligencija neće 20 godina da da definiciju jezika kojim govore Srbi. Ako vi ne možete da promenite ime Rečnika srpskohrvatskog rečnika u srpski, u SANU, onda to nisu spontani procesi.
 
Ko stoji iza te struje?
 
Nisu to struje. Postoji više elemenata. To celokupno kretanje sam naslovio sintagmom duh samoporicanja.
 
Da, ali on je unutrašnji elemenat, a koji je spoljašnji?
 
Na ovom prostoru interese Zapada obeležava hrvatska dominacija. To je Tito uradio — obezbedio je hrvatsku dominaciju. A dalje su zapadne sile obezbedile hrvatskoj naciji državu, jer hrvatska politika ima nekog smisla samo ako je blizu Srbima. To nam jasno pokazuje istorija 19. veka: kad god je hrvatska politika bila u nekoj vrsti spora sa Peštom i Bečom, oni činioci koji presudno oblikuju hrvatsku politiku — Vatikan i Nemačka — davali su prednost Pešti i Beču. Jedino kada se usmeri prema Srbima, hrvatska politika Zapadu obezbeđuje nesmetan prodor ka šizmatičkim krajevima pravoslavlja, ka neutralizaciji potencijalnog ruskog uticaja itd.
 
Hrvatska inteligencija svjesno izbacuje svaki srpski trag u nastanku hrvatske kulture, Vi ste kritikovali predstavljanje, u klubu-knjižari-galeriji 'Glasnika', knjige hrvatskog akademika Milivoja Solara Ukus, mitovi i poetika, rekli ste da je Solar neko ko učestvuje u širenju hrvatske kulturne politike na račun srpske. Kako neko, poput Solara, čovjeka nesumnjivo ogromne erudicije može da stoji iza nekih podataka za koje zna da su lažni, izgrađeni na duhu laži?
 
Milivoj Solar je vrlo poštovan i ugledan profesor, omiljen i prisutan na beogradskoj sceni jako dugo, on je bio i poslednji ministar prosvete Socijalističke Republike Hrvatske. To bi značilo da je bio na levičarskoj poziciji. Njegovi motivi nisu bitni. Suština njegovih postupaka je u prilagođavanju novoj hrvatskoj kulturnoj normi. Hrvatska norma je postala takva. To nije lično pitanje, iako je u pitanju lični moral.
 
Kada kažete norma podrazumjevati li pod njom jaku cenzuru unutar države?
 
To je nekada i prećutna cenzura. To je jedno opšte raspoloženje koje se ustrojava na različitim nivoima: države, institucije, javni govor i javna svest, školski sistem. Hrvatska norma je ustrojena na sledeći način: gde god je situacija mutna, kao na primer u narodnoj poeziji, gde imate folklorne obrede koji su širi i stariji od nacionalnog terena — briše se srpsko prisutvo. Tamo gde ne možete da brišete srpsko prisustvo, kao kod Andrića ili Selimovića, onda uključujete drugo prisustvo, da bi se situacija učinila mutnom. To nisu spontani procesi. Kulture nisu samo prirodne pojave, one su i veštačke tvorevine.
 
Da li ključni propust napravljen kada su Karađorđevići izuzeli Dubrovnik iz Zetske banovine i prisajedinili ga Hrvatskoj?
 
Engleska je tražila od kneza Pavla da se zarad stabilnosti države, u predvečerje Drugog svetskog rata, zadovolje hrvatske federalne težnje. I to ne bi bilo tako strašno da smo u isto vreme dobili ono što je tražio Srpski kulturni klub — da se odrede i srpske zemlje. Komunisti su, međutim, stvar učinili nepopravljivo nerazrešivim — konstruisali su nove nacije samo na teritoriji potencijalnih srpskih zemalja. Zašto? Na delu je maksima o svođenju svega srpskog na srbijansko.
 
Da li je knez Pavle morao to da uradi?
 
Bio je pod jakim pritiskom Engleza. Mi smo objekt a ne subjekt politike. I zato bi bilo važno da se bavimo sobom. Uvek imamo veliki problem kada nemamo srpsko već jugoslovensko ili evropsko ili globalističko stanovište. Vi, danas, u 2012. godini, u Srbiji, nemate srpsko stanovište. Imate popis u Crnoj Gori na kojem se većina stanovnika Crne Gore, 42 odsto izjasni da govori srpskim jezikom. Ne, dakle, Srba, jer je Srba negde oko 30 odsto. A vi imate Ustav Crne Gore koji kaže da se govori crnogorskim jezikom. E, sada, pitanje je zašto srpska politika to pitanje ne univerzalizuje, postavi na međunarodni nivo, jer srpska politika, po meni, treba da brine samo o Srbima, sve drugo treba da je u službi te brige: i jugosfera, i evrointegracije, i ujedinjenje sa Marsom. Zašto srpska politika ne pokuša da zaštiti prava Srba u Crnoj Gori da svoj jezik zovu srpskim jezikom? U Hrvatskoj je 1974. godine propisano da svi govore hrvatskim književnim jezikom. To je bila denacionalizacija srpskog: kako jezika tako i naroda. Hrvati, među kojima je znatan broj kajkavaca i čakavaca, koji su u školama učili da govore štokavskim dijalektom, nametnuli su Srbima, koji su svi štokavci, da je njihov jezik — hrvatski. To je moglo u titoizmu, ali danas, u sadašnjim prilikama, kada srpska politika propušta priliku da univerzalizuje problem – to je samoporicanje. Jer, sada se utire put denacionalizovanju Srba u Crnoj Gori.

Zašto to ona radi?
 
Pa kako ćete jednu kolonijalnu vlast naterati da radi nešto drugo osim onoga što se od nje traži. Njena jedina sloboda je da krade: imate kolonizatora koji daje naloge, imate kolonizovani narod koji treba da udovolji tim nalozima i imate klasu (vlast) onih koji to obezbeđuju po cenu da mogu da se obogate. To je sve.
 
Može li se oformiti jedna grupa ljudi koja bi djelovala u čisto srpskom interesu?
 
To bi značilo jednu političku stranku. Pitanje je: kako je moguće da nacionalne stranke nisu spremne da ulože snagu i sredstva u oblikovanje nacionalne inteligencije, njeno povezivanje i organizovanje, jer bi to bila mnogo dugotrajnija podloga za njihove političke ciljeve? Kako da budu spremne da idu iznad svojih stranačkih interesa, kada im ti interesi obezbeđuju svu moć. Nema cilja kojem stranke podređuju svoje interese. To znači da nema ni nacionalne inteligencije niti nacionalne kulturne podloge u nas. Otud nema njihovih ideja ni u medijima, ni među ljudima, niti na javnim tribinama. Nema ničeg.
 
Ali su Vaši tekstovi, i tekstovi ljudi koji misle poput Vas jako čitani na internetu koji je još uvijek slobodan medij. Kako se u njemu ne formira zdrava srpska samosvijest, svojevrstan kružok?
 
To je pravo pitanje. Jer, to je organizacija. Kako je moguće da srpski nacionalni intelektualci nisu uspeli da stvore jednu organizaciju koja bi vršila neprekidan pritisak na vlast u vezi sa pitanjima identiteta i nacionalnog opstanka? Izgleda da srpskih nacionalnih intelektualaca nema toliko koliko oni tvrde da ih ima. Jer, između svoje koristi i opšteg cilja, oni uvek prednost daju sebi. To je predintelektualno stanje svesti.
 
Zar nemamo veliki broj vrhunskih intelektualaca?
 
Nije reč o vrhunskim intelektualcima, reč je o tome da imamo jedan broj intelektualaca koje zovem 'intelektualci u kupatilu'. U kupatilu oni misle najrodoljubivije misli ovoga sveta. Predsednik Srbije kaže na Jahorini, u društvu hrvatskog i bosanskog predsednika, da je Andrić naš zajednički pisac. Profesor Srpske književnosti XX veka, srpsko čudo i polom u vremenima, laureat svih nagrada za neinventivnu i sasvim prosečnu knjigu o Andriću, kandidat za člana SANU, Jovan Delić — ni mukajet. Zašto? Zato što istina o Andriću manje znači od njegovih trenutnih interesa. Kod nas se konstituiše lik intelektualca onako kako ga je imenovao Slobodan Jovanović — poluintelektualac. To sam nazvao intelektualac sa psihologijom marvenovog trgovca: kilo za kilo. Imate, dakle jednu vlast koja je kolonijalna, neznalačka i ignorantska i nacionalnu inteligenciju koja je zainteresovana prevashodno za sebe. Otud je logično da srpska politika odbija da imenuje srpska prava kao univerzalna.
 
U srpskom nacionalnom krugu nikako da nikne figura koja bi mogla integrisati naciju, stvoriti kvalitetan tim?
 
Nije presudna figura nego kulturna podloga. Na pesku i najčvršća zidanica — tone. U moralnom smislu — intelektualci i nisu ljudi od velikog poštenja. U intelektualnim krugovima vlada duh samoporicanja. Nije izvesno da će biti bolje. Ako ljudi koji celi život pričaju o Andriću ostaju nemi kada predsednik Srbije kaže da je Andrić zajednički pisac, onda moram — kao neko ko ne predaje o Andriću — da se javno usprotivim ovom svođenju srpskog na srbijansko. Jer, ne smemo pristati na samoizdaju. Protivljenje samoizdaji je, međutim, samo izolovani incident, jer su na snazi mimikrija, ketmen i pretvaranje.
 
Ipak, Vi ste uspjeli da u svojoj studiji Duh samoporicanja objedinite filozofsku, političku i književno-kritičku misao, i učinili ste je pitkom — kako učiniti da ova samosvest, predstavljena u Vašoj knjizi zaživi?
 
Morate imati organizaciju: novac, medijsku zastupljenost, intelektualce i spremnost da se deluje. Morate otvoriti vrata mladima, morate im pokazati da ulog na tas nacionalnih vrednosti nije ulog u mučeništvo i izopšteništvo, nego i ulog u uspeh, u priznanje, u posao, u sreću. U ovakvom vremenu, koje je koristoljubivo, morate pokazati mladim ljudima da neće ostati bez hleba ako budu išli nacionalnom stranom — onom kojom su išli najznatniji ljudi srpske prošlosti. Da bi ste to uradili morate imati sredstva i ne smete očekivati da se išta uradi u prvoj godini mnogovrsnih aktivnosti.
 
U posljednje vrijeme su se intenzivirali napadi na Vas zbog Vaših stavova iznesenih u posljednjoj knjizi, kako se nosite sa tim?
 
Nastojim da budem kritički i humanistički intelektualac. Po ugledu na one koje sam upamtio: takav je bio moj pokojni profesor Nikola Milošević, takav je bio Mihailo Đurić. Za mene je dužnost bila da napišem ovu knjigu. Ne verujem u neku brzu popravku naših prilika. Dozvoljavam i mogućnost da su stvari nepopravljive. Ali, naša je dužnost da govorimo šta mislimo i kada nema nade da naše mišljenje bude usvojeno.
 
Nada?
 
Neki novi naraštaji mogli bi se suočiti sa diskriminacijom na srpskoj osnovi. Ako jasnije sagledaju šta se dešava, možda će početi više da drže do nacionalnih vrednosti. Naša je dužnost da svoje znanje prenesemo nekome ko će biti u boljoj poziciji da ga iskoristi. Kako je bilo našem intelektualcu 1459. godine kada je palo Smederevo, a Osmanska imperija tek hvatala zamah?
 
Šta svedoči srpska ćutnja o Gavrilu Principu?
 
Od raspada Jugoslavije nije u Srbiji ponovljen nijedan od dva filma o sarajevskom atentatu. Pet vlada se — posle 2000 — promenilo, a niko to neće da dira. Postoji izvestan prećutni sporazum po kome se to sklanja iz vidnog polja. Naš ulazak u EU — ako do toga dođe — ličiće na to kako je zamišljen naš ulazak u Habzburšku monarhiju. Nije najstrašnije ako uđemo u EU, već ako uđemo bez koncepta, bez jasno zacrtanih ciljeva i osvešćenih interesa: bez srpskog stanovišta.
 
Kuda bi otišao srpski nacionalni korpus kada bi RS i Srbija ušli u NATO?
 
U svakom slučaju će se obnoviti jugoslovenska konfiguracija kao titoistička reminiscencija: sa, dakle, hrvatskom dominacijom. Očekujem dalje kretanje ka neutralizaciji srpskih interesa. Svud: i u Crnoj Gori, i u Republici Srpskoj, i u Srbiji.
 
Kako se Srbi mogu oduprijeti?
 
Tako što će se vratiti srpskom stanovištu, sve stvari odmeriti sa srpskog stanovišta. Da li je srpski interes da u Banjaluci, Palama, Novom Sadu i Beogradu programi za humanističke nauke budu saobraženi u velikoj mjeri? Jeste. Da li je srpski interes da studenti iz tih sredina mogu da provode jedan semestar u različitim srpskim sredinama? Jeste. Ako studenti iz Berlina, Graca, Brna i Beča dolaze u Beograd, zašto to ne bi mogli oni iz Banjaluke i Pala. I obrnuto. Da provedu jedan semestar, da upoznaju taj svet, da imaju svest da je ovo ovde i to tamo takođe njihov narod. U ovome nas niko ne sprečava. Zašto to ne radimo? To je pitanje. Takođe, možemo da nađemo načina da napravimo zajedničke projekte kao što je Srpska enciklopedija, da delujemo integrativno. Zašto imamo 500 univerziteta umjesto 5, i zašto imamo čitav niz rđavih odluka unutar humanističkog obrazovanja? To su minimalna, ali ključna pitanja.
 
Izvori današnje razuđenosti školstva?
 
Još je Benjamin Kalaj govorio da treba podsticati srpski regionalizam. To je onaj regionalizam po kome su Srbi koji su Bosanci ili Srbi koji su severno od Save i Dunava nešto drugo od Srbijanaca. Šta je tome suprotno? Integralizam. Šta je integralizam? On ima više strana: nije integralizam kada dajemo prvenstvo srbijanstvu, ali nije integralizam kada — u Srbiji, u okviru njenih institucija, bilo državnih, bilo političkih, bilo kulturnih — obnavljamo bratstveničke, plemenske, regionalne svesti: hercegovačke, crnogorske, vojvođanske. Srbija je, međutim, centralna srpska zemlja. Ona ne podrazumeva rezervnu otadžbinu. Otud je integralizam kada — ne dozvoljavajući da srbijanstvo postane zamena za srpstvo — očitujemo spremnost da sledimo interese Srbije. Integralizam je, dakle, osetljiva ravnoteža, međuzavisnost različitih momenata srpstva, bezuslovno prvenstvo vrednosti. To nije lako ni shvatiti, ali je mnogo teže primeniti u životu.
 
Šta je Evropa danas?
 
Evropa je jedno, EU je nešto drugo.
 
A srpskoj samosvijesti se natura da su ti pojmovi izjednačeni?
 
Tako je lakše objasniti neophodnost ulaska u EU. EU je jedna multinacionalna i neoatlntska konstrukcija. Pitanje je koliko i kako će trajati. A Evropa je stari kontinent koji polako, kao stara gospođa, pada u senku. Svi naši najbolji duhovi su gledali u Evropu, u njoj učili, ali niko nije prestao zbog toga da bude Srbin, niti je zaboravio da njegova reč ima smisla prevashodno u svom narodu. Nijedan Nemac neće pristati da za roman austrijskog pisca kaže da je napisan na austrijskom jeziku, ali će reći da su neke knjige prevedene sa američkog jezika, ne sa engleskog. Nemci uvek štite svoje interese. Nemci, međutim, govore da postoji crnogorski jezik, iako znaju da je to besmislica. U njihovom je interesu da se naše područje fragmentarizuje. To ne treba primati prevashodno emotivno. Treba prepoznati interes i organizovati kontrakretanje. Nemcima ne možemo pružiti otpor kada je recimo reč o automobilima, ali kada je reč o srpskom jeziku nije tačno da ne možemo pružiti otpor. Pitanje je samo želite li da pružite otpor.
 
Kako napraviti otpor?
 
Napraviti kulturu. Bez nje idete u sukobe bez svesti i bez ideje. U Beogardu nemamo muzej genocida. Jer, imamo određene mentalne slike u kojima mislimo. Mislimo titoističkim mentalnim slikama. Beograd je i danas glavni grad mrtve Jugoslavije. Narod od koga treba učiti su Česi. Oni su okruženi sa 80 miliona Nemaca, a ipak su našli načina da opstanu kroz istoriju.
 
Kako? Šta oni imaju što Srbima nedostaje?
 
Osnovno — racionalizam i trezven odnos prema kulturi. Nemamo etiku rada, naši intelektualci ne veruju u pero, dok naš narod veruje samo u kuburu. U takvom rasporedu sila nestaje svakog osećanja dužnosti. Od celog Beogradskog univerziteta sam bio jedini koji je govorio kada je bio razgovor o Srebrenici u Ruskom domu. To nije normalno.
 
Kako shvatiti zaborav Jasenovca?
 
Odgovornost za Jasenovac nosi titoistički režim. Da je titoistički režim učinio sa Jasenovcem ono što su uradili saveznici sa Aušvicom, nikada ne bi bila moguća neka ponovljena situacija. Titoizam je sakrio odgovornost za genocid nad srpskim narodom pod lažnom simetrijom ustaša i četnika.

U tom kontekstu – značaj rehabilitacije Draže Mihailovića?
 
I dan-danas imate otpor rehabilitaciji Draže Mihailovića. Zašto? Zato što je Draža upotrebljen u lažnoj simetriji ustaša i četnika. Draža je vodio vojsku koja je bila gerilska. U kolopletu svetskih sila ispao je žrtva. To ne znači da njegova vojska nije činila zločine, ali ta vojska nije bila okupaciona. Draža je, u suštini, jedna tragična ličnost: gerilac, bez direktne komande nad mnogim svojim komandantima, slomljen nemačkim odnosom 100 za 1 u Srbiji, nije pregovarao — u martu 1943. godine — sa Nemcima, nije im obećao da će ratovati protiv saveznika (kao Titovi izaslanici: Velebit, Đilas i Koča Popović), odrekao ga se kralj, odrekli su ga se saveznici, sin mu je poginuo u četnicima, deca-komunisti su ga se odrekla, osuđen na nepravednom suđenju, ubijen, ostao bez groba. Zar nije mnogo za jednog čoveka?
 
Nije. Čovek nema prava ni 2012. godine na grob, iako ima mnogo dokaza koji menjaju komunističku sliku o njemu i njegovom pokretu. Zašto? Zato što sa rehabilitacijom Draža Mihailovića nestaje titoistička simetrije između četnika i ustaša. Samo to ne sme nestati. I vidite kako se hrvatski predsednik buni protiv Dražine rehabilitacije. Čega se on plaši kada mi nismo ista država? Plaši se onoga što se može desiti kada nestane lažne simetrije između ustaša i četnika.
 
Sve to pokazuje da ima nečeg neumitnog u našoj nesposobnosti da se odmaknemo od titoističkih sadržaja. Titoizam je osobena rešetka kroz koju je propuštena srpska istorijska egzistencija: menjaju se ideološka obrazloženja, ali raspored sila ostaje zadat. Titoizam je svetskoistorijsko ponašanje koje je zadato srpskoj naciji. Njegov unutrašnji plod je duh samoporicanja: kao duhovna pomirenost sa ovom zadatošću, kao pristanak na duhovnu neslobodu, kao spremnost na pounutrašnjivanje hrvatskog stanovišta u našoj javnoj svesti. Svaki nagoveštaj srpskog stanovišta, kao onoga što osvetljava samu situaciju, unosi neku svest o njoj, biva otud predmet odmazde. Jer, promena svesti o situaciji poziva na promenu ponašanja.

 
Intervju profesora Mila Lompara dat banjalučkom "Ekstra magazinu"

24.05.2012. | Glava & Zid U potrazi za izgubljenom istinom
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #16 poslato: Oktobar 29, 2013, 02:49:31 am »

*
MILO LOMPAR:


SRBIJA KAO KOLONIJA KRIVICE

Profesor na Filološkom fakultetu Milo Lompar o pogubnom putu naše kulturne politike, hrvatskom svojatanju ćirilice, jugoslovenstvu u evropskom mitu. Spoljni interesi diktiraju predstavu o srpskoj krivici

Davno je bilo kada je Slobodan Jovanović napisao da ne postoji srpski kulturni obrazac. To je, dakle, fenomen dugog trajanja. On odslikava stoletni neuspeh da utvrdimo srpsku jezičku normu, da označimo mesto ćirilice u našoj javnoj svesti, da bez predrasuda i pouzdano sagledamo oblike srpske kulturne prošlosti, da sve to učinimo u skladu sa savremenim osećanjem nacionalne pripadnosti. Tako bismo interese srpske nacionalne egzistencije razložno doveli u vezu sa neporecivim činjenicama i evropskim nasleđem. Sve to izostaje usled vladajućeg rasporeda istorijskih i kulturnih sila.

Ovo je mišljenje Mila Lompara, profesora na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde predaje Srpsku književnost 18. i 19. veka i Kulturnu istoriju Srba.

Tvrdite da smo lišeni svake svesti o srpskoj kulturnoj politici. Kakve posledice trpimo?

Posledice? Neprestano se odvija proces u kojem se sve što je srpsko vremenom pretvara u srbijansko, s ciljem da ono što nije srbijansko vremenom prestane da se poima kao srpsko.

Dajte karakterističan primer.

Nema boljeg primera od Njegoša. Navršava se 200 godina od Njegoševog rođenja. Takve godišnjice su izuzetno retke. Zašto nemamo državni program o njenom obeležavanju? Zašto on nije nastao s obzirom na Republiku Srpsku i Crnu Goru? Zašto on nema svoj udeo i u srpskoj zagraničnoj zajednici? Zar to nije reprezentativna figura srpskog kulturnog obrasca?

U građanskoj epohi, Njegoš je poiman kao reprezentativni pesnik srpstva; u komunističkom vremenu, kada je na delu "strategija desrbizacije Njegoša" (Vahtel), prevashodno je ideološki stilizovan kao pesnik slobode. Ako u javnoj svesti zatomljujemo i krivotvorimo i pojam srpstva i pojam slobode, onda je na delu kolonijalna politika koja isključuje srpsku kulturnu politiku.

Kako se dogodilo da, kao što kažete, naša javna svest postane plod ukrštanja različitih kulturnih politika od kojih nijedna nije srpska?

Usled dejstava različitih činilaca. Postoje konstantni interesi koji nalažu onemogućavanje svake svesti o srpskoj kulturnoj politici. Premda postoje znanja o kulturnoj politici kao najdelotvornijem postamentu svih politika koje za njom mogu uslediti, naša javna svest ih samouvereno ignoriše. Postoji produženo i osnaženo dejstvo titoističkog nasleđa u našem vremenu: to nasleđe je presudan institucionalni oblik jednog dugotrajnog istorijskog kretanja.

Rezultati su veoma uočljivi...

Upravo ovih dana History Channel prikazuje seriju "Hrvatski kraljevi". Mi tako nešto ne možemo ponuditi ovom televizijskom kanalu. Zašto? Jer, nismo ni napravili — za takvu svrhu — dokumentarnu i igranu seriju o našem srednjem veku, u kojem ima međunarodno prepoznatljivih figura, poput kralja Milutina, cara Dušana i despota Stefana, niti o našoj novovekovnoj istoriji, sa međunarodno prepoznatljivim događajima, poput Karađorđevog ustanka, Bregalničke ili Kolubarske bitke, sa međunarodnim figurama, poput Vuka Karadžića ili Ive Andrića.

Zašto? Zar nemamo dovoljno dokumentarnog i igranog materijala? Zbog novca? Koliko je državnog novca potrošeno za snimanje politički angažovanih filmova? Kakvi su to filmovi? Mi čak nismo u stanju — uprkos postojećem zakonu — da obezbedimo godišnju državnu pomoć za 18 knjiga Srpske književne zadruge nego jednu staru tekovinu od 120 godina, koja je uvek bila simbol i srpstva, i nauke, i slobode, koja ima minimum zaposlenih i u kojoj mnogi rade bez ikakve nadoknade, posmatramo kao svaku drugu izdavačku kuću.

Kako tumačite vesti da su Hrvati počeli da svojataju ćirilicu: nedavno su akademici HAZU govorili o hrvatskoj ćiriličkoj baštini i istakli da je Miroslavljevo jevanđelje pisano "hrvatskom ćirilicom", podiže se spomenik "hrvatskoj ćirilici" u Širokom Brijegu...?

Postoji kontinuitet hrvatske kulturne politike: kao što je Gaj 1843. godine mogao da napiše kako su ilirci prigrlili srpski jezik, kao što je potom podloga Maretićeve gramatike (1899) bila Vukova tradicija, ali sada smeštena u okvir srpskohrvatskog jezika, tako je Matica hrvatska mogla 1971. godine da oglasi prevaziđenost i Bečkog i Novosadskog dogovora u ime hrvatskog književnog jezika, da bi Ustav Hrvatske 1974. godine zakonski nametnuo Srbima u Hrvatskoj da govore hrvatskim jezikom. To je postepeno kretanje ka željenom cilju. Ono se — na isti način — ponavlja u sadašnjem nametanju crnogorskog jezika.

Kada je reč o ćirilici, valja uočiti da je na delu ponašanje koje je u skladu sa opštom shemom dejstva hrvatske politike: bilo da je reč o jeziku, bilo da je reč o Banovini Hrvatskoj, hrvatska politika podrazumeva da se ono što je jednom određeno kao hrvatsko zauvek smatra takvim, da ne podleže nikakvom naknadnom razmatranju, dok je sve što je imenovano kao srpsko ili zajedničko ostalo zauvek problematično, osenčeno sumnjom i vazda podložno preispitivanju.

Kako bi trebalo da se postavimo prema takvom ponašanju?

Tome se — sem iz naučnih i moralnih razloga — ne treba čuditi, jer je na delu kretanje po utrvenom putu. Tome se, međutim, treba protiviti sa naučnog i institucionalnog stanovišta. Ključno pitanje glasi: zašto ne dolazi do protivljenja? Zato što nema srpske kulturne politike. Zašto, međutim, nema volje da je bude? Zato što ona smeta u nametanju i usvajanju kolonijalno-okupacionog položaja našeg naroda.

Upozorili ste da se srpska nacija kroz čitav 20. vek neprestano dezintegriše, dok se hrvatska neprestano konstituiše. Da li su to rezultati sprovođenja kulturnih politika?

Tu je ključno različito shvatanje jugoslovenstva. Za hrvatsku kulturnu politiku, jugoslovenstvo je prevashodno bilo sredstvo za ostvarivanje nacionalne emancipacije, sredstvo koje vodi do samoostvarenja kao trostrukog cilja: državnog, diskriminatorskog i dominacijskog. Za srpsku kulturnu politiku, jugoslovenstvo je uvek bilo cilj kojem su podređeni svi elementi samoostvarenja. Otud je nastala srpska težnja za poistovećivanjem sa Jugoslavijom: i kada su težili dominaciji, Srbi su nastojali da nestanu u jugoslovenstvu. Tako su Srbi bili podložni nestajanju u Jugoslaviji, dok su Hrvati pripadali suprotnom procesu: nastajanju kroz Jugoslaviju. Nestankom Jugoslavije, Srbi bivaju zatečeni u nestajanju. Iz te situacije neophodno je osmisliti srpsko stanovište.

Kako vidite sadašnju poziciju Srbije? Stvara li se od Evropske unije novi mit, kao zamena jugoslovenskom?

Kao mitska predstava, oličena u sloganu da Evropa nema alternativu, koji je sasvim na snazi, bilo koji oblik podređivanja srpskih interesa, u formi "jugosfere" ili balkanskih regionalnih prožimanja, uvek će stvarati privilegovano područje za političko i kulturno rasprostiranje pojma srpske krivice.

Nije to psihološka nego iskustvena i istorijska istina. Još je Stojan Novaković, kao carigradski poslanik, opazio — kako kaže — da nam Rusi ne daju u Makedoniju zbog Bugara, dok nam Austrija ne da u Bosnu, pa je zaključio: "ispada da je srpski narod za nešto kriv". Zar današnje protivrečnosti u zapadnom ponašanju prema Kosovu i Metohiji i Republici Srpskoj, zar poslednje presude Haškog tribunala, zar neosvrtanje na osnovna prava srpskog naroda u Crnoj Gori, ne otkrivaju isto nastojanje? Spoljni interesi, dakle, diktiraju istorijsko nastajanje predstave o srpskoj krivici.

Srpsko stanovište, međutim, predstavlja pouzdanu osnovu da se to prepozna. Čitav devetnaesti vek pokazuje kako je teška politika i kako je moguća kulturna politika sa pozivanjem na srpsko stanovište. Ako se uzme u obzir nasleđe XX veka, samo nam srpsko stanovište obezbeđuje neideologizovane i raznorodne — ne nužno uspešne niti lišene odricanja — odnose sa okruženjem.

Šta nas čeka ako se stvari ne promene?

Ako se pak nastavi sadašnje istorijsko kretanje, u opštem privrednom ambijentu očvrsnuće kolonijalni poredak, dok će u društvenom području dobiti svoje zasade — ideologizovana krivica. Možda je to poslednje ishodište vladajućih stremljenja: Srbija kao kolonija krivice.


Bane Đorđević | 13.01.2013. | Večernje novosti  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #17 poslato: Decembar 10, 2013, 10:12:29 pm »

*
MILO LOMPAR:


NAIVNO JE OČEKIVANJE DA JE OTKLONJENA KOSOVSKA KOMPONENTA SRPSKE POLITIKE

Političari je mogu samo zatomiti neko vreme. Njihova sramota pripada svima, jer smo postigli jedinstvo na ideji nacionalne izdaje

U vašoj knjizi Duh samoporicanja bavite se, između ostalog, fenomenom nekritičkog samooptuživanja kod Srba. Smatrate li da je taj "duh samoporicanja" mnogo opasniji po budućnost srpskog naroda od napada i optuživanja koja dolaze "sa strane"?

Reč je o jednom istorijskom ritmu koji je preovlađujući u našoj ukupnoj — i društvenoj, i državnoj, i kulturnoj — politici čitav dvadeseti vek. Pokušavam da ga opišem kao fenomen dugog trajanja. Takvi fenomeni — kako uče istoričari koje nazivaju analistima — odvijaju se u dubinskim slojevima društva i traju bez obzira na ideološke racionalizacije: oni se, dakle, mogu prostirati kroz različita društvena uređenja i mogu upotrebljvati čak i suprotstavljena ideološka obrazloženja u različitim vremenima. Zar nismo posmatrali — u proteklih dvadeset godina — kako isti ljudi koji su podržavali jednopartijski poredak, klicali samoupravnom socijalizmu i politici nesvrstanosti, odjednom počinju da zagovaraju liberalni poredak, višepartijski sistem i evropsku bezalternativnost? Njihov komunizam postao je njihovo evropejstvo.

Intelektualci često igraju ulogu kontrolora istorijskog procesa: oni propuštaju neke ljude u javni prostor, dok neke ljude neprestano isključuju iz njega. Samo zato što su smatrali da postoji moralno uporište koje im omogućava da javno apeluju da — osuđen na devet meseci zatvora zato što je rekao da ustavni amandmani iz 1971. godine pretvaraju Jugoslaviju u geografski pojam — Mihailo Đurić bude pomilovan, samo zbog toga, nekoliko profesora i asistenata je — dobivši ocenu o moralno-političkoj nepodobnosti — isterano sa Pravnog fakulteta u Beogradu: u periodu između 1973. i 1975. godine. Jedan od nastavnika koji su glasali da se izbace sa Pravnog fakulteta ljudi za koje je pisalo da su stručni, ali da nisu moralno-politički podobni da budu profesori, jedan od onih koji je prionuo uz ideološku diskriminaciju, bio je — časni Vojin Dimitrijević.

Tako je čovek koji je — u jednopartijskoj diktaturi, u 1975. godini — prionuo uz višestruku diskriminaciju ljudi, samo zato što su oni nastojali da Mihailo Đurić bude pomilovan, postao — u novim okolnostima višepartijskog sveta, u 1990. godini — procenitelj političke korektnosti u nas: sada u ime demokratije i ljudskih prava. On je, dakle, ocenjivao ljude u ime moralno-političke podobnosti, da bi — kada je komunizam otplovio u ropotarnicu istorije — nastavio da daje ocene u ime ljudskih prava. Zar to ne pokazuje kako se diskriminacija neprestano proteže iz jednog u drugi sistem, kako su njeni nosioci svagda isti ljudi, dok se samo menjaju ideološka obrazloženja?

Ako želite da shvatite šta oni čine, šta brane i čemu teže, pogledajte šta osporavaju: ako se ono šta osporavaju podudara u dva u svemu različita društvena poretka (socijalizam — kapitalizam, jednopartijski poredak — višepartijski sistem), onda je taj nevidljivi kontinuitet u stvari istinski istorijski ritam. U oba slučaja su na udaru srpska nacionalna prava. Tako su komunisti postali globalisti: borba protiv srpskih nacionalnih prava u komunizmu učinila ih je oslobođenim odgovornosti za istorijski debakl komunizma i upotrebljivim za sadašnji raspored istorijskih sila.

Momenat u kojem shvatanja i naloge stranih sila i interesa počnemo nekritički da racionalizujemo u svojoj javnoj svesti jeste momenat samoporicanja. To ne znači da treba zatomiti kritičku i samokritičku svest. One su neophodne da bismo mogli razlikovati sopstvene mane i ogrešenja od nametnutih i ideologizovanih krivica. Ukoliko ideologizovana krivica postane preovlađujući vektor javne svesti, ukoliko ne razvijemo organizacione forme suprotstavljanja, ukoliko ne obnovimo i unapredimo središnji pojam srpske politike u devetnaestom veku — to je pojam srpskog stanovišta — nalazimo se na putu da učinimo duh samoporicanja delatnim duhom naše javne svesti: s obe strane Drine i u Crnoj Gori. Osnovna formula duha samoporicanja glasi: sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da bi sve što nije srbijansko — kao Njegoš, kao Andrić, kao Selimović, kao Kulenović, kao Lubarda — vremenom prestalo da bude srpsko. On ima svoje kulturne i političke sadržaje: nadolazi obnova jugosfere, u čijem središtu prebiva hrvatska dominacija.

Da li je samooptuživanje fenomen koji je karakterističan samo za Srbe kada govorimo o narodima koji su nekada zajedno živjeli u Jugoslaviji?

To nije spontan proces. Srpska krivica je regulativni pojam, kojim se nameće samooptuživanje kao prikladan oblik javne svesti. Ona je kao pojam formirana posle Prvog svetskog rata, kao rezultat nemačkog osporavanja odgovornosti za taj rat, da bi — sa promenjenim ideološkim predznakom, ali sa istim rasporedom delatnih sila — osvanula u komunističkoj ideologiji. Tada je nosila ime velikosrpske hegemonije: prvo je obuhvatala sam srpski narod, da bi — zbog potreba Kominterne — vremenom počela imenovati velikosrpsku buržoaziju. U skladu sa tom ideologijom bio je uređen poredak titoističke Jugoslavije.

Ako pedeset godina upotrebljavate jedan pojam, onda on postaje samorazumljiv i neproblematičan: i za pripadnike srpskog naroda, i za druge narode u titoističkoj Jugoslaviji. Zašto bi oni sami sebe — u takvom rasporedu okolnosti — optuživali? Kako da Srbi sebe ne vide kao optužene kada je u školi, na partijskim kongresima, u Titovim govorima, neprestano na delu pojam velikosrpske hegemonije?

Treći oblik srpske krivice vezan je za raspad titoističke Jugoslavije: bili smo krivi i zbog njenog nastanka i zbog njenog nestanka. To pokazuje da srpska krivica pripada onoj vrsti pojmova koje možemo — po ugledu na Ernsta Topiča — nazvati "praznim formama", jer se neprestano puni različitim ideološkim sadržajima i ostaje delotvorna.

Tek temeljnim razračunavanjem sa ovim ideološkim nametanjem, tek samosvesnim zastupanjem srpskog stanovišta kao legitimnog i evropskog oblika našeg političkog delovanja, tek naglašavanjem da bez prisustva srpskog stanovišta nema pluralističkog i demokratskog političkog sistema (kakav je to demokratski sistem u kojem je jedna miroljubiva i nenasilna politika unapred isključena?), možemo postupno i bez velikih nada u trenutni uspeh pokušati da popravimo istorijski položaj srpskog naroda.

Šta je, po vašem mišljenju, glavni uzrok moralnog posrnuća srpskog naroda? Da li je tome doprinela ideja jugoslovenstva, "velikosrpski nacionalizam", kako ga nazivaju naše dojučerašnje komšije iz zajedničke države, ili nešto drugo?

Svakako da glavni činilac proističe iz ideologije i prakse titoističkog jugoslovenstva. Jer, ona — usled svoje vremenske blizine, dužine svog trajanja, veštačkih no delotvornih zasada u različitim formama života — još uvek najdalekosežnije odjekuje u najviše glava. Ona je nastala spajanjem ideologijâ jugoslovenstva i komunističkog učenja o velikosrpskoj hegemoniji. Karakteriše je raspored političkih sila, okolnosti i aktera u čijem je središtu hrvatska dominacija. Titoističko jugoslovenstvo je produžetak i razgranavanje oblika austrijskog jugoslovenstva.

U tom smislu na istorijsku sudbinu srpskog naroda snažno utiče kulturna i simbolička, pa tek potom privredna i državna, upotreba habzburške konstante. Ona je postavljena kao najdelotvorniji činilac pri neutralisanju srpskog faktora unutar balkanskog rešenja istočnog pitanja: to je pitanje o sudbini evropske Turske. Prirodno je da se ona proteže kako na razumevanje uzroka za izbijanje Prvog svetskog rata, pitanje odgovornosti za taj rat, oblikovanje Principove istorijske figure, tako i na naše današnje okolnosti. Ta pitanja nikad nisu zamrla. Samoporicanje počinje ako nekritički usvojimo ono što se danas nameće kada je reč o odgovornosti za Prvi svetski rat. Jer to obezbeđuje potpunu destrukciju moralnog osnova srpskog naroda — sve do degradacije kosovskog zaveta i Obilićevog podviga — i medijsko aktuelizovanje u pravcu sadašnje srpske odgovornosti.

Sva su ta pitanja bila na dnevnom redu i tridesetih godina dvadesetog veka. Tada je — za razliku od sadašnjih istoričara, propagandista i pisaca — Vladimir Ćorović napisao ogromnu knjigu o odgovornosti za Prvi svetski rat. U njoj je — na osnovu autentičnih dokumenata i izvora — pokazao da nestanak Srbije predstavlja istorijsku konstantu u planovima Austro-Ugarske. Istorijske činjenice nas upućuju na saznanje o opstanku Srbije kao realnoj temi svih njenih aktivnosti u vreme vlade kralja Petra I. "'Treba aktivisati i skoncentrisati svu snagu narodnu u tom jednom cilju, da se brani opstanak, samostalni državni život Srbije', pisao je u jednom privatnom pismu 7. marta 1904. M. Milovanović N. Pašiću, 'sve je drugo sad i sva unutrašnja politika i sređivanje finansija i podizanje ekonomsko, od uzgrednoga značaja. Ako budemo živi i zdravi za sve će biti vremena docnije, kad ova oluja prođe.'" Da li je iskusni i miroljubivi srpski državnik preterivao u opisu realnih i životnih teškoća?

U planu grofa Goluhovskog, austrijskog ministra spoljnih poslova, pravljenom za susret austrijskog i nemačkog cara u septembru 1903. godine, rešenje balkanskog pitanja podrazumeva "slabu Srbiju". To — kao "politički program Balplaca" — ponavlja austrijski predstavnik u Carigradu. U pismu Konrada fon Hecendorfa, načelnika austrijskog Generalštaba, od 18. decembra 1907, kao krajnji cilj u balkanskom rešenju imenovana je "aneksija Srbije". On to ponavlja u memoaru podnesenom caru 3. aprila 1909. godine i u memoaru podnesenom prestolonasledniku 15. decembra 1909. godine. Tog mišljenja je i visoki nemački diplomata u berlinskom aktu od 18. februara 1910. godine. Jedna od četiri osnovne tačke austrijske balkanske politike, kako je oblikuje austrijski ministar Leopold Berhtold, glasi: "Niederhaltung Serbiens". Ni srpske pobede u balkanskim ratovima ne menjaju ništa u osnovnom pogledu na balkansko rešenje, pa Konrad fon Hecendorf — u memoaru od 28. oktobra 1912. godine — predlaže da Srbija "izgubi svoju samostalnost i da svoju sudbinu potčini vođstvu Habsburške monarhije". To je — ponavlja neumorno — srž austrijskog balkanskog rešenja. U njemu "Srbija bi se imala prosto podeliti: Sandžak i zapadnu Srbiju trebalo bi dobiti Austrija, niški i pirotski kraj Bugarska, a istočni deo Srbije između Morave i Timoka Rumunija". Tu je podelu ponovio i u pismu od 28. maja 1912. godine i u audijenciji kod prestolonaslednika od 2. januara 1913. godine. Ne samo da je nestanak Srbije realna činjenica u nacrtima balkanskog rešenja nego — u rečima sekretara bugarskog kralja Ferdinanda od 20. aprila 1913. godine — ta sudbina obuhvata i srpski narod: "Taj narod mora iščeznuti, inače neće biti mira". Načelnik bečkog Ministarstva inostranih dela, bivši poslanik u Beogradu, grof Forgač govorio je — u leto 1913. godine — "da bi rado na svakoj sobi u Ministarstvu nad vrata stavio natpis: delenda est Serbia, jer je on 'uništenje Srbije smatrao kao osnovni uslov za opstanak Monarhije'."

Zašto sekularno sveštenstvo neprestano uklanja iz vidnog polja ovu realnu činjenicu? Zato što ona otkriva koliko je besmislena propagandna upotreba sarajevskog atentata. Ako je besmislena, to ne znači da je — u sadašnjim prilikama — neefikasna. Jer laž je efikasna. Nesumnjivo istorijski osvedočena u brojnim dokumentima, ponavljana u različitim prilikama, ova bezuslovna i besprizivna usredsređenost na nestanak Srbije pokazuje da nijedna od brojnih slabosti, uslovljenih neuravnoteženim istorijskim razvojem, brojnim društvenim protivrečnostima i sukobima, nedovoljno zasnovanim procesom modernizacije Srbije kao karakteristično balkanske zemlje, nije uzrok njenog odsudnog posrtanja, nego je to neotklonjiva spoljna težnja da nestane ne samo srpske države nego i srpskog naroda.

Ako je u godini 1936. Ćorovićeva knjiga sklonjena iz javnosti, ako je nestalo njenog engleskog prevoda, ako je pretežni deo njenog tiraža uništen, ako nije preštampana za sve vreme titoističke Jugoslavije, nego je objavljena u malom tiražu 1992, ako niko danas — kada je toliko aktuelna — ne želi da obnovi njeno prisustvo u javnoj svesti niti da ima sluha za njene argumente, onda je na delu duh samoporicanja u različitim političkim sistemima. Ne treba se čuditi što je moralna dezorijentacija našeg sveta uzela toliki zamah.


Nastavak intervju-a objavjenog u Press-u Republike Srpske možete pročitati na: standard.rs
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5653



« Odgovor #18 poslato: Mart 27, 2014, 03:36:21 am »

*

VLAST JE KLJUČNI KRITERIJUM NAŠIH POLITIČARA





Univerzitetski profesor Milo Lompar gostovao je pre nekoliko dana na Filološkom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci i tom prilikom je, povodom obilježavanja 200 godina od rođenja Petra Petrovića Njegoša, održao predavanje Atina i Jerusalim u Njegoševoj poeziji. To je bila prilika da sa Lomparom razgovaramo o Njegošu, srpskoj kulturnoj politici, nacionalnoj inteligenciji, vezama Srbije i Republike Srpske.

Nedavno je u Andrićgradu, najviše zaslugom pojedinca, otkriven spomenik Njegošu povodom proslave 200 godina njegovog rođenja. Na ceremoniji otkrivanja nije bilo nijednog političkog predstavnika Srbije. Kako to objašnjavate?

To je posledica političkog opredeljenja, prema kojem se Srbija uzdržava da uzme bilo kakvo učešće u obeležavanje 200 godina Njegoša. Priroda tog političkog opredeljenja, odakle ono proističe, na neki način nije sasvim jasna. O tome možemo samo da nagađamo. Ali mislim da je prilično jasan smisao zbog čega se to radi. Meni se čini da vladajuće političko opredeljenje u Srbiji sve više prijanja uz formulu koju sam u knjizi Duh samoporicanja ovako definisao: sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da bi ono što nije srbijansko — Njegoš, Andrić, Selimović, Lubarda — vremenom prestalo da bude srpsko. Drukčije ne umem da objasnim gotovo zaprepašćujuću činjenicu da zvanična Srbija nije obeležila dva veka pesnika koji predstavlja integralizam srpske kulturne i nacionalne egzistencije i koji u tom smislu ima svoje mesto na svih pet kontinenata.

Bilo gde širom sveta da odete, videćete da se srpski klubovi ili srpska pesnička udruženja najčešće nazivaju Njegoševim imenom. Ime onoga koga svi u svetu prepoznaju, u Srbiji kao da je skrajnuto. Tako vidimo da je jedna umetnička kolonija, koju predstavlja Emir Kusturica, uspela da postavi Njegošev spomenik u Andrićgradu, što je za svaku pohvalu, a da cela država Srbija nije imala volje da postavi taj isti spomenik recimo u Moskvi. Utoliko je to mesto logičnije zato što je pre dve-tri godine Rusija postavila na jednom važnom mestu u Beogradu spomenik Puškinu. Nije, dakle, bilo nikakvih problema da Srbija baš po toj osnovi zatraži da postavi spomenik Njegošu u Moksvi.

Ali to se nije desilo?

Vidimo da povodom 200 godina Njegoša nije bilo ni svečane akademije niti određenih državnih aktivnosti. Srbija nije htela da se prihvati organizacije naučnog skupa posvećenog Njegošu. To je sve verovatno plod svesnih aktivnosti, koje ukazuju na činjenicu da se nešto u kulturnoj podlozi političkog opredeljenja u Srbiji polako pomera. A ono što se pomera u kulturnoj podlozi vremenom počinje da se pomera i u dnevnoj politici.

Slučaj komedijant je namjestio tako da u istoj godini slavimo i 120 godina od rođenja drugog velikog srpskog pisca, Miloša Crnjanskog. Kako stoje stvari sa obilježavanjem tog jubileja?

Godišnjica Crnjanskog nije tog dometa kao Njegoševa — 120 godina je lep broj, ali 200 godina je neuporediv broj. U životu čoveka se on odigrava samo jednom. Biće ljudi koji će doživeti 130 godina Crnjanskog, a dočekali su i 120 godina. Ali, dvestagodišnjicu, odnosno tristagodišnjicu neće doživeti. Crnjanski je dobio dosta veliki tretman u medijima i u televizijskim prezentacijama u Srbiji. Mogao bih da kažem da je njegovo prisustvo u izvesnom stepenu čak išlo na ruku zanemarivanju Njegoša, ali svakako nije dobio nikakav državni okvir, što znači da je još uvek u našem ukupnom kulturno-političkom miljeu — da ne ostanemo samo u granicama Srbije — neprepoznato koliko su činjenice kulture presudne činjenice za konstituciju svakog oblika javne svesti.

Meni se čini da naši političari jednostavno ne prepoznaju da su činjenice kulture nešto o čemu jedna promišljena kulturna politika mora da vodi računa. Tako da mogu da pohvalim Srpsku nacionalnu akademiju iz Toronta, koja je ne samo organizovala obeležavanje 200 godina od rođenja Njegoša nego je učinila odlučujući napor da na ovogodišnjem svetskom skupu slavista u Bostonu jedna sekcija bude vezana za Njegoševo a jedna za delo Crnjanskog. Tako se pokazalo da u Bostonu može ono što nikakav oblik nije imalo u Beogradu.

Njegoševim stihovima trgovalo se na razne načine. Koliko je on zaista bitan u ovom trenutku za srpsku kulturnu svijest?

Njegoš spada u onu grupu pesnika koju nazivamo klasicima. To su pesnici koji su reprezentativni za jednu kulturu, ali oni nikada ne mogu biti reprezentativni samo za tu kulturu a da u isto vreme ne budu reprezentativni i za civilizaciju na kojoj je ta kultura nastala. Takvi su, na primer, pesnici Šekspir u Engleza, Servantes kod Španaca, Gete kod Nemaca, Dante kod Italijana i Puškin kod Rusa.

Kada je reč o Njegošu, valja znati da je on dao jednu produbljenu definiciju kosovskog opredeljenja i zaveta, a kosovski mit, zavet i opredeljenje svakako predstavljaju vertikalnu dimenziju srpske kulture, onu činjenicu koja spaja njen srednji vek, narodnu epsku tradiciju i njenu modernu književnost. Ali Njegoš nije samo to. On je dao reprezentativni oblik čitavog niza univerzalnih evropskih motiva, odnosno motiva na kojima je nastala celokupna evropska civilizacija.

Osim toga, on je pesnik jednog dramatičnog loma unutar čovekovog duhovnog iskustva, a to je lom između metafizičkog i postmetafizičkog sveta, između providencijalnog i sekularnog i te činjenice pripadaju univerzalnom horizontu njegove misli. Često se zaboravlja da je Njegoš pesnik erotičkog motiva i to u njegovom reprezentativnom obliku kakav postoji u svetskoj književnosti i koji se iz izražava formulom hieros gamos, odnosno sveto spajanje, gde se telesni spoj muškarca i žene postavlja u horizont misterijskog, mističkog ili pak solarnog iskustva. To su sve činjenice koje Njegoša konstituišu kao univerzalnog evropskog pesnika. Mogao bih reći da upravo to po čemu je on reprezentativan evropski pesnik čini Njegoša reprezentativnim srpski pesnikom.

Jedno krilo nacionalne književne inteligencije odreći će Njegoševom djelu bilo kakav uticaj gnostičke i neoplatonističke misli. Da li su takve tvrdnje tačne?

To prosto nije istina. Tragovi platonizma kod Njegoša utvrđeni su na svim nivoima njegove pesničke strukture. Utvrđeni su prvo filološki. Mi vrlo dobro znamo koje je knjige Njegoš čitao jer je ostao trag njegove olovke na tim knjigama. Profesor Miron Flašar, koji je doktorirao sa istraživanjem antičkog nasleđa kod Njegoša, dao je nemerljive doprinose u toj stvari i kazao je veoma precizno da je Njegoš čitao jedan niz Platonovih spisa u ruskome prevodu. Sa druge strane, Njegoš je čitao i ruske klasicističke pesnike, kod kojih su bila prisutna ne samo platoničarska nego i mnoga ezoterička učenja. Obično se pojednostavljeno 18. vek posmatra kao vek racionalizma i razuma — što je tačno, ali, ako pažljivo zagledamo 18. vek, videćemo da je to samo njegovo lice. Naličje kaže da je to vek ezoterije, vek čitavog niza različitih učenja i društava koje se pojavljuju kao kontrast na vlast razuma.

Njegoš je bio upoznat sa ezoterijskim učenjima. Njegov učitelj Sima Sarajlija bio je član masonskoga reda i jedan broj ezoteričkih učenja mogao je tako doći do Njegoša. Njegošev učitelj francuskog takođe je bio mason. Prema tome, Njegoš je bio čovek u duhovnom toku svoga vremena, a to vreme je bilo raznorodno i uticaji koji su do njega dolazili bili su različiti. Meni se čini da je njegovo pesničko iskustvo pluralno i višeoblično. On nije pesnik jednog komada i jednog liva, i on kao pesnik gubi ako ga posmatramo samo u jednoj uskonacionalnoj dimenziji, zato što je on neko ko je ideju o toj naciji, srpskoj naciji, izneo na najveću pozornicu evropske istorije. Smatram da je on kao pesnik imao elemente različitih tradicija, helenskih i hrišćanskih, i da je te elemente spajao po pesničkom načelu, koje nije načelo teološkog sistema niti je načelo neke filosofske rasprave. Kao što ima platonističkih i gnostičkih elemenata u Luči mikrokozma, tako nikako ne bi smeli da previdimo da se Luča mikrokozma završava molitvom Hristu.

Za vrijeme svoga predsjedničkog mandata Boris Tadić se džilitnuo izjavom da je Andrić "naš zajednički pisac". Tada ste rekli da je gotovo nevjerovatno da književni kritičar koji u istom trenutku dobija sve značajnije nagrade za ni po čemu značajnu knjigu o Andriću, pritom i profesor srpske književnosti 20. vijeka na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, to ne komentariše nijednom riječju. Kako je to moguće?

To je hronična slabost naše nacionalne inteligencije, koja nema mogućnost da prepozna potrebu da deluje kritički u odnosu na vlast. Osnovna slabost naše nacionalne inteligencije je njena prevelika upućenost na vlast. To je poprimilo jedan ritualni vid. Nacionalni intelektualci vrlo često misle da je dovoljno da sede u prostorijama i foteljama neke nacionalne ustanove i da je to garant nacionalne politike. To nije tako. Mislim da je taj konformizam posledica jednog nasleđa, a to nasleđe je vezano za mutne pojmove titoističkog mišljenja. Reč je o jednom nasleđu koje je veoma precizno podsticano; reč je o jednom konformizmu bez presedana i to je sve razlog zbog čega nacionalna inteligencija kod nas praktično i ne postoji.

Ona postoji na nivou nekih lozinki, ali tamo gde se treba oštro distancirati u ime struke — ne u ime politike — toga tamo nema. Ako je Andrić ostavio 13 — pazite: ne jedan ili dva, već 13! — svedočanstava da se ne samo oseća srpskim piscem nego da se nacionalno oseća Srbinom, zašto je potrebno da čovek tu istinu ne iznese na videlo? U pitanju je i slabost naših nacionalnih institucija i zbog toga nikada ne uspevamo da formiramo ozbiljnu kulturno-političku normu unutar koje bi trebali da razvijemo kritički i samokritički pogled na sebe. Mislim da je srpska inteligencija prećutni, ali delotvorni saveznik onih kretanja koji srpsku naciju i kulturu često optužuju za sva zla na ovom prostoru.

A žrtve koje jedan nacionalni intelektualac mora da podnese da bi bio nacionalni intelektualac?

Nije tačno da su žrtve koje jedan nacionalni intelektualac mora da podnese neke neplative. Nije u pitanju — i, hvala bogu, ne treba ni da bude — ni nikakva životna niti je u pitanju egzistencijalna ugroženost. Često su ljudi koji se do srama ponašaju oportunistički i konformistički veoma dobro situirani u odnosu na čitav niz drugih ljudi. U pitanju je jedan vid mentalne regresije koji vlada, umesto da se izađe na čistinu univerzalnog vidika, ali da se zastupaju srpski interesi, jer oni su vrlo često saobrazni sa istinom, sa univerzalnim načelima i nema nikakvog problema da se oni zastupaju bez ugrožavanja čovekovog intelektualnog poštenja i morala.

Da li ste imali problema zbog stavova koje zastupate?

U građanskom smislu nisam imao problema. I ne bi trebalo da ih imam. Ja prosto slobodno svedočim svoje uverenje koje nikoga ne ugrožava. Ako smo proglasili da smo pluralističko društvo, onda svi mogu da zastupaju svoje stavove. Imao sam izvestan broj posrednih teškoća koje su prirodne za jednu vrstu života među nama i koje imaju i drugi ljudi. Ne žrtvujem ništa posebno činjenicom da zastupam ono što zaista mislim i uvek sam spreman da to intelektualno proverim. Ta vrsta mučeništva kada je o meni reč ne može da se pominje.

Glavno je pitanje zašto ljudi misle da treba da prođu kroz život neokrznuti baš ničijom lošom voljom ili nekom nepravdom koja im se nanosi? Svi mi u životu trpimo izvesne nepravde i, ako već moram da podnesem neku nepravdu, mnogo bolje mi je da je podnesem zbog onoga što stvarno mislim i što mislim da je na korist meni i narodu kojem pripadam, nego da je trpim zbog nečega što niti mislim niti je u skladu da istinom.

Zašto ste odbili mjesto upravnika Narodne biblioteke Srbije?

Zato što želim da zadržim opozicioni stav prema ovoj vlasti. Ne odobravam politiku vladajućih partija u Srbiji i zbog toga sam hteo da ostanem u opoziciji. Smatram da je parola Evropa nema alternativu pogubna. Kritikovao sam i prošlu politiku u trenutku kada je ona bila aktuelna zbog iste parole i prirodno je da kritikujem i sadašnjeg predsednika Srbije kad on sprovodi istu politiku. Ne menjam se niti imam nešto lično protiv ljudi. A, kako bih ja mogao da kritikujem neku politiku, a da u istom trenutku budem njen činovnik? To prosto nije normalno.

Kako objašnjavate sljedeću situaciju: predsjednik Republike Srpske javno je pružao svaku vrstu političke podrške Borisu Tadiću, odnosno njegovoj politici, često puta ispaljujući negativne, često i uvredljive parole o tadašnjoj SNS opoziciji, sa kojom danas, kada su isti došli na vlast, pokušava da bude u istim odnosima kakve je imao sa Tadićem?

Posmatram to tolerantno, zato što mislim da nikada ne treba povećavati nesporazume između Republike Srpske i Srbije. Oštro sam kritikovao izjavu predsednika Srbije Tomislava Nikolića da su Srbi koji žive u BiH Bosanci. Nosioci političkih funkcija ipak moraju da sarađuju i nemam u tom smislu neku primedbu. Svaki oblik saradnje i međusobnog pomaganja podržavam. Drugi je problem što je takvih oblika malo i sad prelazim na ono što ste me pitali. Mislim da je taj ritualni oblik ljubljenja, grljenja i navijanja na utakmicama i sve to što prati naše političare zapravo manifestacioni oblik, a da ispod toga nema pravog sadržaja.

Zašto ga nema?

Zašto studenti banjalučkog univerziteta ne mogu da dođu i da provedu jedan semestar u Beogradu, Kragujevcu ili Nišu? I zašto studenti iz tih sredina ne dolaze u Banjaluku ili Pale? Imam studente iz Berlina, Beča, Brna, Pariza koji po univerzitetskoj saradnji dolaze i slušaju moja predavanja i onda se vraćaju u svoje gradove, ali nemam nijedanog studenta iz Banjaluke. Na tom polju se meri unutrašnja institucionalna bliskost, veza između Srpske i Srbije. Vlast je ključni kriterijum svih naših političara, sve ostalo je fasada.

Ne bih osuđivao retoriku. Pre bih osudio nešto drugo: zašto se uopšte loše izražavati o bilo kome? To ne treba da se radi. Ono što je, međutim, izvesno to je da onaj političar koji je najviše učinio — prema rečima predsednika Dodika — na saradnji između Srbije i Republike Srpske, sada u dubokoj opoziciji Vojislav Koštunica, nikad nije bio primarni političar za koga bi navijali političari iz Republike Srpske. Ako sledimo interese Republike Srpske, onda je valjda prirodno da podržavamo one koji su najpostojaniji u toj stvari.

Represivna komunistička ideologija zasnivala se na antisrpskoj propagandi, ali je, sa druge strane, nudila besplatno školovanje i besplatno zdravstvo. Politika Srbije je godinama — kako vi kažete — takođe zasnovana na antisrpskoj kulturnoj politici, ali su besplatna prava iz doba komunizma ukinuta. Da li to znači da je Srbija ovakva kakva jeste za Srbe pogubnija od komunističke Jugoslavije?

Komunizam je bio svetski proces i komunistička misao, ideologija i praksa, sa svojim dobrim i sa svojim lošim sadržajima, pripadala je svetskom procesu. Kada govorimo o komunizmu, moramo voditi računa o njegovoj dvokomponetnosti: sa jedne strane, imate manjak slobode, a sa druge višak društvene sigurnosti. Ali titoizam nije samo komunizam. Titoistički poredak je jedno protivsrpsko kretanje unutar jedne komunističke ideologije i možemo reći da je u Srbiji preživeo samo taj titoizam, a da su ove komponente komunističke ideologije, koje su na neki način obezbeđivale bolji društveni položaj većih masa, iščilile.

Postoji samo vršak tog ideološkog kretanja u kome ćete neprekidno optuživati srpsku kulturu i srpsku politiku, a da u isto vreme se sprovodi jedna dalekosežna pljačka ljudi i dobara na toj teritoriji. I to je ono što je karakteristično za titoističko nasleđe. Oni koji se javljaju kao baštinici titoizma u Srbiji ne žele da vrate socijalne prednosti toga poretka, nego samo žele da zadrže njegov ideološki sadržaj.

Zašto?

Zato što taj ideološki sadržaj očigledno odgovara onima koji su pobedili komunizam u hladnom ratu. I to čini našu situaciju objektivno složenijom i težom, ali utoliko više moramo da imamo svest o njoj i da pokušamo da nađemo odgovore koji su neophodni. Mi moramo naći način kako da se saobrazimo sa jednim epohalnim kretanjem kakvo je globalizacija, a da u isto vreme ne podlegnemo ideološkom projektu globalizma, koji poništava naše ukupno istorijsko, kulturno i političko postojanje.


Frontal | 2013
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: