Miroslav Antić — Lirska proza
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miroslav Antić — Lirska proza  (Pročitano 16438 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Mart 22, 2011, 01:23:04 pm »

*

SVINJSKI REPOVI


Sa dva kilograma svinjskih repova Đorđe se vratio u Futog. Ima dana kad se vratio praznih ruku a kod kuće čeka šestoro gladne dece, jedna umorna mati i jedan nakrivo nasađeni otac. Đorđe svakog dana mora da zaradi hiljadu dinara, inače će dobiti batine.

Đorđe Dunđerski. Mladi "pregalac" i "glava porodice". Učenik trećeg razreda osnovne škole u Futogu.

Đorđe prosi po Novom Sadu. To zna i njegova učiteljica i mali drugovi. Drugi razred je završio sa odličnim. U školi i dalje stoji sasvim pristojno. Ima dva pametna oka. Ume da popije koktu na eks, a da ne trepne. Ume i da se našali, ali gorko. Ume i da se zabrine, ali sve nekako ispadne kroz osmeh. Imam pred sobom švrcu kome je porodica natovarila na pleća brigu o hiljadarki dnevno. Gurnite na ulicu nekog odraslog čoveka i naredite mu da svaki dan donese po hiljadu dinara, pa ćete videti da je to užasan posao. A to ide godinama. I to će još ići godinama.

Deca se zovu Snežana, Vlada, Dragan, Zdravko, Zoran i Mileva. Vlada je najmlađi: tek se rodio.

Kao i svako dete, Đorđe ima svoje snove. Želeo bi da postane šofer ili kauboj.

— Tako bih mogao — kaže — da putujem. Da odem daleko. Da dobijam dnevnice i prestanem da prosim.

— Zar ti nije žao — pitam — da ostaviš decu?

— Potrpao bih ja i njih u kamion i odveo.

I verujem da bi to i učinio. Jer bivalo je dana kad isprosi samo za hleb.

Nosim ga — priča mi — gledam ga, a hleb vruć, mek, a ja gladan, pa ipak ne strpnem ni mrvu. Prvo njih nahranim...

Inače, najveći dan je kad se skupi nešto para za svinjske repove. To smo nekako uredili, dao sam mu novac i on je otišao da se brine o deci. Ja sam posle toga sedeo i bilo me je sramota kao da sam ja lično i privatno pravio i podešavao ovaj svet.

Razmišljao sam kako da mu se pomogne. Razmišljao sam kako da se pomogne onom dečaku na Tvarđavi koji spava sa dva psa, jer su ga majka i očuh oterali od kuće. Jede sa psima hotelske pomije. Oni ga noću greju. Jova Soldatović, Mića, šta znam ko, poklone mu džemperic, kaput, neki dinar...

I nekako mi se učinilo, đavo ga zna zašto, da Đorđu, da svoj toj takvoj deci ne treba pomagati, nego ih razumeti i udesiti da dospeju bar do sutrašnjeg dana. Treba pomagati našoj deci. Onim lepo očešljanim, pametnim, mirisavim bucama namrštenim na margarin — jer, zaboga, oni jedu samo puter; namrštenim na mleko — jer, zaboga, oni piju samo kakao; namrštenim na novo odelo — jer, zaboga, neko ima lepše, modernije, čak iz Italije.

Treba pomagati našoj razmaženoj deci, našoj za život nesposobnoj deci, našim maminim i tatinim mazama.

Đorđa treba uvažavati i pokoniti se pred paketićem svinjskih repova koji dele sedmoro gladnih mališana, jednom nedeljno ili nijednom nedeljno.

Nema u meni nikakve pakosti. Nikakvog zla. Ne mogu da optužim društvo što mu ne pomaže, jer tata je zemljoradnik, a majka radnica u "27. martu".

Jednostavno, rastužen sam zbog nas i zgađen, nesrežan nekako posramljeno. Zaboli nas zub, pa mislimo da je to najveća briga zemljine kugle. Isključe nam struju četiri sata, a mi proklinjemo sve, od Nikole Tesle do "Elektrovojvodine". Sve neke ogromne brige oko nas: prošao tako neki mamlaz, pa mi oljuštio farbu sa leve strane haube...

Lepo mamino neće da pojede ručak, duri se. Lepo tatino zatrpano gomilom igračaka plače zato sto nema još dve gomile igračaka.

Đorđe grabi peške u Futog sa hlebom ispod ruke. Onaj mališan na Tvrđavi jede pomije. A mi prolazimo kroz taj svet kao ćoravi, i ne primećujemo ni jedne ni druge. Te, koji će nas sutra zameniti. Te koje grdimo što su mladi, kao da su oni odlučivali hoće li ce se roditi.

I dođe mi, ruku na srce, da onako široko pljunem na dobra stara vremena u ime svih onih novih, kojima srljamo u susret kao da će sama od sebe biti napravljena.

Nemam u ovom zapisu ni početak ni kraj. Iznosim ga kao prilog za razmišljanje. Ako neko nešto smisli, biću mu zahvalan. Ako ne smisli — opet lepo.


Miroslav Antić, 16. novembar 1969.


Miroslav Antić — Život, rad i pesništvo
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 04, 2011, 02:29:49 pm »

*

NOTNA SMRT MUZICI


Javno izjavljujem da obilazim mnoge kafane i da tako lepo umem da lumpujem, da je to prosto čudo. Sviraju mi Cigani, godinama, sviraju mi bez nota, iz srca, i znam da sam dobar deo života potrošio na njih i oni na mene, i da sam zbog njih čak i naučio ciganski, tako da niko bolje od mene ne ume da prevede, recimo, sve stihove (ni Branko V. Radičević, ni Rade Uhlik):

"Pira manđe korkoro, kaj sem devla čororo, kaj sem devla čororo, najma dadorodo..."

I sad meni dođe moj drug, svirac, Ciganin, čovek pošten, svirao violinu 37 godina, i žali mi se, jer misli da sam neka vlast; žali mi se ide u penziju i teraju ga da uči note.

Kaže, od kad ga teraju da svira na note on ne ume.

Pitam Miću Vojnovića, mog druga iz Udruženja estradnih umetnika Vojvodine, predsednika Miću, pitam ga lepo:

— Što ovaj moj Gaga mora da zna note?

— Ne može biti umetnik — kaže Mića — jer to su propisi Udruženja Srbije.

I tako moj Gaga piše četvrtine, polovine i cele note, muči se i ne ume više da svira. Dok mi je napamet svirao, sve je umeo. Sad ništa ne zna. Crta violinske ključeve, a meni ga žao, crta ih naopako, crta ih smešno, crta ih kao dete iz zabavišta, a ljudi, ja vam dajem reč, taj kad je nekad, u ono vreme bez nota, zasvirao "Ševu", onu rumunsku, ja sam plakao.

Sad gledamo obadvojica belo u njegovu svesku i propalo nam veče.

— Gago — kažem ja njemu kao bratu — ne mogu ti pomoći. Moraš da naučiš note. I mene je mati opominjala da diplomiram, jer sad se ljudi cene po tome, i badava svih mojih trinaest knjiga pesama, ja nisam diplomirao i ja sam sad dileja. A ti znaš šta na ciganskom znači dileja...

Sedimo tako, on i ja, prevrćemo tu notnu svesku, gledamo se belo, govorimo malo ciganski, malo srpski, a žao mi violine, biće kiša, žao mi je da violina ne pokisne; pitam ga hoće li da mu je uvijam u papir. Neće. Posle ga ispratim do kapije, jer i portir ga nešto sumnjivo gleda, pa odemo da mu kupimo malo kalafonijuma, a on sve kao nešto neće, a ja sve kao nešto hoću, i idemo mi tako sokacima, pevušimo kroz nos, moj drug Gaga i ja, a on me pita hoću li da mu budem kum, ženi ćerku. I pristanem.

Sad se ja pitam zašto moj Gaga nije umetnik. Svirao mi je tog dana do pola jedan noću, lepo mi je svirao, plakali smo obadvojica, lepe mi pesme svirao, pesmu o Peri koji plače pred bircuzom, jer ga žena ostavila, i naučio sam kako se ciganski kaže vetar duva, a kaže se "balval purdel", i pevao mi je pesmu ovakvu:

"Dino, Dino, šumadino..."

A u prevodu ona kaže:

"Dino, Dino, ptico iz šume, kakav glas ti meni donosiš?" — "Donosim ti vest da ti žena leži na samrti". — Neka je, Dino, nek umre, imam šest kradenih volova. Dva ću dati na daću. Dva ću dati na zvona. Dva — da se ponovo oženim."

Notnu svesku smo zaboravili negde u jednoj od mnogobrojnih kafana. Idem danas da je nađem za mog druga Gagu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 04, 2011, 02:46:03 pm »

*

PERINA DRUGA OBALA


Bio sam neki dan u Banoštoru, u kafani kod "Nane", mnogo sam bio tužan, svaki put neka tuga na mene se navali, kao slon, poklopi me, prignječi; a i ja sam pre svega čovek, pa tek onda sve ostalo; zarđam od tuge, škripim, kloparam od tuge... Sretne me jedna devojka. Veli: ja sam Perina kći. Pera umire.

Pera Lapov je moj prijatelj, najveći alas na Dunavu, od Slankamena pa gore do Iloka, gromada od čoveka, Begečanin jedan sa mnogo dece i mnogo duše, drugarčina i nevoljnik, umetnik riblje čorbe i genije šarana u mundiru, jedna violina od alasa, eto šta je, jedan posto one druge obale na koju sam gledao i plakao.

Nađem čamac. Sednem sa nekim ljudima. A tu sam, u istom tom Begeču, negde kod Jame i kod Sretine čarde snimio svoj prvi kratki film "Druga obala" gde je taj isti Pera Lapov, u narodu nazvan Lapoš, igrao glavnu ulogu, zajedno sa Čedom Mihajlovićem. Sedim u čamcu, praznik je, ljudi se vesele, a meni magla u očima, suze, gledam na onu drugu obalu, Perinu obalu, a on leži tamo, preko u Begeču, skvrčen, sasušen od raka.

— Što plačeš sinko? — upita me jedna žena i ja joj priznam.

— Nemoj da ideš kod Pere — kaže mi jedan čovek — to više nije Pera, to je parče od Pere. Nećeš ga ni prepoznati.

Pera je bio bog Dunava. Posejdon Dunava. Sad ga nema na reci. Čamci se ljuljaju, vrbe mi nekako tužnije i pogurenije, ni voda mi ne miriše na proleće, ceo svet mi crn, kod Srete na čardi ne čujem pesmu, plačem tako zbog praznih čamaca. Zbog kanala kojim možda nikad više zajedno nećemo uploviti u Jamu, zbog mene i njega, zbog ljudske sudbine, zbog toga što ne mogu da razumem strahotu; danas si živ, jak kao četiri bizona, čamac na leđima vučeš, a kroz dva meseca jede te nekakva boljka i ti, jednostavno nestaješ.

Plakao sam isto zbog Mileta Radujkova kad ga je ubila ista boljka i nije mi bilo jasno kako odjednom čovek može tako da nestane. Kao maslačak. Duneš u njega. I nema ga.

Sad mi boluje i Pera Lapov. Najveći alas koga je ikada imao Dunav od Iloka do Slankamena i natrag. I ja siđem na begečku obalu, plačem i pođem, pa se vratim.

Neću da vidim Peru takvog. U mom životu nema takvog Pere. Hoću da svi ostanu onakvi kakve sam ih video poslednji put, nasmejani, divni, detinjasti.

Sad mi se čini da sam srećan. Pustiću film "Druga obala". Sačuvaću čoveka. Dokle god postoji Begeč i Dunav, ostaće uspomena na njega, alasa čiji je deda bio alas, čiji je otac bio alas, čiji su sinovi alasi, Peru rođenog u čamcu, Peru koji je odrastao u čamcu, Peru koji je, teško meni i njemu, sada u krevetu.

Otišao sam u Banoštor. Pobegao. A tuga se još gore navalila na mene, kao dva slona, a druga obala, Perina obala, mahala mi je vrbama i, đavo ga zna zašto, odjednom je počela kiša, pa smo plakali zajedno i Banoštor i ja, i nebo i Dunav.


Miroslav Antić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 04, 2011, 02:51:08 pm »

*

KO ZNA GDE SMO MI


I počela je, dakle, jesen. U sred avgusta. A počinjala je pomalo još maja, pa juna, pa nekoliko dana u julu, presećala nas usred vrućine, selila nas za jednu noć iz afričke jare na obale severnih mora. Ali ovo sad, od pre dva dana, to je kontinentalna jesen, to su prvi požuteli listovi, miris hladnoće u kosi i na obrazima... sad opet mozemo da počnemo san o moru.

Ustvari, niko nije toliko dugo na moru kao mi, kontinentalci. Gledam one Dalmatince još do pre neki dan, muvaju se po toj Dalmaciji, a ništa i ne vide: ni zvezde, ni palme, ni penu u balama, ni galebove. Ko zna gde su ti ljudi sa svojim snovima. Kažu ti: dobro jutro, a misao im u Australiji. Kažu ti: dobar dan, a misao im na Atlantiku. Kažu ti: laku noć, a misao im u Japanu.

A meni, opet, obrnuto. Meni misao stalno na Jadranu. Čitave godine sanjam more, idem ulicama, radim, razgovaram sa prijateljima, a — nisam tu. Na moru sam. Zovu me na sastanke, teraju me da nešto organizujem, uradim, donesem, predam, saopštim, oćutim, priznam... a ja im kažem:

— Badava vi to meni. Nisam ja tu.

I stvarno sam u Trogiru, na Korčuli, u Budvi, u Voloskom, u Šibeniku, u Zadru, u Kotoru, na Mljetu, na Visu...

Kad počne ovako jesen, vidim prvi list kako se otkačio sa grane i pada u vrtlogu niz bulevar, ja odem. Iznervira me neko. Drugi bi planuo, svađao se, dokazivao, pretio, psovao. Ja — ništa. Prođem kroz ljude i kroz zidove kao kroz vazduh. Jer kako možeš nanervirati nekog ko nije tu, ko je odsutan?

Ja sam godinu dana odsutan. Od jednog mora do drugog. Slušam Radio Jadran. Imam neke trake sa morskim melodijama. Pripremam rečnu ribu na dalmatinski način. Nerviram se kad Hajduk izgubi. Godinu dana tesan mi je rođeni krevet, vrpoljim se do neko doba noći, šetam nekim starim trgovima; Dubrovnik, Split; u glavi mi trepću ferali, pa mi svetli pod celom ona prvomajska obala, praznična obala sva u vatrama, pa lutam praznim plažama Orebica, Makarske, Stona, Hercegnovog. Od Crne Gore, preko Hrvatske, čak do Istre, sve ja to prođem u mašti.

A pripreme. Da vam ne govorim o pripremama. Neko obuče farmerice, okači torbu o rame i digne palac. Ja kad idem na more, spremam se kao da idem u rod. U stara vremena, kad se još putovalo u kolima sa arnjevima, tako su naši nedeljama, mesecima pripremali svoje putovabnje u Peštu, u Beč, u Bećkerek. Posle su došli vozovi i brzine, ali moj deda je uvek tri sata ranije bio na stanici kad putuje iz Mokrina u Kikindu. Sedeo je u hladovini pod bagremom, ili zimi uz furunu u čekaonici, kola je isprezao kod Stepančevih, u kafani prekoputa, pa smo posle sedeli i čekali voz.

I čekajuci tako, mi smo već bili u Kikindi. I sećam se: ta Kikinda, iz čekanja, uvek mi je bila lepša nego ona prava. U pravoj Kikindi najveća senzacija za mene bilo je što može da se sladoled jede kašikom, za stolom, iz neke metalne čaše. Taj sladoled sam obično gutao, a uživao sam posle, kad se vratimo kuci. Mljackao sam u Mokrinu.

Tako je meni sa morem. Tako je svakom bivšem mornaru kad sanja o moru i kad ode na more. I ove godine, kao i uvek kad sam tamo, ja nisam tamo. Odjednom hoću da se odmorim od svega što me je razvlačilo na sve strane, odjednom hoću da doživim još jednu godinu snova, i već posle pet dana ja vidim da sam umorniji, pa mi škripi onaj iznajmljeni krevet, pa sanjam prvo o svom krevetu, pa o svojim brigama, pa mi treba da se s nekim isvađam, da me neko pozove na sastanak, da čujem Radio Novi Sad ili Radio Beograd, da saznam šta je sa Zvezdom ili Vojvodinom, radi li pionirska škola na Detelinari, kako je na Strandu, na Tvrđavi...

Trčim na telefon. Kako je, pitam, šta ima novo u redakciji, da li me je neko tražio... Bez veze. Novine izlaze i bez mene. Vreme je naslikano na televizoru svake večeri u pola osam. Niko me nije tražio. Žive ljudi bez mene, svira Janika Balaž bez mene. Milan Plemić i ne primećuje da me nema među gostima na terasi Tvrđave. A ja sam sa njima. Muvam se svake večeri pre negu što zaspim, šetam kejom, prelećem preko Dunava kao velika bela ptica u Kamenicu, vrtim se sokacicima Podbare i Salajke, lomim noge po begečkim vinogradima...

Stvarno, šta ću ja na moru?

Onda počne nervoza. Jedva čekam da se to završi. Jer, šta je — tu je. Uplatio sam za odmor i nema vraćanja para. Treba zažmiriti i — izdražati.

I ja, umesto da se odmaram, ja izdržavam na svoj način. Ali izdržavam na svoj način. Hoće, recimo, da me nanervira kelner koji se uvija kao bršljan oko stolova gde sede stranci, a mene i ne primećuje satima.

— Nećeš, burazeru — mislim — nećeš me nanervirati. Ja nisam ovde. Ja sam daleko. Ja sam sad u Sodrosu, brale, a ti i ne znaš šta je Sodros. Drugi bi lupao sakom o sto, vikao nešto o turizmu, o jugoslovenstvu, o ugostiteljskoj etici. Ja ništa. Prođe kelner kroz mene kao kroz vazduh, prođem i ja kroz njega. Jer i on nije ovde. I on je negde na drugoj strani sveta, neko njegovo lepše i nasmejanije Ja šeta sad sa Havajkama, ili igra u Grčkoj, ili pilji u golišave lepotice Palm Biča. Ovo ovde što stenje, ovo kelnersko telo iskrivljeno pod teretom poslužavnika, u oznojanom crnom sakou, sa buđelarom punim stranog novca, ko zna čije je to telo.

Ko zna čija su naša tela.

Duše su naše — to znamo. Valjda smo zato i neulovljivi. Valjda zato niko i nije tu gde mislim da jeste.

*

Sam sam opet kod kuće, a nisam tu. Mljackam ukus morskog vetra, kao nekad, u detinjstvu. Ukus kikindskog sladoleda. I već mislim kako ću iduće godine, tamo negde početkom juna, početkom jula, početkom avgusta... A Radio Jadran mi šalje Đorđa Peruzovića i Olivera Dragojevića, a palme mi šume oko ušiju, a more se talasa u temenu.

Neko na vratima zvoni. Traže me. Šta vredi i da otvaram, kad nisam tu. Ko zna gde sam ja.


Miroslav Antić, 26. avgust 1977.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 04, 2011, 03:03:47 pm »

*

MORE HLEBA I NEVOLJE


Lepo kažem sebi: neću da idem na selo, nisam ja više za one stare tesne kože. Pokvario me asfalt, mašina za pranje veša, senf iz Dižona, tapete na zidovima... Deca mi uče engleski, razumem se u Čajkovskog i dizajn, dušu ispustim na nos kad je lift u kvaru... Ničeg više u meni zdravog, seljačkog, kao da sam, bože mi oprosti, rođen u svili i dojili me belom kafom. Postoji još malo dobrog sećanja na detinjstvo i prvu mladost, i jedna tuga, što me svrbi u nozdrvi kad stanem pred onih nekoliko grobova obraslih u travu pokislog seoskog groblja.

A odem, đavo me odneo, vuče me nešto: jesen valjda, ili novo vino, stari prijatelji, kaljavi sokaci, golo bagrenje, miris novembra... Odem, pa plačem, štucam, pevam, i opet još više plačem i — pobegnem.

Kafana — ne više od pet stolova. Škilji sijalica od 15 sveća, upljuvana muvama još letos, a ljudi se okupili oko mene kao da sam, izvinite na izraz: poslanik ili ministar, i dušu mi otvaraju. Veruju: možda ću im nešto pomoći. Svi mi koji jedemo senf iz Dižona i imamo tapete na zidovima, a nemamo ispucale pete i šake kao lopata, ličimo im na nešto svemoguće. I oni, kao deca, svi ti moji vršnjaci, i njihovi očevi, i još po neki živi deda, obasipaju me pitanjima, diktiraju mi svoje brige i ponavljaju ko zna po koji put: da mi učiniš to i to, da mi središ to i to... ko će, ako ne ti!

I ne znam šta mi bi, vrag ga znao, hteo sam valjda da se našalim... tek — kažem ja njima:

— Mnogo mi nešto kukate, a seljaci bolje žive od građana.

I tek kad sam zinuo, vidim: pogrešio sam. Zagrizem jezik, ali — kasno.

— A znaš li ti sine — pita me jedan sedamdesetogodišnjak — šta su to staračka domaćinstva?

— Znam — kažem. — Samohrana.

— Đavola znaš — smeška se on krezubo i liže cigaru zavijenu u novine. — I što si znao, zaboravio si. Nas matorih je sve više samih sa zemljom. Mladi beže u škole, na zanate... Tvoji vršnjaci su poslednji koji su još ostali da se rvu sa bogom, zemljom i ljudima...

A rvanje je bilo. Nisam zaboravio. Kosila seljaka i priroda, i vlast, i Franja i kralj, i Švaba i džandar, i milicija i poreznici, i reforma i otkup... Nisam zaboravio naslove iz novina koji su bili i direktiva i zakletva: "Vojvodina mora dati za pasivne krajeve".

I gledam ih sad, pogrbljene i ostarele, na zemlji rođene, na zemlji premorene, spremne da se vrate zemlji u onom istom ancugu što miriše na naftalin i lišće dunje, crnom, jedinom odelu za svadbe, svečare, sahrane i smrt.

— Imam deset jutara i ne mogu sam da radim, — žali se starac — izmolim nekako, ali nisu svi te sreće, i prime mi zemlju u zadrugu pod arendu. Dobijao sam 430.000 starih dinara godišnje, dvesto sam plaćao porez i bilo mi je dobro. Čak su mi mnogi i zavideli. Sad neko mudar povećao mi porez za još sto hiljada godišnje. Pitam te lepo, u oči mi gledaj, pitam te: kako da živim sa 130.000 dinara godišnje? A nas je, stvarno, sve više takvih i sve je više parloga. Treba li ovoj zemlji hleba, bog li vas vaš?

— Prema jednoj anketi — kaže mi agronom, mlad i pametan čovek, ali slab na piće, zajapuren kao nova mlada — ljudi bi bili zadovoljni i kad bi dobili samo petnaest hiljada penzije mesečno. Pa neka nosi zemlju ko hoće. Njima bi bilo dosta ono malo okućnice, a sa pet stotina dnevno mogao bi čovek da kupi hleba, duvana, soli i tamjana...

U meni, nešto zgrušano. Jesam li lud ili pijan. Pevajte, vičem i razbijem čašu o čelo. Neću da živite sa petnaest hiljada mesečno, ljudi moji rođeni, očevi moji i vršnjaci mog pokojnog dede. Neću da plaćate poreze nikom, jer platili ste sto puta sto tuđih poreza. Dajte ovamo Cigane, neću da plačem, kažite mi nešto lepo, pričajte nešto makar i bezobrazno, i politički, pričajte svakojako, samo me nemojte opominjati da sam čovek... Ne mogu ja ništa da vam pomognem. Ko sam ja? Plivam po moru hleba i moru nevolje, baš kao i vi, i davim se zajedno sa vama, i grcam, i da znate, dajem vam reč, žaliću se saveznom ministru za poljoprivredu!

A oni me gledaju sažaljivo:

— Takvog ministra u ovoj zemlji nema...

— Zatvori televizor! — grmim na krčmara, čoveka ni krivog ni dužnog. — Neću da slušam objašnjenja. Daj nabavi cigane i daj da se pije iz cimenti.

Novembar je. Miriše na zimu i maglu. Smrdi nam kosa i koža na loš duvan i jeftinu rakiju. Otrovala nas dudovača, gacamo upaljenih beonjača, kroz blato, a naše seljačke duše vetar kao otrcane zastave vitla niz vreme.

Kod kuće bacim sa terase senf iz Dižona, pljunem na tapete, pustim do daske Čajkovskog i pevam kontra, na sav glas, ciganske bezobrazne pesme.

— Opet! — viču mi komšije sa raznih balkona.

— Opet! — vičem i ja njima.

I pevam, a suze mi, velike kao trešnje, kaplju iz seljačkih očiju. Ko mi je kriv, đavo me odneo, što sam večno ostao seljak.


Miroslav Antić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 04, 2011, 03:06:12 pm »

*

ČEKANJU DOĐE KRAJ


Šta mogu ja da kažem o toplom oku izvora, tako sablasno prečistom i tako glatko gordom?

Mirisalo je na nešto devičansko i oporo. Na nadremanost i gipkost. Tako se, valjda, odlivaju sve spore drevne misli i tamna mudrost dubine koja u sebi nosi nešto još dublje i davnije. Poskidali smo odeću i skočili u vodu. Vreme, za koje postoji izvesna nada da protiče, umirilo se i zgrušalo u pogašenim plićacima.

Ronili smo i tražili. Sada nas je bilo četvoro: dve mreže i dva tela. Njena je lovila mene, moja je lovila nju...

U prethodnim životima, što su mi se događali poslednjih dana aprila i prve nedelje maja, u ogledalu vode upoznao sam lice njene detinje duše. Sad sam je dodirivao od tabana do kose i osećao, glatko, kako po meni ostavlja svoj lelujavi rukopis.

Na drugom kraju izvora devojčica se grčila obavijena koprenom moje treperave nežnosti. Doplivao sam do nje, probio se kroz mrežu i načinio telom kavez od zagrljaja. Mreže su se zamrsile i pomešale niti. Umesto da nas ulove, mi smo ulovili njih. I motali smo u vodi moji dušu na njenu i njenu na moju. I prvi put sam shvatio da je ovo, što činimo, mnogo veće od ljubavi. Da plivamo kroz večnost...

...Vredi li se upustati u tumačenje stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim?

Miljarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu budućnost do nekih kristalnih vrhova nacinjenih od želja. Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog čuda koje se zove: nas dvoje. U izmaglici dalekog, baš kao i sad, ovako, spusti mi polako glavu na neko sutrašnje rame i zagledaj se pažljivo u plave barice neba.

Ako se ti ne pojaviš, neko će umesto tebe čekati tamo da primi i da prenese poruku. Ako se ja ne pojavim, neko će drugi produžiti to što se zove beskrajno.

Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguće je voleti poslednji put u večnosti...


Miroslav Antić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 19, 2012, 02:30:48 am »

*

HODAJUĆI NA RUKAMA
NOSAČ

I

Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.

Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.

Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.

To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.

Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.

Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.

Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada.

II

Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapije beskonačnog.

Mnogima se to događa. Sav svet se oko tebe udesi tako da pomisliš da si svoj, da si slobodan, a ustvari si mnoštvo.

Dresiran da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.

Jedino sam si kad ostariš.

Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me strah. I večito sam sumnjao u to što su me učili.

Učitelj obično kaže: "Ako želiš da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."

Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto što mi je dalo znak da pođem sam za sobom. Prohodao sam na rukama.

III

Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu nista ne vraća dozive. Popiju ih daljine.

Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.

Zar to ne liči na slobodu?

Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki.

Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, po vrežama od zlata, i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.

Zar to ne liči na slobodu?

IV

Tu večnost sklupčana drema na pragovima kuća.

Vidici su ti komšije. Stanuju preko plotova. Lepo ih možeš dodirnuti, baš kao i pun mesec što ti obično noćiva u saksijama u prozoru.

Tu se večito govori davno sažvakan govor, vidi dogledan vid, dotiče dotaknut dodir i čuje doslušan sluh.

I samo od tebe zavisi kakvo ćeš sutra objaviti. I samo od tebe zavisi kakvo ćeš sutra prećutati.

Zar to ne liči na slobodu?

Tiho, da ne čuje drveće. Spava krošnja uz krošnju. Spavati u svom snu, to mora da je strašno siromaštvo.

V

Strahovite se visine kriju u niskim stvarima. Strahovito je trajanje zgusnuto u trenucima i dostojanstvo u nečemu skromnom i nenametljivom.

Eto, to su me učili da mislim i da osećam.

U glavi jednog cveta ima i blata i korenja, pa ipak miriše na svetlost i miriše na vetar.

U jednoj kapljici meda ima i sunca i livada. U jednoj kapljici kiše tinjaju okeani.

Svet se, u stvari, sastoji samo od naših razmišljanja.

Tako su mi govorili i ja sam verovao.

Pa što sam posle toga u svojoj kristalnoj glavi uopšte imao razloga da negujem i sumnje?

VI

Sad vidiš zašto te do sada nisu ozbiljnije shvatali. Teško te je prepoznati u nečem što se ne umara, i razumeti ko si, tako mnogostruko razdeljen.

Neshvatljiv je to podvig otkriti dostupne stvari.

Stalno te uzalud traže na sasvim pogrešnim mestima. Porede te sa snovima.

Ne znaju da bezazleno viriš bez mržnje i ljubavi iz nekog žumanca svetlosti, iz kog se svake zore legu ptice početka.

Ipak, ti nisi samo posmatrač nečeg što mirno protiče. Zovem te besmrtnim imenom, jer učestvuješ u trajanju.

Sličan vetru iz kosmosa, ne gasiš se u tami. Kao ni život u snu. I dublje od sna: u zemlji.

Jedan nečitak potpis u dnu tvog desnog oka, potpis slučajne ptice koja je tuda proletela, to ti je dokaz da si ugledao svoj dolazak, oslonjen o rame vazduha i svoju čistu misao.

VII

Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, vraćao sam se kući kroz zamagljeni lazur rane martovske večeri i ugledao na drumu povorku istih dečaka, okrenutih naglavce.

Bili su nalik na mene i odmah sam ih poznao, mada su neoštro lebdeli kroz jedva providne slojeve svojih sanjivih svetova.
Najbliži odmaknu zastor koji je delio predeo, polako mi se približi sa blagošću u očima i reče mojim glasom:

"Iz kakvog ste to čudnog, izvrnutog života, kad visite sa zemlje kao sa nekakvog stropa? Sigurno vam je tako prilično neudobno. Ko vas je to začarao?"

Ko bi mene začarao? Istraživači drevnog priznaju mi ozbiljnost, jer sam na zemlji uspravan.

Neka poznija učenja svrstavaju me u igru. Ali to je još uvek daleko od svih madjija. To je kao u drveća. Nekakva glad za nebom.

VIII

Da sam se uplašio i pobegao sa raskršća, izgubio bih trenutak koji se jednom javlja u svačijem detinjstvu.

Ali ja sam po prirodi bio odveć radoznao. Jedno je biti razuman, a drugo biti i mudar.

Savladjujući nemir, uzvratio sam sa osmehom: "Ja sam dečak iz stvarnosti."

"Pa svi smo mi dečaci i svi smo mi iz stvarnosti", reče on veoma blago kao da izgovara tajnu. "Svi smo iz iste igre. Izgleda da vas je neko naopako naučio kako se živi i misli, čim hodate po blatu, a sanjarite u oblacima."

I ovako je rekao: "Biti iz stvarnosti, znači: ne dodirivati hranu, a osećati se sitim. Ne zapodevati kavgu, a osećati se pobednikom. Biti podnožje planine, a osećati se vrhom.

Videti mnogo dublje od sopstvenog vida. I čuti mekše i tiše od sopstvenog sluha. I doticati prisnije od sopstvenog dodira.
To znači biti iz stvarnosti i umeti se obnavljati."

IX

Mada sam se usudio da ga pažljivo saslušam, ipak se nisam usudio da sve to odmah i shvatim.
Moje kratkovido doba preteško je za učenje.

Moje prekratko nebo nije u stanju da prekrije preosvetljene trenutke koji me iznenadjuju.

Tako sam mu i rekao: "Postoje izvesne stvari za koje nisam uvežban.

Ako imate vremena, sedite malo kraj druma, da probam da se naviknem na otapanje vašeg govora."

On me pogleda iskosa i potpuno se približi: "Vreme? A šta je to? Još nisam čuo za vreme."

Tako sam najzad razumeo da nam je obojici potreban nekakav drukčije uskladjen način hitrine razmišljanja.

On je mislio prebrzo, jer mislio je svetlošću. Ja sam mislio tromo, jer umeo sam da ponovim jedino tudja učenja.

X

Sad, kad se toga prisetim, sve mi izgleda nestvarno. Ali dečak je stvarno bio dodiriv i živ tog marta na tom raskršću.
Stajao sam kraj njega i mi smo razgovarali kao da mi se vraća odjek mog sporog glasa za jednu misao brže nego što je izgovorim.

Ovako mi je rekao: "Pošto se poklapamo, sigurno ste primetili da smo nas dvojica sada kao slike na kartama. Vi ste gore, ja dole.

Ko uspe sebe da pronadje, okrenutog ovako, i sjedini se sa sobom, savladaće neznanje i zaći u nove dimenzije: neće razmišljati pljosnato.

Ovako, kako stojite, treba vam sto života da otvorite prostor i izadjete iz njega.

Okrenete li kartu koja se zove stvarnost, sve će ostati isto, i drveće, i trava, i oblaci, i sumrak.

Jedino ćete shvatiti da ne postoji prolaznost i privremenost stvari."

XI

I još ovo je rekao, pre nego što je trebalo da se polako raspline i nestane u vetru, kao i njegova svetlost što je u obliku mehura već splasnula nad poljima:

"Ja sada polako odlazim, jer vi ste me zatvorili samo u jedan susret.

Ali postoje drugi, mnogobrojni dečaci, koji su na vas nalik. Prilaze iz daljine.

Jedan izgubljen dan uopšte nije izgubljen, ako u njemu doznate da svi ostali dani, koji se nižu do starosti, mogu da budu vaši.

I vi u njima da ličite na večitog dečaka.

Tako se zaceljuje umor u oparanim očima i ostaje nam delić naše skrivene čednosti izgubljene u zbilji.

U blagoj zavetrini boja i providnih zvukova, prekaljeni samoćom, savladaćete umeće kojim se prestižu stvari ne samo u pravcu budućnosti, već i u pravcu prošlosti."

XII

I još ovo je rekao: "I najveća je snaga samo drugima jaka. Samoj sebi je slabost.

Zato vas upozoravam: ako nadjete sebe i odlučite ovako da hodate na rukama, morate biti uporni i biti čudesno odvažni da prihvatite zemlju i držite je na rukama.

Ako je ispustite, polomiće vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom strašnom težinom.

Jer po zemlji se ne gazi.

Treba je pridržavati i treba joj pomoći da bude mlečna i čista u ponorima bezmerja.

Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade.

To vam je najprostiji način da pronadjete sebe i domognete se mnogih nesvakidašnjih čuda."

XIII

Možda su mnogi pre mene na tako nekom raskršću isto ovo doživeli i pobegli od straha.

Možda će tek doživeti, jer svaki dan što dolazi nosi im po jednog sebe okrenutog naglavce.

Ja sam te martovske večeri zamolio dečaka iz moje uobrazilje, pretvorene u stvarnost, da mi pridrži torbu.
I spustivši se na ruke, odupro se o svemir.

I primio sam u dlanove čitavu zemljinu kuglu.

I odjednom sam shvatio: postoje reči bez usana. I verovanje bez daha.

To je nekakav izazov onoga što je ispred nas, kao kad te začikuju da nešto nećeš uspeti, a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

XIV

Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one lepe čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.

Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena, ostaje samo misao kao čudo svih čudjenja.

Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.

I hodao sam na rukama.

I nosio sam zemlju u susret nebu i zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.

Eto to je moj život i moja biografija.

To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.


Miroslav Antić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 19, 2012, 02:36:29 am »

*

KOREN


1.
 
Postoji jedan mudrac. Dok ovo govorim, on čuči u velikoj pustinji južno od ovih planina. Čuči ne znam koliko godina u pesku i ne podiže oči. Ali sve vidi. Šara noktom nešto nerazumljivo i uplašeno ponavlja: i ovo sam već stvorio... i ovo sam već stvorio. Ako mu zatražiš orla, on ne poseže u visine, nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. To je, kaže on, orao iz kojeg niču drugi orlovi. Posle možeš da mu zatražiš aligatora ili mrava. I njih iskopa prstom iz zemlje kao košticu. On sve može, jer njegovo je stvaranje drukčije nego naše. Od njega sam naučio to što ti danas kazujem kao tajnu.
 
2.
 
Gospodine, kažem ja njemu, video sam ljude koji se mnogo ljube i bratime. Ako ljubav postoji čemu je dokazivati? On samo ćuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. I tek u podne, kad sunce kao mač visi sa zenita, govori glasom belim poput zgužvane hartije. Iz toga će, kaže, proizići velika nevolja. Narod koji ne prestaje da peva nesrećan je, siromašan i gladan.
 
3.
 
Gospodine, kažem mu ja, video sam čoveka koji preskače neverovatne visine. Kako to čini kad nije jači od drugih, ne trči brže od drugih, niti je umešniji i lukaviji? Taj čovek, kaže mudrac, uzima zalet kao da će preskočiti oblake. Stoga i ne primećuje to što mu je pod nogama. Treba preskakati nebo. Treba imati samo najveću želju pa će sve druge same od sebe biti ispunjene.
 
4.
 
Gospodine, kažem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao je u bašti kamen. Poklonio ga je nekom vajaru da načini od njega skulpturu. Bio je to običan kamen, ali ako ga okreneš prema svetlosti, u njemu se odslikavao ceo svet. A vajar ga je odbio. Mudrac mi kaže: i morao je da odbije, jer nije ga sam pronašao.
 
5.
 
Gospodine, pitam ga ja, kako to da moja glava, koja ispunjava prostore, može da stane u jednu običnu kapu? Zatečeni sasvim slučajno, kaže on, u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj planeti, mi se nastavljamo jedni na druge, kao što se grana nastavlja na granu, a ipak živi svoj vek okrenuta ka drugoj strani sveta, ka nekim svojim olujama i vidicima. Zato je tvoja glava žumance nekog još neotkrivenog sunca. Zato zasad staje i u običnu ljusku.
 
6.
 
Gospodine, kažem ja njemu, imam neverovatnu snagu. Mogu da upravljam brodovima, jer sam ih pokorio. Mogu da zidam nebodere jer sam savladao beton i čelik. Mogu da rijem kroz planine i menjam lice kontinenata. Ali kad uzmem u šaku običan mali šljunak, ma koliko ga stiskao, nikad ga neću razbiti. Kako to? Veliki umovi, kaže on, bili su u početku neznalice, kao što je reka bila potok ili tajfun — tišina. Najveće hulje istorije bile su pre toga bucmasti bezazleni mališani. Himalaji su bili para. Nešto čvrsto i oblo, kao kipovi Vavilona, bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblično i meko. Zato je šljunak, u stvari, jedna ogromna planina, oljuštena od golotinje svog lepog i strahovito zgusnutog srca. Čeprka zatim po pesku, prstom izvadi zametak Kilimandžara; stavljam na leđa obično kristalno zrnce, ali padam pod teretom.
 
7.
 
Gospodine, kažem mu ja, video sam slikara koji prolazi kroz platno kao kroz svetlost. Naslika sebi vodu i pliva. Kako to? Naslika Alpe i penje se. Naslika daljinu i izgubi se. Mudrac mi ništa ne govori. Samo vidim, u sumrak, kako se poistovećuje sa sivilom, rasplinjuje i nestaje. Odlazim zamišljen i događa se nešto čudno: za mnom ne ostaju stope, kao da nikad nisam ni prolazio ovim krajem. Kao da sam to samo poželeo u snovima.
 
I — izmislio.

 
Miroslav Antić
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: