Miloš Crnjanski (1893—1977)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miloš Crnjanski (1893—1977)  (Pročitano 34252 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #20 poslato: Avgust 24, 2012, 12:07:24 am »

*
MILOŠ CRNJANSKI


IZMEĐU EMIGRACIJE I OTADŽBINE

Ostao je u Londonu i bio jedan od prvih Srba koji je tražio i 1951. dobio britansko državljanstvo

Banaćanin iz Ilanče, kako tvrdi Marko Ristić u Enciklopediji Jugoslavije, ili iz Čongrada, kako navode Ž. P. Jovanović i J. Ređep u Leksikonu pisaca Jugoslavije, Miloš Crnjanski nosio je u sebi sve osobenosti potomaka onih Srba koji su se, pod Arsenijem Čarnojevićem, u te krajeve doselili. Kad je treće četvrti XVIII veka Marija Terezija preuredila Vojnu Krajinu, proširujući je istočnom Posavinom, i Crnjanskovi preci postali su graničari. Zanimali su se, kao svi Ilančani ili Čongrađani, zemljoradnjom, stočarstvom ili graničarenjem. Sve vrline i mane tih takvih Ilančana ili Čongrađana ispoljavao je i Crnjanski. Kao svaki zemljoradnik bio je konservativac, kao svaki stočar voleo je životinje a prezirao ljude, kao svaki graničar nadmeno je gledao na svet i ovu nadmenost isticao nekom vrstom podoficirske oholosti.
      
Koliko mi je poznato, ostao je rano bez oca Tome, seoskog javnog beležnika u Šurjanu, a majka Marina rođena Vujić nije bila u mogućnosti da ga školuje. Školovao ga je bogati ujak, Vasa Vujić iz Beča. Pošto je završio osnovnu školu i gimnaziju kod fratara pijarista u Temišvaru, upisao se u Eksportnu akademiju na Rijeci, iako to nije odgovaralo njegovom ukusu, jer je perom počeo da se bavi još kao dečko od petnaestak godina, pišući za dečji list Golub. Prešao je u Beč kod ujaka 1913. i tamo nastavio studije, opet u Eksportnoj akademiji.
      
Prvi svetski rat proveo je u jednom mađarskom puku na Istočnom frontu, u Galiciji, zatim, po položenom ispitu za oficira, na italijanskom frontu, u Udinama. Ove ratne godine koje je, po rečima Marka Ristića, proveo 'u pozadini izvlačeći se', ostavile su na njemu dubok trag. Kao dobar podoficir u potporučnik smatrao je da mu je dužnost da uvek bude u stavu mirno pred svakim starijim ali da mora da se nemilosrdno izdire na svakog mlađeg od sebe.
      
Dok je Milutin Bojić ostavio kosti u Solunu, dok je Ivo Vojnović čamio u šibeničkoj tamnici a Ivo Andrić zlostavljan i proganjan od strane austrougarskih vlasti, dok su Sibe Miličić i Veljko Petrović, iako austrougarski podanici, bili dobrovoljci u srpskoj vojsci, Crnjanski je 'frajviligovao' i, kad se Carevina raspala, nastanio se u Beogradu. Upisao se na filosofski fakultet Beogradskog universiteta, gde se upoznao sa svojom ženom, kćerkom uglednog i uticajnog profesora, književnika, ministra i državnog savetnika Dobrosava Ružića, velikog karađorđevićevca i prijatelja Dvora.
      
Mlad, pust, duboko obrazovan, društven čovek, lepo oženjen, povrh svega već poznat i, što je mnogo važnije, priznat pesnik, brzo je stekao veliki broj prijatelja, a i ponekog zavidljivog neprijatelja, kao Velibora Gligorića ili Milana Bogdanovića, uticajnih književnih kritičara. Oči su mu bile neprijatno zelene, s godinama su postale strašnima. Nos mu je bio poduži i mesnat, jagodice pomalo tatarske, donja usna prezrivo izdužena. Sve je to odavalo neku vrstu bezobzirnog cinizma. Govorio je mađarski, nemački, francuski, italijanski i engleski, ali, čak i svoj maternji srpski, sa nekim tvrdim, neprijatnim i svađalačkim mađarskim naglaskom. Bio je izvanredan govornik i retko zanimljiv u svojim izlaganjima. Sećam se kako je, na jednom Crkvenom saboru u Londonu, oduševio oko dve hiljade Srba opisujući kako je Karađorđe oslobodio Beograd 12. decembra 1806. Pljeskanju nije bilo kraja.
      
Pošto je 1920. diplomirao iz Istorije, odlazi sa ženom u Pariz i objavljuje 1921. lirski roman Dnevnik o Čarnojeviću. Mnogi su poverovali da je to njegova 'labudova pesma', jer je u njega nastupio neki zastoj, izazvan, kako se govorilo, duhovnim umorom, jer je, sve do 1927. zanemeo. Postavljen je za profesora Četvrte muške gimnazije u Beogradu i objavljuje 1929. svoje Seobe i njima je, u svojoj trideset petoj godini, dostigao vrhunac u svom književnom stvaranju. Otada je, od zaista velikog pesnika, postao novinarom. Pretvorio se u 'glas svog gospodara'. Imao je, rekli bismo, samo jedan cilj: da zadovolji svoje poslodavce, prvo u Politici, docnije u Vremenu, najzad kao dopisnik Centralnog presbiroa pri poslanstvima u Berlinu i Rimu, da bi završio kao londonski dopisnik časopisa El ekonomista, koji je Milan Stojadinović izdavao u Buenos Ajresu. Trudio se da se ničim ne zameri ni Bogoljubu Jevtiću, ni Stojadinoviću, ni Dragiši Cvetkoviću. U tome se sastojala i njegova 'diplomatska' karijera, koja mu je, pomalo, zavrtela glavu i navela da napiše svoje Ambahade, kojima je pretio celom svetu i kojima se preporučivao današnjem komunističkom režimu.
      
Tako je proveo četiri decenije pišući političke reportaže dostojne ilustrovanih listova i romana-feljtona u nastavcima. Ni traga nije više bilo od pesnika Stražilova, putopisca Finistera, ni od divnog pera koje je dalo Dnevnik o Čarnojeviću i Seobe.
      
Drugi svetski rat doveo ga je do Londona, gde je vladi bilo potrebno njegovo pero. Ali je to pero bilo već jalovo. Nije mogao da piše, jer mu sto nije bio zgodan, lampa na njemu nepodesna. Rukopis njegov niko nije mogao da čita i tražio je sekretaricu, ali mladu i lepu. Ukratko ili nije hteo ili nije više umeo da piše. Dosadio je svima i svakom svojim žalopojkama i izdejstvovao je od Slobodana Jovanovića čudno rešenje da se 'upućuje na rad u Britanski muzej'. A taj se rad sastojao u obilaženju, u podne, najboljih londonskih restorana u društvu, kako je govorio, 'vojnikuša', jer se bio bacio na izučavanje 'mentaliteta mladih Engleskinja koje su služile u vazduhoplovstvu i mornarici kao oficiri'.
      
I kraj rata zatekao ga je u Londonu. Da u Beogradu nije bilo njegovog davnašnjeg neprijatelja Milana Bogdanovića i da mu njegova kuma Krista Đorđević, na njegovo pitanje: 'Šta će mi se, Kristo, dogoditi ako se vratim?', nije odgovorila: 'Ništa, Crnjanski. Provešćete nekoliko dana ili nedelja u zatvoru, pa ćete, posle toga, biti slobodni da činite šta vam je volja', najverovatnije je da bi se bio vratio u Beograd još 1945. Ali je bila potrebna izvesna hrabrost da se, 1945, ode mečki na rupu, a Crnjanski je bio veći junak na rečima no na delu.
      
Ostao je u Londonu i bio jedan od prvih Srba koji je tražio i 1951. dobio britansko državljanstvo. Jedan od jemaca mu je bila ledi Lejla Pedžet, a drugi, mislim, spisateljka dama Rebeka Vest. On to nije učinio iz ljubavi prema Englezima, koje je i dalje grdio na sva usta, već iz interesa, jer je verovao da će mu, kao Englezu, biti otvorena vrata britanskog Pen-kluba i svih britanskih universiteta. Nije bio svestan da Miloš Crnjanski može postati britanskim državljaninom, ali da nikad ne može postati Englezom. Za svoju ženu, međutim, nije tražio britansko državljanstvo. Ne zato što je želeo da bar preko nje ostane u vezi sa svojom zemljom, već opet iz računa. Ona je, sve dok je i bez jugoslovenskog i bez drugog pasoša, mogla da prima stalnu pomoć od Dobrotvornog udruženja slobodnih građana Jugoslavije. To je bila bedna pomoć, ali je ipak bilo nešto, jer su teško vezivali kraj s krajem.
      
Kako je, tokom rata, primao prvo 105 a docnije 100 funti mesečno, to je vodio život prilično bez računa. Kad je nestalo platnog spiska, ostao je vrlo brzo bez ikakvih sredstava. Blagodareći, ne svojoj diplomi iz istorije, ne svome pesništvu, već svom pokojnom ujaku, koji ga je naterao da svrši bečku Eksportnu akademiju, odmah se snašao i dobio dobro mesto knjigovođe u jednoj od najskupljih londonskih obućarnica u Bondstritu (mislim da se zvala Paul Lahure & Son). Imao je lepu platu i pričao je prijateljima da je veoma zadovoljan. Ali mu teška narav i svađalaštvo nisu dozvolili da se tu zadrži. Tužio je firmu sanitetskim vlastima da u prostoriji u kojoj radi nema dovoljno vazduha. Nadležna vlast povela je istragu, utvrdila da nema mesta žalbi i potkazivač je otpušten. Pomoću nekih ne znam čijih preporuka dobio je mesto u jednoj luksuznoj knjižari na Pikadiliju (zvala se Natcharde Ltd.). Provodeći kraći odmor na moru (o trošku ledi Pedžet), hteo je akrobacijama da privuče pažnju nekih mladih devojaka i istegao je tetivu na nozi. Napustio je posao tvrdeći da je nogu povredio u knjižari verući se uz merdevine.
      
Našao se na ulici. Tada ga je pozvala u goste ledi Pedžet. Stavila mu je na raspoloženje 'kotedž' na svom imanju s tim da se može kretati kud god hoće po njenom divnom parku od 40 hektara. Davala mu je i hranu i svako popodne njega i njegovu ženu zvala na čaj. Žena mu je redovno primala pomoć Dobrotvornog udruženja slobodnih građana Jugoslavije. Pored toga, ledi Pedžet je stalno izmišljala razne sitne poslove za nju, kao što su šivenje i mešenje, da bi imala razloga da ih i novčano pomaže a da to ne liči na milostinju. Slala ih je svake godine na more, njegovoj ženi je plaćala kurs za šivenje u poznatoj privatnoj školi Trois Fontaines, njemu školarinu za Londonski universitet, jer mu je palo na pamet da dobije diplomu iz Međunarodnih nauka. I dobio ju je. O njenom trošku i o trošku brodovlasnika Vana Ivanovića, otišao je 1952. u Nicu, na Međunarodni kongres Pen-klubova i, zatim, u Rim da pokupi svoje stvari, koje je tamo bio ostavio kad je počeo rat. Oni su platili i prenos tih stvari. Kod ledi Pedžet na imanju ostao je dugi niz godina, sve dok je jednog dana nije presreo u njenom parku i rekao joj u lice, bez ikakvog povoda: 'Da sam znao da ste tako pokvarena baba, bio bih vas ubio pre no što sam prihvatio vaš poziv!' Zgranuta ovakvim rečima, stara gospođa mu je hladnokrvno odgovorila: 'Da sam baba, to sam znala, ali sad prvi put čujem da sam i nevaljala.' Okrenula mu je leđa i ušla u svoj zamak. Odmah je pozvala njegovu ženu, ispričala šta se dogodilo i rekla joj: 'Vi ćete, kao i dosad, uvek biti dobrodošla na čaj, ali bih bila zahvalna vašem mužu da mi više ne ulazi u kuću.' Mislila je da će to biti dovoljno da se Crnjanskovi odsele. On joj više nije ušao u kuću, ali je ona svakodnevno produžavala da dolazi na čaj, a na selidbu uopšte nisu ni pomišljali. Ledi Pedžet, koja je živela radi svog parka, bežala je u kuću čim izdaleka ugleda Crnjanskog, a on se po njemu šepurio kao da ga je od svojih starih nasledio. Kad joj je to dozlogrdilo, poručila im je preko protojereja Miloja Nikolića da treba da se sele. Na Crnjanskov odgovor da nema kud da ide, uzela im je stan u Londonu i, popola sa Vanom Ivanovićem, platila unapred šestomesečnu kiriju. Tako se oslobodila napasti. Crnjanski joj se 'odužio' opisujući je u svom Romanu o Londonu sledećim 'laskavim' rečima: 'Oči su joj kao u ribe. Na sebi je imala bledoplavi dijadem, u kosi, koji je treperio, napudrovana, razgolićenih vratnih žila, bila je posuta puderom, kao posuta brašnom, bledoplave ofarbane kose (...). Iz očiju sjaj ženske požude, požude žene koja želi muškarca, odvratna, stara dama, kao neka veštica (...). Stara veštica.'
      
Vidi se da je Milošu Crnjanskom bila dobro poznata Turgenjevljeva 'Pesma u prozi' o vrlinama koje su se sastale u raju. Sve su se poznavale među sobom, sve su bile kao rod jedna drugoj, osim dveju, koje nisu bile nikad zajedno. Bogu je to bilo palo u oči, i on ih pozove i upita: 'Zar se vi ne poznajete?' One mu odgovoriše da se nikad nisu srele. Bog ih upita ko su? Prva mu je odgovorila: 'Ja sam Dobročinstvo'. Druga: 'Ja sam Zahvalnost'. Očigledno da se u Crnjanskog dobročinstvo i zahvalnost nisu nikad sreli. Na inicijativu Slobodana Jovanovića, osnovano je 1951. u Londonu Udruženje srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu. Na predlog starog profesora, Crnjanski je izabran za predsednika. Predsedavao je dve godine i onda je, 1953. opet bez ikakvog povoda, podneo ostavku i na predsedništvo i na članstvo u Udruženju, izjavivši, što nije bilo tačno, da je došao u sukob sa svima članovima Udruženja rasturenim po svim kontinentima. Verovatno je već tada počeo da razmišlja o povratku u zemlju.
      
Posle ovoga, prestao je da se javlja celom svetu, potpuno se usamio i pružio londonskim Srbima jedinstvenu sliku izgnanika međ izgnanicima. Sve se više u njega razvijala manija gonjenja. Kad mu poštar sa pisma pokuša da odlepi neku lepšu marku, to radi cenzura. Kad mu ne radi telefon, prisluškuje ga obaveštajna služba. Kad pokvari stomak, neko ga je trovao. Zubni lekar mu namerno kvari zube da bi mogao da mu pravi veći račun. Susedi mu cele noći kucaju, oni do njega u duvar, oni iznad njega o pod, a oni ispod njega u tavanicu, sve to da mu ne bi dozvoljavali da mirno spava. Nikakav posao nije mogao da dobije, jer su neki Srbi uvek uspevali, iz pakosti, da to osujete. Naročito se žalio na Spasoja Sterdževića, nekad pisara Ministarstva unutrašnjih poslova, za koga je verovao da je svemoćan kod britanskih vlasti.
      
... Jedino je još održavao telefonsku vezu sa protom Nikolićem od koga je tražio da mu pomogne da dobije mesto nastavnika u nekoj školi, ali da to bude u ženskoj školi. Od vremena do vremena odlazio je Radoju Kneževiću. Vremenom, kad se bio rešio da ide natrag u Jugoslaviju, prestao je i da se javlja proti Nikoliću i da obilazi Kneževića.
      
Iz te potpune usamljenosti, počeo je polako da se izvlači i da se približava zvaničnim predstavnicima Jugoslavije. Dopisnik jednog beogradskog lista došao je da ga intervjuiše (S. Đ. Petrović, "Intervju sa Milošem Crnjanskim", 'Književne novine', 23. avgusta 1957; "Razgovor sa Crnjanskim", 'Duga', 8. septembra 1957.) Objavio je 1958. Konak, kako ga je sam nazvao, 'dramu i komediju o ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage', i godinu dana docnije, 1959. Itaku i komentare. Itakom nas je sve podsetio na svoju sjajnu mladost, a komentarima na starost, jer je objašnjavao da se još kao mlad, u Temišvaru, družio s 'metalcima'. I to su bila dva poslednja izdisaja u Londonu nekog koji je nekad bio obdaren pesnik. Ti su izdisaji podsećali — neka nam bude dopušteno da se poslužimo Crnjanskovim rečima Bogdanoviću — na 'podrigivanje posle dobrog ručka' i imali su isti neprijatan, gorkokiseo i otužan ukus.
      
Najzad se 1965. sa britanskim pasošem, kao stranac, vratio u svoju zemlju. Povratak 'zabludelog sina' pozdravljen je nekolikim laskavim člancima. Objavio je te iste godine po drugi put Lament nad Beogradom. Pred njega je položen i venac u obliku Sabranih dela u deset knjiga. Najzad je 1971. objavio Roman o Londonu, koji mnogi i van zemlje smatraju uspelim književnim delom. Izdahnuo je 30. novembra 1977.
      
Za nas, koji smo ga voleli i cenili, njega više nema, ali zato ipak ostaju Stražilovo, Finister, Dnevnik o Čarnojeviću, Seobe i Lament nad Beogradom, kojima je obogaćena srpska književnost. Niko mu nije zamerio što se vratio u zemlju. Ali mu se zamera što je taj povratak godinama pripremao sredstvima kojima može da se služi feljtonist i režimski novinar, ali ne i pesnik, koji je po rečima Jovana Dučića 'najizrazitija gruda svoje zemlje(...), najizrazitiji i najpuniji tip jedne rase (...), merilo rasnog genija, sensibiliteta, ideologije'.
      
Svemu je tome možda kriva njegova teška narav, što je kao mlad počeo da oseća. U Andrićevoj prepisci, kako piše R. Đurić u Politici od 10. avgusta 1978, nađeno je i jedno Crnjanskovo pismo od 12. januara 1919. u kome se žali da 'nema mnogo prijatelja'. I kako bi ih imao? "Crnjanskog, pasioniranog za duele, kavgadžiju, zaslepila je mržnja", napisao je Velibor Gligorić u Politici od 19. avgusta 1978.
      
'Čovek od pera mora da živi u slobodnoj zemlji ili da se odluči da vodi život plašljivog roba koga drugi ljubomorni robovi neprestano optužuju gospodaru.' Crnjanski je prenebregnuo ovaj Volterov savet.
      
Kosta St. Pavlović
      
Tekst Koste St. Pavlovića objavljen je posle smrti Miloša Crnjanskog ("Poezija i proza", br. 69/70, Ženeva 1979). Ovde je preuzet iz rukopisa knjige "Onakvi kakve sam ih znao" i ovo je prvo njegovo preštampavanje u Jugoslaviji. Donosimo ga povodom obeležavanja dvadesetpetogodišnjice smrti pisca "Seoba" i "Romana o Londonu". Oprema teksta je redakcijska

NIN | 26.12.2002.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #21 poslato: Septembar 25, 2012, 12:57:33 am »

**
ČETVRT VEKA OD SMRTI MILOŠA CRNJANSKOG


TOSKANA, SVETLOST I VAZDUH

Pozivajući se na reči Sent-Beva o Rusou, Dučić je za Stankovića kazao da je uneo malo zelenila u našu prozu. Zatim je dodao da je prvi uneo i malo vazduha. Ali u prenosnom značenju. Međutim u pravom, doslovnom značenju, tek je Miloš Crnjanski uneo vazduh u našu književnost. Dovoljno je ako se samo, za trenutak, setimo srpskih ratnika iz "Seoba", koji odlaze na daleku vojnu u tuđem svetu. Kada su za sobom ostavili zavičaj i obreli se u tuđini, obuzima ih potajna zebnja i poražava promena vazduha" kad im se promeni i zemlja pod nogama i vazduh, koji je postajao zračan, jer je to bio "vazduh što je prodirao u grudi kao nož", a "nova zemlja, sva zelena i hladna, tamnih šuma, sa proplancima nad kojima je nebo treperilo kao duboko, providno jezero, bila je sa svih strana probijena vazduhom".
 
Tako je jednostavan, sam po sebi razumljiv, ali je i primordijalan taj od iskona sačuvan strah od tuđine. Podunavski put srpskih ratnika u zavičaju ostavlja "sve što mu beše razumljivo i vidljivo", a zalazi u "svet nerazumljiv i nedokučiv". Pritajena studen veje iz tuđe zemlje. I veje zato što ju je pesnik stilizovao kao nepoznat, gotovo preokrenug svet, u koji naše znanje ne prodire. Kao kad se — prema istome mitskom, u dubokom pamćenju sačuvanom obrascu — iz videla pređe u tamu. Nema starijega straha. A vezuje se za tlo na koje noga nije svikla, i za prostor u kome se telo ne snalazi. Pri tome su opisi nepoznatih predela visoko stilizovani.


OPAŽAJNA UTANČANOST

U pesnikovoj stilizaciji, lakoj kao ovlašni crtež i, čini nam se, skroz providnoj, prikazuju se najtananije izmene u telesnom, čulnom ponašanju. U prozi podjednako kao i u stihu, kod Crnjanskog se sva čula nalaze u pojačanom radu: vidi se, čuje se, opaža se ono što se ranije u našoj književnosti nije opažalo, ili bar nije u toj meri. Stilske promene kod njega nisu vodile naviše, prema pojmovnom i mislenom, nego naniže, prema opažajnoj utančanosti. Otuda prevagu odnose oko i uho, slikovno i ritmičko-melodijsko. Sav u prenošenju ikoničnih obaveštenja, Crnjanski nije pisac koji bi nas posebno mogao zanimati kao mislilac. Premda su neka njegova dela gusto protkana meditacijama, naročito kad su žanrovski mešovita, kao, na primer, "Kod Hiperborejaca".
 
Dovoljno je obratiti pažnju samo na dva, čini se, najznačajnija njegova lika: na Vuka Isakoviča i gospođu Dafinu. Vuk je čudno građen. I možda mu je najčudnije telo, koje je čas otromboljena maska, čas osetljivi medijum za najsitnija događanja u okolini. On kao da i nema pogled na svet, nego samo telesni doživljaj sveta. Kada, recimo, prelazi preko puteva i zalazi u šumu, oseća kako mu telo "zasipa" jednom "topli mlaz vazduha", drugi put "prijatna hladovina", a oko u isti mah zapaža na obroncima pejzaž "u svetlosti, koju je vetar raznosio kao pljusak". Dinamizovano opažanje, sa sinestezijskim preplitanjem čulnih utisaka, izvanredno je i potpuno novo i kod gospođe Dafine, koja u nekoliko glava u romanu preosetljivim čulima kroz prozor prati šta se zbiva na reci i na nebesima, a pri tome nijednu reč nije izgovorila.


LIK KOJI MENJA PRIRODU

Nikada se ranije u srpskom romanu nije tako daleko išlo. Ali to Miloša Crnjanskog nije odvelo u književni impresionizam. Naprotiv, on mu je oponirao. I oponirao mu je kao jedan od predvodnika novoga književnog pokreta u dvadesetim godinama. Kao što je voleo da kaže, njegovo pesničko pokolenje išlo je dalje od onoga što je srpska moderna bila postigla na početku veka. Crnjanskog nećemo valjano razumeti ako ga budemo posmatrali izvan književnog razvoja. Ne samo zato što, kao i svaki drugi pisac, zavisi od njega, nego pre svega zato što je u prelomnom času razvoja srpske književnosti otvarao sebi put — takoreći u samom činu polemičkog osporavanja tradicionalnih oblika u stihu i prozi — do novoga sopstvenog stila, koji je najpre nazvao eterizmom, što nije bilo bez nemačkoga uticaja, zatim sumatraizmom, a na kraju i hiperborejstvom. A zapravo je sve to, u početnome obliku, bio ogranak srednjoevropskog avangardnog književnog pokreta — ekspresionizma.
 
Ali vratimo se na Isakovičevo opažanje. Lako ćemo primetiti da u njemu postoji zanimljiva inverzija. Dinamično a usmereno na prirodu, ono se — u prestilizovanoj slici — preobraća u energiju koja samu tu okolnu prirodu počinje da pokreće. Pred nama, dakle, više nije utisak koji priroda ostavlja na lik, što je osnovno načelo impresionizma, nego opažajna aktivnost lika koji menja izgled prirode. Zato svuda kod Crnjanskog — i u romanu, i u putopisu, i osobito u lirici — okolina dobija izgled nečega pomičnog, pokretnog. I to nije njegova najmanja zasluga. Poznato nam je kako je slikarstvo, u kubizmu i futurizmu, činilo svoj predmet pokretnim. Manje nam je poznato kako se to postizalo u književnosti. A donedavno smo najmanje znali kako je Crnjanskom tako nešto polazilo za rukom.
 
Ostajući i dalje kod istog primera, navešćemo bar jednu rečenicu iz koje se razaznaje kako se u dinamici Isakovičevog pogleda pejzaž polako počinje da pomera upravo u deformacijama koje se imenuju kao privid ("činilo se", "pričinjavalo se"): "kraj ove užasne težine okolnih planina, među jelama čije su grane, izdaleka jednako se pričinjavale kao raširena krila, sa dubokim strminama pod sobom, činilo mu se to vrlo lako i gotovo da polebdi u vazduhu". Pri tome se Isakovič neprestano kreće ubrzano, u kolima, njegovo oko menja ugao i razdaljinu, a neobičan je i položaj tela koje nauznak leži. Surov i težak alpski pejzaž koji, sasvim neočekivano, postaje "lak" i gotov je da "polebdi u vazduhu" zapravo je čista stilska kreacija, toliko moćna da predmet opisivanja preobraća u njegovu suprotnost.


POKRETNI TOSKANSKI PEJZAŽ

Najzad, nekoliko navedenih osobina, koje su i najoštrije, postaće nam jasnije kad ih povežemo i sagledamo im svrhu. Naime, ono što je njima želeo da postigne Crnjanski, povremeno, dosta jasno saopštava u putopisnoj knjizi "Ljubav u Toskani". Recimo na samom početku, kad iz Pariza polazi u Italiju. "Hteo sam da se strmoglavim u vazduh, gde ništa više ne boli". Bestežinsko, dakle, vazdušno stanje kao bekstvo od svega telesnog, bolnog i samrtnog. I od njegove Toskane na kraju nam zaista ne ostaje ništa drugo do svetlost i vazduh s kojima je dolazio u doticaj. Tako je nastajao novi putopis, pesnički, prozračan i kao čipka lak i pokretan. On je, kao što znamo, nailazio na otpor u kritici, koja je uzalud lovila fakta koja su bila pretopljena u čistu viziju.
 
I dovoljno je sada podsetiti da je upravo iz pokretnog toskanskog pejzaža, gde "ništa više nije nepomično i tvrdo pod nebom", čudesno sazdana poema "Stražilovo", sve od samih ponavljanja i variranja, kao u muzici. Ali se iza svake njene slike, svetla i lake, nazire tama i samrtna slutnja. I u "Seobama" je psiho-fizičko stanje glavnog junaka dugo pripremano. Upotrebljeni su svi postupci koje smo pomenuli, sve dok za njegova čula alpski pejzaž nije postao pokretan kao toskanski. Tada je "sjaj plavog neba" vezao i "ukočio oči" Vuku Isakoviču, uz "slutnju smrti koju je osetio sada prvi put". To kod Crnjanskog i jeste završni trenutak: objava drugog, onostranog sveta, zanosnog, ali praznog. Prelepog, ali i zastrašujućeg. I na kraju, setimo se jednog od vrhova njegovog pesništva, poslednje pesme iz dvadesetih godina — "Priviđenja". Ona je satkana od najtananijeg gradiva: zraka, sjaja i praznine. Sjaj koji se rasipa u prazninu pesniku osvetljava put i, u isti mah, bezdan. Svetli put u sopstvenu propast, iščeznuće.

 
Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?

Novica Petković, 2002.
("Politika")
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #22 poslato: Jul 06, 2013, 05:00:00 pm »

*
ZAŠTO U SRPSKOJ KULTURI NIJE OBELEŽENO DVE I PO DECENIJE OD SMRTI PISCA "SEOBA"



  

  MILOŠ CRNJANSKI
                POTKAZIVAČ UTOPIJE



Na kraju stare i početku nove godine sećamo se jednog od najvećeh pisaca na srpskom jeziku, Miloša Crnjanskog (1893—1977). Na ovaj način želimo da obeležimo, ispraćajući 2002, dvadesetpetogodišnjicu smrti, a, dočekujući 2003, sto deset godina od rođenja ovog pisca. Život Miloša Crnjanskog nastavlja se i danas kroz "Liriku Itake", "Dnevnik o Čarnojeviću", "Seobe", "Roman o Londonu" i druga njegova dela koja našu književnost čine vrednom i van okvira zemlje.

Čega ima čudnog u okolnosti da je 25 godina od smrti Miloša Crnjanskog ostalo gotovo neobeleženo u srpskoj kulturi?

Zar nije bilo moguće da mu, kao pesniku "Stražilova", "Dnevnika o Čarnojeviću" i "Seoba", SKZ odbije da štampa, godine 1929, izuzetni putopis "Ljubav u Toskani"? Zar mu tih godina — u neslućenoj saglasnosti sa vremešnim Markom Carem - mlađahni Đorđe Jovanović nije u lice dobacio da je potkazivač?

Kako se, međutim, dogodilo da je i tada, godine 1932, Crnjanski bio sasvim sam, jer su se od njega distancirali svi: i levičari i građanski pisci i sabesednici sa kneževskih trpeza? Kome je on, zapravo, potkazivao kad nije bilo nikog oko njega? I otkud da je baš on bio nepoželjan u času krvavog ostvarenja revolucije kada je njegov ministar — Ivo Andrić — bio poželjan uprkos dahu termidora? Zašto je, tih godina, u Londonu, dobio pismo generalnog sekretara International Pen-a u kojem se naglašava kako su sve mogućnosti za njegovo zaposlenje zatvorene "zbog vaših političkih veza"?

SUMNJIV IZGNANIK

Sasvim je dosledno, zar ne, da su Miloša Crnjanskog, nepoželjnog sa obe strane gvozdene zavese, potom proglasili mrtvim, da bi mu, kao veliku milost, dozvolili da živi i umre u sopstvenoj zemlji? Nikada se, međutim, ne može dovoljno nahvaliti poslovična doslednost sudbine: i posle smrti Crnjanskog, pisac "Vremena čuda", pravi građanski duh i mimo toga što je već dugo stanovao u Londonu, javno je oglasio, nepitan, kako oseća "animozitet prema pokojnom Crnjanskom kao čoveku", da bi, u svečanom govoru povodom stogodišnjice rođenja Crnjanskog, pisac "Vremena vlasti", autentično otelotvorenje duha komunizma, bio slobodan da kaže kako je Crnjanski misaono nedovoljno dubok pisac. I posle smrti, dakle, potkazivač?

Na negativne ocene ljudskog karaktera Miloša Crnjanskog kao da svi imaju pravo, usled oformljenog lanca uvida, koji se nasleđuje i obeležava društveno uspinjanje i u doba revolucionarnog nadahnuća i kroz lavirinte građanskog sveta. Te ocene, međutim, zamračuju saznanje da su brojne emigracije srpskih pisaca, tragične ili konformističke, bitno različite od potpune usamljenosti i izdvojenosti Miloša Crnjanskog.

To što je on, siromašan, nezaposlen, usamljen, nepriznat, pisao suprotno od onoga što je politička emigracija očekivala, zamerivši se tako jedino mogućem utočištu, u istom onom času kada ga je Marko Ristić ovde proglašavao fašistom, moglo bi nas navesti da pomislimo da je, u narcističkoj snazi koja je izvirala iz strahova, tako činio zato što je kao pisac gledao — zauvek — s one strane utopije. Bio je, tada, s one strane svakog režima: njegov položaj nevoljnog izgnanika koji nije samo neomiljen nego je i ideološki sumnjiv i u liberalno-demokratskom i u komunističkom društvu, koji je, dakle, apsolutno i zauvek sumnjiv, darovao mu je marginalnost kojoj treba pridati veoma veliki značaj, jer se u njoj nalaze niti koje odvode od ličnosti čoveka do iskustva piščevog.

U njoj bi se moglo prepoznati ono što je usmerilo duh Crnjanskog ka iskustvu apsurda i etosu poznog modernizma, budući da je njegovo Ja bilo gotovo prisiljeno da se neopozivo prepozna na mestu subverzije i prestupa. Takav položaj je bio podsticajan da se sagleda ljudska sudbina: očišćeni od svake utopije, istorija, kultura i čovek pojavljuju se - u poznim delima Crnjanskog — u apsolutnoj osnovnosti. Postao je potkazivač utopije. Mogao je posle toga činiti manje ili više ukusne pohvale režimu kome se posle dugog kolebanja priklonio, manje ili više tužne ljudske napore da se prilagodi, da se napokon pronađe u centru, ali iz svoje umetnosti on više nije mogao ukloniti taj pogled s one strane utopije.

Marginalnost poznog Crnjanskog je višestruka, jer dotiče njegovu egzistenciju i piščevu prošlost i budućnost i istovremeno otkriva izuzetno važno mesto u srpskoj književnosti. Andrić je, od samih književnih početaka, odredivši svoje pretke u Vuku i Njegošu, izabrao centralni tok: iako je svojom književnom nepolemičnošću i diskretnim društvenim uspinjanjem, sugerisao neko udaljavanje i odsustvovanje, neku odveć naglašenu usamljenost u javnom životu, on je oduvek mimikrijski postojao u centru.

Crnjanski je, iskreno se namećući da postane zaštitni znak srpske kulturne javnosti, ostao neuklopiv u osnovni tok: iako je težio centru, postojao je uvek na margini. Niko nije to bolje formulisao od Marka Ristića: "Neko dvanaest godina piše, a ima nekakvog talenta, pa se to najzad uvidi, i opet ništa. Pa se to najzad i prizna, i opet ništa; jer to ne znači da je taj neko uspeo da nametne najzad svoju reč, u početku neprimljivu, da je nametne u njenoj subverzivnosti koja tu reč zaista opravdava." Ovo je proročki rečeno godine 1932: ništa je, dakle, ono u šta tone subverzivnost tek ispisanih rečenica londonskog autsajdera.

Da li je to njihova nesreća? Više od toga: to je njihova sudbina, jer nam je pozni Crnjanski omogućio da prepoznamo marginu, on je najveći srpski pisac koji je ikad sebe objavio na poziciji margine kao svojoj poziciji. Tek sa poznim Crnjanskim dobijamo svog velikog marginalnog pisca: Ivo Andrić je neminovna figura na dugačkom, odveć dugačkom spisku pobednika i laureata, kao Man, dok je Miloš Crnjanski isto toliko neminovna figura na dugačkom i začudnom spisku gubitnika, kao Džojs. Dok je Andrić figura centra, Crnjanski je figura margine: otud je on figura subverzije u srpskoj književnosti.

NA PRAVOM MESTU

Dirljiv susret građanskog sveta i komunističkog duha odigrava se u polju samorazumljive istine o Crnjanskom. Subverzivnost, međutim, može nastati tek kada napustimo to polje i, pošavši za Ničeom, osetimo kako je ta navodna volja za istinom ne samo "loš ukus", nego i nešto što ometa razumevanje poznog Crnjanskog, jer je za to neophodno da se otvorimo nečem isuviše iskušanom, ozbiljnom, sagorelom, isuviše dubokom. Tek tada, veli Niče, "više ne verujemo u to da istina ostaje istinom kada se s nje skinu velovi — dovoljno smo živeli da bismo to verovali". Tada iskušavamo postojanje na margini. Tada potkazujemo utopiju. Tada smo na pravom mestu: u srcu velike umetnosti Miloša Crnjanskog.


Milo Lompar
Zahvaljujemo se "Književnom magazinu", Zadužbini Miloša Crnjanskog i Zadužbini Ive Andrića

Uredila: Ljubica Pupezin | 04.01.2003. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #23 poslato: Septembar 25, 2013, 10:31:15 pm »

*

CRNJANSKI I POZORIŠTE

Iako nije bio ono što se obično zove čovek pozorišta, njegovu višestruku teatarsku aktivnost trebalo bi razmatrati kroz stopljenost njegovog života i umetničkog dela

Životopis i umetnička delatnost Miloša Crnjanskog bili su višestrukim ukrštajima prožeti pozorištem. Otkrio ga je u detinjstvu, zahvaljujući majci Marini, osvedočenom ljubitelju teatra. Majka ga je uspavljivala pesmama iz pozorišnih komada, pričala mu o pozorištu i govorila dramske monologe.

Otac i majka vodili su ga, iz Temišvara gde su živeli, u Novi Sad i Sremske Karlovce da gledaju pozorišne predstave na srpskom jeziku. Kao dečak od devet godina video je — na sceni pozorišta i za pevnicom u srpskoj crkvi — velikog glumca Peru Dobrinovića. Njegova magijska gluma i privatna veselost otkrili su mu da postoji i svet radosti života "u kome se igra i grli".


IZGUBLJENO

Antičko pozorište i dramu, kojima će se vraćati tokom celog života, upoznao je u gimnaziji koju je u Temišvaru, od 1904. do 1912, pohađao u Liceju koji su držali katolički fratri-pijaristi. Zavoleo je Evripida, koji je bio dramski pisac njegove mladosti, a od dela antičkih dramatičara najčešće će pominjati "Antigonu" Sofokla. Na studijama u Beču (1913—1914) revnosni je posetilac pozorišta, naročito Burgteatra — u kojem je, pored dela klasika, video i neka naturalistička i simbolistička dela Ibzena i Hauptmana.

Ne iznenađuje, zato, što je želju za pisanjem Crnjanski veoma rano ostvario u dramskoj formi. Između 1906. i 1912. napisao je tri dramska dela. Dva su izgubljena. Dramu "o ljubavi" "Gundulić" sam je pred kraj života uništio, a drama "Prokleti knez", sa temom feudalnog "prava prve noći", izgubljena je u arhivu Narodnog pozorišta. Od treće drame — napisane pod uticajem Đure Jakšića — sačuvan je samo monolog od osamnaest stihova.

Crnjanski je pominjao još dve drame koje nisu sačuvane. Prva je o sudbini rimskog patricija Kataline, a druga je o bolesti i smrti Branka Radičevića. Ovaj "katalog" nesačuvanih drama Crnjanskog zaključuje "Juhahaha",satirična komedija o Petru II Karađorđeviću. Napisana je u vreme kada se, u starosti, Crnjanski spremao za povratak u domovinu. Pred smrt sam ju je uništio.


SAČUVANO

Sačuvana su tri dramska dela Crnjanskog. Prvo je "Maska", poetična komedija o ljubavi i smrti. Ona ima dva sižejna toka. Prvi je ljubavna drama sa tragičnim ishodom, a u drugom se javljaju istorijske ličnosti čije sudbine govore o položaju Srba u tuđem svetu. Drugo dramsko delo je "Konak", čija je tema tragična sudbina ugasnika dinastije Obrenovića, Aleksandra i njegove supruge Drage Mašin. U trećem delu, "Tesla", koriste se žanrovi komada sa tezom biografske i psihološke drame. Pisao ga je s ambicijom da ostvari celovit portret čuvenog naučnika Nikole Tesle.

Crnjanski je napisao oko četrdeset tekstova o pozorištu (pozorišne kritike, portrete glumaca, dramaturške i teatrološke oglede i teorijske rasprave o teatru). Ti tekstovi čine jedan od najznačajnijih opusa srpske pozorišne kritike i teatrologije između dva svetska rata. Iz njih se vidi da znanja Crnjanskog o istoriji pozorišta i dramske književnosti Evrope znatno nadmašuju obaveštenost o teatru naših pisaca i intelektualaca međuratnog razdoblja. Tu činjenicu trebalo bi tumačiti visokom duhovnošću njegove ličnosti, temeljnim obrazovanjem, živim i radoznalim duhom, okolnostima da je živeo u Temišvaru, Beču, Beogradu, Parizu, Berlinu, Rimu i Londonu i znanjem zadivljujućeg broja jezika (govorio je sedam i čitao na još tri evropska jezika).

Iako Crnjanski nije bio ono što se obično zove "čovek pozorišta", njegovu višestruku teatarsku aktivnost trebalo bi razmatrati kroz stopljenost njegovog života i umetničkog dela, imajući pri tom na umu i njegov celokupni visoki umetnički domet. Jer kada mirno oko istoričara bude procenjivalo umetničke domete stvaralaca "slovenskog Juga" u dvadesetom veku, nema sumnje da će među piscima tri prva mesta zauzeti Ivo Andrić, Miroslav Krleža i Miloš Crnjanski, najtalentovaniji od njih trojice.


Petar Marjanović | 04.01.2003. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #24 poslato: Septembar 25, 2013, 10:31:25 pm »

*

CRNJANSKI, I GOOOOL!

Crnjanski je svoje sportsko iskustvo često stavljao u prvi plan

Stadion je eksplodirao! Mladi centarfor reprezentacije Jugoslavije, Miloš Crnjanski, trči prema publici, skida dres, preskače ogradu... Gubi se u masi razdraganih navijača. Pri povratku na teren dobija žuti karton. Ali, nema veze, postigao je odlučujući gol, u poslednjem minutu. Ovakva scena je nekada, dvadesetih godina prošlog veka, bila sasvim zamisliva. I činjenice je podržavaju. Miloš Crnjanski, doduše, nikada nije nastupio za reprezentaciju Jugoslavije, ali bio je fudbaler. I to ne loš.

Bio je centarfor momčadi "Banata" iz Pančeva. Prema svedočenjima protivnika, pa i saigrača, bio je temperamentan, žustar, prgav i svađalački raspoložen fudbaler. Karijeru je prekinuo u dvadeset devetoj godini. Posećivao je fudbalske utakmice do kraja života. U starosti, omiljeni fudbaler bio mu je Dule Savić.

Fudbal je bio drugačiji u Crnjanskovoj mladosti. Komercijalizacija ove igre, posle koje je ona prestala da bude umetnost, došla je tek kasnije. Onda je, sport uopšte, značio, pre svega, afirmaciju zdravlja, snage i večite mladosti. A izgleda da je za Crnjanskog imao i terapeutska svojstva. U teškim trenucima, pišući Andriću iz Pančeva, Crnjanski tvrdi da je fudbal ono što ga održava: "zrak, veseli mladići, zelena trava, igra i pobeda oslobodili su me... ". Pesnik ga je i drugačije zvao — futsbal.

Pet godina pre smrti, Crnjanski će, u jednom intervjuu, potvrditi: "Uživam u tome što sam stvorio našoj književnosti, gde nije lako stvoriti nešto. Tolike su njene žrtve bili ljudi koji su možda bili isto tako talentovani, možda i mnogo više, ali su propali! Mene je, izgledaće vam smešno, spasao sport! " Pisac "Seoba" i "Romana o Londonu" jedno vreme bio je i profesor gimnastike (tadašnji naziv za fizičku kulturu) u Pančevačkoj gimnaziji.

Pored fudbala, praktikovao je i druge sportove. Poglavito boks, kako teorijski, u ringu, tako i praktično, u kafani. Smatrao je da je najveće muško zadovoljstvo pesnicom udariti. Svoje shvatanje užitka jednom je demonstrirao na nosu Miroslava Krleže. Posle takvih "poetičkih" sukoba pozivao je u pomoć Muze kako bi svoje tuče nadahnutije prepričao i razglasio u istim tim kafanama.

Ne želeći da bude "ukleti" pesnik i bolešljivi intelektualac, Crnjanski je svoje sportsko iskustvo često stavljao u prvi plan, pozerski potcenjujući značaj svog književnog dela. Imao je običaj da kaže da sve što je napisao ne vredi kao jedna fudbalska utakmica. Pesnika Dušana Matića nervirao je takav stav, pa ga je ovako objasnio: "To su znate prečanska posla! Crnjanski je voleo sebe i svoju pesmu. Sve drugo je, ipak, bilo drugog reda. Ljudi koji su literate, to su bića pola stvarnost — pola nestvarnost... ". I stari lisac Crnjanski je, izgleda, znao za kemp.


Igor Perišić | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #25 poslato: Decembar 14, 2016, 01:07:51 am »

*

ANDRIĆ I CRNJANSKI KAO ŽRTVE KULTURNOG ETNIČKOG ČIŠĆENJA


Rasrbljavanje srpskog naroda i pokušaji otimačine njegove kulturne baštine poslednjih godina neobični su do grotesknih razmera. Izvesne težnje da se ospore činjenice iz kulturne istorije često imaju komičan karakter. Ne tako davno neko je priredio ideju da nemanjićke zadužbine pripadaju albanskoj kulturnoj tradiciji, jer su albanski radnici vukli grede i kamen za zidanje. Čuli smo i objašnjenje da je autor Gorskog vijenca i priređivač Ogledala srpskog pod pridevom srpski podrazumevao pravoslavnu veru, a ne nacionalnu pripadnost!? U ovom okruženju zbivaju se stvari koje se ne mogu nazvati lepšim imenom nego kulturno etničko čišćenje. Čak i poređenje Miloševićeve Srbije s Hitlerovim Trećim rajhom, kao omiljena figura antisrpske propagandistike, pred izvesnim radnjama počinje da hramlje na štetu Srbije. Ono što se Srbiji radi nije se radilo ni poraženom Rajhu. Sile pobednice u Drugom svetskom ratu nisu se trudile da ospore identitet velikana nemačke književnosti, dok se nad srpskom literaturom danas nadvija pretnja da najveći pisci budu kanonizovani u nekom nesrpskom ključu. Smešno je, ali istinito i zgodno kao dodatak: nedavno je jedan pesnik iz Crne Gore izjavio da je Vuk Karadžić "ukrao jezik od Crnogoraca i dao ga Srbima".

Vrlo eksplicitan materijal na ovom tragu u poslednje vreme ponudio nam je dnevni list "Politika". U dva intervjua osporena je pripadnost Andrića i Crnjanskog srpskoj književnosti. To su učinili šef katedre za južnoslovenske književnosti na Sorboni, i malo poznati prevodilac iz Nemačke, trenutno zauzet prevođenjem poezije Miloša Crnjanskog.

Francuski literaturolog izjavio je za "Politiku" da bi Ivo Andrić, kad bismo ga pitali, rekao da pripada i srpskoj, i hrvatskoj, i bosanskoj književnosti. Na čemu on, tako nonšalantan i nemaran kao da priča o proredu između strukova kukuruza, temelji ovu tezu, koja je, uzgred, metodološki nedostojna solidnog studenta književnosti?

Postoji niz činjenica koje govore nešto sasvim drugo. Na prvom mestu je argument imanencije — tradicija u kojoj Andrić stvara dela koja ga čine velikim piscem. Još kao mlad stvaralac, od 1920. godine, Ivo Andrić počinje da se oslanja na srpsku književnu tradiciju, piše čistim beogradskim stilom bez prisenka hrvatštine, čak prelazi sa ijekavskog na ekavski. Na takvom jeziku nastala su dela Na Drini ćuprija, Prokleta avlija, Travnička hronika, Omer-paša Latas i brojne pripovetke, kao i meditativne kratke proze u Znakovima pored puta i Sveskama. Prelazak sa ijekavskog na ekavski nije, naravno, nužan uslov da bi neko postao srpski pisac, ali jeste dovoljan razlog da ga smatramo srpskim; ako je već odrastao kao ijekavac, prelazak na ekavski je znak opredeljenja za srpsku književnost, jer se ekavski govori samo u Srbiji. Utoliko je Andrićeva odluka da stvara na ekavskom i unutrašnji i spoljašnji dokaz njegovog opredeljenja za srpsku tradiciju.

Što se tiče Andrićevog osećanja pripadnosti, mnogo govori i to što je učestvovao u kapitalnom projektu pod nazivom Sto dela srpske književnosti. U Novom Sadu je 1971. godine iz štampe izašla ova specijalna edicija "Matice srpske" i "Srpske književne zadruge". U uređivačkom odboru, pored ostalih značajnih književnih imena, bio je i Ivo Andrić, a u izboru se našlo nekoliko njegovih dela. Da li se Andrić nešto pitao u svemu tome? Da li je slučajno svoj autoritet i delo smestio u veliku ediciju s tako nedvosmislenim nazivom?

Na jednom mestu Andrić primećuje da je Simo Matavulj proširio geografsku osnovicu naše pripovetke, smeštajući njenu radnju na jadransku obalu, to jest na more. Time on svesno odvaja srpsku od hrvatske književnosti, koja obiluje delima čija se radnja odvija na moru. Ako se osećao i kao hrvatski pisac, a ne samo kao srpski, bilo bi logično da ne razdvaja skalpelom te dve tradicije. Andrić je krupna figura u književnosti i mogao se, da je hteo, izjasniti kao srpski i hrvatski pisac — i bio bi prihvaćen s obe strane. On je, međutim, izabrao jedan put i svojim primerom dao usmerenje drugim srpskim piscima da se ne zanose literarnim bratstvom i jedinstvom, tim pre što to Krleža nije činio.

Pomenuti francuski naučnik morao bi znati osnovne poetičke i biografske crte pisaca kojima se bavi. Međutim, možda navedene činjenice za francuskog jugoslavistu nisu dovoljno jasan izraz Andrićeve pripadnosti. Ako je tako, onda ništa, neka nastavi da bagateliše tuđe kulturno blago za svoj račun.

Nezavisno od angažmana sorbonskog filologa, moglo bi se reći da je "najjači" argument onih koji Andrića smatraju hrvatskim piscem to što je veliki pripovedač rođen u katoličkoj porodici. Tu, međutim, postoji izvestan problem. I Tomas Strens Eliot rođen je kao Amerikanac, a ipak je engleski pesnik, koji se tako opredelio, čvrsto potkrepivši svoju odluku oslanjanjem na Džona Dona i englesku književnu tradiciju u celosti. Opet je na delu bio i unutrašnji i spoljašnji argument. Pravo je čoveka da izabere svoju kulturnu otadžbinu.

Stihovi Miloša Crnjanskog uskoro će se pojaviti na nemačkom jeziku. Rana zbirka pesama Lirika Itake prvi put posle devedeset godina od nastanka postaće dostupna nemačkim čitaocima. Prevodioci će Crnjanskog predstaviti kao jugoslovenskog pesnika, ističući pesmu Jugoslaviji, gde Crnjanski govori o "našem Hvaru" i Meštroviću. Ideologija jugoslovenskog nacionalizma naširoko je zahvatala pisce u vreme kad su Andrić i Crnjanski bili mladi, pa je to zaista ostavilo traga na njihovim ranim delima. Nemački čitaoci, međutim, neće moći da čitaju majestetične poeme Serbia i Beograd, iz zrele stvaralačke faze Miloša Crnjanskog, budući da to baca drukčije svetlo na ovog genijalnog pisca, koji je, što se njegovog srpskog identiteta tiče, umeo i da pretera — ponekad čak gotovo do neke vrste šovinizma. Ništa od svega toga nemački prevodilac ne pominje. Naprotiv, na pitanje novinarke "Politike" da li je kod Crnjanskog bio izraženiji srpski ili jugoslovenski identitet, on kao iz topa odgovara: "Jugoslovenski. Pogledajte njegovu pesmu Jugoslaviji." Šta bi takav čovek mogao da kaže o Seobama, koje je Crnjanski sazidao na trajnom istorijskom škripcu i patnjama srpskog naroda, razapetog između osmanskih i germanskih prijatelja?

Možda neki kulturni pregaoci na Zapadu ne vole mnogo Srbe, možda bi hteli da ponize njihovu kulturu, ali Andrića i Crnjanskog ipak bi hteli da poštede, pod uslovom da ih prethodno rasrbe. One čiju vrednost ne mogu da poreknu, žele da nam otmu. Pa i replika iz šaljivog beogradskog filma Kako je propao rokenrol govori o sličnoj teskobi ljudske duše: "Zeleni Zub prezire slavu, ali voli slavski kolač."

Ovakav pristup trebalo bi od Andrića i Crnjanskog da učini neku vrstu društvene svojine bivših jugoslovenskih naroda. Kumova slama na koju srpska kultura ne može da računa ništa više od bilo koga drugog. Bitno je, naime, da Srbi imaju što manje razloga da se podiče. Pomenuti kulturni pregaoci ne mogu ne znati relevantne činjenice, ali njihov zadatak i nije da prezentuju činjenice, nego da od Srba naprave beslovesnu biomasu, čije će se nacionalno ime pojavljivati samo kad se govori o zločinima. Utoliko se ovakve "naučne" teze mogu okarakterisati kao prljavi kulturni rat protiv srpskog naroda.

Širi kontekst kulturnih falsifikata jeste geopolitika. Nekad su se problemi s narodima koji stoje na putu Sile rešavali udarima borbene konjice, pa zatim logorima, avijacijom, oklopno-mehaničkim sredstvima i slično. Nešto od svega toga zadržalo se i danas. Ipak, zatiranje kulturnog identiteta u ovom delu sveta sada je popularnije nego pre deset godina, kada se problem rešavao pametnim bombama. Napredovali smo na putu apstrakcija. Besmislene sintagme kao što su stalni unapređeni dijalog, visoki predstavnik, komesar za proširenje, održivi razvoj, studija izvodljivosti i tako redom prihvaćene su kao da smo ih s majčinim mlekom posisali. One, u svakodnevnoj svesti, treba da zamene grube i nepotrebne reči otimanje Kosova, otcepljenje Vojvodine, organizovano javno laganje u medijima, korupcija koju po ramenu tapšu upravo ti komesari i visoki predstavnici. Dok god se ne baviš stvarnošću, nego himerama, neće ti raditi ništa strašno. Samo će te ubijati u pojam i otimati ono najbolje što je jedan nesrećni narod kroz istoriju stvorio.

Draško Vuksanović | 17.02.2009. | Nova srpska politička misao
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #26 poslato: Decembar 14, 2016, 01:22:45 am »

*

DOBITNIK NAGRADE "MILOŠ CRNJANSKI"


U svečanoj sali Udruženja književnika Srbije u Beogradu 9. novembra 2005. godine uručena je nagrada "Miloš Crnjanski" za 2003—2005. godinu, koju dodeljuje zadužbina Miloša Crnjanskog. Među laureatima nalazi se i Boško Obradović, profesor književnosti iz Čačka i član redakcije našeg lista. Visoko priznanje za najznačajnija književna dela u oblastima u kojima se ogledao najveći srpski književnik 20. veka, Miloš Crnjanski, dodeljeno je jubilarni, deseti put.

Obradović je nagradu dobio za najbolju knjigu eseja na srpskom jeziku u protekle dve godine. Reč je o knjizi "Miloš Crnjanski i novi nacionalizam" koja je izašla 2005. godine u izdanju "Hrišćanske misli" iz Beograda. Odluku je jednoglasno doneo žiri u sastavu: Nikola Milošević, predsednik Zadužbine i predsednik žirija, Srba Ignjatović, predsednik Udruženja književnika Srbije i Dimitrije Tasić, sekretar Zadužbine. Po zaveštanju Vidosave Crnjanski, "Nagrada Miloš Crnjanski" dodeljuje se od 1981. godine, dvogodišnje, i do sada ju je dobilo 50 autora. Nagrada se sastoji od novčanog dela, povelje i medalje (bronzanog odlivka sa likom Crnjanskog).

U obrazloženju žirija, između ostalog, stoji: "Svojom esejističkom raspravom Miloš Crnjanski i novi nacionalizam, Boško Obradović pruža jedan vredan doprinos izučavanju srpske međuratne književne istorije, i to tako što on među našim novim, retkim književnim istraživačima, otvara, i bez ideoloških predrasuda osvetljava one književno-istorijske stranice koje pripadaju, kako će naš laureat odrediti svojim podnaslovom, književnoj desnici u 30-im godinama 20. veka. Ali, imajući Crnjanskog kao glavnog junaka svoje knjige, Boško Obradović termin književna desnica preciznije označuje kao novi nacionalizam, u Crnjanskovom duhu, izraženom u njegovom nedeljniku Ideje 1934/35. godine... kao afirmisanje nacionalne kulturne istorije i novog nacionalnog programa, a protiv "poplave tuđinštine" i "marksističke religije". Međutim, ove stranice su u našem postrevolucionarnom književnom izučavanju bile ili potpuno zatvorene, tj. prećutkivane, kao tamna strana meseca naše književne istorije, ili grubo politički anatemisane, zajedno sa njihovim autorima, među kojima je stradao i Crnjanski, kao izgnanik koji je još za života bio proglašen "mrtvim pesnikom". Knjiga Boška Obradovića je, međutim, uverljiv književno-istraživački glas koji našem nacionalnom pamćenju vraća prave vrednosti naše književnosti i kulture."


~





RODOLJUBLJE, A NE FAŠIZAM MILOŠA CRNJANSKOG

...U levičarskim krugovima od vremena između dva svetska rata pa do naših dana, najveći srpski književnik 20. veka, Miloš Crnjanski, je često ideološki etiketiran kao pristalica "fašizma", "hitlerizma" i tome sličnog. Evo šta na tu temu kaže sam Crnjanski u pogovoru prvog broja "Ideja" 1934. godine:

"Uznemirenost duhova koja vlada Evropom obrazlagana je opštom ekonomskom krizom. Zaboravilo se da se obrati pažnja na ljudske duše, na psihu, na svet ideja. Međutim, upravo zbog nemoći racionalizma nastupio je trenutak nekog mističnog očekivanja. Umesto polumera, sitnog rada i krparenja javile su se velike, kolektivne političke vere: teatralni fašizam, mistični hitlerizam i Sovjeti - kao izrazi potrebe za širokim idejnim zamahom i nemilosrdnom, izvršnom silom. Ali će, pre ili posle, postati smešan i politički mrtav svaki, ko na naše probleme gleda kroz nemačke, talijanske ili ruske naočari. Nacionalizam u nas, prema tome, treba da je daleko od toga da majmuniše inostrane pokrete. Ideje koje svuda oko nas osvajaju ni mi ne možemo izbeći, ali je kod nas nacionalni talas, još jednom, ne samo logički završetak dosadašnjih napora da se održi jedinstvo i država, nego i potreba i jedina nada. Naš problem nije ni seljaštvo ni radništvo: mi u školovanim glavama vidimo idejne zbrke. Metež morala i ideja u nas, prema tome, u gradovima je, punim tuđinskog elementa. Tu je potreba raščišćavanja ideja i povlačenja vidnih, političkih linija.

Naša nacionalna ideja, jedinstva, stapanja, oslobođenja od tuđinskog, potvrđena je hekatombama. Najbolji među nama, već davno, pregarali su za tu ideju. Od vizije nove države i nacije ne može se odustati više. Jedna duboka nemoralnost bila bi u zaboravu nacionalizma. I bolje bi bilo da nas ne bude, nego da se briše, deformiše i razlije, ono što, bitno, čini oštre crte čistog lika našeg naroda.

Prema tome, na dnevnom redu treba da bude: primena nacionalnih ideja."

Odlomak iz knjige "Miloš Crnjanski i novi nacionalizam", za koju je Boško Obradović dobio nagradu "Miloš Crnjanski" za najbolju knjigu eseja na srpskom jeziku u periodu 2003–2005. godina.


Deo teksta objavljen pod nazivom Svetosavlje Miloša Crnjanskog | Pravoslavlje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #27 poslato: Decembar 14, 2016, 05:35:25 am »

*

TEK SE MRTVOM VUKU REP MERI

Kako se Beograd odužio Milošu Crnjanskom

Posle smrti jednog umetnika ne samo da se njegovo delo prevrednuje, ne samo da se iza svakog ugla pojavljuju nove i ključne priče od nekih ljudi koji su odlično poznavali pokojnika iako su ga, najčešće, samo jednom videli u prolazu, nego se, obavezno, postavlja i pitanje kako se prema uspomeni na velikana odnosi zemlja ili grad koji je svojim životom i radom umetnik obeležio.

Šetajući Pragom, danas, uspomena na Franca Kafku toliko je pozitivno nametljiva da vam se čini da je pisac "Procesa" živ. Hodajući Dablinom, na primer, prepoznaćete neko mesto iz "Uliksa" Džejmsa Džojsa tako što ćete, na ploču sa tekstom iz romana, bukvalno da nagazite. Ovakvih primera čuvanja uspomene na velike umetnike u svetu ima puno. O njihovoj, ne samo kulturnoj, već naročito turističko-merkantilnoj vrednosti ne bi trebalo ni govoriti.

A Beograd? Kako se ovaj grad seća Miloša Crnjanskog, da li mu je uzvratio ljubav?

U Višnjičkoj banji postoji, pored ulica imenovanih po Anici Savić- Rebac, Slobodanu Jovanoviću, Branislavu Petronijeviću, i Ulica Crnjanskog i to od 1992. godine. Na Kalemegdanu se, zatim, nalazi bista o kojoj bi se, sa stanovišta umetničkih vrednosti, dalo raspravljati. Međutim, na kući, u Ulici Maršala Tolbuhina 81, u kojoj je Crnjanski proveo godine od povrataka iz emigracije do smrti, nema nikakve oznake da je pisac tu živeo.

— Postoji ideja da se urade jedinstvena obeležja od terakote za ona mesta u gradu ili za kuće u kojima su naši veliki umetnici živeli ili stvarali. Bilo bi lepo i da na tim tablama pored ćiriličnih postoje i latinični napisi kako bi se stranac mogao da se snađe. Ali, to ne košta malo, finansiranje je u domenu opština koje sada nemaju para — kaže Mileta Prodanović, predsednik Komisije za spomenike i nazive trgova i ulica.

On kaže i da se mehanizam za promenu naziva ulica odvija vrlo sporo zbog trostepenog odlučivanja: prvo Komisija razmatra podnesenu inicijativu, zatim to odobrava Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu i na kraju razmatraju odbornici Skupštine grada.

Ipak, kaže Prodanović, za sada, ako ništa drugo, postoje dobre ideje. Recimo, razmišlja se o podizanju velikog spomenika Milošu Crnjanskom, koji bi, možda, bio smešten na Kalemegdanu, odakle se vidi "cela Panonija".

Tek se mrtvom vuku rep meri, rekao je Ivo Andrić, a Miloš Crnjanski voleo je tu rečenicu da ponavlja.

LJ. P. | Glas javnosti
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: