Miloš Crnjanski (1893—1977) **
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miloš Crnjanski (1893—1977) **  (Pročitano 36219 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« poslato: Mart 27, 2011, 01:28:57 pm »

*

MILOŠ CRNJANSKI
(1893—1977)





 
 Ne, neće ljubav, ni mladost, više
 pomilovati nam grudi;
 Ime će, dah će, suza će naša
 drugom da zamiriše. ...

                 Bespuća, 1920.


...Središnja ličnost u beogradskom modernističkom krugu jeste Miloš Crnjanski (1893—1977), pisac koji je u svom životu i književnoj karijeri vrtoglavo preživeo nemire i prevrate našeg stoleća. ...

Stvaralac izuzetne obdarenosti, mek, elegičan, senzualan, melodičan, prevashodno lirik, moderni sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića, Crnjanski je raskinuo s formalizmom našeg parnasa i simbolizma, odbacio nacionalni i socijalni utilitarizam i "sve korisne, popularne, higijenske dužnosti" koje "ljudi bez osećanja za umetnost" nameću poeziji. Njegova rana lirika izraz je posleratne duhovne klime razočaranja i klonuća, sumorno, bolno, cinično, defetističko pevanje povratnika iz rata, modernog Odiseja (Lirika Itake, 1919). Mladalački izazovno pesnik se obračunava s nacionalnim mitovima, ruga se slavi srednjeg veka, baca u blato dojučerašnje idole, a peva pesme u slavu poraza, vešala i smrti. Intimna mu je lirika sva u znaku žene i ženstva. U njoj se spajaju ljubavni doživljaji s nagoveštajima smrti, erotika s melanholijom. Žena, svemoćna u svojoj ženskosti, sazdana je od najfinijih materija. Ona je fluidna, nestvarna, s nečim što liči na rečnu nimfu ili vilu iz naših narodnih pesama. Pesnik je pred njom duboko tužan, opsednut njome ali i mišlju o nestanku svega u tišini i zaboravu. Lirska imaterijalizacija, nagoveštena u političkim i erotskim pesmama, dovedena je do kraja u pesmama kosmičkog kruga. Sve se "rastapa", vidljivo prelazi u nevidljivo, biće u nebiće (opet nirvanistički kompleks, karakterističan za srpsku poeziju!), na kraju ostaju samo tajanstvene veze među stvarima, koje dovode u blizinu ono što je rasuto u prostoru i uspostavljaju novu prisnost između pesnika i sveta. To novo osećanje pesnik naziva sumatraizmom (pesma Sumatra i programsko Objašnjenje "Sumatre", oboje iz 1920). U svet, opustošen, prazan, bez boga, ono unosi blagost sveopšte, kosmičke ljubavi. Na vrhuncu te odiseje, kosmičke i kosmopolitske, javlja se ponovo čežnja za zavičajem. Tri najduže pesme M. Crnjanskog, koje se obično nazivaju poemama, Stražilovo (1921), Serbija (1926) i Lament nad Beogradom (1962), od kojih je prva njegova najlepša lirska tvorevina, govore o pesnikovom duhovnom povratku u zavičaj.

Pesnik po vokaciji, Crnjanski nije napisao velik broj pesma, svega pedesetak, i kao pisac najviše se ostvario u domenu poetske proze, u romanima, putopisima i memoarskim delima. ... [Jovan Deretić, "Avangarda u srpskoj književnosti"]


Katalog o životu i delu Miloša Crnjanskog  » »  »
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #1 poslato: Mart 27, 2011, 01:30:18 pm »

**

MILOŠ CRNJANSKI


U našoj literaturi XX veka Miloš Crnjanski je jedan od onih njenih stvaralaca koji se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista najglasnije javljao, najduže ćutao i u svom stvaranju postizao raznorodne vrednosti i rezultate. Od novinara neodređenih i kolebljivih opredeljenja, on se digao do pesnika i romansijera najvišeg reda i time obeležio ne samo zanimljiv životni put, već i jedan prekretnički period naše novije književne istorije.

Crnjanski je rođen 1893. godine u Ilanči, u Banatu, u osiromašenoj građanskoj porodici, a odrastao je u Temišmaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdjražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona svetoga Save, tamnjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan /izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Na samom početku prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrijskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse. Veći deo vremena iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. "...Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša, i blato, magle, umiranja" — to su bila viđenja života u kojima je sazreo mladi Crnjanski. Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesto u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao.

Crnjanski otada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. "U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće". I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz svih tih potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o "večitim" vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalan anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju popljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntarstvo iz tih godina bila je samo "krvava eksplozija" nekog nejasnog putevnog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: "Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost značila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, u mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno u sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne da se ugušiti... Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost... lirika postaje strasna ispovest nove vere".

Potpuno novim stihom i sa puno emocionalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, retko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o "zlatnom veku" koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Ali su se vremenom takva sećanja stišala, pa kad je svoj pesnički brod trebalo jasno da uputi i povede, Crnjanski je i dalje lutao i posrtao, približavajući se idealima srpske buržoazije preplašene blizinom proleterske revolucije.

Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, odakle se vratio svojoj zemlji 1965. godine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je njegovoj nostalgiji blistao "kao kroz suze ljudski smeh". U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje:

U tebi nema besmisla i smrti ...
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge.
----------------------------------------------
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.


(Lament nad Beogradom)

Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima: poezija — Lirika Itake (1918), Odabrani stihovi (1954) i Lament nad Beogradom (1965); pripovetke — Priče o muškom (1924); romani — Dnevnik o Čarnojeviću (1921), Seobe (1929), i Druga knjiga Seoba (1962); drame — Maske (1918), Konak (1958) i Nikola Tesla. Sem toga objavio je nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike istočnih naroda.


Dragutin A. Stefanović i Vukašin Stanisavljević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #2 poslato: Mart 27, 2011, 01:31:12 pm »

*

BIOGRAFSKI PODACI O PESNIKU

Kad bi ova antologija obuhvatala samo sentimentalne pesme, ne bi bili potrebni uz nju nikakvi komentari. U antologijama takozvane čiste poezije ("la poèsie pure") pesnik treba da ostane sen koja nije vidna.
 
Međutim, pošto ova zbirka obuhvata i političke pesme jednog, prošlog, vremena, pesnik je mišljenja da će čitaoca zanimati nešto podataka iz života pesnikovog i nešto komentara o tim prošlim vremenima.
 
Dante, Igo, Hajne, Majakovski, da spomenem nekoliko velikih pesnika, još su interesantniji u svojim političkim stihovima ako se zna nešto biografskih podataka o njima.
 
Pesnik smatra da to vredi i za političke pesme manjih pesnika.
 
Pesnik se zato rešio da čitaocima doda, uz Itaku, i nešto komentara.
 
Crnjanski, preci pesnika, nalaze se, krajem XVII veka u selu Itebeju, u Banatu. Pesnik zna samo da su tamo došli iz obližnjeg sela Crnja. Pesnikov otac mislio je, i pričao, da je otuda i ime njihovo, koje su dobili pri seobi iz Crnje u Itebej.
 
Može biti.
 
U svakom slučaju, u Itebeju, kod crkve, i sad stoje tri kuće Crnjanskih, mojih bliskih rođaka. A uz crkvu nadgrobni spomenici Crnjanskih, na primer paroha Itebeja, Miloša Crnjanskog, koji je umro 1735. I drugih.
 
Vuk, međutim, kaže da u narodu ima nadimak: "Crnjan" i "Crnik", a da narod kaže i "Jovane i crnjane!", "Boško i crnjo!".
 
Pa se pitam: ko zna ko smo bili, otkuda došli, kako ime dobili i zašto?
 
Sve do moga oca pisali smo ga staroslovenski: Cernjanski.
 
Znamo, sigurno, da mi se praded zvao: Jovan. Da mu je brat bio pop, i stric pop, a mlađi brat kaluđer. Taj kaluđer, Teodosija Cernjanski, sahranjen je u manastiru Vojlovici, kod Pančeva, gde mu se nalazi nadgrobni spomenik, i slika.
 
On je putovao do Rusije.
 
Taj kaluđer mora da je bio bezbožnik, jer je toliko napadao na kćeri seljaka, da su ga jednom, u Vršcu, bacili u nabujali Mesić. Kalcan se nije udavio. Isplivao je.
 
Moj ded, pop Mita, prešao je iz Itebeja u Ilanču i oženio se ćerkom sveštenika u Ilanči, Nenada Putnika.
 
Taj Nenad, moj praded, bio je toliko težak, da su seljaci pritezali levče kad bi se peo u kola.
 
Pop Mita, moj ded, po ocu, na starim fotografijama liči na nekog seoskog Tolstoja. Bio je riđ, plah, strog. Bio je siromah i orao je i kopao sa seljacima, svojim Ilančanima.
 
Kad je njegov patrijarh, u revoluciji godine 1848, prešao na stranu Beča, protiv Mađara, pop Mita je komandovao Ilančanima, u boju kod Ilanče. Mađari su bili mobilisali kriminalce iz zatvora Segedina, i uniformisali ih, plavim gaćama ("a kekgatyàsok").
 
Ilanča je gorela, i kuća popina je gorela.
 
Popa su spasli naši kumovi, Đuđini, koji su ga bacili u šaraglje i prošli kroz Ilanču, sa ljudskim glavama, na vilama.
 
Posle revolucije, porodica pop Mitina ostala je bez kuće i kućišta. Moja baba, Jula, othranila je mog oca valjušcima od crnoga brašna. —Daleko mi je Banat, crna košulja!" — kaže, negde, Jakšić.
 
Pop Mita je imao tri sina i dve kćeri.
 
Njegov najstariji sin, moj stric, Joca, bio je ostao hrom u nogu, pa je kupovao i preprodavao žito. Njegova kuća, u Ilanči, ličila je na neku epizodu iz Turgenjeva.
 
Njegov srednji sin, Laza, učio je škole katoličkih fratara u Mađarskoj, a bio je lep, čuven govornik, i umro je rano. U detinjstvu imao sam nekoliko njegovih rukopisa. To me je podsticalo da i ja pišem.
 
Moj otac, Toma, učio je školu u Hodmezoevašarheliju. Na fotografijama, on i njegovi drugovi, već brkati, liče na mladiće u romanima Laze Nančića.
 
Toma nije voleo školu, a bio se potukao sa profesorima.
 
Bio je čuveni igrač i pevač svog vremena, i kad je napustio školu pošao je u Ilanču, peške, i vratio se, kroz žita, pevajući uz tamburu.
 
Kad je pop Mita ugledao skitnicu, svog sina, hteo je da ga poseče kosom kojom je kosio žito. Jedva su ga spasli naši napoličari i moja dobra, mala, nežna, baba Jula.
 
Sestre moga oca nisu bile srećne: jedna je umrla mlada, a druga je bila nesrećno udata, u Zagajce, za bogatog trgovca, Munćana.
 
Kćeri te moje tetke, Ljubice, umrle su mlade. Mara, koju je verenik bio izneverio, upropastila se igrankama i sladoledima. To je bila lepa, crnomanjasta devojka i dugo je tražila leka u sanatorijumima Merana. Dolazila nam je u goste, tužna.
 
Umirala je, u Vršcu, nedeljama, i ja se sećam kapljica morfijuma koje je uzimala.
 
Putnici, porodica moje babe Jule, kažu, prema svojim čituljama, da vode poreklo od Jelice, sestre Todora od Stalaća. Ona je bila udata za Jovana Putnika, čiji je sin, Gavrilo, bio general u vojsci Marije Terezije, a Mojsije, vladika Bačke. Za Mojsija su Putnici verovali da je otrovan, u Beču, od strane austrijskog dvora. Gavrilo je bio osobenjak i neženja, a Mojsije je umro na narodnom poslu.
 
Treći sin Jovanov, Janja, napustio je svo ju veru i bio je posle toga kao mrtav u porodici Putnika.
 
U porodici popa Nenada, najmlađeg sina Jovana Putnika, naročito su se ponosili bratancem moje babe, Pajom.
 
Taj Paja Putnik bio je u vreme revolucije godine 1848. na vojničkim školama i napustio je akademiju Vinernojštata, da bi mogao da se vrati i brani Ilanču.
 
On se u tim borbama u Vojvodini bio toliko oduševio komandantom srbijanskih dobrovoljaca, Stefanom Knićaninom, da je sa njim otišao u Srbiju i postao oficir u Srbiji. Komandovao je, na Drini, u ratu god. 1876—77.
 
Tada je, za ađutanta, imao sina tog Stefana Knićanina, koji je bio mladi Parizlija i koji se nije slagao sa svojim komandantom. Napisao je čitavu knjigu pamfleta protiv Paje Putnika.
 
Paja Putnik je umro u Beogradu, aprila 2, godine 1900, kao potpukovnik poslednjeg Obrenovića.
 
On je pisac prve taktike srbijanske vojske (Misli o vojnoj brigadi) i jedne knjige o Beogradu, koja se čitala (Darul Džihad). U Ministarstvu vojnom ostalo je mnogo njegovih rukopisa. Ja se nikad nisam trudio da dobijem uvid u tu hrpu rukopisa.
 
Pri kraju života, Paja Putnik je bio osobenjak, neženja, a mnogo se ljutio na onu granu svoje porodice koja je, u Srbiji, od Putnika, napravila ime Putniković.
 
Kad bi na letovanju, u banjama, neko seo na klupu pored ostarelog Paje Putnika i pokušao sa njim da razgovara, Putnik bi zapitao: "Je li gospodin Srbin? Onda nemamo šta da razgovaramo!"
 
On je bio usvojio, usinio, kao neženja, sina svoje sestre, Dušana, i nadao se da će taj mladi oficir sačuvati ime Putnika.
 
Dušan je bio pitomac čuvene Nikolajevske akademije, u Petrogradu, i umro je tamo, maja 17, godine 1892.
 
Nada Paje Putnika nije se ispunila.
 
Moj otac Toma, prekinuo je tu galeriju popova i oficira.
 
Nesvršeni đak, on je nekako doterao do seoskog notara, u selu Šurjanu. Bio se oženio lepom ćerkom majora Belanova ("ot Domogled"), ali se odao lovu i kartama. Žena mu je umrla mlada. Moj brat je iz tog braka.
 
Toma je, na školama, postao pretplatnik srpskih listova, a docnije i skupljač pretplate za časopis Straža, časopis srbijanskih marksista onog vremena. Zbog toga je izgubio službu i poslat za pisara u Čongrad, u Mađarskoj, neku vrstu tadašnjeg činovničkog Sibira. Toma je, u drugom braku, bio oženjen ćerkom graničarskog oficira, varoškog kapetana Pančeva, Pante Vujića.
 
Taj Panta je bio čuveni ljubavnik svog vremena i sahranio je tri žene. Moj otac se oženio njegovom ćerkom, Marinom, preko provodadžija. Panta mu je isplatio dugove, a ja sam se iz tog braka rodio, u Čongradu (— kao i Geca Kon, moj izdavač —) tek posle pet godina bračnog života mojih roditelja.
 
Moj otac, Toma, bio je oniska rasta, snažnih, širokih, grudi, brkat, sa kosom lepom, mekom kao svila. U detinjstvu, na selu, sačekivao je povratak stada i pio mleko ovaca iz kabla. Otuda, tvrdio je, njegova snaga.
 
Bio je čuven igrač, i sa pedeset godina.
 
Sa igranki, valjda, bio je sačuvao neku izvanredno lepu vrstu ponašanja. Bio je neobično ljubazan i prema nepoznatima. Ali je bio plahovit, iznenada. Nikad nije tukao mog brata, ali ga je jednom, u ljutini, tresnuo tako o zid, da ga mal' ne ubi.
 
Kad bi moju mater, i mene, leti, pratio u banju, Mehadiju, trčkao bi iz vagona, po vodu, pred planinskim tunelima, samo da bi nam doneo čašu hladne vode, sa izvora.
 
Bilo je nečeg španskog u preteranoj učtivosti tog čoveka.
 
Moj otac je, dok je bio, na školama, mnogo čitao. Ja sam ga, međutim, upoznao, kad više tako reći, ništa nije čitao, sem političkih listova Zastava i Branik.
 
Kad je umro, ostavio mi je i veliki, drveni, sanduk pun knjiga, ali i godišta Zastave i Straže.
 
Ja i sad pamtim, kako sam, u Ilanči, pri školskom raspustu, čitao uvodne članke Svetozara Miletića, prepisku Svetozara Markovića i ratni Dnevnik Pere Todorovića, sa Šumatovca.
 
Ta literatura, ostavila je u meni duboka traga. Moj otac me je kljukao istorijom Vojvođana, privilegijama našeg naroda, statutima, pričama o našim, političkim, pravima.
 
Moja mati, Marina, bila je devojka krupnih očiju, kose do kolena, i kad je bila seda. Mati joj beše rano umrla, a otac tako strog, da je u zgradi Varoške kuće u Pančevu, koja i sad stoji, morala da pere kamenite stepenice, pred stanom varoškog kapetana. I zimi. Na kolenima.
 
Bila je to velika paćenica celog života i umrla je pre nego što sam mogao da stignem iz inostranstva.
 
Pošto je njen otac bio i neka vrsta cenzora Pančeva, ona je, u mladosti, imala svoju stolicu prvog reda, prilikom gostovanja novosadskog pozorišta, u Pančevu, kod Trubača. Znala je mnogo drama, i mnogo stihova.
 
Kad su je udali za mog oca, moj otac je bio toliko pun dugova, i toliko osiromašio, da nisu imali ni toliko novaca koliko je onda stajala jedna kolevka.
 
Mati me je povijala u jednom koritu u kom je hleb mesila. Ako je čitalac čitao Frojda i Junga, imaće, kad moje knjige čita, mnogo, svakojakih asocijacija.
 
Što se mene tiče, protivno onom što se kod nas misli, meni nimalo nije stalo ni do te prošlosti, ni kakvog sam porekla. Ja sam uvek bio sam sebi predak.


Miloš Crnjanski
LIRIKA ITAKE

Preuzeto sa veb sajta: ANTOLOGIJA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #3 poslato: Mart 27, 2011, 01:31:50 pm »

**

LIRIKA MILOŠA CRNJANSKOG

Lirika Miloša Crnjanskog, iako obimom nevelika i ne tako bogata motivima, značila je u svoje vreme čitav književni događaj i bila toliko izazivačka i nametljiva, da je nazivana književnom leprom. Neposredno posle prvog svetskog rata, dok se u životu još osećalo prisustvo minulih pobeda i živelo se u iluziji o nacionalnom ujedinjenju, Crnjanski se u tadašnjoj građanskoj lirici javlja kao mali srpski intelektualac u pocepanom austrijskom šinjelu sa poezijom koja je bila potpuno "samovoljna, sfrasno anarhična u svom resko rodoljubivom defetizmu" i po mnogim svojim novinama i porukama rušilačka. Prva i jedina, nevelika zbirka pesama sa simboličnim naslovom Lirika Itake opevala je raspoloženje ratnika koji se posle četvorogodišnjeg krvarenja pod zidinama evropske kapitalističke Troje vraća u zavičaj sa živim ranama i revoltom u duši:

Ja videh Troju, i videh sve.
More i obale gde lotos zre,
i vratih se, bled i sam.
Na Itaki i ja bih da ubijam,
al' kad se ne sme,
bar da zapevam
malo nove pesme


(Prolog)

Odvažna i rušilačka, ova poezija nije negovana samo na inspiracijama donetim sa ratnih zgarišta i iz vojničkih bolnica. Nju je podsticao i razoren život u zavičaju, ugašeno domaće ognjište i porušeni porodični dom: "U kući mi je pijanka, i blud, a tužan je život na svetu, svud."

U pesniku su ugasle emocije i poštovanje starih vrednosti, za njega, "otadžbina je pijana ulica, a očinstvo prljava strast", i njemu nije ni do života ni do pobede: "Prokleta pobeda i oduševljenje. Da živi mržnja, smrt, prezrenje." Potresno zvuče njegovi stihovi ledenog očaja iz završne strofe u pesmi Zdravica:

Da živi groblje!
Jedino lepo, čisto i verno.
Da živi kamen i ruševine!
Prokleto što cveta u visine.
Mi smo za smrt!


Defetizam Miloša Crnjanskog u toj poeziji ipak nije išao do nepovratne negacije života niti do raskida sa narodom. U tim godinama poratnog raspoloženja pesnik nije mario za feudalnu Srbiju, za- sjaj Dušanovog carstva i vidovdansku etiku, ali je sačuvao ljubav za hajdučku krv i Gavrila Principa. Otvoreno kazujući svoju eksplozivnu emociju, on u pesmi Spomen Gavrilu Principu sa gorčinom uzvikuje:

Slavi i Oklopnicima nek umukne poj.
Despotica sveti nek nestane draž.
Gladan i krvav je narod moj,
a sjajna prošlost je laž.
--------------------------------------
Jauk i groblje je narod moj.
Radosna prošlost je laž.

Moj narod nije steg carski što se vije,
nego majka obeščašćena. Znoj i sirotinja i mržnja što tinja
u stidu zgarišta i stenja.


Književni kritičar i estetičar Bogdan Popović, urednik Srpskog književiog glasiika, rado je davao prostora u svom uglednom časopisu retkim pesmama Miloša Crnjanskog, iako ni on ni njegovi jednomišljenici nisu lako prihvatali ovakvu poeziju. Kad je Crnjanski poslao pesmu Sumatra, ugledni kritičar ga je zamolio da mu napiše i objašnjenje uz tu pesmu. Crnjanski se rado odazvao i tako je nastalo njegovo poznato Objašnjenje Sumatre, koje je više poema za sebe nego eksplikativni komentar i tumačenje. Mladi pesnik je ovde jasno i otvoreno progovorio o raspoloženjima koja muče njegovu generaciju i koja traže svoj i nov umetnički izraz:

"Svuda se danas oseća — kazuje Crnjanski — da su hiljade i hiljade prošle kraj lešina, ruševina, i da su obišle svet i vratile se doma, tražeći misli, zakone i život kakvi su bili. Tražeći staru, naviklu, književnost, poznate, udobne, senzacije, protumačene misli. Lirsku poeziju večnih, svakidašnjih metafora, ono drago cile-mile stihova, slikova, hrizantema, koje su cvetale u našim, nedeljnim, dodacima. Ali su došle nove misli, novi zanosi, novi zakoni, novi morali! Može biti protiv nas, ali protiv naših sadržaja, i intensija, uzalud!... Odbacili smo bivše zakone... Odelili smo se od života, jer smo našli nov. Pišemo slobodnim stihom, koji je posledica naših sadržaja... Bez banalnih četvorokuta i dobošarske muzike dosadašnje metrike, dajemo čist oblik ekstaze..."

Objašnjenje Sumatre prihvaćeno je tada kao neka vrsta pesničkog manifesta našeg ekspresionizma, čije su misli najviše odgovarale opštoj klimi u našoj zemlji tih godina. Tako je nastao sumatraizam, jedno osobeno i novo viđenje i doživljavanje sveta u literarnom stvaranju mladih generacija naše poratne književnosti. To je bila originalna poezija koja je nastojala da pesničkim sredstvima izrazi "neviđene i neslućeie veze između stvari koje su rasejane po celom svetu, i dojmova koji izgledaju nespojivi":

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.


Najpotpunije i najskladnije lirsko delo Miloša Crnjanskog je njegova poema Stražilovo, stvorena na priličnoj distanci od prvog svetskog rata, u klimi drukčijoj od one pod kojom je nastala Lirika Itake. I Stražilovo je priziv i oživljavanje mladosti, onako kako ju je osećao i doživljavao Branko Radičević, ali u ovoj poemi je mnogo više tuge i nekih tihih, neveselih senki što lebde nad životom. Mladost Crnjanskog, kao i Brankova, nevesela je i bolesna, i na nju pada lišće sa drvrća posađenog kraj groba mladoga pesnika sa Stražilova, i nju beznadno truje misao o kraju i proticanju. Istina, ima ovde i iskrenih radovanja životu, ali ona su retka i kratkotrajna. Međutim, Stražilovo nije krik defetiste, ono nije simbol čovekovog poraza u ratu, kao što su to pesme iz zbirke Lirika Itake. U Stražilovu se prepliću suprotna osećanja: kratke trenutke sreće preliva tuga, uporedo egzistiraju i život i smrt, život je u stalnom nestajanju i obnavljanju, a smrt je uvek na pragu života.

Konačan zaključak Stražilova je pesnikova misao da poezija leči i miri sve, da ona može da ujedini ljude i posle besmislenih međusobnih ubijanja:

Jer ljubav će moja pomešati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na život, vedro, i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruške gore.

I, tako, bez zvuka
smeh će moj padati, sa nebesnog luka.
I, tako, bez vrenja,
za mnom će život u trešnje da se menja.


Poema Stražilovo je izraz presahnjivanja rana zadobijenih u godinama rata i podizanja očiju sa okrvavljenih rovova ka snežnim vrhovima, ka plavetnilu neba i procvetalim trešnjama.


Dragutin A. Stefanović i Vukašin Stanisavljević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #4 poslato: Mart 27, 2011, 01:33:42 pm »

 **
Miloš Crnjanski
LIRIKA ITAKE


SERBIA

Isplivah na groblju, u nesvesti, kao modar rak.
Vaznesen u zelenom vrtlogu, iz bezdana.
Sa neba je u svet oticala noć zvezdana,
a Mesec, u tamu, spuštao svoj poslednji zrak.

Bezmerno je svitalo i ja, neizvesna sen,
za ostrvom ovim, osunčanim vukodlakom,
još u mutnom snu, u vale i pene raznesen,
poskočih morem rujnim, na igru lak, i lakom.

Pogledah uvis, da li je to mesečine prah,
ili je ledeni vir zore, što mi guši dah?
Nisam znao da mi, trešnjom i bistrim potokom
i strasnom vitkošću devojke, njinom pritokom,
Ona to već, iz daleka, kolena prebija!

Prvi put izgovorih: Serbia.

Porođajem u tuđini, pod zamrzlim snegom,
hraniše me tvojim glasom, slabošću i negom.
Spustiše me u nemoć detinjstva, da te volim
i brigom, za Tobom, za ceo život, obolim.

Poviše me u bedu, da Te divnu, rajsku, znam,
ali ne dodirnem disanjem i ne sagledam.
Trideset godina da čekam da mi se javiš
i zenicom tvojom, groznom, nad zemljom zaplaviš.

Talasaj,
miluj, spavaj — kao jarak sad čeka zavičaj,
da trulim, i da se nikud više ne vinem, živ.
Kad iznemognem, i moga raspadanja talog
slivaće se u tamu, kroz reka naših mulj i sliv,
u zemlju koja vri, na dnu blata ustajalog.

O, ta krpa,
strašilo u žitu, ispod Mesečevog srpa,
bednica što vreba put i stada, iz zaseda.
To je sad Ona, odmor vranama i vrapcima,
što ni sahraniti mirno u nebesa ne da,
sjaj, što mi još osta, pod bolnim očnim kapcima!

Zar lutajuć mi otac tu je zemlju video?
I njoj me mati dojila, od prvoga plača?
Ljubičasti Šar zna koliko sam se stideo,
jer, sa mnom, cvetno drvo, već umorno korača.

Nikad me nisu svet, ni blud, slatko opijali,
već ta zemlja koju se umaram da razgalim!
Ni svila, ni strast, me nisu tako uvijali,
kao zagrljaj bolan tih mrtvih, telom palim.

Za tamni jaz lepote države sam ludeo,
u duši miris gorak rađanja udisao,
pa i kad bih, smućen, u tuđini zabludeo,
brak, na rodnom tlu, vraćao je svemu smisao!

I sad, u toj
brdini tvrdoj, bez smisla po krvi rasutoj,
ne samo da senima svojim ne nađoh mira,
nego ni za tuge, što se rodih da ublažim,
ne znam više šapata, pogleda, ni dodira!

U Serbii, zornjaču tražim.

A biće:
ateist nisu ni ovde zenice, kad sviće,
i dah je žića manje, nego u tuđini, čist.
U Bogu je vedro. U nas, sve se sneveseli
i, kao što jesen ne zna svaki svoj sveo list,
umreću zbog Serbie, a nismo se ni sreli.

Da li je
to ista moć, koja sve rasipa i razlije?
Mesec, što kotrlja, večerom, prazni svet svoj žut?
Ona magla, i dim, što stresa, lukom srebrnim,
kad razdire noć, na svetli, neznan, Mlečni Put,
što se gubi u zvezdanim pustinjama crnim?

Ili sjaj
jutarnje buktinje Sunca, što diže u beskraj,
pa nas ljulja, u plavetnilu, kao rosnu kap?
Led večernjače, rumen, u nadzemaljskoj tuzi?
Kad, u suton, prelivaju oblaci, kao slap,
prolaznost, u kojoj smo svi, u providnoj suzi?

Uvek sam, bled i prazan, u svetu ovog slasti,
znao da sve to gubim, u telu, i pod travom.
Da i sa tih promena pada mrak pepeljasti,
i veje, gusto, bliskom i daljem, snom i javom.

Serbiu, jedinu još, hučala je ta bura,
koje se sad, modar od davljenja, gorko, stidim!
Urlah, sred ludog skakanja mora i mehura,
da tišinu vanrednu nad zavičajem vidim.

Nadah se da ću na brdu umoran da duhnem,
začeće i veselje poljupcem da potpirim.
Rascvetane padine da vračam i ukunem,
nepomičnošću, sav svet da stišam i umirim!

Pa to zar
da bude meni grob? Gde je bolan Svetozar
milovao lica, pod obrazinama ruskim?
Zato se, kao Mihajlo, tuđine liših?
I ja ću tu vrteti, po gungulama uskim,
bedne znake ljubavi, sve praznijih i tiših?

I bi rat,
da se, nad grobljem našim, omili smeh i razvrat,
i skine, navek, žud za sinom, sa mutna oka?
Zato je zar bila tama mesa i sjaj misli,
duž mladosti, neveselost gorka i duboka,
da sa Serbiom umru i mog imena smisli?

Patio sam uvek, i zar nije prah, ništa, dim,
to proleće, sa svojim biljkama i bubama?
U zemlji mog detinjstva, koju i ne vidim,
nevraćenoj više dečjim, ni vojnim, trubama.

Zar me nije kiša mutna, marta i aprila,
uvela u bolnu zbrku igračaka sitnih?
Pa šta mi dobro osta, od svih tih toplih krila,
što su me nad Frušku bacala, sa ravni žitnih?
Ne ostade mi ni mila roda,
što, bela, rumenom nogom, hoda.

Ni dete moje, dakle, ne silazi sa nekog,
prečistog i predivnog, nežnog, sveta, dalekog
u kome se nevidljivo u vidljivo menja,
nedokučivom, sveznajućom slašću rođenja!

Stidni bol prve nepravde, lažni žig sramote,
i prvo poniženje, kikotom je opeklo,
ali tek kad ljubav snagu i volju mi ote,
sve je, iznemoglo, u nepovrat, oteklo.

Žar, san, svilu, pesak, šta li, sad, u ruci držim?
Kad sve to, što tamo bi i prođe, ovde zahvatim.
Zar sam to ja, što upaljenim pogledom spržim,
sav taj svet, kuda više ne mogu da se vratim?

Da li tela, mili gradovi, ili seni, to
drhte, u slabosti sna i žudi ruku grubih?
Sve ono što videh drago, tužno, plemenito,
zbog čega, gde sve, i šta sve, žarko, ne izljubih?

Vratih Ti se!
Pa zar da kopnim, bolujem, mrem,
u smrti, kuda si brdovita se rasula?
Budućnost, što mi obeća rascvetani Srem,
uzalud je, suzom braka, na Tebe, kanula.

Ljubav mutna više na usnama mi ne rudi,
nit mi po nesvesti protiču preobraženja.
Zgasnuo žar za Tobom sija mi još na grudi,
ali pun žalosti i očajnog razdraženja.

Neću sačuvati ni misao,
da sam cvetnu granu udisao.

Zanavek, zbilja, zar, ovaj svršetak se širi,
svemu što je bilo sazidano uvrh gora?
Zato su frulom planini svirali pastiri
i duši mojoj Serbia bilo što i zora?


                       Na Krfu, 1925.


KRF POSLE RATA

Uzduž, i popreko, Krf je zasejan našim grobovima, grobovima srbijanske vojske iz prvog svetskog rata. Posle nekoliko dana provedenih na Krfu, oni se čine bezbrojni, kao da ih ima pod svakom maslinom, i svakom stenom.

Imena na tim krstačama nad grobovima uvek se ponavljaju. Pod humkama leže bezbrojni Jovanovići, Kostići, Ristići, Ilići, Simići, pa to još više užasava.

Pođe li se iz Krfa sa istočne na zapadnu obalu, do Jonskog mora, u dužini od sedamdeset i šest kilometara, groblja srbijanske vojske sve su češća. Pukovi i divizije jednako se ponavljaju; A liče, sa svim, na seoska groblja u Srbiji. Mirna i zarasla travom.

Čim se iziđe iz varoši Krfa, kraj rečice Potamos, kraj logora desetoga puka, pod bregom, gde su bili smešteni starci, i poslednja odbrana, više jedne crkvice, našao sam dva groba.

Pored puta selo se tek budilo, magarci su rikali, a babe su raznosile teške tovare na leđima kao da smo negde u zemlji Don Kihota. Koze se veru po kućama. Svet spava još po avlijama, ispod venecijanskih tremova.

Penjemo se na brdo, zaraslo u šume narandža, čempresa, gustih i beskrajnih, kao naši šljivaci. Kakva radost u tuđini susresti, iznenada, jedan ogroman, stari orah.

Od sela Kravakule, sve do mora, spuštaju se šume narandži i ogromne masline, među kojima ima i prastarih.

Među kaktusima, dole, vidi se more, magla Epira.

Tu, opet među maslinama, u zemlji koja liči na dalmatinsku, leže oni sa Uba, Morave, Đetinje, tvrdi i nemi, zanemeli zauvek.

Kraj barovitog mora, ispod sela Kondokali, zarasla loza. Na jednom brežuljku opet grobovi, ispod kukuruza.

U selu Kondokali bilo je, kad je pomor u vojsci bio opao, godine 1916, varijete Dunavske zanatlijske čete. Tu, gde je sad tišina i gde su ostali samo zapušteni grobovi, recitovao je mašinski bravar Aleksa Rajić, terao šegu komičar Dobrivoje Cvetković, moler, a igrao, obučen u banaćanske gaće, Mirko Miličević, u ulozi gajdaša Ćire i kočijaša Pante. Aleksandar Popović, stolar, predstavljao je poznatog beogradskog praktikanta Acu Mutu, a harmonikaš Miloš Lukić, opančar, izvodio je, prema onovremenom izveštaju, "vrlo teške pijese sa najvećom gracioznošću".

Sada je tamo potpuno mrtvilo.

Niko se toga ne seća.

Kod imanja grafa Kapodistrije, na jednom brežuljku, nalazim osam istrulelih krstača, nepoznatih vojnika. Jedna agava raširila se ispod pet maslina. Malo dalje, pod divljim jagodama, opet grob, a pored njega, još četiri krstače.

U blizini sela Govino, gde su bili logori, pod ogromnim masivom brda Pontokratora, zelene se masline na imanju pukovnika Vulgarisa, a među njima, opet, četiri groba.

Malo dalje, u kukuruzima, opet dva groba. Možda se raduju da su u kukuruzima, kao da su u svom zavičaju.
Kola nas posle voze dalje, prašnim putem.

Nailazim na četiri koca, povezana žicom. Kažu: tri srbijanska vojnika, kraj puta u Ipsos.

U plićaku mora stoji jedna crkvica. Tu leži sahranjen Ljubomir Đukić, iz Užica.

Malo dalje, iza jednog ćuvika, opet dva groba.

Stigli smo na naše državno imanje Govino.

Tu, kraj kanala u more, veliko je groblje.

Na toj utrini, crvene krstače, na kojima piše:

"ZA PRAVDU I SLOBODU".

Ima ih svud, tako, sve do sela Katomeri.

Prolazimo kroz šumu maslina dalje. Jedna kanta od benzina u trnju. Tu je, isto tako, bio logor. U kukuruzu vidim jedan grob. Ko zna čiji.

Kod sela Katomeri 500 grobova Šumadijske divizije.

A ko zna koliko je njih u njima sahranjeno!

Iza jednog ćuvika, devet grobova.

Malo dalje, kod jedne crkvice, opet dva.

Put vodi do starog manastira Paleo Kastrice, koji je sazidan u XIII veku na ogromnim, feačkim, stenama.

Na tom mestu se Odisej, vraćajući se na Itaku, dohvatio obale.

Ispod urvina tu, plavi se i modri, Jonsko mare.

A pri povratku odatle, grobovi se opet ređaju kraj drugog puta.

Između zelenih maslina svud ih ima.

Zabele se kretovi, a na njima piše da do tog groba počiva: Milan Jevremović iz Šetonja, srez mlavski, Vučić Vuković, Ognjen Vučićević, iz Dobrače, srez ariljski. Sa druge strane, na krstači, piše Ljubomir Milanović, svršeni maturant iz Smedereva.

Mesec je, međutim, zasjao kroz masline i mrak se spušta.

Vraćamo se u Krf putem koji vodi kroz ta groblja.

Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca nije na njih potrošilo dosada ni toliko koliko košta, na Krfu, magarac.

1925.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #5 poslato: Mart 27, 2011, 01:37:41 pm »

**
Miloš Crnjanski
LIRIKA ITAKE


SUMATRA

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.


Beograd, 1920.


OBJAŠNJENJE "SUMATRE"

Osetih, jednog dana, svu nemoć ljudskog života i zamršenost sudbine naše. Video sam da niko ne ide kuda hoće i primetio sam veze, dosad neposmatrane. Kraj mene su, tog dana, prolazili Senegalci, Anamite; sreo sam jednog svog dobrog druga koji se vraćao iz rata. Kad ga zapitah otkud dolazi, on mi reče: iz Bukhare!

Mati mu je bila umrla i komšije njegove behu je sahranili. Neko mu je pokrao nameštaj kod kuće. Ni postelje, veli, nemam!
A kad ga upitah kako je putovap, on mi reče: "Preko Japana i Engleske, gde su me uhapsili i malo me nisu streljali".

"Pa šta misliš sad?" — pitao sam ga. "Ne znam ni sam. Sam sam. Ti znaš da sam se bio verio. Ona je otišla nekuda. Možda nije dobijala moja pisma. Ko zna šta će i ona dočekati? Ne znam ni sam šta ću, možda ću dobiti mesto u nekoj banci".

Sve se to odigralo na stanici u Zagrebu. Posle sam ja seo u voz i otputovao dalje. U vozu je bilo prepuno sveta, naročito vojnika, žena u ritama, i mnogo zbunjenih ljudi. U vozu nije bilo osvetljenja i videle su se samo senke. Mala deca su na podu vagona, oko naših nogu. Iznuren, nisam mogao oka da sklopim. Dok su oko mene pričali, primetio sam da su i ti glasovi nekako teški i da ljudski govor, pre, nije tako zvučao. Zagledan u mračne prozore, sećao sam se kako mi je moj drug opisivao neke snežne planine Urala, gde je proveo godinu dana u zarobljeništvu. On je dugo, i blago, opisivao taj kraj na Uralu.

Osetih tako svu tu belu, naizmernu tišinii, tamo u daljini. Polako sam se nasmehnuo. Gde sve taj čovek nije bio! Sećam se da mi je pričao i o nekoj ženi. Iz njegovog opisa zapamtih samo njeno bledo lice. On je nekoliko puta ponavljao kako ju je tako bledu poslednji put video.

U mome sećanju, nervozno, počeše tako da se mešaju bleda lica žena od kojih sam se i ja rastajao ili koja sam video po vozovima i brodovima. To me je gušilo, te iziđoh u hodnik. Voz je bio stigao u Srem i prolazio ispod Fruške gore. Neke grane udarale su u okno, koje je bilo razbijeno.

Kroz njega je u voz padao vlažan, mokar, hladan miris drveća i čuo sam i žubor nekog potoka. Stali smo bili pred jednim razrivenim tunelom.

Hteo sam da sagledam taj potok što je u mraku žuborio i učinilo mi se da se rumeni, i da je veseo. Oči su mi bile umorene od nespavanja, a obuzela me je bila teška slabost od dugog putovanja. Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu. Eto, taj moj drug voleo je tu ženu, a ona je ostala negde daleko u nekoj zavejanoj kući, sama, u Tobolsku. Ništa ne može da se zadrži. I ja, kud sve nisam išao!
 
A eto, ovde, kako veselo teče ovaj potok. On je rumen, i žubori. Naslonih dakle glavu o razbijen prozor. Neki vojnici prelazili su, za to vreme, sa krova na krov vagona. A sva ta bleda lica, i sva moja žalost nestade u žuborenju tog potoka u mraku. Voz nije mogao dalje. Valjalo je preči preko Čortanovačkog tunela peške.
 
Bilo je hladno. Išao sam u gomili nepoznatih putnika. Trava je bila mokra, pa smo klizili lagano, a neki su i padali. Kad smo se uspuzali na brdo, pod nama se, u svitanju, ukazao Dunav, siv, maglovit. Sva ta magla, iza koje se naziralo nebo, bila je neizmerna i beskrajna! Zelena brda, kao ostrva nad zemljom, nestajala su još u svitanju. Bio sam zaostao iza ostalih.
 
A moje misli jednako su još pratile mog druga na onom njegovom putovanju o kojem mi je, bezbrižan, sa gorkim humorom, pričao. Plava mora, i daleka ostrva, koja ne poznajem, rumene biljke i korali, kojih sam se setio valjda iz zemljopisa, jednako su mi se javljali u mislima.

Najzad, mir, mir zore, polako je ulazio i u mene. Sve što je moj drug pričao, pa i on sam, poguren, u pohabanom, vojničkom šinjelu, ostalo je zauvek u mom mozgu. Odjednom sam se sećao, i ja, gradova, i ljudi, koje sam ja video, na povratku iz rata. Prvi put primetih neku ogromnu promenu u svetu.
 
Na drugoj strani tunela čekao nas je drugi voz. Mada je u daljini već svitalo, u vozu je opet bio potpumi mrak. Iznuren, opet sam seo u mračan kut vagona, sam samcit. Po nekoliko puta rekoh sam sebi: S u m a t r a,  S u m a t r a!
 
Sve je zamršeno. Izmenili su nas. Setih se kako se pre drukčije živelo. I pognuh glavu.
 
Voz je pošao i zatutnjao. Uspavljivalo me je to da je sve sad tako neobično, i žavot, i te ogromne daljnie u njemu. Kud sve nisu stigli naši boli, šta sve nismo, u tuđini, umorni, pomilovali! Ne samo ja, i on, nego i toliki drugi, hiljade, milioni!
 
Pomislih: kako li će me dočekati moj zavičaj. Trešnje su sad već svakako rumene, a sela su sad vesela. Gle, kako su i boje, čak tamo do zvezda, iste, i u trešanja i u korala!...


Miloš Crnjanski
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #6 poslato: Mart 27, 2011, 01:44:55 pm »

**

SUMATRA I OBJAŠNJENJE SUMATRE


Pesmu Sumatra Crnjanski je poslao Srpskom književnom glasniku, pa je urednik časopisa, Bogdan Popović, pozvao pesnika da u obliku dodatka pesmi, objašnjenja, izloži svoja shvatanja o poeziji i time doprinese razumevanju pesme. U to vreme lirika je napadana zbog njene "tame, nerazumljivosti, dekadentnosti", pa je razumljiva želja urednika da sam pesnik objasni svoju pesmu koja je, za ono vreme i prilike u srpskoj književnosti, bila dosta neobična.

Objašnjenje Sumatre ima dva dela. Prvi deo je teorijsko-programski: u njemu pesnik iznosi svoje poglede na poeziju, svoj književni program, a to je, ujedno, i program mlade pesničke generacije koja se javlja neposredno posle Prvog svetskog rata. Drugi deo je tematsko-inspirativan: njime pesnik objašnjava podsticaje za rađanje ideje i nastojanje pesme Sumatra. Bez ovog objašnjenja inspirativnih podsticaja bilo bi teško da se pesma shvati i razume.

Teorijsko-programski deo Objašnjenja

U teorijsko-programskom delu Objašnjenja Sumatre sadržana su osnovna književno-teorijska shvatanja nove pesničke generacije.

1.Čišćenje poezije od utilitarističkih nanosa: pesma ne treba da bude politički traktat, ideološko oružje.

"Većina nas, najnovijih, iako se nalazimo na političkoj levici, odbacuje sve korisne, popularne, higijenske dužnosti, koje poeziji, kod nas, ljudi bez osećanja za umetnost, a prepuni sociološkog samoljublja, tako često nameću. Socijalizam, Socijalizam, na primer, mi ne bismo širili lirskim pesmama".

2. Posleratna poezija donosi novi duh, nove misli i zanose; ona je protiv utvrđenih zakona i kanona.

"Položaj, duh, naše poezije, posle rata i, ne mogu a da ne napišem, posle Skerlića, sasvim je nov i izmenjen. Pale su ideje, forme i, hvala bogu, i kanoni!" "Ali su došle nove misli, novi zanosi, novi zakoni, novi morali!..."

3. Za nove vrednosti u književnosti, kidanje sa tradicijom, okrenutost budućnosti.

"Mi sad donosimo nemir, prevrat, u reči, u osećanju, u mišljenju (...). Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost. Odbacili smo bivše zakone (...). Ne postoje nepromenljive vrednosti!..."

4. Stih se oslobađa metričkih stega jer treba da izrazi nove sadržaje, promenljivi ritam raspoloženja, ekstazu stvaralačkog nadahnuća, zvuk i boju stvarnosti i snova.

"Pišemo slobodnim stihom, što je posledica naših sadržaja!" "Bez banalnih četvorokuta i dobošarske muzike dosadašnje metrike, dajemo čist oblik ekstaze." "Pokušavamo da izrazimo promenljivi ritam raspoloženja..." "Da upotrebimo sve boje, lelujave, boje naših snova i slutnji, zvuk i šaputanje stvari, dosad prezrenih i mrtvih."

5. Težnja za kosmičkim prostranstvima, za dubinama maglovitog i spiritualnog, za neotkrivenim i neiskorišćenim mogućnostima jezika.

"Puštamo da na našu formu utiču forme kosmičkih oblika: oblaka, cvetova, reka, potoka." "Verujemo u dublji, kosmički zakon i smisao." "Zato je naša metrika lična, spiritualna, maglovita, kao melodija. Pokušavamo da nađemo ritam svakog raspoloženja, u duhu našeg jezika."

"Stih je naš zanesena igračica, pa svoje pokrete čini u ekstazi." "Oslobodili smo jezik banalnih okova i slušamo ga kako nam on sam, slobodan, otkriva svoje tajne."

6. Novi sadržaji i "bolesna" raspoloženja izražavaju stanje duha čoveka koji je preživeo rat; cilj poezije jeste da otkriva nove vrednosti.

"Što se, pak, tiče naših, hipermodernih sadržaja, mi ih se ne bojimo. Za njima korača masa onih koji su među lešinama, pod otrovnim gasovima, osetili i te kako "hipermoderne" senzacije (...). Oni su osetili mnogo štošta što se naziva "bolesnim" u poeziji. Mi izražavamo sve što oni još kriju, što ih muči, ali neizbežno sustiže. Tvrdimo, fanatično, da postoje nove vrednosti, koje poezija, oduvek pre nego život, nalazi."

"Moderna poezija postaje ispovest novih vera."

Objašnjenje Sumatre, teorijsko-programski deo, izraz je novih nastojanja, raspoloženja i shvatanja mladih pesnika koji su se javili nakon Prvog svetskog rata. Svojim stavom prema dotadašnjoj književnosti i kulturnoj tradiciji, otkrivanjem novih izvora pesničke inspiracije, unošenjem novog ritma i zvuka, zahvatanjem novih sadržaja, težnjom za kosmičkim prostranstvima i daljinama, otkrivanjem neiscrpnih mogućnosti jezika — ova generacija pesnika proklamuje drugačije viđenje književnosti. Otuda je Objašnjenje Sumatre postalo manifest srpske avangardne poezije, jedne ekspresionističke struje koja je dobila i svoje ime: SUMATRAIZAM


Sumatra i Objašnjenje

Uporednim posmatranjem pesme i odgovarajućih odlomaka iz tematsko-inspirativnog dela Objašnjenja Sumatre otkrivaju se izvori inspiracije za pojedine slike i raspoloženja u pesmi Sumatra.

1. Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala...


Iznuren, nisam mogao oka da sklopim. Dok su oko mene pričali, primetio sam da su i ti glasovi nekako teški i da ljudski govor, pre, nije tako zvučao. Zagledan u mračne prozore, sećao sam se kako mi je moj drug opisivao neke snežne planine Urala, gde je proveo godinu dana u zarobljeništvu. On je dugo i blago, opisivao taj kraj na Uralu. Osetih tako svu tu belu, neizmernu tišinu, tamo u daljini...

2. Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno teče!...


Sećam se da mi je pričao o nekoj ženi. Iz njegovog opisa zapamtih samo njeno bledo lice.

U mom sećanju, nervozno, počeše tako da se mešaju bleda lica žena, od kojih sam se i ja rastajao...

Voz je stigao u Srem i prolazio ispod Fruške gore. Neke grane udarale su u okno, koje je bilo razbijeno.

Kroz njega je u voz padao vlažan, mokar, hladan miris drveća i čuo sam žubor nekog potoka...

Hteo sam da sagledam taj potok što je u mraku žuborio. Učinilo mi se da se rumeni, i da je veseo. Oči su mi bile umorne od nespavanja, a obuzela me je bila teška slabost od dugog putovanja. Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu (...) Ništa ne može da se zadrži. I ja, kud sve nisam išao.

A eto, ovde kako veselo teče ovaj potok. On je rumen, i žubori.

3. Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.


A moje misli, jednako su još pratile mog druga na onom njegovom putovanju o kojem mi je, bezbrižan, sa gorkim humorom, pričao. Plava mora, i daleka ostrva, koja ne poznajem, rumene biljke i korali...

Najzad, mir, mir zore, polako je ulazio u mene.

Pomislih: kako li će me dočekati moj zavičaj? Trešnje su sad svakako već rumene, a sela su sad vesela. Gle, kako su i boje, čak tamo do zvezda, iste, i u trešanja i u korala! Kako je sve u vezi, na svetu...

4. Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom,
i milujemo daleka brda i
ledene gore, blago, rukom.


Video sam još Mesec, sjajan, pa se i nehotice osmehnuh. On je svud isti, jer je mrtvac.

Ali, u duši, duboko, kraj sveg opiranja da to priznam, ja sam osećao neizmernu ljubav prema tim dalekim brdima, snežnim gorama, čak tamo gore do ledenih gora (...) Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska, kud je otišla rumen i sa mog lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede prilike. Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha...

Sadržina i značenje Sumatre

U pesmi se stiču život, stvarnost, doživljaj, na jednoj strani, i duševno stanje, raspoloženje, nemir duše, na drugoj strani. Ostvaren je paralelizam spoljašnjeg doživljaja i unutrašnjih stanja, ali i paralelizam raspoloženja — stalno se smenjuju svetlo i tamno, radosno i tužno.

Već u prvoj strofi

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala...


u pesnikovom biću je bezbrižnost, lakoća i nežnost pri sećanju na tihe, snežne vrhove Urala: ostvaren je potpuni sklad unutrašnjeg i spoljašnjeg, trenutnog raspoloženja i misli o ranijem doživljaju. Unutrašnje stanje bezbrižnosti, lakoće i nežnosti izazvala je slika Urala sa snežnim vrhovima. Doživljena tišina snežnih vrhova budi osećanje smirenosti, opuštenosti, mirnoće duha i tela. Ali misao o Uralu je motiv da se javi niz asocijacija o već doživljenom i da ožive slike i nanovo se probude osećanja koje su te slike budile.

Prvo što se javlja u sećanju je "bledi lik" iz neke večeri pesnikovih lutanja, susreta i doživljaja. Taj lik je bled jer je to lik žene (čistota, nežnost, čežnja, lepota), ali i zato što je izgubljen (daljina, zaborav, nestajanje). Saznanje da njega više nema izaziva tugu, ali je tu odmah i nadoknada (Rastuži li nas... znamo da...): saznanje, da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno teče". Bledilo sećanja i bol zbog zaborava bivaju potisnuti jedrom slikom potoka — simbolom žuborenja, življenja, postojanja. Potok je asocijacija na zavičaj, nežnost i toplinu.

Bledi lik žene podstiče nemir ljubavi, osećanje usamljenosti, napuštenosti i teskobe, ali taj nemir smiruje mir plavog morskog prostranstva iz koga se "crvene zrna korala /kao, iz zavičaja, trešnje..."

Korali i trešnje su dve slike koje združuje sličnost i različitost. Zajedničko im je crvenilo, različitost je u doživljaju: korali su u onim nekad "viđenim" daljinama za kojima se i sada čezne, a trešnja je u zavičaju, u sadašnjem trenutku povratka. Korali su u onome što je bilo i nestalo, trešnja je u onome što će doći i biti. Trešnja i koral spajaju zavičaj i daljine, čežnju za lutanjima, ali i nostalgiju za zavičajem. Svetovi su jednako bliski i dragi ako se u njima može naći ljubav, nežnost, razumevanje, toplina ljudskog srca. Novu snagu daje jedrina i sočnost zavičaja: trešnja budi asocijacije na boju (crvena), svežinu, sočnost, lepotu.

Nemir lutalice i čežnja za daljinama i putovanjima toliko su snažni da svako buđenje i viđenje meseca opet izaziva sećanje na viđene krajeve i ljude. Pesnik se poistovećuje sa Mesecom i miluje daleka brda i ledene gore: to je izraz njegove čežnje za putovanjima i daljinama, njegove ljubavi za sve što je ljudsko. Ono što je daleko može biti i sasvim blisko, svet je prostran, ali ne toliko da se ne može dosegnuti. Biće postaje deo toga sveta. Sve se eterizuje — gubi čvrstinu, oblik; sve lebdi i pretvara se u jedno večno "sad" i sveobuhvatno "mi".

Lako se uočava bliskost misli iskazanih u teorijsko-programskom delu Objašnjenja Sumatre i slika u pesmi Sumatra. Ona je u pravom smislu i programska pesma jer se u njoj ostvaruju ne samo postavke iz Objašnjenja, nego i neki elementi poetike ekspresionizma.

a) Nova metaforičnost, slobodan stih, ekstaza, promenljivost raspoloženja, spiritualnost (maglovitost, neuhvatljivost), lelujavost boja, kosmička prostranstva, nov jezik i nova izražajnost, aktuelnost sadržine, ispovedni ton, lični svet i doživljaj.

b) Ekspresionizam je književni pravac koji je privukao mlade posleratne pesnike, a Objašnjenje Sumatre Miloša Crnjanskog, koje je postalo manifest sumatraizma, sadrži mnoge književnoteorijske i programske postavke ekspresionizma: kidanje sa tradicijom, okrenutost budućnosti, razbijanje ustaljenih pesničkih formi, nove sadržine i nova raspoloženja, karakteristične boje (crvena, plava, bela), težnja za visinama i daljinama, težnja za kosmičkim prostranstvima. Svi navedeni ekspresionistički elementi našli su mesto u pesmi Sumatra.

v) nežni, bledi lik, potok,        plava    /  nežnost, težnja za daljinama i kosmosom.
jutro, plava mora, Mesec,
daleka brda, ledene gore


nežni, snežni vrhovi Urala,      bela     /  nežnost, čistota, daljina, čežnja.
jutro, ledene gore

rumeno teče                        rumena / život, svežina, zdravlje. snaga, svežina, zavičaj, jedrina.
crvena zrna korala, trešnje      crvena

Sumatra je ostrvo u Malajskom arhipelagu. Ova geografska činjenica nema materijalnu ni asocijativnu podlogu u pesmi: ovo ime se i ne spominje. Ali je to daleko ostrvo simbol daljine, putovanja, tajne; Sumatra je želja za putovanjem, iskustvo sažeto u jednoj slici; Sumatra je ljubav za čoveka, onoga dalekog i nepoznatog; Sumatra je svet u kome se živi, svet koji je ostao iza nas, svet koji je ispred nas — to je prošlost (doživljeno), sadašnjost (življenje) i budućnost (čežnja) u jednom biću; Sumatra je slika bogatstva, raskoši, egzotike. Raščlanjivanje reči Sumatra (S — UMA — TRA) upućuje na stav ustajalih duhova prema novoj poeziji koja je, prema njima, buncanje, TRA-bunjanje onih koji su sišli S UMA.

Pesma Sumatra nudi misao o novim govorenjima, novim svetovima, mislima i sadržinama. Ona nudi i misao o jedinstvu sveta, o kosmičkom jedinstvu, o sjedinjavanju svega i univerzalnoj povezanosti. Ljubav je ovde nezadrživa, ona preliva i daleka brda i udaljena mora. Pesma je proizašla iz jednog konkretnog doživljaja, ali nije ostala samo na njemu: vinula se u kosmičke visine i izrazila svu širinu opšteljudskog i univerzalnog.


Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti III
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #7 poslato: Mart 27, 2011, 01:46:31 pm »

**

O TAKOZVANOM SUMATRIZMU


Iako se o takozvanom "sumatraizmu" Crnjanskog već prilično pisalo, postoji uverenje da je njegovo prisustvo u delu ovog pisca "samo delimično i fragmentarno", a da je u delima njegovih savremenika — neznatno. I jedno i drugo je pogrešno.
 
Osnovna nit "sumatraizma": "sve je u vezi" provlači se, čak i tako doslovno ispisana, kroz celo delo Crnjanskog: pesme (na primer, Vetri, Serenata, Bolesni pesnik, Na ulici, Ljubavnici, Sumatra, Stenje, Bespuće, Stražilovo itd.), prozu (Dnevnik o Čarnojeviću, Seobe i dr.), putopise (Pisma iz Pariza, Piza, Siena itd.), sve do raznih članaka.
 
Izvori tog novog pesničkog osećanja su višestrani. Ono je, pre svega, u dubljem smislu — posleratno: "I Sumatra i njeno objašnjenje — kaže Milan Dedinac — pre su izraz jednog opštijeg duševnog raspoloženja koje su mnogi mladi ljudi bili poneli iz ratnog bezumlja kao nejasno ali veoma bolno iskustvo." Nasuprot ratnoj razbijenosti, pojedinačnosti, slučajnosti, mržnji — osetila se potreba za pronalaženjem nekog višeg reda, pravilnosti i, pre svega, ljubavi. Bezbrojne "veze" Crnjanskog veze su ljubavi, koja je svuda i sve: "jedno jedino, nepomično i neprekidno".
 
Tu su, zatim, pojačani posleratni dodiri, upoznavanja i prožimanja, one "veze duhova" za koje je Marko Ristić smatrao da su "jedino na svetu što je možda plodnije od veze tela". Kidajući neizbežno neke spone (sa neposrednim domaćim prethodnicima i savremenim čitaocima), oni izgrađuju druge, daleko šire (...).
 
Koliko je, pored sve "modernističke" obojenosti, sumatraizam nešto drevno i večno-pesničko, može da pokaže i ovaj primer. Stih Crnjanskog iz jedne od prvih njegovih pesama, Vetri: "Smrt moja zavisi od pevanja tica"; iako deluje smelo, istorodan je sa mnogim narodnim pesmama (i verovanjima) o pticama-zloslutnicama (gavranovi, na primer), tj. glasnicima nepoznatih, viših sila.
 
Osobenost sumatraizma u našoj književnosti, spolja uzevši, jeste njegov pritajeni otpor prema "predratnom". Predratnoj književnosti, naglašeno razumski usmerenoj (i usmeravanoj!), Bodlerove "korespondencije" su bile daleke, pa čak i onim pesnicima koji su inače smatrani bodlerovcima (Rakić, Pandurović). Zanimljivo je da Sima Pandurović ima upravo pesmu koja izričito izražava to shvatanje sveopšte povezanosti i međuzavisnosti, i koja se čak zove Veze, ali — tek dobrih desetak godina posle rata, dakle, već uveliko i posle sumatraizma! Još jedan dokaz koliko je ovaj "posleratni".
 
Unutrašnju (pesničku) oeobenost sumatraizma, posebno Crnjanskovog, čini njegovo novo i smelo uočavanje vrlo određenih i, na prvi pogled, vrlo čudnih, "veza", zalaženje u pojedinosti, i izvesno opšte pomeranje, razmeštanje, rasplinjavanje, oslobađanje stvari od njihovog oklopnog, okamenjenog mira na koji ih naše siromašno "iskustvo" i — sestra ovoga — pozitivistička "nauka" osuđuju.
 
Tema slobode i oslobođenja, jedna od velikih tema našeg modernizma, kao da je suprotna "vezama". U stvari, to je tako samo na prvi pogled. Ako na najvišem, onostranom, večno-svemirskom planu sve ostaje iznutra povezano i srodno, to nije nikakav razlog da se pojedinac u okvirima građanskog društva ne oseća, tj. teži da se oseća (i ponaša!) U najvećoj meri slobodno, odnosno — oslobođeno. Ratna zla, razaranja i razočaranja imala su tu dobru stranu da su čoveku, tako često utonulom u zablude i zamke, pomogla da iz nekih od ovih izađe. Sloboda, shvaćena kao oslobođenje od bilo kakvog "ozgo" nametnutog "reda", pa čak i od ne znam kako plemenitog "služenja", pokazuje se kao nešto najdragocenije. "Mi ulazimo u haos, u beskrajno oslobođenje svega od svega", pisao je Vinaver u Manifestu ekspresionističke škole. "Bože, oslobodio sam se svih veza, svih morala", uzvikuje pobedonosno mladi Rastvo Petrović (Svi su članci prazni u Otkrovenju, 1922), dok u isto vreme Rade Drainac, osnivajući svoj kratkotrajni hipnizam, obeležava ovaj kao "slobodu beskraja".
 
Ta nova, lutalačka sloboda, kao obasjanje i opsesija, dolazi, možda, najviše do izražaja u delu Crnjanskog. Ovo je prožeto čežnjom za nekom potpunom, nepostojećom i nemogućom slobodom, daleko ispred i visoko iznad svih potčinjenosti, zavisnosti, uslovljenosti. Pesnik propoveda nevezivanje ni za šta, tj. odbacivanje svega što može da sputa: bliskih bića ("Ulice su nam deca i druzi", kaže se u Dosadi); primamljive građanske udobnosti i sjaja (u Mizeri lična nesreća je čin svesnog izbora i opredeljenja, u ime slobode); najzad, i samog zavičaja, koji, ma koliko slućen i žuđen, takođe dolazi pod udar sumnje:
 
"Kao da je zavičaj prazna reč, i nezavisno nešto, i kao da postoji samo, nepromenljivo i večno, Sloboda."
 
Već od početka sloboda je za Crnjanskog metafizička želja da se dosegne do beskraja sveta, do nematerijalne srži stvari:
 
...nehud dalje, sa ovoga sveta
U slobodu kud nad nama grane jezde,
U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde.

 
                     ("Ja, ti i svi savremeni parovi")
 
Tako na kraju za Crnjanskog i njegove drugove pesma postaje veliki čin slobode, tačnije — oslobođenja: od nasleđa i "adeta", od svih veza i obaveza (književnih, otadžbinskih, ljubavnih itd.); od ranije strogo shvaćenog smisla. Ona, pesma, ostaje samo kao slobodno lebdenje, čist "leprš". Tu negde, oslobođeni svega svakodnevnog i "zemaljskog", pesnik i pesma se strasno, opojno predaju večnom: biljkama i vetru, zvezdama, nebu. I tu sasvim prirodno dolaze sumatraizam, i "veze". Ove su, očigledno, ponajmanje mudračko učenje, a ponajviše pesničko osećanje; i koliko sadržaj, ne manje stil: nije li ceo način pisanja Crnjanskog, sav od izvesne labave povezanosti i povezane labavosti, suštinski "sumatraistički"?

 
Dragiša Vitošević
Čitanka za III razred | Priredili S. Kalezić & Miroslav Đurović | 1980.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #8 poslato: Mart 27, 2011, 01:48:38 pm »

**
Stihovi Miloš Crnjanski


STRAŽILOVO

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

I ovde, proletnje veče
za mene je hladno,
kao da, dolinom, tajno, Dunav teče.
A, gde oblaci silaze Arnu na dno
i trepte, uvis, zelenila tvrda,
vidim most što vodi, nad vidikom,
u tešku tamu fruškog brda.

I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,
što u reci, rascvetan kao krin, blista,
znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno
i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni,
verno i tužno,
senkom i korakom, kroz vodu što zvoni,
u nebesa čista.

I, tako, već slutim
da ću, skoro, dušu sasvim da pomutim.
I, tako, već živim,
zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.

Poveo sam davno tu pognutu senku,
a da sam to hteo, u onoj gori,
poznao grožđe, noć, i terevenku,
i potok, što sad, mesto nas, žubori.

I, tako bez tuge,
oči su mi mutne od neke bolje, duge.
I, tako, bez bludi,
na usnama mi gorka trulost rudi.

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

Znam da mi u kosu,
po zori rumenotamnoj,
tuđa, umorna, ruka, bledi sumrak prosu.
A da veselosti mojoj, čiloj i pomamnoj,
dve zaspale, bolne, dojke ne daju
da se glasnim krikom baci po trešnjama,
što mi ostadoše, u zavičaju.

I, mesto da vodim, pogledom zelenim,
kao pre, reku što se sliva,
da skačem, ko Mesec, po gorama pustim,
i zažarene šume da potpirim,
sad, plavim i gustim
snegom i ledom, smešeći se, mirnim
sve sto se zbiva.

I, tako, bez veza,
steže me, ipak, rodna, bolna, jeza.
I, tako, bez doma,
ipak će mi sudba postati pitoma.

Ne, nisam, pre rođenja, znao ni jednu tugu,
tuđom je rukom, sve to, po meni razasuto.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.

I, tako, bez bola,
vratiću se, bolan, voćkama naših polja.
I, tako, bez mira,
patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

Lutam, još vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

I ovde, rumen krina,
sa devojačkog rebra,
ja, zorom, umorno brišem, bez milina.
A kad utopim čun Mesečev, od srebra,
u novo more jutra i trave,
sednem na oblak, pa gledam svetlosti
što se po nebu, uz moje strasti, jave.

A mesto svog života, davno živim
bure i senke groznih vinograda.
Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka,
tek rođenjem došlu,
sa rasutim lišćem, što, sa groba Branka,
na moj život pada.

I, tako, bez groba,
veselost je neka, u meni, rugoba.
I, tako bez tela,
duša mi je nevidljiva, i nevesela.

Jednog proleća, i ja sam gorko znao
da, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje dajem.
I grudi svoje, u grožđu, krikom, raskidao,
nag, na dnu neba, opivši se zavičajem.

I, tako, bez lica,
na liku mi je senka jarca, trešnje, tica.

I, tako bez stanka,
teturam se vidikom, bez prestanka.

Lutam, još, vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

Drhtim, još vitak, od reka i nebesa.
Miluje vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Za jedan blagi stas,
što, prvi put, zaljulja
višnje i trešnje, poljupcem, kod nas
i poskoči, vidikom, sa ritova mulja.
Za društvo mu, što po vinskom mehu
svelo lišće rasu, sa osmehom mutnim,
preskačući, prvi put, potoke, u smehu.

A, mesto svog života, znam da, po vidiku,
taj smeh rasut, nad svakim telom, golim,
i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,
pun zvezda i zraka, moj se šapat sliva,
u izmoždene grudi,
jer se, u proleću, sve to opet zbiva,
svuda, gde ja volim.

I, tako, bez reči,
duh će moj sve tuđe smrti da zaleči.
I, tako, bez traga,
rasuće mi ruka živa tela mojih draga.

Jer ljubav će moja pomešati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na život, vedro i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruške gore.

I, tako, bez zvuka,
smeh će moj padati, sa nebeskog luka.
I, tako, bez vrenja,
za mnom će život u trešnje da se menja.

Drhtim, još vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem, i ja, sa duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresem članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim slutim:
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

I ovde, bez boje tajne,
nijedne voćke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.

A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka,
vazduhom kupanih voćaka i tela.

I, mesto srebrnih pruga, zabrežja i reka,
susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A, nad trešnjama i mladim višnjama,
tamnu i dugu maglu, što se svuda širi,
u život pred nama,
gde se strast, polako, u umiranju smiri,
i čula upokoje.

I tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.

A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo
i priklonim glavu na ono što me čeka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.

I, tako, bez mora,
preliću život naš, zorama Fruških gora,
I, tako, bez pića,
igraću, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.


Fiezole, 1921.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #9 poslato: Mart 27, 2011, 01:50:16 pm »

*
Miloš Crnjanski
LIRIKA ITAKE | Pesme


UZ POEMU "STRAŽILOVO"

Uoči leta godine 1921, dok pokušava da polaže ispite na Sorboni (profesor joj daje prevod jednog opisa, na francuski, sa srpskog, tkačke radionice), ona koja mi je danas žena kaže mi: Ako zbilja mislim da živim pesničkim životom, da odemo iz Pariza, nekud u Bretanju, na primer na ostrvo Uesan i da živimo u nekoj kuli svetilji.
 
Meni se to, tada, činilo jako komično.
 
I ludo.
 
Danas mi se čini sasvim razborito.
 
Mi smo, u Parizu, bili željni Pariza, kao Pariza.
 
Živeli smo u njemu onako kako stranac u Parizu i treba da živi, na ulici. A učili smo i čitali mnogo. Učestvovali smo i u demonstracijama, ali, za muziku, Stravinskog (Sacre du Printemps) u teatru. Ja sam prevodio, za nas, ne misleći da to štampam, pomoću studenata, Kineza, i azijskog muzeja (Musée Guimet), sa francuskih i engleskih tekstova, kineske pesme, koje sam posle, u Beogradu, ipak, štampao (Kineska antologija. Knjižara "Napredak").
 
Nisam ni sanjao da je moj povratak u Beograd, tako, blizu.
 
U Ministarstvu vojnom (Min. Vo.), u Beogradu, međutim, nekom je palo na pamet da možda nije baš sasvim dobro što su toliki bivši austrijski oficiri odbijeni kad su hteli da uđu u vojsku.
 
Rešeno je onda da ih pozovu, bar u rezervu.
 
Pozvati su, hitno, na vežbu.
 
Mene je Ministarstvo tražilo u Beču, u Temišvaru, u Ilanči, u Beogradu, u Pančevu, samo me u Kragujevcu nije tražilo, gde sam se, službeno, kao privremeni predmetni nastavnik, vodio.
 
Najzad su me tražili kao vojnog begunca.
 
Ja sam to, iz jednog staračkog pisma, moje sirote matere, slučajno doznao. Javih se, dakle, pa sam odmah i pošao. Međutim, na putu sam proveo tri meseca, u Italiji, I napisao i ovu poemu.
 
Prvo sam bio kod Andrića, u Rimu, u poseti — gde je Andrić tada bio sekretar, pri našem poslanstvu kod Vatikana — a zatim sam, sa Andrićem, otišao u Fiorencu.
 
Posle je došla u Italiju ona koju sam uzeo za ženu, pa sam se sa njom nastanio u onom hotelu u Fiezole, koji, kao balkon, posmatra, Fiorencu. Tamo sam, skoro celu, napisao ovu poemu.
 
Tih dana su fašiste, u Fiorenci, napali Glavnu poštu.
 
Ja sam pokušavao tih dana da naplatim jedan ček, ali to je išlo vrlo teško. Na čeku je moje ime bilo ovako pisalo: Tsernianski. A na pasošu, ovako: Crnjanski. Činovnik mi reče da to nije isto.
 
Revolveri su, u tom trenutku, počeli da pucaju.
 
Tek kad je Pošta bila zauzeta, nastavio sam pregovore o imenu.
 
Velim Talijanu: je li moguće da iste godine, (istog meseca, istog dana, dva tako različita prevaranta budu na istom mestu.
 
Nije, kaže mi Talijan, pametno. Zatim je ček isplatio.
 
Omogućio mi je da napišem Ljubav u Toskani.
 
Prvih dana avgusta, u Dubrovniku, objavio sam svoju veridbu, u listu Politika, u Beogradu.
 
Kod moje, pokojne, tašte telefon je ceo dan zvonio.
 
Pitali su je: Crnjanski? Ko je to?
 
Početkom septembra putujem, zatim, na vojnu vežbu u Pešadijskom puku br. 31, u Mostaru.
 
Putujem kroz Srbiju i Bosnu. Kad voz uđe u tunel, ili kad nikog nema u kupeju, otvaram naša Egzercirna pravila i urličem za mene novu, našu, komandu, na našem jeziku. Znoj me probija pri pomisli da ću se, po navici, pred strojem, proderati nemački, viknuti austrijsku komandu.
 
U Mostaru se naseljavam u hotelu "Neretva".

Idem da se predstavim komandantu mesta, generalu Todoroviću, za koga mi kažu da je zver (sa nadimkom Riter). Kad se pojavi na hodniku, pisari po kancelarijama, i oficiri na hodniku, sakrivaju se i beže kao miševi u mraku.
 
Ne znam zašto, meni pruža ruku, ljubazno.
 
Znoj me probija pri pomisli da sablju i kapu držim, po austrijskom običaju, nepropisno.
 
Valjda nije video, ili je zažmurio.
 
Ja se izvinjavam što sam odocnio i kažem da sam bio u Parizu i da sam se verio.
 
Veli, preko toga da pređemo. U redu.

Odlazim u logor puka i nalazim da su moji drugovi, oficiri, zaista, šareno društvo. Potporučnik Lukšić, sa mnom u istoj četi, odličan oficir, ne priznaje novu državu. Želi nezavisnu Hrvatsku.
 
Kapetan Milanović psuje majku potpukovniku, komandantu bataljona, koji, pred strojem, govori nemački, hvali nemačku vojsku i kaže da su Nemci najbolji bili, u ratu.
 
Jedan major, Crnogorac, sa finim crtama lica, neće da skine temnjak Nikole I. Veli, u ratu ga je dobio.
 
Jedino je komandant puka (Živković) normalan u mozgu. On me je, međutim, duboko, razočarao. Veli, upotrebiće me da držim poučna predavanja u puku. A uzima me u svoj fijaker i zove me "profo".
 
Pod mojim hotelskim prozorima teče Neretva i ja je slušam i noću. Šum vode, koja protiče po kamenu, u mesečini, najlepši je šum na svetu.
 
Posle večere, sedim pred hotelom, ispod starog drveća, a dolazi mi, svako veče, Aleksa Šantić, da ćaskamo.
 
Šantić je tada bio već ostareo, ali prav, visok, lep, a ponosit, i prirodan, uljudan, neobično. Izgledao mi je kao neki osiromašeni beg, koji nije prodao očevu kuću.

Ja nisam čitao Šantića — zašto bih ga čitao? Kad hoću da čitam, čitam sonete Mikelanđela, ali sam Šantića poštovao.

On mi je pričao o Mostaru i Dučiću, o mladosti, o onom što je zauvek prošlo. Nikad mi niko lepše o Mostaru nije pričao, a nije ni pominjao literaturu. Jedino što je pričao bilo je kako je sa Dučićem bio kalfa, u jednoj radnji, i kako se bio zaljubio i verio, a kako ga je njegov najbolji drug, Dučić, da se ukloni, od te devojke, molio. I Duka se u nju bio zaljubio.
 
Dučić je imao oči kao u konja, vodene, a Šantić je bio prava lepota među muškarcima svog vremena. On se uklonio.
 
Dučić se posle poigrao tom devojkom, i prekinuo. Otišao je u diplomatiju. Šantić je ostao u Mostaru; nikad se nije ženio.
 
Ja nikad nisam video tišeg čoveka od Šantića.
 
Puk, dakle, vežba to leto u onom strašnom kamenjaru, a sunce nas obara i tražimo hladovinu. Hladovine nema.
 
Dobijam zadatak da osiguram povlačenje jednog bataljona, sa jednom četom, i dva mitraljeza, kod jednog utvrđenja, na kršu.
 
Treba da javim, što pre, o neprijatelju koji se približava.
 
Ja onda komandujem urličući, razmeštam četu, dajem odstojanja, a mitraljeze razmeštam da tuku, bočno, dolinu, otkuda očekujem da će se protivnik pojaviti, bezbrižno. Pošao sam mu u susret koliko sam mogao.

Igramo se rata, kao deca, u miru.
 
Kroz dogled, slučajno, primećujem prve patrole neprijatelja, a posle i više strelaca pa otvaram vatru, a šaljem jednu skicu položaja bataljonu.
 
Posle podne slušam, uštogljeno, kritiku generala Stoišića, koji je, kažu, ubijao vojnike, svojeručno, kroz Albaniju. Veli, dobro je bilo. Dobro sam otvorio vatru, rano sam neprijatelja javio, a nacrtao sam vrlo dobru skicu.
 
Pred veče, bataljon silazi u Mostar, kroz glavnu ulicu.
 
Pošto u logoru imamo svakojaki škart, dezertere, zabušante, zatvorenike, komandir sve uzima vrlo strogo i naređuje stav mirno, da vojnici ne bi dobacivali ženskinju. Osobito moramo da pazimo da ne bacaju oko preko plotova, u kuću muslimansku.
 
Bataljon zato maršira kao na paradu.
 
Koračam uštogljeno, kraj svog voda, a mislim: eto, najzad mi se želja ispunila, došao sam kud sam hteo.
 
Komandir, međutim, jaše konja na trotoaru, i viče, ljutito, na potomke Miloša i Marka, Zrinskih i Frankopana, Prešerna i Marka Miljanova: "Dronjo! Jedan, dva! Dronjo! Jedan, dva!"
 
Odlazim, dakle, u Beograd i ženim se, u oktobru, u uličnom odelu, ali mi, po tadašnjem običaju, stavljaju na glavu krunu. Mojoj ženi stoji, kažu, kao da predstavlja princezu za bajku, a meni se nakrivila i mora da je pridržavaju, da ne spadne.
 
Tako je to na Itaki bilo.
 
A šta je posle bilo i kako je posle bilo, to bi bila dugačka i sasvim druga priča. Zato će biti najbolje da se ovi komentari, ovde, prekinu.


Preuzeto sa veb sajta: ANTOLOGIJA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #10 poslato: Mart 27, 2011, 01:51:46 pm »

**

S T R A Ž I L O V O


Teorijsko-inspirativna osnova

Objašnjenje Sumatre napisano je kao teorijsko tumačenje pesnikovih intencija iz kojih je nastala Sumatra. Ono je postalo manifest srpskog modernizma, koji je označen kao sumatraizam. Objašnjenje zato važi za celokupnu poeziju Miloša Crnjanskog, pa i za poemu Stražilovo. Crnjanski govori o "novoj veri", a to je uverenje u postojanje "dubljeg, kosmičkog, zakona i smisla". Taj kosmički zakon utvrđuje povezanost svih stvari na svetu - kosmičkih i zemaljskih, te njihovu organsku uslovljenost. Sumatraizam nije ništa drugo nego vera u postojanje kosmičkog zakona o sveopštoj povezanosti i uslovljenosti.

Miloš Crnjanski, veliki putnik i pesnik putovanja, našao se 1921. Todine u Toskani, pokrajini Italije, kojoj će devet godina kasnije posvetiti putopis Ljubav u Toskani (1930). Tada, 1921. godine, kada je imao dvadeset osam godina, Crnjanski je u tuđini osetio nostalgiju za svojom Vojvodinom, Fruškom gorom i Stražilovom. U tom trenutku je blesnula asocijacija; Branko Radičević, koji je umro u Beču u dvadeset osmoj godini života, takođe je osećao nostalgiju za svojim Karlovcima i Stražilovom. Iz susreta te dve ljubavi i dve nostalgije nastala je čudesna Crnjanskova poema Stražilovo, virtuozna poema nad poemama.

U Stražilovu je sproveden sumatraistički princip sveopšte povezanosti i uzajamnog prožimanja prostora, vremena, predmetnosti, osećanja, misli, raspoloženja, ideja, htenja i stremljenja. Povezuju se tuđina i zavičaj, predmetnosti tuđine i predmetnosti zavičaja, prošlost i sadašnjost, život i smrt, živi i mrtvi, dionizijska zanesenost životom i strepnja od smrti, strast života i umiranje, materijalni svet i duhovni svet. Sumatraistički princip sveopšte povezanosti ostvaren je i na formalnom planu poeme, njenim strukturiranjem: vrlo je očigledna međusobna povezanost (korespondencija) poetskih celina i povezanost među strukturnim elementima poetske celine. Ti vidovi povezanosti ogledaju se na motivskom, leksičkom, sintaksičkom i versifikacijskom planu.

Stražilovo je poema, ali nije poema sa svim žanrovskim karakteristikama. Moglo bi se reći da je ovo pesma bez suštinskih žanrovskih karakteristika poeme - u njoj nema radnje, nema pripovedanja, nema ni nagoveštaja ikakvog zbivanja. U njoj nema konkretnih i celovitih slika stvarnosti i života. Nekoliko geografskih odrednica (Fruška gora, Dunav, Toskana, Arno) svedeno je samo na ime, samo su pojmovi koji mogu u čitaočevoj svesti da dobiju konkretnije obrise. Ali takva konkretnost nije nešto što nedostaje ovoj poemi, što je čini manjkavom. Takva konkretnost joj nije potrebna. Ovo nije poema o izvesnom događaju, ovo je poema o konkretnom doživljaju, snažnim osećanjima i raspoloženjima, prostranim mislima i nemirnim slutnjama. Ovde je ostvarena potpuna dematerijalizacija i poopštavanje - dominiraju nematerijalne (duhovne) sadržine: misao, čežnja, bol, tuga, strepnja, slutnja, ljubav, nestajanje, smrt, prolaznost, doline, nebesa - sve opšteljudsko i univerzalno.

Stražilovo nije poema po složenosti pripovedanja nego je poema po emotivnoj i misaonoj širini - u njoj nema ni trunke epskog, ona je čisto lirsko delo. Posle čitanja ove poeme ne ostaje priča nego osećanje koje nije moguće definisati. U čitaocu ostaje osećaj lelujavosti i eteričnosti, neke mekote i melodičnosti, misaonog prostranstva i elegičnog raspoloženja.


Paralelizam motiva

U poemi je ostvaren motivsko-tematski paralelizam: ključni motivi javljaju se u celoj poemi, odnosno u svih šest poetskih celina. Neki motivi se javljaju u svim ili skoro u svim poetskim celinama i oni su, u stvari, i ključni nosioci smisla i značenja poeme. Strast, voće, umiranje, smrt - najfrekventnije su motivske reči u poemi. Između "strasti" (života i uživanja) i "smrti" (nestajanja) uspostavljena je apsolutna ravnoteža - prisutni su u svim poetskim celinama. Ove dve reči/teme predstavljaju faktor tematskog jedinstva poeme. Na strani života su voće i život, na strani smrti su bolest i nestajanje - opet ravnoteža između života i smrti. Iako čitanje ostavlja utisak da u poemi preovladava seta i pesimizam, analizom motivske strukture utvrđuje se nešto drugo: lirski subjekt (i pesnik) rođenje i smrt posmatra kao prirodne fenomene, kao nešto što ima svoje mesto u životu čovekovom. Ova poema jeste obuzeta fenomenima života i smrti, ali ne jadikuje zbog toga što smrt neminovno dolazi. Govorenje o smrti nije izraz straha ili tuge, pa se ne može ni izvlačiti zaključak o pogledu na svet i život, odnosno o pesimizmu.


Prostor — od zavičaja do kosmosa

Stražilovo je poema o putniku koji luta, "još vitak" "po mostovima tuđim", "od reka i nebesa", "nad oblacima belim", "sa šapatom strasnim", tragajući za životom a sluteći smrt, čeznući za novim predelima a bolujući za zavičajem. U poemi se sreću različiti prostori — od zemaljskih do kosmičkih.

Zavičaj ne mogu da potisnu doživljaji novih predela: on je opsesija, stalno oživljava u različitim oblicima. Čas se pojavi kao potok koji "sad, mesto nas, žubori", čas je to rascvetana trešnja ili njen crveni i jedri plod. Fruška gora je vrlo čest motiv koji se javlja u svakoj poetskoj celini kao "tama Fruške gore", "senka Fruške gore", "ona gora". Drugo znamenje zavičaja je Dunav koji teče "tamo" ali se doživljava "ovde", u tuđini. Tako se Toskana i zavičaj prepliću kroz sliku Dunava i postaju jedno: hladnoća doline Arna je isto što i hladnoća doline Dunava. Višnje i trešnje, vrlo učestali motivi, emotivna su veza sa domovinom i zavičajem: oni su simboli života, bogatog i sočnog, strasnog i punog, ali i simboli prolaznosti i nestajanja. Ipak, trešnje kao da zauzimaju središnje mesto u sećanjima na zavičaj; one su "sve te trešnje, što se vuku sa mnom, po svetu sa zemljanim lelekom". Zavičaj su i "ritovi i mulj", "naša polja", "sremski vinogradi", "lišće svelo", "zavičaj oblačan", "grob Branka". Tako, dok luta, lirski subjekt kao da za sobom vuče ceo zavičaj. Ni jedna senzacija sa putovanja ne može da se doživi a da se u nju ne uplete zavičaj. Prva strofa

Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda, mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim,


srž je svega pevanja u poemi jer sadrži skoro sve ključne motive. Ova strofa je značajna iz još jednog razloga: iza rečenice "zavičaj već slutim" dolazi konstatacija "gde ću smeh, pod jablanovima samim,/da sahranim". Povezivanje zavičaja i smrti nema smisao koji se često pridaje — nije to konstatacija da zavičaj znači smrt, da je dolazak u zavičaj dolazak na umiranje, da u zavičaju očekuje smrt. I radost i život svenuće u zavičaju, tu će se lirski subjekt suočiti sa smrću. Uz prve reči o putovanju, slede reči o zavičaju i umiranju, ali je to tvrdnja i obećanje lirskog subjekta da će se vratiti u zavičaj, da neće kosti ostaviti u tuđini. Ovde, dakle, nije reč o slutnji smrti u zavičaju, nego o dubokoj želji da se samo u zavičaju "sahrani smeh".

Toskanski predeo je prisutan u poemi kao prostor koji podstiče buđenje asocijacija na zavičaj i zavičajne slike. Svaka senzacija izazvana susretima koji se događaju "ovde" dobija svoj ekvivalent u slikama zavičajnih predela, predmeta, doživljaja, osećanja, raspoloženja i ličnosti. Stiče se utisak da je uspostavljena ravnoteža između doživljaja Toskane i doživljaja zavičaja. Međutim, Toskana je samo agens koji budi vrlo snažne i detaljne slike zavičaja i zavičajne atmosfere. Bilo koji detalj iz Toskane pokreće mnoštvo slika iz zavičaja — Toskana je samo prolazni utisak, ali je zavičaj ispunio i vid, i osećanja i raspoloženja. U četiri poetske celine kao vodeća reč u strofi javlja se reč "ovde" koja konkretizuje egzistencijalnu situaciju — lirski subjekt je u vremenu pevanja u "tuđini", "ovde", pod "mesecom toskanskim", u toskanskom mraku. Reka Arno, njena voda i dolina kojom teče, devojke ("gola draga iz mekog toskanskog mraka") i "masline mirne" — to su detalji toskanskih prostora. Tako je podneblje Toskane sa svim onim što se u njemu nalazi samo činjenica egzistencijalne stvarnosti lirskog subjekta, ali je duševna stvarnost lirskog subjekta sva ispunjena zavičajem.

Daljina i svet su uopšteni i apstraktni prostori. Daljina (daleko) je činjenica postojanja različitih prostora koji su međusobno udaljeni, ali su prisutni u svesti kao nešto što jeste i što treba spoznati. I Toskana i zavičaj doživljeni su kao mali deo, delić, sveta koji je prostran, tajnovit i izazovan. Iz tog apstraktnog prostora "sveta" lako se lirski subjekt otiskuje u još dalja prostranstva - kosmička. Ta prostranstva su predočena kao "nebo", "nebesa", "nebesne one boje" — dakle ono što postoji a spoznaje se vidom ili slutnjom. Ti su prostori i egzistencijalni prostori delatne aktivnosti lirskog subjekta: "sednem na oblak", "nag, na dnu neba", "prekrstim ruke nad oblacima belim", ali i prostori budućnosti - "smeh će moj padati sa nebeskog luka". Tako se zemaljsko i kosmičko sreću ne samo u egzistencijalnoj stvarnosti, nego će se sresti i u budućnosti — njihova je povezanost svevremena.


Vreme

U poemi Stražilovo ostvarena je povezanost sadašnjosti, prošlosti i budućnosti tako što one egzistiraju istovremeno čvrsto se preplićući. Vremenski slojevi nisu jasno odeljeni, oni se samo pretpostavljaju na osnovu nekih posrednih naznaka: sad, davno, daleko, davni život, pre rođenja, skoro, prolećno veče, ovog proleća, zorama Fruške gore, tek rođenom, mladost, sumrak. Vreme poeme možemo predočiti na sledeći način:

NEKAD                                                                  
(zavičaj)                                                      
PROŠLOST                                                  
život                                                                    
smrt                          
slutnje                      


SAD
(Toskana)
SADAŠNJOST
život
sećanje pesma
nestajanje


SUTRA
(zavičaj)
BUDUĆNOST
smrt

U prošlosti su zavičaj, Fruška gora, "grožđe, noć i terevenke", potok, trešnje i višnje — dakle sve ono što je bilo život. U prošlosti su i vitak stas "što se roni", "pognute senke", lišće žuto, "zavičaj oblačan". To sećanje vodi do saznanja da su "u ranom umiranju, /moja, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista", ,jer se, u proleće, sve to opet zbiva, /svuda, gde ja volim", ali i do zaključka:

Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka.


"Bolesna mladost" ovde može da ima dva značenja, a oba su utemeljena u istorijskom i literarnom iskustvu. To je mladost, pre svega, koja rano poboljeva i rano umire jer "žuta gošća" razjeda mlado telo. To je i mladost koja sa bolesnim žarom uvek gradi svoje sopstvene puteve, suštinski različite od postojećih, u mišljenju, delanju i stvaranju.

Sadašnjost je isključivo toskanska. To je vreme pevanja lirskog subjekta označenog prilogom SAD ali i brojnim prezentskim oblicima LUTAM, SLUTIM, ŽIVIM, VIDIM, DRHTIM. To je vreme buđenja sećanja i emocija i njihovog pretakanja u pesmu. U vremenu toskanskom sreli su se vreme Fruške gore i Stražilova na jednoj strani, i vreme sutrašnjice, ono koje dolazi, a koje se tek sluti sa svim onim što donosi ili će doneti, na drugoj strani. U onom što jeste sreću se ono što je bilo i ono što će biti. Prošlost i budućnost nisu mnogo udaljeni od sadašnjosti u kojoj se sreću — to nisu ni davna prošlost, ni daleka budućnost. Sretanje vremenskih slojeva u sadašnjosti najbolje se vidi u prvoj i završnoj strofi poeme, koje čine skladan okvir na tematskom, emotivnom i misaonom planu:

Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda, mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.
       I, 1

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim slutim:
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.
    VI, 1

Budućnost se neprekidno predočava, od prve do poslednje strofe, u njima najizrazitije, tematskom reči SLUTIM koja se javlja u okvirnim strofama I, IV, V, i VI poetske celine i jednom izvan njih - ukupno devet puta. U toj budućnosti su SVELO LIŠĆE, BOLEST, NESTAJANJE, UMIRANJE, SMRT, a sve to dogodiće se u zavičaju u kome se dogodila i prošlost: "vidim, daleko, opet, lišće svelo /i zavičaj oblačan", "pognuću glavu, kad lišće bude žuto", "vratiću se, bolan, voćkama naših polja", "iza gora, zavičaj već slutim /gde ću smeh, pod jablanovima samim/da sahranim", "ali, svisnuću, to i ovde slutim", "tišina će stići, kad sve ovo svene, /i mene, i mene".


Sudbina pesnika

Pesnik Crnjanski se preko lirskog subjekta iz poeme Stražilovo potpuno identifikovao sa pesnikom Brankom Radičevićem. Njih dvojicu vezuje zajednički zavičaj, istovetan hedonistički odnos prema životu, slutnja nestajanja i smrti, elegičan ton, istovetne slike prirode, slična leksika. Istovremeno čitanje Stražilova Miloša Crnjanskog i Radičevićevih pesama Tuga i opomena i Kad mlidijah umreti otkriće ove sličnosti i istovetnosti.

Lik Branka Radičevića prisutan je u svim poetskim slikama ove poeme kao najfrekventniji motiv. Ovaj motiv je u neposrednoj vezi sa drugim motivima čija je učestalost takođe velika: FRUŠKO BRDO; GROŽĐE, NOĆ I TEREVENKE; BOLNA JEZA; SREMSKI VINOGRADI, LIŠĆE SVELO, LIŠĆE ŽUTO. Motiv žutog (ili svelog) lišća toliko je čest da se ima utisak o neprekidnom padanju suvog lišća i da ono preplavljuje celu poemu - "posut lišćem žutim i rasutim".

Osećanje bolesti i slutnja smrti dominantni su motivi u poemi: BOLEST, BRANKO, SMRT I SLUTNJA javljaju se neposredno ili posredno, pedesetak puta. Čini se da su sadržina, atmosfera i ton poeme proistekli iz prvih stihova Radičevićeve pesme Kad mlidijah umreti:

Lisje žuti veće po drveću,
lisje žuto dole veće pada:
zelenoga više ja nikada
videt neću!


Sudbina pesnika umrlog u dvadeset osmoj godini snažno je uzbudila drugog pesnika koji je živeo svoju dvadeset osmu godinu pod tuđim nebom u Toskani. Jedan je umro u tuđini, drugi u tuđini oživljava sećanje na umrlog pesnika i u sebi, svome telu, u duši i mislima, oseća onog drugog:

Znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno
i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni.
------------------------------------------------
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.


Lirski subjekt je smrt Radičevićevu doživeo kao sudbu koja prati stvaraoce i kojoj se ne može izmaći. Sebe vidi kao jednog u nizu tragičnih pesnika:

Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rođenom došlu,
sa rasutim lišćem, što, sa groba Branka,
na moj život pada.


jer

Vidim da je, u ranom umiranju,
moja, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista.


Iz takvog saznanja izvire ona snažna slutnja nestajanja, umiranja i smrti; iz takvog saznanja izvire ono neprekidno padanje svelog lišća, ono je izvor rezignacije i melanholije, elegičnog tona.

Crnjanskog je sudbina pesnika Radičevića inspirisala da napiše svoju poemu. Sumorna pesnikova sudbina nametnula je tamne slike bolesti, nestajanja i smrti, ali nije nametnula sumoran ili pesimistički stav prema životu. Ova poema nije izraz pesimističkog doživljaja života i ljudske sudbine, nego je izraz bola zbog prerane smrti voljenog pesnika.


Versifikacija

Poema Stražilovo je uzor virtuoznosti i majstorstva u svojoj vrsti. U njenom strukturiranju sproveden je princip sveopšte povezanosti i uslovljenosti, ali i princip sklada i opšte korespondencije između pojedinih strukturnih elemenata. Harmonija je ostvarena na globalnom planu — u oblikovanju poeme kao strukture. Međutim, harmonija je ostvarena kako na svakom strukturnom nivou (na nivou svih manjih struktura: poetskih celina, strofa i stihova), tako i u skoro svim strukturnim elementima: ritmu, rimi, intonaciji, eufoniji.

Lepota ove poeme ne proističe samo iz navedenog sklada i korespondencije strukturnih elemenata. Njenoj lepoti pridonosi igra spontanosti i sistema, ustaljenosti i odstupanja, pravila i izuzetaka. Tako se razbija monotonija forme i jednolikost versifikacijskih fenomena i ostvaruje osoben estetski efekat: kada se očekuje isto, susreće se novo i različito.—

Jezik

Crnjanskov pesnički jezik je jednostavan, ali bogat, razbokoren, mnogoznačan. Lelujavost, prozračnost i eteričnost ostvarena je jezičkim sredstvima: epitetima, metaforama, personifikacijama i sinestezijskim spojevima.

EPITETI su bogati i slikoviti, neobični i višeznačni: umorne misli, rasuti smeh, mutni osmeh, tvrda zelenila, meki mrak, pognuta senka.

METAFORE su raskošne sa širokim smislovima koji proizilaze iz sinestezijskih spojeva reči: more jutra, bledi sumrak, meki mrak, gorko znao, zelenila tvrda.

HIPERBOLE su brojne, obično su to hiperbole vasionskih razmera. One su izraz snage pesnikovih osećanja i raspoloženja, čežnje za zavičajem i čvrste uverenosti u sveopštu povezanost u prirodi, svetu i životu:

"Smeh će moj padati sa nebeskog luka."
"Prekrstim ruke nad oblacima belim."
"Kad razgrnem doline, rukama obema."
"Sednem na oblak."
"Nebesne one boje, gorke i beskrajne."

PONAVLJANJE nekih reči, sintagmi i polustihova u anaforskom ili epiforskom položaju ostvaruje izvanredan eufonijski efekat, uslovljava ritam i ima značenjsku funkciju.

ANAFORA je vrlo česta, obično se javlja u istim strofama svake poetske celine i postaje obeležje modela strofe: I ovde (4), I mesto (5), Lutam, još, vitak (8.), I tako (24).

EPIFORA je obeležje četvrte i šeste strofe svake poetske celine (upravo strofe u kojima se javljaju anafore I tako bez mira, bez tela, bez reči, bez traga, bez kretnje, bez imena. Ovo nije potpuna epifora jer se ne ponavlja drugi član padežne sintagme, nego samo prvi (predlog "bez"). Ovakva učestalost predloga i sintagme koju tvori (ukupno 22 puta se javlja u celoj pesmi) ima izuzetno značajnu funkciju na planu zvučanja ali i na značenjskom planu. Oštrina suglasnika 3 stalno održava tonalitet čime ističe sadržinu drugog člana sintagme, odnosno sve ono u čemu je lirski subjekt uskraćen: bez — doma, mira, bola, tuge, groba, reči, puta, imena, itd.


Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti III
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #11 poslato: Mart 27, 2011, 01:52:57 pm »

**

STRAŽILOVO — ZAVETNA POEMA MILOŠA CRNJANSKOG


Najgore što se pesniku može desiti je da bude omiljen i neshvaćen.
                                                                          Žan Kokto

Nepune tri godine posle prvog svetskog rata, izubijan kao voće i ranjen kao ptiče, unuk vojvođanskih Slovena i anonimni austro-ugarski regrut, Miloš Crnjanski, u štimungu sna kome su vraćeni krediti i u rasponu ritma koji se vraća na drevnu arenu ljubavi, maja meseca 1921. godine dovukao se do Fiesole, brdo jedno iznad Firence, da bi napisao svoju pijanu lađu, svoj ribarčeta san, svoju potonju elegiju. Dole je tekla reka Arno, tečni spomenik pesniku Persi Bisi Šeliju, a gore, u nebesima Italije što su umesto leka nosila teže i dublje bolesti našem pesniku, kao na svilenoj plaštanici, u magovenju, ukazalo se brdo iz zavičaja, to plavo i zeleno Stražilovo, pijano i vinsko, materinsko i nezaraslo kao nezarasla rana svake mladosti râne. Pred kraj proleća, u maju, u banalnom akustičnom dekoru, slovenskim i sitnim rukopisom napisao je, dakle, ispovest i dramu, poemu i elegiju koja će svojom lirskom sumom, nevino i čovečno dostići ono najlepše što je korablja Brankove stražilovske reči navezla do naših obala, i pamćenja.

U sablasnoj karnevalskoj noći "Eshaezije", ove grozničave strofe Miloša Crnjanskog zvone kao opelo i kao individualistički revolt već izubijanog anđela! Pejzaži su se gasili i padali u sopstveno blato, kao i na slikama Dibifea, ali se od svega neumitnije i bolnije gasila mladost sada već sasvim neutešna i intenzivna u bekstvu od sreće. Zato se geografska lepota i duboka melanholija identifikuje u savršenom pesničkom značenju koje obezbeđuje estetski integritet poeme i neodoljivu prevratničku pozi svih srpskih post-romantičara. Natopljena mladim godinama i tako hrabra u oblasti geografskih sanjarija i vajanja, u bezakonju plemenitog života i sa muzikom koja je dovoljna za čitav jedan socijalni roman, Stražilovo se mesečarski zvonko provlači kroz sve što je kroz granje i trnje komponovalo molitvu a zatim njenu pobunu i njen krah. Iako je tačka gledanja izrazito romantičarska, na najbolji način, u poemi se razlistava ispovest pre svakog dejstva i delovanja u mislima i emocijama. Posle brda leševa, koji tako spektakularno ostaju po tekstovima i marginama Rastka Petrovića, za veličinu ratnog doživljaja i defetističkog protivdoživljaja Miloša Crnjanskog dovoljna je poetska aluzija na ožiljak ili difuzni krvavi ispljuvak u tuđini… I tako, na rubu rugobne "jezive lakrdije" vremena, godine 1921, bez grubosti i bez krikova, bez manastira i katedrala, gotovo ni iz čega, od mesa trešanja i vazduha, u dekoru mediteranske primavere, u apologiji svakodnevnog emotivnog buncanja, odjekuje veliko ojađeno zvono jedne mladosti, koja nikada više neće ponoviti ni svoje proporcije, ni svoje bolove, ni svoju defetističku elegiju koja se gotovo morzeovski prenosila od Krležinog prefinjenog kadeta Gregora, takođe nedužnog galicijskog anđela, do rastkovog velikog, bezimenog druga iz fantomske arbanaške groznice:

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda, mamim;
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da shranim.
I ovde, proletnje veče,
za mene, je hladno,
kao da, dolinom, tajno, Dunav teče.
A, gde oblaci silaze Arnu na dno,
i trepte, uvis, zelenila tvrda,
vidim most što vodi, nad vidikom,
u tešku tamu fruškog brda.

I, mesto da se klanjam mesecu toskanskom,
što, u reci, rascvetan kao krin, blista,
znam da ću, ovoga proleća, zakašljati ružno,
i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni,
verno i tužno,
senkom i korakom, kroz vodu što zvoni,
u nebesa čista.

I, tako, već slutim,
da ću, skoro, dušu sasvim da pomutim.
I, tako, već živim,
zbunjen, nad rekama ovim, golubijskim sivim.


Formalno, Stražilovo Miloša Crnjanskog nije ni poigravanje novih formi ni ogledanje u njima, i kao što je čitava temperatura poeme upravo iluzija prolećne pijane ptice, tako je i njena vokalna arhitektura pre svega ekspresivna svojom elegijskom prostotom, što se nekako jecajući i sa tihom pučkom panikom u naricanju izvija do zona prošlosti, do daha romantizma, želeći žarko da putuje evropom i Azijom, da upoznaje golema grčenja univerzuma, da dobrovoljno krvavi na davnim putevima svetaca, proroka, maga, izgnanika, i robinzona anonimusa, sa srcem i fantazijom Feliksa Krula, lep na ruinama i još lepši u staklenim građevinama nesvestice i snohvatice, Miloš Crnjanski se vrlo brzo zadovoljio psihološkom konstrukcijom putnika, kao što je vrlo rano zaoblio, doterao i fiksirao svoje pesničke forme, grčevite i sonorne, sa neusiljenim rimama što muzički podsećaju na večernju rezignaciju, na defetizam, na koherentne pijane noći po ravnicama i pustarama:

Poveo sam davno tu pognutu senku,
a da sam to hteo, u onoj gori,
poznao grožđe, noć, i terevenku,
i potok, što sad, mesto nas, žubori.

I, tako bez tuge,
oči su mi mutne od neke bolje, duge.
I, tako, bez bludi,
na usnama mi gorka trulost rudi.

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.


U osnovi goruća i grčevita stražilovska poema je intonirana muklo i monotono, jer je, pre svakog putničkog i robinzonskog zraka, ostala neumitno pritisnuta klimom i očajničkim galicijskim akordom ratnih godina. Sudbina pesnikove mladosti odredila je evoluciju, jedinu autentičnu evoluciju njegove poezije. Kada se sve to izgubilo, kada se sve to rasplinulo i izdalo, ta sudbina je ostala uzbudljivom uspomenom za druge, a ta se evolucija završila u čađavom nacionalističkom hiru. Stražilovo, međutim, nije bilo ni dekorativna nacionalna imenica, ni zavičajna pragmatička značka, već jedna od neporušivih lirskih prestonica naspram koje će se desetak godina kasnije Miloš Crnjanski ukazati kao pepelište sopstvene srme i srebra. Time su romantičarske sudbine naših pesnika bile kompletirane na naopak način, jer Laza Kostić je ispevao svoju životnu poemu okrunivši čudačku, fantazijski autonomnu mladost, dok je Miloš Crnjanski na rubu same mladosti, u haosu asocijacija, lelujavo, nepovratno šaputao svoje lutanje i oraô svoju najdublju romantičarsku brazdu:

Znam da mi u kosu,
po zori rumenotamnoj,
tuđa, umorna, ruka, bledi sumrak prosu.
A da veselosti mojoj, čiloj i pomamnoj,
dve zaspale, bolne, dojke ne daju
da se glasnim krikom baci po trešnjama,
što mi ostadoše, u zavičaju.

I, mesto da vodim, pogledom zelenim,
kao pre, reku što se sliva,
da skačem, ko Mesec, po gorama pustim,
i zažarene šume da potpirim,
sad, plavim i gustim
snegom i ledom, smešeći se, mirnim
sve sto se zbiva.

I, tako, bez veza,
steže me, ipak, rodna, bolna, jeza.
I, tako, bez doma,
ipak će mi sudba postati pitoma.

Ne, nisam, pre rođenja, znao ni jednu tugu,
tuđom je rukom, sve to, po meni razasuto.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.


Odjednom su se otvorila sva mora i sve zemlje, odjednom je nebo sišlo u mrak zemaljski i voće nestalo u brdima mesečine, odjednom su domaće trešnje uzele dušu antičkih bareljefa, i sve je požurilo, pohitalo da svedoči kosmičku nemoć i prolećnu munjevitost zavičaja, što nestaje, što lebdi i gubi se do najviše spiritualnosti koja je ikada bežično strujala poemom i elegijom srpskom.

Košmarna i sanovita, javna i jutarnja, građena da bi razgrađivala, besana, po mostovima tuđim, nevidljiva i nevesela, na nogama, u hodu, raskidana krikom, bolna, bolesna, i fluidna kao zrno trešnje, kao koštica višnje, kao ljuska oraha, kao prst deteta, kao lišće žuto, laka i providna, puna unutrašnjeg, spiritualnog napredovanja i besplatne i neisplative navale nežnosti, istinita i svojom zbiljom i svojom maštom, emocionalna i iluzionistička, putnička i sumatristička, mesečarska, razlivena, pa romantičarska i urnebesna, na način svoje tišine, izgnanička, febrilna, goruća i vatričasta, puštenog krvotoka a zategnutih nerava, neumorna u oličavanju svog fizičkog umora, raznovrsna u scenama a scenična svojim zavičajnim napevom, sremska, stražilovska, brankovska, nezasita, žrtvena i žrtvovana, pisana da bude poslednja a svojom emocijom i vokacijom ipak prvobitna, sa obiljem materijalnih podataka koji krase pesnikovu bolnu siluetu a emocionalno siluetirana do onih strana koje nam dopuštaju romantičarske konvencije analogija i prepoznavanja, natrpana senkama da bi bila laka i lagana, bleda, i tim bledilom bujna kao pantomimičar usred gomile, mirišući na kob i na smrt a izvijajući se iz zagrljaja eventualne metaforičke princese, ilustrovana knjiški a ipak zaodenuta svojim iskustvom, iskustvom mladosti koja ne zna kuda će nedužno i slobodno defetistički srljati i prolepšavati se — ova poema Miloša Crnjanskog ostaje nepotrošenim faktom za svaku estetičku filogenezu naše lirike, od dana Branka Radičevića, koji se istovremeno ukazuje kao renesansa i kao revolucija, kao vihor i kao radiogram, do dana koje mi beležimo i slutimo u traljama i svilama savremene lirike nesposobne inače da se sama istraži i da se razvije do te iste prirode:

I, tako, bez bola,
vratiću se, bolan, voćkama naših polja.
I, tako, bez mira,
patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

Lutam, još vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

I ovde, rumen krina,
sa devojačkog rebra,
ja, zorom, umorno brišem, bez milina.
A kad utopim čun Mesečev, od srebra,
u novo more jutra i trave,
sednem na oblak, pa gledam svetlost
što se po nebu, uz moje strasti, jave.


Na samom startu, u mladim godinama, napisati pesmu punu ekstaze i ugovora sa unutrašnjim svetom, napisati pa stati, napisati pa pobeći, kako bi bila divna pesnikova sudba! Ali Stražilovo je onaj luksuz koji nije predviđao karijeru, a koji je nedužan, sistemom vlastitog pesničkog detektivskog egzibicionizma, poslužio pesničkoj agitaiji i samoubistvu Miloša Crnjanskog. Otuda nije simbolistički trik i pustolovna klasifikacija onaj esej Marka Ristića koji je povezao sudbine već mrtvih Rastka Petrovića i Pola Elijara sa smrću Miloša Crnjanskog, pod naslovom Tri mrtva pesnika. Lutajući, tražeći utehu na tim stražilovskim srebrnim zelenim mostovima, lutajući za besplatnim, velikim stražilovskim darom, Marko Ristić je zapisao:

Ti stihovi, te jedinstvene, pevajuće strofe Stražilova, koje već više od trideset godina znače za one, bar za neke od onih koji su ih u svojoj maldosti prvi put doživeli, muziku koja ih uvek iznova može da uzbudi, da opije, ti meki, melanholični, prozračni stihovi, ispevani 1921. u Fizeolu nad Firencom, bili su neosporno najviši domet pesničkog stvaranja Crnjanskog. Ali i poslednji. [...] Smrt pesnika je bila postepena, to lagano umiranje trajalo je nekoliko godina, duže možda no život njegov. Stražilovo je kruna tog života, zbir i summum Crnjanskovog poetskog stvaralaštva, njegov svod, gde vidna i za jednu lirsku poemu zaista monumentalna konstrukcija arhitektonskih masa ne protivureči lakoći i smaragdnoj prozirnosti materijala od kojih je sagrađena, ni spontanosti elemenata koji su u nju ugrađeni.

Bitni poetski motiv, idući dužinom čitavog stava mladosti, progovorio je na pragu, na polasku, u prvoj zrelosti, u odvažnoj melodiji uspomena i tišine, da bi se natregom, bar što se tiče umetničkog koncepta uopšte, izgubio i potonuo, lukavo baratajući sa novovaroškim klasicizmom što se tako brzo navikao da zamenjuje i simbolizam u oblasti osnovačke estetike i sentimentalnu liriku na neprestanim pucajućim balonima od spomenarske hartije. Bilo bi melanholično situirati poemu Miloša Crnjanskog kao vrhovnu životnu deonicu, kao jedinu životnu etapu ili bar kao najviši rezultat mlade polovine života. Helderin je napisao pesmu koja se tako zove, Polovina života, a čini mi se da i onaj, ništa manje nesrećni Francuz, nadrealistički lirski um, Rober Desnos, ima takođe pesmu koja grčevito i mangupski spirituelno ekranizuje trenutak polovine života. Ali takvoj pesničkoj družbi sistem kristalizacije i moć inspiracije stražilovskog palog anđela Miloša Crnjanskog nije stigla, nije mogla da stigne pristupiti, simfonijski se ponoviti i solidarisati. Labudova pesma je otpevana u ranu zoru života, kada je i bolesni, grudobolni, febrilni pesnik bio titanski emocionalan i kada je, u Fizeolu, kao u staklenoj kugli, niklo crno seme daleke stražilovske trešnje ili smreke. Blagost naročitog poetskog roda, vanredna u monologu i u svoj spirituelnoj estradnosti, sa svim košmarima mladosti koja je vukla krst od galicijskih močvara do utučenih intelektualnih i defetističkih raspoloženja na političkoj karti ujedinjene a kancerozne kraljevine, nalazi sigurne utoke u stražilovskim nostalgičnim stihovima. Odjednom je pesma i akt saznanja i biografski amblem, stilistička pirueta i elegijska himna mladosti, dobrovoljno iznanstvo i voluntaristička poruka, patriotska misterija, i neosimbolistička vizija:
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #12 poslato: Mart 27, 2011, 01:55:15 pm »

**
nastavak

A mesto svog života, davno živim
bure i senke groznih vinograda.
Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka,
tek rođenjem došlu,
sa rasutim lišćem, što, sa groba Branka,
na moj život pada.

I, tako, bez groba,
veselost je neka, u meni, rugoba.
I, tako bez tela,
duša mi je nevidljiva, i nevesela.

Jednog proleća, i ja sam gorko znao
da, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje dajem.
I grudi svoje, u grožđu, krikom, raskidao,
nag, na dnu neba, opivši se zavičajem.

I, tako, bez lica,
na liku mi je senka jarca, trešnje, tica.
I, tako bez stanka,
teturam se vidikom, bez prestanka.


Nikada kasnije pesnik neće biti na visini te blagosti i tog instrumenta, jer bio je nepovratno ranjen i ozleđen, strelom nekom pogođen, tog majskog jutra u Fiezolu, koje je tako nedužno produžilo fakt i faktum srpskog romantizma, dodajući mu notu talijanske razneženosti i cvrkutavosti, osmehnutosti i zgrčene radosti. Fiozole je uspelo da postigne ono što nije učinilo ni samo Stražilovo, gledano iz blizine. Progovorilo je fanatički, neodoljivo, skupljajući sa obala i dokova, čamaca i katarki to misteriozno razbijeno staklo mladosti, što je kao krpa na košavinjskom vetru svetskih stratišta gurana nemilosrdno a gotovo mazohistički stupnjevito do mediteranske aure u kojoj se i molitva i psovka izgovaraju istovetno. Pojačavanje ovih nijansi biće postignuto u stražilovski fluidnom romanu Seobe, ali ono što je izrazito panonsko, sentimentalno nikada se, ni ranije ni kasnije, nije tako azurno svečano udružilo sa mediteranskim erosom i nokturnom. Dve gonilačke struje, lutanje i sećanje, nisu dakako daleko odvukle hrišćanskog romantičara iz temišvara i do kostiju razočaranog tuđeg i ničijeg vojnika. Ali one su bile dovoljne da počne i da krene to spiritualno lutanje, da se javi ta osvetoljubiva melanholija i unutrašnja odgovornost prema zavičaju, da krikne taj ubogi stražilovski flaming, bez čijih bismo tako izdašnih majskih revelacija ostali siromašni za čitav jedan moderni zvuk ravan zvuku voljenog avionskog krila.

Veliki ljubavni motiv što je umeo i da se erotički ogoljeno manifestuje u delima Miloša Crnjanskog kao da je u Stražilovo filtrovan do one prirodne blagosti koja se ukazuje kao čudo i kao romantičarski automatizam, kome bi se ludi Branko naglas smejao i kome bi, prema tome, daleko svežije prijanjao fragment iz jednog Kitsovog i dakako izrazito kitsovskog pisma: "Huk vetra to je moja žena; deca moja, to su zvezde što mi svetle kroz prozor. Moćna, apstraktna ideja lepote u svima stvarima, koju nosim u sebi, guši u meni sitne, podeljene sreće". Crnjanski je računao baš na mizeriju tih sitnih, podeljenih sreća kada se probudio na pesmu Stražilovo i kada je sonornost talijanskog gradića munjevito, za sva vremena, preveo na vazdušastu morzeovsku azbuku zavičaja. Kroz puke pukotine realnosti, kroz halucinacije rata što su ga i dalje pratile, probio se glas unutrašnjeg progresa, zapostavljajući čudo koje uskoro postaje identitetom za vrhove pesme, maštovite i maštobrojne:

Lutam, još, vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

Drhtim, još vitak, od reka i nebesa.
Miluje vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Za jedan blagi stas,
što, prvi put, zaljulja
višnje i trešnje, poljupcem, kod nas
i poskoči, vidikom, sa ritova mulja.
Za društvo mu, što po vinskom mehu
svelo lišće rasu, sa osmehom mutnim,
preskačući, prvi put, potoke, u smehu.

A, mesto svog života, znam da, po vidiku,
taj smeh rasut, nad svakim telom, golim,
i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,
pun zvezda i zraka, moj se šapat sliva,
u izmoždene grudi,
jer se, u proleću, sve to opet zbiva,
svuda, gde ja volim.


Toliko njegova, njegova u njegovim najboljim trenucima, u oblasti njegovih simultanih događaja i u preimućstvu geografskih sanjarija, ova poema komponuje i doživljaje, odnose doživljaja svih onih koji su kasnije uspeli da čuju, ljubomorno i zaljubljeno, kako zri pšenica Vojvodine i kako se cvetom odeva trešnja u zavičaju. A te manifestne, izrazite, energetske trešnje, koje su stidljive u svom simbolu proleća, ali napadne u svojim asocijacijama smrti, kraja, pada, jer sve je kod Crnjanskog tako neuralgično blizu tamnih kvadrata i nestajanja, razulareno će izbiti i preko i posle pesme, da otvore široki lekotvorni prostor i da improvizovano dočekuju Erosa. Poetska atmosfera se ovde radije služi šopenovskom klavirskom partiturom no metafizičkim bodlerovskim muzičkim ključem, a sva izmirenja i sve ludosti, sva razlivanja i priviđenja javljaju se kao ortodoksne stražilovske manifestacije romantizma. Pored toga, na kratkom odstojanju koje sagoreva preostale ruševine pretapajući ih u vazduh, u plavetnilo, hipersenzibilni putnik i lutalica pod mostovima mutnim pretvoriće se u derle što besprimerno neutaženo moli za voće, svedočeći jednu običnu askezu na završetku kataklizme, ubijanja i nečoveštva!

Otuda kroz čitavo Stražilovo bije srce čoveka koji peva posle rata kao orgulje koje su uzdrmane granatom a ne nejakim ljudskim rukama:

I, tako, bez reči,
duh će moj sve tuđe smrti da zaleči.
I, tako, bez traga,
rasuće mi ruka živa tela mojih draga.

Jer ljubav će moja pomešati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na život, vedro i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruške gore.

I, tako, bez zvuka,
smeh će moj padati, sa nebeskog luka.
I, tako, bez vrenja,
za mnom će život u trešnje da se menja.

Drhtim, još vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem, i ja, sa duhom potamnelim,
teškim, neveselim.


A onda nekoliko sporijih, muklijih taktova, koji prekidaju unutrašnju mesečarsku sonatu za račun vizije smrti, starosti i rugobe i svega onoga što dolazi iza oluje i Sredozemlja, iza geografije i medijalne sunčarske lepote. Privrženik na putevima milote i tišine, ranjen nevidljivo, ko zna kuda i u kojem prostranstvu mučnine ili čarolije, do grla zatrpan uspomenama a nesposoban da im okrene leđa i da im olakša kruženje u domenu poetskih derivata; u bolnoj jezi koja prijanja uz specifični kukavičluk nežnosti, ali i uz mudrosti pred elektrikom prostora što ga detinjstvo grabi jednim jedinim najnepovratnijim pogledom — pesnik dopušta da se njegovi stihovi, stidljivo gordo, pasternakovski fluidno, "slučajno i istinito" slože sa jecanjem pored imaginarnog i pored stražilovskog groba Brankovog. Na dnu čuda sopstvene mladosti ostaje taj smaragdni pepeo, ostaju upokojena čula, ostaje žalost nejasna i laka, ostaje teret noćnog leptira, ostaje senka što definiše i doziva tišinu:

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresem članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim slutim:
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

I ovde, bez boje tajne,
nijedne voćke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.

A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka,
vazduhom kupanih voćaka i tela.

I, mesto srebrnih pruga, zabrežja i reka,
susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A, nad trešnjama i mladim višnjama,
tamnu i dugu maglu, što se svuda širi,
u život pred nama,
gde se strast, polako, u umiranju smiri,
i čula upokoje.


Tako se, u gotovo šopenovskom protokolu tišine, završava ova totalno mladenačka elegija. Odjedared, kao na velikom, razbarušenom platnu koje vam nevidljiva deca iznose iz nekakvog podruma, buknuo je san, u kome su već svi doživaji i neredi bili imenovani, ali je ostalo još malo vatre i groznice da bi se u povoljnom trenutku imenovalo poslednje gorenje sunca. Malena crvena brda fijorentinska razmiču se pred častoljubivom a sasvim bolnom vizijom temišvarskog đaka. Kao u potcrtanom filmskom finalu, gde suvo lišće ili praskozorje proleća grabi elegičnu figuru koju smo dva sata pratili manje ili više ravnodušno, na bezbednoj litici fabule, ponovo, siderično, kao da gori sav onaj alkohol iz godina panonskog, banatskog defetizma.

Najzad, iz poeme Miloša Crnjanskog izbija jedna romantična nota bez koje bi njegova poezija odviše bila literatura a njegova literatura odviše bez poezije! U Stražilovu kao u mladićkom mediteranskom snu, naći će se zajedno sve boljke i groznice, nemiri i blagosti jednog subjekta koji je, u gorenju vlastitih ostvarenja do kraja, neoprostivo izgoreo, i krila palog anđela kakav je bio i kakvim se sam gradio na vrhu leševskog vulkana posleratnih godina. Lišće i oblaci, rekviziti tako karakteristični za osrednje duhove, ovde su gotovo skupoceni, i nije čudo što ih kao nepobitno miloševske nalazimo u njegovom bolnodarovitom putopisu Finistere. Prelazeći mostove sunčarske i mesečarske, pesnik će u tom putopisu direktno ići na svoju stražilovsku temu: "Svud stojim zagledan u nebo, i provlačim rukom po vazduhu i milujem ga, milujem ga. Za mene je sve što će se dogoditi svejedno, jer sam davno uvideo da je svaki život tu samo da se strese od jutra, da prođe kroz veče, i da kroz njega teku potoci, i zraci meseca, što kao plave žile puze, kroz rumen led, na vrhovima zemlje." To je čitav jedan sistem očuvane sentimentalnosti, ali i moć poetskog samoodržanja u prihvaćenim banalnostima. Počela je sa lutanjem, sa maglama i oblacima, sa romantičarskom luksuznom rezignacijom, a završila se iskrenom manifestacijom čuda i čuđenja. Pesnik, sveden na svoje Stražilovo, izgoreo je za jednu jedinu noć, sa olovom među dlanovima, i sa jednom jedinom javnom pticom u sluhu. Tragedija, duhovna tragedija mladosti bila je potpuna, a to znači da je i poema kao duševna droga odigrala svoju ulogu savršenstva:

I tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.

A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo
i priklonim glavu na ono što me čeka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.


U fijorentinski, sredozemni panteizam, Miloš Crnjanski je stigao bolnom i neizlečivom prečicom, što je vodila preko panonskog kala i preko bogate, debele sremske jeseni, "kad vinogradi, oni sa starom lozom i oni sa amerikankom, izgledaju kao neka beskrajna svadba". Ali to nije bila ni sasvim originalna, ni ubedljiva ekstremna putanja. Njome bi, i njenom emocionalnom, spiritualnom deonicom, sa usključalim nervima i sa potpunim lirskim izrazom, mogao, i morao, da pohita i Milutin Bojić da nije ostao raspet na bukvalnom krstu fizičkog stradanja, i Dušan Vasiljev, da nije tako brzo iskrvario dolazeći sa Kobarida, sa paklene ratne talijanske zemlje. Neoborivo motivisana, teskobom vremena i prostora, stražilovska poema se ukazala kao fanatička slovenska negacija haosa i teskobe, ali se istovremeno, drhteći pod lisjem žutim, javio jedna vihorni, skitnički, defetistički i samoubilački polet, o kome je, verujući da do kraja razrešava svoju dramatičnu mladićku pesničku sudbinu, pisao Rastko Petrović: "Neka prošla nepojmljiva ljubav prema nečem nepoznatom digla se odjednom strahovito u njemu, da je bledeo, postajao svirepim i hteo se ubiti. Sam sebi je kopao grob u bašti, ali se bojao smrti. Po čitave noći samo čita, čita i pokušava da piše misli. Rešio se da uči astronomiju, da putuje u Kinu i na Grenland. Škole neredovno rade…"

Iz veličine emocionalne mladosti, posleratni pesnik je pokušavao da pravo ode u čistilište, u avanturu koju je proizvodila maštovita geografija i koja se, pošto bi čak i minimalna putovanja bila ostvarena, raspadala na nove udaljenosti i parčiće pamćenja, na nove disakorde i lakrdije, na nove požude i nesreće. Putovalo se ludi, i neutaženo, nespokojno, brzo i svakojako, ali putevi i putanje behu dockane, behu zarasle travama i dimom nekih novih, modernih senzacija. Pa gde se to zaustavio, gde se umorio pesnik, gde je to povezao stvarnost i čudo, bol i trešnjevu granu? Ipak, prošlo je devedest i jedna godina otkako ovaj stražilovski vitez luta sa ogromnim pejsažima u očima i senkom smrti na jeziku i biću. Za to vreme dogodila su se mnoga čuda, ali i mnoge banalnosti, među kojima je najsurovija ona koja je od pesnika Miloša Crnjanskog načinila samoubicu vlastite poetske ekstaze, fotografišući tako jednu nežnu stražilovsku pticu koja se cirkuski i lakrdijaški preobraća u pomahnitalog lovca, bez moralnog lovostaja i bez intimnog rukovođenja "tek mladošću došlom".

Pa ipak, ništa ne poriče onu veliku slučajnost, krunisanu u Fiesolu nad Firencom, koja je našem pesniku poslužilo kao svetilište i kao anonimna uteha za sve što se nije stiglo ljubiti i saditi u gorama panonskim, plavim i žutim. Vegetativna i verna, moćna svojim poreklom i anegdotom, patetičnija ukoliko je samostalnija, mlađa ukoliko je starija, kao napisano izvešće jednog sanovitog subjekta, prirodno sricana poema Stražilovo, svojim nesvesticama i emocijama, ostaje prvorazrednim faktom "nepogrešivosti poetskog otvaranja". I onim spomenikom lirskog jezika koji je čitava jedna mladost i čitavo jedno načelo proleća u svekolikoj tuđini. Vozneseni čas iz Fiesola trajao je nemoguće kratko, pa ipak njemu dugujemo one reči koje, ma koliko da su obične, govorne, na nivou ispisane romantičarske fakture, kao da su natprirodno otete sa samog odra Laze Kostića, iz dramatskog, milosrdnog šapata prethodnice, čudesne poeme Santa Mario della Salute. Takve elegije, takve poeme i jesu i nisu od ovoga veka, i jesu i nisu od ovog našeg daha...

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim...

Milosav Buca Mirković

Napomena: Jedan od poslednja dva teksta koja su izašla iz pera dragog Buce Mirkovića. Napisani su neposredno pred odlazak u bolnicu.
Angelina, 23.09.2013.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #13 poslato: Mart 27, 2011, 01:56:38 pm »

 *
 Miloš Crnjanski
 LIRIKA ITAKE | Pesme


 PROLOG
 
 Ja videh Troju, i videh sve.
 More, i obale gde lotos zre,
 i vratih se, bled i sam.
 Na Itaki i ja bih da ubijam,
 al kad se ne sme,
 bar da zapevam
 malo nove pesme.
 
 U kući mi je pijanka, i blud,
 a tužan je život na svetu, svud —
 izuzev optimiste!
 Ja nisam pevač prodanih prava,
 ni laskalo otmenih krava.
 Ja pevam tužnima:
 da tuga od svega oslobođava.
 
 Nisam patriotska tribina.
 Nit marim za slavu Poetika.
 Neću da preskočim Krležu, ni Ćurčina,
 niti da budem narodna dika.
 Sudbina mi je stara,
 a stihovi malo novi.
 
 Ali: ili nam život nešto novo nosi,
 a duša nam znači jedan stepen više,
 nebu, što visoko, zvezdano, miriše,
 il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve,
 đavo nosi.

 
 1919.



KOMENTAR UZ "PROLOG"

Ovaj prolog bio je napisan, i štampan, uz prvu zbirku pesnikovu, koja je izišla u Beogradu, posle prvog svetskog rata, pod naslovom Lirika Itake. To je bila antologija pesnikove ratne, rodoljubive lirike i ušla je u štampu već 1919. Izdavač, knjižar Cvijanović, međutim, toliko se bio prepao bure koju su te pesme bile izazvale, da je triput odustajao od štampanja.
 
Taj prolog je bio neka vrsta literarnog, pa i političkog programa pesnikovog. On se u to doba nadao da će, kod nas, biti neka vrsta našeg Frajligrata. Te nade se odrekao, kao što će čitalac videti, već u epilogu Lirike Itake.
 
Nisu sve pesnikove pesme iz vremena prvog svetskog rata štampane, a nisu ni sve štampane unete u Liriku Itake.
 
Međutim, pošto su se, u ono doba, slali rukopisi redakcijama, i štamparijama, pesnik nema više originale. I one koji su bili ostali neodštampani uništio je, pred svoj odlazak u Pariz iz Beograda, godine 1920.
 
Pesme koje su ušle u zbirku Lirika Itake pesnik je pisao, i štampao, za vreme prvog svetskog rata, sa punim svojim potpisom, u uniformi austrijskog vojnika, i oficira. Njegova namera, tim pesmama, bila je tada rodoljubiva, politička, anarhična. Intencija, sa štampanjem tih pesama danas, samo je literarna.
 
Trojanske i mikenske aluzije u tim stihovima bile su hotimične. Pesnik smatra, i danas, Odiseju za najveću poemu čovečanstva, a POVRATAK IZ RATA za najtužniji doživljaj čoveka. Iako njegove pesme daleko zaostaju za tim monumentalnim tvorevinama u stihovima, TAJ OSEĆAJ je bio njihova glavna sadržina.
 
Sem toga i pobuna vojnika, a sve su revolucije u to vreme bile samo pobune vojnika.
 
Za vreme rata, ograničenom broju čitalaca Savremenika, u Zagrebu, te su pesme ostale samo jedna literarna epizoda. Posle rata, u Beogradu, one su odjeknule kao bomba. Međutim, JEZIVO aktuelne postale su tek u toku ovog prošlog rata, bez ikakvih pesnikovih zasluga. U tome je bila njihova tajanstvena sudbina.
 
Naša rodoljubiva poezija posle prvog svetskog rata bila je još, sva, u znaku pompezne, parnasovske poezije: Dučića, Rakića, Bojića, Jelića. Lirika Itake nije bila takva. Dotle, zbog toga, pesnik je uživao veliki ugled u društvu. Novi pesnik, međutim, oglašen je odmah za lepru, od strane kritičara Srpskog književnog glasnika.
 
Pesnik je zato prolazio ulicama Beograda omrznut, kao Arnaut koga teraju iz njegovog fisa. Ali je on, i tada, u znak prkosa, nosio na glavi bere baskijsko. Ispunio je svoju sudbinu na ulicama Beograda.


Preuzeto sa veb sajta: ANTOLOGIJA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #14 poslato: Mart 27, 2011, 02:02:58 pm »

*
Miloš Crnjanski
LIRIKA ITAKE | Pesme


SPOMEN PRINCIPU
 
O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik.
Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.
Hajdučkoj krvi nek se ori cik.
Ubici dište Vidovdanski hram!
 
Slavi, i oklopnicima, nek umukne poj.
Despotica svetih nek nestane draž.
Gladan i krvav je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.
 
A ko nas voli, nek voli kamen goli.
Nek poljubi mržnju i mrtve.
Iskopane oči, vino što se toči,
u slavu ubistva i žrtve.
 
O pravdi i pobedi svetoj nek umukne krik.
Ocevi i braća i sestre behu sram.
Osveti, majci našoj, nek se ori cik.
Raji, riti, dište kosovski hram.
 
A suncu i manastirima ugušite poj.
Kadife i svile nek nestane draž.
Jauk i groblje je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.
 
Moj narod nije steg carski što se vije,
nego majka obeščašćena.
Znoj i sirotinja i mržnja što tinja
u stidu zgarišta i stena.




UZ PESMU O PRINCIPU

...Pri početku XX veka naš narod je bio zaostao u XIX veku. Partije su prežvakale ideologiju Jovana Ristića, Svetozara Miletića, Starčevića, Natka Nodila. Cilj naše političke akcije, obično, bila je neka pokrajinska autonomija. Iz tog prijatnog, austrijskog, dremeža tek su nas atentatori probudili svojim bombama i pucnjima. Svi su oni dolazili sa takozvanog dna naroda.
 
Političkom akcijom naših studenata u Beču, tada, upravljalo je studentsko udruženje Zora. Prema uputstvima, ne iz Beograda, ni Zagreba, nego iz Praga.
 
Uglavnom, prema idejama Masarika.
 
Od nas se tražilo samo toliko: da učestvujemo u demonstracijama, i tražimo otvaranje jednog univerziteta za Slovence, u Trstu. Pri tim demonstracijama dolazilo je i do tuča. Dugački Birimac i ja izlazili smo katkad, zbog toga, sa štapom ispod kaputa, a otmena Frau von Thiess mi je zašivala jastuče ispod šešira, iz lako shvatljivih razloga.
 
Da neko sprema atentat u Sarajevu, o tom nismo imali pojma.
 
Za Vidovdan, udruženje je bilo spremilo veliki, patriotski zbor Srba, Hrvata i Slovenaca, u prostorijama Štatparka. Uveče je trebalo da bude bal, na koji su bili pozvali i srbijanskog poslanika. Zbor je održan pre podne, ali taj bal se neće moći održati nikada.
 
Meni su bili dodelili patriotsku, i tešku, dužnost da na prve zvuke umilnog bečkog valsa, počnem da okrećem oko sebe ženu srbijanskog poslanika i ja sam se zato, dok je u Sarajevu siromah Princip ispružio svoju ruku, koja nije zadrhtala, bavio peglanjem svog fraka.
 
U velikim, istorijskim, trenucima, sudbina dodeli svakom ulogu, i ne pita.
 
Vest da je u Sarajevu ubijen austrijski prestolonaslednik, stigla je do nas, tog sunčanog dana u Beču — koji je osvanuo bez i jednog oblačka — posle ručka. Stigla je u našu kafanu (Caffé "Meinl"), u blizini tornja Sv. Stefana, za vreme partije bilijara.
 
Zanimljivo je da nam je ta vest saopštena, isprva, tako, kao da su u Sarajevu ubili srbijanskog prestolonaslednika. Kelneri su je tako dobili. Tako im je rekao naš prota, preko telefona. Protivno onome što se danas misli, ta vest nije izazvala nikakvu konsternaciju, ni među nama, ni Bečlijama, i muzika je u Beču do večeri svirala. Tek se dockan neko setio da je ućutka. Epoha valseva bila je završena.
 
Konsternaciju su, među Bečlijama, izazvali tek mrtvački sanduci prestolonaslednika i njegove žene, grofice Kotek (koju je Princip ubio nehotice, gađajući guvernera Bosne, generala Poćoreka).
 
Sva je stanica bila zavijena u crno.
 
A lokomotiva je stigla sa crvenim očima.
 
Sanduk Erchercoga bio je mnogo veći i sa mnogo više venaca nego sanduk njegove žene, koja je bila samo obična grofica. U Austriji nije bilo jednakosti ni na dvorovima, ni među mrtvima, a sve je, i mrtvački sanduci, mereno španskim ceremonijalom Habsburga. U ušima, katkad, u snu, ja i sad još čujem šum koraka austrijskih generala, sa tog pogreba. Koračali su korakom ludaka, ljuljajući se na ritam pogrebnog marša Šopena, sa svojim dvorogim šeširima na glavi, a šeširi bili su nakićeni zelenim perjem iz repova petlova. Čuo se topot konja. Tolika je bila tišina nastala.
 
Sanduk Franca Ferdinanda bio je pokriven zastavom Habsburga, žutom, sa dvoglavim crnim orlom, starim oko hiljadu godina.
 
Sin jednog siromaha, proletera, zemljoradnika, Hercegovca, još nepunoletan, bio ga je skinuo sa neba, revolverskim pucnjima.
 
Atentator je imao čudno ime.
 
Sastavljeno od imena princa i arhangela.
 
Evropa i sad još slavi ubice atinskog tiranina, Pizistrata, Harmodija i Aristogejtona, u svojim školskim udžbenicima (ad usum delphini). Slavi i senatore Rima koji su ubili Julija Cezara. Međutim, za atentatora Sarajeva, nije imala dobre reči nikada. Pa i Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca nije bilo očarano tim svojim podanicima. Nije htelo dugo da dozvoli ni prenos kostiju tih atentatora.
 
Sem toga, čak i kod nas, neki su od Principa bili načinili Srbina — provincijalca, fanatika, šovena, koji je, tobože, bio samo igračka u rukama šefa Obaveštajnog odseka srbijanskog generalštaba, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa.
 
Međutim, atentator nam je govorio, jasno, i sa one strane groba.
 
Kao što je poznato, atentator je držan u tamnici Terezijenštata i tamo mu je, tobože zbog tuberkuloze kostiju, lagano amputirana desna ruka.
 
Između tih, užasnih, časova, ispitivali su ga o motivima njegovog atentata. Postoji o tome dnevnik jednog lekara.
 
Princip je, prirodno, priznavao da je želeo ujedinjenje Bosne i Srbije, ali je otvoreno priznavao i to da je to bio samo korak ka daljem cilju atentatora i njihovih drugova.
 
Taj cilj je bio revolucija.
 
"Svi smo mi bili Bakunjinovci", bile su reči Principa.
 
Ni posle rata, Princip, u nas, nije bio omiljena tema.
 
Njegov akt odobravala je samo naša sirotinja i omladina. Buržoazija nije odobravala akt Principa. Pri kraju rata, svi su u nas govorili samo o potrebi podizanja jednog velelepnog Kosovskog hrama prema nacrtu Meštrovića.
 
Naš veliki pesnik Dučić video je, tada, u Srbiji, imperatora. On joj je uzvikivao; "Ave Serbia!" (Morituri te salutant). Ja sam napisao ovu pesmu u slavu ubistva i Principa.


Preuzeto sa veb sajta: ANTOLOGIJA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #15 poslato: Jun 21, 2011, 10:50:21 pm »

 *
 Miloš Crnjanski
 LIRIKA ITAKE


 MIZERA
 
 Kao oko mrtvaca jednog
 sjaje oko našeg vrta bednog,
 fenjeri.
 Da l noć na tebe svile prospe?
 Jesi li se digla među gospe?
 Gde si sada Ti?
 
 Voliš li još noću ulice,
 kad bludnice i fenjeri stoje
 pokisli?
 A rage mokre parove vuku,
 u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
 što škripi.
 
 Da nisi sad negde nasmejana,
 bogata i rasejana,
 gde smeh vri?
 O, nemoj da si topla, cvetna,
 O, ne budi, ne budi sretna,
 bar ti mi, ti.
 
 O, ne voli, ne voli ništa,
 ni knjige, ni pozorišta,
 ko učeni.
 Kažeš li nekad, iznenada,
 u dobrom društvu, još i sada,
 na čijoj strani si?
 
 O, da l se sećaš kako smo išli,
 sve ulice noću obišli,
 po kiši?
 Sećaš li se, noćne su nam tice
 i lopovi, i bludnice,
 bili nevini.
 
 Stid nas beše domova cvetnih,
 zarekli smo se ostat nesretni,
 bar ja i Ti.
 U srcu čujem grižu miša,
 a pada hladna, sitna kiša.
 Gde si sad Ti?

 
 Beč. U revoluciji. 1818.
 
 Za studentesu, Idu Lotringer



KOMENTAR UZ "MIZERU"

U zimu 1918, ja sam u Zagreb došao posle onog krvoprolića na Jelačićevom trgu (koje je bilo naša velika nesreća).
 
Zagreb je bio mračan, zapušten, prepun. Hoteli zauzeti od svakojakih patriota i političara. Skupoća velika.

Uzalud tražim prenoćište.

Najzad me odvode (ako me sećanje ne vara) u neku zgradu Univerziteta gde za oficire ima besplatnih kreveta. Pored mog imam onaj jednog hrvatskog pesnika (Feldmana?).

Atmosfera je teška.
 
Neki među oficirima nose trikoloru kao kokardu na mestu rozete Habsburga; drugi imaju crvene somotske šapke, a za kokardu tri zlatom izvezena slova: SHS. Izgleda, katkad, da će doći do tučâ i do pucanja iz revolvera. Dolazi do burnih diskusija.

Na mojoj crnoj oficirskoj kapi, na mestu rozete Habsburga, nema ni srpske trikolore. Nego rupa.
 
Idem u kuću Benešića a posle i Konjovića.

Ostao sam bez novaca.
 
Benešić, samac, epikurejac, literata, dočekuje me kao starog prijatelja. On je bio završio štampanje Maske i ona izlazi tih dana, u izdanju Društva hrvatskih književnika (ne onakva kakva je u rukopisu bila, i sa mnogo štamparskih grešaka). Benešić mi isplaćuje i honorar za to moje prvo štampano delo. Kruna 970, ako me sećanje ne vara. Benešić se smeje i kaže da je dosta za početnika. Tih dana je u kazalištu priređena proslava patriote konta Iva Vojnovića. Predat mu je i dar Narodnog vijeća: 100.000 kruna.
 
Pored Maske, Benešić je štampao i jedno moje pismo, u obliku beleške o piscu. Ja sam mu to pismo bio poslao iz Beča, ali ne tako da ga štampa. Uz Masku je, prema običaju DHK, i moja slika. To je jedna moja fotografija, snimljena u stanu moga brata, na nekoliko dana pre početka rata.
 
Benešić je od mene, pored ostaloga, štampao u Savremeniku, i jednu prozu pod naslovom Legenda, koja mu se bila jako dopala. On je tu prozu hteo da štampa u luksuznom izdanju, sa crtežima. Takva izdanja priređivao je, tada, u DHK, prof. Šnajder. On je već imao bakroreze ilustracija (čini mi se slikara Trepše).
 
Ta knjiga nikad nije izišla.
 
U originalu, ta proza je bila strašno skabrozna.
 
Ona je posle, retuširana, štampana u zbirci Priče o muškom. Bogdana Popovića, ta moja stvar jako je ljutila. Veli, ličnosti u toj Legendi ne odgovaraju onom što je istorijska istina. Ja sam tvrdio da odgovaraju onom što je napisao Brantom.

Da bi me nekako razveselio u mom siromaštvu, Benešić me vodi u Zagorje, po kućama, a naročito kod Domjanića, čije kajkavske stihove jako voli.
 
Benešić je bio gurman, i u literarnim poslasticama. Ja nimalo nisam cenio stihove Domjanića. Ali je bilo lepo što mi je rekao o Matošu. Da je Matoš rekao da ono "kaj" izgleda kao suza.
 
Benešić je hteo da izda i zbirku mojih pesama.
 
Pošto se, u ono doba, nisu pravile kopije rukopisa, to mnoge moje rukopise nisam video nikad više, ni od Benešića. To je bio čovek neobično, kod nas neobično, lepog ponašanja, sa vanrednim čulom za zvuk stihova. Rukopise, dabogme, ni on nije čuvao. Ja nikad nisam video aljkavijeg i efikasnijeg urednika od Benešića.

U bolnici takozvanih milosrdnih sestara, tih dana, upoznao sam i Ivu Andrića.

Bio je slab, nežnog zdravlja. Posle te posete, mene su uzeli, nominalno, i za člana redakcije časopisa Književni jug, jer smo imali nameru da se redakcija, sad, posle rata, preseli u Beograd.
 
Pošto, kraj svega toga, u svojoj zemlji nisam niko i ništa, a pošto su i prenoćišta skupa, ja sam se rešio da pokušam da uđem u srbijansku vojsku, za oficira. Nisam znao nikakvog sem vojničkog zanata, a znao sam da je i moja mati jako osiromašila. Nisam verovao da ću moći ponova da nađem volje, i novca, za svršavanje studija na univerzitetu. Obijam zato pragove Komande mesta i molim da me prime, za potporučnika, u ma koji puk, ma kog garnizona.
 
U to doba, srbijanska vojska primila je bila nešto oficira iz bivše austrijske vojske, ali je počela bila takve molbe da odbija.

Imam posla sa jednim od onih oficira, u Komandi mesta, za koje je Uskoković napisao, u jednoj svojoj noveli, da sav sretan nosi u čakširama, čitalac već zna šta.
 
On mi kaže da će najbolje biti da se mi, bivši austrijski oficiri, raziđemo kućama. Veli, nema više primanja. Rat je svršen. Neće biti primljeni više ni oni koji čekaju po talijanskim zarobljeničkim logorima, a kojima je prijem, principijelno, već odobren.

Da ga ostavim na miru i da mu ne dosađujem.
 
A kad se ja nerviram i kažem mu da mi je budućnost sasvim nesigurna i da sam siromah, on mi podvikuje: da ne tražim možda da mi se izdaje plata, ili da me prime pravo u puk cara Dušana?
 
Ja onda sedim i ćutim, u Zagrebu, po kafanama, još nekoliko dana, i posmatram kako svet prolazi pored prozora. Kako napolju veje i pada kiša. Osmejkujem se nemoćno, pa posle rešavam da odem iz Zagreba.


Preuzeto sa veb sajta: ANTOLOGIJA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #16 poslato: Novembar 19, 2011, 11:50:59 pm »

*
Miloš Crnjanski
LIRIKA ITAKE


TRAG

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.
 
Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...
 
puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova.



KOMENTAR UZ PESMU "TRAG"

Da li sam ja, u Rači i Šidu, preboleo azijsku koleru, kako je u mojim papirima, u bolnici, pisalo, ili je to bila prosto dizenterija, ili tifus, to zaista ne spada u poeziju.

Ono što je glavno, bio sam pošteđen da idem, kao austrijski kaplar, u Srbiju. Ne verujem da bih to bio preživeo.
 
Isto mi je tako teško bilo i to što sam preživeo — da sam se okupao, pri ulasku u bolnicu, u Vukovaru, u vodi, u kojoj se, pre mene, već bila okupala — posle nekoliko meseci — petorica. Obrijane dlake plivale su u basenu.
 
To mi je bilo teško, jer sam, u ono vreme, bio vrlo osetljiv, osetljiv poetično.
 
Pomenuta mlada devojka sa kojom sam se bio verio uhapšena je u Trstu i dovedena na Rijeku. Ona je odbila naređenje policije da ide iz Austrije i molila je za konfinaciju. Htela je da ostane tamo gde sam se i ja našao.
 
Bila je konfinirana na Rijeci, do kraja rata.
 
Moja je mati imala, i na Rijeci, kako rekoh, neku rođaku, udatu za trgovca Vuju, i oni su izmolili da me iz Vukovara premeste na Rijeku. A komičar Buca rešio je valjda — sa nebesa — da to bude tačno tamo gde me Austrija nije primila: u Akademiju ratne mornarice, koja je bila pretvorena u bolnicu.
 
Austrija je tada bila potučena, do nogu, u Srbiji, i niko više nije bio slat u Srbiju. Ranjenici i bolesnici slati su, što dublje, u Austriju.
 
Pojavih se tako, snužden, iznuren, u dezinfikovanom šinjelu, na Rijeci, gde sam, pre godinu dana, živeo tako veselo. Svi su se čudili kakav sam se vratio, a i ja sam se tome čudio.
 
U bolnici na Rijeci nailazio sam na mnoge od onih sa kojima sam nekad tako veselo igrao, ali je to bilo kao u nekom snu.
 
Sestre Cernjajski bile su i sad lepe, i snažne kao atleti, ali su u bolnici bile blede i tužne. Videh i moju igračicu Romildu Morpurgo. I njen smeh bio je prestao.
 
Sve se bilo promenilo.

Jedan vazdušni brod, iz Italije, (Città di Jesi) pokušao je da bombarduje Rijeku, pa se zapalio i pao u more. To je, u ono doba, bilo novo oružje i predstavljalo je ratnu fantazmagoriju.
 
Austrija je spremala, protiv Srbije, jednu kaznenu ekspediciju, a rat se bio, neočekivano, pretvorio u svetsku konflagraciju.
 
Sa svojih prozora, u bolnici, video sam Učku.
 
Tada sam, prvi put, osetio i naslutio da mi život neće biti onakav kakav sam ja, da bude, želeo, nego da me nosi vetar sudbine, koji ima neku mračnu snagu.
 
Počeo sam bio da pišem, krišom, pesme za Itaku.
 
Pred proleće, u bolnici Akademije, javlja se tifus, pegavac. Bolnica se izolira. Odsečeni smo od sveta šest nedelja. Ne može se ni u bolnicu, ni iz bolnice. Dobijamo injekcije protiv tifusa, koje su, u ono vreme, bile vrlo bolne. Na trbuhu nam izlazi guka. Hodamo, po hodnicima, kao šašavi.
 
U bolnici ima jedna zasebna dvorana, za epileptičare.

Austrija smatra, da su i epileptičari simulanti i otpušta ih kućama samo kad lekari prisustvuju napadu bolesnika i utvrde da, zaista, boluju od padavice. Mora da potvrde tri napada.
 
Lekari su isuviše zauzeti i umorni.
 
Oni, dakle, dolaze na ideju da traže dobrovoljce, među pacijentima, koji će svojevoljno ući među epileptičare i pomagati lekare u tom poslu. Kao nagradu, takvi pacijenti, dobiće, posle slobodan izlazak, i danju, i noću, u varoš.
 
Ja sam dotle proučavao bolesne, ranjene, proteze, štake, simulante, i upoznao pozadinu rata.
 
Nisam više bio onaj Crnjanski, kao u Beču.
 
Javljam se sad među epileptičare.

Provodim, šest nedelja, kao Rembo, u paklu.
 
Prema izrazu očiju, tišini, melanholiji, kod epileptičara, pred napad, uspevao sam da naslutim kad će napad početi. Epileptičari bi, iznenada, padali, kao gromom pogođeni.
 
Trebalo je tada imati pri ruci ćebad, na koju smo ih hvatali, da se ne pozlede o gvozdene krevete na kojima su ležali. Praćakali su se kao riba na suvu.
 
Dok bi lekar stigao, imao sam da gledam ostale epileptičare kako zabezeknuto posmatraju svog sapatnika. To je bilo tužno, čemerno.
 
Svi epileptičari pri napadu imaju poluciju, koju je trebalo, isto tako, ustanoviti. To je bilo komično.
 
Zatim smo palili šibice i posmatrali refleks u zenici.

Ja sam, posle nekoliko dana gađenja, imao duboko sažaljenje prema tim nesretnicima. Oni su, posle, katkad, tiho, pevušili.

I u periodu kad su bili "zdravi", to su bili ljudi kuriozne naravi i čudnovate misli. I Julije Cezar bio je epileptičar.
 
Zanimljivo je da sam tada, prvi put, počeo da se gadim literature i da dugo, posle toga, nisam pisao pesme. Čemu to?
 
Ponavljati kako je rastanak tužan, kako je misao ljudska uzvišena, kako su zvezde krasne, kako je smrt, kao noć na kraju dana, sigurna? Ponavljati to u stihu, u metru, u tercini, u kvatrenu, u oktavi, u sonetu, stolećima?
 
Zar nije još ružnije nego epilepsija?
 
Tog leta vraćen sam natrag u svoj puk, u Bečkereku, a odmah zatim poslat u Galiciju.
 
Kao sva ta, muzikalna, carstva, iz XIX veka, i Austrija je imala specijalan način kažnjavanja krivaca u ratu na izgled skoro human..
 
Političkom delinkventu bi se suđenje tobože odložilo na doba posle rata, a pacijent bi, u međuvremenu, odmah, bez vojne obuke, kao prost vojnik, bio upućen na ratište. Sa sudskim aktima.
 
Takvom čoveku, obično, da se vrati živ, nije bilo lako.
 
Tako sam i ja ubačen u bataljon, prvi na redu, koji je polazio u Galiciju i tako sam ušao u vagon, na stanici, u Bečkereku, uz plač i kuknjavu Bečkerečana, koji su znali da, većinu, u smrt, ispraćaju.
 
Svoju sirotu mater sam bio prevario.
 
Uverio sam je da sam ja određen, u bataljonu, u kancelariju. (Marschkompanie No. 11).


Preuzeto sa veb sajta: ANTOLOGIJA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #17 poslato: Novembar 20, 2011, 12:58:03 am »

*
Miloš Crnjanski
LIRIKA ITAKE | Pesme


HIMNA

Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.

Naš Bog je krv.

Zavejaše gore mećave snega,
Nestaše šume, brda i stene.
Ni majke, ni doma ne imadosmo,
selismo našu krv.

Nemamo ničeg.
Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.

Rascvetaše se groblja i planine,
rasuše vetri zore po urvinama;
ni majke, ni doma, za nas nema,
ni stanka, ni dece.
Osta nam jedino krv.

Oj.
Ona je naš strašan ponos.



GROTESKA

Zidajte hram
beo ko manastir.
Nek šeće u njemu Mesec sam
i plače noć i mir.

A na hram dižite crnu
sfingu naroda mog.
Nek se sve zvezde što jezde osvrnu
za osmeh čudovišta tog.

Zidajte hram
beo kao manastir.
Nek šeće u njemu Mesec sam
i plače noć i mir.

U hramu nad Milošem i Markom
uokvirite zlatom na oltaru žarkom
pečate plave i rumene,
žute i crne i šarene.
Pečate plave i rumene,
žute i crne i šarene,
ljubičaste i zelene.

Pečate ustava i prava,
zakona i štatuta,
privilegija hiljadu puta,
obećanja i fermana,
pohvala sa svih strana,
naroda mog:
da vidi Bog.

Zidajte hram
beo ko manastir.
Nek šeće u njemu Mesec sam
i plače noć i mir.



PRVA JEZA
 
Desi se: da se začudim,
kad me iznenada rastuže:
kišica plaha,
il jedna smeđa dečija glava
u koju se zagledam duže.
 
Desi se da se probudim,
od noćna bliza neba plava,
i stavim ruku na srce
što kuca jako.
 
I da se tad u mislima zanesem,
i osetim polako, polako:
da je mladost prošla,
pa se stresem.



RASTANAK KOD KALEMEGDANA
 
Rastali smo se
i sišli iz grada.
Kao dve suze, kad naporedo kanu,
sa naboranog lica.
 
Na vodi su nas čekale lađe.
Tvoja ode prva.
Moja je obilazila ostrva.
 
Sedeo sam poguran i crn,
pust,
kao Mesečeva senka.



ETERIZAM
 
Drugu Ivi Andriću
  
Moja je bajka:
da se u snu dok se spava
dobra čine, i da ništa
nije java.
Nismo znali a imali smo
čedo u daljini.
 
Rekao sam ti cvet jedan lak
ispuniće tvoje misli.
Sve osmehe koji su od bola svisli,
sačuvaće zrak
negde u daljini.
 
O ničeg nek te nije žao.
Zato sam ti tu misao dao
tužnoj goloj i beloj,
neveseloj.
Gledaj u jesen mirno,
kako se gubi dan
i ljubi.
 
Blago kao jedno zvono
da zazvoni u daljini
mišlju tom sam te dodirno.


ANTOLOGIJA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #18 poslato: Novembar 20, 2011, 01:01:16 am »

 *
 Miloš Crnjanski
 LIRIKA ITAKE | Pesme


 LJUBAVNICI
 
 Niko nas neće podeliti više,
 na dobre i grešne.
 Tajni smo kao grane snežne,
 a sve što je staro u ljubavi,
 plače sve tiše.
 
 Još malo samo, pa ćemo sumorni,
 sa osmehom tužnim,
 u strastima ružnim,
 stati,
 bolni, bledi, umorni.
 
 U bilju, ili nečem drugom, moćnom,
 nad proplankom jedne šume mlade,
 naći ćemo opet svoje nade.
 U mirisnom nebu noćnom.
 Nade svih koji se bolno smeše.
 
 I, kad, opet, kao večni cvet,
 nad telima umornim,
 nebesa zaplave.
 
 I zagrljaj opet bude svet,
 kao zlato oko svete glave,
 sa tamjana mirisom sumornim,
 
 nećemo znati koji greh to beše,
 među gresima što ko oblaci plove,
 što nam ta tela i duše dade
 divne i nove.



 PRIČA
 
 Sećam se samo da je bila
 nevina i tanka
 i da joj je kosa bila
 topla, kao crna svila
 u nedrima golim.
 
 I da je u nama pre uranka
 zamirisao bagrem beo.
 
 Slučajno se setih neveseo,
 jer volim:
 da sklopim oči i ćutim.
 
 Kad bagrem dogodine zamiriše,
 ko zna gde ću biti.
 U tišini slutim
 da joj se imena ne mogu setiti
 nikad više.

 
 San Vito, al Tagliamento, 1918.


 ZAMORENOJ OMLADINI
  
 Da li znaš još naše noći budne
 kad su u jorgovana rumene senke
 kad je tavan kao žudne
 nebu uperene oči?
 
 Da li si osetila da svud to boli
 ne samo kod nas: biti mlad.
 I nositi u duši neku mutnu setu
 što sve, a da pomoći može, voli?
 
 I da li si se već jednom utešila
 da je to mladost:
 ta bolna mutna sudba?

 
 Karlovci, 1918.


 PRIVIĐENJA
 
 Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
 što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
 osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
 Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni,
 na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
 stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?
 
 Odlazim, dakle, sa tela toplih, i mladih, srna,
 ledu, na vrhu nekom, u bolnom svom hitanju?
 A plač mi samo vraća se, porfiru jednog zrna,
 što visi, o drhćućem, žarkom, koncu, u svitanju?
 
 Tu, tu bih, u ovom životu, da me oblije slap
 svih divota čulnih, kao pad mirisnog mleka.
 A, čini mi se, jedna jedina, takva, blista kap,
 nad peskom pustinja, i tla, nad zemljom, daleka.
 
 Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
 što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
 osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
 Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni,
 na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
 stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?
 
 U Danskoj, 1929.


 KUGA
 Niki Bartuloviću
 
 Svejedno rodiš li sina ili kćer
 u slavu pokoljenja.
 Ukus se menja, ukus se menja:
 ne menja se čovek i ker.
 
 I nama je dosadno, zar ne,
 i Kosovo, i jauk, itd., sve?
 Ta to je bila samo šala.
 Treba već nešto novo,
 ko bi još spominjao ovo,
 krv i sram i rat.
 Večna su samo tamnica i vešala,
 njih će ti rado nuditi i brat.
 
 Što ti je žao našeg pokoljenja?
 Zar to nije vesela maskarada:
 danas je ukus car, a sutra barikada,
 Hristos, pa Neron, pa Lenjin.
 Ukus se menja, ukus se menja:
 samo su hulje sve isti.
 Hiljade godina vuku nas za nos,
 pesnici, mesije, carevi i komunisti.
 
 Šta ti je žao našeg pokoljenja,
 ukus se menja, ukus se menja.
 Svejedno rodiš li sina ili kćer:
 večno su isti čovek i ker.



 BESPUĆA

 Vas zovem samo, sa užasom
 u pogledu razvratnom, neveselom.
 Vas zovem samo, što drhtite
 sa vitkim, osetljivim telom.

 Vas na čijim je kolenima život
 izdahno zbunjen, umoran;
 za vas ja imam rumeno more
 i jedan osmeh sumoran.

 Ne, neće ljubav, ni mladost, više
 pomilovati nam grudi;
 Ime će, dah će, suza će naša
 drugom da zamiriše.

 Daleko, negde, oko sveta,
 gde sneg i led i nebo cveta
 sve će se sliti,
 i od svega biti:
 Mir,
 mir,
 mir...


 1920.


 ŽIVOT
  
 Sve to ne zavisi od mene.
 
 Setim se kako beše lep,
 nad vodama dubokim nekim,
 kao Mesec beo,
 sa lukom tankim i mekim,
 jedan most.
 
 I, vidiš, to, uteši me.
 
 Ne zavisi od mene.
 
 Dosta je da toga dana,
 zemlja oko mene zamiriše preorana,
 ili da oblaci prolete,
 malo niže,
 pa da me to potrese.
 
 Ne, ne od mene.
 
 Dosta će biti ako, jedne zime,
 iz vrta jednog zavejanog,
 istrči neko ozeblo, tuđe, dete
 i zagrli me.


 BLAGOVESTI

 Ljubav što beše nije više.
 Sudba mi bludi po nebu ovih dana,
 blaga i mirna, kišom oprana,
 kao ruka nekad po telu dragana.

 Nad zemljom više ne miriše krin,
 u proleću, oštar, bludan, ženski.
 Rascvetane voćke stiskam na rebra,
 kroz vazduh blagoveštenski.

 Nestaje noć,
 puna žalosti i bolnog razvrata,
 a ja ostajem u vedrom vidiku,
 modrim vodama, i rujnim šumama,
 kao sen trske, lišća, rosnog vlata.


 1924.


 ANTOLOGIJA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #19 poslato: Novembar 20, 2011, 01:34:30 am »

 *
 Miloš Crnjanski
 LIRIKA ITAKE | Pesme


 LAMENT NAD BEOGRADOM

 JAN MAJEN i moj Srem,
 Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
 priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim i mrem,
 i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
 Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde
 nego neka čudovišta, polipi, delfini,
 što se tumbaju preko nas i plove, i jezde,
 i urliču: "Prah, pepeo, smrt je to."
 A viču i rusko "ničevo" —
 i špansko "nada".
 
 Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
 sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
 Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
 i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
 
 U Tebi nema besmisla, ni smrti.
 Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
 U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
 i ponavlja, kao dan i detinji plač.
 A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
 Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

 
 ESPANJA i naš Hvar,
 Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli,
 priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
 Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
 Samo to više nismo mi, u mladosti i moći,
 već neki papagaji, čimpanzi, neveseli,
 što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
 Jedan se "Leiche! Leiche! Leiche!" dere.
 Drugi mi šapće: "Cadavere!"
 Treći: "Leš, leš, leš."
 
 Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
 zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
 Ti budiš veselost, što je nekad bila,
 kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
 U Tebi nema crva, ni sa groba.
 Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
 U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
 prelivši krv, kao vino, u novi meh.
 A kad mi klone glava i budu stali sati,
 Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

 
 TI, PROŠLOST, i moj svet,
 mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljeci,
 priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,
 u društvu maski, koje je po mene došlo.
 Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
 nego neke ruševine, aveti, i stećci,
 što ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
 Pa kažu: "Tu leži paša! — Prosjak! — Pas!"
 A viču i francusko „tout passe“.
 I naše "prošlo".
 
 Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
 nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
 Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
 i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
 U Tebi nema moje ljudske tuge.
 Ti imaš streljača pogled prav i nem.
 Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge,
 a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
 A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
 Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.

 
 LIŽBUA i moj put,
 u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
 priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut
 i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
 Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
 nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,
 što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
 da im život baš ništa nije dao,
 pa šapću "pao, pao, pao"
 i naše "ne, ne".
 
 Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
 do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
 Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
 što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
 Tebi su naši boli sitni mravi.
 Ti biser suza naših bacaš u prah.
 Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
 u koju se mlad i veseo zagledah.
 A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
 uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.

 
 FINISTERE i njen stas,
 brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
 priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
 dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
 Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,
 nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
 što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
 Pa mi mrmlja reči "tombe" i "sombre".
 Pa krešti njino "ombre, ombre" —
 i naš "grob" i "mrak".
 
 Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
 iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.
 Dok meni dan tope u tvoj ponor rečni,
 Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
 Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
 u onoj gde su karavani seni,
 ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
 Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
 A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu,
 Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

 
 ŽIVOT ljudski, i hrt,
 sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
 priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
 jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
 Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
 nego neka pena, trenuci, šapat u Kini,
 što šapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
 da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
 ni Tao, trešnje, ni mandarin.
 Niko i ništa.
 
 Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
 kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
 Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
 ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
 Grlim još jednom na Tvoj kamen strmi,
 i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom.
 Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
 Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
 A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,
 to ime će biti poslednji šapat moj.

 
 Cooden Beach 1956.

 ANTOLOGIJA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: