Miloš Crnjanski (1893—1977) **
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miloš Crnjanski (1893—1977) **  (Pročitano 36290 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #20 poslato: Jul 16, 2012, 10:22:54 pm »

*
Miloš Crnjanski
LIRIKA ITAKE | Pesme


NAŠA NEBESA

Iz prošlosti, mutnog bezdana, poneki oblici viđenog vraćaju se tako neodređeno, tako beznačajni, tako iskrivljeni, slabi i bedni. Drugi međutim, vraćaju se jasni, oštri i svetli.
 
Neko neznano sunčanje, koje nije od ovoga sveta, obasjava ih. Obasjava ih po svojoj volji, te nam se ukazuju sjajni oni koje smo videli u tami, a tamni oni koje smo ostavili u svetlosti.
 
Neka neizmerna i čudna dolina je prošlost i ništa u njoj ne možemo izmeniti, pomilovati, ni dodirnuti rukom. U svojoj svetlosti, i tami, ona nam propušta ruku, kroz svoje oblake, mekše od praha, a koji nisu više onakvi kakve smo ih videli i ostavili.
 
Tako se putniku javlja i zemlja kojom je prošao, čudna i promenjena. Ne ona koju je gledao očima svojim.
 
Dok neka milovana, blaga glava, i neko ljubljeno, vitko telo, sa pravim stasom i vanrednim kolenima, prolazi bez lepote i moći, dotle neko drugo biće, uzeto olako, brzo ispijeno, prilazi sad drhtanjem munja, telesnom lepotom ružičastih kameja i snagom, pod kojom se u sećanju cvili.

Tako se putniku neka sumorna mesta u Češkoj javljaju iz prošlosti, u smehu i opadanju cvetova, sa voćaka što dišu. A neka ognjem opržena i nasmejana sela u Provansi, uvijena bedom, uzaludnošću i dosadom koja guši.
 
Poneka ogromna varoš, u kojoj besmo, u kojoj je grmljavinom i topotom jurilo nekoliko hiljada točkova, nikako se i ne ukazuje više. A samo se, kao da lebdi nad njom, javlja, iz nje, taman miris jednog drveta, pod našim prozorom.
 
Tako nam se javlja i ona zemlja koja nam je najprisnija, kad sve što više nema značaja u njoj potone.
 
Naša zemlja sa svojim nebesima.
 
Zaboraviv njenu površinu, njene gradove i selendre, njena brda i ritove, čim sklopim oči, ja vidim sad jasno, tako da je to viđenje bolno, njena nebesa. Prelivaju se preda mnom, sa Istoka i Severa, kao more.
 
Sivo, kao pesak beskrajno nebo Bačke, mutno more, u kom gomilaju oblaci, kao pena i dim, neprekidnih bezdana, u jutru. Bezgranična pustinja, pred kišom, kad čun na reci, kola drumom, mile, kroz jezovitu tišinu i dosadu što se nadnela nad zemlju. To isto nebo, žuto produženje polja kukuruza, u nedogled, u jesenja poslepodneva, mešavina boja peska i slatine. Konjanik pod njim ima tup osećaj da mu vetar jaše za vratom, a pešak, da su mu svi udovi od sasušene gline.
 
Zeleno nebo Baranje, kao razbijeno staklo, vlažno od kiša. U zoru sivo, kao koža pokislih srna i košuta. Nebo, što zaplavi utopljeno u rukavac neke reke, zelenih, otrovnih, zamršenih bilja i crvenog mulja, punog nanetih puževa. Providno u zori, svetlo i žuto, kao okno pred bezmernom čistotom pustinja nadzemaljskih, što su kao i voda.
 
Vetrovito i talasasto nebo Banata, što drhti, uvek, sa mutnim izdancima modrih planina u nedostižnoj daljini.
 
To gorko nebo jutarnjih jeza, boje divljih golubova što izleću iz dugog sna. Nebo sa igrom buktinja uveče i nepomičnom, smrtonosnom, hladnoćom zvezda, noću, čistih kao krupne pahulje snega. Nebo, što usred dana, kao bilje sa druge strane sveta, nanosi na svojim talasima priviđenja, igru stabala rujnih, kula u vazduhu.
 
To nebo, na kom sve počiva i nestaje, kao na snu.

Nebesa Srema.
 
Vrtovi boje zapupelih trešanja, puna potoka belih i plavih, nebesa mirisna, što ostaju na duši kao rascvetana grana. Pod njima se stoji, kao drvo na brdu, pun nevidljivog i nečujnog, nasmešeno od bola i slasti, što se menjaju i mešaju u zori i sumraku.
 
Nebo slavonsko.
 
Spušteno pod brda, u žita i šumarke, sa toplotom luga i plavetnilom šljivika. Nebo, što se pojavljuje iza šuma, kao voda. Nebo, ujesen bez glasa, sa dugim, srebrnim prugama iznad sasušenog granja i šipraga. Nebo kao svilena zavesa pred brdima, sa laganim, tamnim dolaskom zime, u bojama jastreba.
 
Nebo hrvatskog Zagorja.
 
Vedro i tiho polje, što lebdi u visini, puno ševa.
 
Plavo na danu, kao cvet u žitu, vidno i noću, sa dugim svetlim putevima. Mirno, sa kišovitom maglom što dođe i prođe, među igrom lasta. Zimi meko, bez hladnoće, sa pitomošću jednog zavejanog zeca što leži ispod bukve, na rasutom, opalom lišću. Nebo što diše u visoke, daleke topole. To isto nebo u proleću, nadneseno nad mali život mrava i buba. Kao jedno blago, materinsko oko.
 
Nebesa Slovenije.
 
Visoki plast vazduha, iznad senokosa, što se noću spušta sa pokošene padine. Nebo katkad kruto, sa čistotom ispranog, seljačkog sukna. Nebo što silazi na male gradove od kamena, sa kolima slame i trava, nepromenljive boje, stalno. Što samo na obalama svojim, u stenju visokih planina, ostavlja šarenilo šljunka i pene, kamenite šare i, sitne, zadimljene, oblačiće.
 
Nebesa Like.
 
Nad nepreglednim, groznim, uzburkanim, pustinjama kamena. Olovno, bez igre zrakova večernjih. Bez jesenjih osvetljenja. Bez prolećnih sevanja munja. Nebesa nezaboravna i divna, užasna, pučina što se širi nad svim vidljivim, tmura, i prekrasna, u svojoj nemilosrdnosti i skamenjenosti.
 
Nebesa Bosne.
 
Šarena i kadifena, kojima se plovi, kao na nekoj raskošnoj, turskoj galiji, punoj blaga i razblude. Sa uzaludnošću rođenja i uzaludnošću smrti. Nebesa, što u proleće dišu tako, da se šume povijaju, u jesen silaze sa brda, mrka i teška, kao neki ogromni medved, što se razveselio, pa igra. Boje, kao zarđao nakovanj.
 
Nebesa Bosne, na kojima se događaju, jutrom, tolika čuda, čije uzroke oko ne može da sagleda. A pred suton, tolike žalosti, čije posledice ostaju nečujne.
 
Nebesa Mostara.
 
U njima Mesec i Sunce i zvezde blistaju na plavom dnu, kao stvari načinjene od zlata i srebra. Nebesa ljubičasta, pred zoru.
 
Nebesa Dubrovnika.
 
Bez i jedne pojave tuge. Sa vedrinom ostrva što plove kao ružičaste ribe, prema večeru. Nebesa kao divne školjke, sa hujanjem plavetnila u sebi.
 
Nebesa Srbije.
 
Velike, čvrste, visoravni. Divne u svojoj neizmernosti bistrog plavetnila, nepomućenog šarenilom. Nebesa što uzdižu zemlju širokim, vidnim, stepenicama brda, u mir. Zatim tamna, sa tamom dubokog pokoja, pod kojim ipak kreću reke i potoci, i žile drveća, pa i najmanji crv.
 
Nebesa Crne Gore.
 
Nebesa Makedonije.


Preuzeto sa veb sajta: ANTOLOGIJA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #21 poslato: Avgust 14, 2012, 11:51:22 pm »

*
Stihovi Miloš Crnjanski


PESMICA

Reci, kad bi moj osmeh bled,
rastopio se kao cvet
pola san a pola led.

Kad bih još jednom
mogao da volim...

Da li bi mi tad bilo dobro svud,
i život bio manje lud?

Ili bih i tad kao sad
morao da se smešim i razbolim,
i da umrem?

Kad bih još jednom
osetio da volim, volim?



NA ULICI

Kad svetiljke sinu
i ulice pođu u visinu,
u tami stojim ja
Na svemu što dođe
moj osmeh zasija.

Nestanu boli okovi i laž,
od mog pogleda zavisi sva draž
svega što prođe.
Žene prolaze i oblik gube,
smeše se, pa mi priđu da me ljube,
a ja im novu senku dam.

I dok tio zamagli noću
lice pune seni,
ja imam neba bezgraničnu moć,
svi boli sveta skupe se u meni.

Ko cvetići beli sa meseca
rađaju se po ulici deca.
Od osmeha mog umire dan,
i svakog koga pogledam
stiže moja sudba sreća i san.

Kad mahnem rukom neotice
nove zvezde sinu.
Tad sjajan tužan ceo grad
liči na moje lice.

Svi idu u nebo da me vide
po ulici zvezda i srebra.
Ja stojim raspet sam na zidu,
a Mesec mi blago probada rebra.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #22 poslato: Septembar 09, 2012, 09:37:39 pm »

*

CRNJANSKI PIŠE ANDRIĆU

Iz Beograda 20. maja 1919. godine: "Ja očekujem od Vas na zimu knjigu koja će reći više nego što mogu reći ja — otrovan gordošću i preziranjem za navek"

Dragi Prijatelju.

Ja sam isuviše ponosit u flirtovima mojim, a da bih pokazao da me boli što mi tako dugo niste pisali — da niste bolni i da se ne bojim za Vaše zdravlje. Ne zaboravite da ja volim Ivu Andrića iz knjiga — a ne iz života, pošto se u životu ja uvek pretvaram, na papiru nikada.(...)

Radim koliko mogu. Ovde je sve učmalo, i što je gore separirano. Prikupio sam nešto malo saradnika, itd. Ćorović je prilično ladan prema meni — no možebiti da je razočaran. Živim — i činim ono što držim da mi je dužnost, ne više, ne manje. Razočarao sam se samo u srbijancima.(...)

Osim toga pokušavam da na Universi podignem ženske (koje osobito obožavaju nekog pisca "Edž Ponta", ima jedan čovek koji je "Edž Ponto" pročitao 50 puti — lud? Ištu od mene Andrićevu sliku koju ni ja nemam.) i trudim se da zaustavim kulturni bolševizam i separatizam koji ovde na Universi prodire.

Kako živim? — ni radosno, ni tužno nego neveselo. Pošto imam silne dragane u Beču i Pešti, dakle daleko — to mogu da sam sam. Najviše sam sa knjižarom Cvijanovićem a sad hoću da se upoznam sa gosp. Stokić glumicom narodnog Pozorišta, ona je veliki talenat, a na jesen mislim da pokušam sa pozorištem. Slušam istoriju i druge famozne stvari i čekam g. B. Popovića da mi prizna da i ja štogod znam o književnosti i da mi dopusti da postanem suplent negde u Maćedoniji gde ću učiti volove Omiru. Vidite afektiram. Inače mi je vrlo dobro, jedem ćevapčiće i zavađam mlade, možebiti nevine devojke koje uče tehniku.

Glavno je da vreme prolazi.

Teško mi je samo uveče, kad radim, više puti odmanem rukom i legnem da spavam — onda je najbolje. No sve će to proći šta sve nije prošlo malo važnije nego sve ovo — uostalom Vi znate pesnici su ćaknuti.

Zovete me u Split. Boli me to jer ga se sećam kad sam ga posetio u jednoj barci u doba kada sam bio zdrav i mlad, u doba kad sam bio od najboljih igrača footballa i radostan jer mi je Kočić štampao pesme.

Ne mogu da dođem, nemam para, a nemam ni vremena. Naš je raspust samo od 1 Avgusta do 15 sept — a to vreme provešću kod majke u mom selu, dosta je sedila godinama za vreme rata sama, može da omutavi pa bi rekli da nisam nježan sin. A ja volim svoju majku, zamislite tu ludost, bila je celog veka poštena i uvek stradala za druge. Ićiću njoj. — Ali sada pošto znam gde ste često ću Vam pisati. To je još više nego da sam kraj Vas, u istini ja nisam tako iskren. Ja očekujem od Vas na zimu knjigu koja će reći više nego što mogu reći ja — otrovan gordošću i preziranjem za navek.


ETERIZAM
Drugu Ivi Andriću

Moja je bajka:
da se u snu dok se spava
dobra čine, i da ništa
nije java.
Nismo znali a imali smo
čedo u daljini.

Rekao sam ti cvet jedan lak
ispuniće tvoje misli.
Sve osmehe koji su od bola svisli,
sačuvaće zrak
negde u daljini.

O ničeg nek te nije žao.
Zato sam ti tu misao dao
tužnoj goloj i beloj,
neveseloj.
Gledaj u jesen mirno,
kako se gubi dan
i ljubi.

Blago kao jedno zvono
da zazvoni u daljini
mišlju tom sam te dodirno.


M. C.

Ostarićemo, što od godina što burna života,
i smirićemo se i proti volje;
to ne znači da ćemo biti "razočarani"
— Bože sačuvaj! — i nositi
demonstrativno "časne sedine".

Ne, tek, tako, biće nam draže mesto kraj prozora
i stišan razgovor;
doživljaje će zameniti sećanja,
i volićemo malo odviše knjige i slike
na kojim drugi neće moći bogzna šta da vide.

Ostarićemo, dabome, al to je daleko.
Sada i još za dugo, volja da se
srdimo, volimo, grdimo, burno lomimo,
svuda kod ljudi otpor i raspre izazivamo,
tugu kod svojih.

I u svemu tome često pomislim,
ne bez neke nežnosti sa samim sobom:
ostarićemo.
T.J. ako nas opet neka ognjena šimera
pre vremena ne odnese do đavola.

Ivo Andrić

Vaš Crnjanski


Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #23 poslato: Septembar 09, 2012, 10:44:27 pm »

**
NEPOZNATI MILOŠ CRNJANSKI


PESNIKOVA LABUDOVA PESMA

"Jednog dana mi je re­kao da bi že­leo da ko­načno i ja bu­dem nje­gov gost, da do­đem u nje­gov stan, da upo­znam go­spo­đu Vi­du i da, najzad, vi­dim gde ži­vi... Kao što sam već spomenuo, stan se sastojao od jedne omanje sobe, sa "francuskim krevetom, jednom ručnom šivaćom mašinom, stočićem s velikom pisaćom mašinom, čini mi se marke remington, malim stolom za ručavanje za četiri osobe, i to je bilo sve. Pored sobe, bilo je još i kupatilo, a ispred kupatila, na samom ulazu u garsonjeru, bila je čajna kuhinja. Crnjanski mi je odmah napomenuo da se on lično bavi kuvanjem, i da je to naučio u izgnanstvu. Gospođa Vida mi je ispričala sve o igli i šivenju, i svojoj nekadašnjoj totalnoj neukosti u tim poslovima. Kao uzgred, i ne bez ponosa, pokazala mi je prstom na odelo koje je Crnjanski imao na sebi: Pogledajte, gospodine Mladenoviću, i ovo odelo koje vidite na Crnjanskom, ja sam od kupljenog štofa na nekoj rasprodaji svojim rukama sašila"...
 
Ovo je sećanje na Miloša Crnjanskog i njegovo izgnanstvo u Londonu, Tanasija Mladenovića (1913—2003), poznatog srpskog pesnika, kulturnog i javnog radnika.
 
A zašto je ovo podsećanje na pisca "Seoba" danas aktuelno. Pa zato što sam, nedavno, otkrio jedno nepoznato pismo Miloša Crnjanskog, napisano u Londonu 15. jula 1956. godine, na latiničnoj pisaćoj mašini, Božidaru Kovačeviću. Naime, Božidar Kovačević (1902—1990), istaknuti je srpski književnik, naučnik, profesor, leksikograf i prevodilac. O kome književnik, istraživač srpske kulture i novinar Kosta Dimitrijević kaže: " ...da je svojim raznovrsnim, vrhunskim ostvarenjima zaorao duboke brazde na poljima srpske i jugoslovenske kulture, služeći za primer mlađim generacijama, koje su ga poštujući njegovo enciklopedijsko znanje simbolično nazvali "hodajućim sveznanjem". Poznat po plodnom književnom stvaralaštvu sadržanom u dvadeset objavljenih knjiga poezije, proze i esejistike, Božidar Kovačević bio je zapažen i kao odličan prevodilac na nekoliko svetskih i dva klasična jezika. U vreme kada se dopisivao sa Milošem Crnjanskim, tokom 1956. i 1957. godine, bio je član uprave Srpske književne zadruge, zatim, njen saradnik, recenzent, sekretar i urednik i to sve dobrovoljno bez ikakve materijalne nadoknade.
 
Naime, Božidar Kovačević je želeo, što se iz ovog nepoznatog pisma Crnjanskog lepo vidi, da ponovo obnovi davno štampani "Almanah" iz 1924. godine, koji je izašao povodom stogodišnjice rođenja velikog srpskog romantičara Branka Radičevića. Zatim, imao je ideju da SKZ izda jednu antologiju lirskih pesama Crnjanskog, ali na žalost to mu nije uspelo. Mudar i veoma iskusan, kada je reč o literarnoj "gladi" čitalačke publike u Srbiji želeo je da je zadovolji makar jednom knjigom našeg velikog pisca. Ali ono što je važnije namera mu je, verovatno, bila da na "mala vrata" rehabilituje jednog od najvećih srpskih pisaca koji je patio u izgnanstvu, ali čije knjige, objavljene, između dva rata — kako kaže Kosta Dimitrijević — "jedva da su mogle, tu i tamo, da se nađu u našim malobrojnim antikvarnicama. Bilo ih je u vlasništvu pojedinaca, po neka ili nijedna u javnim biliotekama. Pri tom, Crnjanski je bio i pod embargom, politički nepoželjna ličnost, pa — prema tome nepoželjan kao pisac. To nikako nije značilo da je interesovanje za njegovo književno delo opadalo. Mladi pisci, naročito pesnici, prvih posleratnih generacija su tragali za svakom njegovom knjigom, za svakom njegovom pesmom, listajući stare časopise i doratnu štampu ".
 
Naročito je bilo opasno govoriti sa divljenjem o Crnjanskom posle eseja Marka Ristića "Tri mrtva pesnika", koji je objavljen u knjizi "Rada" Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, i gle čuda, u Zagrebu. Ristić, u svom eseju piše o Polu Elijaru, Rastku Petroviću i Milošu Crnjanskom — jedino što je ovaj poslednji bio još živ. A sve to povodom izlaska, početkom 1954. godine, knjige "Odabrani stihovi" Miloša Crnjanskog u Parizu.
 
"Spremio sam kraj sebe, komplet "ideja", da konkretno rečitim citatima, obeležim tu izdaju", piše pored ostalog Marko Ristić u ovom opširnom tekstu gde beskrupulozno živog sahranjuje svog bivšeg prijatelja, pisca "Sumatre", "Seoba", "Dnevnika o Čarnojeviću", "Stražilova", "Lamenta nad Beogradom"... Zatim, nastavlja: "Hteo sam da opišem tu crnu etapu na putu Crnjanskog u propast, u negacije sebe i nas, na putu njegovom u emigraciju, gde se našao baš onda kada se gladan i krvav narod njegov prvi put pred istorijom digao da to više ne ostane. Je li to put svakog nihilizma, taj put u besmisleni jad razuma, u fašističko bespuće?... Taj čovek bio je nekad moj prijatelj. Govorio nam je, dok je živeo pesnik u njemu, o zamršenosti sudbine naše, o vinogradima fruškogorskim, o Dunavu i o tome da nije ničiji. I taj glas njegov, tadašnji, bio je u skladu, mutan, sa čistotom ove noći. A onda je pošao putem ambicije malog profesora iz Ilandže, koji nije mogao da zaboravi da su mu, kao detetu, navlačili bele rukavice, i koji se, da bi se opet mogao ponositi svojom otmenošću, recimo, pred bivšim upravnikom dvora Veljom Dimitrijevićem, pred groficom Capodistria ili gospođom Zeiss, zastideo onoga čime se jedino, u stvari mogao ponositi, sebe. Čudni su i žalosni putevi ambicije, sujete, sebeljublja, snobizma, karijerizma...".
 
Ali, kako se kaže: Ima Boga! Zapravo ovaj esej Marka Ristića postigao je suprotan efekat. Svrstavši Miloša Crnjanskog među već preminule veličine kao što su Elijar i Rastko Petrović, Ristić je još više zainteresovao mladu čitalačku publiku za veličanstveno delo ovog našeg pisca. Naročito što je, i pored izuzetno teškog izbegličkog života, pisac "Seoba" nastavio da neumorno piše.
 
Od 1948. pa do 1953. godine Crnjanski je stanovao u "kući za kočijaše", u vrtu Leile Pedžet, inače srpske dobrotvorke i predsednice Jugoslovenskog komiteta za pomoć, u blizini Londona. Poslednjih dvanaest godina svoga života u glavnom gradu Velike Britanije, pre povratka u otadžbinu, od 1953. do 1965, Crnjanski je stanovao na istoj adresi — gde je i pisao ovo do sada nepoznato pismo Božidaru Kovačeviću, a koje sada Novine beogradskog čitališta ekskluzivno objavljuju: 31-155, Queens Court, Queens Way, London, W.2. "U tom malom stanu, gde su rukopisi bili poređani po stolu, po fotelji i jednoj stolici koja, sa drugom jednom, čini sav sedelački nameštaj — svedoči Dragan R. Aćimović u knjizi "Sa Crnjanskim u Londonu" i nastavlja da su "uza zid rafovi s knjigama, stvarima, paketima, odelom. Vidi se teskoba..."
 
I u toj teskobi se ponositi Banaćanin polako ali sigurno vraća u srpsku književnost. Stalno i mnogo radi, neobjavljeni tekstovi se gomilaju. Prevodi knjigu o engleskoj avijaciji i njenom radu na Bliskom istoku, radi i na sinhronizaciji jednog filma na naš jezik. Piše i jedan vodič — "Rim i njegova okolina". Zatim, započinje da piše roman "Londonski obućar". "Roman o Londonu" piše na engleskom jeziku 1947. godine i planira da ga ponudi nekom od londonskih izdavača. Kasnije će se predomisliti i tekst prevesti na srpski jezik. Tokom 1948. godine završava dramu "Konak", o Dragi Mašin i kralju Aleksandru Obrenoviću. Milan Stojadinović, bivši predsednik vlade, jedan od vlasnika dnevnog lista "Vreme", koji živi u Buenos Airesu, piše mu 1950. godine i poziva ga na saradnju u listu koji pokreće — "El Economist". U nevolji, Crnjanski prihvata ponudu i postaje stalni dopisnik ovog lista iz Londona. Piše članke i komentare o zbivanjima u engleskoj privredi, ekonomiji i politici, za osamnaest funti nedeljno. Godine 1952. počinje da prikuplja materijal za pisanje drame o Nikoli Tesli. Posebno ga zanima prijateljstvo Tesle i Pupina i njihov konačan raskid. Početkom 1954. godine knjiga "Odabrani stihovi" Miloša Crnjanskog izlazi u Parizu u izdanju njegovog dugogodišnjeg prijatelja Dragana Aćimovića. Krajem decembra 1955. godine stiže mu pismo subotičke izdavačke kuće "Minerva" u kojem ga uređivački kolegijum moli za dozvolu da se u jednoj knjizi štampaju "Seobe" i "Dnevnik o Čarnojeviću", da bi u maju 1956. godine izašla iz štampe ova prva posleratna knjiga Miloša Crnjanskog u Srbiji. Zatim, šalje Narodnom pozorištu u Beogradu rukopis drame "Konak" o ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage, a subotička "Minerva" je i izdaje u zasebnoj knjizi.
 
A i te veoma presudne 1956. godine, od kada je i ovo do sada široj javnosti pismo nepoznato Miloša Crnjanskog, negde "na plaži engleskoj", tačnije na plaži u blizini Londona, u mestu koje se zove Cooden Beach, Crnjanski piše svoju antologijsku poemu "Lament nad Beogradom". Dakle, nije mrtav pesnik, nego je itekako živ. I kako kaže u jednom razgovoru, na pitanje novinara da li i dalje piše pesme Crnjanski odgovara: "Pisanje stihova je za pesnika, kao što je poznato, mentalna, skoro fiziološka potreba. Ona je danas kod mnogih pesnika pretvorena u brbljanje. Štampanje pesama, međutim, sasvim je nešto drugo. To je literarna funkcija, u okviru jedne literature. Tu funkciju, koju sam vršio u srpskoj literaturi, do svoje 70. godišnjice, ne mislim dalje da vršim. "Lament nad Beogradom" je moja labudova pesma".
 
U godinama koje slede Miloš Crnjanski postaje sve više prisutan na srpskoj i jugoslovenskoj literarnoj sceni, da bi se konačno, sredinom šeste decenije 20. veka vratio u Beograd. Crnjanski je imao 52 godine kada je njegovo izgnanstvo otpočelo, a 72 godine kada je ono okončano.

 
Srđan V. Stojančev
 

83,Queen s Court
Queen Way,
London, W.2.
 
Dragi Kovačeviću,
 
Primio sam Vaše pismo od 1.7. Primio sam i isečak iz novina "Mlada Kultura" sa Vašim člankom o meni. Mnogo hvala na komplimentima. (Drugi broj istog lista nisam primio. Valjda im je zabranjeno da pošalju?). Ne treba da insistirate.
 
Primio sam i zbirku Vaših pesama, i 3 kataloga od izdavača. Vaša zbirka je prva, od naših pesnika, koja mi je stigla, posle rata, i zato mi je, pored ostalog, još milija. G. Borisav Mihajlović, bio mi je ponudio, u jednom patetičnom pismu, da me obaveštava o knjigama koje izlaze u Beogradu, u literaturi, pa je zamukao. Valjda je i to zabranjeno? Što se tiče Vaše namere da mi pošaljete tekst "Almanaha", kad budem dobio, videću ima li što da se ispravi. Ispravljam, obično, samo štamparske greške. Što se tiče predgovora, pristajem da upotrebite uspomene iz "Letopisa", a ako budete tražili, pristajem, da napišem, i nov, predgovor. Čisto literarni.
 
Što se tiče izdanja mojih pesama u Beogradu, i "Matica" mi je poručila, preko moga brata, da želi da ih izda. Ja sam ponudio isto onaj tekst koji sam štampao u Parizu, u "Odabranim Stihovima". Sasvim je dosta. I o tome sad ćute.
 
Osećam se dakle bez obaveze prema njima i zato na Vaš predlog mogu odgovoriti ovo: pristajem da predložite "Srpskoj Književnoj Zadruzi" da na jesen izda jednu antologiju mojih lirskih pesama. Bilo bi najbolje i najprivlačnije za čitaoce da se ostavi MENI da tekst odaberem. Ja bih u tu antologiju uneo sve što je u "Odabranim Stihovima" i još nekoliko iz doba POSLE "Lirike Itake". To bi bilo oko 3 tabaka ili samo stranu dve više. Ako bi "Zadruga" želela VEĆU knjigu, predlažem da tome dodadu MOJU antologiju POLITIČKIH pesama koju sam spremio za štampu. Ona obuhvata, iz "Lirike Itake" ("Iza Vidovdanske Zavese") 7 pesama ali sa KOMENTAROM koji se prvi put pušta u štampu. (Moje uspomene iz prvog svetskog rata). Komentar i tih 7 pesama iznose oko 2 ½ tabaka. U slučaju dakle da pristanu, pošaljite mi ugovor, kao što je "Minerva" učinila i potpisaću. Honorar, uobičajen, morali biste mi deponovati u Narodnu Banku. Što se tiče "Seoba", izdanje je lepo, a sasvim mi je svejedno kako je, posle toliko godina, pogodilo čitaoce i kritiku. Ja sam dokazao dobru volju. Do "slave" mi nije ni malo stalo.
 
Ne znam kako stojite sa Milanom Bogdanovićem, ali, ako ga vidite, recite mu da ću Narodnom Pozorištu uputiti moju dramu i komediju u pet slika o ubistvu kralja Aleksandra, Obrenovića, i kraljice Drage. "KONAK".
 
Napisao sam je još god. 1948. i čekao priliku. Ni malo se ne ljutim više ni na Bogdanovića. Pozdravite ga.
 
Mom Jovi kažite da ako bude dolazio ne treba da pođe dok se ne posavetujemo. Oni koji dolaze obično ne znaju ni cene, ni olakšice, it.d. Ja bih ga rado video.
 
Molim Vas da primite srdačne pozdrave,
 
M.Crnjanski
 
P.S. Kažite Panduroviću da ja njegovu pesmu "Sišli smo s uma ..." znam na pamet.
 

LIČNOSTI KOJE SE POMINJU U OVOM PISMU:
 
1. Božidar Kovačević (1902—1990), književnik
2. Borisav Mihajlović - Mihiz (1922—1997), pesnik, književni kritičar
3. Milan Bogdanović (1892—1964), književnik
4. Si­ma Pandu­ro­vić (1883—1960 ), pe­snik

Novine beogradskog čitališta | Broj 31 | Mart 2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #24 poslato: Novembar 05, 2012, 02:54:17 am »

*

PISAC I KNJIGA IMAJU SVOJU SUDBINU

Najbolje su baš one knjige koje nisu napisane — rekao je Miloš Crnjanski. Dela je ostavio: "Bogu, ljudima, a zatim vetru"

Pošto sudbina nije ono što mi hoćemo, već ono što ona namisli, život se pretvara, čini nam se, u niz slučajeva. To da bi trebalo verovati u sve te slučajeve koji nisu slučajnost, rekao je Miloš Crnjanski. Nad nama lebdi jedna sudbina, reći će on, i svaki pisac, i svaka knjiga, imaju tu, svoju, sudbinu. I još, sve je u vezi.

Sudbina nekih dela Miloša Crnjanskog bila je da nikada ne budu štampana ili da nikada ne budu napisana. Iako od onoga što jeste ne može biti drugačije, zamislimo, šta bi nama ili piscu značilo da ipak može? Čemu to? Možda zbog gađenja nad činjenicama, u inat njima, zbog igranja pretpostavkama preko granica smisla.

Da je zbirka, koju je u leto 1912. godine Crnjanski sačinio od pesama pisanih u Temišvaru, objavljena u časopisu "Bosanska vila" što je bila piščeva "intensija", ko zna šta bi bilo? Možda bi onda, u Mostaru, Crnjanski razgovarao sa ostavljenim, melanholičnim Dučićem dok bi Šantić bio u diplomatiji. Umesto toga tadašnji urednik "Vile", Kašiković, hvaleći pesme istovremeno se ljutio zbog njihove preterane sentimentalnosti.

Objavljeno je samo "U početku beše sjaj", ono: "Tužno je ići čak do poljana/što tamo leže čak pod nebom (...) i videti da od dana do dana/uzalud smo išli.". "Ekstravagancija. Meni sad neprijatna." — napisao je pisac nekoliko decenija kasnije. Ostatak pesama je izgubljen. Da nije, možda bi ih se Crnjanski, kao pomenuti diplomata Dučić svoje prve zbirke, pod stare dane odrekao.

Da je sledeće godine Narodno pozorište postavilo Crnjanskovu dramu "Prokleti knjaz" ili da je u "Brankovom kolu" zaista bio objavljen roman "Sin Don Kihotov", kao što je mladom piscu obećano, možda bi Princip, onog dana u Sarajevu, jednostavno pucao u sebe. Ali "Prokletog knjaza", toga mu, kaže Crnjanski, nimalo nije bilo žao. Bilo je onako kako je sudbina htela. Oba rukopisa su izgubljena.

Šta je izostavljeno u prvom izdanju "Sveslovenske knjižare" (1921) iz "Dnevnika o Čarnojeviću", tog "lirskog romana" pisanog, svedoči pisac, poslednje godine pred Prvi svetski rat i za vreme rata, "u tih pet godina, u bolnicama i logorima"? Koliko je bilo tabaka rukopisa, dvanaest, sedamnaest, koliko je izostavljeno, sedam, pet? Ko je izvršio skraćenja, gde je ono što u štampu nije ušlo? Oko toga se danas stvorila jedna drama. Crnjanski kaže da je roman sam skratio, štaviše, da je, u besu, pred cimerom, Petrom Dobrovićem koji se "tome grohotom smejao", u hotelu "Pariz" na Terazijama, spalio izostavljene delove. A da "Dnevnik" nije snašla baš ova sudbina? Ko zna, možda bi današnja omladina bila sasvim bestidna. Jer koliko je ova knjiga stvarno bila "pornografska" i "pesimistična", to zna samo prof. V. Ćorović, ondašnji "arbitar o moralu", onaj koji je predložio da se roman skrati. "Jesen, i život bez smisla."

A tek da je izašlo svih šest knjiga "Seoba"! Crnjanski je imao tu nameru, veli, "oluja jednog vremena nije mogla da me ne uzbudi". Možda bi mu, u Londonu, Moša Pijade mnogo ranije, nego što jeste, prijateljski rekao: "Budalo matora, što se ne vratiš?" A možda mu baš onda to nikada ne bi rekao. Slučaj je to, komedijant. Prva i druga knjiga ostale su, tako, kao "ruina od šest neostvarenih romana". Sve je u vezi.

Nema ni rukopisa: "The Shoemakers of London", "Juhahaha", "Gundulić" i "Espana". Vidosava Crnjanski kaže da ih je neki lopov odneo iz stana posle piščeve sahrane. Ipak, smatra se, da ih je Crnjanski sam uništio.

Ima ovakvih primera sudbine još.

Dovoljno je tome dodati ono što je Crnjanski rekao o tuđini. On je, kao prethodnu školu, preporučuje svakom književniku. Ali kaže i to da bi napisao mnogo više knjiga da nije bio u emigraciji.

I dodaje: "Najbolje su baš one knjige koje nisu napisane." Da je bilo drugačije od onoga što jeste, ne bi imao razloga to da kaže, pa ne bi ni rekao. A lepo je rekao. To što je napisano i štampano ostavio je, kako reče njegov omiljeni pesnik Kamoenjš: "Bogu, ljudima, a zatim vetru".





SUDBA

Na sinjem moru
Lađa jedna brodi;
Da mogu samo znati:
Kuda je sudba vodi?

Vetar talasa more,
Valovi liče gori.
Nemoćno, teškom mukom se
Sa njima lađa bori.

Prošla je bura;
More pokoja nađe.
A pena talasa grli
Poslednji deo lađe.


Prva objavljena pesma Miloša Crnjanskog,
u listu "Golub", kada je pisac imao petnaest godina.
Kasnije u Komentarima uz "Liriku Itake" reći će:
"Danas mi se čini da bi to bilo dosta."




Ljubica Pupezin | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #25 poslato: Septembar 24, 2013, 04:48:17 am »

*

ČAS LIRIKE CRNJANSKOG


U jesen 1968. godine u Domu omladine, na čuvenoj tribini "Kod Orfeja u 8", o kojoj se starao Gojko Đogo, o grupi pesnika naše generacije, a tek smo prve knjige objavili, govorio je Miloš Crnjanski. Novine su donele grupni portret s pesnikom "Stražilova"... Velika sala krcata, nema mesta ni na galeriji. Svet je došao gladan da čuje Crnjanskog.
 
U prvom delu krepak starčić govori o poeziji, kraljici umetnosti, o lirici kod Grka, a onda i kod Engleza... Zbog čega je poezija toliko važna, i kako se po njoj narodi prepoznaju. Kad mu zatreba, on mirno prepričava pesmu, a prepričava je tako da prepričana pesma skoro ništa ne gubi, jer su njegove pričalačke poente svojevrsna poezija... Polako se približava našim pesmama, sve govoreći kako je to bilo u njegovo vreme, kada su oni bili mladi... Pohvalio nas je, onako đuture, za srčanost, što smo ukoso postavljeni prema zatečenoj književnosti, i društvu, a posebno je naglasio da mu se sviđa što nam je poezija muška. Odmah nas je i ukorio što smo svoje prve knjige štampali kod uglednih izdavača, neke i u lepom povezu, što smo za njih brzo dobili pohvalne kritike, čak i u Politici, neki i ugledne nagrade...

Kada su oni bili mladi, to je bio rat u književnosti — sa starim, sa institucijama; nisu padale samo imperije, rušio se čitav jedan svet i cela jedna potrošena književnost... Brzo etabliranje smekšava mladalačka nezadovoljstva... Tužno je što su kod Srba prve knjige ponekad i najbolje... Što se malo radi na sebi, što rane pohvale mladog čoveka zavaraju da je već stigao kamo je krenuo, a sve je tek pred njim... Valja ne samo raditi, već i dugo živeti, tako dugo da i fizički nadživite svoje neprijatelje. Valja imati kondicije i znati ustati kada vas sruše: jednom vas sruše, vi se dignete. Drugi put, vi se dignete. Kada vas treći put sruše, ako ustanete — tada ste klasik....

Da ilustruje šta mu se u našoj poeziji sviđa, Crnjanski je izdvojio dve pesme. Jedna je bila moja "Kletva", koju je i pročitao. Ne baš tečno. Nisam bio osobito uzbuđen, tad mi se činilo da mi to pripada. Kako vreme bude prolazilo, to što je Crnjanski zastao i kod moje pesme, biće mi sve dragocenije.
 
Zanimljivije je bilo nakon književne večeri, gore na šestom spratu, kod Đoga. Gladan jezika i razgovora, susreta sa književnim svetom, još u neverici da ga mladi vole i čitaju, Crnjanski je sa nama ostao do iza ponoći. Kao da su njegove gorke samoće tamo u Engleskoj, a za gordu prznicu i svakojaka, naročito socijalna poniženja, povratkom i toplim prijemom u Beogradu, unekoliko ublaženi.
 
Kao da je naš najveći melanholik, dvostruki povratnik na Itaku, u domovinu reči, bio na putu da u starosti nađe utehu što ga, dugo potisnutog i zabranjenog, mladi pesnici napamet znaju i govore... Pa ipak, ipak, povremen oblak tamnio mu je lice, a podozrenje i sumnjičavost nisu bili tek oprez nekoga ko je iskusio da se mogu zbiti verovatne stvari...
 
Miloš Crnjanski čarobno kotrlja svoje francusko r u ponoć u Domu omladine i vodi nekad prgavu nekad salonsku konverzaciju. Žene šetaju gore-dole. O Mikelanđelu je reč — a cela je priča malčice našminkana za crveni Beograd, i za nas, tada mlade... Za crveni Beograd, kakvim ga je iz londonskog izgnanstva zamišljao. Beograd, gde je svojoj Vidi, kada su dolazili, pokazao novu zgradu tadašnjeg Saveznog izvršnog veća i rekao kako je to ovima sadašnjim nova saborna crkva... A nije znao, ili možda i jeste, jer ko je ironičan, obično zna, da tu crkve nikad nije ni bilo, a bogme ni vernika...
 
Miloš Crnjanski nam je ličio na ostarelog ruskog kneza Rjepnina dok u Londonu gleda prenos vojne parade sa Crvenog trga, pa začuđen i udivljen kaže: Isti korak... U toj istosti, činilo nam se, Crnjanski je uživao, ali smo ostali zdvojni zašto je i zazirao...
 
Poput nekog banatskog Šace, Crnjanski zadeva Desanku Maksimović svakojakim dvosmislicama. Ona se kao snaša smeška i koketno otresa: Idi, đavole! Ni u tim godinama ne može da sakrije simpatije za ovu prznicu sa zelenkastim očima mačka... Nisu li ona i Anica Savić-Rebac, u onim demonstracijama, svojim telima od policije zaklonile ovog nesmirenika. U Desankinoj milosti postojano su svi stradalnici, patnici i prognanici, a Crnjanski se napostradavao i nastranstvovao... A kada je Crnjanski, uz ironičan smešak, rekao da možda ne bi smeo da bude zajedljiv sa jednim redovnim članom Srpske akademije, Desanka je, prečuvši njegovu ironiju, blagorodno i ženski široko rekla: "Sa drugima i ne bi, ali sa mnom možeš..."
 
Pitamo Crnjanskog, kad smo ga se najzad dočepali, i ovo i ono, i on rado odgovara. Ali, da nam, na pitanje jednog mladog pesnika, kaže štogod o Rastku Petroviću, vidimo da izbegava. To onog koji pita još više podstiče da bude uporan, pa Crnjanski, malo iznerviran, a više naoštren, veli: "Ah, nesrrretni Rrrastko..." Mi ne znamo zašto je nesretan. Uostalom, vragolasto se smeška Crnjanski, ja sam sa njegovim sestrama jedno lepo leto proveo u Parizu... Onaj što je Rastkom opsednut, ne odustaje, pa će Crnjanski, skoro ljutito:
 
"Taj gospodin mi je na jednom našem otoku u jedno letnje jutro došao sa jednim tako nedoličnim predlogom da sam jasno stavio do znanja da ću mu, ako to još jednom ponovi, metkom prosvirati čelo..."

Ništa nam nije bilo jasno... Ali je zvučalo zlokobno... A još zlokobnije kada smo saznali da je Crnjanski u mladosti imao dvoboj sa Tadijom Zondrmajerom... I da je pucao, pucao...


Rajko Petrov Nogo | 11.05.2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5833



« Odgovor #26 poslato: Oktobar 28, 2013, 07:40:30 pm »

*

POETSKI TRAG CRNJANSKOM NA VEČITOM PUTU


Književno veče posvećeno poetskom delu velikog srpskog pisca Miloša Crnjanskog u okviru letnjih programskih aktivnosti Spone, upriličine je u prostoru skopskog kafea Li, gde su ljubitelji pisane reči uživali i direktno učestvovali u obradi pesama na radionici koju je je vodio profesor književnosti Đoko Zdravevski.

Pozdravljajući učesnike radionice, predsednik Spone Milutin Stančić je podsetio da je u ciklusu redovnih književnih radionica Centra, aprila lane, obrađivan lirski roman Miloša Crnjanskog "Dnevnik o Čarnojeviću", a ovo književno veče je posvećeno njegovoj poseziji. Podsetio je da je književno delo Miloša Crnjanskog obimno, raznovrsno, za kritiku na početku čak i neprijatno izazovno, do kontroverznosti, osporavano uglavnom od — neznalica.

Crnjanski se afirmisao kao pesnik, ali nesumnjivo i pre svega kao pripovedač, romansier, dramski pisac, putopisac, esejista, pisac memoarske proze, večiti putnik istraživač čiji su tragovi ostali delom neizbrisivi.

Moderator pesničke večeri Đoko Zdravevski je na samom početku uvođenja učesnika radionice u poeziju velikog Miloša Crnjanskog rekao da iako mu srpski jezik nije maternji, svaku pesmu će čitati izvorno, što je moguće bliže "originalu", budući da se za to posebno pripremao, što se tokom kazivanja potvrdilo na najbolji mogući način.

Ukazujući da je Crnjanski značajan predstavnik posleratne, (misleći na Prvi svetski rat), generacije srpskih književnika eskpresionizma, ali sa svojim podpravcem — sumatraizmom, Zdravevski je podsetio da je njegova pesma Lirika Itake objavljena 1918. u Beogradu — na početku i te kako — osporavana. Odabrane stihove je objavio 1954. a Lament nad Beogradom 1956. godine.

Sumatrizam je poetski, filozofski i životni stav koji je Miloš Crnjanski proklamovao u svom pesničkom festu Objašnjenje Sumatre 1920. godine.

Pod uticajem ekspresionizma i futurizma, kako je zapisano, Crnjanski je već tokom Prvog svetskog rata postulirao principe avangardnog programa, za koji je uveo termin sumatrizam. Njegov koncept pokriva najvažnija mesta savremene avangardne umetnosti: primarnu snagu, sukob između civilizacije i prirode, kao i nadu za novi početak. Sumatrizam je bio zasnovan na viziji kosmičke harmonije.

— U nadi da najveći deo učesnika mahom poznaje i izuzetno bogat životni put pisca, uveravamo se da je Milošu Crnjanskom, čoveku izuzetno nemirnog duha, čitav život prošao u putu i traganju — rat, Pariz, Rim, London... sve do povratka u svoju Srbiju, u Beograd gde je i umro, podsetio je Zdravevski, nabrajajući njegove pesničke bisere — Prolog, Himna, Serenada, Nove senke, Ja, ti, i svi savremeni parovi, do posleratnog Epiloga lirike — Itaka.

Crnjanski je u nekim periodima osposravan mahom od bledih kritičara, a kako je zapisano i na radionici istaknuto, "napadale su ga neznalice". Bio je i ostao blizak posebno sa Rastkom Petrovićem i Stanislavom Vinaverom.

U raspravi na radionici o poeziji ali i životnom putu i ukupnog delu Miloša Crnjanskog učestvovali su Milutin Stančić, Trajče Stameski (koji je bio moderator u Sponi kada je lane obrađivavan "Dnevnik o Čarnojeviću"), Dejan Stojanovski, Tatjana B. Eftimovska... kroz podsećanja na delove životnog puta od odrastanja i školovanja u verskim ustanovama preko ratnih iskušenja i stvaralačkog opusa u zapadnom svetu, do kraja u Beogradu.

— Crnjanski je dopadljiv, a nekim svojim pesmama uspostavlja i dijalog, na primer sa stihovima Branka Radičevića, rekao je Stameski, uporedivši pesničko večito traganje sa delom nekim lirkih prikaza makedonskog književnika Radovana Pavlovskog...

Tatjana B. Eftimovska je istakla romantičarski trag Crnjanskog i hipermodernistički pristp za autora vaspitavanog u verskim školama, koji je "prilično jeretičan budući da mu je rat bio velika škola"... Njegova poetika je manje ekspresionistička a više romantičarska i tu i leži odgovor zašto nije bio prihvaćen — primer iz pesme Himna "nemamo ni Boga ni gospodara, naš Bog je krv..."

Zdravevski je na kraju radionice izuzetno nadahnuto pročitao njemu, kako je rekao, vrlo omiljenu pesmu Miloša Crnjanskog, Lament nad Beogradom. ...


Srbi - Spona |  30.06.2012.
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: