Miloš Crnjanski (1893—1977)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miloš Crnjanski (1893—1977)  (Pročitano 51907 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 10, 2010, 03:39:09 am »

*





MILOŠ   C R NJ A N S K I
(Csongrád, Mađarska, 26.10.1893 — Beograd, 30.11.1977)


B  I  O  G  R  A  F  I  J  A

Miloš Crnjanski rođen je 26. oktobra 1893. godine u Čongradu (mala varošica u Mađarskoj, "činovnički Sibir" za nepodobne srpske činovnike onog vremena), od oca Tome i majke Marije, rođene Vujić. Mala porodica Crnjanski živela je u bedi. "Majka me je prepovijala", zapisaće mnogo kasnije Crnjanski, "u koritu za mešanje hleba." Porodica će se ubrzo, 1896, preseliti u Temišvar, gde mladi Crnjanski uči osnovnu školu i gimnaziju, a 1905. postaje đak Pijarističkog liceja.

U Temišvaru će mladi školarac igrati fudbal, gimnasticirati, ali i slikati i napisati svoje prve stihove, pa i pesmu "Sudbu", koju će objaviti u somborskom listu Golub, 1908. godine.

Pisanje ga zaokuplja — okušava se i u drami i u romanu, a kao pesnik predstaviće se i u "Bosankoj vili", 1912, pesmom do koje će veoma držati — "U početku beše sjaj". Iste godine na Rijeci upisuje Eksportnu akademiju, a već iduće, 1913, i filozofiju u Beču.

U Beču ga zatiče i Prvi svetski rat, gde je mobilisan u austrougrsku vojsku. Ratuje u Galiciji i Italiji, zamalo ne izgubivši glavu. Posle rata, 1918, dolazi u Beograd, gde upisuje studije književnosti i uređuje list "Dan". Objavljuje prve knjige — zaredom: dramu Maska (1918), Liriku Itake (1919), Priče o muškom (1920) i Dnevnik o Čarnojeviću (1921).


Na kratko putuje u Pariz i Italiju, a po povratku, 1921, ženi se Vidom Ružić, koja će mu ostati doživotna supruga, "deleći s njim radosti njegove slave i gorčine njegovog stradanja", kako će pred smrt u svome testamentu zapisati g-đa Crnjanski. Sa radom počinje kao nastavnik u Pančevačkoj gimnaziji, a posle stečene diplome na Filozofskom fakultetu (1922) postaje profesor IV beogradske gimnazije. Bavi se angažovano i novinarstvom — u "Vremenu", "Politici", "Našim krilima", "Jadranskoj straži".

Postaje i ataše za štampu u Berlinu (1928/9). Ali ne zapostavlja pisanje. Roman Seobe, koji je nobjavljivao u Srpskom književnom glasniku (1927), dve godine kasnije objavljuje i kao knjigu, za koju će dobiti i nagradu Srpske akademije nauka (1930). Ređaju se knjige: Ljubav u Toskani, Sabrana dela, u dva toma, Knjiga o Nemačkoj, Sveti Sava.

Godine 1934. i 35. posvetiće svom nedeljniku "Ideje", kojim će izazvati burne književne i političke polemike onoga vremena.

Ući će i u diplomatsku službu Kraljevine Jugoslavaije — u Nemačkoj (1935/38) i u Italiji (1939/41). Po izbijanju rata evakuisan je iz Rima, preko Madrida, za Lisabon, odakle odlazi u London, gde će neko vreme biti i savetnik za štampu u jugoslovesnkoj emigrantskoj vladi. U Londonu ostaje i posle rata, sve do 1965. godine kada se vraća u Beograd.

Iako će mu emigrantske godine biti mukotrpne, biće one stvaralčki bogate. Napisaće tamo veliki Roman o Londonu i svoje najznačajnije delo – Drugu knjigu Seoba. Kao i svoj Lament nad Beogradom (1956), ali koji će najpre objaviti u Johanesburgu (1962). Ali pre samog autora, u zemlji će se pojaviti više njegovih knjiga: Seobe, Dnevnik o Čarnojeviću, dramu Konak (koja će se 1958/59. izvoditi u Narodnom poozorištu u Beogradu), Itaka i komentari, Druga knjiga Seoba... a nedugo po povratku i Sabrana dela u 10 tomova (1966), u okviru kojih prvi put i Kod Hiperborejaca. Počinje da objavljuje delove svojih memoara Embahada u kojima će za sebe reći da je bio "mala igračka sudbine".

Početak osme decenije obeležiće njegovi novi romani Kap španske krvi (1970) i Roman o Londonu (1971), za koji će dobiti i NIN-ovu nagradu i Nagradu za najčitaniju knjigu godine. Poslednje godine života posvećuje Knjizi o Mikelanđelu, kojim se, u stvari, bavio celog svog života. Napunivši 30. oktobra 1977. osamdeset i četiri godine, umire mesec dana kasnije, 30. novembra, pošto je prestao da uzima hranu i lekove. Tek posthumno objaviće se njegove velike knjige Knjiga o Mikelanđelu (1981) i Embahade (1985). Ali u rukopisnoj zaostavštini ima još neobjavljenih stranica najvećeg srpskog pisca — sve one naći će se jednog dana u DELIMA MILOŠA CRNJANSKOG u izdanju zadužbine Miloša Crnjanskog.
/ Zadužbina Miloša Crnjanskog

Autor fotografije nepoznat

Katalog o životu i delu Miloša Crnjanskog  » »  »
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 10, 2010, 03:40:56 am »

*
BIBLIOGRAFIJA MILOŠA CRNJANSKOG


I ORIGINALNA DELA

Posebna izdanja

1918.
01. MASKA. Poetička komedija. Zagreb, Društvo hrvatskih književnika, 1918.

1919.
02. LIRIKA ITAKE, Beograd, S. B. Cvijanović, 1919.
03. SVETA VOJVODINA, Beograd, S. B. Cvijanović, b. g. (1919).

1920.
04. PRIČE O MUŠKOM, Beograd, S. B. Cvijanović, 1920.

1921.
05. DNEVNIK O ČARNOJEVIĆU. Roman. Beograd, Sveslovenska knjižarnica M. J. Stefanovića i druga, 1921.



06. ANTOLOGIJA KINESKE LIRIKE. Odabrao Miloš Crnjanski. Beograd, Izdavačka knjižarnica Napredak, 1923.

1923.



07. NAŠE PLAŽE NA JADRANU. Beograd, Jadranska straža. Glavni odbor u beogradu. Ljubljana, Jugoslovenska tiskarna, 1927.

1928.
08. BOKA KOTORSKA — DER GOLF VON KOTOR. Beograd, Jadranska straža, št. Jugoslovenska tiskarna v Ljubljani, 1928.
09. LES BOUCHES DE KOTOR (THE GULF OF KOTOR), Beograd, Jadranska straža, št. Jugoslovenska tiskarna v Ljubljani, 1928.

10. PESME STAROG JAPANA. Antologija. Odabrao Miloš Crnjanski. Beograd-Sarajevo, Izdavačka knjižarnica Napredak, 1928.

1929.
11. SEOBE. Roman. Beograd, Knjižara Gece Kona, 1929.

1930.
12. LJUBAV U TOSKANI. Beograd, Knjižarnica Gece Kona, 1930.
13. SABRANA DELA. Knj. 1—2. Predgovor: Književno delo Miloša Crnjanskog (napisao) Milan Bogdanović. Beograd, Narodna prosveta, b. g. (1930).

1931.
14. KNJIGA O NEMAČKOJ I. Beograd, Knjižarnica Gece Kona, 1931.

1934.
15. SVETI SAVA. Beograd, Zadruga Profesorskog društva, 1934.

1936.
16. BELGRADE par Miloš Crnjanski. Belgrade, Bureau central de presse,

1936.
17. LUDVIG EMIL: MUSOLINI. Razgovori. Sa deset slika. Preveo Miloš Crnjanski, Beograd, Narodno delo, št. Tipofizija, Zagreb, b. g. (1936)

1954.
18. ODABRANI STIHOVI. Paris, D. R. Aćimović, 1954.

1956.
19. SEOBE. DNEVNIK O ČARNOJEVIĆU. BELEŠKA O PISCU OD Riste Tošovića. Subotica, Minerva, 1956.

1958.
20. KONAK. Drama i komedija o ubistvu Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage u pet slika. Crtež autora: Olivera Mitrašinović, korice Stevan Vujkov. — Subotica-Beograd, Minerva, 1956.

1959.
21. ITAKA I KOMENTARI. Pogovor (napisao) Tanasije Mladenović. Beograd, Prosveta, 1959.

1962.
22. LAMENT NAD BEOGRADOM. Johannesburg, Ggaramond, 1962.
23. SEOBE I DRUGA KNJIGA SEOBA I-II. Beograd, Srpska književna zadruga, št. Kultura, 1962.

1965.
24. LIRIKA. PROZA. ESEJI. Izbor i predgovor: pesnički put Miloša Crnjanskog, (napisao) Živorad Stojković. Novi Sad – Beograd. Matica srpska — Srpska književna zadruga, 1965.
25. SERBIA. SEOBE. LAMENT NAD BEOGRADOM. Priredio Živorad Stojković. Novi Sad — Beograd, Matica srpska – Srpska književna zadruga, 1965.
26. TRI POEME. (Vinjetu na koricama izradio Stojan Ćelić). Beograd, Prosveta, 1965.

1966.
Sabrana dela I-X.
27. SEOBE I—III. Priredili Roksanda Njeguš i Stevan Raičković. (Predgovor) Nikola Milošević: "Filozofska dimenzija književnih dela Miloša Crnjanskog". Beograd — Novi Sad — Zagreb — Sarajevo. Prosveta — Matica srspka — Mladost — Svjetlost, št. Grafičko preduzeće "Slobodan Jović", Beograd, 1966.
28. POEZIJA. LIRIKA ITAKE.KOMENTARI. ANTOLOGIJA KINESKE LIRIKE. PESME STARIOG JAPANA. LAMENT NAD BEOGRADOM. Priredili Roksanda Njeguš i Stevan Raičković. Beograd
— Novi Sad — Zagreb — Sarajevo. Prosveta — Matica srspka — Mladost Svjetlost , št. Grafičko preduzeće "Slobodan Jović", Beograd, 1966.
29. PROZA. Priredili Roksanda Njeguš i Stevan Raičković. Beograd
— Novi Sad — Zagreb — Sarajevo. Prosveta — Matica srspka — Mladost — Svjetlost , št. Grafičko preduzeće "Slobodan Jović", Beograd, 1966.
30. PUTOPISI. Priredili Roksanda Njeguš i Stevan Raičković. Beograd
— Novi Sad — Zagreb — Sarajevo. Prosveta — Matica srspka — Mladost — Svjetlost , št. Grafičko preduzeće "Slobodan Jović", Beograd, 1966.
31. KOD HIPERBOREJACA I—II. Priredili Roksanda Njeguš i Stevan Raičković. Beograd — Novi Sad — Zagreb — Sarajevo. Prosveta — Matica srspka — Mladost — Svjetlost, št. Grafičko preduzeće "Slobodan Jović", Beograd, 1966.
32. DRAME. MASKA. KONAK. TESLA. Priredili Roksanda Njeguš i Stevan Raičković. Beograd — Novi Sad — Zagreb — Sarajevo. Prosveta — Matica srspka — Mladost — Svjetlost, št. Grafičko preduzeće "Slobodan Jović", Beograd, 1966.
33. ESEJI. Priredili Roksanda Njeguš i Stevan Raičković. Beograd — Novi Sad — Zagreb — Sarajevo. Prosveta — Matica srspka — Mladost — Svjetlost, št. Grafičko preduzeće "Slobodan Jović", Beograd, 1966.

1967.
Izabrana dela 1—4.
34. PESME, PUTOPISI, ESEJI. Izbor, predgovor (Mirni čovek sa Sumatre) i napomene Petar Džadžić. Sarajevo — Zagreb — Beograd, Svjetlost — Naprijed — Prosveta, št. BIGZ, Beograd, 1967.
35. DNEVNIK O ČARNOJEVIĆU I DRUGE PROZE. Napomene Petar Džadžić. Sarajevo — Zagreb — Beograd, Svjetlost — Naprijed — Prosveta, št. BIGZ, Beograd, 1967.
36. SEOBE I—II. Napomene Petar Džadžić. Sarajevo — Zagreb — Beograd, Svjetlost — Naprijed — Prosveta, št. BIGZ, Beograd, 1967.

1968.
37. Llirika. Izbor i predgovor Ž. Stojković. Beograd, Prosveta, št. Graf. preduzeće "Srbija", 1968.

1970.
38. KAP ŠPANSKE KRVI. — Beograd, Nolit, 1970.

1971.
39. ROMAN O LONDONU. Beograd, Nolit, 1971.



1972.
40. IZABRANA DELA. Knjiga 1—2. Priredio i predgovor napisao Živorad Stojković. Novi Sad — Beograd, Matica srpska - Srpska književna zadruga, 1972. Knj. 1: Lirika. Proza. Eseji. Predgovor; Knj. 2: Serbia. Seobe. Lament nad Beogradom.
41. ODABRANI STIHOVI. Izbor pesama za antologiju izvršio Miloš Crnjanski. Beograd, Nolit, 1972 (Beograd, Kultura).

1973.
42. PRIČE O MUŠKOM. SUZNI KROKODIL. MASKA. Izabrao i Pogovor napisao Uglješa Krstić. Beograd, BIGZ, 1973.
43. STRAŽILOVO. Predgovor napisao Nikola Milošević, ilustracije Zorana Jovanovića, Čačak, Disovo proleće, 1973 (Beograd, "Slobodan Jović").

1978.
44. SABRANE PESME. Priredila i napisala predgovor Svetlana Velmar-Janković ("Pesnik trenutka koji nestaje"). Bibliografija poezije Miloša Crnjanskog. Beograd, Srpska književna zadruga, 1978.

1981.
45. KNJIGA O MIKELANĐELU. Priredio i pogovor napisao Nikola Bertolino. Bibliografija tekstova Miloša Crnjanskog o Mikelanđelu objavljenih u periodici. Ilustracije. Beograd, Nolit, 1981.
46. LIRIKA. Izbor. Priredio Stevan Raičković (Stevan Raičković: "Dnevnik o Crnjanskom", "Odlazak Miloša Crnjanskog", "Životopis Miloša Crnjanskog". Bibliografija Miloša Crnjanskog (izvod). Beograd, Slovo ljubve, 1981.
47. SUMATRA I DRUGE PESME. Priredio i predgovor napisao Zvonko Lešić. Izbor iz kritika. — Bilješka o piscu. Sarajevo, "Veselin Masleša", 1981.

1982.
48. DNEVNIK O ČARNOJEVIĆU. Pogovor napisao Nikola Milošević ("Miloš Crnjanski kao romanopisac"). Beograd, Nolit, 1982.

1983.
49. PESME. Priredila i pogovor napisala Svetlana Velmar-Janković. Beograd, Nolit, 1983.
50. DNEVNIK O ČARNIJEVIĆU i druga proza. Izabrao Nikola Bertolino. Beograd, Nolit, 1983.
51. SEOBE. Knjiga 1—3. Beograd, Nolit, 1983.
52. KOD HYPERBOREJACA. Knjiga 1—2. Beograd, Nolit, 1983.
53. ROMAN O LONDONU. Knjiga 1—2. Beograd, Nolit, 1983.
54. DRAME. Beograd, Nolit, 1983.
55. PUTOPISI. Izabrali Ivan V. Lalić i Borislav Radović. Beograd, Nolit, 1983.

1983.
56. ESEJI. Izabrao Jovan Hristić. Beograd, Nolit, 1983.
57. EMBAHADE. Knjiga I—III, IV. Priredio Borislav Radović. Bibliografija na engl. jeziku. Bibliografija na srpskom jeziku. Beograd, Nolit, 1983.

1984.
58. EMBAHADE. Knjiga 1—4 (1—3 štampane zajedno). Priredio Borislav Radović. Beograd, Nolit, 1984.

1985.
59. PODZEMNI KLUB. Autor pogovora Mirjana Popović-Radović. Beograd, Narodna biblioteka Srbije, 1985 (Fototipsko izdanje).

1986.
60. ROMAN O LOPNDONU. Knjiga 1-2. Predgovor napisao Marko Nedić ("Roman o Londonu ili sudar sa stvarnošću"). Bibliogtafija. Beograd, Nolit, 1986 (Beograd, BIGZ).

1987.
61. SEOBE. Knjiga 1—3. Predgovor napisao Nikola Milošević ("Istorija i metafizika"). Beograd, Nolit, 1987.
62. SEOBE. Predgovor i priređivanje Predrag Palavestra ("Pesnički roman Miloša Crnjanskog"). Hronologija života Miloša Crnjanskog. Literatura o Milošu Crnjanskom. Beograd, Prosveta, 1987. (Beograd, BIGZ). Slika autora.

1989.
63. O BANATU I O BANAĆANIMA. Priredio Stojan Trećakov. Novi Sad, Književna zajednica Novog Sada, 1989 (Zrenjanin, "Budućnost")
64. POLITIČKI SPISI. Priredio i pogovor napisao Zoran Avramović. Beograd, Sfarios, 1989 (Čačak, "Univerzal")

1990.
65. SEOBE. DRUGA KNJIGA SEOBA. Jubilarno izdanje — o tristagodišnjici Velike seobe Srba 1690—1990. Priredio i pogovor napisao Dušan Ivanić (O izvorima i izdanju Seoba). Crnjanski o Seobama. Beograd — Novi Sad — Sarajevo — Lausanne, 1990. Zadužbina Miloša Crnjanskog — Srpska književna zadruga — Matica srpska — BIGZ — Prosveta — Svjetlost — L Age d Homme. (Beograd, BIGZ).
66. ANTOLOGIJA KINESKE LIRIKE I PESME STAROG JAPANA. Odabrao Miloš Crnjanski. (Fototipsko izdanje prvog dela iz 1923, drugog dela iz 1928). Priredio i pogovor napisao Aleksandar Petrov ("Crnjanski i poezija istoka"). Pogovor Dragana Šutić-Kubota ("Miloš Crnjanski kao prevodilac kineske lirike"). Pogovor Kajoko Jamasaki ("Pesme starog Japana" Miloša Crnjanskog). Beograd - Gornji Milanovac, Narodna biblioteka Srbija — Dečje novine, 1990 (Kragujevac, "Nikola Nikolić").
67. CRNJANSKI O NACIONALSOCIJALIZMU. Priredio i predgovor napisao Zoran Avramović. Beograd, Beletra, 1990.

1991.
68. ESEJI I PRIKAZI. Izabrali i priredili Boško Petrović i Stojan Trećakov. Novi Sad, Književna zajednica Novog Sada, 1991 (Novi Sad "Budućnost")
69. ISPUNIO SAM SVOJU SUDBINU. Priredio Zoran Avramović. Pogovor Nikola Milošević ("Fortuna" komedijant). Beograd, BIGZ — Srpska književna zadruga — Narodna knjiga, 1991 (Beograd, BIGZ).



1991.
70. NOVA EVROPA. Izbor, komentari i predgovor Radivoj Cvetićanin ("Uvod u političkog Crnjanskog"). Beograd, Književne novine, 1991 (Beograd, "Kultura").

1993.
71. KOD HYPERBOREJACA. Priredio i pogovor napisao Nikola Bertolino. Varijante i napomene. Beograd – Lausanne, Zadužbina Miloša Crnjanskog — BIGZ — Srpska književna zadruga — L Age d Homme, 1993 (Beograd, BIGZ).
72. LIRIKA. Priredio i napisao pogovor Živorad Stojković. Beograd – Lausanne, Zadužbina Miloša Crnjanskog — BIGZ — Srpska književna zadruga — L Age d Homme, 1993 (Beograd, BIGZ).

1995.
73. PUTOPISI I—II. Priredio i pogovor i napomene napisao Nikola Bertolino. Varijante.
— Prva knjiga: Pisma iz Pariza. Ljubav u Toskani. Naša nebesa. Knjiga o Nemačkoj. Uzemlji toreadora i sunca.
— Druga knjiga: Putevima raznim. Beograd — Lausanne, Zadužbina Miloša Crnjanskog — BIGZ — Srpska književna zadruga — L Age d Homme, 1993 (Beograd, BIGZ).

1996.
74. SEOBE. Priredio i pogovor napisao Dušan Ivanić. Varijante. Beograd – Lausanne, Zadužbina Miloša Crnjanskog — BIGZ — Srpska književna zadruga — L Age d Homme, 1993 (Beograd, BIGZ).
75. DRUGA KNJIGA SEOBA. Priredio i pogovor napisao Dušan Ivanić. Varijante. Beograd — Lausanne, Zadužbina Miloša Crnjanskog — BIGZ — Srpska književna zadruga — L Age d Homme, 1993 (Beograd, BIGZ).
76. PRIPOVEDNA PROZA. Priredio, pogovor i napomene napisao Novica Petković. Varijante. Beograd — Lausanne, Zadužbina Miloša Crnjanskog — BIGZ — Srpska književna zadruga — L Age d Homme, 1996 (Beograd, BIGZ).

1998.
77. KNJIGA O MIKELANĐELU. Priredio, pogovor i napomene napisao Nikola Bertolino. Varijante. Beograd — Lausanne, Zadužbina Miloša Crnjanskog — BIGZ — Srpska književna zadruga — L Age d Homme, 1998 (Beograd, BIGZ).

1999.
78. ESEJI I ČLANCI I—II. Priredio Živorad Stojković. Pogovor napisala G(ordana) Ć(irjanić). Verzije.
— Prva knjiga: Književnost. Umetnost
— Druga knjiga: Istorija. Polemike. Razgovori
Beograd — Lausanne, Zadužbina Miloša Crnjanskog — L Age d Homme, 1999 (Beograd, BIGZ).
79. BEOGRAD. Beograd, Narodna knjiga — Alfa, 1999 (Beograd, "Poligraf")

2000.
80. GDE ŽIVI NAJSREĆNIJA ŽENA JUGOSLAVIJE. Beograd, Narodna knjiga — Alfa, 2000. (Beograd, "Bruck-Druck").

2003.
81. NAJLEPŠI PUTOPISI MILOŠA CRNJANSKOG. Priredio i predgovor napisao Miroslav Josić Višnjić ("Putopisna proza Crnjanskog"). Beograd, Prosveta, 2003 (Lazarevac, "Elvod-print")
82. DAĆA U KIKINDI. Priredili Vladimir Sretenović i Miloš Latinović. Kikinda, Cyrtodelfus, 2003 (Novo Miloševo, "Garmond").

2004.
83. ROMAN O LONDONU. Priredio i pogovor napisao Milo Lompar. Beograd, NIN — Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2004 (Novi sad, "Budućnost")
84. SEOBE. Beograd, Novosti, 2004 (štampano u Španiji).
85. SEOBE, DRUGA KNJIGA. Podgorica, Vijesti, 2004 (Barcelona, "Industria Grafica", S. A.)
86. PISMA LJUBAVI I MRŽNJE. Priredio i predgovor napisao Radovan Popović. Beograd, Filip Višnjić 2004 (Beograd, "Filip Višnjić")

2005.
87. ANTOLOGIJA KINESKE LIRIKE. Priredio Miloš Crnjanski. ČAČAK, Branko Kukić i Umetničko društvo Gradac, 2005 (Beograd, Zuhra)

2006.
88. ROMAN O LONDONU (kritičko izdanje). Priredio Svetozar Koljević, sa saradnicima. Zadužbina Miloša Crnjanskog (Beograd) i L Age d Homme (Lozana), 2006. ("Budućnost", Novi Sad), 2006.

2007.
89. ROMAN O LONDONU. Pogovor: Milo Lompar. CID. Podgorica, 2007.

http://mcrnjanski.rs/biografija.html
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 10, 2010, 03:41:34 am »

*

II ZBORNICI, ČASOPISI, KATALOZI…


Posebna izdanja


1983.
01. MILOŠ CRNJANSKI – "SEOBE KAO SUDBINA", KATALOG Izložbe o stogodišnjici rođenja Miloša Crnjanskog, Narodna biblioteka Srbije, Beograd, 1983.

1988.
02. CRNJANSKI. "Zavičaj", časopis Matice iseljenika Srbije..., Beograd, 1988.

1993.
03. Bognar Ferenc, Fejer Adam: MILOŠ CRNJANSKI ES A SERBZ KULTURA ("Tanulmanyo"), Szeged, 1993.

1994.
04. Josić Višnjić i Crnjanski: PUTOPISNA PROZA MILOŠA CRNJANSKOG. "Savremena srpska proza", Trstenik, 1994.

2005.
05. PREĆUTANI CRNJANSKI (1932-35). "Dveri srpske", br. 25, Beograd, 2005.
06. SIRBII IN AVANGARDA, "Vatra", 7-8, 2005. Bucuresti, Romania.
07. Beskrajni plavi krug, br. 12; List učenika OŠ "Miloš Crnjanski" Beograd, oktobar 2005.


III PREVODI  

Posebna izdanja




1941.
01. OROKOS VANDORLAS (Seobe). Forditotta Csuka Zoltan, Budapest, 1941.

1963.
02. PANDUREN (Seobe). Ins Deutsche ubertragen von Ina Jun-Broda. Wien – Munchen – Basel, Verlag Kurt Sesch, 1963.
03. SELTVE (Seobe). Prevedel Tone Potokar. Maribor, 1963.

1964.
04. PANDOREN (Seobe). Geautoriseerde vertaling Pieter Grashoff. Voor Nederland, 1964.

1967.
05. Kommentare zuj "ITHAKA". Autorisierte Peter Urban. Frankfurt a/M., Suhrkamp, 1967.

1970.
06. JOURNAL DE ČARNOJEVIĆ (Dnevnik o Čarnojeviću). Traduction et preface d Olga Marković. Lausanne, ed. L Age d Homme, 1970.

1971.
07. ZAPISKI O CZARNOJEVICIU I INNE UTWORY. Pretozita Danuta Cirlic – Straszynska. Warszawa, 1971.

1974.
08. LONDON REGENYE (Roman o Londonu). Forditotta Acs Karoly. Budapest, 1974.

1975.
09. CESTAMI ŽIVOTA A SMRTI. Bratislava, Slovensky spisovatel, 1975.

1976.
10. KVAPKA ŠPANIELSKEY KRVI (Kap španske krvi). Preložil Michael Naubinsky. Bratislava, 1976.

1981.
11. PRESELENIE. DNEVNIK NA ČARNOJEVIČ (Seobe. Dnevnik o Čarnojeviću). Sofija, 1981 .

1982.
12. WEDRO W KI (Seobe). PrezeklAD grzegorz Latuszynski, Lodz, 1982.

1986.
13. MIGRATIONS (Seobe). Traduit par Velimir Popović. Paris – Lausanne, Julliard – L Age d Homme, 1986.

1989.
14. PERESELENIE (Seobe). Perevod I. Dorbij. Moskva, 1989.

1990.
15. MIGRACIONES (Seobe). Traduccion de Pilar Gil Canoves. Barcelona, 1990.

1991.
16. L AMOUR EN TOSCANE (Ljubav u Toskani). Traduit par Velimir Popović. Lausanne , L Age d Homme, 1991.
17. ROMAN O LONDONE (Roman o Londonu). Perevod T. Virtij, Moskva 1991.

1992.
18. LE ROMAN DE LONFRES (Roman o Londonu). Traduit par Velimir Popović. Lausanne, L Age d Homme, 1992.
19. MIGRATIONS (Seobe). Traduit par velimir Popović, Introduction de Nikola Milošević ("La vie et l oeuvre de Tsernianski"), Paris – Lausanne, Juliard – L Age d Homme, 1992.



20. MIGRAZIONI. Prt. 1 (Seobe), Tradzione di Lionello Costantini, Milano, Adelphi edizioni, 1992.

1993.
21. LAMENTO POUR BELGRADE. (Lament nad Beogradom). Traduit par Slobodan Despot. Lausanne, L Age d Homme, 1993.

1999.
22. ITHAQUE (Itaka i komentari). Traduit par Vladimir Andre Čejović et Anne Renoue. Lausanne, L Age d Homme, 1999.

2001.
23. UNE GOUTTE DE SANG ESPAGNOL. Traduction et postface de Slobodan Despot. Lausanne, L Age d Homme, 2001.



2003.
24. POWIESC O LONDYNIE (Roman o Londonu). Przetozyl Branislav Branko Ćirlić, Torun 2003.




IV LITERATURA O MILOŠU CRNJANSKOM

Posebna izdanja

01. Nikola Milošević: ROMAN MILOŠA CRNJANSKOG. Problem univerzalnog iskaza. Beograd, SKZ, 1970.
02. Aleksandar Petrov: POEZIJA CRNJANSKOG I SRPSKO PESNIŠTVO. Beograd, Vuk Karadžić, 1971.
03. Vladimir Bunjac: DNEVNIK O CRNJANSKOM. Beograd, BIGZ, 1982.
04. Vladimir Bunjac: KAMENOVANI CRNJANSKI. Valjevo, Milić Rakić, 1986.
05. Stevka Šmitran: Crnjanski i Mikelanđelo, "Bagdala" Kruševac, 1988.
06. Jeromonah Jovan Ćulibrk: Crno sunce i oko njega krug. Izdanje autora, 1991.
07. Petar Džadžić: POVLAŠĆENI PROSTORI MILOŠA CRNJANSKOG. Beograd, Prosveta, 1993.
08. Milorad R. Blečić: ŠUME, ZLATNE ŠUME I DRUGE BILJKE U DNEVNIKU O ČARNOJEVIOĆU MILOŠA CRNJANSKOG,
      "Književna zajednica Zvezdara", Narodna biblioteka "Vuk Karadžić", Novi Beograd, "Jugograf", Beograd, 1993
09. Zoran Avramović: POLITIKA I KNJIŽEVNOST U DELU MILOŠA CRNJANSKOG. Beograd, Vreme knjige, 1994.
10. Jelena S. Banković: METAMORFOZE PADA U DELU MILOŠA CRNJANSKOG, Beograd, Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, 1996.
11. Milo Lompar: O ZAVRŠETKU ROMANA (Smisao završetka u romanu Druga knjiga Seoba Miloša Crnjanskog), Beograd, 1995.
12. Milo Lompar: CRNJANSKI I MEFISTOFEL, Beograd, Vreme knjige, 2002.
13. Milo Lompar: APOLONOVI PUTOKAZI (Eseji o Crnjanskom), Beograd, Službeni list SCG, 2004.
14. Zoran Avramović: ODBRANA CRNJANSKOG. Beograd, autorsko izdanje, 2004.
15. Boško Obradović: MILOŠ CRNJANSKI I NOVI NACIONALIZAM. Beograd, Hrišćanska misao, 2005.
16. Gorana Raičević: Eseji Miloša Crnjanskog. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad, 2005.
17. Jovica Stamenković: ODBRANA CRNJANSKOG. "Fileks", Leskovac, 2006.
18. Ljiljana Gerasimović: CRNJANSKI I VREME. Institut za političke studije, Beograd, 2006.
19. Radmila Popović: CRNJANSKI I LONDON. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo, 2006.
      ("Glas srpski – Grafika", Banja Luka).



Medalje Zadužbine Jakova Ignjatovića iz Budimpešte
posmrtno dodeljena Milošu Crnjanskom (1893-1977)


http://mcrnjanski.rs/biografija.html
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 10, 2010, 03:42:17 am »

*

TAKO JE MISLIO CRNJANSKI

U jedan od najznačajnijih izdavačkih poduhvata kritičko izdanje dela Miloša Crnjanskog, ovih dana uvršćena su dva toma "Eseja i članaka"

Istinski izdavački poduhvat predstavljen na nedavnom Sajmu knjiga jeste objavljivanje dva toma "Eseja i članaka" Miloša Crnjanskog, nastavak velikog izdavačkog projekta zamišljenog kao kritičko izdanje celokupnih dela ovog znamenitog pisca. Taj projekat počeo je da se ostvaruje o stogodišnjici rođenja Crnjanskog (1993. godine), kada su izašla prva dva toma - "Lirika" (priredio Živorad Stojković) i "Kod Hiperborejaca" (priredio Nikola Bertolino), posle kojih su usledili "Putopisi I" i "Putopisi II" (priredio Nikola Bertolino), "Pripovedna proza" (priredio Novica Petković), "Seobe" i "Druga knjiga Seoba" (priredio Dušan Ivanić) i "Knjiga o Mikelanđelu" (priredio Nikola Bertolino). Ovim prethodnim tomovima pridodata su ova dva toma eseja i članaka, koje je priredio Živorad Stojković.
      
"Projekat je još daleko od okončanja, jer nam predstoji rad na tomovima koji će objediniti drame, publicistiku, Roman o Londonu, Embahade, kaže za NIN Dimitrije Tasić, jedan od izvršnih urednika ovog izdanja (pored Đorđija Vukovića). Prethodnih osam tomova potpisivale su, pored Zadužbine Miloša Crnjanskog koja je bila i ostala izvršni izdavač, L'age D'homme iz Lozane, BIGZ i SKZ. "Od ova dva toma, nažalost, izostaje potpis BIGZ-a i SKZ jer ove dve kuće ne mogu finansijski da prate ostvarenje ova dva projekta, a nastaviće ga Zadužbina Crnjanskog i L'age D'homme Vladimira Dimitrijevića", dodaje Tasić.
      

HRONIČAR BEOGRADA
      
Ovaj značajan projekat, jedan od najznačajnijih posleratnih projekata u nas, vodi uređivački odbor Zadužbine, na čijem čelu je bio Živorad Stojković. Njegova zasluga je za ostvarenje ovog projekta nemerljiva. "Poslednje godine života (Živorad Stojković je umro u januaru prošle godine) posvetio je priređivanju ova dva toma. Na njima je radio sa prilježnošću, savesnošću i ljubavlju kako je samo on to umeo", kaže Tasić. "U tom poslu imao je izuzetne saradnike, među njima Mariju Lazović i Gordanu Ćirjanić, koje su svakodnevno radile sa njim, a posle njegove smrti završile sve preostale priređivačke poslove, posebno za drugi tom."
      
Ova dva toma sadrže 211 eseja i članaka. O kakvom je poslu i trudu reč, govori i podatak da je u Sabranim delima, objavljenim 1966. godine u 10. knjizi, u kojoj su bili predstavljeni eseji Crnjanskog (jedini izbor za piščeva života), bilo uvršćeno samo 37 tekstova. Dakle, najveći broj eseja i članaka velikog pisca (oko 150) sada se prvi put preštampava iz časopisa, novina i ostalih publikacija na srpskom jeziku i drugim jezicima u različitim književnim sredinama, od Prvog svetskog rata do šezdesetih godina. Tekstovi — kopije originalnih objavljivanja - prikupljani su iz desetak biblioteka Beograda, Novog Sada, Sombora, Pančeva, Zrenjanina i Berlina. U Napomenama na kraju Drugog toma piše da je rad na priređivanju ovih eseja i članaka trajao oko četiri godine. Kad je Živorad Stojković umro, najveći deo posla bio je okončan. Naknadno je ubačen samo jedan tekst — "Literatur in Belgrad" — koji je stigao iz Berlina dok je knjiga bila u štampi. U jednom tomu su eseji i članci iz književnosti i umetnosti, a u drugom iz istorije, sa posebnim poglavljem o svetom Savi, uz polemike i razgovore. Pošto, dakle, estetski kriterijum nije bio presudan u izboru, pogotovo kada je reč o tekstovima iz književnosti i umetnosti, kvalitet je neujednačen: od eseja koji spadaju u žanrovske vrhunce, do onih koji su napisani bez pretenzije na dugovečnost, u doba njegovog aktivnog učestvovanja u kulturnom i društvenom životu svoga vremena. Na estetsku i žanrovsku neujednačenost ukazuje i naslov - Eseji i članci. Najveći deo tekstova potiče iz razdoblja između 1919. do izbijanja Drugog svetskog rata, iz vremena u kome je Crnjanski živo učestvovao u nacionalnoj periodici. Po odlasku u Berlin 1936. Crnjanski nastavlja da piše kao dopisnik iz inostranstva, ali ti tekstovi ne spadaju u ova dva toma. Eseji i članci se nastavljaju tekstovima iz pedesetih, pisanim na engleskom jeziku, koje je Crnjanski slao u Johanesburg iz Londona, kao dopisnik časopisa Realitdz. Šezdesetih godina Crnjanski ponovo objavljuje u jugoslovenskoj štampi i nekoliko eseja pisanih između 1960. i 1974. uvršćeno je u ova dva toma.
      

ENGLESKI PESNICI
      
Prvi deo Prvog toma, koji se odnosi na književnost i umetnost, podeljen je u tri celine: eseji o piscima i književnosti, poetički tekstovi i predgovori i prikazi dnevne književne produkcije. Drugi deo toma nosi naziv Umetnost i podeljen je na tekstove o pozorištu, likovnoj umetnosti, muzici i filmu. U drugom tomu su tekstovi istorijske i dnevnopolitičke tematike. Oni tekstovi u kojima su političke teme prevagnule, ostavljeni su za Publicistiku.
      
"Objašnjenje Sumatre" i "O slobodnom stihu" su manifestni tekstovi o posleratnim književnim borbama za novu poeziju "nemira, prevrata, u reči, u osećanju, u mišljenju", poeziju koja se pisala "posle Skerlića", i značila rušenje predratnih kanona u pogledu pesničke forme i versifikacije. Tu borbu za "nove misli, nove zanose, nove zakone, nove morale" poneli su mladi, talentovani pesnici, među njima i Crnjanski, koji su se vratili iz rata ili iz dalekog sveta, Rusije, Pariza, Amerike i okupljali se u "jedinom dobro osvetljenom (i zagrejanom) kafeu u Beogradu, petospratnoj "Moskvi" i "kleli se u Apolinera". Crnjanski piše o događajima u kojima je sam učestvovao između 1919. i 1929, o "godinama borbi i iluzija", o časopisima i književnim pojavama koje su oblikovale književnost tih godina u nas i uticali na njega. Tu su i tekstovi o savremenicima Crnjanskog (Andriću, Rastku Petroviću, Marku Ristiću), ali i o pesnicima i književnicima starije generacije - Aleksi Šantiću, Jakovu Ignjatoviću, Jovanu Skerliću, Njegošu, Đuri Daničiću, Jovanu Jovanoviću Zmaju.
      
Esej "Moji engleski pesnici" Crnjanski je objavio skoro pred kraj života, 1973. godine, u "Književnim novinama". U njemu je prikazao neke od svojih omiljenih engleskih pesnika od početka engleske poezije do njegovih savremenika - Dzefrija Čosera, Kristofera Marloa, Voltera Ralija, Dzona Dana (Crnjanski izričito insistira na izgovaranju Dan umesto Don), Šelija i novije, pesnike moderne, koji su se čitali u Engleskoj u vreme kada je Crnjanski tamo boravio - Filipa Larkina, Teda Hjuza i Dzona Fulera.
      

O SVETOM SAVI
      
Crnjanski je posebno voleo Dzona Dana i druge "metafizičke pesnike" sedamnaestog veka, "čije je stoleće i danas još, najsjajnije u prošlosti engleske literature". Pisao je i prikaze, predgovore i druge kraće tekstove iz oblasti svetske književnosti: o Šekspirovim sonetima, Vilijemu Blejku, Floberovim romanima "Novembar" i "Salamba", o "Slici Dorijana Greja" Oskara Vajlda, sonetima velikog portugalskog pesnika Kamuenjša, o manje poznatim književnostima danskoj i mađarskoj ("Volim mlade kulture, a Mađari su uvek bili naš najotmeniji neprijatelj, osobito pobeđeni", piše Crnjanski 1919. godine).
      
U delu koje nosi naziv Umetnost, prikazi pozorišnih predstava, izložbi i koncerata svedoče o beogradskom kulturnom životu između dva rata i upotpunjuju sliku o Crnjanskom kao piscu angažovanom u različitim sferama kulturnog i društvenog života. U to vreme Crnjanski je saradnik nekoliko beogradskih listova i urednik časopisa "Ideje", u kome je bio i najčešći autor nepotpisanih aktuelnih rubrika. Crnjanski piše o značajnim srpskim glumcima toga doba — Peri Dobrinoviću, Raši Plaoviću, Milki Markovićki, Aleksandru Bačvanskom — o gostovanju stranih pozorišnih trupa, o izvođenju Šekspirovih komada na srpskim pozornicama, o izložbama mladih slikara, koncertima i o mogućnosti filma kod nas, u vreme kada se mali broj ljudi bavio proučavanjem filmske umetnosti.
      
Na početku Drugog toma nametnuo se najobimniji spis iz istorije — sveti Sava — i nekoliko kraćih tekstova o svetitelju. Slede eseji i članci sa istorijskom tematikom o različitim periodima i istorijskim ličnostima, zatim veoma značajni tekstovi o odnosima Velike Britanije i Srba u prošlosti, oblast kojom se Crnjanski dugo bavio. O ovoj temi Crnjanski je prvi put pisao u NIN-u 1964, u seriji tekstova o engleskom istoričaru Noulzu i o arheološkim vezama između Velike Britanije i Srbije. Kasnije su ti tekstovi dobili hronološki i logički raspored u trećem broju časopisa Treći program iz 1972. godine.
      
Istoričar po obrazovanju i jedno vreme profesor istorije u Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu, Crnjanski tokom života nije prestajao da se bavi istorijskim temama.
      
Crnjanski je bio oštar polemičar. U odgovorima SKZ i Nolitu brani svoj književni integritet od "cenzora" koji "zloupotrebljavaju tzv. književnu kritiku (Zašto ću tužiti sudu..."). Zalaže se za razvijanje autentične, domaće literature, a ne za "pokorno primanje talasa stranih književnosti", jer "bez velike domaće književnosti ni o kakvom napretku ne može biti ni reči". Urednička mesta u vodećim izdavačkim kućama toga doba vidi kao "partijske sinekure", koje služe za propagiranje levičarske i "socijalne" literature. ("Borba protiv marksističke literature (...) treba da postane naša, nacionalistička volja i u njoj ne sme biti obzira.")
      

POLEMIKE I RAZGOVORI
      
U Polemike je uvršćen i odgovor Crnjanskog na čuveni napad Miroslava Krleže u časopisu "Danas" povodom članka "Oklevetani rat" koji je 1934. izašao u časopisu "Vreme". U tom tekstu pod nazivom "Miroslav Krleža kao pacifist", Crnjanski, navodeći razloge zbog kojih je napisao "Oklevetani rat", kaže: "Sem toga, nazovi pacifistička propaganda u nas, posle rata, iskorišćena je u partijske svrhe. Pomoću njenom klevetala se Srbija i pravili su se vicevi na račun Kajmakčalana."
      
Tekst "Kritika Crnogoraca" u vreme kada su sporovi između Crne Gore i Srbije ponovo aktuelni opominje da je sličnih sporova, sa drugačijim povodima i u drugim okolnostima, ali sa sličnim argumentima, bilo i u vreme u kome piše Crnjanski. "Ima li ičeg luđeg nego da se konsekventno, dok se egoizam sve više širi u pojedinim našim krajevima, sve što je srbijansko na jedan infaman način karikira, insinuiše i razara?" piše Crnjanski.
      
U Napomenama su dati i odgovori Crnjanskom, pa se polemika može pratiti u celini.
      
Intervjui koje je Crnjanski često i rado davao upotpunjuju sliku o piscu kao javnoj ličnosti. Razgovori koje je za NIN najčešće vodio Milo Gligorijević najbrojniji su. U njima Crnjanski govori o sebi, svojim drugovima, vremenu u kome je živeo, seobama u kojima je proveo veliki deo života, o Beogradu za kojim je uvek žudeo kada je bio u tuđini, o svojim knjigama, nagradama (1972. dobio je i NIN-ovu nagradu za "Roman o Londonu"). U upitniku iz ČIK-a koji je, kako se pretpostavlja, Crnjanski popunio negde oko 1970. godine, koji je kao novinski isečak pronađen u zaostavštini uz intervju NIN-u "Stariti prirodno" iz 1970, Crnjanski je napisao da voli pesme Dzona Dana i Mikelanđela, romane Dostojevskog, Strindbergove drame, Velaskezove slike, Mocartovu i Berliozovu muziku, boju Špicberških ostrva ("...kojih se sećam svaki dan"), miris bagremovog cveta, galebove na severnim morima, Petrograd ("...koji nikad nisam video"), narandze u Sijera Nevadi, a da se plašio sudbine, uzbuđivao zbog nepravde i da su ga nervirali "ponositi glupaci".
      
Ana Otašević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 10, 2010, 03:44:45 am »

**
MILOŠ C R N J A N S K I


DNEVNIK O ČARNOJEVIĆU


Ovo neveliko delo Miloša Crnjanskog spada u najoriginalnija dela srpske proze između dva rata. Ovaj po obliku najmanji roman srpske književnosti, bez radnje, fabule i uobičajenog zapleta, istovremeno je i naš najpoetičniji roman: sav istkan od lirskih vibracija i čudesnih poetskih slika jedne mladosti pometene ratom.

Dnevnik o Čarnojeviću je roman o mladom intelektualcu koji se našao u vrtlogu prvog svetskog rata. Crnjanski je ovde sproveo postupak paralelnog pričanja doživljavanja detinjstva i dečaštva doratnih godina — sa jedne strane, i mučnih slika i doživljaja rata — s druge strane. Pisan u prvom licu i u naglašeno emocionalnom tonu, ovaj roman ostavlja utisak izrazito lirske autobiografske poeme.

U slikama detinjstva i dečaštva junaka romana oživljena je građanska porodična i društvena atmosfera tipična za staru Vojvodinu i viđena isključivo kroz dečju psihu:

"Bolesti su bile moji najlepši doživljaji", priča junak romana. "Oblačili su me u belo i metali me u prozor, a ljudi su zastajali i gledali me... Ležao sam sav u čipkama, lakim kao perje, a kroz prozor sam video golubove moje, koje sam toliko voleo, premeštao i kupao... Mati mi je morala vaditi stare adiđare, sve bisere njene i svilene vezove, i ja bih sve kupio i gomilao na grudima i ležao pod njima sav blažen."

Teklo je tako to detinjstvo među ikonama, voštanicama, među slikama po građanskim salonima, uz priče o Srbiji, caru Dušanu i hajducima. I kad bi srpsko pevačko društvo pevalo o Kara-Mustafi i Hajduk-Veljku, on bi stajao "bled i sav u groznici od tih pesama... Pesme te pritisle su me uza zid, uzimale mi dah, gledao sam, preneraženo, stare ikone oko sebe, neke ljude popadale sa nožem u ruci pod šančevima, sa crvenim fesom na glavi, i te stare slike i ikone pekle su mi oči, kao da su me zraci što su se odbijali sa njinog tamnog zlata, probadali". Onda je došla majčina smrt, zatim briga rođaka da ublaže dečakovu tugu, a na kraju lukava dovijanja varoških devojaka da osvoje srce bledog i tužnog mladića.

Ratnički život junaka Dneviika... obuhvaćen je slikama krvavih pogrona nad vojvođanskim Srbima zbog Principovih vidovdanskih hitaca i praćen sve do ratnikovog povratka u zavičaj:

"U galicijskom blatu, poljskim bolnicama, u marševima i rovovima, po ulicama ispražnjenih gradova, razorenim selima, u "jeseni i životu bez smisla", kroz sve četiri godine, zuče se jedna mladost, čudna, prenaglašenih osećajnosti, oplemenjeno ali i otupelo neurastenična, zaglibljena u veliku ludoriju rata".

Sa gorčinom posmatra mladić i sebe i svet onr sebe, gleda kako se sve lomi i pada i sa bolom zaključuje:

"...i ja smešeći se gledam te rulje i idem od grada do grada. Rulje pustih žena, rulje hulje trgovaca, rulje ratnika, rulje bolesnih i rulje mrtvih. Decu i žene. Pijanu hrpu onih koji se sada bogate... Strahovito, uplašeno, pažljivo, ja gledam život i držim ga u rukama koje drhte i gledam oko sebe šume i puteve i nebo."

Ta skupo plaćena tragedija naslikana je u romanu kao izvor pustoši u čoveku i osnov za njegov revolt. Junak Miloša Crnjanskog, kao povratnik iz rata, ne živi u onim radosima osećanja za koja zna čovek koji se srećno vratio u dragi zavičaj. Iluzija je i sama pomisao da se ppovratnički život može da nastavi tamo gde ga je rat prekinuo. U njemu sada živi sasvim drugi čovek, drugo ljudsko biće, čiju psihu razdiru težnje za preispitivanjem nekadašnjih vrednosti. Sa setom i ironijom on se osmehuje svemu, ali nema snage da na ruševinama započne novi život. "Ne", kaže on, "ne znam šta je dobro, a šta zlo, ništa ne znam šta se sve sa mnom zbilo... Mi ćemo se vući u zelenom odrpanom šinjelu, bledi i nasmešejni, svud po ulicama. Mi ne ištemo ništa, mi ne želimo ništa, je li, mi ne želimo ništa."


Dragutin A. Stefanović & Vukašin Stanisavljević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 10, 2010, 03:46:45 am »

*

DNEVNIK O ČARNOJEVIĆU


KRATAK SADRŽAJ

"Dnevnik o Čarnojeviću" odbijaju da štampaju u cjelini i predlažu piscu da izdvoji nekih pet tabaka iz ogromnog rukopisa. U hotelu "Pariz", Crnjanski nasumice odabira dijelove teksta. Ostalo spaljuje. Kasnije je Vinaver ispremetao poglavlja i knjiga je tako objavljena. Zbog toga, a i zbog činjenice da je ovaj roman lirski, ne može se govoriti o fabuli. Knjiga, ustvari, predstavlja splet razmišljanja glavnog junaka ili, možda, lirskog subjekta o mnogim motivima iz života, pa naravno i o životu samom. Roman počinje opisom i razmišljanjem o ratu Petra Rajića u kome se vidi besmisao rata kao i "indiferentni stav glavnog junaka" (kako kažu neki kritičari). Od tog pakla se udaljava razmišljajući o djetinjstvu, majci i periodima bolesti koji mu, kako kaže, "behu najlepši doživljaji". Sjeća se majčine smrti i njegove ženidbe ubrzo nakon toga, koju su ugovorile njegove tetke i žene iz mjesta. Njegova žena, puna života i strasti, bila je previše za ratom izmučenog čovjeka. Njegova bolest se pogoršala i on odlazi ne liječenje u Krakov. Tu upoznaje još jednu ženu koja mu pruža samo čulnu ljubav. Emocije on traži i pronalazi u liku jednog sumatraiste, Čarnojevića koji je okrenut prirodi, nebu, i koji smatra da je sve u vezi. On predstavlja Rajićevo drugo Ja. Tekst o Čarnojeviću koji zauzima najkraći dio romana, predstavlja centralni njegov dio i objašnjava smisao čovjekovog života, daje razlog čovjekuda živi, te ispoljava osnovu poetike Miloša Crnjanskog, tzv. "sumatraizam". Rajić se vraća iz sanatorijuma sa shvatanjem da je sreća u lišću (prirodi), utjeha u nebu i odlukom da će smrt dočekati smiješeći se.


* * *

UKRATKO O GLAVNOM JUNAKU

"U ulozi nosioca ovih sudova (o čoveku i svetu), pojavljuje se po pravilu, lik glavnog junaka. Glavni junak 'Dnevnika' zamišljen je kao neko ko se 'oslobodio i odrodio od svega', kao neko koga 'ništa više ne vezuje ni za dobro ni za zlo'. Ovom junaku život liči na komediju: 'sve sam čekao da će još nešto doći uživotu, da ovo dosad beše samo komedija. Sad vidim, da posle sažaljenja ne dolazi ništa novo.' Čarnojevićeve noći prolaze 'u groznicama i snovima... koji nisu mnogo luđi od jave'. Na jednom drugom mestu, ovaj moderni Čarnojević se pita: 'ali zar je život više nego senka' i odmah odgovara: 'ne, senka je više nego život'.

Glavni junak 'Dnevnika', osim toga kaže: 'ja ne volim plač nego tugu'. U stvarnosti se plač i tuga razlikuju isto onako kao što se razlikuju jedno neposredno reagovanje od stava koji iza sebe ima izvestan sud vrednosti. Emotivna karakteristika glavnog junaka ' Dnevnika' je, dakle, ekvivalent za jedan aksiološki, univerzalni odnos prema svetu.

O tom odnosu govore i neke druge karakteristike Čarnojevićevog lika. Jedna od njih je čežnja za zaboravom u nekim dalekim, polarnim predelima, čežnja za onom zemljom 'gde je led zelen a voda plava pod ledom, sneg rumen'. Druga je saznanje da ljubav ima u sebi nečeg neprolaznog u metafizičkom značenju te reči. 'Čini mi se jedino ona i jesen ostaje, sve je drugo samo varka.'(...) Ali najveća uteha junaka ovog romana je nebo. '...ako umrem', to je poslednja rečenica knjige, 'pogledaću poslednji put nebo, utehu moju i smešiću se' ...

Zahvaljujući ispovednom obliku umetničkog kazivanja, pisac obezbeđuje vrednosnim iskazima glavnog junaka povlašćen položaj. Sve druge likove 'Dnevnika' vidimo spolja, jedino je lik glavnog junaka oblikovan iznutra. Osim toga, ispovedna tehnika omogućuje piscu i da na indirektan način pridobije čitaoca za gledište glavnog junaka. Svi ostali likovi oblikuju se iz perspektive glavnog aktera 'Dnevnika o Čarnojeviću'" N. Milošević, "Metafizički vid stvaralaštva Miloša Crnjanskog" | scribd
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 10, 2010, 03:47:53 am »

*
MILOŠ C R N J A N S K I


JE LI STVARNO POSTOJAO ČARNOJEVIĆ?

Postoje dobro i loše postavljena pitanja. Da li je stvarno postojao Čarnojević iz Dnevnika o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, to na prvi pogled izgleda kao najgore postavljeno pitanje. Najpre zato što je teško govoriti o stvarnom postojanju ma kojeg književnog lika. A onda i zato što Čarnojević može biti sporan kao zaseban književni lik. Nije slučajno što ga kritičari ponekad nisu razlikovali od glavnog junaka romana Petra Pajića. Može se reći da je u našoj književnoj kritici razjašnjen odnos između ova dva lika. Pa ipak, kad dugo i strpljivo radite na pripremanju kritičkog izdanja romana, uočavate ponešto što bi moglo ići u prilog upravo pogrešno postavljenom pitanju. Na primer, promene koje je Crnjanski unosio u tekst, računajući od jednog odlomka štampanog u časopisu 1920. godine, pokazuju da se on kolebao da li treba, i kako, jedan lik razdvojiti na dva: na Rajića i Čarnojevića.
 
Nije ništa manje zanimljivo ni to da Čarnojević ima svoju malu istoriju upravo kao književni lik: možemo pratiti njegovu književnu genezu kad upoređujemo tekstove Miloša Crnjanskog. Mislim da to nije slučajno. Jer ovaj dvojnik, ova senka od lika koju vidimo tek u Rajićevom snu, dolazi nam iz samog središta piščeve poetike. To nije usamljen slučaj, koji nalazimo samo kod Crnjanskog. Valja se setiti i one zagonetne senke iz Andrićeve Proklete avlije koja vidi i čuje, a ne govori. Zove se prosto: mladić pored prozora. Ona je poput konca koji, kad ga dobro uočimo i povučemo, otvara nam unutarnji sklop Andrićevog romana. Najzad, i u trećem, takođe izvrsnom kratkom romanu Ljudi govore Rastka Petrovića, iznenada se u svetlosti munje pojavljuje demon sa crnim ogrtačem. Pripovedač za ovo priviđenje kaže da je veliki pesnik. I kad otkrijemo na kog se pesnika misli i na koji događaj, opet će nam se delo otvoriti iznutra: pokazaće nešto od svoje poetike.
 
Zametak Čarnojevićevog lika nalazimo u objašnjenju koje je Crnjanski dao uz pesmu "Sumatra" 1920. godine. Tu je prvi put izložio svoju poetiku, novu i neobičnu. A neobična je pored ostalog i zato što se nastanak pesme objašnjava sopstvenom biografijom kojoj se dodaje još jedna, paralelna ali tuđa. Pored pesnika koji se vraća iz rata, pojavljuje se "jedan dobar drug", koji se takođe iz rata vraća: iz azijskog dela Rusije, pa preko Japana i Engleske. Mnogo kasnije Crnjanski je u jednom intervjuu naveo i njegovo ime: Miloš Birimac. Birimac nije književni lik, nego stvarna ličnost, koja se na dvatri mesta pominje u Itaki i komentarima. Ali se i u demonu iz romana Ljudi govore takođe nalazi stvarna ličnost: pesnik Milan Dedinac. Izgleda da je i Crnjanski u lik "jednog dobrog druga", kad ga je uskoro razvio u romanu Dnevnik o Čarnojeviću, uveo stvarnu ličnost jednog pesnika. Ono što je i u jednom i u drugom slučaju zajedničko, jeste da uvođenje stvarne ličnosti jednog pesnika služi kao motivacija za iznošenje sopstvene poetike.
 
Dva povratnika iz rata, pesnik i "jedan drug" iz objašnjenja "Sumatre", u romanu Dnevnik o Čarnojeviću paralelno su razvijena kao pripovedač Rajić i njegova senka Čarnojević. Ali ta senka, u krajnjoj liniji, i nema drugog zadatka nego da izloži i svojim postupcima, svojim životom potvrdi piščevu poetiku koja se zove sumatraizam. Crnjanskom, očigledno, nije bio dovoljan lik koji bi u romanu izlagao njegovu poetiku. Potrebna mu je bila i iz stvarnosti uzeta ličnost koja će svojom biografijom oživotvoriti tu poetiku. A ko bi to drugi mogao biti ako ne pesnik? Zanimljivo je da ni Crnjanski, kao ni Petrović, nije naveo stvarno ime pesnikovo. Ostavljeno je nama da ga u oba slučaja naslućujemo i najzad otkrijemo. Izgleda da pri tome pravi cilj nije da se delo zatamni i aluzivnost učini širom i neodređenijom. Ili bar nije samo to.
 
Čarnojeviću su u romanu data tri svojstva koja nam olakšavaju prepoznavanje. Hajppe je to njegovo poreklo: on je Dalmatinac. Otac mu radi kao pisar na faru. Rajić čak s njim u epistolarnoj formi raspravlja o mogućim odnosima između Srba i Hrvata po završetku rata. I jedno i drugo, far i rasprava o odnosima u novoj državi, zaklonjeno je ili sasvim prigušeno u docnijim izdanjima romana. Sa čisto književnog stanovišta razlozi su jasni: lik koji je postao dvojnik mora imati pomalo dvosmislenu biografiju, pa i oca Čarnojevićevog nalazimo u manastirima fruškogorskim i u Vlaškoj. Drugo svojstvo nalazimo u junakovim putovanjima brodom od Singapura i Bombaja, pa preko Kaira i Malte do Soluna. Treće je njegova teorija o tajnim vezama u svetu. Ona je očigledno pesnička, očigledno ima nešto od kosmičke utopije iz vremena avangarde, i po svemu se podudara sa sumatraizmom samog Crnjanskog.

Poći ćemo od putovanja ili lutanja po svetu. Crnjanski nam u tome pomaže svojim sećanjima objavljenim 1929. godine: sudbinu za vreme rata i putovanje iz Rusije, pa preko Japana i Engleske opisuje kod svog prijatelja Siba Miličića na isti način kao i ranije kod Birimca. Ostala putovanja Siba Miličića podudaraju se potpuno s Čarnojevićevim pravcima plovidbe. Drugo, kod Miličića u prvim poratnim godinama Crnjanski izdvaja planetarno osećanje "žudnju za nekim kosmičkim optimizmom, radošću, bez obzira na svakidašnjicu". I ovde lako prepoznajemo Čarnojevića. Zatim, u jednoj Miličićevoj pesmi iz istog vremena, koju je Crnjanski svakako znao, kao refren se ponavlja: "Rodno mi ostrvo Far." Na ostrvu s farom bio je pisar, Čarnojevićev otac.
 
Najzad, i možda najvažnije, u Pismima iz Pariza iz 1921. godine, na jednom od mesta gde se vide sami temelji njegove poetike, Crnjanski kao potvrdu navodi Miličićeve stihove iz Knjige radosti: "A, Zemlja, neka je srećna, sirota naša sestra, Zemlja." Docnije, u komentaru uz pesmu "Poslanica iz Pariza", opisuje Miličića kako 1921. godine sa zanosom tumači francuskim pesnicima svoju teoriju o "kosmičkoj literaturi". Nesumnjivo, Miličićeva kosmička teorija uklopljena je u sumatraizam Miloša Crnjanskog, a Miličić zajedno sa svojim poreklom, životnom sudbinom i pesničkom teorijom poslužio je kao stvarnosni prototip za oblikovanje Čarnojevićevog lika. Lika koji je senka. Ali senka koja otelovljuje jedan jedva yhvatljivi zanos ili slutnju, koja je kao magična nit protkala ne samo književno delo Miloša Crnjanskog nego i srpsku književnost XX veka.


Novica Petković "Slovenske pčele u Gračanici" (1996) | Antologija srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 10, 2010, 03:48:54 am »

**
MILOŠ C R N J A N S K I


SEOBE


Ovo je roman o tragičnim seobama i lutanjima jednog dela vojvođanskog srpskog življa u XVIII veku. Pisac se služio iscrpnom arhivskom građom za svoju priču o sudbini "polka Vuka Isakoviča" koji je, prešavši iz Srbije u Južnu Ugarsku, sa nadom da će tu podići trajnije ognjište, morao svoje vojnike da vodi po dalekim evropskim ratištima oko Rajne i Majnca i goni ih da se tuku za slavu bečkog ćesara. Uz to, Crnjanski je proučavao i rodbinske veze Isakoviča, njihove brakove, činove i karijere u austrijskoj i ruskoj vojsci, a naročito ga je zanimala sudbina četvorice Vukovih sinovaca koji su se sa svojim sunarodnicima odselili u Rusiju.
 
U obličavajući zanimljivu istorijsku građu u široke i emocionalno zgusnute slike i prikaze pojedinačnih i kolektivnih ljudskih sudbina, Crnjanski je nastojao da pronikne i u psihologiju mase, da nađe odgovor na pitanje o nagonima koji tu masu pokreću na opasne poduhvate, a istovremeno i da kaže jasan sud o tragici i istorijskom smislu ovih seoba.
 
Crnjanski ne objašnjava seobe samo kao nužnost i sticaj određenih istorijskih okolnosti, već i kao mutan nagon, kao neko prokletstvo koje mase nose u sebi i svojoj krvi. Za Srpski narod ove seobe bile su sklanjanje pred janjičarskim nožem, ali Crnjanski u njima vidi i neki nejasan nemir, čežnju za daljinama, nešto što kao "nalog srca i talog krvi" budi nadu da će se negde, u granicama neke bezbednije i moćnije države, moći da podigne krov nad glavom. Zatalasane mase srpskog "naciona" naslikane su kao "roj koji luta u rojenju", u kome su aktivna dva međusobno suprotstavljena nagona. Na jednoj strani, u psihi tih masa je snažan nagon seobe, kretanja i strah od ustaljivanja, a na drugoj težnja da se čovek negde zadrži, smiri i započne da radi i stvara. Uza eve to, u intimnim mislima ustalasanih srpskih masa vrlo je živa i nada na povratak u stari zavičaj, koja ostaje da živi kao neprebolna rana i neuništiva i duboka čežnja.
 
Svodeći svoje zaključke o seobama na određenu etničku sredinu i konkretne društveno-istorijske uslove, Crnjanski pokazuje u kojoj su meri ovakvi poduhvati srpskog naroda morali biti tragični. Kad jedna ličnost u romanu kaže: "Stalno tako lutamo, u nekoj noći, iz koje, nama, izlaza nema...", onda to treba shvatiti i kao piščev sud, piščevu misao o tim tragičnim seobama i istorijskoj sudbini srpskog "naciona". Uskomešane srpske mase Austrija je upućivala preko Save i Dunava sa obećanjima o mirnom i srećnom životu, a praktično ih bezobzirno koristila za svoje ciljeve i interese. Zato je Crnjanski Austriju u Seobama naslikao kao tamnicu koja širom otvara svoje kapije za Srbe kad treba da se dosele i ginu na njenim granicama, plaćajući preskupu cenu za čemeran neživot po baruštinama i ritovima.
 
I seobe u Rusiju Crnjanski istorijski verno prikazuje, ocenjujući ih kao fatalan promašaj i zabludu, jer su sv Srbi odseljeni u Rusiju nužno i konačno utapali u ogromno etničko more ovog mnogomilionskog naroda.
 
Radnja prve knjige Seoba počinje u proleće 1744, a završava se sa početkom leta 1744. godine. U deset glava ove lirikom natopljene proze Crnjanski je razvijao njenu kompoziciju po dvema linijama. Po jednoj, on prati Vuka Isakoiiča u ratnim metežima od polaska iz sremskih močvara kraj Dunava pa sve do njegovog dubokog razočaranja i povratka iz besmislenog rata. Na drugoj strani, u romanu se prikazuje sudbina Vukovog brata Aranđela Isakoviča, njegovi trgovački poduhvati i erotska groznica prema ženi rođenog brata. Opisom životnih sudbina tri glavne ličnosti u Seobama, braće Vuka i Aranđela Isakoviča i Vukove žene lepotice Dafine, Crnjanski je sugestivno obradio temu o zloj sudbini onih srpskih masa koje su se iščupale iz zavičajnog korena i razvejale se po sremskim baruštinama ili dalokim evropskim ratištima...

 
Dragutin A. Stefanović & Vukašin Stanisavljević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Novembar 10, 2010, 03:49:44 am »

**

LIRSKI PUTEVI "SEOBA" MILOŠA CRNJANSKOG


Te 1929. godine prošlog veka, gotovo neočekivano, kao sa neke druge obale, iz neke zvučne daljine došao je veliki po obimu i po poetskoj dimenziji roman Seobe Miloša Crnjanskog. Trideset tri godine kasnije veliki pesnik Miloš Crnjanski objavljuje svoju drugu knjigu Seoba. Ovaj obimniji drugi deo predstavlja jedinstvenu poetsku povest o ljudskim sudbinama i stradanjima, iluzijama i groznicama iz već dalekog i već čudesnog osamnaestog veka. Šta je nadahnulo Miloša Crnjanskog da u poznim godinama nastavi sa svojim romanom, jednim od onih dela za koje se dugo i gotovo uobraženo mislilo da je poslednje njegovo pravo, čisto i čismeno poetsko delo? Da li je sudbina stranca i putnika, emigranta i usamljenika dodala još jednu notu i otvorila još jednu nadu, ili je u njemu narastao egzistencijalni problem da svoj udes raspravi i prevaziđe u jednoj poetskoj konstrukciji?

Pred književnim istraživačima se nalazio ozbiljan zadatak da razreši pitanje koliko se i kako u ovom zamašnom delu realizovao pesnik, a koliko i kako romansijer. Pesnik je srećom dominirao u prvom delu Seoba i zato je subjektivistički, nekad koketni a nekad doista grozničavo elegičan ton mladog Miloša Crnjanskog imao energiju jedne milošte i jedne detinjaste pometenosti pred svetom i životom. Na mnogim stranicama drugog dela Seoba očigledni su pokušaji Miloša Crnjaskog da se ponaša pre svega kao romansijer i da u dobroj meri koristi sve ono što naracija i deskripcija svojim tajnim antenama mogu izvući iz istorijskog materijala.

Lepotu koju je imao u vidu Crnjanski je određivao parafrazirajući Platona. On nas upućuje ka lepoti koju zagovara Sokrat, lepoti "koja se ugleda tek kad se svi redovi lepota prođu, na najvišem stepenu, u misterijama ljubavi; čudesnoj lepoti, nestvorenoj i neprolaznoj, koja nije lepa samo sad, a u nekom drugom vremenu ne, lepa samo za nas, a ružna za druge; Lepoti koja lice nema, niti ima tela, koja ima znanost, niti govor, nije na zemlji, niti na nebu, ili u nečem drugom, nego je večna i radi sebe same, i u sebi samoj; Lepota koja, dok se druge rađaju i gube, ne raste, niti opada, nego promena i nema" (Putopisi, 117).

Glavnog junaka Pavla Isakoviča od ljubavi odvaja smrt, to jest realnost. Ljubav za mrtvu dragu kao "ljubav za ljubav" pre je vezivanje za izvesne estetičke, književne oblike ljubavi, nego za ljubav prema određenoj ženi u svakodnevnom životu; ova ljubav je, u ovom smislu, nostalgija i breme raspoloženja. Miloš Crnjanski i pored sveg prizivanja daljina nije mogao da se ne upetlja u istoriju, pa su i Seobe nastale na istorijskim i književnim izvorima, što znači da je Crnjanski romansijer sa određenom "istorijskom svešću". Crnjanski veruje u kulturu, razjašnjavanje je kod njega vraćanje na ono što preostaje, što je odolelo, što je utemeljeno na trajanju. Ali, pre svega, Crnjanski je ipak u biti liričar. On, kao što Hans Majer kaže za Aragona: "nema ni strpljenje jednog Tomasa Mana, niti se oseća pozvanim da bude mrmljajući prizivač aorista". Seobe je pisao pesnik "obdaren slikarskim okom", ali uprkos tome one su prava "epska tvorevina posebne vrste". Prema jeziku, Crnjanski, kao i Aragon, "postupa gotovo uvek kao liričar" ne samo tamo gde se ritam rečenice približuje pesmi već i u prividno epskom izveštaju. Pojedinačna francuska reč originalnog teksta za Aragona, naime, nikada nije samo pomoćno sredstvo u službi nekog izraza. Ona stalno ostaje, kao što je to jednom Pol Valeri zahtevao za lirsku reč "unité du son et du sens", "jedinstvo zvuka i smisla".

Druga knjiga seoba objavljena je trideset tri godine posle prve knjige. Istovetnost naslova i poglavlja ukazuje na težnju Crnjanskog da nastavi tamo gde je stao pre tri decenije. Kada ova poglavlja čitamo jedno za drugim, čitamo ih kao pesmu.

                       Beskrajni, plavi krug. U njemu zvezda
                       odoše, i ne ostade za njima ništa, ništa
                       dan i noć, proticala je široka, ustajala
                       reka, i u njoj, njena sen
                       ode Vuk Isakovič, ali za njim ode i
                       Fruška gora
                       odlasci i seobe načiniše ih mutnima i
                       prolaznima, kao dim, posle bitaka
                       prošlost je grozan, mutan bezdan; što u taj
                       sumrak ode, ne postoji više i nije
                       nikad ni postojalo
                       tumarali su, kao muve bez glave; jeli su,
                       pili su, spavali su, da najposle
                       trčećim korakom poginu,
                       zakoračivši u prazninu, po tuđoj
                       volji i za tuđ račun
                       jedan od njih, najbedniji, sačuvao je,
                       i posle smrti, sjaj svog bića, tako da
                       je mogao da se vrati i da se pojavi,
                       pri ulazu u selo, na drumu, na istom
                       mestu, gde se rascvetan javljao,
                       u proleće prvi bagrem
                       beskrajan plavi krug. u njemu zvezda
                       ali sve je to samo omama ljudskih očiju

Kao što se vidi sve dole je materijalno, grubo, teško. Svakidanji svet se odbija zarad onog gore, koji je svetao, lak, spirituelan. Nepristajanje na stvarnost, ljubav za idealnu ženu, ali i česta ozlojeđenost na ženu "od krvi i mesa", sve to nalazimo kod Crnjanskog i u Dnevniku..., u Lirici Itake, putopisima. Iza ove odbojnosti prema ženi stoji "belokrili ideal" ženske čistote. Ali time se u stvarnosti ništa ne menja. Idealizacija, čiji je mehanizam delatan i u Seobama, ne menja svet, kaže Haksli; sve što se u njoj događa, "događa se samo u mašti onoga koji idealizuje". Pavle, kao i pripovedač u Dnevniku..., odbija ljubav: "On je želeo nešto bolje. Posledica je bila... to da je dobio nešto mnogo gore i da je ljubav odbila da prihvati njega. Najbolje je uvek, neprijatelj dobrog.

                       Nesreća ih je tog proleća, u Temišvaru,
                       Stigla neočekivano...
                       zamukla je pesma pod bagrenjem u mahali
                       Isakovič, međutim, ode, kud ga želje vuku
                       išao je tako u varoš u koju nije bio pošao
                       beli zec i crni ajgir na putu
                       neće više videti svoju planinsku serbiju
                       po sećanju se hoda kao po mesečini
                       kraj njega korača, samo njegova sen,
                       koja ga prati
                       između živih i mrtvih sve se veze
                       prekidaju...
                       ne postoji ta žena sa zelenim očima

Kao što je prirodno i zakonito da se čovek menja, zakonite su i nepremostive granice u kojima se jedna ličnost, jedan književni profil može menjati. Crnjanski nije mogao i nije preskočio sopstvenu kožu. U Drugoj knjizi Seoba nema ničeg što bi protivurečilo prvom delu romana: sve što u drugom delu jeste ili izgleda novo, razvilo se iz istog jezika iz koga su napisane prve stranice Seoba. Sve se pomalo pomerilo i preodenulo, učvrstilo i približilo zemlji, ali je Crnjanski u biti ostao isti. Priroda njegovog dara iscrtala je oko njega krug za sva vremena. Krug ličnosti po prevshodstvu pesničke i slovenske, sve iz nekih maštovitih, teško rastvorljivih osećanja i intencija, pisca čudnovate zrelosti i dirljive naivnosti u jednom istom delu.

Mestimično i povremeno, žar liričara jenjava i gubi se pod maskom pikarskih avantura. Fabula se razrasta, ali se dosežnost kazivanja skraćuje, banalnost uvećava na račun poezije. Manje je nagoveštaja i plodne zamišljenosti, melanholije i upitanosti koja se širi prvom knjigom. Iako je reč o istom tkanju, tridese tri godine kasnije ono je znatno grublje. Nema više ranije sažetosti, gustine i prodornosti. Pripoveda se naširoko i nadugačko; rečenice odaju literarnu laboratoriju iz koje su izišle. Hronika porodice Isakovič potiskuje dramu naciona, čija je sudbina sažeta u metaforičnom naslovu romana. Patos naciona u potrazi za otečestvom slabi i razvodnjava se u nebrojenim avanturama braće Isakovič i njihovim porodičnim peripetijama. Druga knjiga poseduje obim, masu, istorijsku zaleđinu, ali nema lirsku suptilnost prve knjige. Crnjanski priča zavodljivo, ali sada slabije čujemo ono što priča sama po sebi ne govori.

Autor: Milosav Buca Mirković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Novembar 10, 2010, 03:50:30 am »

*

ROMAN O LONDONU, MILOŠ CRNJANSKI


Rjepnin i London

Da je čitaocima prepušteno da naslove ovaj roman, većina bi mu verovatno dala naziv "Roman o Rjepninu" jer se na svakoj njegovoj stranici pripoveda o Nikolaju Rodionoviču Rjepninu, ruskom emigrantu, potomku plemićke porodice, koji je živeo u više evropskih država (Češkoj, Portugaliji, Francuskoj), a život okončao u Engleskoj, ne ostavljajući iza sebe tragove samoubistva. Pripoveda se o Rjepninovom očaju koji je izazvan sećanjima na Rusiju i strahom od neizvesne egzistencije u Londonu. Međutim, svaki pažljivi čitalac, koji se makar malo zamisli nad ovim romanom, shvatiće da on ima dva istinska glavna junaka. Prvi je Rjepnin, a drugi upravo taj višemilionski grad koji je postao utočište velikom broju emigranata poput Rjepnina.

Ali da li su svi oni zaista poput Rjepnina? Po poreklu — da, ali po karakteru, načinu života, moralu — ne. Jedan je Nikolaj Rjepnin u Londonu. Usamljeni šetač kroz gradske parkove, osobenjak, čovek koji odbija da napusti prošlost ili se bar udalji od nje. Za Rjepnina, London jeste utočište, ali ne i uteha.

London, koji sa svojim prepunim autobusima što se ljuljaju kao elefanti, prepunim vagonima podzemne železnice, beskrajnim maglama i sitnim kišama živi punim plućima od jutra do mraka, ravnopravno sa Rjepninom zauzima poziciju glavnog junaka ovog romana. London je biće čiji je život mozaik sastavljen od četrnaest miliona drugih života i kao takvog Rjepnin ne želi, ne može i neće da ga prihvati.

London pod maglom, London posut kišom, London pod novogodišnjim osvetljenjem, London nad zemljom ima i svoj život pod zemljom. Taj život Londona odvija se u podzemnoj železnici i podrumima u kojima se radi za funtu dnevno i tri čaja iz ovlaš isplaknutih šolja.

Rjepnin je bio deo tog podzemnog londonskog života. Svakog jutra podzemna železnica ga je grabila svojim čeljustima i zajedno sa hiljadama i hiljadama drugih putnika prevozila do tronošca u podrumu obućarske radnje koja je opsluživala uglednu klijentelu. Potomka Anikite Rjepnina sustigla je sudbina mnogih njegovih sunarodnika koji su u emigraciji postali krojači, prodavci, barmeni. I on je promenio mnogo zanimanja (crtač u ministarstvu, vratar u noćnom klubu, računovođa u obućarskoj radnji, raznosač knjiga) dok na kraju nije postao konjušar grofice Panove.

Iako je bio deo podzemnog sveta Londona, Rjepnin mu nikad nije istinski pripadao. Svaki trenutak predaha, koji je uglavnom provodio u londonskim parkovima, koristio je da živi u prošlosti, ruskoj prošlosti. Rjepnin je, kao i svi ruski emigranti, živeo dva života — "jedan prosjački, žalosni, paćenički, javno, a drugi krišom, u sećanju, u prošlosti, u Rusiji, u raskoši" (M. Crnjanski, "Roman o Londonu", 2. deo, str. 194). Tako je Rusija još jednom zasjala kao ideal u stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, s tom razlikom što je ona za Isakoviče bila budućnost, a za Rjepnina prošlost, sećanje, "jedino što ostaje od onoga što je bilo lepo" (M. Crnjanski, "Roman o Londonu", 2. deo, str. 192).

Rjepnin, osim što je ostao zaglavljen u sopstvenoj prošlosti, bio je zaglavljen i u londonskoj sadašnjosti. Ostao je u procepu između sveta siromašnih podrumskih radnika i viših krugova kojima su pripadali njegovi sunarodnici poput doktora Krilova, ali i oni koje su sa Rusima povezivale samo bračne veze (Škot Park, Engleskinja grofica Panova). Rjepninovi kontakti sa tim višim krugovima, koje je uporno izbegavao, otkrivaju čitaocima svet bestidnih preljubnika, licemera, starica koje požudno posmatraju mladiće. Taj svet, koji je upoznao na letovanju u Kornualiji, Rjepnin je duboko prezirao i odbijao je njegovu pomoć. On je, takođe, slika Londona koji je Rjepninu i posle sedam godina boravka bio nepoznat i tuđ.

Jedina vrednost koju je Rjepnin imao u Londonu, koju je poštovao i voleo, bila je njegova supruga Nađa. Dok je planirao da sebe liši života, on je nastojao da Nađu sačuva od Londona, londonskih oluka i prosjačenja. Nađinim odlaskom kod tetke u Ameriku, ispunjava se Rjepninova želja, ali u isto vreme njegov život u Londonu gubi poslednji smisao. Od tada su njegovi londonski dani okrenuti samo mislima o samoubistvu i prošlosti u kojoj nikad nije prestao da živi.

* * *

Šta je za višemilionski London život jednog siromašnog ruskog emigranta? Šta je njegova smrt? Ona neće zaustaviti vagone podzemne železnice, neće promeniti tok Temze, neće zbog nje biti preskočeno tradicionalno englesko ispijanje čaja.

A šta je London za Rjepnina, emigranta slabe ruske volje? London je za njega život na periferiji, vožnja podzemnom železnicom, tronožac u podrumu, funta dnevno, kriška hleba i čaj, parkovi, besplatno razgledanje muzeja... London je za Rjepnina siromaštvo, poniženje i na kraju smrt iza koje ne ostaje nikakav trag.

Jelena Skrobić | 20.07.2015. | citajme.com


***

Miloš Crnjanski: "U Romanu o Londonu ima autobiografskog ali izvrnuto. Tu je neki ruski emigrant umesto mene. To nema veze, ali taj je postojao. Taj je postojao, neću da kažem ime, jer još živi, nije se ubio, mada smo svi mislili da se ubio. To su stvari koje romanopisac radi kao u snu. On ne treba da opisuje verno, ali mora realno da govori o onome što se događalo i kako je bilo. Vi imate u mojim knjigama toga. U Romanu o Londonu težinu daje moj glavni saradnik — očajanje. U romanu je prisutna snaga očajanja. Vi znate da je u rimsko doba izgnanstvo bilo teža kazna nego smrtna presuda. Zašto? Zato što je na taj način prestajalo sve. Ako su osuđenika proterali nekud na Crno more ili u neku tuđu varoš, u Aleksandriju ili negde drugde, on više nije postojao onako kako je do tada postojao. Kod mene je to bilo još mnogo strašnije pošto sam ja bio pisac, naš pisac, uvek u centru borbe, neću da kažem svađe, ali u centru literarnih borbi, i odjedanput kada iz toga ispadnete, onda vi ne možete živeti. Žvot je mene terao da pišem, budila mi se želja za životom i nada u povratak na svoje mesto u srpskoj književnosti. To nisu patološki izumi, to je jedan strašan nagon koji nas tera i koji nas stalno dovodi do ludila i čuđenja — kako to da ne možete više da živite život kojim ste pošli? Ne može čovek, pisac, da se promeni, da se pretvori u kapetana, ne može da se pretvori ni u cirkusdžiju, ne može da se pretvori ni u automobilistu. On ima za sobom noć, dan, sedi za svojim stolom a pred njim je mašina za pisanje, i on odjedanput vidi da ga ne žele, da ga niko ne čita. Onog trenutka kada su ljudi iz moje zemlje počeli da mi daju mogućnost da mogu da radim, ja sam opet počeo da živim, ja sam sa najvećim oduševljenjem radio, pisao. Iznenađen sam uspehom koji je Nolit postigao mojim romanom. Naročto me iznenađuje tiraž — pet hiljada, pa onda osam hiljada primeraka. Meni pamet staje — šta je sad ovo sa mnom? Očekujem kad će neki balavac da dođe i da kaže da to ne vredi ništa. Ja ću reći a, šta mogu, napiši bolje! The Shoemakerse sam pisao u Finčliju, u predgrađu Londona 1946, 47. Kada sam sa svojom ženom bio vrlo blizu samoubistva. Veoma volim Londonske obućare — Roman o Londonu, jer je tu knjigu pisao moj sopstveni život."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Mart 27, 2011, 02:04:39 pm »

*

Miloš Crnjanski — OKLEVETANI RAT

        
Bivši naši ratnici, koji su ostvarili jedan grandiozni plan tolikih generacija od Kosova na ovamo, danas su povučeni, skromni, ne znajući ni sami koliko je ogromna njihova zasluga za ceo narod, za celu budućnost.

I danas, kad se sprema velika proslava dvadesetogodišnjice prvih regruta iz tada tek oslobođene Južne Srbije, morao je jedan književnik da istakne veličinu te ratničke ekstaze koja je vodila u krv i rov plahovite prve ratnike oslobođenog Juga. I oni su, kao i svi ratnici, izostali od veličanja nezaboravnog poleta. Jedan pesnik oživljuje taj polet najživlje i najstrasnije, osećajući duboki značaj velikih žrtava.

Posle strašnog i, što je bilo teže, dugog rata, do nedavna mi smo svi bili pod utiskom jednog ogromnog, na žalost kao uvek prolaznog, talasa pacifizma. Sam po sebi taj pacifizam, posle takvog rata, ne bi bio ništa novo na svetu, a bio bi vrlo shvatljiv.

Ono što je u tom pacifizmu bilo krivo to je bila apsurdna propaganda. U stvari jedan duhovni i moralni teror koji nije trpeo pogovora, a nije imao ni obzira. Svet je bio zaglušen drekom najopasnijih iluzionista od pamtiveka, neizlečivih sanjara koji veruju u dolazak večnog mira.

U raznim nijansama tražilo se ne samo od naših srca, nego i od našeg mozga, nad nepobitnim podacima iz prošlosti, nad najgroznijim primerima sasvim suprotnih dokaza ,da verujemo da više nikada neće biti rata.

Da će neka međunarodna institucija, uskoro, garantovati mir i pravdu slabijeg protiv sile koji za pravdu ne pita.

Sem toga da svi priznamo da je rat grozota, već i bezumlje, sramota, da je rat odvratan i gadan, da je izvor svih niskosti i nedaća, jednom rečju najniskiji stupanj na koji čovečanstvo u svojoj nesrećnoj sudbini pada. Pa onda i to da je nepotrebna vojska.

U stvari kad se pregleda geografska karta sveta, ta pacifistička propaganda ima svoje naročite teorije i crte.

Na stranu južno-amerikanske države i afrički kontinent, sasvim kolonizoirano područje, bez uticaja, i na teritorije Kine, i na mnogim obalama okeana, pacifističke tirade, same po sebi, zvuče kao gorka ironija.

Ni za Sjedinjene Države, međutim, ne bi se moglo reći da su u nekoj gustoj atmosferi pacifizma, pre bi se moglo tvrditi da su u zanosu herojskog doba militarističkih, primenjenih ideja.

Kraj svih njegovih, mnogobrojnih, radničkih slojeva, za Japan se ne bi moglo reći da je ukočen nekom nekom pacifističkom propagandom, naprotiv.

Pacifistička propaganda, u obliku apsurda, bila je evropski specijalitet, kao i ratna, i dolazila je, tendeciozno iz pobeđenih država, pre svega.

Engleska je, po našem mišljenju, jedina, gde se pacifističke misli, bez lažnog patosa, sistematski, sprovode i u političkoj ideologiji i po školama i u štampi. A ne radi se to ni nedostojno, ni preterano, ni zaslepljeno.

Francuskoj zaista nisu bili potrebni oni ispadi lažnih pacifista. Ona je i sama potresena svojim strašnim i velikim žrtvama, da joj je i radost pobede bila zagorčana.

U njoj, u sudbini bivših ratnika, (a to je ceo francuski narod) ima mnogo tragičnog i teškog i ništa ne pokazuje užas tih realnih pacifista bolje i njinu bolnu sumnju u budućnost nego izraz, lak i grozan, kojim se idući rat prosto naziva: "la prochaine derdiere".

To zvuči istinito i jasno: rat je nešto što, kad dođe, ne da se izbeći.

Pacifizam posle rata, nije imao odlike razmišljanja, viđanja, logičkog rasuđivanja. Propaganda za mir nije bila, ili bar nije uspešna bila, razložna, razborita, zasnovana na ubeđivanju ekonomskim razlozima, nego je više bila defetistička i fanatična, prolazna. Snagu je svoju često crpila iz klevetanja rata i vojnika.

Kraj svih grozota ratova u prošlosti, Evropa je ipak, već nekoliko puta, imala svetle epohe dugotrajnog mira, većih političkih i što je više duhovnih i kulturnih zajednica. Nikada, međutim, ona još nije imala toliku iluziju klevetanja rata.

U pobeđenim državama, razočaranja, strah, očaj jedne infamne pozadine, za sve nedaće, i sve bede svoje, oklevetali su rat koji je isprva pijano pozdravila i uzela je za žrtvu, pre svega, vojnika.

Gore od svih zabušanata i makroa dočekao je vojnik, u pobeđenim državama da ga svetina prezire i ismeva.

Rat je trebalo uprljati sasvim, vojnika uniziti sasvim, jer uz pacifizam išla je paralelno i naročita propaganda.

Da bi se posle orgije u ratu, što brže izašlo u raj pacifizma, rat je oglašen životinjskim, niskim, idiotskim. Naročito iz Nemačke rasuta je tada ogromna prpaganda ismevanja i prljanja, ne samo protiv militarističkih ideja i principa, nego i protiv same vojske, kao takve. U velikom delu nemačke pacifističke literature, u romanu: Na zapadu ništa novo, izgleda kao da su najviši momenti vojničkog života u ratu bili, kada su čučeći u krug vojnici vršili nuždu. Jedini trenutak nepomućene radosti.

Oni, međutim, koji su bili u ratu, i ležali među mrtvima znaju da je rat veličanstven i da nema u višeg momenta, nikad ga nije ni bilo, u ljudskom životu, od učešća svesnog u bitki.

Što je najstrašnije, rat postaje sve fantastičniji i ma kako to grozno zvučalo, sve lepši. On će opijati svojom zamamljivošću ljude, i na kopnu i na moru i u vazduhu, on će im pokazati priviđenja i slike koje će učiniti da se zaborave klevete o ratu kao da ih nikad nije ni bilo.

Dokaz neizbežnosti moralne vrednosti, dokazi patriotizma, herojstva, ratu u opšte nisu ni potrebni on se neprekidno obnavlja iz praha i pepela kao feniks. Sfinks je, čiji osmeh niko odgonetnuti neće a kojoj čovečanstvo ide odkad je sveta i veka.

Paralelno, međutim, sa klevetanjem rata išla je propaganda protiv militarističkih principa i vojnika. Nije to bila nikakva ideologija pacifista, bila je to obična potreba klasne borbe, defetistička propaganda.

Da bi se mogli sprovesti revolucionarni programi, klasni udari, trebalo je pripremiti raspadanje vojske. Pripremiti propagandom koja je imala da razori militaristički duh, da karikira vojničke pojmove i forme, da okleveta vojnika kao takvog i da pokaže kao najgoru kuću kasarnu.

U stvari nikakva državna organizacija, pa ni partijska, ne vredi ništa bez vojničkih vrlina. Socijalna demokratija, kao što je poznato, bila je organizovana po vojničkim principima, a i klasna država marksistička počiva na militarističkim principima.

I danas je još lako realno dokazati od kolike je moralne vrednosti, da druge i ne spominjem, u mnogim narodima vojska. Uz opšte pravo glasa, nema sumnje, ista je vrednost i opšte vojne obaveze i ako se može dati karikatura kasarne, isto takva karikatura onda je i škola.

I najmodernijem čoveku, ako je uopšte pristupačan razlozima, može se govoriti sa emfazom o vojsci, pa sa njom u vezi i o ratu. Veliki preobražaj sveta, velike epohe u istoriji pojedinih naroda, sva poboljšanja u korist širokih masa izvedena su uvek u duhu militarističkih principa. Vrednost tih principa je neprolazna.

U nas, taj talas apsurdne pacifističke propagande (naš narod, zaista, ne treba učiti šta je patnja u ratu) imao je svoje naročite crte.

Marksističku propagandu koja je kroz literaturu sprovođena vrlo vešto.

Još više. Međutim, klevetali su rat Srbije zato da bi dobili partijske pozicije. Nigde "pacifistička" propaganda nije bila luđa.

Ratnički način sjedinjenja našeg naroda bio je jedini put kojim smo mogli ići. Priče o svim drugim načinima, kulturnim, literarnim, intelektualnim, samo su priče.

Vekovima u našem narodu ratnički element bio je najbolji i on je i danas, na celoj teritoriji gde su bili Turci ne samo najzdraviji, najotporniji, nego i najmoralniji i najviše sablažnjen.

Pacifizam kad negira svetlu stranu rata, njegov selektivnost, njegov biološki značaj u razvitku i "napretku" čovečanstva, morao bi da nađe neke uzvišene podatke i visoki prikaz mira.

Život mirnodopski, inače, sam po sebi, pun gada, mizerije, očaja i niskosti, ne može, ili bar nije mogao pre, da izdrži poređenje sa uzvišenim senkama rata.

U ime čega je ovaj pacifizam vikao protiv ideologije o dužnosti u ratu i bolnih žrtava — u ime skoro besmislene požude za uživanjem, za žvakanjem, za čitavim onim kompleksom mirnodopskih "radosti" koje pacifisti smatraju "pravom na život" čoveka. Niskost ljudi, razaraju mnogo više sveta, nego što to čine ratovi. Ako se za rat može reći da čoveka poživotinji, za mir bi se moglo reći mnogo više.

Ako je ikoji stalež zaslužio mir, zaslužilo ga je seljaštvo. Njegov život u polju, u neprekidnom i prastarom radu, najbižiji je večnoj lepoti prirodnog života i ima najviše smisla. Taj i takav život najlepši je simbol mira i potrebe mira.

Pa ipak, to je jedini stalež koji nikad nije ratoboran, koga ratna huka nikad ne hvata, a ipak, to je jedini stalež koji mrtve ne kleveta. Nema u njemu podsmeha prema vojniku, jer su isto i u najdubljim trenutcima uvek isto. U njemu nema ni tog pacifističkog veličanja života po svaku cenu, a ima jedna ozbiljna i sumorna svetinja rata.

Kleveta rata proizvod je varoškog cinizma, varoškog morala od vajkada koji prati uvek raspadanjnje jednog bivšeg sveta, ali široki slojevi zemljoradnika išli su uvek na bojište bez moralnog pada.

Kod nas su prave uvrede tirade pacifizma, za naš narod, napaćen i gažen vekovima, zaista se ne može prikačiti šlem huškača.

Pa ipak, pre svega, pre nego što je zemljoradnik i pastir, on je ratnik i treba mu govoriti ratničkim pojmovima.

Ako mu uzmete ratnički ponos, ratničku prošlost, vojnički obraz, šta ćete mu ostaviti mesto toga?

Ako unizite i oklevetate njegovo učešće u prošlom ratu, ako uprljate ratove Srbije, jedini kapital u nas koji još nije proćerdan, šta ćete imati tom namučenom narodu lepo reći?

Pacifistička propaganda apsolutno je negativna sve dotle dok se sastoji iz jednog apsurdnog klevetanja rata.

Na najnižem stupnju razboritosti i političkog morala bili smo onda, kad smo u interesu unutarnjih, partijskih problema drznuli se da udaramo u klevetanje rata. U ismevanje mrtvih i viceva na račun Kajmakčalana.

Ako je ikad vojsku, mrtve i sve senke rata obasjala svetlost, sa nedostižnim visinama u miru, ako je ikad otkrila se mizerija takvog "pacifizma", to je bilo tada.

Rat koji je bio, sa svojim strahotama, sa svim svojim teškim žrtvama i posledicama za naš narod, ipak, izgleda kao jedna svetla, večna zvezda u noći nad nama.

("Vreme" XIV/4379, 16. III 1934, str. 5)



Miloš Crnjanski — NACIONALISTIČKA APATIJA

 
Glavne karakteristike našeg ošamućenog nacionalizma su danas, povučenost, samodopadljivost, razočaranost, izvestan strah da nismo dovoljno "napredni'" u idejama, naročito kada se uporedimo sa protivnikom koji je posisao svu mudrost nauke i ekonomskih doktrinai najposle, što je najgore, duboka uverenost da su naši snovi ostvareni.

Kad se u nas govori o potrebi jednog novog nacionalističkog elana, izvesna apatija neosporna je, na sve strane. Toj apatiji, i to je najlepše, naši nacionalni krugovi, društva, pa i pojedine "nacionaliste" strahovito iščuđavaju.

Vide da njihova ideologija nije više dovoljno u modi i mesto da pogledaju, bez iluzija, u ogledalo, rastuže se i jadikuju kako to zaista nisu očekivali.

Međutim, prema svemu što se zbilo, to je bilo za očekivati.

Svaki će mislim priznati da su naša nacionalna oduševljenja kao kola uz brdo, i kao kola niz brdo, dizala se do gromopucatelnih tirada i da su posle toga, kao alkoholici, padali u provalije očajanja.

Bez nekih naročitih ideja, u našoj takozvanoj inteligenciji od vajkada se očekuje da široka, nacionalna masa ima bez mnogo razmišljanja da podmetne leđa i da gura, a da će nacionalni nagon i kad mu pamet legne da spava, izlaz već naći, jer ga Bog čuva.

U stvari, moglo se računati unapred sa svim poslednjim talasom apatije, jer je pun mnogih i vidnih i razumljivih uzroka.

Na bivšoj više filološkoj strani našeg nacionalizma, na teritoriji austrijskoj vatra pobede sažegla je prošlost nažalost samo kao bengalska vatra koja niti peče niti pretvara u pepeo. Nacionalistička teza dobila je jednu bezbrižnu, iluzionustičku notu, ali ako se bolje pregleda, naročito u školovanim slojevima nacionalističkim, njeni su podaci takvi da u današnjicu nacionalnu treba pomešati izvesnu dozu pesimizma. Ako se taj teren premeri bez nacionalističkog zanosa, sem nešto masarikovaca, akcija zemljoradničkih zadruga onog doba i organizacije Privrednika, do bosanske, revolucionarne akcije u celoj toj prečanskoj nacionalističkoj raboti mnogo je deklamacija i skoro sve je luk i voda.

Ali i na drugoj strani očigledno se zaboravlja tragična zakržljalost nacionalističkog realizma i u radosti pobede nestaje zebnja koja je nacionaliste s pravom ispunjavala pri posmatranju one ideologije sabotaže koja je kao uzvišeni princip vrlina građanskih ne samo kod demagoga i partija, nego i kod širih masa u mozgovima cvetala.

Fakt je, međutim, da je i tamo, sve do balkanskih ratova bilo mnogo gorčina u čašama koje su nacionaliste u mnogome ispijali. A danas ne samo da ne bi bilo opasno, nego bi čak mislim bilo vrlo korisno da na nacionalne tirade padne još jedna senka sećanja na apatiju u doba Đunisa i građanskih vrlina i demagogija iz 1885.

Jer prosečan naš nacionalist nikako da se oslobodi razuzdanog optimizma, a s druge strane izvesnog snebivanja, i da pogleda pravo u oči narodnog sfinksa iz onih intervala kada smo bili bedniji od svih drugih i kada je samo jedna forsiranost nacionalističkog elana pomogla.

Ne vidi istinu koja je neosporna da je i na toj strani dugo trebalo da je upravo tek od prilike u doba dolaska Kralja Petra došlo do toga da se mirne duše moglo propagirati ono famozno: dulce et decorum, pro patria mori, što se očigledno odmah ne razume, a što će reći: slatko je i počast je za otadžbinu mreti.

Ako je bila nacionalistička ideja luda i lakomislena, ona je to bila onda kada je na kraju rata, umorna, legla da spava.

Da smo ostvarenjem prvog stepena nacionalističke ideologije, uobličenjem plemena, dobitkom državnih forama, ostvarili sve, to će se pokazati, i već se pokazalo, kao velika i bolna iluzija.

Kao i u drugim verama i idejama, i u nacionalizmu snaga i sadržaj ne leže u prvim stepenima, nego su dublje i daleko u daljim stepenima. Daleko od toga da je svoj zadatak završio i da je zastareo, nacionalizam još uvek je potreba u našem  narodu, još uvek uslov realnog političkog gledanja na teritoriju koju smo čvrsto obuhvatili granicama, i još više jedini put kojim se u te forme može udahnuti duša. Da jedna nacionalistička elita klone baš onda kad pomisli da je svoje delo već završila, takvih je već bilo primera.

Ali i ova prolazna, nacionalna apatija je shvatljiva i njene pojave mogu se posmatrati i u prošlosti, pa i kod srećnijih i većih naroda. Raspadanje nacionalističkih snaga u Nemačkoj, bilo je očigledno posle 1871. Osećaj da nemačka država samom formom još nije potpuno stvorena pojavio se tek mnogo docnije. Integralna ideja takvog jednog potpunog stvaranja narodne države pojavila se, štaviše, prvo u gorkoj i naizgled čudnjačkoj pruskoj, integralnoj tezi, tek posle propasti tokom svetskog rata.

Ni ujedinjenje italičko, nije prošlo bez apatije posle trijumfa. U prvom stepenu svoje bitnosti posle 1871 Italija je daleko manje nacionalistička, nego u epohi rovitoj kombinaciji Kavura.

Uzgred budi rečeno, u političkom i društvenom, pa i ideološkomm trvenju, posle pobede Napolitanaca i Pijemonteza, ne ponavlja se samo slika nacionalne dosade i klonuća, nego i mnogo što šta sitno i karakteristično što se sada u našem zbivanju ponavlja.

I kod nas, danas, nije teškoća u tome što je nacionalni osećaj iznuren, nego u tome na kojim osnovama da se izrazim rečnikom novinarskog članka, na kojim parolama da se nacionalistička akcija reorganizira.

Protivnik je popio, kao vrana mozak, svu mudrost nauke u ekonomskih doktrina, ali u stvari iskorišćuje očigledno, samo očaj ljudi, potrebu za verom, za nadanjem u ma šta, jednu dijalektiku koja izražava pre svega blaženstvo da se obećava i ni u šta ne sumnja.

Fakat je, međutim, da se nacionalizmu sve može prebaciti samo ne da ima iskustva i da na datoj teritoriji ,na teritoriji obuhvaćenoj našim granicama ne samo što ima bezmerni niz podataka potrebnih da se stvori politička koncepcija, nego se pokazalo da ima i više političkog takta.

Protivnik sve više skida masku internacionalne obaveštenosti i pod njom se ukazuje samo nakaza internacionalnih samoobmana i fraza, dok nacionalizam gde god je krenuo stvara.

Našem narodu, još uvek podeljenom tradicijama, ostacima propalih carstava, crkvama, rascepkanim ekonomskim vezama, zaostalom bar sto godina, prestignutom privrednim vanrednim novotarijama, potreban je još jedan, i baš završni, elan nacionalističkog okupljanja, kao ozeblom sunca.

Taj elan čekaju, da i ne spominjemo aveti na granici, naše planinske i herojske zemlja, arhaični krajevi naši koje samo nacionalistička osetljivost može da razume. Imamo krajeva kakvih sličnih uopšte nema i samim tim oni bi i pod uveličavajućim staklom naših idejnih protivnika prisilili onog koji o njima brblja, da ne brblja na osnovu statistike i proleterizma obeju Indija.

Nacionalističkoj akciji, ako do nje i u nas dođe, potrebni su pre svega novi ljudi, sa njima će doći i nove ideje. Problemi takve akcije obuhvataju, pre svega, pitanja, krupna, ali ni onaj ko vidi "realni" način političkog i nacionalnog rada ne treba da se nacionalizma tuđi. Bez njega, na teritoriji našeg državnog života, u psihološkim i etičkim podacima u našim masama izlaska ni uspeha nema.

Bezmerno mnogo nacionalističke strpljivosti i osetljivosti treba da se u nas sa prvog stepena ostvarenja nacionalističkih snova dopre do drugih, viših i naša zemlja kao celina kao zarada hleba, kao budućnost, kao zajednička kuća bratstva i plemena, ne može se pomoći nikakvim potezima, ako nemaju u sebi koren nacionalizma.

Najbolje u našim bivšim marksistima bila je teza da je struktura našeg društva specijalna i da je u njoj pitanje rešenja "društvenog problema" neaktuelno.

Po mome mišljenju, prva teza našeg nacionalizma trebalo bi da bude da linija njegovog razvitka u nas još nije završena, da naš narod neće postojati ako se iz njegovog ratničkog dna ne iskristališe jedna elita ali da uloga nacionalizma ni malo ne mora biti zastarela, nego da naprotiv samo ona može biti u nas logična pa i socijalna i ekonomska.

Po mome mišljenju ove nijanse antinacionalističkog gledanja na stvari i pitanja kod nas završiće krahom i od njih će ostati samo dim i para iz mozgova naše tako zvane inteligencije koja voli tuđinsko i koja se već tako davno razmeće svojim levičarskim parolama i o ovim 80 od sto seljaštva koje stalno uzima u usta jako vara.

Vreme, Beograd, 1. VI 1934.
Двери Српске — Прећутани Црњански, бр. 25, год. 2005. стр. 77—78
Идеологија Србског Национализма
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Mart 27, 2011, 02:08:31 pm »

*

Miloš Crnjanski — SLABOST NAŠE ODBRANE OD MARKSIZMA


Naša "Buržoazija" ima o marksizmu, kao političkom protivniku, sasvim nesavremene i sentimentalne pojmove.

Komunisti i komunistička propaganda to je za našeg "građanina" neka vrsta mladićke ludosti koja će proći i koju treba pustiti da istutnji.

Naš čovek, proizvod političke demagogije koja je trajala na svim poljima javnog života decenijama, pred upornim marksistima od srca će se predati "alal ti vera". Bez ikakvog poznavanja marksizma, ili vrlo površnog, kao partijski čovek na dnu srca, naš politički čovek, pa i naš prosečan čovek, ide uz marksistu kao sabotera, sa istom onom pritajenom simpatijom kojom gleda na božjaka protiv konduktera kada razvali nozdrve ili tresne pljuvanak o patos tramvaja. Pusti slobodnog čoveka.

Inače i te kako bez poštovanja tuđeg političkog ubeđenja, prepredena i puna nemilosrdnog cinizma, naša buržoazija, bez obzira na demagogiju, primitivno saboterstvo njegovog pokreta, i danas meša marksistu i svetli lik idealisanog Svetozara Markovića. Ona meri današnje marksiste pojmovima koje je stekla oko Tucovića i u njenoj glavi današnji internacionalist jednak je sa marksistom tipa profesora Đurića.

Nema sumnje da se, naročito sticajem političkih prilika onog doba pokret Svetozara Markovića i njegova ličnost može idealisati i da je idealisana. Nema sumnje ni da je socijalistička partija pre rata možda vrednost u nas donekle i sa nacionalističkog gledišta. Najbolji izraz nacionačne svesti naših tadašnjih Bakunjinovaca data je u pismu Gavrila Principa gde je borba između svesti da je potrebno, pre svega, rešiti pitanje nacionalno, i revolucionarnog idealizma, jasna.

Sve to, međutim, nema nikakve veze sa današnjim našim marksistima i nikakva smisla. Te reminiscencije povodom marksizma samo su opasna samoobmana liberalizmom uškopljenog našeg "građanskog" staleža.

Ono što je bilo najbolje među marksistima, davno je otkinuto od radništva, ućutkano u dreci novih "savremenih" marksista i kada bi se danas pregledao, bez iluzija, naš marksizam, našlo bi se u njemu skoro 90% nemarksističkog elementa konfesionalne demagogije i separatističkog saboterstva. Prema njima naša buržoazija ne bi trebalo da ima nikakav obzir.

Komunistička propaganda, baš zato jer je za našeg čoveka nova, uspeva kod nas skoro bez otpora.

Ta propaganada, već sama po sebi, izrađenija je i bolja od svih drugih manifestacija marksizma. Ona ima čitavu skalu majstorski proračunatih efekata.

Naš buržoa koji ume da se brani od hajduka, koji na selu daje tip zelenaša hladna srca, stoji naivno i ošamućen pred igrom marksizma. Zato je propaganda marksistička u nas tako ilegalna i zakićena sa toliko tuđeg perja. O čitavom nizu komunističkih propagandnih elemenata naš buržoa nema pojma.

Teza golgotska o proleteru kod nas je potpuno uspela. Kad bi nas neko posmatrao iz daleka izgledalo bi kao da je kod nas proleterski problem glavni problem nacije i društva. Toliki drugi, ekonomski, i što je važnije duhovni problemi nisu još ni dotaknuti, ali se zato svaki dan, sve što zna da piše i čita, sve što je išlo u školu, skuplja oko marksizma.

Marksizmu treba teza da je proleter velikomučenik, a odmah i druga da je buržuj što odvratnija svinja.

Marksizam izdvaja kao izabrani narod proletera, govori mu da je cvet čovečanstva. Marksizam kao pop s dana u dan uverava proletera da je samo on jadan i bedan, da treba da se prene i vlada.

Što je najlepše naš buržoa se pri tome snebiva kao neispavana mlada i sve te teze prima, pa se stidljivo sklanja. Je li igde pokazao volju da se bori protiv marksističkog licemerstva? U staležu sveštenstva, profesora, mladih, "naučnika" univerziteta, odborima "nacionalnih" organizacija?

Ne, on podleže toj masovnoj hipnozi kao buba švaba.

Proleter, sam po sebi, tobože, inkarnacija je svega dobrog i plemenitig, njega treba dići na pijedestal, on je vaznesenje čovečanstva.

Da ne bi bio "nesavremen" nehuman i naročito literarno zaostao buržoa sve to gleda kao da sanja.

Proleteru je sve dozvoljeno i sve mu se izvinjava, za njega i njegovu klasu svi su zabrinuti. U njemu je idol morala pa i lepote. Umetnost kao veneru treba golišavog da slika samo njega.

Što je najodurnije u toj komediji to je da sve to ne donosi nikakvog boljitka našem radniku, naročito ne onom koji je rasno naš, još je u kontaktu sa nacijom, i tek pošao iz sela.

U stvari, sve se to odigrava na površini t.zv. inteligencija i čitava ta apoteoza proletera koji ga posle tako skupo košta (vidi: Austrija, Nemačka, Španija, Bugarska) kod nas postaje prava karikatura.

Marksistička propaganda pretvara našu inteligenciju u amorfnu masu koja ne zna da se brani i koja izgleda napušta položaj tradicije, položaje svoje uopšte, bez udaraca. Marksista, bez teorijski, zadržavši plate razume se, prošla je jedna čitava klasa kukavica.

Zemlja naša stoji po strani i seljak gleda čudo što se oko njega zbiva, ali onaj stalež, koji ima za dužnost da se brani polako popušta.

Proleter nije takav kakvim ga marksistička propaganda farba i oni koji su delili hleb sa njim i računali na njega, znaju da njegova prava slika sasvim druga. Mesto njega visoko se uzdiže nacionalna ideja, ali naš buržoa smatra da je "nesavremena".

U stvari to je jedina ideja u ime koje u nas može da se traži ne samo socijalna pravda, nego i smisao svakog rada i logična veza sa onim što je bilo. A sve što nije i neće u naciju ima da zna šta ga čeka.

Pitanje marksizma nije policijsko pitanje kakvim ga naša buržoazija smatra, ono je pitanje društva, ono je pitanje borbe i otpora.

Nacija, ona je tu, u tih 80% seljaka, jednosušnih, arhaičnih, u svojim poljima i planinama. Za nju, nikakav socijalni program nije širok dosta, u ime njeno nikakva strogost nije tvrda dosta. Proletersko pitanje nije glavno pitanje. Naprotiv.

Marksistička propaganda izrasla je u nas kao pečurka, u njoj svega ima, a najviše neprijateljstva, mržnje, podlaštva, prema svemu onome što je naše, rasno naše, naše po tradiciji, naše po duhu. Marksistička propaganda u nas ne zastupa radnika, ni realni program njegovih interesa, niti je neki idealizam.

Marksistička propaganda u nas je jednaka sa radom izdajicama u tuđini, protiv nje naša buržoazija ne ume da se bori, protiv nje naći će se tek onda kada bude uzdignuta kao politička ideja nacija i rada, a to postoji. Ona je tu i kod Novog Mesta i Črnomelja i duž Korduna i na Pakri, i duž Drine i preko svih naših drevnih krševa, vrtača i planina do svetih jezera. Jedna ista i neprikosnovena. Doći će dan kada će ona suditi uljezima.

Двери Српске — Прећутани Црњански, стр. 15—16


Miloš Crnjanski — NAŠ SALONSKI KOMUNIZAM


Najgore klevete, podmetanja i intrige protiv carske porodice, pred rusku revoluciju, kao što je poznato, dolazile su iz uskog kruga otmenih porodica i bogataških krugova.

Poznato je i to da su boljševike, naročito u početku, pomagali nekoliko trulih bogataša, krupnih mecena.

Imali to kakve veze sa istinskim slobodoumljem, ili sa ljubavlju za siromahe?

Nedavno, jedan dopis iz Zagreba koji nismo mogli objaviti skrenuo nam je tako pažnju na komunističke simpatije i mecenat jednog izdanka visokih kapitalističkih krugova. Na takve nam je pojave skretana pažnja i sa drugih strana. Mi mislimo da je to opšta pojava u nas i hoćemo da je obeležimo samo u opštim potezima.

Za svakoga ko poznaje prilike života, teškoće života, skupoće i besposlice u drugim zemljama, nesumnjivo je istina da u nesreći naših siromašnih slojeva ima jedna gorka sreća da ipak ima, da se u nas ipak lakše može naći, hleba.

Bilo bi, međutim, naivno samo na osnovu toga ponavljati bez pameti i srca da našem radniku zato nije teško. Naprotiv, položaj manuelnog radnika danas, u ovoj besposlici, nesumnjivo je težak. Društvena pomoć u nas nije nimalo razvijena, a socijalna briga javnih ustanova u tu svrhu još nije dovoljna. Za one čije su ruke žuljevite od detinjstva još nije u nas jaka svest, ni socijalna, ni nacionalna.

Pa ipak taj sloj stanovništva u našoj zemlji, to su većinom proleteri tek otkinuti od sela, od srca naše nacije — oni mogu biti zavedeno stado demagoga i brbljivaca, razočaranih patriota, ali manje nego ma kome u njinom interesu nije da ova zemlja bude rasparčana, i da bude federalistička, ni separatistička.

Nacija, i prave nacionaliste, nikad se ne mogu odreći osećaja i svesti da u tom staležu ipak imaju brata.

Pada u oči, međutim, sa koliko odgovornosti danas taj siromašni naš čovek mora da pazi na ono što rekne, ili narodski rečeno lane.

On je "komunist" kada opsuje i gospoda Boga, jer mu se smrkne pred očima kad nema hleba i ne nalazi rada, on je "komunist" kad se raspilavi uz čašu vina, jednom posle tolko poniženja i nepravde i počne da trabunja kako će doći dan t.j. njegovih pet minuta.

On je "komunist" i snosi sve odgovornosti koje mogu da mu se dese u današnjem društvu i poretku zbog toga, ma da dalje od tog busanja u grudi niti ide, niti sanja.

Sasvim je drugi slučaj u nas kada je reč o salonskom komunizmu koji u nas vlada.

Bogataška deca — oduvek je glavna crta bogataške dece bila da vole da se igraju mangupa — (većinom im to uspe doživotno) nekažnjeno se u nas igraju "komunista".

To je glavna crta našeg varoškog i literarnog marksizma.

Istina, pogrešno bi pomislio neko da ja hoću da kažem da su ta bogataška deca članovi nekih tajnih komunističkih organizacija i partija.

Biva i to, ali se i to radi samo uz sigurnu zaleđinu tata.

Naprotiv, naša bogataška deca stupanje u istinske komunističke organizacije, gde se pati i gde se strada, i gde se od odgovornosti ne bega, ostavljaju obično drugima, najčešće svojim siromašnijim i naivnijim, i poštenijim, drugovima.

Naša bogataška deca obično zadovoljavaju se ulogom "naprednih" članova društva, ili mecena pravih komunista, literarnih zaštitnika marksizma itd.

U tom poslu oni su vešti kao da su pohađali iz bliza propagandističke škole i univerzitete međunarodne komunističke propagande i tajnog terorizma.

Osigurani u svojim bogataškim domovima — koji su često stečeni najprljavijim uslugama kapitalizmu i silnicima — sa mnogo veza i kapidžika i protekcija, oni se obično igraju komunizma u salonima.

Njima je slobodno da brbljaju što hoće, jer zaboga oni se bave komunizmom kao idejnim pojavama, oni ga pomažu samo na planu projekcija "naprednih" diskusija mentalnih pasija.

Onako isto kao što su se igrali mangupa, igraju se komunizma pod zaštitom svojih tata, tetaka i strina.

Drugi mladići, inficirani u njinim domovima trunu po zatvorima a oni se nesmetano igraju sa svojim igračkama.

Ništa to njima ne smeta, što na njihovim koncima drugi igraju sa svojim glavama i životima. Dođe li do toga da neki siromašak što je zablesavio od marksizma u njihovim naparfimisanim salonima zaradi Adu Cinganliju, oni će mu olakšati samoću pederastičkim pismima i finim cigaretama.

To je naličje našeg salonskog komunizma.

U njega se sliva sav šljam koji je gušio i pre naš narod koji je u širokim slojevima uvek, već tri stoleća, bio siromah.

Pravi marksisti danas ćute, ili priznaju i sami da nije vreme marksizma, plahovitiji i neobuzdaniji među njima nalaze se na izdržavanju svojih kazni, radnički slojevi traže zaklona u postepenom stišavanju socijalizma i obuzeti su, pre svega, traženjem realnih socijalnih pomoći, puni briga.

Pa ko je taj ko nas na sva usta uverava da dolaze onih "pet" minuta?

Bogataška deca.

Ko je taj ko je rasuo bezbroj konaca, po deci, po gimnazijama, po univerzitetima, ko je taj ko sprema "komuniste", ko ih drži, upravlja, skuplja?

Ta deca.

Reći će se možda, pa dobro neka je tako, to nije opasno, to se deca igraju mangupa.

Taj koji tako govori nikad nije razmišljao otkud u našem komunizmu toliko cinizma, moralno razorene snage, privlačnog dekora, zakulisnih protekcija, bezstidnosti, koncetracije, prepredenosti, prikrivenosti, tajnih kanala. Taj ne zna kako se sprovodi komunistička propaganda. Taj ne zna, koliko su ta "deca", u našim prilikama, u ovom kraju Evrope, dragoceni saradnici, kraj svega, komiterna.

U svakom slučaju mi koji nazivaju svim pogrdnim imenima reakcionara znamo jedno i duboko smo uvereni u jedno: da je do nas, mi bi progledali kroz prste siromahu koji se u svojoj nemaštini i patnji hvata kao davljenik slamke "komunizma", ali da bi ovim salonskim komunistima sudili bez milosti, u ime sablazni i stida, i nesreće sirotinje, radnika i seljaka.

Za taj "krem" našeg plemena i taj "haut volee" našeg društva, za te KOMSALONCE, sa našeg gledišta, sa nacionalističkog gledišta, zaista ne bi bilo šteta.

Двери Српске — Прећутани Црњански, стр. 19—20



Miloš Crnjanski — NACIJA I SABOTAŽA


Najveća greška i nesreća naša, sa nacionalističkog gledišta, pre sedamnaest godina, nije bila u tome što smo se brzo našli pred novim teškoćama, nego u tome što nije jasno rečeno da ima pobeđenih i pobednika.

U jednom partijskom shvatanju i glavnih crta koje jedan svršeni politički posao mora da ima u nas se govorilo, zna se, u glavnom svi smo za ovu državu i ne može se nikome poreći da je, u glavnom, za nju.

Istina, međutim, daleko je od toga. Jedna manjina, i ako efemerna manjina, niti je bila, niti je sada za nju.

Parafrazom, u nas se govorilo, da se za vreme svetskog rata radilo o tome ko je za jednu novu otadžbinu, unitarističku i trijalističku svih južnih Slovena a zaboravljalo se da je pre toga, mnogo ozbiljnije, pitalo se i pokazalo se ko je protiv a ko je za Srbiju.

Sa nacionalističkog gledišta u prošlosti našoj, poslednjih decenija, bila je data jedna osnovna linija političkog, jasnog povlačenja linije i nju nije trebalo napuštati, a ona je glasila, i te kako gromko, sa puno odjeka, sa prolomom oblaka duž visokih planina i krvavih žrtava, glasom koji se, ruku na srce, jasno mogao čuti, ko je za Srbiju?

Na toj liniji, sa nacionalističkog gledišta, moglo je doći do jednog, i te kako solidnog, programa političkog, koji ne bi bio zbrka, i za koji bi lako bilo, dati i administrativni i socijalni program, a za koji bi moglo i da se mre.

Trebalo je upisati tako, da oko toga ne bude nikakvih nebuloza, ko je na toj jasnoj liniji pobedio a ko se prevario.

Za sedamnaest godina političkog natezanja u nas, po našem mišljenju, nesreća nije bila u tome što se sabotaža države javila, nego u tome što saboteri nisu nikada bili posmatrani i zahvaćeni jednom ideologijom političkog pogroma.

Sedamnaest godina, svakome je jasno da nam se tle, ludačkom izdržljivošću, podriva i da nam se srž podmuklo isisava, ali nikada dosad nije izrečena reč: dosta, sa krajnjim konsekvencijama.

Nikada dosad, ni u diktaturi, nije bila povučena jedna neumitna idejna linija.

Državna ideologija koja je suprotstavljena saboterima bila je očevidno stara i zastarela. Sva u šljokama i zvoncima matorog liberalizma, ona je u praksi bila ne samo partijski cinična i amoralna, nego i nemoćna. Ne u ime ideje, sudilo se dosada u nas političkim protivnicima, nego u ime šupljih formi.

Teorijski, nije bilo ničega što u političkim borbama politički lider, pa i cela grupa i partija, nisu smeli učiniti protiv države, da se pri tom sve to ne shvati kao igračka. A praktično da se ne svrši partijskim terevenkama.

Poslednjih sedamnaest godina možda i nije bilo primera oko nas tolike konfuznosti političkih ideja u vladama i opozicijama kao kod nas. Što je vezivalo te ljude i te partije kad je bila reč o državi, kojim idejama političkim behu odani, gotovi da u ime njih mru, ali i uništavaju protivnike? Nikakvim idejama. Jer nije bila povučena ozbiljno ni osnovna linija.

Pre sedamnaest godina, pa i za sedamnaest godina, zlo nije bilo u tome što je jedna razmažena politička manjina bila protiv države, sa gledištima koja se ni među njima nisu slagala, nego u tome što ta manjina nije priznavala čak ni da postoji  n a c i j a.

Sedamnaest godina gorčina sa nacionalističkog gledišta, i sramota, trebalo je, pa da se ta reč kaže najposle kao svetinja.

Razni smo državni ostaci, plemena raznolika, nemamo još potrebnih karakteristika itd. pevala je guba u torini našeg političkog života.

U svojim planinama i zabrežjima, u svom znoju i krvavim likovima, u svojim pesmama, dušama, u svojim čežnjama da ne bude tuđ sluga, već davno je tu ta nacija, i to ista, jednosušna ali je nisu hteli.

Ne treba hitati, treba čekati vreme će se lepo stišati, uostalom u ime čega sme se ljude maltretirati, poreskim obveznicima uzimati pravo da misle kako hoće, ne treba preterivati. To je bila sva mudrost politička u nas, za sedamnaest godina. Prema tome bili su i rezultati.

Svi veliki politički poslovi međutim, svršeni su punom parom, a ne sa pola snage.

Kada su u poslednji čas XVIII veka proklamovana prava čoveka u ime te ideje nije se samo mrelo nego i uništavalo. Kada je redom buknula liberalna revolucija u XIX veku koja je dala moderne države u ime liberalizma nije se oklevalo. Sve što je socijalizam bio postigao na početku našeg stoleća postigao je samo gvozdenom disciplinom i terorom. Pri političkom poslu, još od Domicijana, ma da se to kaže sa izvesnom grozom, ali oseća sa iskrenim zadovoljstvom, ni jedan cvet ne miriše tako umilno kao politički protivnik koji je pao.

U jednom narodu koji je razborit, kome nisu potrebne takve nervne jeze, nije bilo potreba za ideologijom političkog pogroma, ali ima potrebe jednog jasnog povlačenja jedne linije političkih linija, i kao zvezda u mraku, najposle jasno izrečenih političkih ideja.

Misterija smrti Onoga koji je sa najboljima ovu državu stvarao, potpuno je dovoljna da u ime njeno sa političkim protivnicima ne govori više jedna efemerna partija, nego životni nagon i osveta čitavog jednog naroda.

Sen, uzvišena i neumitna, Blaženopočivšeg Kralja, razumljiva je svakom i u našim najzabačenijim krajevima. Besmrtna ona može okupljati i deliti bolje od ma kog političkog programa. Na one koji su uz nju, i na one koji su bili i koji su i sad protiv nje.

Mesto partijskih uspeha, kod nas će imati snagu da reši sva pitanja ona vlada koja se bude izjednačila sa nacionalnim idejama.

Nije ni malo teško, ni u nas, odrediti jasno šta treba nacija. Niti je teško odrediti jasno gde i ko je protiv nje. Pitanje je najposle da li je i kod nas došlo vreme da se ne prašta.

Mistično zračenje koje traje i koje će trajati iz nadzemaljske glave najvećeg i najtragičnijeg Karađorđevića obasjava čitav jedan politički testament. U istoriji našoj uzvisiće se onaj koji bude neumitan da ga izvrši.

U toj političkoj koncepciji sve je granitno, logično i neporecivo. Sva zemlja naša lepša je kada se zamišlja u zamislima političkim pokojnika heroja.

Naš narod ne bi zaslužio ime naroda kada bi napustio put koji vodi tragom Kralja Viteza, velikog kao vojnika, ali kao političkog stvaraoca još većega.

Iz osnova naše rase, iz dubina naše zemlje, govori onaj koji smatra da ima političkih teza u nas o kojima se ne može više da raspravlja, pred kojima ima samo da se pokloni ili propada. Nema u onome što je u tom političkom testamentu, ničega što bi moglo da smeta, da ponižava i najsitnijeg čoveka iz ma kojih naših krajeva, ako je naše krvi našeg porekla, naše duše, ali ima u svakome ko je protiv ove države i ove nacije, kao pre što behu protiv Srbije, ne jedan pobornik drugih partijskih nijansa, nego na kraju krajeva, jedan potajan politički protivnik koji nije, sa nacionalističkog gledišta, mnogo bolji od onih čija je ideologija dala galeriju tipova u Perčeca i Pavelića.

Politički problem je danas u tome ne dozvoljavati poltronske nijanse, nego na jednoj osnovnoj liniji skinuti masku onima koji su protiv i dati veru onima koji su za.

Двери Српске — Прећутани Црњански, стр. 58.
Идеологија Србског Национализма
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Mart 27, 2011, 02:09:32 pm »

*
IZ TEKSTA:


"SOCIJALNA BAZA NAŠEG NACIONALIZMA"


"Veliki Miloš Crnjanski nije samo jedan od naših najvećih ljudi od pera, već i veliki učitelj Srbske ideje. Kroz svoje političke spise, govorio je u svoje vreme o mnogim tada aktuelnim temama, stojeći čvrsto na braniku srbskog nacionalnog interesa. Njegovi spisi i danas su aktuelni i pružaju obilje materijala za razradu srbske nacionalističke doktrine, pre svega na polju stila, kulturološkog izraza, ali i uopštenih političkih usmerenja.

Citiraćemo ovom prilikom njegove misli na temu ukazivanja razlike između istinskog, revolucionarnog nacionalizma na jednoj strani i bezličnog, banalnog, zvaničnog, prorežimskog i građanskog patriotizma na drugoj, koji se podmetao i devedesetih godina prošlog veka od strane ondašnjeg režima, ali se podmeće i danas od strane jalovih 'desničarskih' faktora u Srbiji. Podmeće se kao kukavičje jaje srbskoj omladini, kao nekakva norma, dok se istinski nacionalizam od strane svih (i levih i desnih) slugu Sistema, etiketira kao ekstremizam i destrukcija. No, pročitajmo šta je pisao Crnjanski, čiji autoritet i ugled niko ni danas ne može osporiti niti ugroziti. Upravo zbog toga, mondijalistički mediokretiti i uzurpatori srbskog medijskog i kulturnog prostora, guraju pod tepih ideološke poglede slavnog pisca" .... / Izvor: srb-akcija.org



"Godinama u dnevnoj štampi, mi smo iznosili nacionalno dobro iz svih naših krajeva. Slovenačku planinu, crkvu na Krku, bosanskog guslara, hvalili smo istom naivnošću kojom smo verovali da je sve dobro.

Tek kad smo upoznali one koji se svakoj nesreći ove države, svim nedaćama, zlurado, prikriveno smeju, tek kad smo upoznali indiferentne kojima je nacija šesta briga i kojima je svud dobro, mi smo došli do uverenja da ne valja što i u nas nije bilo epohe nacionalnog terora.

Logično je bilo, i dobro, da smo se vratili slutnji da je osnova naše sadašnjice bila srpstvo, njegove tradicije i da smo počeli i posle rata da veličamo Srbiju i srbijansku vojsku. Primiti nju, u srcu, bio je korak ka jednom novom nacionalizmu. Bili smo protiv lažnog pacifizma.

Da je "pacifistička" nada i deklamacija površna i danas puna obmana i samoobmana, to najposle, uviđaju već i slepi.

Da našem narodu zaista nije potrebno soliti pamet o strahotama rata i blagodetima mira, to ne vidi samo onaj koji nema stila. Na drugu adresu treba uputiti plemenite poslanice naših pacifista.

Mi smo bili protiv njih ne zato što im je mrska puška, nego zato što im je mrska slavom uvenčana srpska vojska, što pod svojom maskom oni nisu gađali avet rata, nego Srbiju, kao osnovu svega, značaj vojske u stvaranju sadašnjosti, značaj srpstva.

Optužbe da je srpstvo izazivač rata, karikatura Dobrudže, fama o događajima u Solunu i Albaniji, o "pomoći" srpskoj vojsci itd. To su bile, za vreme rata, parole naših najgorih neprijatelja. Posle rata, zanimljivo, naših pacifista.

Ako je išta karakteristično austrijančinu to je bio miris kasarne, pa otkuda onda, posle rata, onoliki antimilitarizam sa onih strana? Stvar je jasna.

Našim novim istupom za ideje nacionalizma, (oni viču "fašizma", "hiterizma" itd.) stvar se ponavlja.

Logičan je naš povratak srpstvu, ali samo kao osnovi novog rada. Niti smo pri tome očarani militarizmom, niti zaslepljeni bljeskom srpskog šovinizma, kojeg na žalost i nema.

Mi mislimo, sa nacionalističkog gledišta, da je u nas rasa davno data, ali da je bila izražena totalno samo u borbi srpstva. Ne samo ratničkoj nego i idejnoj i društvenoj. Tek valjda neće nov nacionalizam da se oslanja na separatiste, ili da mu srž bude prošlost nekih šuša?

Militarizam je zastareo, i kao odbrana naroda, mesto njega potrebna je aktivnost narodnog totaliteta. I ako vojnik, u našim očima, ni malo na zaostaje iza pekara, intelektualca, ili učitelja, ili profesora, dobrog vojnika moguće je stvoriti i bez rasnog ideala i bez nacionalista. Vidi: stranačku legiju i istoriju najamnika.

Ono što nama treba, po našem mišljenju, nije simplicistički militarizam, daleko od toga, nego duh ratnički našeg naroda, totalna rasa, njeni pojmovi za sva pitanja života, njene tradicije protiv snobizma, njena snaga, nemilosrdnost duša.

Po našem mišljenju, više nego u ma kom drugom narodu, te osnove pogodne su da se na njima izgradi politička ideologija od svih dosadašnjih u nas, jača.

Daleko smo mi od vodnjikavog liberalizma i pojma "patriota". Nikome mi ne dajemo lekcije iz patriotizma.

Patriot, to je iluzija bivšeg vremena, dobrotvorna i sentimentalna, neodređena forma i ne rasna. Patriot je uloga koja se da najlakše glumiti i uloga koja lako svršava u ulozi "uvređenog patriota" kod nas uštve nad uštvama.

Nama treba jedna mnogo čvršća i stalnija pojava nacionalista. Problem još nije u programu partijskom, jer programi ne padaju s neba, nego skupljanju i okupljanu takvih ljudi svih nijansa. Konsekvetnost nacionalista nije u isticanju momenta rata, daleko od tog, nego u fanatizmu nacionalističkog gledišta i borbe koja traje celoga života.

Patriotizam, onog momentalnog oblika to je politička crta depolitizovanog života velikih celina, dugih tradicija, jakih kultura (Francuska, Engleska i slične zemlje), tamo gde je, međutim, klasna borba, javlja se potreba klasnog borca, a gde je kao u nas pitanje prikrivenog neprijatelja, nacionaliste svih nijansa koji će se boriti oko sto pitanja i na sto načina.

Bez tog izdržljivog, jakobinskog nacionalizma u sto vida, ni celinu našu zamisliti, ni plemena stopiti, ni separatiste slomiti, ni kulturni nivo podići neće se moći. Bez jedne nacionalističke epohe u našoj politici, neumitne, samrtno ozbiljne, naša pitanja neće se rešiti. Nikada.

Takvo shvatanje blisko je našim masama. Bude li se našao čovek da ga izrazi, narod će poći za njim kao bujica.

Gde god je bila austrijska vojna krajina i Turska (a to je skoro cela naša teritorija) narod naš je istih potreba, istog folklora, istih običaja, iste psihe i skoro iste ekonomske strukture. Na toj teritoriji se može spokojno dizati ideja nacionalističkog imperativa.

Ne, zaista, mi ne dajemo lekcije 80% stanovništvu šta je rasa, patriotizam, ali onom 20% ko zna?

U železničkom saobraćaju na primer, do malog čoveka, postoji jedna velika strogost i parola odgovornosti. Zašto se, u ime nacije, ne bi prenela na sve staleže inteligencije koja je raspuštena?

Zaista, u ime seljačkih naših krajeva, arhaičnih, i sitnih pečalbara samo lud može misliti da se igra nacionalističkog teatra, ali borba protiv korupcije, uvođenje reda, potrebe socijalne malog čoveka i sela mogu se dobiti samo putem nacionalnog suda.

U tim označenim krajevima našim, kuca naše srce, tu je izvor njen i duša, taj svet ne može rastaviti ništa, ni crkva.

Daleko od toga da obožavamo nacionalne fanfarone, mi ističemo samo da nova nacija još nije gotova, da sem neprijatelja spolja, u nama grize još crv emigrantskih klika, tuđinskih "kulturnih" ideala, stranog kapitala u izvesnim krajevima, vaskrslih austrijančina, snobova anacionalista i separatista. Rat protiv srca našeg naroda još se nastavlja. A gorčina je u tome što srbijanski nacionalizam, veliki u ratu, protiv podmuklog, unutarnjeg neprijatelja, nema iskustva.

Pa ipak, mi mislimo da će naš nacionalistički svet pobediti, jer mu je socijalna baza.

Narodna odbrana, Sokolstvo i tolika druga društva, pre rata, naročito srpska, stvorila su tip nacionalnog, sitnog kombatanta. Njegov patriotski tip je zastareo, ali vreme ljude menja. Borben tip, nova nacionalistička omladina i naš mali čovek koji već uviđa, i bez zvučnih parola, pripremaju se već.

Treba samo jedna obnova veze sa selima, pa i ekonomska, ista kao što je bio rad Privrednika, treba samo još godina dve pribiranja rada kao četa Milića i naš nacionalizam pojaviće se ponova kao bujica.

U nas, gde se stranci čude tolikom broju čak i bogataša buržuja koji su imanja dali za nacionalne ideale, zar je moguće da baza tog nacionalizma, kao što je i bila, ne bude socijalna?
/ Izvor: Vidovdan
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Mart 27, 2011, 02:10:10 pm »

*

"SLUČAJ CRNJANSKI"


U predgovoru svoje knjige intervjua iz 1931, Branimir Ćosić, jedan od najistančanijih hroničara beogradskog književnog života, beleži: "Sem toga, čini se da je nastupio neodložan trenutak: nalazimo se u jednom izuzetno tihom vremenu koje, ispod svoje ravnodušnosti, krije goruća pitanja, čitav niz kapitalnih problema koji imperativno traže da budu rešeni" (Branimir Ćosić, Deset pisaca — deset razgovora, Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd 1931). No, to razbijanje "ravnodušnosti vremena" i otvaranje "gorućih pitanja" i "kapitalnih problema" izvršio je neprestano nemirni duh Miloša Crnjanskog.
 
Ličnost Miloša Crnjanskog i njegovo književno i publicističko delo između dva svetska rata predstavljali su konstantan povod polemičkih sukoba. Od pojave prve srpske avangardne zbirke poezije posle Prvog rata — Lirike Itake (1919) — do uređivanja časopisa Ideje (1934—5), Miloš Crnjanski je najprisutnija provokacija i razlog spora u srpskoj međuratnoj periodici. Njegov ideološki profil kretao se od "političke levice" (pozicija iz "Objašnjenja Sumatre", 1920) do "nacionaliste i državotvorno osećajućega spisatelja" (Vinaver, 1932). Ideološki protivnici stavljali su mu najrazličitije etikete: od toga da je "pokazivao jednako nasmiješeno lice i onim s lijeva kao i s desna" (N. Simić) do ocene da je zastupnik "fašizma, hitlerizma..." (Štedimlija, Cesarec...).
 
Nekoliko puta njegove polemike završavale su na sudovima, dovodile do raskidanja prijateljstava i napuštanja Beograda. Registrovali smo sedam krupnih književnih obračuna kojima je Crnjanski bio uzrok: četiri književno-kritičkim povodom i tri sa ideološko-političkom pozadinom.
 
Celokupno njegovo književno delo (od poezije, preko romana do putopisa) pratio je rat sa kritičarima. (Čak se i povodom serije reportaža o "najsrećnijoj ženi" tadašnje Jugoslavije, koju je radio za dnevnik Vreme, našao na meti mnogih "levičara", od V. Masleše do nadrealista). Već Lirika Itake (1919) bila je predmet velikih sukoba sa antiavangardnim taborom. O poeziji Crnjanskog, kao primeru avangardnog "besmisla", i "korova", pišu mnogi (između ostalih: R. Parežanin, S. Pandurović, B. Lazarević), dok ga najsnažnije brani S. Vinaver. Godine 1930. izlaze dva napada na Crnjanskog: u zagrebačkom Književniku i beogradskoj Pravdi. Crnjanski tuži sudu Ž. Milićevića zbog uvreda i kleveta (jer je u Politici, iako ga braneći, citirao mnoge navode iz marginalnog Književnika), a Lj. Petrovića zbog uvredljivog prikaza "Irisa Berlina". U oba slučaja Crnjanski je, po sopstvenim rečima, ustao ne protiv "prava kritike", već protiv "prava klevetanja". Ovoj polemici, vođenoj uglavnom na stranicama Pravde, priključuju se mnogi: Branimir Ćosić, Ranko Mladenović, Vladimir Vujić, Nikola Milutinović, Milan Bogdanović. Nešto kasnije, opet je u sporu: sada sa Markom Carom, oko neštampanja njegovog putopisa u Srpskoj književnoj zadruzi.
 
Dvadesetih godina, avangardni značaj njegovog književnog dela doveo je Crnjanskog u prvi red srpskih književnika. Njegove polemike sa književnom kritikom (a posebno sudski dueli) izazivale su veliku pažnju književne javnosti. Ali njegov publicistički rad jednu deceniju kasnije definitivno ga je izbacio u prvi plan ondašnjih književnih obračuna. Crnjanski kao novinar, odnosno njegova ideologija u prvoj polovini tridesetih, povod su prvim frontovskim sukobima između "književne levice" i "književne desnice". (Dočaravajući taj period njegove međuratne književne aktivnosti Vinaver je ostavio sliku o Crnjanskom "koji na krajnjoj imperijalističkoj reakcionarnoj i narodnjačkoj desnici izrađuje integral našeg usplahirenog borca, stvara mit o naciji".) Književno ime Crnjanskog i jezgrovita provokativnost njegove političke misli bili su prvorazredni povodi da se pokrene već duže očekivan i pripreman ideološki rat na književnom polju. S njegovim glasnim i jasnim ideološko-političkim istupom "s desna" otvorena je decenija velikih književnih polemika i mnogobrojnih pamfleta. Njegovo delovanje u prvoj polovini tridesetih obeležilo je čitavu deceniju, donoseći osnovnu perspektivu budućeg polemičkog spora: ZA I PROTIV MARKSISTIČKE LITERATURE, za i protiv prodora komunističke ideje u srpsko društvo. Ovo, prevashodno političko pitanje, činilo je pozadinu velikih obračuna na književnom polju. U tome je "slučaj Crnjanski" odigrao ulogu inicijalne provokacije.

Tri su centralna momenta u delovanju Crnjanskog u prvoj polovini tridesetih: dva novinska teksta u dnevnoj štampi (Vremenu) i uređivanje polumesečnika Ideje. Stoga se "slučaj Crnjanski" može razdeliti u tri bitna odeljka:
 
1) polemički rat povodom članka o "problemu naše kulture": "Mi postajemo kolonija strane knjige" (Vreme, 1932);
2) polemičko-pamfletski obračun sa Miroslavom Krležom povodom teksta "Oklevetani rat" (Vreme, 1934);
3) frontovski ideološki sukobi sa "književnom levicom" povodom časopisa Ideje (1934—5).


"OKLEVETANI RAT"

Tačno dve godine posle ideoloških sukoba oko "strane knjige", Crnjanski je ponovo u centru književne pažnje, i ovoga puta jednim napisom u dnevnoj štampi izazivajući polemičke varnice. Naime, povodom velike proslave u Skoplju — dvadesetogodišnjice stupanja u srpsku vojsku regruta iz stare Srbije koji su učestvovali u odbrani Smedereva i Beograda godine 1914 — u njihovu čast piše članak "Oklevetani rat" (u Vremenu, 1932): "Bivši naši ratnici, koji su ostvarili jedan grandiozan plan tolikih generacija od Kosova na ovamo, danas su povučeni, skromni, ne znajući ni sami koliko je ogromna njihova zasluga za ceo narod, za celu budućnost. (...) Jedan pesnik oživljuje taj polet najživlje i najstrasnije, osećajući duboko značaj velikih žrtava." U poratnom periodu, Crnjanski vidi "talas pacifizma" ("Sam po sebi taj pacifizam, posle takvog rata, ne bi bio ništa novo na svetu, a bio bi i vrlo shvatljiv.") iza koga se kriju nekolike iluzije, klevetničke i propagandne namere:
 
1) iluzije "neizlečivih sanjara koji veruju u dolazak večnog mira";
2) "klevetanje rata i vojnika";
3) propaganda "da je vojska nepotrebna".
 
Suprostavljajući se ovoj "pacifističkoj propagandi", on daje svoje "opravdanje" rata: "Oni, međutim, koji su bili u ratu, i ležali među mrtvima znaju da je rat veličanstven i da nema višeg momenta, nikada ga nije bilo, u ljudskom životu, od učešća svesnog u bitki.
 
"Što je najstrašnije, rat postaje sve fantastičniji i ma kako to grozno zvučalo, sve lepši. On će opijati svojom zamamljivošću ljude, i na kopnu i na moru i u vazduhu, on će im pokazivati priviđenja i slike koje će učiniti da se zaborave klevete o ratu kao da ih nikad nije ni bilo.

"Dokazi neizbežnosti moralne vrednosti, dokazi patriotizma, herojstva, ratu uopšte nisu ni potrebni, on se neprekidno obnavlja iz praha i pepela kao feniks."

Iza ovog "klevetanja rata" i "propagande protiv militarističkih principa i vojnika", Crnjanski je uočio marksističku pozadinu ("marksističku propagandu koja je kroz literaturu sprovođena vrlo vešto"):

"Nije to bila nikakva ideologija pacifista, bila je to obična potreba klasne borbe, defetistička propaganda.
 
"Da bi se mogli sprovesti revolucionarni programi, klasni udari, trebalo je pripremiti raspadanje vojski. Pripremiti propagandom koja je imala da razori militaristički duh, da karikira vojničke pojmove i forme, da kleveta vojnika kao takvog i da pokaže kao najgoru kuću kasarnu."
 
Crnjanski, međutim, brani militaristički duh svoga naroda, njegov vojnički identitet, naspram pacifističkog klevetanja srpskih ratova:
 
"U stvari nikakva državna organizacija, pa ni partijska, ne vredi ništa bez vojničkih vrlina. Socijalna demokratija, kao što je poznato, bila je organizovana po vojničkim principima, a i klasna država marksistička počiva na militarističkim principima.
 
"I danas je još lako realno dokazati od kolike je moralne vrednosti, da druge i ne spominjem, u mnogim narodima vojska. (...)

"Ratnički način sjedinjavanja našeg naroda bio je jedini put kojim smo mogli ići. Priče o svim drugim načinima, kulturnim, literarnim, intelektualnim, samo su priče.

"Vekovima u našem narodu ratnički element bio je najbolji i on je i danas, na celoj teritoriji gde su bili Turci ne samo najzdraviji, najotporniji, nego i najmoralniji i najviše sablažnjen."

"Oklevetani rat" za Crnjanskog postaje još svetlija uspomena kada se uporedi sa mirom:

"Pacifizam kad negira svetlu stranu rata, njegovu selektivnost, njegov biološki značaj u razvitku i "napretku" čovečanstva, morao bi da nađe neke uzvišene podatke i visoki prikaz mira.

"Život mirnodopski, inače, sam po sebi, pun gada, mizerija, očaja i niskosti, ne može, ili bar nije mogao pre, da izdrži poređenje sa uzvišenim senkama rata.

"U ime čega je ovaj pacifizam vikao protiv ideologije o dužnosti u ratu i bolnih žrtava — u ime skoro besmislene požude za uživanjem, za žvakanjem, za čitavim onim kompleksom mirnodopskih "radosti" koje pacifiste smatraju "pravom na život" čoveka. Niskost ljudi, razvrat, razaraju mnogo više sveta, nego što to čine ratovi. Ako se za rat može reći da poživotinji čoveka, za mir bi se moglo reći mnogo više."
 
Najvećeg potrebnika mira, a istovremeno i najspremnijeg ratnika, Crnjanski pronalazi u seljaštvu, koje suprotstavlja "varoškom cinizmu":

"Ako je ikoji stalež zaslužio mir, zaslužilo ga je seljaštvo. Njegov život u polju, u neprekidnom i prastarom radu, najbliži je večnoj lepoti prirodnog života i ima najviše smisla. Taj i takav život najlepši je simbol mira i potrebe mira.
 
"Pa ipak, to je jedini stalež koji nikad nije ratoboran, koga ratna huka nikada ne hvata, a ipak, to je jedini stalež koji mrtve ne kleveta. Nema u njemu potsmeha prema vojniku, jer su isto i u najdubljim trenutcima uvek isto. U njemu nema ni tog pacifističkog veličanja života pod svaku cenu, a ima jedna ozbiljna i sumorna svetinja rata.

"Kleveta rata proizvod je varoškog cinizma, varoškog morala od vajkada koja prati uvek raspadanje jednog bivšeg sveta, ali široki slojevi zemljoradnika išli su uvek na bojišta bez moralnog pada."
 
Apostrofirajući ovaj ratnički portret svog naroda, Crnjanski, u zaključku svog članka, još jednom odbacuje "tirade pacifizma" ostajući zagledan u "ratnu zvezdu":
 
"Kod nas su prave uvrede tirade pacifizma, za naš narod, napaćen i gažen vekovima, zaista se ne može prikačiti šlem huškača.
 
"Pa ipak, pre svega, pre nego što je zemljoradnik i pastir, on je ratnik i treba mu govoriti ratničkim pojmovima.
 
"Ako mu uzmete ratnički ponos, ratničku prošlost, vojnički obraz, šta ćete mu ostaviti mesto toga?

"Ako unizite i oklevetate njegovo učešće u prošlom ratu, ako uprljate ratove Srbije, jedini kapital u nas koji još nije proćerdan, šta ćete imati tom namučenom narodu lepoga reći?
 
"Pacifistička propaganda apsolutno je negativna sve dotle dok se sastoji iz jednog apsurdnog klevetanja rata.
 
"Na najnižem stupnju razboritosti i političkog morala bili smo onda, kad smo u interesu unutarnjih, partijskih problema drznuli se da udarimo u klevetanje rata. U ismevanje mrtvih i viceva na račun Kajmakčalana. (...)
 
"Rat koji je bio, sa svim svojim strahotama, sa svim svojim teškim žrtvama i posledicama za naš narod, ipak, izgleda kao jedna svetla, večna zvezda u noći nad nama."
 
I ovaj članak Miloša Crnjanskog izaziva polemičke obračune: na jednoj strani sa Miroslavom Krležom, na drugoj sa marksističkim grupama književnika. U svom reagovanju Krleža nastoji da novoj ideološkoj poziciji Crnjanskog suprotstavi književno iskustvo ranog (posleratnog) Crnjanskog iz Lirike Itake i Dnevnika o Čarnojeviću, pokušavajući da pokaže "kako je njegova današnja pobuna protiv sebe sama napor jalov i uzaludan i kako on danas puca iz svog brauninga po svojoj vlastitoj slici što se odrazuje u ogledalu njegove intimne lirike". Po Krležinom mišljenju, ovi članci Crnjanskog pisani su na liniji Gebelsa, Fon Papena, Hitlera i Geringa, i "tako lirik Itake svršava svoju liriku kao lirik "atake"." D. Longović u Slobodnoj misli, u članku Crnjanskog vidi motiv "ličnog, klasnog i konačno "nacionalnog" šićara", povezujući ovaj "slučaj Crnjanski" sa prethodnim: "G. Crnjanskog je svojevremeno osudila cijela jugoslovenska intelektualna javnost osim dičnog izuzetka g. Nevistića, kad je ono bila riječ o socijalnoj i stranoj književnosti na knjižarskom tržištu. Ovim svojim člankom g. Crnjanski daje opet priliku za takvu osudu, ali ga ovom prilikom neće osuditi samo intelektualci, nego baš ratnici u čiju čast Crnjanski piše." I ovaj osvrt završava se ocenom da se Crnjanski "zanosi importovanim Hitlerovim, povampirenim heroizmom", zaključujući polemiku iročničnim pozdravom: "hajl terazijski Gebelsu u liliputanskom izdanju".
 
Sam Crnjanski u odgovoru M. Krleži piše o marksističkoj povici na njegov novi članak: "Klika "marksista", međutim, po našim malim književnim časopisima, pa i u dnevnoj štampi, graknula je odmah, složno na taj članak." (Čak godinu dana kasnije Štedimlija daje komentar kako Crnjanski "zajedno sa Krakovom draži na rat".) U svom odgovoru "Krleži kao pacifisti", Crnjanski, najpre, daje kratak rezime svojih stavova iz teksta "Oklevetani rat":
 
"Pacifistička propaganda, posle rata, bila je jednostrana. Njoj je bilo stalo do toga da se o ratu piše što gore. Rat je prikazan kao najgora niskost i najstrašniji idiotizam. Činilo se sve da se nagrdi, sama po sebi, i vojska."
 
"Ja, međutim, mislim da rat nije takav i ne verujem da tako misle ni ratnici. Rat ima i svoju svetlu stranu, a "večni" mir, uostalom, utopija je."
 
"U našem narodu ratničke osobine najplemenitije su osobine."

"Sem toga, nazovi pacifistička propaganda u nas, posle rata, iskorišćena je u partijske svrhe. Pomoću njenom klevetala se Srbija i pravili su se vicevi na račun Kajmakčalana. Ja smatram, međutim, da je to svojeglavo uništavanje vojničke slave i naših nacionalističkih tradicija velika politička ludost."
 
Potom se osvrće na cilj "marksističke klike" kojoj se on našao na putu:
 
"Očigledno njoj je stalo do antimilitarističke propagande uopšte, a posebice i do tog da ja ućutim, jer naš "marksizam" koji se širi kroz štampu i literaturu, očigledno smatra moju malenkost kamenom spoticanja za sebe i zato konsekventno vodi kampanje protiv mene najružnijim insinuacijama i džukelskim rečnikom, razume se.

"Cilj je jasan: razarati tradicije, nacionalnu ideologiju uopšte, diskreditovati i širiti svoju propagandu prepodobno u pozi "pacifista"."
 
A zatim odgovara i Krleži:
 
"On je posle svog prelaska u Beograd postao neka vrsta literarnog pape i kao neki idol marksista i pacifista.
 
"Prave marksiste, ja ni malo ne prezirem, ali što se g. Krleže tiče, meni nije jasno hoće li on sa mnom da polemiše o ratu kao marksist, ili kao buržujski pacifist, ili samo jedno, ili drugo? Jer sa g. Krležinim "marksizmom" već godinama niko nije, najblaže rečeno, načisto, a i njegov "pacifizam" davno vapije za komentarom."
 
Nasuprot glavnom junaku Dnevnika o Čarnojeviću za koga kao "mladog slabića, sentimentalca, izdanka u tuđini, oteranog iz austrijskog zatvora u bitku", rat mora biti "ludilo u moru blata", Crnjanski upozorava na drugo mesto iz istog romana "gde se govori o srbijanskoj vojsci, i baš o rekrutima kod Bitolja", u čemu on pronalazi isto oduševljenje kao u spornom članku o ratu nastalom 20 godina potom. U daljem tekstu nastavlja sa odbranom svoje pozicije: "Daleko od toga da sam očaran ratom kao instrumentom (to se jasno vidi iz mog članka) ja smatram da zajednica namučena kao naša, više od ma koje treba da čuva vojničke tradicije, iz iskustva. (...) Uostalom, kakva bila da bila, moja "ideologija" rata, i meni je stalo pre svega do toga, nije nikakva reklama sadašnjice, ni naše, ni tuđe, (a to bi ta gospoda, ljubazno, da mi prikače kao kantu) nego je to mistično nasleđe koje nosim u sebi od oca i deda, i koje sam i razmišljanjem i posmatranjem i iskustvom proverio da je na svome mestu i pravo."
 
Crnjanski još jednom ističe one srpske krajeve koji mu služe kao potvrda njegovih teza:

"Po mome mišljenju, svi oni naši krajevi gde god je Turčin bio dopro, u svom ratničkom duhu i vojničkoj psihi, najbolje su što u našem narodu imamo.
 
"Poniženi i sablažnjeni danas, ti krajevi su za mene u buduće velika psihička i "socijalna" snaga. Nacionalistička moja emfaza pripada njima. Druga je stvar što g. Krleža i ono društvo to neće da vide."
 
U sledećim redovima nalaze se srodna razmišljanja koja se mogu naći i kod drugih nacionalnih političkih mislilaca tog vremena: "Kao najveći negativ, posle rata, obično se iznosi da su oni koji su krv svoju dali otstranjeni i zbunjeni. Jedno je, međutim, pitanje njinih zasluga, a drugo njine umešnosti i organizovanosti da dođu do uticaja. Ako je, međutim, moja ideja za njih, a ne za babino zdravlje, nacionalna, onda je ona, to je ono što se g. g. "marksistima" ne svidi duboko socijalna." (U to vreme u svojim tekstovima Dimitrije Ljotić insistira na motivu "kobne smene" koji označava pojavu da najbolji iz rata bivaju odstranjeni u pozadinu posleratnog društvenog života, dok oni iz ratne pozadine izbijaju na čelo.)
 
Povodom optužbi da je na "Gebelsovoj liniji", Crnjanski spremno odgovara: "To je najlepše reći danas, ali kad bih ja rekao da je linija g. Krleže, iako lično mlohava, linija salonskih komunista, majko moja što bi se digla dreka."
 
On već jasno ocrtava tadašnje ideološke frontove:
 
"G. Krleža ne vidi da je krajnost s leva, ona, koja nas nacionaliste gura u drugu krajnost na desno, tako da je među nama nastao jaz nad kojim više mosta ne može biti."
 
U jednoj takvoj situaciji Crnjanski je jasno opredeljen i to ističe:
 
"Za mene, posle mog života, u četrdesetim godinama, iluzija više nema. Jedini teren na kojem verujem da može nešto dobro da se stvara, zato što je poznato, blisko, i logično i stvarno to je teritorija koju obuhvata moja nacija."
 
"Nosim u sebi duboku jezu da bi u slučaju da padne ta parola nacionalistička, moj narod doživeo sigurnu sudbinu kulaka, prema "marksističkim", industrijskim centrima velikih gradova, van naših granica, kojima je taj narod već robovao."
 
"Najposle laž, propali, buržujski tip naših "marksista", odvratan mi je svojim licemerstvom i odbija me."
 
"U ostalom po mome mišljenju uskoro g. Krleža imaće prilike i u nas da čuje potpuno precizne i određene programe nacionalista, u koliko ga to zanima. Dotle, bilo bi vreme da se on izjasni bar o konturama svog marksizma, a ne da samo nosi lovorov venac njegov na inače ćelavoj svojoj glavi."

"Neka nimalo ne brine za socijalnu tendenciju moga nacionalizma."
 
Ovom objavom svoje političke pozicije Crnjanski završava polemiku oko "oklevetanog rata". Nalazi se samo na nekoliko meseci od realizacije ove pozicije u svom časopisu Ideje. Kroz ovu polemiku još jednom najavljuje drugu polovinu tridesetih. U njegovim tekstovima opet su nagoveštene osnovne konture idejnog pravca srpskog neonacionalizma:
 
1) istaknuta ljubav prema prošlosti svog naroda;
2) značaj ratničkog iskustva;
3) obračun sa marksističkim grupama;
4) prozivka "salonskih komunista";
5) programski, frontalni istup nacionalnih mislilaca.
 
Ova polemika, takođe, donosi i horsko etiketiranje ("fašizam", "hitlerizam") na račun "desnih" pojava u srpskoj književnosti, što će biti glavni kritički udarac iz marksističkih književnih krugova u budućim književnim obračunima.
 
Dotadašnji novinarski rad Crnjanskog objedinjen je u glavnom časopisu "književne desnice" – Idejama – koji je pokrenuo u Beogradu oktobra 1934. Tako je čitav "slučaj Crnjanski" vrhunio najkrupnijom ideološkom provokacijom na srpskoj književnoj sceni polovine tridesetih: pokretanjem "desničarskog" književnog časopisa i sabiranjem saradnika (istomišljenika) oko novog nacionalnog programa.


Miloš Crnjanski
 
(Izvod iz diplomskog rada Boška Obradovića na odseku za Jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Mart 27, 2011, 02:12:51 pm »

*

OKLEVETANI RAT


Dr Milo Lompar, najjači kontrateg nesrećnom Radivoju Konstantinoviću (Lomparov patriotski "Duh samoporicanja" predstavlja srpski odgovor Konstantinovićevoj pamfletskoj i srbomrzačkoj "Filozofiji palanke"), držao je u Novom Sadu (u martu i sad, početkom aprila) tri dragocena predavanja o polemikama Miloša Crnjanskog između dva svetska rata.

Crnjanski je, naime, početkom tridesetih godina imao čuvene ideološke okršaje sa Todorom Manojlovićem, Milanom Bogdanovićem, levičarskim piscima iz "Nolita" i nekrunisanim vođom opasnih komunističkih propovednika, Miroslavom "Fricom" Krležom.

Sadržaj ovih polemika, pravih malih ratova u žestokoj "borbi ideja" (a uoči izbijanja španskog, pa zatim i svetskog rata), najbolje svedoči sve slabosti i mane tadašnje (skoro pa nepostojeće) "kulturne politike" jugoslovenske troimene Kraljevine.

Miloš uzorno i nepokolebljivo brani nacionalnu kulturu, svetosavlje kao duhovni princip, smisao junačke žrtve Srba u Prvom svetskom ratu, domaćinsku odbranu od neprijateljskih tuđinskih uticaja, otpor pomodnim ideološkim modama i trendovima epohe, plemenitost srpskog odricanja od pobedničke pozicije nad slovenskom braćom sa suprotne strane fronta... i OSTAJE U MANJINI. Kao da su se novoformirana država i društvo već dobrovoljno i bez borbe predali svojim udruženim, mnogobrojnim neprijateljima (apatridima, antisrbima, ustašama, komunistima, bugarašima, mađaronima, balistima, "zelenašima", tobožnjim "republikancima", britanskim i sovjetskim špijunima, folksdojčerima, korupcionašima, anarhistima, sebičnim građanskim egoistima i hedonistima...).

Kao da više nije postojala ni trunka svesti o važnosti svih u novu državu uloženih pogibija i junaštava, žrtvi i odricanja.

Kao da su se cerska i kolubarska bitka dešavale vekovima pre toga (a ne, u stvari, nepunih dvadeset godina pre toga), a Solunski front bio probijan na nekom filmu, a ne u stvarnosti — uz desetine hiljada izginulih veterana i iskusnih, višestruko odlikovanih srpskih heroja.
Kao da je sve bilo uzalud i bez ikakvog smisla i značaja za one koji su sve što su imali i dobili dugovali svojim poginulim sunarodnicima i nekadašnjim saborcima.

A taj ogromni, nezamislivo-veliki dug se više — u jugoslovenskoj varijanti "Carevog novog odela" — nije vrednovao, niti priznavao.
Puj-pike, ne-važi. Šta je bilo, bilo je...

To je suština čitave ove priče o seriji ideoloških polemika neprebrojivih neprijatelja jugoslovenske države (utemeljene na mitski-značajnim srpskim pobedama) sa njenim paradoksalnim braniocem i čuvarom, u liku Miloša Crnjanskog.

A pisca "Seoba" i "Dnevnika o Čarnojeviću" je najviše bolela bezdušna i bahata ironičnost najpoznatijih i najuticajnijih jugoslovenskih intelektualaca njegove epohe prema tom herojskom, ODBRAMBENOM I OSLOBODILAČKOM ratu srpskih seljaka i oficira, koji su žrtvovali sve što su imali (i sreću svojih porodica, i sam život) za čast Otadžbine — i zauzvrat "dobili" samo prezir, mržnju i otvoreno ismevanje od strane nezahvalnih korisnika i sebičnih uživalaca njihovih mukotrpnih i bolnih pobeda.

Nova intelektualna elita na građanskoj (liberal-demokratskoj) i komunističkoj levici je s gađenjem odbacivala taj "hegemonistički", "velikosrpski" rat, nazivajući ga "buržoaskim" i "nepravednim", a njegove zastupnike i advokate — najobičnijim "fašistima" i "plaćenicima".

I opozicija i režim su, svako iz svojih razloga, pristajali na ovu sliku sveta i uvozni "duh vremena", koji je razorno obesmišljavao svaku vrednost i uzvišeni smisao srpske odbrane obraza i granica svoje oklevetane i napadnute Otadžbine.

A na braniku te ponovo napadnute, od tolikih izdane i u bescenje prodane Otadžbine (sada utopljene u jugoslovenski, novokomponovani "melting pot") stajao je, praktično, samo jedan super-talentovani megdandžija — koji je, tako, naknadno i superiorno izrastao iz svoje mladalačke austrougarske ratne uniforme i postao istinski saborac svojih vršnjaka iz slavne Putnikove (Mišićeve, Stepanovićeve, Bojovićeve, Šturmove, Vasićeve...) armije.

Ono što mu se nije dalo u ratnim, dopušteno mu je (Božijom Promišlju) u poratnim i međuratnim godinama.

U ime Mačkovog kamena, Suvobora, povlačenja preko Albanije, stradanja na Krfu i ostrvu Vidu, Crnog vrha, Dobrog polja i Kajmakčalana... nastupao je, za ne poverovati, onaj grozničavi piščev alter-ego onog očajnog Čarnojevića što rat strasno mrzi iz tuđinske i neprijateljske uniforme; onaj revoltirani autor očajničke i buntovničke "Vidovdanske himne" u ime čitave izgubljene generacije Srba van granica Kraljevine Srbije; onaj tankoćutni moderni Odisej što romantično i prkosno luta do daleke Sumatre i nazad (putem divljeg, starijeg brata Egziperijevog "Malog princa").

Od svih — baš on: najčudnija, najneočekivanija i najneprikladnija figura koju možemo zamisliti za tu otadžbinsku i zaštitničku ulogu!

Podsvesno i nadsvesno rešen da NIPOŠTO ne popusti pritiscima i napadima sa svih strana, Crnjanski svesno zauzima svoj borbeni položaj i ne pomera se ni za milimetar s njega.

Na udarce odgovara udarcima, na lične uvrede ne odgovara ("uprkos svom nervu", kako to kaže profesor Lompar) i ne svodi polemiku na privatnu svađu i najniži, svađalački nivo.

Zato i pobeđuje, iako u manjini, praktično "sam protiv svih".

Uporedo sa otvorenim kritikovanjem (ali iz sasvim drugih namera od svojih i srpskih neprijatelja) novog režima, Crnjanski tvrdo brani ono ratno i herojsko nasleđe koje ga je omogućilo, oštro razdvajajući autentične vrednosti svog naroda od njihove kasnije političke zloupotrebe...

Za njega su srpski seljak (ratnik i čuvar patrijarhalnih vrednosti svetosavskog pohleda na svet) i kraljevski oficir srpske vojske (spartanski hrabar branilac i osloboditelj svog naroda) neupitne SVETINJE koje se ne smeju (ni rečima, ni mišljenjem) dodirivati neposvećeno i bez poštovanja — a kamoli napadati i ogovarati, cinično i sa nedostojnim, gotovo neshvatljivim prezirom.

Crnjanski je prvi od svih prepoznao da takozvane "evropske" i, posebno, "srednjoevropske vrednosti" nisu ništa drugo do austrougarski, vampirski zahvat iz groba u koji je crno-žuta Imperija poslata odredbama Versajskog ugovora.

Samo to da je doprineo srpskoj političkoj misli, bio bi jedan od njenih najznačajnijih autora, politikologa i filozofa.

A, još više i važnije od toga: budući pisac "Romana o Londonu" i "Kod Hiperborejaca" uporno brani i vešto objašnjava od tolikih OKLEVETANI (SRPSKI) RAT za odbranu, oslobođenje i ujedinjenje svih Srba u jednu zemlju, unutar istih granica.

Ne dopušta da komunistička i levičarska propaganda (šmrkom svojih kleveta) potope, ocrne i obezvrede taj i takav rat njegove Otadžbine, sa propagandističkim i banalnim "argumentima" o "užasima SVAKOG rata" i veličini "ma kakvog mira".

Posebno zato, jer dobro zna kako je reč o običnom zavođenju najnaivnijih i najglupljih čitalaca "za Goleš planinu", dok će, sasvim uskoro, inspiratori ovog bespogovornog ideološkog "pacifizma" (na račun srpskog rata) učestvovati bez pardona u najsurovijem i najnemilosrdnijem ratu svih vremena.

Ništa im u tome neće smetati ovo njihovo polemičko, propagandističko prenemaganje i moralističko coktanje dok nepravedno i netačno optužuju Srbiju i srpski narod za "militarizam", a Crnjanskog — za "fašizam"!

Crnjanski nas je odbranio, vešto i pravdoljubivo — diskretnim i logički neoborivim argumentima istine, uz par blistavih argumenata i stilskih vratolomija selinovske provokativnosti i čestertonovske inteligencije. I time ponovo potvrdio svoju genijalnu, osobenjačko-pravdoljubivu prirodu (koju su, uz njega, kao jedinog laika od ove retke i tako dragocene vrste, kod nas u modernim vremenima imala samo još ona dvojica srpskih zlatoustih svetitelja: mitropolit Njegoš i vladika Nikolaj)...

Pravo iz ovih uzastopnih polemika, Crnjanski prolazi kroz kratkotrajnu avanturu pokretanja i vođenja časopisa "Ideje", aristokratski uzaludnog pokušaja odlučne i javne borbe sa narastajućim zlom koje će uskoro uništiti Srbiju i desetkovati nebranjeni srpski narod.

Da bi ubrzo nakon toga krenuo u reportersko izveštavanje (za "Vreme") sa frontova izranavljene i sa svih strana napadnute tradicionalne Španije (čime će samo dodatno povećati svoju ozloglašenost i umnožiti osvetoljubive neprijatelje).

Tada počinje i njegovo (prvo prikriveno, pa zatim i pravo pravcato) izgnanstvo, koje će se završiti "povratkom u Itaku" (u onaj beogradski soliter u Makenzijevoj 71, na drugom spratu, s prozorom Crnjanskih kraj vrhova stare lipe pred zgradom) i u dobrovoljnu smrt (Miloš je, razočaran u sve, odbijao da ikoga primi i da uzima hranu i vodu — i u svom vračarskom stanu i u svojoj bolničkoj sobi — i tako je ubrzao i svesno prizvao svoj kraj).

P. S.
Nedovoljno se navodi, pominje i čita nagrađivana i nadahnuta knjiga Miloša Crnjanskog o Svetom Savi. Uz hagiografiju Justina Popovića i biografije Nikolaja Velimirovića i Marka Markovića na istu temu, Milošev životopis srpskog i svetskog duhovnog princa predstavlja sam vrhunac dubokog ulaska u tajne večnog srpskog arhiepiskopa i mistiku svetosavlja.
Obavezno pročitajte.

Dragoslav Bokan | facebook
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Mart 27, 2011, 02:15:42 pm »

*

PESNIK IZVEŠTAVA IZ NEMAČKE

Berlin, 27. marta 1936, predmet: Značaj izbora 29. marta

U inostranstvu slabo se interesuju za izbore koji će se obaviti u Nemačkoj, u nedelju 29-ovog meseca. Inostranstvo, uglavno, smatra da se o tim izborima za Rajhstag, kao izborima, ne može ni govoriti ozbiljno. Po tom mišljenju izbori ovi ni po čemu ne liče na izbore u parlamentarnim zemljama. Bez partijske borbe, bez parlamentarnog sistema, izbori u Nemačkoj, po tom shvatanju, za inostranstvo nemaju značaja.

Nemačka sada izlazi, u vezi sa Hitlerom i nacionalsocijalizmom po četvrti put na izbore. Hitler je dobio većinu na izborima 5 marta 1933 godine. Učešće birača bilo je tada 88, 8%. Glasalo je 39, 3 miliona. Nacionalsocijaliste dobile su 43, 9% ovih glasova, a nacionalsocijalistički "crno-beli-crveni" front 8%.


100% ZA HITLERA

Ostalo su imale socijaldemokrate, komuniste, centrum, bairiše folkspartai, dojče folkspartai i manje partijice. Već šest meseci docnije, posle istupanja iz Društva naroda, Nemačka je opet glasala. Hitler je tražio odobrenje za svoju spoljnu politiku. Glasanje je obavljeno 12-novembra 1933. Glasačko pravo imali su 45, 2 miliona. Od toga je glasalo oko 43 miliona. Za Hitlerovu spoljnu politiku dalo je svoj glas 40, 632.628. Opozicija je dobila 2, 1 milion glasova.

Inostranstvo je tada uvidelo, ili bar moglo uvideti, da ima sa Hitlerom da računa. Posle smrti Maršala Hidenburga koji je bio pretsednik Republike, Hitler je opet priredio glasanje. Tim plebiscitom 19-avgusta 1934 Hitler je sjedinio pretsedništvo Republike sa kancelarstvom. Glasalo je 43, 56 miliona. Za Hitlera 38, 394. - 479. Znači oko 90%.

Nema sumnje da su izbori koji će se obaviti 29-ovog meseca glasanje na pitanju spoljnopolitičkom. Hitler želi da, naročito na englesko javno mišljenje, utiče jednim plebiscitom koji će, bar kako se partija nada, ispasti 100% na 100% pozitivna za Hitlera. Sa gledišta unutarnje politike partija i Hitler, identifikovali bi se, pred inostranstvom, definitivno, sa Nemačkom. Nemačka, to je Hitler. Hitler, to je Nemačka.(...)

Agitacija, za izbore, ovog puta, prevazilazi sve što je partija dosad dala, a ona je u tom pogledu čuvena. Od 7-marta svi listovi, celokupna štampa, na hiljade načina, i u vezi sa hiljadu pitanja, opominje čitaoce rečju i slikom na razliku između bivše, bedne Nemačke i današnje. To je Hitlerov uspeh, vele. Ulice, svi zidovi, svi prozori, sva saobraćajna sredstva, gde god ima stakla izlepljeni su milionima agitacionih parola. Ista taktika u bioskopima, pozorištima, na radiu.

Na izbore se potseća pri kupovini stvari, jestiva, putničkih karata, kao i jelovnika. Glasaće se i u inostranstvu, i u vazduhu i na morima. Agitacija je obuhvatila sve kancelarije, preduzeća, radničke ustanove, buržoaske klubove, pa čak i muzikante i fakire. Nema stvari koja se vidi očima, ničega što se čuje ušima, a da ne viče, ne agituje: glasaj za Hitlera.

Neprekidno putuju po zemlji i drže zborove partijski prvaci. Na zborovima učestvuju stotine hiljada. Svaka je varoš organizovana. Neprekidno se poziva narod na glasanje, čak i po crkvama. Za Hitlera ima agitacije čak i u katoličkim crkvama Austrije. Sve te, i još bezbrojne, manifestacije završiće se u subotu uveče. Dolaskom dva velika vazdušna broda nad Berlin, koji četiri dana u vazduhu obilaze Nemačku i bacaju zastavice i letke za Hitlera.

Niko ne sumnja da će 29-ovog meseca Hitler dobiti sto procenata glasova. (...)


FANTASTIČNA PRIČA

Sem toga pretresaju se sva partijska pitanja, naročito lokalna. U lokalnim organizacijama partije vrši se prečišćavanje. Ventiliraju se u partijskim lokalima nova mišljenja. Vođstvo dobija nove podatke o potrebama pojedinih delova zemlje i pojedinih krajeva. Vrši se selekcija partijskih agitatora i prvaka. Sem toga vodi se i te kako i jedna nevidljiva partijska borba, partija u partiji. Nije sve jedno koliko će pristalica u idućem Rajhstagu imati politika Šahtova, ili na primer grupa Geringova, ili Gebelsova.

Nevidljivo, ovi izbori znače u unutrašnjoj politici donekle zamenu nekadašnjeg partijskog života. Sinteze koje će se videti posle izbora neće biti bez značaja za celokupnu nacionalsocijalističku partiju i Hitlera. Dopisnik će svakako biti i te kako prinuđen, da posle izbora, pretrese red imena i vođa i broj glasova koji će pasti za pojedince na ovim izborima.

Zanimljivo je, međutim, koliki je totalitet prestiža Hitlerovaca sada u Nemačkoj. Oni su na vrhuncu svoje partijske moći. Mali čovek, čovek iz naroda, ide ili potpuno oduševljeno, ili potpuno rezignirano na ove izbore. Karakteristično je da se priča da su glasačke cedulje inpregnirane brojevima i znakovima tako da se da navodno ustanoviti ko je dao glas protiv partije. Nema sumnje da je ova priča fantastična. Po mišljenju dopisnika partija nema potrebe da se služi ovakvim sretstvima.

Ali to ne znači da ovakav apsolutni autoritet nema značaja, ni posledica. Ne bi bilo čudo pomisliti da će ih biti među glasačima i takvih, koji će se setiti ovih priča. I da će ova, — a ovakvih, sličnih, ima dosta, — fama uticati na mnoge da, kad već moraju da odu na biralište, poslušaju opšti savet: glasaj za Hitlera.

Dopisnik Centralnog Presbiroa, Miloš Crnjanski
Preuzeto iz "Književnog magazina", br. 13—14



Novinarska karijera

Miloš Crnjanski bavio se i novinarskim poslom. Za "Vreme", "Politiku", "Naša krila"(list "Aerokluba") i "Jadransku stražu" pisao je dvadesetih godina prošlog veka. Nedeljnik "Ideje" pokreće 1934, ali list prestaje da izlazi već sledeće godine. Crnjanski je radio i u spoljnopolitičkom aparatu Kraljevine Jugoslavije, u Nemačkoj 1928/29. i 1935/38. a 1939/41. u Italiji. U Londonu je, neko vreme, bio savetnik za štampu u emigrantskoj vladi. Odande je, tokom 1952, slao i tekstove argentinskom listu "Ekonomist" čiji je osnivač bio Milan Stojadinović.


Dopisnik Centralnog Presbiroa, Miloš Crnjanski
Preuzeto iz "Književnog magazina", br. 13—14 | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #16 poslato: Mart 27, 2011, 02:16:39 pm »

*

MILOŠ CRNJANSKI






Miloš Crnjanski — vojnik
Vida Ružić uoči venčanja sa Milošem Crnjanskim 1921.

Fotografije: Zadužbina Miloša Crnjanskog
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #17 poslato: Mart 27, 2011, 02:17:17 pm »

*






MILOŠ   C R NJ A N S K I


Sava Šumanović:
Portret M. Crnjanskog
Rad iz 1921. sa posvetom:
Mom prijatelju — Šumanović


"... Rang liste književnika i knjiga ništa ne znače. To je besmisleno. Mnogo godina, ponekad, mora proći pa da se dođe do istine i pravih vrednosti. Dvadeset i prve, dvadeset i devete, trideset i druge, trideset i pete, kada sam napustio sve i otišao u diplomatiju, i kasnije, i naročito kasnije, mene su pljuvali, kovali zavere protiv mene, organizovali hajke, kamenovali su me, izmišljali intrige, a sad se govori i piše kako sam u samom vrhu jugoslovenske književnosti. Šta tu da se kaže, nego da pisac mora da računa na prokletstvo svog poziva. Svi mogu da nas kleveću i vređaju. Istina i sam sam često izazivao svoju sudbinu. Ja sam prznica, svađalica, inadžija, znam to, i to mi ne smeta, volim borbu. [...]

U tuđini sam bio preko trideset godina. Da sam sve to vreme imao spokojstvo u svom stanu u Beogradu, da se nije dogodilo sve ono što se dogodilo, ja bih danas imao mnogo više knjiga i postigao bih mnogo više. Nisam imao tu sreću i naklonost sudbine, kao Krleža i Andrić..."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #18 poslato: Mart 27, 2011, 02:18:19 pm »

*

MILOŠ CRNJANSKI u karikaturi



Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #19 poslato: Jul 24, 2012, 12:04:05 am »

*

CRNJANSKI, KOSMOPOLIS, PROVINCIJA

O knjizi Crnjanski, megalopolis Slobodana Vladušića


Miloš Crnjanski je nesumnjivo jedan od najznačajnijih pisaca svetske književnosti dvadesetog veka. Slobodan Vladušić, pak, upravo zahvaljujući studiji o ovom našem književniku, preporučuje se kao vodeći savremeni srpski proučavalac književnosti i kulture. "Crnjanski, megalopolis" (2011), Vladušićeva doktorska disertacija ovenčana priznanjem "Isidora Sekulić", tako, s jedne strane, otkriva Crnjanskog i kao u svetskim razmerama važnog anticipatora predapokaliptičkog užasa globalizacije, dok sa druge strane skreće pažnju na Vladušića kao jednog od retkih srpskih mislilaca koji ima odvažnosti da, proučavajući književni opus značajne istorijske figure, naučno validno i metodološki precizno i dosledno, uobliči istovremeno i provokativnu, "političku nekorektnu" kritiku civilizacije našeg vremena.
 
Upravo taj civilizacijski trenutak, obeležen globalizacijom, jeste tačka gde se susreću ova dva naša stvaraoca. Crnjanski, koji je u putopisima pre Drugog svetskog rata (Beč, Pariz, Pešta, Berlin, Stokholm, Madrid), te u romanima napisanim posle rata ("Druga knjiga Seoba", "Kod Hiperborejaca", "Roman o Londonu") vizionarski opisao kako transformacijom evropskih prestonica (velegrada) u metropolu, i njenim daljim razvojem, nastaje jedan prostor koji ugrožava državu, naciju, istoriju, tradiciju i duhovnost, i bitno preoblikuje značenje tih pojmova; i Vladušić koji u tom prostoru prepoznaje duh savremenog megalopolisa (kosmopolisa) gde su značenja tih pojmova donekle ispražnjena, i već uveliko dobila negativnu konotaciju.
 
Vladušićevo tumačenje susreta čoveka, pisca, sa megalopolisom nije samo ukazalo na nova značenja literature Miloša Crnjanskog, nije samo osavremenilo pristup njegovim delima, nego je pokazalo i da su esejistička i književno-umetnička promišljanja ovog našeg pisca svežija i autentičnija, samosvesnija i prikladnija savremenom dobu od promišljanja njegovih potomaka koji danas čine srpsku kulturnu i političku elitu.


PROVINCIJALNI DUH GLOBALIZMA

Šta je to Crnjanski, kada je u pitanju ono što se kasnije označava pojmovima metropola-megalopolis, još dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, za razliku od svojih savremenika spoznao, a za razliku od svojih potomaka imao hrabrosti da napiše? Odnosno, zbog čega je slika evropskih prestonica u njegovim putopisima i romanima tako izraženo negativna?
 
Važnost knjige "Crnjanski, megalopolis" je između ostalog i u tome što pokazuje da nije samo romantičarski otpor prema gradu ili zabrinutost pred fenomenom velegrada i njegovim gigantizmom izvorište kritičkog stava Miloša Crnjanskog prema evropskim prestonicama. Ne, Crnjanski metropolu doživljava znatno dublje, uočavajući suptilnu razliku između nekadašnjeg velegrada (prestonice) i onovremene metropole, budućeg megalopolisa. On ne samo da shvata kako metropola odavno nije više samo "prestonica jedne države, već centar imperijalne države u čiji sastav ulazi mreža kolonija", nadnacionalna mreža gradova, nego i da takva metropola-megalopolis više nije određena državnim ili nacionalnim identitetom, već velegradskim identitetom, koji je, razvojem urbane svesti, suprotstavljen "tradicionalnom sklopu humanističkih vrednosti". A Crnjanski u tom radikalnom antihumanizmu urbane svesti, kako objašnjava i pokazuje Vladušić, uočava dalekosežne posledice — velegradski identitet, pored ostalog, isključuje i individualnost kao vrednost, urbani prostor postaje prostor "kontrolisanih zajednica", a ne, kao u ranijim razdobljima, oaza za ispoljavanje individualnih sloboda.
 
Pisci Crnjanskovog doba, boraveći između dva svetska rata, u Beču, Pešti ili u Berlinu, nisu bili u stanju da uoče napetost između države i prestonice, odnosno transformaciju nekadašnjih prestonica u metropole. Crnjanski, međutim, jeste. Putujući po Evropi on uviđa, i u svojoj prozi makar implicitno nagoveštava, kako je razlika između nekadašnjih prestonica i budućih megalopolisa u tome što su ove prve svoju unutrašnju povezanost utvrđivale na velikoj naraciji o zajedničkoj prošlosti, a ovi drugi tu vezu ostvaruju zahvaljujući zajedničkom poverenju u budućnost. Jer, kako to primećuje Vladušić:

"Glavni grad može biti centar jedne države, ali ne i centar koji isključuje sve ostale delove države. Megalopolis je međutim takav centar koji provincijalizuje ostatak države, postajući tako centar svega."

Ali, istovremeno, iskvaren provincijalnim duhom globalizma, i sam postaje provincija.


MEGALOPOLIS, SMRT

Put od velegrada (prestonice), preko metropole, do provincije, karakterističan je za srednjoevropske prestonice, kao što su Beč ili Pešta. To je video i Crnjanski još 1921. godine, i zato uvezao, kako objašnjava Vladušić, bečku dokolicu u formi splina sa idejom nekropolisa, mrtvog grada, podvlačeći time da je austrougarskoj imperiji još pre Prvog svetskog rata odzvonilo. Crnjanski oseća "neku gotovo nekrofilsku radost nad lešinom prestonice propale imperije", pre svega zbog lojalnosti naciji kojoj pripada. "Otuda", kaže Vladušić, "i animozitet prema Beču, koji se percipira kao politički centar neprijatelja" (iz istog razloga slika Pešte u putopisima Crnjanskog gotovo je identična slici Beča). Ipak, nije samo osećaj neprijateljstva bio odlučujući za ovakav doživljaj Beča Miloša Crnjanskog. Naš pisac uviđa još između dva svetska rata jednu (nepromenljivu) istinu u vezi Beča (i Pešte) koju naši savremeni pisci i istoričari (književnosti) ili ne mogu, ili ne žele da prepoznaju. Mnogo pre, a pogotovo posle završetka Hladnog rata, Beč (i Budimpešta) postaju provincije upravo zato što Srednja Evropa gubi nekadašnji geopolitički značaj. Crnjanski to sluti i implicitno nagoveštava, Vladušić verovatno zna, ali taj višak značenja (ne)svesno prećutkuje.
 
Pored nacije i istorije, tog bitnog dvojstva koje utiče na Crnjanskovu percepciju (vele)grada, a čije prisustvo, i u Beču i u Budimpešti, onemogućavaju austrijsku i mađarsku prestonicu da se transformišu u megalopolis, negativnom utisku o ovim prostorima doprinosi i nemogućnost individualne slobode koja bi mogla da obezbedi "transformaciju dokoličara u pesnika".

Dok je boravio u Beču Crnjanski je verovao da je takva transformacija moguća u Parizu. Međutim, dolaskom u Pariz, francuska prestonica se od predmeta obožavanja preobražava u sasvim običan grad. Po Vladušićevom mišljenju, to je i zato što je Pariz za Crnjanskog važna karika u suočavanju našeg pisca sa suštinom megalopolisa. U Parizu Crnjanski, po Vladušiću, naslućuje jednu bitnu odliku megalopolisa — prazninu centra ("Pariz treba da zapali. Tako su mi bar svi rekli. Ali se meni čini da ću i ja od njega odneti samo njegove plave rubove, kako se ocrtavaju na nebesima noću"). Urbanu svest u Parizu, kako ga doživljava Crnjanski, ne određuju, kako je ranije verovao, kultura i civilizacija, već velegradski mediji; i novac. Moć, oličena u pariskoj štampi i francuskim francima, bitno menja identitet prestonice (evropske kulture) i omogućava njeno pretvaranje u megalopolis, lišen nacionalne (francuske) tradicije, religije, običaja, istorijskog pamćenja.

Svest o dominaciji megalopolisa u odnosu na prestonicu, prvi put u srpskoj književnosti, tvrdi Vladušić, pojaviće se 1931. godine, kada u Beogradu izlazi "Knjiga o Nemačkoj" Miloša Crnjanskog. Otuda je za studiju "Crnjanski, megalopolis" Crnjanskov doživljaj Berlina jedno od centralnih mesta. Vladušić čak zaključuje da je iskustvo Berlina kao megalopolisa primoralo Crnjanskog da "osmisli svet koji će biti dopuna sumatraizma".

No, segment o Berlinu, koji Vladušić posebno izdvaja ("Do rata ta varoš… pripadala je vojničkoj Pruskoj. Sada ona potpuno vlada svom Nemačkom, i što je više, nervima svih Nemaca na svetu. Još drhti od onoga što je preživela, a ko zna, tek sada — pretovarište Amerike i Azije — šta će tek doživeti"), nije samo najava buduće prijemčivosti Crnjanskog za ratnički kodeks vrednosti, nego svedoči o tome kako je Miloš Crnjanski posle boravaka u nemačkoj prestonici u potpunosti oblikovao svest o razlici između prestonice i megalopolisa. Evo kako to objašnjava Vladušić:

"Crnjanski primećuje da je u odnosu između Pruske (Nemačke) i Berlina došlo do preokreta u odnosu subordinacije između države i njenog glavnog grada. Pre rata, a misli se na Prvi svetski rat, Berlin je bio podređen Pruskoj, a posle rata Nemci pripadaju Berlinu".

Suštinskih odlika megalopolisa, zbog čega je i zaslužio kvalifikaciju u svetskim razmerama važnog anticipatora predapokaliptičkog užasa globalizacije, Crnjanski je očigledno u potpunosti postao svestan tek kada je evropsko iskustvo obogatio životom u Londonu. "Roman o Londonu" (1972), između ostalog, upotpunjuje sliku megalopolisa kod Crnjanskog još jednom njegovom osobinom — obeskorenjenošću. Za razliku od prestonice, megalopolis ne pripada onima koji u njemu žive:
"Niti Engleska pripada Englezima, ni London onima koji su rođeni u njemu, ni Rusija njemu iako je toliko voli. Prolaze kroz njih i to je sve", primećuje Rjepnin, junak "Romana o Londonu".

"Kada Crnjanski kaže da svi samo prolaze kroz Englesku/London/Rusiju onda se u tom neprekidnom prolaženju razotkriva nespokoj modernog čoveka koji ne može da nađe tačku u kojoj bi mogao da stanuje, pa je tako na svakom mestu podjednako beskućan", zaključuje Vladušić.

To simboličko beskućništvo, posledica je toga što, sledeći Vladušićevu logiku, megalopolis postaje junak, jer građane lišava volje. Upravo zato što više nije prestonica, već megalopolis, London više ne pripada nikome, odnosno pripada onima koji, poput Rjepnina, "nagriženog imena i lica" ("Njegovo lice", konstatuje Vladušić, "u ogledalu više ne može da posvedoči njegov identitet, a ime se gotovo neprekidno krivi i deformiše u urbanoj mreži"), ne pripadaju nikome.
 
Posmatrajući "Roman o Londonu" kao roman o megalopolisu, a ne kao roman o Rjepninu, Vladušić je na pojedinim mestima i eksplicitno polemisao sa pojedinim proučavaocima proze Miloša Crnjanskog, pre svega sa Milom Lomparom i njegovom interpretacijom poslednjeg Crnjanskovog romana, osporavajući tezu da u ovom delu pisac "konfrontaciju između Grada i junaka svodi na sudar đavola i junaka". Ovaj Vladušićev dijalog sa Lomparom ostavlja prostor za nova, bitno drugačija tumačenja možda i najvažnijeg dela Miloša Crnjanskog (što je, uostalom, i svrha nauke o književnosti). Vladušićeva analiza poslednjeg paragrafa "Romana o Londonu", naime, Rjepninov suicid ne vidi isključivo kao nihilistički gest modernog vremena, već kao pokušaj da ljudskost izbavi iz mreža megalopolisa.


DEFANZIVNI ROMANTIČARSKI KOSMOPOLITIZAM

Iako je tematizaciju evropskih prestonica u svojoj prozi Crnjanski zaokružio upravo "Romanom o Londonu", Slobodan Vladušić studiju "Crnjanski, megalopolis" završava slikom Beograda iz ranijih dela našeg pisca. Možda i zato da bi ispitao da li je u slici Beograda Crnjanski uspeo da izmiri prestonicu i megalopolis. Pomeranje fokusa interesovanja sa Srbije na Beograd u "Lamentu nad Beogradom" (1956), možda je zaista, kako pretpostavlja Vladušić, "izraz Crnjanskovog dubokog osećanja promena u duhu vremena", shvatanja "da jedan nacion može da opstane jedino ukoliko kreativno inkorporira u sebe iskustvo megalopolisa, ukoliko dakle svari megalopolis". U kojoj meri je Crnjanski zaista verovao da je neophodno "ukinuti romantičarsku podelu koja nacionalnu tradiciju suprotstavlja gradu, a grad nacionalnoj tradiciji", i da li se u "Lamentu nad Beogradom" opozicija između prestonice i megalopolisa zaista shvata dijalektički, ostaće otvoreno pitanje. (Možda bi, u tom smislu, neki budući tumač ove pesme Crnjanskog, mogao više pažnje da pokloni strofi u kojoj se posebno apostrofira saharsko pleme Tuaregi).
 
Jer, sve i da je u potpunosti tačna Vladušićeva teza da je romantizam u slučaju Crnjanskog bio tek jedan od stvaralačkih impulsa, a ne poetičko opredeljenje, i sam autor knjige "Crnjanski, megalopolis" zaključuje da je Miloš Crnjanski upražnjavao "defanzivni, romantičarski kosmopolitizam". I takav romantizam odvaja ga od urbanog diskursa, odnosno ofanzivnog kosmopolitizma megalopolisa.
 
Smeštanje Miloša Crnjanskog u okvire defanzivnog kosmopolitizma romantizma, za Vladušića je, čini se, značajno iz dva razloga. Prvi je odbrana Crnjanskog od novih potencijalnih optužbi (jer, uistinu, nije daleko dan kada će nosioci urbane evropske svesti proglasiti za dogmu tezu kako između romantizma i nacizma postoji prava linija, te kako od Fihtea nije dalek put do Hitlera); drugi pokušaj da se, preko ovako definisane poetike Crnjanskog, stvori nacrt za buduću nacionalnu kulturnu politiku koja bi podrazumevala da "konstituisanje vlastite kulture kao okvira za stvaranje, ne znači nužno niti njeno izolovanje, niti njenu afirmaciju na račun drugih kultura". To je moguće ukoliko se planeta posmatra "kao prostor dodira različitih, raznovrsnih kultura, jednako tretiranih kultura"; a ne kao prostor uticaja. Zvuči utopistički. A opet, istovremeno, tako razumno:

"Da bi dodiri između kultura uopšte mogli da imaju nekog smisla, da bi uopšte u tim dodirima prepoznali neko lepo čudo, neko delo ljubavi, pre toga se mora osloboditi sva melanholija koja proizlazi iz osećanja nemogućnosti takvih dodira."

U svakom slučaju, iz svih ovde pobrojanih razloga — a uz napomenu da se Slobodan Vladušić dokazao i kao izvrsni poznavalac umetničkih vrednosti i poetičkih odlika rukopisa Miloša Crnjanskog, ali i kao proučavalac odlično upućen u najsavremenija kulturološka i sociološka istraživanja, te filozofska promišljanja — knjiga "Crnjanski, megalopolis" zaslužuje da postane nezaobilazna lektira za nacionalnu kulturnu elitu. Manje zbog Vladušića, više zbog Crnjanskog, a najviše zbog razumevanja istorije srpske književnosti i kulture; i brige za njihovu budućnost.


Aleksandar Dunđerin
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: