Dušan Radović (1922—1984)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dušan Radović (1922—1984)  (Pročitano 64665 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Mart 30, 2011, 12:41:17 am »

*

DUŠAN RADOVIĆ
(Niš, 29.11.1922 — Beograd, 16.08.1984)

jedinstvena medijska ličnost srpske kulture i vrstan dečji pisac, urednik emisija na radiju i televiziji za decu i odrasle

Rođen je 29. novembra 1922. godine u Nišu. Školovao se u Subotici i Beogradu. Knjizevnošću se bavio od 1947. godine. Pisao je priče, pesme, skečeve, aforizme, skice, najave, odjave, songove, scenarija za radio i televiziju, prikaze, humoreske. Radio je u listovima "Zmaj", "Pionir", "Kekec"... Bio je glavni urednik "Pionirskih novina", urednik Programa za decu Radio-Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista "Poletarac", novinar "Borbe" i od 1975. godine bio je urednik Studija B.

U široj javnosti posebno je upamćen po radioemisiji Studija B "Beograde, dobro jutro", kojom je od 1976. do smrti 1984. redovno budio Beograđane satiričnih doskočicama, duhovitih komentarima i svežim humorom, obeleženim autentičnom mudrošću. Kratkim duhovitim replikama je s puno pažnje, takta i ljubavi otkrivao vrline i slabosti sugrađana. Decu je uvek tretirao kao ozbiljnu i zrelu publiku. "Negova dela su vedra, životna i bliska dečjoj svakodnevnici".

Objavio je desetak knjiga poezije i proze. Izdvajaju se zbirke pesama "Poštovana deco", "Razbojnik Kađa i princeza Nađa", "Vukova azbuka"... Izuzetno mu je popularna serija knjiga "Beograde, dobro jutro", u kojima su sabrana svakodnevna jutarnja obraćanja Dušana Radovića slušaocima Radija Studio B sa najvišeg sprata "Beograđanke".


POZNATIJA DELA:

1953. Kapetan Džon Piplfoks (radio-igra);
1954. Poštovana deco (pesme);
1961. Smešne reči (pesme);
1963. Pričam ti priču (pesme i priče);
1963. Na slovo, na slovo (1963—1965. televizijska serija);
1969. Če, tragedija koja traje (televizijska serija sa  M. Bećkovićem);
1971. Vukova azbuka (pesme);
1972. Zoološki vrt (pesme);
1977. Beograde, dobro jutro 1 (aforizmi);
1981. Beograde, dobro jutro 2 (aforizmi);
1983. Ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak (poezija i proza za decu u četiri knjige);
1984. Beograde, dobro jutro 3 (aforizmi).

Posthumno su priređene knjige: "Na slovo, na slovo", "O plakanju", "Vestern", "Na ostrvu pisaćeg stola", Ženski razgovori" i Kratke priče".


RADOVIĆ JE DOBITNIK NAŠIH NAJUGLEDNIJIH NAGRADA:

"Neven", "Mlado pokolenje", "Nagrade Zmajevih dečjih igara", za tekst pozorišne predstave "Na slovo, na slovo", nagradu "Sterijinog pozorja", "Sedmojulsku nagradu", za zbirku "Smešne reči" počasnu diplomu međunarodne organizacije za dečju književnost "Hans Kristijan Andersen". Posthumno dobija BIGZ-ovu nagradu.

Zahvaljujući Radoviću u Beogradu izlazi jedan od najboljih časopisa za decu "Povetarac".

Dela Dušana Radovića prevođena su na engleski, ruski, nemački i druge jezike. Više njegovih stihova su stavljeni u note: "Zdravica", "Najbolja mama na svetu", "Jesenja pesma" itd.

Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u parceli Zaslužnih građana.



Dušan Radović — Pesništvo
Kompozitori, pesnici i klinci — Dušan Radović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Mart 30, 2011, 12:51:56 am »

*
priredio Miroslav Maksimović,
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
Beograd, 2006.






DUŠAN RADOVIĆ:
Sabrani spisi,


…Ne priznajem one čitaoce, bez obzira koliko i šta čitaju, koji kad se odvoje od knjige više ne žive… Za mene je krajnja svrha čitanja osposobiti čoveka da radosnije, sa više čula, više očiju, aktivnije živi… Pravi ljudi su oni koji čitaju samo ono za šta imaju posebnih razloga, zapisao je u jednom eseju Dušan Radović (1922—1984). Takvim razlozima za iščitavanje njegovog obimnog i vrednog književnog dela, pridodat je nedavno još jedan: zahvaljujući trudu vrsnog poznavaoca Radovićevog, u mnogo čemu prekretničkog opusa, pesnika Miroslava Maksimovića, prvi put su među jednim koricama objavljeni sabrani spisi ovog književnika za decu i sve one koji su sačuvali makar malo nevine radoznalosti i poverenja u svet.

Knjigom "Baš svašta", u kojoj su, počev od prve publikovane pesme pa do poslednjih rukopisa, sabrani tekstovi iz svih Radovićevih objavljenih dela i njegove opsežne zaostavštine, Zavod za izdavanje udžbenike i nastavna sredstva na najbolji način je pokrenuo biblioteku Jedan tom. Na preko hiljadu stranica, u petnaest poglavlja, uz ilustracije Dušana Petričića koje im po originalnosti, spontanosti i majstorstvu, ponajbolje priliče, u ovoj knjizi se našla su se tematski i žanrovski vrlo razuđena ostvarenja ovog pesnika, pripovedača, dramskog pisca, satiričara, autora brojnih sinopsisa i scenarija za televizijske i radio emisije, aforističara i antologičara književnosti za decu.
            
Ovu knjigu, nezaobilaznu za sve buduće tumače obimnog i raznovrsnog književnog dela Dušana Radovića, budućim čitaocima koji će je zasigurno s pažnjom  čitati od korice do korice, a potom joj se, željni vedrine i reči koje, uprkos ironiji, razgaljuju iznova, s mesta na mesto, vraćati, preporučićemo upravo rečima iz jednog autopoetičkog teksta njenog autora: Dok piše, pisac to radi isključivo radi sebe. To je jedna igra, lepa i mučna, kako kad, da se iz miliona svojih i tuđih misli, zapažanja i utisaka napiše jedna lepa rečenica. Piscu je dovoljno to što se igra, što traži i veoma je srećan kad uspe. Lakne mu na duši, progleda kao grana kroz pupoljak. A šta to za čitaoce znači — time se posle zanimaju profesori i kritičari. U tome više pisac ne učestvuje, on za to više ne može biti kriv.

Ipak, dodali bismo: kad sklopimo knjigu, piscima kao što je Dušan Radović zauvek ostanemo dužni onu misao koja nam, kako to može samo prava umetnost,  život ispunjava upravo samim  životom.

Olivera Nedeljković, 10. april 2007.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Mart 30, 2011, 12:54:40 am »

*

DUŠAN RADOVIĆ — BEOGRADE, DOBRO JUTRO


"U Beogradu, na poslednjem spratu visoke, upadljive palate 'Beograd', (poznatije kao Beograđanka) živi i non-stop radi popularna beogradska radio stanica 'Studio B'. Ona se obraća Beograđanima poznatim glasovima svojih novinara. Jedan od najpoznatijih i najslušanjijih, jeste glas pesnika Dušana Radovića. Dušan Radović se bavio najraznovrsnijim novinarskim i književnim poslovima, ali je tek u STUDIJU B progovorio. Kako sam kaze 'Nije bilo zgodnijeg mesta odakle bi se Beogradu moglo poželeti dobro jutro.' Zbog visine palate Beograd, položaja na kome se nalazi, i uloge STUDIJA B u životu Beograđana i Beograda. Tako su Beograđani, jula 1975. godine dobili omiljenog sagovornika koji će ih svakog jutra pozdravljati i kratkim, duhovitim replikama zabavljati, otkrivati im vrline i slabosti, pozivati ih da se nasmeše sa 'mnogo dobrote i malo, malo gorčine, oproste životu i svetu što nisu savršeni.'"

~

..."Novinar, mislilac i najveći 'mrgud' među decom — Duško Radović.

Oni koji su ga poznavali kažu da su Dušan — od duša i Radović — od radenosti, uistinu bili imena — sudbine. O tome kako nas je tvorac 'Džona Piplfoksa' i 'Strašnog lava' oslobađao od gluposti, od vlasti, od rđavih navika, od neosetljivosti na dobrotu — svedoci knjige pesama i aforizama, zapisi kultnih emisija 'Beograde, dobro jutro', reči kojima deca, citirajući ga, pokušavaju da objasne sebe i svet. A niko nije manje ličio na dete, a više imao dušu deteta - uveravaju i danas njegovi prijatelji.

'Radović je pisao priče i pesme, najave i odjave, songove i skečeve, kuvarice i slikovnice, aforizme i reklame, sinopsise za filmove i proslave, parole za akciju gradske čistoće, tekstove za matičare...'


~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~




PODSEĆANJE

"Neki kapetani rešili su da potonu zajedno sa brodovima.
Mogli smo spasti i njih i brodove, ali oni ne daju krmu."

"Subotom odlazimo na groblje da žalimo jedni druge."

"Rodoljubi su oni koji se sećaju kako je bilo.
Neprijatelji su oni koji znaju kako će biti."

"Jedan čovek je umro preko veze."

"Nad našom decom biće izvršena još jedna školska reforma."

"Tako je malo ljubavi među ljudima.
Ko ume da voli ne bi trebalo ništa drugo da radi."


~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~


Sa vrha Beogradjanke se svako jutro, u 7:15, distribuirala Beogradjanima dnevna doza Duska Radovica, uz zvuke melodije... "U ranu zoru zoru kad svane dan".

Beogradjani su ga godinama uzimali. Okupljeni po kuhinjama oko tranzistora na baterije, ili nove modele kasetofona kupljenih kod Poljaka na Bajlonijevoj iliti Bajlonovoj pijaci.

Svako jutro svakog radnog dana, razgovor se prekidao kad se iz zvucnika zacuo Dusko Radovic. Samo je dzezvama za kafu i eventualno nadrndanim peracicama sudova bilo dozvoljeno, ili nije moglo biti zabranjeno, da narusavaju tu svecanu atmosferu kada Dusko govori novi aforizam.

Polako, natenane, kao karte u pokeru bi nam ih podelio po pet komada svako jutro i mi bi ih nosili sa sobom taj dan i delili dalje onima koji ih nisu culi, ili se prave da ih nisu culi.

I tako godinama, samo po pet svako jutro. Rastezali smo Duska da bi nam duze trajao. Tacno smo znali da ce nam jednog dana, kad ga ne bude bilo - mnogo nedostajati.—


http://www.inter.co.sr
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Mart 30, 2011, 12:58:00 am »

**

DUŠAN RADOVIĆ — BEOGRADE, DOBRO JUTRO


"Ova knjiga je izbor tekstova iz emisije Prvog programa STUDIJA B — "Beograde, dobro jutro".

Beogradska radio-stanica STUDIO B nalazi se na najvišem, 23. spratu Palate Beograd u Masarikovoj ulici.

Od jula 1975. do jula 1977. godine autor je, iz Studija sa tog visokog mesta, oko pet stotina puta uživo pozdravio Beograd, svakoga jutra u 7 časova i 15 minuta.

Nije bilo zgodnijeg mesta odakle bi se Beogradu moglo poželeti dobro jutro. Zbog visine Palate Beograd, položaja na kome se nalazi i uloge STUDIJA B u životu Beograda i Beograđana.

U knjizi nije promenjen oblik tog jutarnjeg radio-pozdrava.

Kako je u knjigu ušao samo manji deo emitovanih tekstova, kalendar je znatno proređen. Sve što je zasluživalo da se nađe u knjizi stalo je ispod samo sto datuma.

Ovoj vrsti pisanja teško je i verovatno nepotrebno određivati ime i rod. Autor bi najradije i emisiju i knjigu smatrao skromnim doprinosom beogradskom folkloru, usmenom predanju Beograda našeg vremena.



      Dušan Petričić, crtež, 1975.



Dušan Radović | BEOGRADE DOBRO JUTRO
Beogradski izdavački-grafički zavod | Tiraž 20.000
četvrto izdanje | Beograd, 1979.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Mart 30, 2011, 12:58:45 am »

*




DUŠAN RADOVIĆ — BEOGRADE, DOBRO JUTRO


Bogati samo vide bogatije od sebe.

Setite se sta ste juce radili. Pa, ako vas nije sramota, radite to isto i danas.

Ko se probudio u Beogradu za danas je dovoljno postigao u zivotu.

Neki zive na 100 strana i racun im je isti, kao i nama, koji, takoreci, ne zivimo.

Ima mnogo rasparenih ljudi i mnogo neparnih kombinacija.

Ili ste sami ili ste suvisni.

Volite se kad niste zajedno. To je prava ljubav. Ko ume da se voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s kim je.

Odmorite se ako imate od cega, pojedite ako imate sta, mislite ako imate o cemu.

Mnogi delovi grada ostace danas i ovih dana bez struje. Medjutim, Elektrodistribucija ce montirati baterijske strujomere, tako da ce bar oni raditi bez prekida.

Uskoro ce prolece. Blago svima za koje je to vazno.

Ako nije rano, pozajmite negde u komsiluku kafu, secer i neku cigaretu. Sedite, smirite se i razmislite - kod koga biste danas mogli rucati. Ako vam deca kazu da su gladna, recite im da bi bilo bolje da uce. Ispricajte im ponovo - kako ste se vi mucili dok niste stigli dotle da pozajmljujete tek 28. u mesecu.

Nas grad se pretvorio u veliku cekaonicu. Svi cekamo lepse dane.

Pred Narodnom bibliotekom je red, ali za tramvaj. Red je i pred Narodnim muzejem, ali za autobus.

Ova subota dusu je dala za lep i dobar zivot. Te subote, 20.septembra 1975. godine, vise nikad nece biti.
Zivot prolazi, a mi ne znamo sta bismo sa njim.

Mrzi nas ili ne umemo da zivimo.
Najradije bismo ga ustupili nekom drugom i uzivali gledajuci kako je lep nas zivot kad ga drugi zive.

Ne znam kako vas greju ovog jutra, ali treba razumeti i te ljude iz toplana: kad pomisle koga sve treba da greju, ne radi im se. Prosvetni radnici im muce decu, kod lekara nikako da dodju na red, trgovci ih deru, milicioneri im uzimaju meru. A zbog jednog ili dva cestita coveka ne vredi paliti toliku vatru.

Jutros ce neki drugovi u automobile, pa na sastanak; pa u automobile, pa na rucak; pa automobilima na drugi sastanak; pa, opet automobilima, eventualno kuci. Trebalo bi ih jednom pesice provesti kroz nas grad i zivot da vide kako je relativno dobro drzimo, uprkos njihovim odlukama.

Ne morate i ovo jutro pocinjati poznatim zanovetanjem: Da se ja nesto pitam... Proverili smo kako izgleda tamo gde se vi pitate i videli da nije sjajno.

Danas ce na Topciderskom brdu neko slaviti mali intimni jubilej: ovo je vec sezdeset i peta godina kako - ne moze vise da zivi.

Preduzete su mere za ozdravljenje jedne radne organizacije. Uklonjen je sofer koji je mnogo znao.

Bice i danas guzve po kucama kad se okupi sve ono lenjo, gladno i nervozno.

Vi mislite da zivot muci vas, a mi imamo utisak da vi mucite, gnjavite i ponizavate zivot.

Sutra ce vitalniji deo Beograda provesti u vikendicama. Odakle im vikendice? Kako odakle? Prodali su zemlju. Koju zemlju, ciju zemlju? Zemlju svojih oceva i dedova.

Obradujte svoje noge! Operite ih ili promenite carape. Perite noge! To je prvi uslov za dobre medjuljudske odnose.

Lopovi su poceli da potkradaju jedni druge. Ovakvi nesporazumi moguci su samo zbog toga sto se kod nas jos ne zna ko je sve lopov.

Slusali smo jednu zenu kako kune taksistu: Dabogda ti strujomer radio kao taksimetar!

Hladno je. Danas ce razmisljati i oni kojima to nikada nije padalo na pamet.

Jedan od nasih sugradjana ugrizao se pre desetak dana za jezik i to je bilo poslednji put kad je okusio meso.

I danas ce se voditi neravnopravna borba izmedju golorukog naroda i naoruzanih kasapa.

Tucite svoju decu cim primetite da pocinju da lice na vas.

Niko nema vise od jednog zivota. Ali ima mnogo onih koji, pored svoga, trose i nekoliko tudjih zivota.

Ko zeli da je stalno u pravu, mora cesto da menja misljenje.

Jedan covek umro je preko veze. Poznavao je nekoga bolnici.

Kad je neko glup, ne mozete mu ni to dokazati.

Navikavajte se da mislite i ovako: Ako vas niko ne razume, to jedino moze da znaci da vi niste u pravu.

Ulazite u stomak! To ulaganje daje brze i vidljive rezultate. Ulaganje u glavu je dugorocno i neizvesno.

Mnogi ljudi ne umeju da umru. Pokusavali su na razne nacine, spajali i kombinovali razna zla i nedace i opet nista. Ne vredi. Morace opet da umre neko drugi.

Nervirajte jedni druge ako vam to prija, ako bez toga ne mozete. Svadjajte se ako ste tako navikli. Na kraju se pomirite ako vam je tako najlepse.

Covek se uci dok je ziv. Najvise bi mogao nauciti od smrti, ali je tada obicno kasno.

Neko je jutros srecan, presrecan, jer je nasao mesto za parkiranje. Neko drugi je tuzan i zalostan, jer mu se rodilo zensko dete.

Nas grad se pretvorio u veliku cekaonicu. Svi cekaju lepse dane.

Jutros budale preticu idiote, jer ispred idiota nekim kretenima ne rade stop-svetla.

Zali nam se jedan prijatelj: Ja sam lud sto sam glup pa uvek ispadnem blesav.

Mame, radjajte deci sestre, jer sestre postaju tetke, a tetke su najlepsi, nezamenljivi dar svakom detinjstvu.

Temperatura u Beogradu je ispod svake nule.

Sijalice su nam se odvikle od struje. Neke senzibilnije, cim ih struja ponovo takne, od prvih zmaraca pregore.

Jedan od nasih sugradjana ugrizao se pre desetak dana za jezik i to je bio poslednji put kad je okusio meso.

Cuvajte se na pesackim prelazima. Ima vozaca kojima je dosadio zivot, samo jos ne znaju ciji.

Kosutnjak je pun manijaka. Jedni trce za zenama, a drugi bez razloga.

Deco, mozete misliti kakav je zivot kada je od kolevke pa do groba najlepse djacko doba.

Mame tuku decu zato sto ih vole. Tate ih tuku zato sto nisu takvi da bi ih i oni mogli voleti.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Mart 30, 2011, 12:59:59 am »

*

DUŠAN RADOVIĆ...


Samo kukavice vole po nekoliko zena. Hrabri muskarci se ne plase rizika da vole samo jednu zenu.

Vajka nam se jedan starac: Da sam znao da cu ovoliko ziveti, vise bih vodio racuna o svom zdravlju.

Deca koja nose cipele broj 45 mogla bi vec da stanu na svoje noge, to nije mali oslonac.

Dobri ljudi imaju vremena. To je prva odlika dobrote.

Domaci rok muzicari pojeli su muziku. Ono sto cujemo samo je podrigivanje.

Ko prvi devojci, njegova devojka. Ko poslednji devojci, njegova zena.

Kad vidite muskarca na visokim stiklama, pokusjte da pogodite gde mu nedostaje tih nekoliko santimetara.

Lekari grese, malo sami a malo sa medicinskim sestrama.

Samo deca koja ne slusaju mogu postati bolja od svojih roditelja.

Danas ce intelektualci prvo procitati citulju a zatim resavati ukrstene reci. Da nisu ucili i zavrsili skole, poludeli bi od dosade.

Ide zima i sve sto ide uz zimu. Kad napunimo maramice, nista nam nece ostati u glavi.

Ima muskaraca i muskaraca. Neki su u stanju da usrece mnogo zena a neki jedva uspeju da unesrece samo jednu.

Pune su ulice opalog lisca. Jadno lisce. Kad nije na granama, ono ne zna sta ce. Trci za svakim prolaznikom i automobilom, kao svako ko je ostao bez roditelja.

Nemojte mnogo razmisljati kad pravite decu. Vi ih samo napravite a ona ce posle razmisljati sama.

Volimo dijabeticare koji ne mogu da zive bez kolaca i infarktase koji ne mogu bez cvaraka. Mnogo volimo sve one koji vise ugadjaju sebi nego svojoj bolesti, koji umiru zato sto vole da zive.

Pijanci nemaju ni vremena ni zivaca da se bave decom svojih zena. Oni podizu i skoluju decu beogradskih kelnera.

Nova godina je dosla i prosla. Posle kraceg prekida, danas se nastavlja stara godina. U rano beogradsko jutro, kad su ulice jos prazne i puste, nemate sa kim da podelite jutarnji mraz. Svih osam stepeni ispod nule kao psi laju i reze samo na vas.

Negde na periferiji, u nekim dvoristima umiru Beogradjani koji su cekali ali nisu mogli docekati da imaju cesmu bar u kuhinji a spavacu sobu izvan kuhinje.

Posteni su samo ravnodusni, oni koji nemaju prave ljubavi i strasti.

Kad nesto ili nekoga mnogo volite - sport, zene, kocku ili pare - ne mozete biti posteni.

Muskarci imaju kafane, fudbal, kocku i sve drugo. Zene imaju samo muskarce. Zene imaju vise nego muskarci.

Bice proleca i sunca - uprkos svemu, zainat svemu, protiv svega i svakoga sto se suprotstavlja zivotu.

One koji prljaju Beograd ne treba novcano kaznjavati. Treba im nekim sprejom praviti fleke na odeci.
To je jedina odgovarajuca kazna koju bi oni mogli razumeti.

Hrabri beogradski golubovi lice na toreadore. Kad se na njih zaleti neka besna motorna bestija, oni se elegantno izmaknu za samo nekoliko santimetara i nastave da kljucaju.

Ako vam se neka ptica posere na glavu u Bulevaru revolucije, obrisite se diskretno i pravite se ludi, kao i uvek kad su vas posrali.

Zasto beogradski mladici ne sluze vojsku samo u Beogradu ? Mogli bi spavati kod kuce a mame bi ih svakog jutra vodile u kasarne, kao u obdanista, i dolazile po njih kad se vracaju sa posla.

Koliko je to godina robije - ako ubijete neku od sluzbenica na salterima Infostana ili opstinskih sluzbi ?
Ako nije mnogo, mi bismo poceli vec danas.

Ne preticite pametnije od sebe. Prava vozacka disciplina zove se ko ce duze, a ne ko ce brze voziti.

Posto jedu samo ono sto ostane, devojke i zene obicno spreme malo vise.

Za ljubav je vazna i neophodna ona lepa i slatka glupost. A za brak se trazi ona odvratna i surova pamet.

San svakog praseta je da umre kao svinja.

Ne mozemo ziveti bez drugih ljudi. Jedni nam stvaraju, drugi resavaju probleme.

... duznost je oca da se brine o prezimenu dece, o imenima ce brinuti majke.
Dakle, otac ono najvaznije - uopste, a majka sve ono drugo, sitno i svakodnevno.

Ne spustajte ruke, ima jos da se glasa.

Nerad drzi govor radu.

Sada je verovatno lepo tamo gde je bilo ruzno dok smo mi bili.

Subota je dan kada se kupaju muzevi koji vole svoje zene.

Ne vaspitavajte decu ako ne umete. Bolje je biti nevaspitan nego lose vaspitan.

Mozda je nekim drugim planetam Zemlja pakao.

Beograd je opet ogrejalo sunce, jer niko drugi nije hteo.

To sto vas niko ne slusa je razlog da cutite, a ne da govorite jos vise i glasnije.

Dajte mi dobro dete pa da vidite kakav sam ja otac.

Da li bi ljudi mogli biti bolji? Mogli bi ali niko nece prvi da pocne. Svi imaju losa iskustva.

Mi volimo samo ono sto nemamo i dok nemamo.

Ko zivi tesko, duze zivi.

Mi umemo ili da zelimo srecu ili da je se secamo.

Samo kukavice vole po nekoliko zena. Hrabri muskarcine plase se rizika da vole samo jednu zenu.

Strasno je to kad imate da ispricate nesto vazno a nemate kome. A jos je strasnije kad imate kome, a nemate sta.

Vi vredite samo onoliko koliko ste drugima potrebni.

Da li je ljubav bolest? Jeste, al' neprelazna. Mozete nekoga ljubiti i ljubiti, ali ga necete zaraziti ljubavlju.

Pokloni su retki i jeftini. Sve ostalo je podmicivanje.

Ko ume da voli, ne bi trebalo nista drugo da radi.

Zena mora da je zena non-stop. Jer se nikad ne zna kad muzevi mogu postati muskarci.

Mnogo, to je svakog dana po malo.

Dobri su oni muzevi cije zene hoce da ih trpe.

Muz je ime za onoga koji vas je nekad voleo. Zena je ime za onu koja je volela nekog drugog a udala se za vas.

Sto je bolest manja, sve je glasnija.

Ako mozete nemojte voleti one koji vas ne vole. Ako to ne mozete, volite ih samo malo. Ako ni to ne mozete, volite ih mnogo ali kratko.

Nije svejedno koje je vere bog u koga ne verujemo.

Dok nemate jedno, ne moze vam nedostajati drugo.

Ako je zena prava zena i ako ume da voli, to je dovoljno ljubavi za jedan brak. Muzevi neka trose svoju ljubav gde je nema.

Dobri ljudi imaju vremena.

Zene ce pricati sta su sanjale a muzevi sta im se dogodilo.

Oni koji primaju uvek mogu vise nego oni koji daju.

Neko je prevario onu koju voli sa onom sa kojom zivi.

Mlade majke ne mogu da spavaju. Stalno nekome nesto treba.

Ko mlad trosi novac, nece stici da potrosi mladost.

Sve se moze kad se mnogo ne misli o tome.

Ne trcite za zenama da se ne sudarite sa onima koji od njih beze.

Fudbal skuplja dve vrste muskaraca: one koji nemajudevojke i one koji imaju zene.

Budite dostojni tudje ljubavi, zavisti ili ljubomore.

Cekajte sto duze ono sto treba da cekate. Jer kad to docekate, posle necete imati vise sta da cekate.

Lako je voleti one koji vas ne vole. Pokusajte jednom da volite one koji vas vole.

Zenama je potreban samo mali znak, nagovestaj, jedan mig, nevidljiv detalj, sitan povod, a zatim sve rade same; vole, pate, nadaju se, mastaju i placu.

Ko ima problema neka digne ruku. I neka je drzi tako dok mu ne utrne. Kad spusti ruku bice mu mnogo lakse.

Ko moze, ne mora da placa. Ko placa, moze i da ne moze.

Politicari su nam mnogo bolji od politike. Ovo zakljucujemo po tome sto cesce menjamo politiku nego politicare.

Na pitanje kako oslabiti? postoji jedan jedini odgovor: treba manje jesti. I na drugo pitanje - kako doci do para? Odgovor je takodje cinicno prost: treba raditi.
Ovako logicni i jednostavni odgovori nisu popularni.
Njih daju oni koji se prave da nisu razumeli pitanje. Jer pravi smisao tih pitanja glasi: kako oslabiti a ne odricati se jela, i kako doci do para ne radeci, i kako poloziti razred ne uceci, i kako postici nesto u zivotu ne trudeci se?
To se trazi. Bilo bi dobro da tu postoji neki stos, neka duhovita caka i resenje. Prokleta neka je pamet koja na laka pitanja daje tako teske, nemoguce odgovore!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Mart 30, 2011, 01:01:26 am »

*

DUŠAN RADOVIĆ...


Ispunite zivot zenom i decom. Brze ce vam proci.

Planine su za vrline, a more je za greh.

Tesko je biti dete i biti dobar.

Unesite u monotoniju i mrtvilo necijeg zivota malo svoje neozbiljnosti, neodgovornosti i loseg ukusa.

Vise cujemo jedni druge nego sto se razumemo.

Svaki novi dan je ili nagrada ili kazna za ono sto smo juce uradili.

Hladno je. Bice vam potrebne ili rukavice ili tudja ruka.

Sto je brak duzi, reci i recenice su krace.

Kad znamo, svi znamo isto, a kad ne znamo, svako ne zna drugacije.

Mnoge zene mogle bi mnogo i lepo da vole, ali nemaju koga. Svi se prave da su vec voljeni, sramota ih je da priznaju da nisu.

Vi vise licite na poraz nego na bilo ciju pobedu.

Budni su oni koji vole, jos spavaju oni koji su voljeni.

Nije zdrava ona pamet koja mnogo zna, a malo moze.

Prvi pitajte da ne biste morali odgovarati. Prvi trazite da ne biste morali davati.

Za sve sto niste mogli recite da niste hteli.

Hrabri muskarci treskaju vratima kad dolaze u kucu, a kukavice samo kada odlaze.

Za zivot je potrebno malo. Za nesrecan zivot trazi se mnogo vise.

Juce je neko nasao ono sto nije trazio. Ono sto je on trazio nasao je neko drugi.

Lepse je biti necija baba nego samo baba.

Muskarci mogu da vole samo kada nadju malo slobodnog vremena i samo one zene koje im se u tom trenutku nadju pri ruci.

Nas vole neke dobre, prave zene, a mi volimo one druge, koje niko ne bi voleo da nema nas.

Tucite svoju decu sve dok vam ne priznaju zasto ste ih tukli.

Ako ne mozete da nadjete izlaz iz ove situacije, promenite situaciju.

Tesko je biti sam. Od toga je jedino teze kad su dvoje sami.

Izgleda glupo svako ko je pametan kad ne treba.

Niko toliko ne brine o sebi kao oni koji nikom drugom nisu potrebni.

Zene vole da vole a manje im je vazno koga ce voleti. Muskarci vole da su voljeni ali bi hteli da biraju ko ce ih voleti.

Sve sto vam treba trazite od dobrih ljudi. Oni nemaju mnogo, ali misle da ni to ne zasluzuju.

Nekada smo imali ideale a danas samo njih nemamo.

U zivotu ima vise posla za zensko srce nego za musku pamet.

Tate udaraju samo kamen temeljac buducoj deci. A zatim dolaze ponovo na svecano otvaranje.

Stida se treba oslobadjati na vreme, dok jos mozemo da radimo ono cega se stidimo.

Nemojte zavisiti od onoga cega nema. Pravite se kao da imate i nesto drugo.

Uvek je bolje tamo nego ovde i uvek je lepse ono nego ovo.

Sta li oni rade kad su nama dozvolili da radimo sve ovo sto radimo.

Najvise vas mrze oni koji vam najvise duguju.

Siromasan je onaj koji ima para a bogat je onaj koji ih trosi.

Ko ima para ne mora voleti decu.

Mi cinimo sve da ne uradimo nista.

Zalosno je kad deca vise vole svoju domovinu nego ona njih.

Najpostenije i najzanimljivije misle oni ciji posao nije da misle.

Ovo je vreme brzih a ne pametnih.

Nemojte nikoga toliko voleti da vas on zbog toga ne voli.

Mi samo ne treba da govorimo ono sto govorimo i samo treba da radimo ono sto ne radimo.

Dok ne mislimo svojom glavom, svi mislimo isto.

Neke zene treba voleti a neke postovati. Postujemo one koje nas vole a volimo one koje su ravnodusne prema nama.

Nikad nismo mislili da cemo misliti ono sto danas mislimo.

Ko je bio voljen, zaboravio je. Uspomene imaju samo oni koji su voleli.

Tudja nemoc je najlepsa potvrda nase moci.

Sta nam vredi sto imamo mnogo problema kad ne znamo kako da ih resimo.

Mi ne znamo sta hocemo i sta radimo sve dok ne pogresimo.

Da li primecujete da ima struje? Ne primecujete. A cim je nema, vi primetite, je l' tako? Cudni smo mi. Lakse nam je da primetimo cega nema nego ono cega ima.

Neki napredni drugovi unapredili su svoje supruge u visoko zvanje drugarice. Kad im zatrebaju zene, uzimaju tudje.

Moglo bi nam biti mnogo bolje kad to ne bi zavisilo od nas. Na zalost, sva briga o nama prepustena je nama. Dakle, najgore moguce resenje. Zbog toga sa ogorcenjem mozemo reci - nismo to zasluzili.

Nemojte citati novine dok rucate. Obratite paznju na meso, znate li posto je?

Posle sinocnih roditeljskih sastanaka ponovo se postavilo pitanje: da li je vaspitanje umni ili manuelni rad? Nema jedinstvenog odgovora. Neka svako vaspitava onim cime raspolaze.

Ne valja kad profesori mrze ucenike, ne valja kad vole ucenice - sta mi, zapravo trazimo od profesora?

Ljudi nesigurni u svoju vrednost umeju sa velikom strascu da neguju vrline. Imate jalovih ljudima kojima je tesko pronaci drugu manu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Mart 30, 2011, 01:08:13 pm »

*
MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 01


OBLAKOVIT, ALI NE NATUŠTEN

Skoro uvek mrgodan, mrklast, ali ne sumoran, natomršteni, ali ne mračan. "Da, ovaj čovek nije postao Dušan Radović, on ne bi ništa ni postao, jer jedino što je on umeo da radi jeste da piše", zapažanje je jedne desetogodišnje učenice.

Njegov mali život, kako ga je sam imenovao, bio je veliki da veći nije mogao biti.

On više nije bio samo piasc. On je bio fenomen. NJegovo ime je Dušan Radović.

Dušan Radović, jedno obično srpsko ime i obično srpsko prezime, uz koje se sve neobično podrazumeva, bio je čovek čudesnog i čovek apsolutnih jednostavnosti. Za sve to samo je on zaslužan.

Pisao je i živeo.

Živeo je i pisao.

To je ta njegova saglasnost sa samim sobom, njegova životna simfonija.

Činio je to koristeći ljudskom zdravlju i rasopoloženju.

"Da ovaj čovek nije psotao Dušan Radović, on ne bi ništa ni postao, jer jedino što je on umeo da radi jeste da piše", pisalo je u jednom đačkom zadatku desetogodišnje učenice. Ovo je i najtačnije objašnjenje fenomena zvanog Dušan Radović.

Svi koji smo ga upoznali, svejedno kada, videli smo ga onako kako ga je na prvom susretu 1962. godine video Slobodan Stojanović, koji će o njemu napisati 1992. roman "Lav u Beogradu": "Čovek ćutljiv, malčice namršten, kao da ga unutra nešto tišti i boli. Pušio je cigaretu za cigaretom. Činilo se da će svakog trenutka zaspati."

Bio je (čini se!) skoro uvek mrgodan, da ne bismo, u svoj svojoj površnosti kakvi smo, onu vedrinu koja je izbijala iz njega i koju je nesebično nudio, olako uzeli.

Oblakovit, ali ne natušten, mrklast ali ne sumoran, natomršten ali ne i zlovoljan, namrdokašen ali ne mračan. Bio je prosto ono što je za njega govorio Dragoslav Mihailović: "Onaj nabureni Dušan Radović..."

NI tmurnijeg ni duševnijeg čoveka za koga se verovalo da mora imati "zlatno srce" čiji sjaj izbija u pesmama.

On je ono dečje durenje proneo, kao oličen namćorluk, kroz ceo život.

Teglio je toliku mrgodnost i bio nam dokaz koliko duševna može biti izgledna mrzovolja.

To je i razlog što su ga najbliži mu ljudi, prijatelji i književni sadrugovi, zvali iz milja — deda.

Pesnika Dušana Radovića nisu voleli psi i kamere.

Psi su se na njega bezrazložno razdraživali.

Oko njega je uvek bio lavež, isti onaj koji svi pamtimo kao strah iz detinjstva. Psi su mu na neki način bili dokaz da je ceo život proveo u detinjstvu.

I beogradske pudlice su na njega kevtale i sitni mopsići su na njega oštrili zube.

Isti odnos prema njemu imali su i rasni psi, i džukele, i lutalice.

Kada je išao da primi Andersenovu nagradu, ni tamo ga nordijski psi nisu ostavili na miru. Pričao nam je da su mu, tada, u jednoj usamljenoj šetnji, bili tamo najteži časovi u životu. Spopali su ga odjednom psi, a nisu znali srpski jezik kojim ih je terao od sebe.

Kamere, pak, nisu registrovale na njegovom liku odsjaj onog čudesnog što je u sebi nosio, bez obzira na ljubav kamermana i fotografa spram Radovića.

LJubivoje Ršumović je svu nemerljivu ljubav prema Radoviću preneo i u svoju veliku fotografsku strast. Ali su Duškove oči imale više bleska od Ršumovih bliceva.

Jedna od retkih, da ne kažem jedina, fotografija Dušana Radovića nema lice njegovog namćorluka. To je fotografija na kojoj on, u prisustvu Stevana Pešića, nišani nekom puškom u pravcu iz koga je fotografisan. Tog nišanjenja, izgleda, jedino se kamera prepala. Tako je u strahu popustila, te Duško ne liči na svoje druge fotografije. Zažmurio je Radović na jedno oko, a lice mu se, umesto strogoće strelca ili zanetosti lovca, razliva neka harlekinska topla tuga, sa prelivom skromnog osmeha. Ko vidi tu fotografiju poželi da se nađe pred otvorom ove puščane cevi.

MISAO da je karikatura unutrašnji portret čoveka možda je najbolje primeniti na Dušana Radovića na karikaturama Ranka Guzine, Iva Kušanića, Predraga Koraksića i ponajviše na karikaturama Dušana Petričića.

Ivo Kušanić je Radovića crtao ispisnički, sa generacijskom sentimentalnošću.

Predrag Koraksić je sa Radovićem podelio svoju nervozu, predstavljajući ga kao čoveka pod pritiskom savesti.

Ranko Guzina je pak Radovića gledao smireno, iz vizure šahiste, i crtao ga kao brižnog i mudrog čoveka. I kad ga je dao u nekoliko linija, ne omeđivši mu lik, te linije daju Radoviću autoritet i poštovanje.

Veran i živ lik pesnika Dušana Radovića može se smotriti u nizu crteža i karikatura Dušana Petričića, iscrtavanih između 1969. i 1984. godine. Sve s većom ljubavlju i većim poznavanjem pesnikovog karaktera.

Prve najavne i neosporive rečenice u slavu Petričićevog dara ispisao je Dušan Radović. Otad se Dušan Petričić starao da dokaze svog neiscrpnog dara pokaže na samom Radovićevom liku. Još nešto, Petričić je pristao da se sa Radovićem igra. To je karakter obojice.

Svi koji znamo Radovićeve knjige znamo i te crteže i karikature. Znamo li koliko odgovaraju liku i karakteru nacrtanog i koliko su u najkraćim i najosnovnijim crtama sadržaj dobro pročitane knjige!

U prvu knjigu troknjižja "Beograde, dobro jutro", uvodi nas Petričićeva karikatura Dušana Radovića kao petla koji je napravio gnezdo na vrhu Beograđanke i svedoči nam o nastanku ove knjige — budilnice.

U drugoj knjizi sreće nas onaj prodorni pogled Radovića zvezdočatca, koji nas fascinira i hipnotiše, koji nam ponire u dušu i koji će nam na njenim stranicama proročki saopštiti našu svakidašnju sudbinu.

Tu je i onaj čuveni crtež Radovića, koji je bio štampan i kao poster i kao razglednica, sa raskriljenim mađioničarskim kaputom, na kome je sijaset džepova, u kojima je po nekoliko tuceta svakojakih čuda.

Lično sam imao priliku da vidim Radovićevu kocku, koju je Petričić sačinio u jednom jedinom uzorku, ne znam kojim velikim povodom, valjda da mu da neku svoju nagradu, kutiju - kocku sa pesnikovim portretima na svakoj strani, gde pesnik u ustima, na pet strana kocke, ima po cigaretu. I kad se cigareta izvadi, onda se izvlači i traka sa čudesnim biranim ispisima iz njegovih knjiga.

U knjizi "Sedi da razgovaramo" dva Dušana, Radović i Petričić, ustoličila su se, voljom i perom drugog, na jednom ćirilskom slovu D.

Jedno D, kao pozornica, sa raskriljenom zavesom i iscrtanim likom Radovića kao deteta na "rampi", postalo je znak dečjeg pozorišta sa njegovim imenom. Ršumova i Petričićeva knjiga "Ko je ovo" (a to je Dušan Radović), prepuna je Petričićevih portreta Dušana Radovića, kojih je ponajviše u inicijalima.

Dobro jutro, majstore, Dušan Radović
OVI zapisi imaju za cilj da se legenda o Dušanu Radoviću pojmi i održi.

Ja se nadam da će oni koji su ga poznavali bolje od mene, koji su mu bili bliži i koji su, pretpostavljam, darovitiji od mene, ostaviti zapisane svoje uspomene na Dušana Radovića.

Neka im ovi zapisi budu podstrek više za to.


Milovan Vitezović | 27. oktobar 2004. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Mart 30, 2011, 01:16:31 pm »

*
MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 02






KADA je Dušan Petričić za svoje sjajne karikature dobio i drugi put nagradu "Pjer", koja se, između ostalog, sastoji i od plakete - medalje, svi smo mu, na dodeli, iskreno čestitali, otklanjajući time zavist nenagrađenih.

Činilo se da Petričić čeka samo šta će Radović reći.

Dušan Radović mu je čestitao na osoben način:

"Sad za svoj dar imaš Pjerov i avers i revers", rekao je i dodao tiše: "Nemoj opet da izjavljuješ kako sam te ja iskopao..."

"Jeste..."

"Nisam arheolog... mi smo samo u jednom lepom poslu saučesnici".

U tome saučesništvu bilo je i velike tajne, stvaranja pre svega, i zavere protiv nedarovitosti i mediokritetstva.

"Dušan Radović je obeležio i odredio mnoga moja razmišljanja i stavove, ukazao na prave stvari u životu", priznao je Petričić na novinarskim mučenjima: "One su čiste i jednostavne. A svi kao da se trude da se stvari iskomplikuju, a onda je sve manje jasno. U toj mutnoj vodi mediokriteti, naravno, fantastično uspevaju. Kad su stvari jasne, onda nema foliranata."

Među njima su stvari bile jasne i genijalne, bez truna foliranja. Nagovarali su jedan drugoga da isprobaju sve vrste smeha, panično se boreći protiv depresija koje su zahvatale ljude koji veruju da ne mogu ništa da učine, a pri tome neće prstom da mrdnu. Neprihvatajući izgledni sunovrat, oni su činili i učinili mnogo.

Petričić nije ilustrovao Radovića, oni su imali istu misao.

Kad bi se sabralo sve što su zajedno uradili, bila bi to velika slikovnica vremena.

Petričić ume da crtom izvuče Radovićevu dušu, da vrhom pera ubode onaj umni nerv i da pokaže koliko je Dušan duševan i tajanstven.

To je genijalno učinio pretvarajući u seriju crteža Radovićevu pesmu "Strašan lav", na kojima je "narogušen i ljut sav" - sam pesnik.

OVO je, ma kako to izgledalo paradoksalno, najbolje i najtačnije estetsko dešifrovanje pesnika Dušana Radovića i njegovog genijalnog pesništva.

"Bio jednom jedan lav...
Kakav lav?
Strašan lav,
Narogušen i ljuti sav" - nije li to pesma o umetniku i njegovom delu, možemo se upitati, i bez većeg prevođenja stihova sa ezopovskog jezika, primerenog vremenu nastanka pesme, koji je, ipak, više pesnički negoli ezopovski.

Jeste.

Konačno, taj lav koji sve može, on je i umetničko delo: crtež.

Kad to shvatimo ovako - dvojako, onda nam se u samoj pesmi otkriva i cenzor - ta gumica u ruci političkog hira, koji više nije detinjast i koji briše i delo i umetnika!

Zahvaljujući Petričićevim analizama u tušu, poima se bit Radovića.

Njegova biografija je u svemu što je zapisao. Tu je čudesno bogatstvo činjenica. On je svime zatrpavao sebe.

Sve druge činjenice su veoma oskudne. Rodio se u Nišu, 1922. godine. Majka Sofija, otac Uglješa, železničar. U Subotici je završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije. u Beogradu završio Drugi svetski rat i postao izvođač književnih redova. Bio je urednik "Pionirskih novina", programa za decu Radio Beograda, programa kulture Televizije Beograd, obnovljenog časopisa "Poletarac" i proslavljeni autor Radija Studija B. Pisao je pesme, pesme za decu, radio-igre, priče, filmska i televizijska scenarija, pozorišne drame, satire i aforizme. Pisao je za novine i časopise i vodio polemike. Gde god je dobrodošao - bolje se našao.
"Sećam se dobro, čitave 1949. godine, ponavljao sam u sebi stihove "Bio jednom jedan lav... Kakav lav?" - samo ta dva stiha, ne znajući šta ću s njima. To mi je mirisalo i slutilo na nešto drugo. Kad mi se, najzad, otkačila čitava pesma, učinilo mi se da sam ozdravio, da se sa mnom i u meni nešto važno dogodilo, da sam rešio problem", posle te pesme Dušan Radović je znao kakav treba da bude i koji mu je pesnički put.

Pesma na koju je potrošena godina prva je vrednost svih Radovićevih pesničkih decenija.

Posle nje on je već bio u srpskoj književnosti.

U mnoštvu genijalnih pesama svaki veliki pesnik, a Radović to jeste, uvek ima samo jednu pesmu - koja je njegov pesnički fatum, njegov znak po kome ga razaznajemo i pamtimo. Tako su, recimo: "Santa Maria della Salute", znak Laze Kostića, "Možda spava", znak Vladislava Petkovića Disa, "Svakidašnja jadikovka", znak Augustina Tina Ujevića... "Strašan lav", je znak Dušana Radovića.

Zbunjuje da je "Strašan lav" jedna od tri prve Radovićeve pesme, uz "Pismo za lovca" i "Da li mi verujete".

Trećom pesmom sam pesnik je postavio pitanje svog poverenja pred čitaoce, što bez obzira na duhovitost pesme jeste veće i suštastvenije pitanje, pitanje vremena, teškog po narod i opakog po pesnike. Bilo je 1949. godine, u vreme strahovlade agitpropa i propisane pesničke konvencije, pa je pitanje poverenja bilo pitanje za pesnički preokret.

Mi danas znamo da su ove tri Radovićeve pesme međaši između starog i novog u srpskom pesništvu za decu. Radović, kome je najteže bilo s njim samim, kaže da su ga one uverile da može pisati pesme.

Međutim, pitanje je, nisu li one i prvi izdanak moderne srpske poezije posle Drugog svetskog rata i prvo pevanje izvan propisanih i ideološki podrazumevanih konvencija? Izdanak koji je najviše naš?

Usuđujem se ustvrditi - jesu.

Pesmom "Bio jednom jedan lav" počeo je razračun naše književnosti, našeg modernog pesništva, sa socrealizmom. Radović je shvatio kako se može odgovoriti tamo gde se ne može odgovoriti razumom i sumnjom.

JEZIK I LANCI

KNJIŽEVNOST socializma nije trpela ni razum, ni sumnju, niti ikakve estetske, a i druge prigovore. Na nju se jedino moglo odgovoriti samom biti književnosti - maštom, igrom duha i jezika, neponovljivošću i neodoljivošću. Radović je shvatio da se kovanjem i raskivanjem jezika raskiva dogma. Gde zvecka jezik, ne zveckaju lanci.

Bilo je to vreme kad se slušalo i prisluškivalo na više od dva uva, kada se pratilo i sledilo na više od tri noge, kad su mogli biti progutani i tramvaji i oblaci, a kamoli ljudi. Protiv takve nemani najbolje se išlo školskom gumicom mašte.

28. oktobar 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Mart 30, 2011, 01:16:43 pm »

*
MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 03






MODERNISTI su upotrebili Radovićevo pevanje do pobede, objavljujući mu pesme u "Delu", "Danasu" i u "Letopisu Matice srpske", ali njihovi kritičari nisu njegovo pesništvo razmatrali kao opšte pesništvo, ostavljajući ga u rezervatu dečje književnosti kojom se nisu bavili, jer su smatrali da su iznad nje.

Nažalost, ni tamo, na tom uskom rezervatskom planu, Radović nije vrednovan kako treba, jer rezervat ima rezervatske estetičare. Vrednovali su ga oni čije se vrednovanje malo ceni, estetski čuvari rezervata, omeđivači njegovog prostora.

Radovićevu pesničku veličinu su merili ljudi malih mera.

Gulivera su merili duhovni liliputanci.

Omeđeni svojom uskošću, oni su određivali njegovu širinu.

Ljudi konvencija davali su mu atest da je izvan konvencija.

Ipak, bez obzira i s obzirom na sve hvale koje su o njemu rečene, mada od pojedinih više bi za njega radile pokudice, Dušan Radović je ovakvoj našoj kritici ostao nedokučiv i nedočitan, bar ovoj, koja se zove kritika književnosti za decu, koja zbraja nezbrojivo i po osnovnim računskim radnjama i koja meri na kilo.

Dušan Radović će kao pesnik biti objašnjen kad se Nikola Milošević (ili neko srodnog estetskog opsega) malo ostavi Dostojevskog i lati Radovićevih dela.

Naravno, ima i vrednih i temeljnih eseja o poeziji za decu Dušana Radovića, takvi su eseji Milana Pražića, Milovana Danojlića i Vladimira Milarića...

SLOBODAN Stojanović, toliko odan Radoviću da ga dobro razume, u retkom trenutku zicflajša, ispisao je osam stranica o jednostavnoj pesmi "Pouka" od četiri stiha i pokazao da se o svakoj Radovićevoj pesmi, savršenoj u jednostavnosti, može napisati i više stranica i da u njoj ostane još zagonetnog. A Radovićevih pesama za decu ima za solidna četiri toma.

"Kada su svi hteli da budu ozbiljni pisci, on je počeo da piše za decu i narod, onda kad su narod htela da budu jedino deca", najsažetije je Radovića ocenio pesnik Matija Bećković. "Njegova poezija se samo uslovno može smatrati dečjom, a sve što je stvorio može se razumeti najmanje na jedan način. Prirodno, radosno, zdravo... - bile su najčešće među njegovim rečima. Bio je uveren da je dužnost poezije da obraduje i usreći čitaoca, a ne da ga ponižava i zbunjuje."

Sigurno je da je Dušan Radović, i s ovim i ovolikim vrednovanjem, na tronu savremene srpske poezije za decu. Samo što taj tron, oni koji vrednuju, ostavljaju u pomoćnoj zgradi, u dečjem paviljonu srpske palate pesništva.

Radović nam nije ostavio naslov prve pesme, koju je poslao redakciji poratnog dečjeg časopisa "Poletarac", koji će sam sa nostalgijom sedamdesetih godina obnavljati na zaista veličanstven i neponovljiv način, pa se ne zna da li je ona jedna od tri prvo objavljene pesme. Zna se, po Radovićevom svedočenju, da ga je ona na neobičan način zaposlila u redakciji ovog časopisa. Neobično je da ova pesma nije bila ni potpisana njegovim imenom. Radović je pričao da se, iz straha početnika, potpisivao ženskim imenom: Rajka Tokić.

Pesma je, u redakciji, odmah bila zapažena. Svi su nagađali: ko li je ta Rajka Tokić? Mora da je mlada, kad je potpuno nepoznata. Pretpostavljalo se da je lepa i i zagonetna, kao i njena pesma. Branko Copić i Arsen Diklić, članovi redakcije, tada u godinama okretnim za mladim i lepim devojkama i ženama, spremali su se da odu u Kolarčevu 5, gde je Dušan Radović tada stanovao, da vide kako izgleda Rajka Tokić, da je upoznaju i da sa njom izmenjaju pesničke i druge impresije.

Do ovako pripremanog ovog upoznavanja, pretpostavljam komičnog, nije došlo, jer je, ipak, nestrpljivi mladi pesnik Dušan Radović savladao stidljivost i strah i svratio u redakciju, kod glavne urednice, Jelene Bilbije, da se raspita za pesmu i da otkrije da je Rajka - Dušan. Tako se i zaposlio u "Pionirskim novinama".
Pitao sam septembra 1969. godine Branka Copića je li to tačno i da li se seća tog februara 1947. godine.

"Tačno je. Zaintrigirala nas ta Rajka Tokić", priznao je Branko Copić i dodao, na samo njegov šeretski način. "Veliš da je bio februar, pa jest, mačji mjesec!"

Pitao sam i kakav je utisak ostavio sam Dušan Radović, u odnosu na očekivanu Rajku.

"Koliko su njegove pjesme bile posve nove, i koliko su nas zadivile, on sam nije. Rajka je bila Mrguda. Iako je bio mlad, izgledao je kao neko ko se već sjeća djetinjstva. Izgledao je kao neko kome treba pomoći. Tako je Jelena Bilbija predložila da ga zaposlimo, oduševljena što se njegov dan rođenja, 29. novembar, poklapa sa Danom Republike."

Branko Copić se uverio da izgleda vara: "Brzo smo spoznali njegovu veliku duševnost, koju je mrgodnošću prikrivao, kao da se stidio što je pjesnik."

"Znate li da je i Matija Bećković rođen 29. novembra?", pitao sam dalje.
"Onda Dan Republike nema šanse. Oni će ga pomračiti", kazo je Branko Copić u zabrinutoj šali.

Govorio je Dušan Radović kako ga greju sećanja na atmosferu njegovog malog, jednostavnog, čistog i lepog detinjstva. Kazivao je kako to ni u šta drugo i nije mogao pretočiti "do u jednostavnost, u neku lepu setu i u neku slatku gorčinu".

PRVU pesmu koju je kao devetogodišnje dete napisao bila je posvećena ocu. Prva pesma kojom je postao pesnik "Bio jednom jedan lav" ima uz lava i svog junaka sa gumicom. Brana je Duškov mlađi brat. Trudio se da njegove pesme liče na detinjstvo jednostavno i čedno, onakvo kako je on hteo da pamti svoje detinjstvo, u doborj i zdravoj porodici.

Po Radoviću, u dobroj i zdravoj porodici otac treba da brine o prezimenu dece, a majka o imenu. Kad kaže prezime, Radović misli na obraz, na čast, na moral, na stamenost (u čvrstini i postojanosti), na sve ono u šta deca mogu da se zaklunju, da imaju ono što ih pred sobom i pred drugima obavezuje. A majka treba da brine o imenu, znači svakodnevno, o svakom detetu posebno. Tako je bilo u starim vremenima. "Cuvaj majku da ti duže traje", Radović se žestoko sporio sa vremenom koje polako ukida majku, a da "ne znamo ko će biti maćeha ove dece".

Kako je očinska briga o prezimenu izgledala u porodici Dušana Radovića svedoči ova anegdota... Dušan je svog sina Miloša, kada je polazio u školu, savetovao:
"Nemoj da mi cmizdriš! Upamti, ti si Radović! Ako te neki dečak udari, udari i ti njega! I kvit! Samo nemoj prvi!"
Jednoga dana Miloš je iz škole došao uplakan.
"Šta je?"
"Udario me je jedan dečak."
"Jesmo li se dogovorili da ne cmizdriš? Ti si Radović! Jesi li i ti udario njega?"
"Zaboravio sam! Zato i plačem."

BEZ PATETIKE

SUMNJIČAV prema svakoj patetici kao izvorištu laži, on je i istinistost svojih pesničkih misli proveravao parodiranjem! Parodiranjem se lečio od oponašanja.

Tako je, primerice, na više načina parodiro dve najpatetičnije, ali i najkobnije pesničke misli veka: "U ovom svetu nije novo mreti, ali ni živeti nije najnovije" (Jesenjin) i "U ovom svetu, nije novo mreti, izgraditi život daleko je teže" (Majkovski). Parodiranjem se spasavao velikih reči, umišljenosti i sumnjive sentimentalnosti i bukvalnog zalaganja za dobrotu i nežnost. Time je postizao visok nivo mišljenja u mudrosti, veštini i kombinatorici.

Molio sam ga da mi otkrije glavnu misao svoje poetike. Odbio je, da mi ne bi rekao bilo šta. Ipak, jednom sa usput čuo: "Poezija mora biti mudrija od života."

Uvek mi se činilo da je Dušan Radović od deteta postao dečji pesnik, da je od praćke napravio hozentregere.

29. oktobar 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Mart 30, 2011, 01:16:55 pm »

*
MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 04






RADOVIĆEVI naslovi su, koliko u službi pesničke igre, više šifra same poetike.

Radović je svoju poetiku najbolje i najkraće saopštio naslovom svoje prve pesničke knjige "Poštovana deco". U njemu je, prvo, Radovićeva želja da se deci direktno obrati, bez posredovanja starijih, roditelja, rodbine, vaspitača, učitelja... Drugo, ova sintagma obraćanja sadrži u sebi veliku odgovornost ovakvog obraćanja, u kojem je najvažnije poštovanje svih atributa detinjstva: slobode rasta, slobode pameti, slobode igre, slobode otkrivanja...

"Na slovo, na slovo..." prividno je naslov dečje igre, ali i svest da je glas, najmanji glas - atom ljudskog sporazumevanja, a time i pesničkog saopštavanja.

"Vukova azbuka", koju u budućim izdanjima valja pridodati uz "Na slovo, na slovo", jeste velika apoteoza pesnikova svom jeziku i onom koji je utemeljio i objasnio njegove zakone, ali i pokazivanjem da i sam jezik ima detinjstvo, u kojem je neodoljiv. "Vukova azbuka" je u osnovnoj ideji suprotstavljanje već vekovnoj težnji gramatičara, normativnih stražara, da Vukovo učenje o jeziku pretvore u dogmu, i poziv da se za decu piše onako kako misli i govori detinjstvo, bez logičkih brana i međa, bez didaktičkih uslova i zabrana.

Naslovom "Razne gluposti", Dušan Radović se borio za veliko i, po njegovom mišljenju, sveto đačko pravo na neznanje. Pravo na ono obično, a pre svega na ono veličanstveno neznanje, dovedeno do anegdota u dijalogu profesora i đaka (đačka je reč poslednja!), koje će se pamtiti celog života i po kojem je, od kolevke pa do groba, najlepše đačko doba. Naravno, tu je najviše pravo na istorijsko neznanje, sa primerima:

"Šta odgovori đak koji ne zna odgovor na pitanje: - Zašto je Karađorđe podigao Prvi srspki ustanak?
Prvo, sigurno da je imao razloga.
Drugo, da nije imao razloga, on to ne bi radio.
Treće, niko ništa ne radi bez razloga, a najmanje bi to učinio Karađorđe."

RADOVIĆ je tako dobro znao da niko ne može biti tako duhovit kao đak koji ne zna.

"Sedi da razgovaramo" naslov je za ravnopravnost i razumevanje. "Ko voli svoje dete ne može imati srca da ga vaspitava" zapisao je Radović. Jedino se s detetom, podrazumeva se, može s ljubavlju razgovarati. Tako čini i pesnik, jer:

"Dete je čovek
u odelu deteta".

U pesmici ove zbirke: "Dete i pas", čovek Dušan Radović podelio je sa decom svoj strah od pasa i pseće nerazumevanje obostranog straha, uveravajući decu u ono u šta sebe nikad nije uverio (što psima nije ni pokušao da pokaže!)

Na "Sedi da razgovaramo" i prirodno se nadovezuje naslov "Veliki i mali", savetnika za vaspitanje roditelja: "Samo deca koja ne slušaju mogu postati bolja od svojih roditelja".

Savetnik je izbor iz višegodišnjeg pesnikovog obraćanja velikim i malim u radio-emisiji "Beograde, dobro jutro": "Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas".

U tom svakodnevnom obraćanju Radović je dao maha sebi kao satiričaru i, prirodno, savim prešao na stranu malih: "Ako već tučete decu, tucite ih bez razloga, jer su svi drugi razlozi gluplji".
Naravno, i njegovo razumevanje mladih podložno je istom razmatranju: "Teško je biti dete i biti dobar. Lakše je biti odrastao i razumeti decu".

O DUŠANU Radoviću se može govoriti i kao o visokoj školi srpskog pevanja za decu.

Nema te brige kojom ćemo biti dostojni naše dece. Taj kredo Radović je tuvio i pesnicima za decu.

Radović je bio veliki vaspitač pesnika za decu.

Učio ih je: da decu priznaju kakva jesu, a da ne nagađaju kakva deca treba da budu.

Do Radovića, deci je bilo lako podvaliti. Radović se starao, svojim nemerljivim darom, da bude sve teže deci podvaliti.

On je darovite pesnike naterao, kako to sam reče, da se stide, negdašnjeg lažnog sentimentalno-demagoškog odnosa prema deci. Naterao ih je da se koriste cinizmom i parodijom. Naterao ih je da, konačno, pojme da pridika nije estetska kategorija.

Njegovim stvaranjem, a time i staranjem, zašlo se u vreme, što bi on rekao, jedne "muške" poezije, u kojoj: svi bi da budu "lafovi", da deci pristupe bez distance. I to svoj deci, ne samo "dobroj".

U najkraćem, Radović je poeziju za decu sasvim odvojio od pedagogije, didaktike i svega što sa njima ide i preveo je u filozofiju, koja se može i životom zvati. Evo, dokaza iz njega samog:

"Kad sam bio mali,
ja sam bio mali,
nisam znao da sam mali
jer sam bio mali".


Ovu pesmu je Dušan Radović ponudio kao odgovor na pitanje "Detinjstva" (Vladimir Milarić): "Kako glasi vaša pesma o detinjstvu? I u kojoj svojoj pesmi nalazite ovu reč u svom čistom značenju?"

Ova pesma, koja se može uzeti kao moto Radovićevog dela i svih savremenih antologija srpskog pesništva za decu, ostala je izvan svih antologija, čitanki i Radovićevih zbirki, bilo da ih je on slagao ili su ih slagali drugi. Ona je danas Radovićev i naš paradoks. Ovde je, evo, citirana da se ne izgubi.

I koliko god da je, ipak, prerana Radovićeva smrt bila od onih velikih nepravdi koje su nas zadesile, ima neke pravde u tome da je opaka bolest sačekala da on završi svoju "Antologiju srpskog pesništva za decu".

Tako je jedno veliko i plodno razdoblje srpskog pesništva za decu, koje je početo Radovićevim pesmama, na kojima se stvorila jedna kristalna poetika, zaokruženo Radovićevim odbirom najboljih.

DUŠAN PO DUŠI

SVOJIM pesništvom za decu Dušan Radović je postigao sve ono što su hteli nadrealisti.

Dok je kod njih to sve delovalo iskontruisano, kod njega je to postalo prirodno.

Ono što je kod njih bilo usiljeno, kod njega je bilo spontano.

Ono što je kod njih daleko, kod Radovića je neposredno.

Ono što je kod njih bilo rogobatno, kod njega je skladno.

Ono što je kod njih bilo mehaničko, kod njega je bilo živo.

Ono što je kod njih odbijalo, kod njega je dobijalo magijsku privlačnost i neodoljivost.

Ono što je kod njih otkrivalo stvaralačku nemoć, kod Radovića je tu izbijala stvaralačka snaga i imagincija.

Ono što je kod nadrealista bilo po manifestima, kod Dušana je bilo po duši.

30. oktobar 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Mart 30, 2011, 01:17:08 pm »

*
MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 05






DUŠAN Radović je bio toliko odgovoran pesnik da je nerado definisao svoju poetiku. Uvek je bio sigurniji da napiše pesmu nego da priča šta je njegova pesma.

Kako je često davao intervjue, bilo je puno pokušaja da se iz njega izvuče ključna definicija njegove poetike. Ali on je uglavnom u odgovorima okolišao. Sve iz straha da ne bude saglasan u definiciji sa samim svojim pevanjem i da ne ruši sam sebe.

Iz raznih intervjua mogle bi se izvući mnoge rečenice koje bi valjalo da liče na definiciju njegove poetike. Znatan broj tih rečenica može se naći naveden u ovoj knjizi.

Opredelio sam se da izdvojim jednu rečenicu iz onih misli koje je Duško Radović kazao Laslu Blaškoviću, dečjem pesniku, kojem je i preporuku za prvu knjigu napisao:
"Ja mislim da u poeziji, da u pisanju mora nešto da se kaže još bolje nego što je do tada rečeno."
To najviše što se iz Radovića moglo izvući.

Možda je najbolje opredeliti se za onaj čuveni referat "Dete i knjiga", koji je izgovorio 7. juna 1959. godine na Zmajevim dečjim igrama, na kojima je smatrao da dečji pisac mora superiorno da ismejava sve okolnosti u kojima je dete malo i slabo, kada je ovim rečima pokrenuo novo srpsko pevanje za decu:
"Da se razumemo, ne mora dečji pisac pisati za odrasle. On treba samo tako zrelo i dobro da piše, kao za odrasle."

Radovićevo poimanje vrednog u dečjoj književnosti može se naći u nizu predgovora za knjige pesnika koje je zavoleo, a ponajviše u predgovoru za već kultnu knjigu "Olovka piše srcem".

"Dušan Radović mi se ukazuje kao pesnik koji je čitavo svoje stvaralaštvo zasnovao na slobodnim asocijacijama", zapazio je pesnik Stevan Raičković u svom zapisu tačnije od svih kritičara. Iza ovog zapisa su godine Raičkovićevog poznanstva sa Radovićem, pa i vreme svakodnevnih popodnevnih kafenisanja u "Mažestiku" sedamdesetih godina.

KRENEMO li od ovog Raičkovićevog zapažanja, imamo u sintagmi slobodnih asocijacija i odgonetku za Dušana Radovića i za karakter njegovog dela. Tu je ono što ga je na stvaranje pokretalo, ali i ono što objedinjuje otvoreno, bez obzira na rasutost i raznorodnost, u jedno ipak celovito delo. Tu je koren onog što je Radović u svom delu: pesnik sloboda: Slobode su znak njegovog pesništva: sloboda jezika, sloboda igre, sloboda mišljenja, sloboda osećanja i sloboda saopštavanja.

Teško je utvrditi koje je tabue srušio, koje je granice prešao, koje je međe počupao, koje je zablude razbio, koje je dogme ismejao...

U stvari, Dušan Radović nas je oslobađao celog svog stvaralačkog života. Oslobađao nas je od gluposti, od vlasti, od rđavih navika, od neljudskih postupaka, od neosetljivosti za dobrotu... Oslobađao je decu, pisce, građane, književnost, zemlju...

Kao što je započeo svoje pevanje izvan pesničkih i političkih konvencija, Dušan Radović je tri i po stvaralačke decenije bio izvan svih konvencija:
"Meni je potrebno nešto da me isprovocira, da me inspiriše...", toliko sam ga puta čuo da govori, ili sam pročitao da je nekome izgovorio: "Budući da nemam nikakav literalni program, danas se bavim pisanjem svega - od nekrologa i TV kuvarica, do govora i reklama."

Uvek se to svodilo na isto, samo malo - drukčije. Neodoljivo.

Pisanje mu je bilo velika, pomalo nejasna, ali stalna potreba. Zato je svako pisanje smatrao velikim iskušenjem i zato se neprekidno iskušavao, istražujući paradokse pisanja i paradoks o piscu - sebi.

Iz njegovih nesanica razvila su se mnoga prijateljstva. Morao je imati dosta prijatelja za dugi netreni dan.
Na radno mesto dolazio je pre početka radnog vremena.

On je sebe morao izvlačiti iz mrzovolja. Prvo je sebe oduševljavao onim čime će druge oduševiti. Tako je nastajalo "Na slovo, na slovo". Tako je nastao "DŽon Piplfoks". Tako je nastajao "Poletarac"...
Nesanica je bila njegov najverniji poslodavac.

Kada je počeo "Beograde, dobro jutro", ranoranilaštvo mu je dobrodošlo, i počeo je to da radi sa takvim oduševljenjem. Znao je samo za sekund ili za samo koji delić sekunde da trene u hodu, za stolom dok diže kafu ka ustima, dok pali cigaretu, usred najuzbudljivijeg razgovora, pa i usred sopstvene rečenice, koju je nastavljao sa neprekinutom mišlju.

Kako se u dosetkama nismo štedeli, uvek sa merom, tešili smo ga Svetozarem Markovićem i njegovim "Pevanjem i mišljenjem". U vladajućoj materijalističkoj, odnosno socrealističkoj estetici i kad je htela da bude neideološka modernistička kritika, lajtmotiv je bila misao: "Pesnici su probuđeni deo naroda".
- Jesu, ali ja sam preterao... i zato sam pod stalnom ideološkom paskom - odgovarao je sa uzdahom.

Te nesanice su uvećavale Radovićev književni opus u svim vidovima literature u kojima se osvedočavao. Naročito u opusu aforizama "Beograde, dobro jutro", koji mu je i najobimniji i najčuveniji posle poezije za decu. On je nesanice u redove nizao.

Horhe Luis Borhes je govorio o strašnoj lucidnosti nesanica, Dušan Radović je tu lucidnost imao takoreći neprestano.

Posle svega mislim: Duško Radović je bio duša naše nesanice. Otelotvorena. On prvi nije mogao da zaspi nad sudbinom naše zemlje, a da ni sam nije znao zašto.

JUTRA U "KASINI"

DUŠAN Radović je, valjda i celog života, a sigurno celog književnog života, patio od velikih, a hroničnih nesanica. Na njih se nikome nije žalio, sem možda sebi samom, mada ih je sviknuto okapavao. Ali ih nikako nije mogao sakriti i to se kod njega prvo spoznavalo. Spavao je noću nakratko i obdan na trenove. Nesanice su ga činile nesmirnikom, u njima je tajna njegovih ranoranilaštva i stalne pospanosti na licu koja mu je davala izraz prividne mrzovoljnosti. Morao je znati šta će sa sobom da sam sebi ne bude nesnosan.

Bio je prvi čitalac svih dnevnih novina, što je činilo da, mnogo više od svih, bude u toku.

Decenijama je bio prvi gost jutarnjeg narodnog restorana hotela "Kasina" gde je počinjao da radi.

31. oktobar 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Mart 30, 2011, 01:17:20 pm »

*
MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 06






MNOGE genijalne stranice, čak možda i većinu, Dušan Radović je ispisao po porudžbinama, koje je, na njemu svojstven način, iznuđivao često, jer često nije ni para imao. To ga je teralo i da pokaže svu raznovrsnost svoga dara. Iz mladosti njegovog dara ostala je i ova anegdota:

Tadašnjeg urednika Programa za decu Radio Beograda Miroljuba Jeftovića stigao je na železničkoj stanici, negde je čovek putovao, a Radoviću je bilo hitno da mu potpiše ugovor za radio igru.

- Kako da ti potpišem ugovor za radio igru kad joj ni naslov nemaš, jebi ga - pokušao je da se odbrani Jeftović.

Radović se uhvatio za Jeftovićevu psovku: "Kako nemam? Imam: Kako su postale ružne reči".

Tako je nastao naslov za ugovor, a po ugovoru je nastala i antologijska radio igra.

Radovića su porudžbine obavezivale da poručeno uradi najbolje. To je odlika pravog majstora.

Tako je po porudžbini za Makavejevljev film nastala antologijska pesma "U špajzu" o mišu, siru i deranžiranju.

Radović je sebe smatrao lenjim čovekom i porudžbinama je pobeđivao lenjost.

Bilo mu je najteže da radi - u svemu ostalom nije bilo misterije.

Radović je svojim darom i radom demistifikovao književni poziv. Njegov božanski dar ne skriva se iza izjava o božanskom nadahnuću.

Njegovo pisanje je bilo uvek pisanje protiv dosade, zato njegovom daru nije bio potreban poseban književni program: "Treba najpre da vam je užasno dosadno, a zatim da pokušate da se spasete. Ja samo to radim. Bušim rupe na ledu da bih mogao da dišem".

JEDINI ideal bio mu je dobro urađen posao. On je, dakle, jedini idealist koji je ideal ostvarivao, a da taj ideal nije bio tortura drugih, već samo sebe!

Bio je Dušan Radović jedini idealista u čijem su ostvarenju ideala mnogi uživali.

Izjavljivao je da koketira sa mnogim poslovima. Strah i muka su mu donosili koncentraciju. Preuzimao je obaveze. Posle su one preuzimale njega. Hvatao ga je strah da ih neće ispuniti. Mučio je muku ispunjavajući ih.

Upitan čega se plaši, odgovorio je: "Pisanja i pasa. I jedno i drugo volim, ali se plašim".

Pisanjem je on morao ili da ujede ili da zagrize. Šta psi hoće - to već znamo.

Nešto je i zarađivao, radeći po porudžbinama. Ali se to na njemu nije videlo.

On, jednostavno, više nije bio samo pisac, on je bivao pojava. Bio je citat, reklama za vedrinu i za mrgodnost, sudija i advokat, grdnja i savet, nacionalni matičar i sredstvo za izjavu ljubavi...

Nije hteo sebe da kvalifikuje, to je protiv njegove biti.

Uvek je bio ono - što trenutno radi.

Ono na šta bi se drugi pisci teško usudili, Dušan Radović se lako usuđivao. Kad je drugim piscima bilo uglavnom lako, Dušanu Radoviću je uglavnom bilo teško.

Predlagao je da se sva umetnička udruženja kao crkva odvoje od države.

Izašao je sedamdesetih iz Udruženja književnika sa četrdesetoricom. Ali se nije vratio.

Pre nego što je izašao iz Udruženja pitao je javno Aleksandra Bakočevića, tad potpredsednika Vlade Srbije, zaduženog za umetnike: "Koji su razlozi društva da prvi kompromise sa najgorima?"
Opominjao je Radović da su propali svi oni koji su državu mazili i podržavali, pa, prema tome, umetnike treba mučiti da bi više mislili i bolje stvarali.

Umetnost je, po Radoviću, već bila toliko kompromitovana raznim mistifikacijama, da je on odbio da bude umetnik, nazvavši sebe dobrim književnim zanatlijom.

Ukazivao je da nije sva lepota i pamet u registrovanim umetničkim formama i to je svojim pisanjem pokazivao i dokazivao. Za njega je samo moderno moglo biti ono što stalno ima aktivni odnos prema savremenosti.

U TOM pisanju svega, opredeljen kao dobar književni zanatlija, istrajavajući na aktivnom odnosu prema stvarnosti, Dušan Radović se ostvario kao veoma složena književna ličnost. Kao pesnik za decu, pripovedač za decu, kao pesnik, kao pripovedač, kao dramski pisac, kao scenarista, pesnik primenjene poezije - songova i namenjene - epigrama, i, nadasve, kao jedan od vodećih satiričara.

U svemu je pokazao da ima odlična iskustva sa svojom pameću i ukusom.

Radovićev glas je bio sličan njegovom izgledu. Što rekao Dragoslav Mihailović, nekako naburen. Drugi bi rekli da je to glas mrzovoljnog i mrgodnog čoveka.

Sada kada razmišljam o Radovićevom glasu, ni sam ne znam zašto pomišljam da je verovatno takav glas imao čuveni glumac nemog filma Baster Kiton. Valjda pomišljam i zato što su verovatno slušaoci Studija B pretpostavljali po glasu izgled Dušana Radovića.

Taj glas je svojom naburenošću plenio nekom drugom toplinom i davao posebnu intonaciju onom što je Duško prvo pisao, pa potom pred mikrofonom izgovarao. Moglo bi se reći da je glas bio antiteza sadržaju izgovorenog.

Prve tekstove "Beograde, dobro jutro" prvo su čitali spikeri besprekornog glasa. Emisija je primila kultno značenje tek kad se oglasio sam pesnik, kad je Dušan Radović sam počeo da govori svoje tekstove. Verujem da i ono što je Radović napisao, a nije izgovorio, što je u knjigama, ima njegovu govornu intonaciju. U to me uverava i činjenica da sam često bivao sa Radovićem na književnim čitanjima i da pamtim njegove najčuvenije pesme njegovim glasom izgovorene.

Radović sam nije voleo svoj glas i pružao je otpor ideji da sam govori pred mikrofonom. Tako se i podvrgao stručnom testiranju govornih sposobnosti.

"Dobio sam tada takvu stručnu analizu glasa, da sam pre mogao na lečenje nego u program" - govorio je Radović, neprekidno se pravdajući na ovaj način.

U ŠPAJZU

U špajzu ima jedan sira
a parcov jede toga sira
bez obzira

A parcov jede toga sira
i baš ga njega mnogo briga
uglavnom da je njemu stiga

Al u taj parcov dođe bolest
pređe u njega iz taj sira
i počme ga deranžirat

I počme njega deranžirat
i deranžirat i deranžirat
svakog dana deranžirat

Boli parcova njegov stomak
kao da ima jedno stvrdlo
i misli da će umreti odma

Možem misliti kako mu je
u njegov stomak kad ga vrti

1. novembar 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Mart 30, 2011, 01:17:33 pm »

*
MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 07






"DUŠKO Radović živi život isključivo za svojim redakcijskim stolom", zapisala je novinarka Mina Selimbegović u uvodu za intervju.

U vremenu medija Dušan Radović je pisac medija. Pokazao se za sve savremenim. Sve što je novo dolazilo - laćao se toga. Dao je mnogo i radiju i televiziji, a da ništa nije uzeo. Mediji su mu uzimali godine i živce. Najviše je dao vremenu novog radija. Prvo deci u Radio Beogradu. A zatim svima nama u programu Studija B.

Njegova emisija "Beograde, dobro jutro", bila je više od emisije.

"Zbilo se to 1975. godine na 23. spratu Beograđanke, zgrade koja dominira gradom. Učinilo mi se lepim da neko sa te visine gleda Beograd. Ja sam Beograđanku upoređivao sa minaretom i sebe sa onim hoxom koji svakoga jutra moli da imamo dovoljno vode, struje, mleka, nafte, kafe... I tako sam se oglasio... Posle toga više nisam mogao da prestanem..."

On se uzdigao do glasa naše savesti: "Našu zemlju najviše vole rukovodioci. Nigde nema bolje zemlje za rukovodioce nego što je naša". - Onda bi to i argumentovao bez uvijanja: "Propala je najveća fabrika odlivaka u Evropi. Najveće neznalice i lažovi u Evropi biće raspoređeni na neka druga rukovodeća mesta".

Učio je ljude da se posmatraju, da umeju da se vide, da se čude i raduju - drugim ljudima.

Iz naših snova i naših košmara, javljao nam se u rana jutra našim mislima, samo sada bistrim i duhovitim, često i zlovoljnim, a imale su rašta takve biti: "Na našem putu u budućnost neki su skretali levo, neki desno, a mi smo išli pravo, pravo i samo pravo, dok nismo najzad srećno stigli dokle smo stigli."

"Sava se više ne uliva u Dunav, već u Beograd", toliko je voleo Beograd, da ga niko kao on nije hvalio i kudio: "Površina Beograda podseća na površinu Meseca. Zajednički su im krateri i rupe, s tim što se na Mesecu odustalo od života, a u Beogradu još nije."

Pisao je kroz dogled, a napisano je stavljao pod lupu!

Bio je na katarci Beograda, a mogao je i na trg stići, jer se u simbol pretvorio.

GODINAMA smo nastavljali dane onim što nam je rekao Dušan Radović: "Plašeći se pametnih, boreći se protiv pametnih, stvar smo prepustili glupima. Činilo nam se da su oni manje opasni. Glupi su učinilo ono što su mogli. A to je ovo, danas i ovde".

Da nam kaže ono što misli Dušana Radovića je obavezivao ugled koji je stekao kod svog naroda. Iza tog ugleda se nije zaklanjao: "Pametni i dalje popuštaju. Nadamo se da glupi ne mogu biti toliko glupi, da to pametni ne bi mogli izdržati."

Bile su to puste nade, ali su nas u sebi održavale.

Glupi ne samo da su bili preko nada glupi, nego i moćni preko narodnih leđa: "Pametni uvek više liče na neprijatelje nego glupi. Svi koji su pametniji od nas moraju biti protiv nas."

Govorio je Radović, bez obzira na iskustva i posledice, održavao je nadu. I to što je govorio smataro je svojom rodoljubivom obavezom: "Počeli smo da živimo kao oni protiv kojih smo se borili i koje smo pobedili i razvlastili. Kao da ih nismo mrzeli, kao da smo im samo zavideli."

Nekad nam se činilo da je samo on ovaj narod mogao probuditi: "Našu zemlju najviše vole rukovodioci. Nigde nema bolje zemlje za rukovodioce nego što je naša."

Nije bilo toga petla, a kamoli pisca koji bi se pre njega oglasio. Po njegovom glasu dan se poznavao. Bio je provokacija u etru. Misaona buba u uhu: "Trebalo bi do daljeg zabraniti sve govore. Neka svako uradi ono što je hteo da kaže." Izdavao se za citiranje. Govorio je: "Mislim po kućama!"

Kada je morao da misli o istim stvarima, nije mislio na isti način! Nije voleo da priča ispraznosti. Govorio je:
"Sve je ovo žvakanje žvakaće gume. Bez gume."

Pre je sebi postajao neprijatan, nego drugima. Nije voleo sebe da sluša. I to je jedna od tajni njegove sažetosti! Pokušavao je da svako jutro proglasi za praznik. Po podne smo ponovo palili radio da ponovo oslušnemo ono što nam je Duško već rekao. Njim smo uspavljivali svoju savest: "Možda bi Srbi i Crnogorci mogli bežati sa Kosova na more. Tako bismo rešili dva problema."

KAŽU da su đaci u tom vremenu ispisivali po zidovima škola: "Volimo Duška Radovića." Bio je ime njihovog neslaganja sa vremenom i ime njihovog protesta.

Ako je tačno ono u šta nas uveravaju čuveni psihijatri, da je dan bez smeha izgubljen dan, onda se Dušan Radović godinama starao da Beograđanima nijedan dan ne bude izgubljen dan. U rano jutro činio ih je nasmejanim, odnosno kreativnijim, životnijim i podsticajnim da prihvate prvo sebe u ogledalu, pa onda sve one koje će toga dana sresti. Koliko je samo Dušan Radović onih sa mišlju: "Dođe mi da poludim!", odgovorio od tog čina.

Svojim duhovitim, pa i ciničkim mislima o ženama, koje su sve iste - na različit način, tešio je muškarce sklone bračnom i porodičnom stresu. Svojim opet duhovitim, pa i pakosnim mislima o muškarcima, koji su svi isti baš tamo gde se razlikuju, činio je kod žena stres posle razvoda bezazlenim, čak i veselim.

Svojim nihilističkim duhovitostima Radović je unosio više optimizma u društveni život i od najoptimističnijih obećanja rukovodilaca, profesionalnih i dobro plaćenih optimista i drugih nacionalnih vetrogonja. Nije hteo da bude toliko hrabar kolio smo mu priznavali. Plašio se toliko divljenja: "Dušan Radović je jedna velika kukavica. Moli i uči druge da budu dobri, jer se plaši."

U paradoksima svoga vremena Dušan Radović je pronicljivo uočavao i ono što će nam se u budućnosti teško osvetiti. Nije reč o nostradamuskom daru, Duško se užasavao pomisli da bude prorok, već u prepoznavanju uzroka čije će posledice neminovno doći. A možda je u tome sva tajna predviđanja i proricanja.

Uočavajući paradoks Jugoslovena u popisu stanovništva iz 1971. godine, ukazao je na uzroke tragedije druge Jugoslavije, koja će doći dve decenije kasnije: "Ko nema svoju republiku ili pokrajinu, živi u Jugoslaviji kao emigrant."

Upozoravao nas je da nam mrak mora otvoriti oči: "Svi smo bili jedinstveni: da je najbolje onako kako nije bilo dobro."

Da li bi nam se desilo, sve što nam se u godinama posle njega desilo, da nam je i to vreme bilo sa njim?

BOG BIRA ANĐELE

MEĐU nekrolozima koje Duško pominje u nabrajanju onog što je sve radio, izdvojiću potresne rečenice o odlasku mlade glumice božanskog dara Nede Spasojević u kojima se Radović spori sa samim Bogom:
"Nema više naše lepe i dobre Nede Spasojević. Greškom ili nepravdom i ona je umrla umesto nekog drugog. Ili Boga nema ili ga ima, pa bira anđele da mu prave društvo."

02.11.2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Mart 30, 2011, 01:17:44 pm »

*
MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 08






DUŠAN Radović je vodio više borbi odjednom.

Umesto da duplira staž, duplirao je borbe. Narvirala ga je ljudska glupost i, mada je znao da je beskrajna, nije se s tim živ mirio. Ni posle smrti neće. Sve je činio da se ljudska glupost i ljudska pokvarenost ne udruže i zato bivao optužen da je protiv udruženog rada, u njegovo vreme neprikosnovenog. Starao se da se pokvarenima ograniči rok upotrebe.

Prošao je mnoge borbe, a najteže su mu bile sa sobom:
"Najviše me nervira laž i glupost. A onda to što me to nervira".

Radović se u životu nahvatao silnog straha od gluposti.

Kloneći se gluposti procenio je ceo svoj stvaralački život: "Niko bolje ne poznaje ljude od umetnika. A to dragoceno znanje stiče se dramatičnim poznanstvom sa samim sobom".

Stalno je bio zaposednut činjenicom da pisanje daje velike mogućnosti za laž. Znao je koliko su velike mogućnosti zloupotrebe besmisla.

Imao je, zato, velike sukobe i sa sobom i sa drugima. Sa drugima je lakše izlazio na kraj. Druge je terao iz laži, strepeći da tamo sebe ne zatekne.

Samo se jednom ovako poverio: "Terajući se iz laži, u grob ću se oterati".

Smatrao je Dušan Radović svojom patriotskom obavezom da onima koji loše rade to i kaže. I to je činio sa: "Beograde, dobro jutro na sve četiri strane". Oni koji su loše uradili, u znak javne zahvalnosti, proglašavali su ga političkim protivnikom.

Istrajavajući u svojoj patriotskoj obaveznosti Dušan Radović je iskusio i izdržao svu osetljivost ljudi na javnu reč.

Iskušao je nerazumevanje onih - što svašta vole da kažu, a ništa ne žele da čuju.

Lupalo mu se o glavu kad je one, koji svašta govore, hteo da zaštiti od toga što sami govore.

Kod nas se satiričari nisu zatvarali, ali su im zatvarane rubrike, ukidane emisije, smenjivane redakcije i urednici.

Radović je to iskusio i kao pisac, i kao urednik!

PROBLEME su mu pravili oni koji su na mrtvoj duhovnoj straži, zaduženi da čitaju sporne knjige i tekstove. Oni, za koje čitanje pesme znači uhođenje pesnika i koji iz smisla pesme iznuđuju priznanje!

"Svako ima pravo da misli, to nije sporno. Druga je stvar - šta", zapisao je.

I to zapisano ga je stiglo. Pristajao je na svoje šta, na koje moćni nisu pristajali. Duško je sve svoje slučajeve čuvao za sebe. Želeo je da ih rešava sam sa onima koji su mu ih napravili, ne izlazeći u javnost, privatnim pismima, u kojima im je govorio sve šta o njima lično misli, bez ostatka. Nije se zavaravao da će ih uveriti da su u zabludama, već da ih im pobroji i skreše, da ga pamte celog svog života. Samo onaj ko se domogne Radovićevog pisama moćnima (po državnim mestima i institucijama), moći će da utvrdi koliko je to - misleno šta - radilo protiv Radovića.

On je mislio da nije bio toliko bridak, koliko je sluh moćnika bio osetljiv. Razdraživao je gonioce istinama koje je saopštavao!

Njegove tekstove, po njegovom svedočenju, niko nije čitao, bar pre emitovanja, ni posle emitovanja (dok ne stignu knjige) ali je bilo muke sa onima moćnima koji su se u njima čuli, sa onima koji su se u njima pričuli, sa onima o kojima se čulo i pričulo.

Oni su mu "zahvaljivali" tamo gde se ne čuo. Tako su mu uvrtali radio dugme, kad nisu mogli nešto niže.

Na kraju jedne knjige "Plavi žaket" napisao je: "Ova knjiga je sa pevanjem i pucanjem, jer onaj deo naroda za koji ja pišem tako najviše voli".

Radović je pevao, a mi, koji ga volimo, pucali smo odradosti. Pucali su i oni koji to što piše ne vole i kojima je to smetalo, pucali su od muke i praskali! Toliko da im se činilo da će Radović izazvati raspad sistema.

I znali smo da: ko ne može Radovića ubediti, ne može ga zaplašiti!

Bio je kao voda, ne samo bistra, već uvek u toku, ne baš tiha, ali je sve bregove ronila. Kad ga na jednom mestu zaustave - zažuboriće kao izvor na drugom mestu. Kad ga ovde začepe, šiknuće tamo... Jedino se tom vodom nisu mogle oprati prljave ruke.

IŠAO je tamo gde ga zovu.

Odlazio je otud gde mu svako jutro ne ponavljaju dobrodošlicu. Tako je promenio više radnih mesta.

Vezivao se poslom.

Od svakog radnog mesta napravio je kultno mesto.

Ono što je jednog trentuka radio, radio je tako da je to, tog trenutka, izgledalo najpotrebnije!

Kad su njega smatrali nepotrebnim - odlazio je!

Imao je mnogo početaka kojima je prepočinjao život, uvek na nov način, u novim formama, stvarajući novu mustru.

Uključivao se na pisaću mašinu.

Odmah je stizao do glavnih misli, bez obzira na poručioca.

Pisao je isključivo do devet sati. Posle je dopuštao da mu pretresaju napisano. Pretres po njegovoj ili tuđoj volji.

Ponekad je bilo i nešto između.

U zemlji organizovanoj kao strogo kontrolisana svečanost, u kojoj se vanredno stanje egzaltiranosti održavalo slavljima i govorima, u akustično izgrađenoj otaxbini, u kojoj se znalo čiji će govori kako zvučati, o apsurda, najviše je ponavljan i najtoplije je zvučao govor koji je napisao Dušan Radović.

Posvetio ga je onima koji stupaju u brak:

"Brak se uređuje zakonom samo onda kada to ne može drugačije. Zbog toga ne dozvolite da vam zakon uređuje brak. Sredite ga sami, lepše i humanije nego što bilo koji zakon to može da predvidi", ovaj Radovićev govor budućim supružnicima čitali su matičari Starog grada nekoliko godina pored slova zakona. U tom govoru Radović savetuje supružnike da bogate svoj zajednički život, da budu realni i odmereni kad određuju ciljeve i želje, i jaki i uporni kad treba da ih ostvaruju. Radović ih i opominje da se ne mogu samo baviti ljubavlju, jer je ljubav lepa kad se podrazumeva, kad prati život i daje mu snagu. Ni ljubomoru nije zaboravljao: "Budite ljubomorni, ne jedno na drugo, već na svoj brak. Čuvajte ga i branite od svih iskušenja, smatrajte ga dragocenim za svoju sudbinu i sreću".

Kako je ovde u pitanju govor, dakle, više primenjeni nego književni tekst, onda ni književna istraživanja neće utvrditi kako je ovaj govor došao pod udar cenzure i po čijem je nalogu obustavljeno širenje ljubavi među supružnicima, kao opšte društvene opasnosti.

SOBIČAK U "BORBI"

KADA je uređivao obnovljeni "Poletarac", uređivao ga je neponovljivo, kao najbolji časopis za decu u svetu u tom trenutku, da su ga u "Borbi" koja ga je izdavala od prvog broja, hteli da ukinu.

Radović je taj čudesni list uređivao u sobici u kojoj je mogao da stane neveliki pisaći sto, držeći otvorena vrata u kojima je primao vrhunske saradnike, koji su strpljivo čekali svoj red u hodniku.

Istovremeno, na prvom i drugom spratu baškarili su se razni direktori, urednici, pomoćnici, savetnici i njihove sekretarice, u velikim kabinetima sa kožnim vratima, kožnim foteljama, kožnim trosedima i kožnim agendama. Na pitanje zašto Radoviću ne ustupi svoj kabinet, jedan od njih je iskreno odgovorio: "Iz ove kože se ne može!"

03.11.2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Mart 30, 2011, 01:17:56 pm »

*
MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 09






RADOVIĆU sam se približavao poizdalje, činio mi se nedostupnijim od Stevana Raičkovića, najponosnijeg pesnika u Beogradu u našoj polovini veka.

Prvi put sam ga video na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa 1966. godine, u holu zgrade u kojoj je tada bila Televizija Beograd. Činio mi se nedostupan, kao i televizija, za koju sam mislio da u nju nikad neću stupiti.

Upoznao sam ga na suprotnoj strani, bukvalno, a može i figurativno, opet na Trgu Marksa I Engelsa, 1968. godine, na četvrtom spratu "Borbe". Došao sam da razgovaramo za omladinsku reviju "Susret".

Radović mi je tada rekao da će u komunizmu sve biti relativno, pa i relativno da li će ga biti. Da mlade ocenjuju slabim ocenama iz istorije zato što su svi drugi iz istorije ocenjeni.

Bilo je to vreme kad sam mu postavio i ovakvo pitanje: Da li se u "Borbi" priznaje dupli borački staž? Odgovorio je: "Videćemo kad se 'Borba' završi".

Pitao sam: Da li je bolje glup na svom mestu ili pametan na tuđem? Uputio me je na drugu adresu: "To pitajte Branu Crnčevića. On je ministar tuđih poslova".

Pecnuo sam ga: Kako igra šah u odnosu na Branu Crnčevića? Odvratio je: "Bolje igram nego što mislim da igram. Za razliku od Brane Crnčevića."

Zanimalo me je: Udarate li čvrge Matiji Bećkoviću? Rekao je spontano: "Ne smem. Udariće me nogom".

Ispitivao sam: Koliki je politički uticaj Živorada Mihailovića Šilje? Priznao je: "Na mene ogroman. Sve što je propovedao - omrznuo sam!"

Nisam se dao zaustaviti: Da li je Radoš Novaković osuđen na "Robiju" Oskara Daviča? Raznežio se: "Gledao sam tu kolorisanu pastoralu! Na kraju su se uzeli!"

Na kraju razgovora Dušan Radović mi je tražio da mu pokažem indeks. Raskrilio ga je, ne pogledavši u njega, zatvorio ga i vratio mi. "Od sad gde god budem sedeo, možeš sesti za sto, ne pitajući me". Tu privilegiju sam od tada najčešće koristio u "Mažestiku", na skoro svakodnevnim popodnevnim sedeljkama, ako ja sam nisam bio onaj prvi koji je sto, onaj u dnu, najveći, uz ogledala, za sve zauzimao.

Odlazeći sa ovog razgovora, svestan tog proleća Evrope, kada je prvi propustio studentski bunt, pitao sam uz pozdrav: Treba li studentskom horu dirigovati milicionerskom palicom? Stisnuo mi je ruku: "Ja sam za kompromis: da se Bogdanu Babiću da neki čin u miliciji". Bogdan je bio glavni dirigent najčuvenijeg akademskog hora u Beogradu koji se tada zvao hor "Branko Krsmanović".

Kada se tog juna zbila i naša studentska 1968, u kojoj ja nisam dobio milicijske batine, već pesničku slavu pobunjenih, Dušan Radović me je tešio u "Mažestiku": "Isto ti je to. Tući će te duže!"

Studentskom pobunom juna 1968. godine Dušan Radović nije bio zatečen, ali je bio zatečen u "Borbi" na mestu propagandiste, gde je "sklonjen" kao potpisnik osuđenog Predloga za razmišljanje o ugroženosti srpskog jezika.

U "Borbi" se studentska pobuna najžešće osuđivala kao neprijateljstvo prve vrste, uvezeno spolja.

Jedino su se osudi suprotstavili Dušan Radović i Milovan Danojlić. Dušan Radović je na skupu od hiljade nahuškanih novinara i štampara u dvorani Doma sindikata opominjao da su "studenti naša deca".

Pobunjene studente podržavalisu tada svi odvažni pisci. Mali broj.

Dušan Radović je bio među onima koji su i govorili studentima u Kapetan-Mišinom zdanju. Govorio je u slavu odvažnosti, ali je rekao da će se sve završiti teškim hepiendom.

Većina pisaca, koji se na podršku nisu odvažili, ćutali su. Među njih su se infiltrirali i pisci komitetlije.

JEDINO je studente osuđivao Oskar Davičo, čije je prezime Matija Bećković čitao unatraške. Svi smo, i pisci i studenti, bili ogorčeni na Oskara. Iz toga ogorčenja ostala nam je ova Radovićeva priča:

"Četvrtog jula ja i pre osvita pođem u grad. Neću da čekam da se otvori 'Kasina' kad je otvoren Univerzitet. U Knez Mihailovoj ulici samo ja i milicija. Vršim jutarnju počasnu smotru. Hoću da uđem u ulicu Vuka Karadžića. Ne puštaju me milicioneri. Ne daju ka ulazu u dvorište Univerziteta. Vide - nisam student, a ne mogu da im se izdam za profesora. Moram izokola da pokušam.

U 1.300 kaplara nema milicije. Kad nasred ulice šlem milicijski. Nisam od onih koji bi ga šutnuo. Lojalan sam građanin, skoro kao onaj koga Domanović opisuje da s patriotizmom diže policijsko dugme. Krenem ja da dignem šlem, da se ne ponižava na ulici. Kad - šlem se ne da. Zapnem, šlem se opet ne da - ni makac. Uhvatim ga s obe ruke pa iz sve snage, iz petnih žila... Kad, pod šlemom Oskar Davičo čuva stražu..."

Danima smo, na raznim mestima i u raznim prilikama, analizovali dubinu ove anegdote, otkrivali njenu svesadržajnost. Duhovnu i fizičku visinu, doušništvo i policijski karakter, strašljivost i drčnost, potrebu da se bude na licu mesta, ali skrajnuto... Sve pod jednim šlemom.

Radović je, inače, studentsku pobunu 1968. godine nazivao - međustudentskim sukobom. Nije mi bilo pravo dok nije objasnio: "Predratni studenti ne daju današnjim studentima da se bave politikom". A kad je objasnio, nije mi, opet, bilo pravo, jer je bilo tačno.

Mnogo puta sam ga čuo, a mnogo puta ga nisam poslušao.

KAKO ga mnogo puta nisam poslušao, to sam iskusio. Tu su moje senke koje vidim samo ja na svom portretu. I tu su neke nijanse distance, zbog kojih mu nisam mogao postati blizak nikad onoliko koliko su to stalno bili Slobodan Stojanović i Ljubivoje Ršumović i, naravno, najviše Matija Bećković i Brana Crnčević.

On je znao da su i koliko su rukovodioci potrošna roba, pogotovo kad se činilo da su večiti. Pisao sam jedno vreme u "Ježu" portrete političara. "Skica političkog lica" - zvala mi se rubrika. Stavljao sam ime po ime politiačra u naslov (a hrabrost mi je već bila da im se imena nađu u "Ježu"). I ređao im sve, što sam znao i umeo, u redovima i između redova. Želeo sam tada, bile su mi te godine, da budem najhrabriji među najhrabrijima, bez obzira na posledice. Čak sam i kroz grad prolazio da bih primao čestitanja za hrabrost, za ono što je u onom vremenu bilo neshvatljivo.

"Što to pišeš", pitao je Duško Radović: "Nije to u redu!"

Bio sam zapanjen.

Mislio sam da mu ih je žao.

Bilo mu je žao mene:

"Neka te ne zavravaju visine, na kojima si sad", shvatio je da ga nisam shvatio: "Ne zaslužuju oni nikakav dar, pa ni tvoj. Ako dar na njih potrošiš, potrošio si ga ni na šta."

04.11.2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #16 poslato: Mart 30, 2011, 01:18:11 pm »

*
MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 10






Svako jutro, Dušan Radović je na Terazije dolazio kao đak - to jutro krenuo na ekskurziju.

Pričao je kako se svako jutro u centar grada zatrči, ali se brzo umori: "Kratko i aktivno živim, a zatim životarim dok ponovo ne legnem".

"Kasina" je godinama, bilo njegovo miljeno mesto svakodnevnih uranaka.

Ovde se družio samo sa onima od kojih nije mogao da ima nikakve koristi.

Često je sačekivao da se "Kasina" prvo otvori za njega. Stevan Pešić je ranio da bi mu pravio društvo. Tad je najviše Duško bio samo Stevin. Ako se tamo ne bismo doveli kao noćobdije (Crnčević, Pajić, Tikalo i moja malenkost), a u prvim sedamdesetim smo to često bili.

Posle mnogih prosedenih "zadnjih šansi", sačekivao nas je Radović u "Kasini", da proveri koliko smo te noći života proćerdali.

Mi - ni legli, a on - poranio.

Čudili smo se - otkud on tu - gde smo došli da ga nađemo. Pitali smo ga: kad je poslednji put prespavao otvaranje "Kasine".

Dok nam je poručivao dobrodošle kafe, govorio je: "Budim se s nestprljenjem, kao da imam razloga za to".

Nudio nas je burecima i jogurtima, kao da ih je on sam pripravio i baš za nas.

Pokušavao je i da nas prevaspita i to je, valjda, jedina njegova didaktika. Upražnjavao je i u grupi i pojedinačno. Govorio mi je da me Crnčević ne čuje: "Nemoj da piješ sa Branom - kratak ti cug".

Napola smo mu pričali naše dosetke iz te noći. I kad mu od njih ništa nije bilo jasno, on nas je razumeo.

Starao se da nas dovede - k poznaniju sebe za taj dan.

A ponekad je ponekome i posao znao da za taj dan završi. Pogotovo što je iza nas stizao kurir iz "Ježa" Pera Todić, da Branu Crnčevića podseti kad mora napisati rubriku Dnevnik jednog...

Mića Danojlić je bio Duškov dragi jutarnji gost u "Kasini" uvek po dolasku iz Pariza, kad mu je donosio olovke i francuske cigarete.

Radovićeva "Kasina" je "zatvorena", kad se on instalisao kao predajnik u Studio B.

Nikada nismo sa njim vodili one muške razgovore o ženama, mada je on za te razgovore imao prave replike:

"Žena može biti svako. A muškarac samo poneko i samo ponekad".

Umeo je da se naruga muškim pričama: "Ko ne zna šta mu je - neka pogleda gde mu je. Pa, ako ga ne nađe - to mu je".

Ovo se prvo čulo u "Kasini", pa je autorizovano koju godinu kasnije, u emisiji "Beograde, dobro jutro".

Mnogo šta što je mogao, nije mogao da objasni.
Humor mu je bio veliko iskustvo sa ljudima.
O nama će se misliti njegovim rečenicama.

Sve "pakosti" o savremenicima zaveštao je potomstvu.

Sve što je mislio o prijateljima stavio je u ženske razgovore.

Izazivali smo ga i sumnjičili da piše memoare. Nudili da ih objavljujemo iz nedelje u nedelju. Nadali se velikoj parodiji kojoj smo i našli naslov: In memoariam. Bilo je to 1975.godine. Branio se iskreno i naivno: "Na žalost, ja sam imao tako siromašna život, da bi moji memoari, mogli da stanu u jednu slikovnicu - za malu decu". Misao čak nije ni dovršio, jer je tu zaspao.

Matija Bećković je tvrdio kako je Radović jednom zaspao plivajući i dospeo na pučinu.

Jednom je, kažu, zaspao primajući najveće prizannje u životu.

Malo, malo, pa se u drugoj Jugoslaviji postavljalo pitanje himne: Državne, nego!

Kao, sve nam je u zemlji bilo idealno, pa nam je samo nedostajala himna, koja će to iz svih naših grla sankcionisati. Do himne se pokušavalo doći na razne načine i kroz nekoliko konkursa, koji su nas svakaih desetak godina egzaltirali, uvlačeći u rasprave celokupnu javnost - sa sluhom i bez sluha.

Svoje priloge raspravama o himni donosili su svi listovi, pa i "Jež", koji je napravio veliku anketu u vreme poslednjeg konkursa - kada je preduzimljivi Vojislav Voki Kostić, ondašnji generalni sekretar Saveza kompozitora Jugoslavije (SKJ), sve činio da Jugoslavija dođe do nove himne.

Pitao sam Dušana Radovića šta misli o Vokijevoj upornosti.

"Voki je strastan gastronom i kulinar, a mi smo zemlja jubileja, banketa, svečanih zdravica, koktela i prijema. Ako sad ne dođemo do odgovarajuće himne, nikada nećemo doći" - odgovorio nam je Duško Radović, ali je zatražio da to ne objavim, jer Voki ima ozbiljne roditelje, pa ne bi želeo da ih ptorese, jer im je sin pobrkao gde je, pa misli da je generalni sekretar Saveza komunista Jugoslavije: "Što se mene tiče, ako himna psotane pesma onog političara, koji po Zlatiboru sanja da je pesnik, ime da mu ne pominjemo, ja ću se kloniti svih mesta na kojima bih morao uz nju da ustanem".

Mada Radovićev odgovor nije u anketi, prema njegovom zahtevu, objavljen, on je to Beogradu prepričavao. Verujem da je stiglo i do političara koji je sanjao da bude pesnik himne.

U taoj anketi Petar Pajić je predložio da se vratimo "Brankovom kolu".

"To neće rpoći" - rekao je Radović: "Nema nacionalnih manjina".

Anketu sam zaključio sosptvenim predlogom da za himnu uzmemo pesmu Dušana Radoviać "Sve što raste", jer je to zaista himna životu, poletu, ljudskoj prirodi i anticipira budućnost. Tu pesmu je odlično komponovao Beli Ilić i kako je već bila himna dečjeg festivala Radost Evrope, pevala su je deca Evrope.

Jež je i doneo pesmu u celosti, pozivajući čitaoce i narodne poslanike da se izjasne.

Svakako da smo znali da se to nigde neće uzeti ni u kakav obzir, mada je bilo neke suvislsoti, ali smo to izneli u Ježevom duhu, da pokažemo kako u svemu oko himne nema suvislosti.

Kad, ne lezi vraže, odjednom je pod udar došla Duškova pesma kao himna Radosti Evrope.

"Pogledajmo ove stihove: Sve što raste, htelo bi da raste...Sve što cveta, htelo bi da cveta...Sve što kljuca, htelo bi da kljuca...Sve što leti, htelo bi da leti..." - našao se jedan političar i kultur-treger, član Saveza festivala Radost Evrope i počeo da sumnja šta je u pozadini svega ovoga: "Sve što cveta, htelo bi da cveta..." Znači, htelo bi, ali mu drugi ne daju. Gde mu ne daju? Kod nas! Zar kod nas treba pustiti sve da cveta? Iz ove stupidnosti napravio je čovek temeljnu i doslendu analizu. Na kraju je zaključio da se iza bajagi dečje pesme krije ona, po njemu rušilačka i opasna anarhistička i u isti mah maoistička parola: "Neka cveta Hiljadu cvetova". A hiljadu cvetova donosi samo seme zla.

Taj član saveta i još mnogih foruma posejao je sumnju u pesmu i u pesnika.

Tako pesma "Sve što raste..." više do kraja Radovićevog života nije bila himna Radosti Evrope.

"Da li ste čuli tu pesmu ponovo?" - pitao je Dušan Radović NIN ovog novinara Mila Gligorijeviać u broju od 16.januara 1984. godine. "Niste ni mogli. Sumnjiva je!"

5. novembar 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #17 poslato: Mart 30, 2011, 01:18:30 pm »

*
MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 11






I kad nismo bivali u Beogradu - Dušan Radović je bio sa nama, u pričama, kao neka vrsta nostalgije za Belim gradom.

Tako je bilo i marta 1978. godine u Zagrebu, za ta tri dana "Goranovog proleća" jutra smo u "Palasu" na Zrinjevcu počinjali beogradskim novinama, uz doručak. U "Dugi" je bila Radovićeva rubrika, a u rubrici:

"Lepo je čitati dobre ljubavne pesme, pod uslovom da ne poznajete ni pesnika, a ni ženu koja ga je inspirisala. Samo je tako moguće i dalje verovati i u ljubav i u poeziju".

Sve nas je ovo veselilo, pod pretpostavljenim uslovom - da se odnosi na nekog drugog pesnika i neke tuđe pesme.

Pitao sam Stevana Raičkovića šta misli, na koga se ovo odnosi, koga li je Radović konkretno imao na umu, ko mu je od nas bio model za opasku?

"Valjda se odnosi na sve nas. Nećeš me uvući da se poimence prebiramo... Uostalom, šta znam", rekao mi je Stevan, a onda dodao: "Jedino znam da na današnjim čitanjima neću čitati nijednu ljubavnu pesmu."

Ma koliko sklon sarkazmu, Radović je dizao ljubav na najviši pijedestal: "Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi."

Istine radi, valja reći da Dušan Radović nije napisao puno ljubavnih pesama. Čak, premalo. I kad ih je pisao - najčešće ih je pisao po narudžbini, pisao ih je da budu pevane. Pesma "Milo moje" najbolje je napisana, a bogme i komponovana pesma naše savremene zabavne muzike, u kojoj je sve suvislo, saglasno i u osećanjima i u poetici.

Ipak, čak i ako uzmemo Radovića kao pesnika samo jedne ljubavne pesme "Plavi žaket", ona je antologijska. Osvaja Radovićevom jednostavnošću.

BRANKO Ćopić je, u jednom predgovoru za prvu knjigu mlađeg satiričara (knjiga je zabranjena, pa je i predgovor ostao nepoznat), napisao da satiričari i pisci humora, dakle pisci od duha, postaju po pravilu i dobri pisci za decu.

Za Dušana Radovića bi se ovo Ćopićevo pravilo moglo uzeti obrnuto.

On je bio čuveni pesnik za decu kada se počeo ogledati u satiri.

Nije se proglašavao satiričarem ni kad je ulazio u antologije satire - i ovdašnju i američku. Kao da se grozio samoproglašenih satiričara, jer je u proglašenju video pozu i neiskrenost. Hteo je da bude samo zabrinuti čovek koji piše.

Njega je satiričarem učinila velika zabrinutost za zemlju i za narod.

Njegovo veće satirično ogledanje na stranicama "Ježa" pada pred 1970. godinu.

To je vreme prvih naznaka velike krize, početak deoba i pojava rascepa.

Radović je najavu deoba i rascepa žestoko formulisao:

"Savez država, ili Ujedinjene nacije Jugoslavije, ili Svaka Vaška Obaška."

Učinio je to četiri godine pre nego što će to biti 1974. godine Ustavom zagarantovano.

U vreme popisa stanovništva koji će građane konačno razvrstati na narode i narodnosti, ne dajući Jugoslovenima nikakvu šansu. Radović je pisao: "Jugoslavija je zemlja bivših Jugoslovena."

Sam naslov Radovićeve rubrike u "Ježu" - "Glavobolje", govori da je svoje crne (humorne) misli pisao u dubokom očajanju, depresiji, takoreći: "Treba i pokrajinama dati po jedan Dan ustanka."

Kako odbraniti zemlju u celini kad joj neprelaznije postaju unutrašnje prečice od spoljnih, pitao se Radović i svojim mislima dovodio do apsurda buduću odbranu zemlje:
"Na svakom stražarskom mestu po dva predstavnika republika i po jedan iz pokrajina."

Bilo je to vreme bujanja ratnih memoara, kroz koje su se stvarale i razne verzije antifašističke borbe, naravno u službi naroda i narodnosti, pa i amnestiranja izdajnika i zločina. Radović se i toga dotakao:

"Neka svako ispriča svoju verziju NOB. Izabraćemo najbolju".

U svojim "Glavoboljama" Radović nije štitio ni intelektualce, niti ih amnestirao od odgovornosti za svoje postupke:

"Novosadski dogovor je mrtav. Potpisnici su još živi, potpisuju nove dogovore".

Pri svemu tome, nije zaboravljao ni sam prosti puk - narod kome su u praznoj duši, počele da ječe novokomponovane pesme:

"Sećaš li se, draga, bratstva i jedinstva?!"

Naravno da Radović nije zaboravljao kome narodu on sam pripada:

"Zašto nas podsećate da smo Srbi? Sad treba da se setimo gde smo stali."

Ni dečji aspekt nije propustio:

"Molim, drugarice, oni nam stalno psuju milu nam 'Jugobanku'."

"Kako vam se ne spava, u ovom mraku?", obraćao se mračni Radović rukovodiocima, pa svestan svega dodavao: "Važnije odluke treba donositi na groblju. Tamo je većina."

U Radovićevim mislima prepoznajemo sve što nas nije mimoišlo, ali i duhovito seme onog što će probujati u "Beograde, dobro jutro!

DECA DEZERTERA

TEŠKO da je u književnom životu Beograda bilo tako odanog i tako brižnog prijatelja kakav je bio Dušan Radović Matiji Bećkoviću, Brani Crnčeviću, Slobodanu Stojanoviću i Ljubivoju Ršumoviću.

Za razliku od Brane Crnčevića, oni su sa velikim pijetetom negovali ovo prijateljstvo. I Radović ih je takvim prihvatao, kao što se prema Crnčeviću odnosio na poseban način i sa velikim razumevanjem za sva njegova različita iskakanja iz konvencija.

Prema Crnčeviću se odnosio sa takvim prijateljstvom, da je u vreme Crnčevićeve rubrike aforizama u "Književnim novinama" i veoma burnog života autorovog, znao i da ga "prinudno" odmeni pod njegovim imenom, kako bi se rubrika sačuvala.

Čudili smo se godinama što Crnčević u izdanja knjiga aforizama ne unosi sjajan aforizam - dijagnozu srpskog mentaliteta: "Svi smo mi deca dezertera iz 1389. godine".

Tek smo u dvadeset prvom veku saznali da je to aforizam Duška Radovića pod pseudonimom Brana Crnčević. Radović je bio takav prijatelj da je i u grobu znao da čuva tajnu, ali Crnčević nije izdržao.

SRBIN U PESNIKE...

BRANKO Ćopić je voleo često da pominje Dušana Radovića u svojim intervjuima - hvaleći ga.

"Jedva čekam da se jednom ogledaš u romanu", rekao mu je u vreme jedne književne večeri na dečjem odeljenju biblioteke "Petar Kočić".

"Može li roman da stane na jednu stranicu?", pitajući, šalio se Radović na svoj račun: "Ja sam pisac do jedne stranice".

"Složi tako dvesta stranica na jednu temu i to je roman", nastavio je Branko Ćopić.

"Gde da nađem dvesta prvih rečenica za tih dvesta stranica?", zavapio je Dušan Radović.

U svojoj tajnoj azbuci od trideset slova sa trideset imena, u čiju je slavu ispevao epigrame, po principu Radovićevog "Na slovo, na slovo", Branko Ćopić je na slovo R stavio:
"Radović Dušan
Rado Srbin ide u pesnike,
Da na TV bere lovorike."

6. novembar 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #18 poslato: Mart 30, 2011, 01:18:42 pm »

*
MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 12






HRVATSKI pesnik Gustav Krklec smatrao je sebe i beogradskim pesnikom. Svoje najlepše pesničke godine, između 1920. i 1941. godine, proveo je u Beogradu (stanujući u Gračaničkoj ulici) i u njemu stekao punu pesničku slavu.
"Svoje najlepše dane proveo sam noću", govorio je, sećajući se boemske Skadarlije - Bore Stankovića, Tina Ujevića, Rake Drainca, Sime Pandurovića i drugih.

Krklec je oko 1970. godine bio čest gost u Beogradu, naročito kad je postao predsednik Saveza književnika Jugoslavije (1972. godine, posle Maspoka). Odsedao je u "Mažestiku", i u njemu, u Klubu književnika i u "Tri šešira" udružio se sa srpskim piscima, izdvajajući nas četvoricu: Dušana Radovića, Stevana Raičkovića, Matiju Bećkovića, i moju malenkost.

"Vas četvoricu najvolim", govorio nam je često sa radošću, dodajući: "Moja kćerka Katarina kaže: Radović je najumniji, Raičković je najgospodstveniji, Bećković je najbolji, a Vitezović najdrskiji."

Jednom nam je pričao kako je 1925. godine pevao u čuvenom horu "Obilić" zajedno sa Simom Pandurovićem, Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Rastkom Petrovićem, Desankom Maksimović, Momčilom Miloševićem i Milanom Bogdanovićem.

"To nije bio hor. To je bio horčina", rekao je Dušan Radović.
"Ej, moj stari, nekada ste se družili sa bardovima, a sad...", primetio je Stevan Raičković.
"Nemoj, Stevane, sad ste Duško i ti bardovi", opominjao je Krklec.
"A Bećković, a Kiš, a Vitezović...", terao je svoje Raičković.
"Divni su to momci... sjajni pesnici, oštri, pošteni i povrh duhoviti". Branio nas je Krklec: "Vidim da Kiš liči na Puškina..."
"Puškin je poginuo u dvoboju, a ja ću u troboju", dokazivao je duhovitost Danilo Kiš.
"Ti uopšte ne želiš da stariš, već deset godina se ne menjaš", primetio je Krklecu Dušan Radović.
"A ko nema namere da živi što duže? Volim život, brate, moj Dušane, pa se ne dam", odgovarao je Krklec.

Krklec je posle Radoviću pričao kako je baš išao kao sedamdesetogodišnjak da čestita devedeseti rođendan slikaru Mirku Račkom i, čestitajući mu, rekao da želi da mu čestita i stoti rođendan.
"Može, može, ako to doživiš", rekao je Rački Krklecu.
Dušan Radović, tada pedesetogodišnjak, potresen ovom anegdotom, poželeo je da doživi da Krklecu čestita devedeseti rođendan.

Izmedju Radovića i Krkleca razvilo se prijateljstvo, koje se i samom ljubavlju moglo nazvati. O tome svedoči i polemika koja se razvila između njih na stranicama Književnih novina. To je najneobičnija polemika u srpskoj i hrvatskoj književnosti, vođena u klasičnoj pesničkoj formi. U sonetima.

Evo te cele polemike, sa Radovićevim uvodom u nju:
"Gustav Krklec je bio ozaren, izuzetno vedar i dobar čovek. Upoznao sam ga pre dvadesetak godina. Njegovo već izmoreno telo nije se doticalo mladalačkog duha, činilo se da su koreni te ogromne životne energije i radosti negde izvan telesnog i smrtnog, da će se pre ugasiti sunce nego on. Bio je mlad, mlađi od svih, a star jedino zbog običaja i obzirom prema svojim vršnjacima. I kad sam 1971. godine pročitao u Književnim novinama njegov sumorni 'Starinski sonet', potresni nagoveštaj da bi možda mogao umreti, ugasiti se kao ognjena ruža, onaj koji je od svih nas bio najdostojniji života, požurio sam i napisao 'Sonet na sonet', okrećući muku na šalu, braneći i njega i sebe od takve mogućnost.
Tako je počela naša neobična polemika u stihovima. Izmenjali smo po nekoliko soneta. Bilo nam je obojici žao što se ovaj prijateljski dijalog morao prekinuti, po želji tadašnjeg urednika Književnih novina".

7. novembar 2004.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #19 poslato: Mart 30, 2011, 01:18:58 pm »

*
MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 13






KADA su me pozvali iz "Mladinske knjige" 1977. godine, da za slovenačko izdanje knjige "Poštovana deco" napišem pogovor, prihvatio sam to kao počast. Sretao sam Radovića, ali mu to nisam govorio. Pitao sam se: da li je to bila njegova želja, koja mi je saopštena kao želja izdavača, i nikad to nisam saznao. Kad je knjiga izašla, kad su i meni iz Ljubljane stigli primerci, danima sam u "Mažestiku" očekivao hoće li mi Duško uopšte išta reći, sa strahom - da je, po svoj prilici, nezadovoljan. Zalud sam to očekivao tamo gde sam očekivao.

Međutim, sreli smo se u banci, nije imao olovku da ispuni isplatnicu. Pozajmio je moju olovku. Onda je zatražio i moju pomoć da mu, sa novijim očima, nešto na izvodu rastumačim. Podizao je slovenački honorar za "Poštovana deco". Tada mi se zahvali i za pomoć i za pogovor: "Koliko razumem slovenački - hvalio si me. Da nije moja knjiga, mislio bih da pišem o Egziperiju. Trudiću se da one hvale opravdam."
Počeo sam da mu dokazujem kako ga čeka svetska slava. Slava pisca za decu koju imaju Andersen, Grim, Lindgrenova, Egziperi, Sarojan.
"Kad će to biti?", smejao se Duško: "Na kukovo leto."
Odgovorio sam: "Onda kad se njegov 'Plavi zec' nađe pored Meterlinkove Plave ptice".
"Mnogo truda iza toga stoji
Da se ništa prikaže u boji."

Razumeo je Radović veliku muku TV poslenika. Ali i muku gledalaca sa ovakvim našim TV poslenicima.
Niko kao on nije tako pokazao izveštačenost osmeha spikerki:
"Te-ve dame smeškaju se stalno.
Ne iz srca već više oralno."

Za njegove TV kuvarice, višegodišnje nedeljne distih-kritike televizijskog programa, bez premca u sažetosti i tačnosti, biberene na južni način (Radović je rođenjem Nišlija), kojima je dubinu malog ekrana docrtavao Dušan Petričić, dramaturg, esejist i kritičar Zorica Jevremović je napisala: "TV kuvarice su odavno postale ep o našem televizijskom programu." One nam pokazuju gde smo najtanji - na gajtanu TV priključaka.

Ovome se, zaista, ništa ne može dodati, ako se i doda, kvarilo bi ocenu. Ni pitanje obima epa ne može se postaviti. U pitanju je nekoliko stotina distiha. Jedino valja dodati da u njima nije štedeo ni one koji su mu bliski. Novaković mu je bio blizak i po duhu i po FK Partizanu, ali mu to nije smetalo da osmotri ovakvo urednikovanje u Televiziji Beograd (1979):
"Novaković u Takovskoj vlada
Ko Ugandom Idi Amin Dada".

Bolje je prošao Novakovićev povremeni TV zamenik, TV savladar Slobodan Stojanović:
"Ono što bi bio naš pedigre
Sad gledamo u 'Više od igre'".

Sklon svakoj hvali na svo račun, Milovan Ilić Minimaks nije se hvalio Radovićevim distihom:
"Nove štete gledalištu prete
Kako ćemo bez glave do pete?"

Brana Crnčević je Radoviću bi prijatelj za prste one ruke kojom Duško drži pero, pa se iz ove kuvarice vidi i velika i neskrivena pristrasnost:
"Naš Crnčević dvaput u mesecu
Konzumira živu te-ve decu".

Kada se jedna naša pesnikinja u televizijskoj emisiji o njenoj poeziji u svom iskazu isuviše pozivala na Desanku Maksimović, što je inače bio njen običaj, Dušan Radović se ni kao gledalac nije mogao džentlmenski uzdržati:
"Mirina bi pesma bila tanka
Da joj nije prezime Desanka!"

8. novembar 2004.
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: