Dušan Radović (1922—1984)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dušan Radović (1922—1984)  (Pročitano 64341 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #20 poslato: Mart 30, 2011, 01:19:10 pm »

*
MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 14






Godinama pišem neki TV praktikum, kako do dobrog scenarija. I ko zna da li ću ga ikad dopisati. I pored stotina ispisanih stranica siguran mi je samo Radovićev moto:
"Mali ekran pravi život krije,
Kao prozor zatvorske ćelije".
Ali, kad bolje razmislim, možda bih se opredelio pre za drugi moto, opet Radovićev:
"Razlika je u nijansi samo:
Živeli smo, a sada gledamo".
Ali kad bolje razmislim...
"Kad života stigne zadnji prizor
Mesto sveće, palite televizor..."
i dalje:
"Antena se ko krstača krivi,
Pod tim znakom više se ne živi".

Molio sam i samog Dušana Radovića da mi ispriča ili napiše svoje, bilo scenarističko, bilo uredničko iskustvo, da ga istaknem kao primer, jer on je negda bio pravi urednik TV drama i TV serija. Umesto svega, ponudio mi je ove distihe:
"Te-ve drame mogu biti razne:
duge, mlake, spore ili prazne.
Te-ve drame ko veštačko cveće,
koje nikad uvenuti neće!
Kako drame ne shvataju same
da su pune svega osim drame?"

Svako vidi sebe onakvim kakav mu je program, mislio je Radović pred poturenim ekranom:
"Te-ve program nije nam po volji
Kao da smo pa mi mnogo bolji".

Izjašnjavajući se protiv bele kuge i za porast nataliteta, Dušan Radović je ukazao i na uticaj TV programa na brojnost savremene porodice:
"Oj, Srbine, šta to s tobom čine,
Sve ti mlade ostaše nevine!"

Omiljena Radovićeva "mušterija" među TV licima koju je neobično opevavao godinama u TV kuvaricama. Opevavao ga je godinama, u distisima, u nastavcima, da se može govoriti o seriji, a možda i poemi. Ne treba utvrđivati zašto je to uradio, jer bi trebalo utvrđivati zašto ne bi uradio. A to bi bio promašaj. I za Radovića Bane je bio veliki izazov, pa i privilegija. Radović ga je zvao medij(um)skim. Ne znam da li je Radović to radio na prijateljskoj ili na nervnoj osnovi. Možda - na obe!

Kao što je televizijskim kamerama nezaobilazan, Bane Vukašinović nije izmicao ni svakom Radovićevom pogledu na televizijski ekran.
Da ga nije opevao, to bi bio neoprostiv propust, skoro kao da nije TV kuvarice ni pevao.
I Radovićevi distisi govore kolika je Bane TV institucija. Zato generacijsku slabost i bolećivost ne treba uzimati u obzir.
Sad prisećanje na neke distihe o Banetu svedoči o njegovoj neprolaznosti.
Uostalom, evo nekih, onako s reda, jer svako biranje ne bi ličilo na Baneta:
"Jedno lice ekranom se mota
podseća nas na fotorobota!
Gleda Bane sa naslovne strane
na dušmane što mu traže mane!
Kad je opaska ideja je bliska
Da Baneta koriste ko kviska!
Isti moral, manir, slična mesta
Bane nam je domaći Bareta?
Nije Bane komentator škrti
već nam nudi širok izbor smrti!"

9. novembar 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #21 poslato: Mart 30, 2011, 01:19:21 pm »

*
MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 15






Mnoge duhovitosti Dušana Radovića iz "Kasine", "Gradske kafane", "Sunca" i "Mažestika" na račun pojedinih pisaca završile su, neautorizovane, u "Ježevoj" rubrici "Pššš"...

Mnoge su već deo ondašnje kafanske anegdotike. Za mnoge se ne zna tačno - da li su Radovićeve ili Bećkovićeve, ili su zajedničke.

Evo nekih Radovićevih dosetki:

Za Miru Alečković je rekao da ima najduži skojevski staž.

Za raspopa Nikolu Drenovca je pričao: kako je u "Lotos baru" pokušao da uđe sa epitrahiljom umesto obavezne kravate.

"Kad su Zekini golaći, u vreme Prvog srpskog ustanka, bili jednom u Beogradu, onda im je tu zaostao Dušan Baranin", ovo je sam Dušan Baranin rado prepričavao.

Miodrag Bulatović je za njega bio poslednji krik svetske telefonije.

Vasko Popa je, po Radoviću, bio najproganjaniji srpski pisac. On je prognan u - Gradski komitet!

Za Mirka Kovača je mislio da piše pred ogledalom, da bi zauzeo pozu!

Za Branu Crnčevića je tvrdio da ne bira sredstva da bi bio cilj!

Za Vasilija Popovića je rekao da je pravičan u svojoj mržnji prema piscima, jer ni sopstveno ime ne podnosi (Ugrinov)!

Za Janeza Paćuku (Bećković) govorio je da je svetski ekspert za gluposti, kome je Frojd legao na kauč!

Dešavalo se da se Dušan Radović zaboravi, pa da se zameri psima. Da da neku izjavu za novine po pse neprijatnu ili da nešto napiše po njih nepovoljno. Kad god je prevlađivao strah od pasa, pisao je o njima kritično.

Jednom je u "Beograde, dobro jutro" izgovorio: "Psi nikad nisu živeli bolje!
Nekad su oni čuvali nas, sada mi čuvamo njih.
Živeti kao pas, to danas znači - u blagostanju, bez briga".

Sutradan nam je u "Mažestiku" praveći verbalnu paradu, pričao kako se gadno prešao što je to napisao i kako ne zna koje neslućene posledice može imati.
"Kakve posledice, kad psi ne znaju da čitaju", Dušan Baranin je uzimao sve zdravo za gotovo, to jest bukvalno.

"Možda i ne čitaju", složio se Radović da Baranina u njegovim godinana ne dovodi u nepriliku, ali je dodao: "Ali je sigurno da slušaju radio. Eto, noćas su na mene lajali svi psi od Zvezdare do Beograđanke".

Svi smo sad gledali u Baranina, očekujući šta će on na ovo reći.

"U četiri sata?", pitao je Baranin, koji je stanovao blizu Radovića, kod "Liona".
"U četiri sata!", potvrdio je Radović.
"Bogami si im se gadno zamerio", kazao je Baranin: "Lavež je i mene probudio!"

To što u detinjstvu nije mogao da bude sportista, jer po sopstvenom čestom isticanju, nije bio ni snažan, ni dovoljno vešt za mnoge fizičke discipline i, jer je "kao dete imao veliku glavu i nejako telo" pa ga je sopstvena glava pretezala, Dušan Radović je nadoknađivao kao navijač.

Voleo je fudbal, košarku i boks, pa sve ostalo.

Dosta dobro je igrao šah, ali šahovsku slavu nije tražio među sportistima.

Dovoljno smo mu paceri bili mi.

Bio je Partizanov navijač svim srcem i svim umnim silama. Svoj pesnički dar, bez porudžbina, stavljao je Partizanu na raspolaganje. Puštao je pamet na zeleni teren. O tome svedoče brojni stihovi, najčešće distisi objavljivani u "Partizanovom vesniku". Sigurno je da je i ovde napravio veliko pesničko istraživanje - kako se rimuju crno-beli, potrošivši rasipno najviše neočekivanih rima. Njegovo je ono o neprikosnovenosti Partizana:

"Zemlja, vazduh, voda,
fudbal, vaterpolo... košarka..."

10. novembar 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #22 poslato: Mart 30, 2011, 01:19:34 pm »

*
MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 16






Dušan Radović je svoje ukupno delo - deci namenjeno, sabirajući ga, želeo da uredi kao sedmicu. Tako da svaki dan u nedelji ima svoju knjigu i da se ona po tom danu i nazove. Imenujući knjige danima, u prvom uređenom izboru stigao je do četvrtka. Ali u knjigama (i rukopisima) ima dela za još prepuna tri dana. Pretpostavljam da će budući priređivač Radovićevih sabranih dela tako i postupiti. Nema druge logike - Radovićeva nedelja se sama po sebi (i po njemu) nameće.

Pitao sam samog Duška Radovića 17. aprila 1984. godine, dok mi je na vrhu "Beograđanke" potpisivao za decu "sa mnogo ljubavi" komplet "Ponedeljak-Četvrtak", zašto baš tako organizuje knjige.

- Ne znam ni sam. Nisam se boljeg načina setio - nasmejao se.

Pokušao sam da budem duhovit rekavši nešto o sebičnoj nedelji.

Radović je nastavio da govori o tome kao o neodređenom, kao da se ne odnosi na njega i baš njegovo delo:
- Godinama se to mučilo, kapalo i kupilo svakodnevno... valjda je tu probila težačka podsvest... Uh, ode se daleko. Šta znam?! To je prosto... tako!

To možda i jeste prosto i tako jednostavno, ali ima i u toj organizaciji dela božanskog dara. Onog bez svesne tendencije. Radović je stvorio jedan svoj neodoljiv mali svet i rasporedio ga po danima nedelje. A veliki Tvorac je veliki svet stvorio za nedelju dana i prepustio ga nama da ga po danima raspoređujemo, menjamo ili uništavamo...

Mitski broj sedam ima i u Radovićevom stvaralačkom veku neobičan račun: proveo je sedam godina u "Pionirskim novinama", stvarao je sedam godina u Radio Beogradu (program za decu), radio je sedam godina u Televiziji Beograd, istraživao je sedam godina u izdavačkom preduzeću "Borba" (oglasi, marketing, dve godine uređivao "Poletarac") i javljao se sedam godina sa "Beograde, dobro jutro" u programu radija Studio B.

Bez obzira na sve, čak i velike, nesporazume, koje je tokom vascelog svog spisateljskog delanja, imao sa institucijama vlasti ili sa pojedincima iz vlasti, Dušan Radović nije hteo slavu disidenta. To što je pisao, posao je iz druge potrebe i za drugu vrstu slave, pa je slavu disidenta i kad je ona bila izgledna odbijao sa najvećom indignacijom.

Mislim da je voleo i da pokaže koliko je u samoodbrani jak i bespoštedan.

Kada je jednom 1982. godine dopisnik "Zidojče cajtunga" napisao jedan prljav tekst za celu stranu o Beogradu, protiv Beograda, koristeći se ponajviše Radovićevim mislima iz "Beograde, dobro jutro", uz ispomoć nešto naših aforizama, Radović je vešto odgovorio, sa tvrdnjom da takav dopisnik iz Beograda ne bi u Beogradu mogao da bude ni član gradske čistoće.
Video je Ameriku.

"Nije - bogzna!"

Njegovi domaćini priredili su mu u Njujorku i susret sa velikim ruskim pesnikom, poštovanim nobelovcem Josifom Brodskim, koji je tamo živeo kao emigrant i borio se za promene statusa ugroženih pisaca u svetu, a posebno u zemljama istoka. Brodski kao da nije shvatio koga ima pred sobom, pa je, iz opšte zabune, Radoviću izdiktirao čitav spisak ugroženih pisaca kod nas, čak, na i Radovićevo zaprepašćenje, postavio i neke zahteve.

Pitali smo ga, da li je prihvatio zahteve?

- Nisam. Bio sam zaprepašćen imenima pisaca sa spiska. To su oni koji najbolje žive, koje najpažljivije podržavamo i koji godišnje primaju bar dve najznačajnije nagrade.

Nije nam otkrio ko su ti naši pisci na tom spisku. Valjda i zbog prisutnih za velikim stolom u "Mažestiku".

- Pitajte za spisak Brodskog, kad dođe na Oktobarske susrete pisaca, tamo se valjda taj spisak pravi i dopunjava.

- Ima li mene na tom spisku? - pitao je Danilo Kiš, smejući se: - Nisam skoro dobio nijednu veliku nagradu...

- Slučaj tvoje zaštite je već dignut pred Ujedinjene nacije - smejao se i Duško, sa tužnom senkom na licu.

STRAST

Radović je odgovarao filozofski: "Fudbal okuplja dve vrste muškaraca: one koji nemaju devojke i one koji imaju žene."

Kao strastveni navijač, sumnjam da li je bio strastveniji pušač, želeo je da ljude oko sebe pridobija za navijače Partizana. Ne mogu tvrditi da je Branu Crnčevića opredelio za Partizan, ali mene jeste, mada je od mene mala vajda, jer na prste ruke mogu nabrojati kada sam bio na utakmicama, od toga dva puta sa samim Radovićem.

Bio sam svedok kako je pokušavao da za Partizan pridobije Miodraga Bulatovića i to na Bulatoviću svojstvenom erogeno-mentalnom planu:
- Slušaj, Bule, ti si kao Partizan, više pružaš u gostima, nego na domaćem terenu.

Bulatović je, kakvog ga đavo dao, tražio i nešto "opipljivo".

11. novembar 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #23 poslato: Mart 30, 2011, 01:19:44 pm »

*
MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 17






U MLADOSTI je Dušan Radović opevao ljubičicu belu. I to je ispravljao celog svog života.

Imao je potrebu da se celom narodu izvinjava. Kad sam jednog jutra 1984. godine, po njegovom pozivu, svratio u Studio B, pokazao mi je gomilu knjiga koju mu je baš poštar doneo. Pero Zubac mu je slao svoj opus namenjen deci, u želji da promeni Radovićevu izjavu da je neće uneti u Antologiju srpske poezije za decu. Duško je izdvojio Zupčevu knjigu pesama "Tito je naš drug" i sa uzdahom mi rekao:

- Kad ja ispaštam četiri stiha, kako će on celu knjigu?

Pravili smo mu poslednjih godina dosetke, i previše surove, da je on, još četrdeset i neke, dao ideju za Kuću cveća. To ga je grizlo kao i opaka bolest. Tešilo ga je i lečilo to da mu je emisiju "Beograde, dobro jutro", definitivno zaustavio moćnik sa ljubičastim prezimenom.

Bilo je to onda, kada je u svojoj emisiji tražio nacionalizaciju koja bi obuhvatila samo imovinu članova Saveza komunista.

- Kad više ne bude ni vas, ni vaše slave i privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevača, trgovaca i nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je nekad bilo - kad je ovo čuo, moćnik sa ljubičastim prezimenom je zaključio da je bolje zaustaviti emisiju i odložiti propast Dedinja.

Zaustavljanje emisije nije izvršeno istog dana, pa se još sutradan čulo:
- Kad već možemo i moramo bez Tita, mogli bismo i bez mnogih drugih.

Posle se moglo bez emisije!

Radović nije mogao da stane, pa je ustavljen.

Predsedništvo Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije je 8. novembra 1982. godine razmatralo aktuelna idejno-politička pitanja informativnih delatnosti i 16. novembra objavilo zaključke, u kojima stoji:

"Aforizmi u popularnoj satiričnoj emisiji `Beograde, dobro jutro` u poslednje vreme sve češće imaju obeležja političkih poruka sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom. Sadržina tih poruka ponekad je krajnje destruktivna i neprihvatljiva. Potrebno je izvršiti podrobniju analizu idejne usmerenosti ovakvog delanja."

Usledila je analiza i cenzura.

Posle nesporazuma sa "nekim političarima" (znao im je imena, ali ih je kažnjavao nepominjanjem), Radoviću je bilo rečeno da više ne radi. On nije hteo da ne radi, sramota čoveka. Kako je već mogao - odlučio se za penziju.

Kad nije mogao da radi, rekao je: "Ja više neću govoriti!"

Posle su mu neki političari, narod je to tražio, rekli da radi, a on nije hteo. Nije želeo da se prilagođava ukusu onih koji su protiv njega. Rekao je da hoće u penziju, lakše mu je bilo da sebe iz javnosti povuče, nego da povuče reč. On jeste i vodeći pesnik za decu, ali nije čovek koji se igra sa: uzimala-davala, sa mačkama spavala. Nije on ni aparat da se uključuje i isključuje na dugme. Ne zna se šta je tačno rekao baš tada, možda ovo: "Lako je vama, vi živite, po vašem mišljenju, dobro. Mi bismo, po vašem mišljenju, morali živeti još bolje, ali nam smeta naše mišljenje."

Čudan je bio odnos između Dušana Radovića i Slobodana Glumca.

Onaj koji mu je prvo, kao partijski funkcioner zadužen za pisce, zagorčavao život, koji ga je kao direktor "Borbe" šezdesetih sputavao, dao je Dušanu Radoviću sve slobode, kao direktor i glavni urednik Studija B.

Glumac je, Radovića u odlasku, preklinjao da se ne kune da više nikad neće voditi emisiju "Beograde, dobro jutro".

DETINJSTVO

A Radović je mislio da se, sa penzijom, vrati u detinjstvo.

"Bili smo dobri ljudi još onda, ili smo ostali deca, kako hoćete, tek, u meni danas nije teško prepoznati ono negdašnje dete, od toga kako se obuvam, do toga kako se radujem i šta volim. Teško je poverovati da se za deset ili petnaest godina može postati čovek, ili drugi čovek. I to kad na kraju opet podetinjimo, dokaz da od detinjstva nikad nismo daleko..."

Tada ga je neko pitao šta je život. Novinar veli da je to jedno od pitanja koje ne vredi postavljati. Radović se nije složio sasvim, pa je odgovorio: "Ipak je bilo zanimljivo roditi se i videti šta je to. A žao mi je svih onih koji nisu rođeni i koji nisu videli sve to."

12.11.2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #24 poslato: Mart 30, 2011, 01:19:57 pm »

*
MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 18






DUŠKO Radović je, kao srećan gost života, prolazio gradom, kao da ide na Slavu.

Slava je bila i za onoga ko bi ga sreo, makar se posle za njim samo osvrtao.

Stalno u trci za srećnim iznenađenjima, svakog jutra je počinjao s namerom da obraduje ljude. A svake večeri nije znao koliko je uspeo.

Nikada od sebe nije tražio mnogo, da ne bi bio zadovoljan onim što je postigao.

Druženje mu je bilo najlepša vrsta provoda.

Zato je češće viđan da šeta sam. "Čovek ćutljiv i namršten, kao da ga unutra nešto tišti i boli".

I tako nam je odlazio, govoreći: "Mislim da sam ja ipak srećan čovek, mada to ne mogu da dokažem nekim argumentima iz svoga života".

Na polaganju urne sa pepelom tragično preminulog Branka Ćopića bio sam postranični svedok razgovora Dušana Radovića i Vase Popovića, u Aleji velikana.

- Ala se lepo srećemo... - rekao je Duško, s gorkim osmehom, sa tamnom senkom.

- Ko ti je kriv, kad ne svraćaš na piće! - uzvratio je Vasa.

- Šta misliš, ko je sledeći? - kušao je Duško samu sudbinu.

Vasa je slegnuo ramenima, bez odgovora. Nije mu bilo do takvog pitanja. Tako je Radović, i sam zatečen neugodnim pitanjem, kao da ga je neko drugi iz njega postavio, morao na njega da odgovori: "Samo da nas dva ne vučemo palidrvca. Jedno mora biti kraće".

Kada sam ga video posle teških operacija, pokušao sam da mu kažem da dobro izgleda. Nije mi to dopustio - crnohumornim rečima: "Ko izbegava da umre, taj je protiv progresa i lepše budućnosti".

Zanemeo sam, tako, da je njemu bilo neprijatno!

"Najvažnije je umeće razlikovanja važnog od nevažnog. Tu je granica između bolesti i zdravlja. Ja sam to pobrkao. Sada me leče".

Terao je crne misli s mišlju na sunce. Želeo je da ode na more, da se oporavi, ako se bude dalo: "Mi više volimo život nego život nas. U tome je stvar".

Poslednji put kad sam sa njim razgovarao, dao mi je neke svoje knjige za decu posvećujući ih svim sadašnjim i budućim Vitezovićima, uveren da će se uz dvoje, roditi još dvoje. Prateći me pored obezbeđenja Studija B, rekao mi je: "Kroz život sam prošao kao kroz samoposlugu.Sve što sam uzeo platio sam".

A kad je Dušan Radović odlučio da iskuša besmrtnost, ispratili smo ga tamo gde se živi i mrtvi dozivaju sa plačem, u Aleju velikana i ne sluteći da nam je ostavio testament o plakanju, svojevrstan etički i filozofski spis o plaču i tuzi:

"Skromni ljudi stidljivo plaču, znaju meru i u plakanju. Mali ljudi ne plaču, već cmizdre, oni nemaju ni pravih muka, ni pravih suza. Lako plaču samo zaboravni. Ima onih koji nikada ne plaču, koji čuvaju suze za svaki slučaj. Malo je života za mnogo plakanja, mnogo je plakanja za malo života".

OŽALILI smo ga, jer nismo znali za njegovu opomenu:

"Ne plačite za boljima od sebe, čuvajte suze za ozbiljne prilike!"

Otišao je u besmrtnike, ostavivši nam mogućnost da se uveravamo koliko je bio u pravu:

"Ne znamo kako će se ovo završiti. Mi stariji ćemo se nekako izvući, jer nećemo biti tu".

Otišao je bez očaja koji će nas stići. Testamentarno nam je ipak ostavio:
"Pomreše svi čestiti i pošteni i nema više nikoga da nas bude sramota".

Sve što je Dušan Radović pisao i govorio bilo je jednostavno, kratko, jezgrovito i istovremeno, mudro i ljudsko.

Za potrebe Vase Popovića, i njegove "Leve strane" i ispisao je šturu autobiografiju, u kojoj je sebe smatrao slučajem. Primetan je njen kraj: "Smislio sam i epitaf za moj slučaj: Mnogo je više razumeo nego što je znao".

"Svako ima nekog koga nema", pisalo je u jednom in memoriam.

BOŽANSKE PESME

NA GROBLJU, Ršumović je svoje tužno slovo završio ovako: "Dušan Radović je stalno nosio kišobran da se brani od pasa. Odsad ga od pasa moramo braniti mi".

"Manje je mrtav, nego što je ljudima obično suđeno", rekao je Brana Crnčević, otkrivši bistu Duška Radovića, oktobra 1985. u Pozorištu "Duško Radović" (Zarinov rad).

Meni se sve čini da on nije ni umro ni živeo, već da smo ga sanjali da je među nama, po njegovom duhu i njegovim pesmama, koji su bili božanskog porekla, pa su tako i do nas stizali:
"I mi koji nikada nećemo umreti, moramo govoriti da ćemo svi umreti iz obzira prema onima koji će umreti".

13.11.2004.

(NASTAVLJA SE)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #25 poslato: Mart 30, 2011, 01:20:08 pm »

*
MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 19






DUŠAN Radović nije uopšte poređen sa Žakom Preverom. A mogao se, možda, najviše sa njim porediti. Ne može se govoriti ni o kakvom uticaju Žaka Prevera na Dušana Radovića kao mlađeg i kao pisca u jeziku manjeg naroda. Može se, međutim, govoriti o frapantnoj srodnosti stvorenog. Žanrovi im se skoro podudaraju, malo je žanrova u kojima se nisu ogledali, neke su po svojoj ćudi uobličili. Radoznalost im je ista. U raznovrsnosti se mogu takmičiti. Toliko je neočekivanosti i kod jednog i kod drugog. Ni jednom ni drugom se ne mogu omeđiti prostori književnog svaštarenja. Bilo šta da su radili - to je u sebi imalo mnogo neodoljivog.

Emisija iz kulture "Petkom u 22" Televizije Beograd završavala se poezijom. Umetnik, naučnik ili poznata javna ličnost birao bi jednu "svoju" po duši, pesmu domaćeg pesnika i obrazlagao svoj izbor. Tako je u petak 11. septembra satiričar Vlada Bulatović Vib izabrao "Tužnu pesmu" Dušana Radovića. Svoj izbor Vib je ovako obrazložio (tekst nije objavljen u Vibovim "Sabranim delima", pa je prilika da se u ovoj knjizi sačuva): "Bio sam u prilici da izaberem jednu pesmu, po srodnosti, onu koja mi leži, koju volim... Zašto je u moj izbor ušao Dušan Radović i njegova 'Tužna pesma'? Ja sam iz generacije (nešto mlađe od Radovića) koja je, kao i on, volela Čehova, i to Čehova iz njegove priče 'Tuga'. (U njoj, siromašni kočijaš celog dana saonicama prevozi gospodu i uzaludno pokušava da im se izjada, da im kaže: 'Umro mi je sin'. Na kraju dana, tek u štali, svojoj kolibi, uspe da iskaže bol. Samo ga je ona saslušala i razumela.).
Taj humor od fine vrste ponovo sam otkrio u pesmama Dušana Radovića, u pesmama za decu.
On je dokazao da za decu može da piše samo čovek koji ima pameti na pretek, da književnosti nema za velike i male, da ima samo dobre književnosti.

U našem pesništvu Dušan Radović nije samo izvanredan pesnik, već i škola duha. Njegov pristup deci je sasvim drugačiji. On im seobraća sa "poštovana deco". Radović zna da su deca dragoceni ljudi, da se njima može i sme sve reći. Ona za njega nisu kolači. Ne stavlja ih u oblande. Ne zasipa ih šećerom. Ne lepi im na oči šarene laže. S njima se igra u životu i igra života, koji ih čeka i u kojem već jesu. Oslobodio je poeziju tepanja: cuci-buci, caca-maca, tog odvratnog stihoklepstva u stilu: 'na šta zaudara konj, to se zove vonj, ono što miriše - to je o d'kolonj'. Radović ne nudi deci so za pamet. Samo im pravi najlepše klikere za glave i, usput, uči kako da se njima igraju.

'Tužna pesma' i Radović vraćaju nas Čehovu i njegovoj priči 'Tuga'. Kao pravi pesnik, on deci peva i o tuzi, usamljenosti i starim bićima, koja nisu imala nikoga na svetu, ni mamu, ni tetu, a morala su da vole, da brinu i hrane nekog živog stvora, pa makar to bilo i 'belih mačaka šest'. Jer one miševe nisu umele da vole i uginule su od tuge za starom gospođom Klarom. Neka deca znaju da je samoća jedna od kazni života. Svako može biti osuđen na samoću.

Često sam čitao ovu pesmu i prisećao se jednog lepog pisma, jedne druge gospođe, gospođe De Sevinje, koja kaže: 'Danas je umro baštovan Ruo. Sve ruže su za njim patile'.

Eto kako se dobre poezije naslanjaju jedna na drugu. I u krvnom su srodstvu sa uzvišenim duhom.

DAH VREMENA

I RADOVIĆ je, kao Prever, uvek pisao o onom o čemu je želeo da govori, bez ikakvih demagoških ambicija... O tome svedoči mnoštvo njihovih zajedničkih tema: sloboda, buntovništvo, borba protiv zloupotreba vlasti i autoriteta, potreba za ljubavlju bez dogmi i proračuna.

Prever je svakog jutra sebi govorio: - Kakav divan dan! Radović je u to uveravao ceo Beograd. A i šire!
Krasi ih ista zadivljujuća jednostavnost i neposrednost. Oni su, naprosto, imali dah svoga vremena. I Radović i Prever su svoje očaje bojili humorom. I Prever i Radović su za poeziju neizbežni patos zatrpavali ironijom.

Piše: Milovan Vitezović | 14.11.2004. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #26 poslato: Mart 30, 2011, 01:21:47 pm »

*

Kako je skončao Duško Radović


PISMO MILORADA ROGANOVIĆA GLAVNOM I ODGOVORNOM UREDNIKU "STUDIJA B"

Pre četvrt veka, zbog aforizma "Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih", čuveni pesnik Duško Radović, sa svojom izuzetno popularnom emisijom "Beograde, dobro jutro", uklonjen je sa radija, a nedugo posle toga otišao je i iz života.

Književni časopis Nova zora u najnovijem broju donosi pismo koje je njegovom glavnom i odgovornom uredniku, piscu Radoslavu Bratiću, uputio dugogodišnji novinar i urednik beogradskog Studija B Milorad Roganović. Pismo je objavljeno pod naslovom "Ko je ubio Duška Radovića". Pored ovog, objavljena su i četiri pisma koja je Roganoviću pre tri godine prosledio Duškov brat Brana Radović, a "u kojima on pokušava da ublaži lakirovku vladavine Ivana Stambolića u Srbiji i ispriča bar deo priče o neslavnom odlasku njegovog brata sa medija a, kao posledica toga, i iz života".

Ističući da je bio u velikoj dilemi, Roganović obrazlaže zašto je odugovlačio da stavi na uvid javnosti pisma koja govore o "višegodišnjim naporima Duškovog brata": "Na jednoj strani istina o Dušku, pa i jednom vremenu u kojem je bilo dobro samo to što je za nijansu bilo bolje od onog koje je sledilo (Ivan od Slobe), a na drugoj strani, tek otkriveno telo mučki ubijenog predsednika Srbije, čija je egzekucija izvršena samo zato što je satrapu rekao da je diktator."

No, "pošto su se stvari u međuvremenu stabilizovale" i "strasti stišale", učinio je to sada.

Kao razlog svog oglašavanja, Roganović navodi i to što se u jednom od pisama Brane Radovića i on spominje "kao čovek koji zna šta se tada dešavalo a ćuti". Zato u nastavku Roganović piše kako je "kao prisutan posmatrač to video".

"Duško Radović je tih godina, 1982—83, bio u punoj formi. U 7 i 15, za većinu je počinjao radni dan emisijom 'Beograde, dobro jutro'. Iako u suštini više humorističke, no satirične, njegove žaoke su pogađale. Neke od njih, poput one 'Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih', sa današnjeg stanovišta zvuče prilično benigno, a tada su bile razlog da moćni čovek gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, njegov predsednik Ivan Stambolić, okrene telefon redakcije Studija B i skine emisiju sa programa. Takva su to bila vremena", piše Roganović.

Odjeka je bilo i u domaćoj i u svetskoj javnosti. "Neki bezobrazni strani novinari", kaže "u tekstovima iz Beograda postavljali su pitanje ko to sme da ubija ljude po medijima (tada su im ubijali emisije, a u docnije doba su novinari bili i fizički likvidirani)".

Posle zabrane Radovićeve emisije shvaćeno je da je mnogo veća šteta od eventualne koristi takve političke odluke, pa je i sam Stambolić krajem 1983. pozvao na razgovor nekoliko ljudi iz Studija B. Prisutni su bili Slobodan Glumac, glavni i odgovorni urednik ove tada popularne radio-stanice, Duško Radović, Beograđanima dobro znani Đoko Vještica i u to vreme vođa novinarske ekipe Milorad Roganović.

Pokušavajući da izgladi nesporazum, s obrazloženjem u stilu narodne izreke "ko radi, taj i greši", posle desetak minuta, Stambolić predlaže da se Duško Radović vrati u emisiju "Beograde, dobro jutro". Bilo je to iznenađujuće, pa su za trenutak svi ostali bez teksta.

Prvi se oglasio Duško: "Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme." Izrekao je svoj politički epitaf. Posle toga svi su ustali i otišli.

Drugi deo priče, zapisuje Roganović, nastavio se 1984. godine: "Već je bio pao u krevet. Slobodan Glumac i ja otišli smo u bolnicu da ga vidimo. Na izlasku, pitali smo doktora: 'Je li rak?' 'Kamo sreće da je', rekao je, 'rak bismo znali da usporimo. Izgleda da je čiča rešio da umre.'"

Završavajući pismo, Roganović piše: "Imajući sve ovo u vidu, dajem sebi za pravo da mislim da je Dušan Radović ubijen u svojoj šezdeset i drugoj godini. Državu Srbiju nije moglo da opere ni to što mu je mesec dana pred smrt dala i uručila Sedmojulsku nagradu."

Prvo pismo u prilogu je "Otvoreno pismo Vladi Srbije", koje je Duškov rođeni brat Branimir U. Radović, u martu 2003. godine, poslao listu Politika, za rubriku "Među nama". Započinje ga rečima: "Sa velikim iznenađenjem i ogorčenjem pročitao sam u novinama izjavu gospodina Žarka Koraća kako je Vlada Srbije donela odluku da Ivan Stambolić, uz najveće državne počasti, bude sahranjen u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu."

Potom obrazlaže zašto je ogorčen, ističući da on Ivana Stambolića ne vidi kao demokratu i velikana, već "kao bivšeg moćnika CK SK Srbije koji je tada 'vedrio i oblačio'". Podseća na slučaj svog brata i napominje da je "od tada sve krenulo loše po Duška". Citira i reči Duška Radovića iz intervjua, objavljenog 1. januara 1984. godine, kada se (samo jednom) požalio: "U meni se nešto dešava. Otkako sam prestao da se obraćam Beograđanima izgubio sam moć govora, teško govorim a i oslabio sam."

Posle nepunih osam meseci (16. avgusta 1984) Duško je umro. A njegov brat Brana, u pomenutom pismu, konstatuje: "Stres koji mu je napravio bahati političar prouzrokovao je pojavu i napredovanje neizlečive bolesti." A zatim, na kraju pisma, postavlja pitanje: "Trebaju li Duško Radović i Ivan Stambolić da leže jedan pored drugog u Aleji velikana?"

S obzirom na to da Politika nije objavila ovo pismo, Brana Radović zatim piše tadašnjem potpredsedniku Vlade Srbije Žarku Koraću: "Očigledno, Ivan Stambolić je još uvek moćniji od Duška Radovića. Umesto CK SK Srbije iza Stambolića sada stoji Vlada Srbije. A iza Duška stoji samo narod Srbije koji ga i dalje obožava i skoro svakodnevno spominje i citira."

U Novoj zori objavljena su još pisma Mirku Đekiću, povodom njegovog teksta u Politici o Ivanu Stamboliću, i generalnom direktoru RTS Aleksandru Tijaniću (koga Brana Radović greškom oslovljava sa "Tirnenić", ali se iz konteksta jasno vidi o kome je reč), od koga se traži da u tada najavljenoj emisiji Televizije Beograd o bivšem predsedniku Srbije budu pročitana i tri pisma ovde spomenuta.

Milorad Roganović, u izjavi za NIN, objašnjava: "Ja sam morao to da objavim. To se dugo kuvalo u meni. S jedne strane, prevelika je rana Ivanova, a, s druge strane, ja sam svedok tih događanja. Svedok sam i tog našeg srpskog mentaliteta: ako je nešto bilo malo bolje od nečeg što je bilo užasno loše, lakirajmo i proglašavajmo ga za idealno. Stvari moraju da se dovedu na svoje mesto..."

I predočava zašto se oglasio baš u Novoj zori: 'Nisam hteo da pravim politički skandal i zato sam ove materijale dao časopisu 'Nova zora'. To je ugledni književni časopis, možda i najugledniji koji izlazi na srpskom jeziku. A ovo sam nazvao — prilogom književnoj istoriji. Da se zna ko je ubio Duška Radovića..."

Roganović, zatim, iz prve ruke, svedoči kako je Duško to podneo: "Kada su ga najurili sa radio-talasa, u to vreme iz ovde najslušanije emisije, on je počeo da se topi; odjednom su pantalone koje je stalno nosio na tregerima postajale sve šire i šire, da bi na kraju postale toliko široke da je jedva hodao. Umirao nam je pred očima. Iz pijeteta prema njemu, tri a možda i četiri godine njegovu sobicu, taj njegov golubarnik, kako ga je i sam zvao, u jednom ćošku na 23. spratu Beograđanke, držali smo nenastanjenu. Sve sa papirima na stolu, bilo je kao kada je on bio tamo..."

I dugogodišnji popularni novinar Đoko Vještica svedoči da je Duško "izuzetno teško podneo skidanje sa programa" i da se od toga nije oporavio. Kaže da je bio "ne osetljiv, nego preosetljiv" i da mu je "svaka nepravda teško padala".

"Bio sam svedok njegovih stvaranja", kaže Vještica. "Jer, u ranim jutarnjim satima, pored tonca, on i ja smo bili jedini u Studiju B. Bilo je dana kada mu nije išlo. S vremena na vreme ušao bih u njegovu sobu: korpa je bila puna zgužvanih šlajfni, pepeljara prepuna opušaka, on natmuren... Kada mu ne bi krenulo bio je najnesrećniji čovek na svetu. Odlazio je iz studija sa velikim treskom vrata. Potom ga nije bilo po dva-tri dana, dok mu se opet 'ne slože sve kockice u glavi'. I, eto, takvog Duška, preosetljivog pesnika, stave na tapet. I naravno da se sve slomilo..."

Đoko Vještica prijateljski je zamerio Dušku Radoviću što nije skupio snage i odbio Sedmojulsku nagradu, koju su mu "pred smrt gurnuli". Trebalo je, kaže, da im odgovori: "Neću, hvala. Zbog vas sam se razboleo i, evo, uskoro me neće biti..."

Slično je, veli, sa dodelom nagrade pred smrt, postupljeno i sa popularnim glumcem Zoranom Radmilovićem...

O teškoj životnoj drami Duška Radovića, posle ukidanja njegove emisije "Beograde, dobro jutro" svedoči i Zvonko Pantić, takođe jedan od vodećih ljudi Studija B u proteklim decenijama. Pantić podseća da je Duško stalno bio "trn u oku" i da je "stalno bio tema" tadašnjih političara, iako nije bio politički angažovan.

"On je na svet oko sebe, na ono što se dešava, gledao kao svaki običan čovek. Bilo je tu aforizama od pijace do politike. Ali, nikad ništa namešteno, da nekog nagrdi, a nekog uzdigne. I kada su ga skinuli sa programa, on nikada ni jednu reč nije rekao protiv njih. Nosio je to u sebi...", kaže Pantić.

Podseća Pantić i na anegdotu koja se tada mogla čuti: "Kada se Predsedništvo Komiteta ujutru skupi, valjda je to bilo ponedeljkom, Stambolićevo prvo pitanje je bilo: 'Je l' onaj matori opet nešto lupetao?'"

Taj matori, kaže, bio je Duško Radović.

A Duškov brat Brana Radović podseća da je Predsedništvo Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije 8. novembra 1982. godine razmatralo "aktuelna idejno-politička pitanja informativnih delatnosti" i da je 16. novembra objavilo zaključke u kojima stoji: "Aforizmi u popularnoj satiričnoj emisiji 'Beograde, dobro jutro' u poslednje vreme sve češće imaju obeležje političkih poruka sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom. Sadržina tih poruka ponekad je krajnje destruktivna i neprihvatljiva. Potrebno je izvršiti podrobniju analizu idejne usmerenosti ovakvog delanja."

Usledila je analiza, ali i zabrana emisije.

Brana Radović kaže da je Ivan Stambolić telefonom zvao Duška i tražio da prekine emisiju "Beograde, dobro jutro", a ako to ne učini da će uslediti zabrana Studija B.

"Duško je pristao da prekine sa emisijom, da ne bi zaposlene u Studiju B doveo u situaciju da ostanu bez posla", veli.

Brana Radović potvrđuje da se Duško razboleo kada je skinut sa programa. Kaže: "Krenulo je od stresa. Otkazao mu je centar za disanje. Trajalo je to godinu i nešto dana. Za to vreme on se sušio, slabio, sve teže je govorio..."

Osim pisama upućenih na pomenute adrese, Brana napominje da je pisao i supruzi Ivana Stambolića.

"Meni je žao za ono što se Ivanu desilo. Ali, mora se reći ono što jeste, onako kako je bilo...", kaže brat Duška Radovića.

Jovan Janjić | Koreni
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #27 poslato: Mart 30, 2011, 01:28:15 pm »

*
Sećanje na...


ZAUSTAVLJEN U VREMENU

Pripadam generaciji koja je imala tu sreću ili čast, da svoje mladalačke dane popuni ili dopuni divnim rečima koje nam je svakodnevno, preko radio talasa, upućivao Duško Radović. Sada, kada je prošlo dosta godina od njegovog fizičkog odlaska, ostale su da žive njegove knjige: da nas zasmeju, učine setnim ili da nas nateraju da se zamislimo, makar nad delićem našeg svakodnevlja. Nastale u nekom drugom i drugačijem vremenu, pojedine teme iz Radovićevih knjiga, danas mogu izgledati kao isečci iz starih novina, koji nas podsećaju na ono što je bilo, na neke vrednosti koje kao da su istrošene i zauvek nestale ili ostale da žive samo u tragovima, po kojima, još tu i tamo, poneko zakorači. Ali, ono što je bilo svojstveno Dušku Radoviću, i što još uvek isijava iz njegovog rukopisa, to je ona ljudska toplina, kojom je, čak i kad je imao nameru da nešto kritikuje, pokušavao da oplemeni sumornu stvarnost.

Sagledavajući nesavršenost naših života, poput sociologa na terenu, beležio je, vredno, detalj po detalj, i delio sa nama svoje misli, kojima je, ponekad, bilo teško odrediti ime i rod, upravo zbog raznorodnosti stilskih sredstava kojima se služio u bojenju svojih beleški. Neki od tih jutarnjih pozdrava bili su obojeni poetskim nabojem: "Na vedrom i hladnom januarskom nebu noćas je briljirao Mesec..."; ili pak prostom činjenicom vremenski ograničenom: "Ono što ste radili samo subotom, više nećete raditi u ovoj godini."; ironijom: "Ako od majke više nemate nikakve koristi, zakunite se u nju pa slažite."; humorom: "Ko ne zna šta mu je, neka pogleda gde mu je. Pa ako ga nađe — to mu je!"

Iako je centralna tema, Duškove trilogije o Beogradu, logično, bio Beograd, sa svim svojim podtemama: pijaca, gradski prevoz, grejanje, struja, voda, škola itd., dobar deo svog opusa posvetio je deci:


Jedna Jelena iz Pete beogradske najzad je našla dečka.
Pitala ga je: Ko si ti?
A on joj je lepo rekao: Ja sam tvoj dečko.

Danas će profesori ponovo krišom pušiti Zetu
da ih ne primete učenici koji puše Kent.

Mame, rađajte deci sestre!
Sestre postaju tetke,
a tetke su najlepši,
nezamenljivi dar svakom detinjstvu.


Poput "Drage savete" oglašavao se Duško svakodnevno sa najvišeg sprata Palate Beograd, putem radio talasa Studia B, šaljući svoje poruke kroz etar. Iskreno i bez namere da glumi, u cirkusu koji je promicao ispod njegovog prozora, obraćao se svojim sugrađanima: "Nasmešite se, sa mnogo dobrote i malo, malo gorčine. Oprostite životu i svetu što nisu savršeni." Altruizam, kao osnovna tačka njegovog oslonca, kao da se u jednom trenutku okrenuo protiv njega. Žaoke u Duškovim aforizmima nisu bile toliko snažne, ali ipak, bilo je evidentno da su vređale pojedince iz struktura vlasti, koji su se, očigledno, prepoznali i osetili prozvanim, te mu je, prema iskazima njegovih prijatelja, bio, gotovo, onemogućen dalji rad. Sreća je, ako se svojevrstan vid cenzure uopšte može nazvati srećom, dakle, sreća je što knjige Duška Radovića nisu doživele sudbinu nekih drugih satiričara — da budu zabranjene, ali moguće je da je tu već nastupila i autocenzura.

Od vremena Duška Radovića do danas, štošta se promenilo, nažalost u suprotnom pravcu, te danas Duškovi aforizmi izgledaju samo kao sentiment jednog vremena, vremena koje je sporije teklo. Suočeni sa brzinom, ili što bi naš narod rekao: "Sve što je brzo, to je i kuso" suočeni smo i sa brojnim problemima, koji se gomilaju i rastu iz dana u dan. Ako je satiričar glas savesti jednog naroda, onda je broj od preko pedeset vrhunskih satiričara, koji danas aktivno pišu, svakako, dobar pokazatelj — da umetnost življenja doživljava kritičnu tačku.


Vesna Denčić | aforizmi.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #28 poslato: Mart 30, 2011, 01:29:23 pm »

*
Sećanje na...


PETNAEST GODINA OD SMRTI DUŠKA RADOVIĆA

SVE ŠTO JE UZEO — PLATIO JE

"I mi koji nikad nećemo umreti, moramo govoriti da ćemo svi umreti, iz obzira prema onima koji će umreti", govorio je više nego obzirni pesnik Beograda, novinar, mislilac i najveći "mrgud" među decom — Duško Radović.

Oni koji su ga poznavali kažu da su Dušan — od duša i Radović — od radenosti, uistinu bili imena — sudbine. O tome kako nas je tvorac Džona Piplfoksa i "Strašnog lava" oslobađao od gluposti, od vlasti, od rđavih navika, od neosetljivosti na dobrotu — svedoče knjige pesama i aforizama, zapisi kultnih emisija "Beograde, dobro jutro", reči kojima deca, citirajući ga, pokušavaju da objasne sebe i svet. A niko nije manje ličio na dete, a više imao dušu deteta — uveravaju i danas njegovi prijatelji.

"Radović je pisao priče i pesme, najave i odjave, songove i skečeve, kuvarice i slikovnice, aforizme i reklame, sinopsise za filmove i proslave, parole za akciju gradske čistoće, tekstove za matičare..." Nije, kažu, voleo da ga zovu pesnik, on, dobitnik Andersenove i Zmajeve nagrade, prvi među pesnicima u borbi protiv socrealizma. Ni njega vlast nije mnogo volela.

Često u nemilosti zbog britkih i jetkih poruka, u nesporazumima i posthumno (poput onog sa Slovencima kada su ga potpisali, "novim imenom"), Duška Radovića, Zmaja posle Zmaja, ni posle 15 godina, "Brana nije gumom izbrisao". Možda zato što je kroz život, po sopstvenom priznanju, prošao kao kroz samoposlugu: sve što je uzeo — platio je.


Piše: D. V.
Glas javnosti, 16.08.1999.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #29 poslato: Mart 30, 2011, 01:31:22 pm »

*

SPOMEN — PLOČA DUŠKU RADOVIĆU

U ponedeljak će biti otkrivena spomen — ploča na zgradi u kojoj je živeo Duško Radović. Ustajao je ranom zorom, a tek predveče dolazio kući, gde nikada nije pisao

Postavljajući sam sebi pitanje "Šta sam to radio?", Duško Radović (1922—1984) je svojevremeno odgovorio: "Probijao sam led, da bih mogao disati. Borio se i protiv tuđe i svoje dosade. Pokušavao da se setim nečeg drugog. Izmišljao imena sopstvenim iskustvima i saznanjima. Igrao se, jer raditi ne mogu. Bežao sam iz svog malog i siromašnog života. Udvarao se drugima. Grickao, bockao, raduckao i živuckao. Hteo sam da budem bolji pisac, ali nisam umeo".

Kada se, međutim, pogleda šta je sve ostavio iza sebe, teško da je mogao biti bolji: knjige za mališane "Poštovana deco", "Smešne reči", "Pričam ti priču", "Gde je zemlja Dembelija", "Plavi žaket"...; radio i pozorišne komade "Kapetan Džon Piplfoks", "Ženski razgovori"; TV serije "Na slovo na slovo", "Laku noć deco"... i, naravno, "Beograde, dobro jutro", u tri toma, samo su deo iz raskošnog opusa ovog neodoljivog pisca. Na dan njegovog rođenja, u ponedeljak 29. novembra, na zgradi u današnjoj Ulici despota Olivera 6, u kojoj je živeo od 1969. do smrti, biće otkrivena spomen-ploča. To je nastavak velikog poduhvata "Vratimo dug piscima", koju vode Ministarstvo kulture i "Večernje novosti", uz medijsku podršku Studija B. Do sada su obeležja dobili Meša Selimović, Skender Kulenović, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Mića Popović, Antonije Isaković i Slobodan Selenić.

Rođen u jednom, kako je govorio, niškom ćorsokaku, u rodnom mestu proveo je samo šest godina, zatim deceniju u Subotici, a od 1938. je u Beogradu. Studije na Filozofskom fakultetu brzo je napustio, zaposlio se kao blagajnik u jednoj menzi i vratio se svojoj staroj i stidljivoj ljubavi — pisanju. Dečju pesmu poslao je redakciji "Poletarca", ali iz straha nije smeo da se potpiše pravim imenom već je stavio lažno i to žensko Rajka Tokić. Sticajem čudnih okolnosti, bukvalno sa ulice i bez ičje preporuke te 1947. postao je najpre saradnik, pa posle nekoliko meseci i glavni urednik ovog lista.

— Pisati sam počeo u samoodbrani — govorio je. — Branio sam se od svih koji su me ugrožavali zdravljem, snagom, lepotom, boljim uspehom u školi. Vadio sam se, dokazivao i sebi i drugima da sam samo drukčiji a ne gori od njih. Ima i izuzetaka, ali ja mislim da je umetnost posao za one koji imaju problema sa sobom. Oni razvijaju čula i osobine koji nisu potrebni zdravim i uspešnim ljudima. Niko bolje ne poznaje ljude od umetnika. A to dragoceno znanje stiče se dramatičnim poznanstvom sa samim sobom. Smislio sam i epitaf za moj slučaj: "Mnogo je više razumeo nego što je znao".

Duškov sin Miloš Radović, TV reditelj, kaže, za "Novosti", da je njegov otac jako voleo da igra preferans, obično sa Slobodanom Stojanovićem i Mićom Tomićem, koji su mu uz Matiju Bećkovića i Branu Crnčevića bili i najbolji prijatelji.

— Duško je ustajao u 3:30, već oko 4:30 stizao je u Studio B, ostajao tamo do deset a onda odlazio da se vidi s prijateljima... koliko se sećam, često su se viđali u "Mažestiku" i "Gradskoj kafani". Kući bi dolazio predveče, i vrlo rano odlazio na spavanje. Kod kuće nikada nije pisao, bila mu je potrebna kancelarija. Mnogo radnih mesta je promenio, nije postavljao pitanje para ali njegovu uslov je bio da dobije "neku malu kancelariju". Posle "Poletarca", bio je urednik u redakciji programa za decu Radio Beograda i TV Beograd, radio zatim u "Borbi" i jedno vreme honorarno uređivao dečju stranu u "Večernjim novostima". U Studiju B proveo je poslednjih osam godina do penzije.

— Putujući tako, od posla do posla, kao oni ulični oštrači noževa i majstori za kišobrane, vodio sam prilično buran književni život. Kada bih imao mogućnosti da otvorim izložbu svojih književnih dela i nedela, da cenjenoj publici pokažem sve što sam, u različitim prilikama i okolnostima, napisao — to bi bilo zanimljivo i vrlo zabavno.



SLOBODA ZAVISI OD DARAOnoliko koliko sam imao da kažem otprilike sam mogao sve da kažem. Sloboda stvaralaštva zavisi od dara. Što je čovek darovitiji to mu je lakše da se izbori za slobodu stvaralaštva. On će uvek naći načina da kaže šta želi. Čovek sa malo dara sreće se sa pitanjem slobode kao vulgarnim pitanjem. Daroviti ljudi mogu da transponuju svoje misli u metaforu, u neki drugi oblik i da se izbore za slobodu. Mislim da se daroviti ljudi bore za slobodu na pravi način, a da se nedaroviti bore vulgarno — rekao je Duško Radović.

D. Bt. & D. B. M. | 26.11.2010. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: