Milorad Dostanić (1938)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milorad Dostanić (1938)  (Pročitano 6051 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 08, 2010, 09:58:37 pm »

**




MILORAD DOSTANIĆ


Milorad Lala Dostanić rođen je 1938. godine u Salašu Noćajskom, gde je pohađao osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Sremskoj Mitrovici, a arhitektonski fakultet u Beogradu. Lala Dostanić je radeći u Sremskoj Mitrovici stekao visok ugled arhitekte-projektanta, u penziji je i živi u rodnom selu.

Dostanić je na polju muzike, slikarstva, vajarstva, umetničke fotografije postigao zapažene rezultate. Pisao je za "Sremske novine", "Dnevnik", "Mačvanslke novine" i druge listove. Objavio je knjigu "40 godina fudbala u Salašu Noćajskom".


Milorad Lala Dostanić
MAČVANSKI VESELJACI
Fotografija: Glas Podrinja

[postavljeno 25.11.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 08, 2010, 09:59:08 pm »

**

PROJEKTUJE UDOBNIJI ŽIVOT


Prvi koraci Milorada Lale Dostanića iz Salaša Noćajskog u Mačvi, najviše su uticali na njegove dalje životne staze. Kao učenik prvog razreda osnovne škole pokazivao je sklonost ka crtanju, pisanju, harmonici, muzici i fudbalu. To ga je iz sremskomitrovačke gimnazije izdvajalo od ostalih vršnjaka, a slično je bilo i kasnije. Ne čudi što je Arhitektonski fakultet u Beogradu završio uspešno. Od malena je želeo da bude kreativan i avangardan. Tako je životnom opredeljenju dodavao mladalačke sklonosti i gotovo uvek bio zapažen.

Širom Mačve i okoline ubrzo "niču" različite lepe kuće, nezaboravno arhitektonsko delo Milorada Lale Dostanića. U Sremskoj Mitrovici kažu da je lakše nabrojati one zgrade koje on nije projektovao, od onih koje su projektantsko delo njegovih ruku. Kreativnim rešenjima u građevinarstvu pročuo se čak do Sibira.

Tokom studija i kasnije voleo je da svira harmoniku. Upornosti i ovoj velikoj želji ubrzo je pridodao opismenjavanje muzičkog dara u radionici čuvenog Miodraga Todorovića-Mije Krnjevca. Gotovo fantastičan rezultat usledio je ubrzo na čuvenom Beogradskom saboru 1972. U finalu, među velikim brojem kandidata, odabrano je njegovo kolo Krnjevski vez, za koje je napisao muziku i uradio aranžman. Usledio je u izvođačkom delu zapažen nastum orkestra Žarka Josipovića Škule. Lalino muzičko umeće, ostalo je na trajnim snimcima u Radio Beogradu. Pesme "Kaži da me voliš" i "Ostavi mila tugu" za Jovana Stanišića i Lalino kolo "Smederevski vez" koje je izvodio na Beogradskom saboru 1973. godine u konkurenciji 380 prispelih kompozicija, potvrda su vrhunskog umeća, trajno zabeleženog u arhivi priznatog radija. Tome treba dodati i pesme za Miću Panića, "Želeo sam da me voliš" i "Pevajmo".

Milorad Lala Dostanić mnogo voli svoje selo. Nikada iz njega nije otišao. Tu sa suprugom Gordanom gradi svoj dom. Ćerka u gradu živi svojim životom. Na zidovima moderne kuće u Salašu Noćajskom, gde živi, nalaze se brojne slike i fotografije, njegovih ruku delo. U prostranom dvorištu Dostanića nalazi se i Park Života. Nalazi se na mestu stare kuće sa skulpturama koje predstavljaju prošlost, sadašnjost i budućnost. Pozitivne ocene o njemu dao je i priznati umetnik Milić od Mačve.

Lala je dao i veliki doprinos u radu KUD preduzeća u kome je radio. Nesebično je podario svoju umešnost u sviranju na harmonici, a jedan od njegovih učenika bio je Svetislav Mike Čupić, koji je postao prva harmonika Srbije u Sokobanji. Značajan je njegov udeo u brojnim manifestacijama, a posebno Karavanu narodnog melosa Mačve, Srema i Semberije, koji je trajao desetak godina.

Imao sam uspeha u svemu što sam poželeo da radim i to mi je posebno drago, sada kad sam u mirovini, kaže Lala.

Poznati je hroničar života svog sela, a trenutno je angažovan na pisanju monografije o 70 godina domaćeg Fudbalskog kluba.


Autor: Lj. Đ. | 10.03.2016. | Glas Podrinja
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 08, 2010, 09:59:47 pm »

**

Milorad Dostanić — MAČVANSKI VESELJACI



Reč autora

Vreme brzo prolazi i nosi sve u zaborav. U životu sam prisustvovao mnogim događajima. O nekima sam čuo od drugih ljudi. Posebno sam bio zainteresovan za one sa vedrom stranom života, pa sam ih zapamtio. Žao mi bi bilo da se sve to zaboravi. Pogotovu što se literatura vrlo malo bavi tom tematikom.

Kako da se pomirim sa tim da se zaboravi ono što u jednoj svojoj priči reče Milan Stefanović Kackin:

"Bilo je to 1943. godine, samo nisam siguran da li pre ili posle rata".



Predgovor

Prostori mačvanskog narodnog duha su neograničeni. Živom iskrom nemirnog uma otimali su se zaboravu, prisutni u svakom vremenu, nadrastali vekove i postali sadržajem svojevrsnog mita, koji se prenosi kao blagodar s kolena na koleno u uzvornom obliku, uz neznatna doterivanja i prilagođavanja, zavisno od umeća pripovedača i situacije u kojoj se priča.

To je dragoceno duhovno nasleđe, vredno pamćenja, čuvanja i negovanja, što je Milorad Dostanić Lala, i sam pun šeretskog naboja, osetio i dugo u sebi nosio, dok nije odlučio da sve zapiše i uoblici u knjigu — MAČVANSKI VESELJACI.

Zapisujući pričice o običnim ljudima iz komšiluka, prostorom nevelike Mačve, a specificne po običajima, ponosne na svoju istoriju i ljude koji i u najtežim situacijama znaju da učine život podnošljivim, prilagođavajući ga potrebama skromnih prohteva, Lala podiže spomenik smeha, ljubavi i radosti svom zavičaju.

Iz priče u priču nailazimo na bliske likove, slične situacije, šerete obdarene sposobnošću da gledaju kroz prostor i vreme, nadtrajavajući ga svojim duhom, punim nepresušnog, zdravog i životvornog humora, pravim lekovitim eliksirom u teškim vremenima.

Oni u svemu nalaze onaj svetli plamičak, koji greje dušu i pomaže da narod sačuva svoju samobitnost.

Vesti kombinatori, čekaju u zasedi, hvataju pošalice već u mislima, dok se ne uobliče, usmeravajući ih u humorne tokove.

Prisutni su svuda: u kafanama, po selima, na prelima, slavama, preslavama, u lovu, krivolovu, na sastancima, urancima, na vašarima, naizgled kao nezainteresovani posmatrači, u suštini su lovci na situacije iz kojih se može stvoriti dvosmislena kvaka, koja će razgaliti dokone drugare i učiniti im druženje veselim i radosnim.

Laline priče nisu vicevi o anonimnim ljudima u smešnim situacijama, već anegdote o ljudima s imenom i prezimenom, koji su svojim raskošnim duhom obeležili jedno vreme, dajući mu dohovitim izviskrama, u minijaturama, svojevrsnim vrcavim medaljonima, sadržaje i snagu neprolaznosti.

To je ona pravrednost knjige koju će potvrditi čitaoci i kniževna kritika kad se pojavi u izlozima knjižara.[/color]

Borislav Bogdanović




Milorad Lala Dostanić
MAČVANSKI VESELJACI
"Reprograf"
Beograd, 2006.


[postavljeno 25.11.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 08, 2010, 10:00:26 pm »

**
MILORAD DOSTANIĆ — MAČVANSKI VESELJACI


LJUDI I DOGAĐAJI


Rakije

Žika i Vita iz Salaša Noćajskog otišli u Beograd. Seli su u jednu kafanu blizu željezničke stanice. Naručise po rakiju. Kako je to već red, konobar donese dve rakije i dve vode, ali u jednakim čašicama. Samo se malo razlikuju po boji.
— Vidi šta onaj ludak radi! — reče Vita.
Dok je Žika gledao o čemu se radi Vita zameni čašice. Sebi uzme dve rakije, a drugaru ostavi dve vode.
— Živeli! — uzima Vita čašicu.
Kad je malo popio, pita:
— Žika, je li tvoja rakija kao voda?
— Jeste.
— Šta možeš, udarili smo na varalice.
Vita popije dve rakije, Žika dve vode, uz ogromnu primedbu da Beograđani treba da dođu u Mačvu, da vide šta je prava rakija.


Prvenstvo

Šezdesetih godina prošlog veka Mačva je dobila asfaltne puteve. Saobraćaj je postao sasvim drugačiji. Bio je mnogo brži, pa je to pretstavljalo opasnost, čak i sa tragičnim posledicama.
U centru Glušaca, na glavnoj raskrsnici, dogodio se saobraćajni incident. Sudarili su se kamion, negde iz Šumadije, i zaprežna kola, kojima je kočijašila neka strina. Sam sudar nije imao skoro nikakve posledice, ali je zato galama bila ogromna. Padale su psovke sa obe strane. Šofer je nekako došao do reči:
— Ženo božija, kako možeš tako da voziš! Zar ne vidiš da ja imam prvenstvo prolaza?
Ljuta kao ris, strina sikće:
— Kako ti možeš imati prvenstvo u mom selu? Ko zna iz koje si materine, a ja sam baš iz Glušaca.


Auto

Sedamdesetih godina 20. veka automobila je bilo malo. Nemanja iz Noćaja imao je neki stari kabriolet. Sa njim je odlazio od kuće na posao u "Mačvu" u Mačvanskoj Mitrovici. Znalo se kada Nemanja prolazi. Čuje se jako brundanje motora kao da auto ide preko sto na sat, a on se jedva kotrlja.
Jednog dana kada se vraćao sa posla ugleda na kolovozu jednog Noćajca:
— 'Ajde da te povezem! pozva ga Nemanja.
— Neka, neka, žurim ja.


Mlin

Srela se dva Noćajca, jedan prilično gluv, u blizini "Tojića mlina", pa jedan drugom vele:
— Zdravo Ilija!
— Idem iz mlina — odgovori gluvać.
— Kako si? — opet će Vlajko.
— Melju, melju, baš sam samleo malo žita da mi žena Mileva umesi pogaču — uzvrati Ilija.
— Jebem ti ženu Milevu, kad si gluv.
— Gužva, ne mo'š stići na red — završi Ilija i ode.


[postavljeno 08.11.2010]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: