Dušan Radović (1922—1984) **
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dušan Radović (1922—1984) **  (Pročitano 88073 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Mart 30, 2011, 12:49:49 am »

*




DUŠAN RADOVIĆ
(Niš, 29.11.1922 — Beograd, 16.08.1984)

Dušan Radović je rođen 1922. godine u Nišu. Živeo je i umro 1984. u Beogradu. Bio je novinar i radio kao urednik Programa za decu Televizije Beograd i Radio-Beograda. Poslednjih deset godina života Dušan Radović je bio voditelj emisije Beograde, dobro jutro na radio-stanici Studio Be. Sa vrha Beograđanke, najviše zgrade u glavnom gradu Srbije, gde je bio smešten njegov studio, Dušan Radović je svakog dana između osam i devet sati zasmejavao slušaoce svojim veoma duhovitim aforizmima.—

Dušan Radović je veoma moderan pesnik, koji je dao verovatno najvažniji doprinos našem novijem pesničkom stvaralaštvu za najmlađe čitaoce. Ali on nije moderan zato što je, kao Dragan Lukić, pisao o životu i doživljajima dece u velikom savremenom gradu. On je moderan zbog toga što je pronašao potpuno nov način pesničkog kazivanja, kakvim se nijedan naš dečiji pesnik pre njega nije služio. Taj Radovićev način kazivanja sastoji se uglavnom iz dva postupka, kojima se on koristi naizmenično (čas jednim, čas drugim). Prvi bismo mogli nazvati postupkom oživljavanja stvari. (Na primer: "Jedna viljuška radoznala / nagela se sa stola / i – pala." ) Eto tako jedan najobičniji događaj ovaj pesnik predstavlja kao uzbudljiv i opasan, upozoravajući nas, na okolišan način, da i naša radoznalost ponekad može biti opasna. Drugi Radovićev postupak može se odrediti kao oslanjanje na dečiju maštu i na poznate tipove avanturističkih i bajkovitih priča, to jest na gusarske (piratske) i tzv. lovačke priče. Radović dobro zna da dečiju maštu pokreću najrazličitija, često skrivena osećanja, kao što su strah, dosada, samoljublje, čežnja za podvizima i odrastanjem, želja za uspehom i poštovanjem... Snažno podržavajući dečiju fantaziju zasnovanu na ovim i sličnim osećanjima, Dušan Radović je preuveličava do smešnih razmera, pomažući tako svojim malim čitaocima da se oslobađaju od neprijatnih raspoloženja i da se osnažuju u svojim stvaralačkim mogućnostima i ohrabruju u prihvatanju budućih izazova života.

Čitajte, deco, Dušana Radovića. Njegove najpoznatije knjige su Smešne reči, Poštovana deco, Vukova azbuka, Pričam ti priču i Kapetan Džon Piplfoks (drama).
(Marko Paovica)

D. Aleksić: "Duško Radović kaže da je pisati za decu isto kao i pisati za odrasle, samo je malo teže".

Dušan Radović — Život i stvaralaštvo
Kompozitori, pesnici i klinci — Dušan Radović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Mart 30, 2011, 01:03:20 am »

*

DUŠAN RADOVIĆ — POEZIJA ZA DECU


Za Radovića (1922—1984) kažu da je 'ideolog' savremene poezije za decu iako je napisao mnogo manje pesama nego ikoji od istaknutih pesnika. Radeći za televiziju i radio, stvorio je jedan jači i neobičniji kontakt sa publikom nego ostali pesnici. Na taj način, nametnuo je novu vrstu dečije poezije i novi stih i igru rečima. Radović nije napisao mnogo knjiga, međutim, emisije su mu donele mnogobrojne pohvale i one na neki način predstavljaju neku novu vrstu knjige. Čudna je i neobična poetika D. Radovića, zna 'smešne reči', zna ih kombinovati, zna iz njih graditi začuđujuću lepotu. Krši zakone starog stiha i stare pravilne rime, poznata mu je vrednost igre sa nonsenskim rečime (besmislene reči), što se vidi u njegovoj pesmi 'Taram', a oseća i magiju čarobnog ponavljanja kao u pesmi 'Plavi zec'.

Dete smatra ravnopravnim stanovnikom zemlje i stavlja ga u sasvim običan svet, upravo onaj koji ga okružuje jer iz njega ne može izaći. On pravi zaokret u pogledu shvatanja deteta i načina obraćanja njemu.

D. Radović poseduje snažnu sugestiju, umenje da provocira, zanese i oplemeni. On to ostvaruje jednom vrstom žonglerske i klovnovske veštine.

Poigravajući se rečima, smislovima i mislima, Radović se sa decom igra omogućujući im estetsku zabavu u kojoj se oseća radost od igre i saznanja da je ona najbitniji životni imperativ i potreba detinjstva. Poput čarobnjaka, u toj igri on pravi bravurozne obrte i priređuje iznenađenja kojima najviše pobuđuje dečiju pažnju i radoznalost. On nastoji da prenese dete u polje svoje imaginacije, da ga zadrži za trenutak, da mu dočara lepo, strašno i čudno, kao u 'Plavom zecu', 'Lavu' i drugim pesmama.

Ima svoju poetiku najpreciznije ispoljenu u pesmi 'Deca vole'. Ta poetika je karakteristična jer otkriva igri najbitnije komponente dečijih interesovanja za: lepe, čudne i slatke stvari. Područije tih iteresovanja ima u osnovi igru koja taj trougao objedinjuje.

Radović često opeva mrak i u njemu potencira nešto što se neočekivano, čudno, na neverovatan način dešava. Blago se podsmeva bapskim pričama i predrasudama, demistifkuje laži — postojanje veštica i baba-roga, kojima su plašena deca i terana na poslušnost.

On je u 'Lavu' začas stvorio i porušio iluziju egzistencijene obične i strašne životinje, jer tog lava sa tri noge, i tri oka i tri uha, lava koji proždire tramvaje, čini bezopasnim u poenti na kraju, u kojoj konstatuje da ga je mališan izbrisao sa lista svoje sveske. On deci sugeriše čudnu predstavu zverke izmišljene i moguće, ali na iznenađenjima zasnovane igre, i u njihovoj viziji stvara predstavu o nečem nemogućem. Kategorija 'strašno' ovde nije upotrebljena sa namerom da se ukaže na opasnost koja preti od takvog lava, već kao nodus svesne igre saželjom da nasmeje neobičan i što se njegova 'sudbina' tako okončava.

Radovićev čudni, sveznajući ѕec 'jedini na svetu' je simpatična životinja koja ume sve. I 'Plavi zec' je poput njegovog lava, proizvod fantazije, lovčeve hvale i uobrazilje. I on je nepostojana svojina, jer iz torbaka, pušten na slobodu, utekne. Ova pesma je inspirisana duhovnim lovačkim pričama i izmišljotinama o navodnom vraćanju iz lova pune torbe i onda kada se ništa nije ulovilo.

Radović smatra i iluziju u kojoj deca, bar za trenutak, veruju u postojanje onoga o čemu im peva, da bi na kraju, ipak, shvatilada je sve to sračunato da zaludi, iznenadi, nasmeje, ili zanese. On polazi od varke, ne da decu obmane, već da se našali, da u njima razvija razboritost, maštu i smisao za uočavanje lepote neobičnog.

Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Mart 30, 2011, 01:03:44 am »

*

DUŠAN RADOVIĆ


Sredinom 60-ih godina započinje nova faza srpske beletristike za decu. Drukčiji tretman deteta, nov stil pevanja, nota svežine, obezbeđuje literaturi ovog vida respekt kod najšire publike. Buran razvoj i preusmerenje toka, usledilo je plejadom najboljih stvralaca sa Dušanom Radovićem kao predvodnikom. On postavlja visoku meru pesničke reči. Njegovom zbirkom pesama Poštovana deco, započinje razračun sa konvencionalnom poezijom i definitivan razlaz s njom. Dečja literatura hvata stabilan korak sa savremenom književnošću u celini, a pisac je uzdignut na rang umetnika.

Posle zbirke koja postavlja ugaoni kamen, iz pesnikovog pera su izašla ostvarenja koja ne bi valjalo strogorazlučivati na dela za odrasle i dela za decu. Radović objavljuje zbirke pesama: Smešne reči, Vukova azbuka, Nije-jeste i Sedi da razgovaramo. Štampao je knjigu pesama i priča Pričam ti priču, pisao je igre za radiofonsko izvođenje Kapetan Džon Piplfoks i Kako su postale ružne reči; potom TV seriju Na slovo, na slovo i slikovnice: Gde je zemlja dembelija, Priča o jednoj neposlušnoj nozi i Zoološki vrt Beograd. Autor je Antologije srpske poezije za decu. Pisao je i za odrasle.

Novo poimanje i respekt prema detetu i detinjstvu, tumačenje stvari dečjom logikom; prebacivanje realnog svetau neobičan svet, igra i pomešan smeh; neočekivanosti i čuda; poštenje, raskoš, dobrota i mladost — strukturni su elementi njegove poetike.

Već sa Vučom, predmet opisivanja nisu više idilični motivi iz sveta flore i faune, nego igrivi i drugi sadržaji koji dotle "nisu smeli" da uđu u književnost. Pesnik iznalazi "čisto" detinje teme i doživljavanja, traga za dečjom stvarnošću i opservira vedre i bajkovite motive koji osvežavaju atmosferu. Igre, predmeti pokućstva, dvorci, životinje, insekti; poslastičari, zlatari, moreplovci, vladari, mudraci, carevi, primarni su autorov poetski inventar. Birao je neozbiljne teme, jer su, veli, takvi pravi čitaoci.

Detinjstvo je nepresušan izvor Radovićevog umetničkog podsticaja. Ume da uspostavi neposredan odnos sa mladima i postigne visok stepen identifikacije. Uklanjanjem govornog rastojanja između sebe i čitalaca, dijalogom, direktnim obraćanjem ("zamislite deco"), Radović ostvaruje iluziju prisnosti i topline.

Raznovrsno Radovićevo delo je ispunjeno vedrinom, neočekivanim počecima i ishodima. Za autora nedidaktičnih pesama Taram, Kako treba, Molba, Bumbar, Da li mi verujete, igra i mašta su način izražavanja i uporišna stvaralačka tačka. Bez žara igre, pesma postaje neprijatan teret. Pesma je eksperiment, igračka duha — sama igra. Igra je u jeziku kao magičnom prostoru znaka i zvuka, u čudnim i nepoznatim rečima, u njihovom zvučanju i "iščašenom" značenju; u sudarusna i jave, istine i laži, forme i sadržine. Igrajući se jezikom, pesnik razvija saznajno-intelektualne snage dece i njihovo konvergentno i divergentno mišljenje, podstiče ga na građenje sopstvene predstave o svetu koji ga okružuje.

Nonsensnu igru rečima, kao poseban vid humorističke poezije, nepostojeće izraz, zamršene reči i kovanice — mali čitalac doživljava kao zabavu. Igru, u smislu zanimanja koje ima kao cilj zabavu, nije moguće odvojiti od životne radosti. Radovićeva poetska reč je draž, služi goloj zabavi i luksuzu. Vešta stilizacija i lakoća umetničke artikulacije, kreativnost, alogika i apsurd, polifonija glasova, izostavljanje rime tamo gde bi u pesmi prirodno bila — širi spektar emocija i prijatna osećanja.

Sve je sračunato na proizvođenje smešnih situacija i čitaočevog raspoloženja. Smeh je nenametljiv i maštovit,topao i nepatvoren. Graniči se s ironijom i parodijom kao suptilnim vidom književne igre. Autor je nesklon humoru koji ismeva ili ošine svojom opakom poentom.

Ako svaki pesnik ima jednu pesmu po kojoj je prepoznatljiv, onda je to za Radovića pesma Lav. Bajkovita priča o zverinjem caru, remek-delo je sklada i umetnosti. Od svog bajkovitog početka "Bio jednom ...", preko refrena u formiretoričkog pitanja "Kakav lav" koji stvara iluziju straha, do poslednjeg stiha u šeretskom maniru narodnog pripovedača: "Tako bilo, više pjesme nema", "Čiča Miča, gotova je priča" — pesnik dovodi do vrhunca igru mašte, privid i igrariju. Groteskna i parodična slika lava sa jednom nogom manje, trookog, proždrljivog — plod je čuda i smeha, sinteza igre i stvarnosti i imaginacije, dečje uobrazilje i uzbuđenja. Kad mali Brana izbriše gumom iz svoje crtanke lava na tri noge, sa tri uva i sa tri oka, razbijena je fama o silnom caru. Sve se raspršilo. Ostala je samo igra i zvuk; i stvarnost pesme. Strašni lav nije zastrašujući, već igračka u braninim rukama, pesma o detetovoj zamisli lava. Pesma vešte kompozicije, neočekivanog kraja, ustreptale mašte, vodi i zavodi čitaoce u svet između jave i sna. Lav je autorovo podrugivanje bezazlenom dečjem svetu.

Bajkoviti stihovi o zecu "jedinom na svetu" (Plavi zec) koji se ne može uhvatiti, inkarnacija je dečje gladi i želje za nepoznatim i čudesnim doživljajima sveta bajke i čarolija. Moćnom sugestijom, gradacijski, anaforičnim stihovima, uz opasnost osećanja monotonije, poređani elementi pojačavaju dečju pažnju i pridobijaju njegovo poverenje u istinitost onoga što se priča. Radovićev zec nije plašljiv kao u basni: on je lukav, drukčiji, moderan, ni nalik kakve pamti dečja književnost. Čitalac o njemu ima izuzetno ekspresivnu predstavu. Kao i "strašan lav", čist je proizvod dečje i pesnikove mašte.

Pesme D. Radovića nose misaoni naboj. Tužna pesma baladične strukture, o sudbini mačaka koje su žalosno skončale posle smrti stare gospođe, koja je izgarala nad njima, ima podtekst u gotovanskom životu na jastucima od svile i kadife, i u odnosu roditelja prema svome porodu. Pesma o mačkama negovanim aristokratski je pobuna protiv lagodnog shvatanja života. Stihovi o dečaku, u pesmi Da li mi verujete, kome su, usled svakodnevnog umivanja, uši porasle i koža istanjila, najzad se od vode i umivanja razboleo, isto tako su neslućene edukativne vrednosti — ne putem vaspitne sugestije i umovanja, već igrom duha i šalom. Izokrenutom stvarnošću naopačke, gradacijskim poređenjem, sa refrenom kao omiljenom autorovom figurom, kojom odvraća od bukvalnog shvatanja ispevanog a daje stihu intonaciju i emotivni naboj, pesnik lako ismeva recepijenta. Pesma o besmislenosti umivanja je sama igra na račun nemarnosti prema higijeni.

Stihovi koji slave život, u kojima kipti od miline (Zdravica), plod su razigrane tvoračke mašte i siline nadahnuća, jezički dragulj za izgovaranje, a ne za čitanje. Vukova azbuka je poema o lepoti rodnoga jezika na kome smo proplakali i propevali. Azbuka, evidentno, nije bez očigledne pedagoške i poetske vrednosti. TV-serija Na slovo, na slovo je maštovita projekcija u kojoj svako od 30 slova azbuke, svojim glasovnim sklopom i izgledom, donosi neočekivano izokrenutu sliku, neobične kontraste i predstave.

Autorovi dramski tekstovi stoje u istoj poetskoj ravni sa ostalim žanrovima. Kapetan Džon Piplfoks, bajka o humornim, apsurdnim i veselim zgodama i nezgodama staroga mornara na pučini mora sa sedmoglavim morskim čudovištem — parodija na gusarske komade i bajke; i Mačak i miš, tragikomična farsa u kojoj miš duva kolutove dima mačku u oči, prezire i omalovažava svog prirodnog neprijatelja, i drugi naslovi — početkom, zapletom i raspletom radnje, nose obeležja najboljih scenskih igara.

Maksimalno redukovanje vaspitnih elemenata, suptilna, parodična didaktika (Da li mi verujete), personifikacija (Pouka), i drugi vidovi stilskog izraza, daju poeziji prenesen smisao koji ponekad otežava njeno razumevanje. Antizmajevskom pedagogijom, drukčijim viđenjem edukativnog i estetskog, autor razara didaktičnost — dopuštajući jedino mogućnost poučavanja pesmom u smislu nenamernog pomaganja, kojim se zahvata površinski proces učenja. Uči vedrini, smehu, slobodi i lepoti izražavanja, razboritosti i moći zapažanja. Radović je rasteretio književnost od pouke. Pouka je svedena na igru kao najvišu poeziju i filozofiju detinjstva. Igra je atraktivno edukativni potencijal.

Bilo bi nedostojno pesnika i čoveka kao što je D. Radović, zatvoriti oči pred njegovim manama. Moglo bi se u pesnikovom opusu naći nešto što zasmeta i umanjuje, kao: intelektualnost, manirizam, sklonost naraciji, sentimentalnost, melodramatičnost, preterivanje, igrarija, neuspešnost u eksperimentisanju. Kao vešt majstor, zadovoljavao je potrebe najšireg književnog tržišta. Pisao je konkretnim povodom, ponekad po narudžbini za hitne potrebe. Obraćao se dečjoj svesti a ne detetu, razumu a ne emocijama. Radovićevi uzori su prepoznatljivi. Zmajeva Pevanija bila mu je kao Sveto pismo, a zbirke engleskih i ruskih nonsensnih pesnika držao je za svete knjige. Ugledanje na Zmaja, nije značilo vraćanje autoru, već ispravljanje njegovog puta i krupan iskorak iznad proseka koji vlada u dečjoj literaturi. On je nov umetnik u smislu izraza samoga sebe, nezavisan od svojih prethodnika i savremenika. Nosilac glavne struje moderne umetnosti, Radović povodi za sobom talas pesnika koji čine sam vrh modernog pesništva: Lukić, Ršumović, Danojlić, Vitezović, Odalović i niz drugih.

Neobiman poetski opseg, drukčije sadržine i ritma, akcenta i račnika, značio je suprotstavljanje snažnoj Zmajevoj tradiciji. Pesme koje spadaju u uži izbor umetničkih dela, koje se pamte i pevaju: najlepša ispevana pesma o mački koja nije znala da li je ulovljenog miša progutala ili nije — Kad je bio mrak; pesma o padu zaspale zvezde u letnjoj noći, od koje zlatari prave deci sjajnu zlatnu dugmad — Zvezde; pesma Pouka, aluzija na radoznalo dete; divni stihovi u pesmama Deca vole, Smešne reči, Jesenja pesma, Bumbar i druge o životnoj radosti, rađanju i lepoti; priče koje pogađaju u srce stvari: Priča za Gordanu, Zašto deca čačkaju nos, Brkovi, Krokodokodil, Beli miševi, Priča o malom prstu — poetske su građevine jasnog plana, sa osloncem i osovinom. Priča o nezahvalnom mišu — u kojoj je gladan i mršav miš našao na tavanu komad sira, načinio u njemu sebi stanište i gde se, pošto je sir ponestao, našla mačka, a on pobegao u cipelu — arhitektura je koja ne ostavlja mogućnost da se pomeri ili doda neki poetski detalj; obrazac tvorevine koja nudi čitanje na više nivoa složenosti.

Jednostavnost i kratkoća, kao znak mere i finog ukusa, ekonomičnost, zbirno i lakonsko izražavanje, kompoziciona zbijenost, ne retko unikatna kombinacija reči, i autorov osećaj da između više njih nađe onu koja ima veću afikasnost i emocionalnu izrazitost — daje stilu blesak sjaja čehovljevskog bisera. Gradi stih maštovitošću slike, bogatom lirskom slojevitošću i dražima igre. Pesnikov stil, prizemljen ili uzvišen, sa osećanjem za meru, sklad i finu kultivisanost, revolucioniše jezik kao osnovni poetski medij. Zbirkom Poštovana deco dosegnuta je vrhunska težnja i izazvan pravi književni zemljotres.

Prihvaćeno, prevođeno, ovenčano počasnom diplomom Međunarodne organizacije za dečju književnost "Hans Kristijan Andersen", Radovićevo delo ulazi u riznicu evropske i svetske književnosti.


DUŠAN RADOVIĆ — PLAVI ZEC

— sve je rečeno u dve rečenice — magično ponavljanje
— pesnik se narugao lovcima koji idu u lov, a ništa ne ulove
— lovac je uhvatio "plavog zeca", čudnog zeca, jedinog na svetu, ali mu je ovaj pobegao
— zec je tražio da se uredi da bude lep pred decom
— čudni, sveznajući zec je simpatična životinja koja zna šiti, piti, francuski govoriti, ali je proizvod fantazije, lovčeve hvale i uobrazilje
— pobegao kad ga je lovac pustio da se očešlja i uredi da deca videkako je divan
— tema je inspirisana duhovitim lovačkim pričama i izmišljotinama o vraćanju iz lova sa punom torbom i onda kad se ništa nije ulovilo
— stvara iluziju o mogućem (postojanje zeca) da bi na kraju shvatili da je sve sračunato da decu začudi, iznenadi, nasmeje, razdraga i
    zanese
— polazi od varke, ne da obmane već da se našali, da razvije razboritost, maštu i smisao za uočavanje lepote neobičnog

Autor teksta nepoznat


PETROVIĆ: Bajkoviti stihovi o zecu "jedinom na svetu" koji se ne može uhvatiti, inkarnacija je dečje gladi i želje za nepoznatim i čudesnim doživljajima sveta bajke i čarolija. Moćnom sugestijom, gradacijski, anaforičnim stihovima, uz opasnost osećanja monotonije, poređani elementi pojačavaju dečju pažnju i pridobijaju njegovo poverenje u istinitost onoga što se priča. Radovićev zec nije plašljiv kao u basni: on je lukav, drukčiji, moderan, ni nalik kakve pamti dečja književnost. Čitalac o njemu ima izuzetno ekspresivnu predstavu. Kao i Strašan lav, čist je produkt dečje i pesnikove mašte.

NOVO VUKOVIĆ: Plavi zec je paradigma pesnikovog traganja za nepoznatim i neuhvatljivim. Sve počinje od reči, neobične, nesvakidašnje reči kojom može da se izrazi čovekova potreba za igrom. Pesma je ispevana modernim stihom, ali se u njoj oseća uticaj tradicije narodnih ređalica i razbrajalica.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Mart 30, 2011, 01:05:28 am »

**

DUŠAN RADOVIĆ


POEZIJA KAO IGRA REČI I ZABAVA ZA DECU
 
Posle Jovana Jovanovića Zmaja iz 19. veka, koga smatramo rodonačelnikom srpske poezije za decu, došli su dečji pisci 20. veka: Desanka Maksimović, Mira Alečković, Stevan Raičković, Arsen Diklić, Branko V. Radičević i još neki. A nakon njih pojavila se jedna druga grupa savremenih stvaralaca za decu, modernih po jeziku i shvatanjima dečjeg pesništva: Dragan Lukić, Milovan Danojlić, Dušan Radović, Miroslav Antić, Ljubivoje Ršumović, Dobrica Erić. Mišo Odalović i dr.
 
Među ovima poslednjima posebno mesto zauzima Dušan Radović, pesnik koji je načinio najveći zaokret u dečjoj poeziji i uneo novi duh pevanja u srpsko pesništvo namenjeno najmlađim čitaocima. Rođen je 1922. godine u Nišu. U svom radu i stvaranju najviše se bavio pisanjem za decu. Uređivao je dečje listove i časopise, pravio radio i TV emisije za decu, pisao priče, pesme, dramske tekstove. Bio je i jedan od najomiljenijih beogradskih voditelja. Imao je svoje emisije na Studiju B i svako jutro emitovao svoja duhovita zapažanja o svakodnevici u Beogradu, koja je često bila ispunjena i oštrim žaokama protiv onih koji upravljaju gradom i svojim odlukama utiču na život običnog čoveka. U kratkim ostvarenjima govorio je o oskudicama, besparici, o odnosima među generacijama, o deci i njihovim prblemima, i roditeljima koji teraju po svome. Iz tih njegovih emisija nastale su i tri knjige pod zajedničkim naslovom — Beograde, dobro jutro. Taj posao mu je donosio hvale i popularnost, ali i neprijatnosti od strane vlasti.

Evo nekoliko mudrih i duhovitih dosetki Dušana Radovića, preuzetih iz knjige Beograde, dobro jutro:

— Govorite šta hoćete, ali pre nego što donesete odluku, pitajte one koji ćute.
 
— Mame tuku decu zato što ih vole. Tate tuku zato što nisu takva da bi ih i oni mogli voleti.

— Samo deca koja ne slušaju mogu biti bolja od svojih roditelja.

— Prastaro pitanje: Da li živimo zato da bismo jeli ili jedemo zbog toga da bismo živeli?
Neki jedu da bi mogli živeti a žive očajno. A drugi, opet, žive samo da bi jeli ali zato jedu sjajno.

— Teško je biti sam.
 Od toga teže je jedino kad su dvoje sami.
 
Dušan Radović, samo naizgled strog i preko mere ozbiljan, pisac je poznate drame za decu Kapetan Džon Piplfoks i zbirki pesama Poštovana deco i Plavi žaket. Umro je 1984. godine.
 
Dečji pesnici pre Dušana Radovića pisali su pesme u kojima je, takođe, bilo vedrine, igre reči, lake melodije i pamtljivog sadržaja, ali sa uočljivom namerom pesnika da se deca pouče šta je dobro, šta treba voleti i negovati, a čega se treba čuvati. Radović je prvi u savremenoj srpskoj poeziji koji je pesmu oslobodio tog idejnog "pritiska" na dečji svet i, umesto toga, ponudio neozbiljnosti, zabavu, čist smeh, "ludu" igru rečima, izokrenut smisao pevanja. Pisao je pesme koje se za decu "lepe", stihove nenametljive i vrlo bliske njima, kao da ih oni sami izmišljaju. Reč je o pesmama koje bude dečju radoznalost i fantaziju. U pitanju je poezija koju su kritičari nazivali nonsensnom poezijom. Ova, tzv. nonsensna poezija je od "besmislica" koje su smišljene s namerom da bi se mladi čitalac ili slušalac što više smejao. Naziv potiče od francuske reči non (ne) + sensuc (misao), što znači besmisao, prazna reč, ono što je nelogično. Humor u nonsensnoj poeziji Dušana Radovića potiče iz neprirodnog ponašanja lirskog subjekta, iz pogrešne upotrebe reči ili njihovih oblika, iz sadržine koja je apsurdna jer je u njoj sve naglavačke postavljeno.
 
Kao ilustracija ove tvrdnje najbolje može poslužiti pesma "Da li mi verujete". U njoj Radović peva o dečaku koji se svakog dana umiva pa su mu uši porasle i koža od svakodnevnog pranja postala tanka. Majka je, gledajući šta se dešava, vikala "dosta", ali je on nastavio po svome. A kad su pozvali lekara, on je — kunući se u svoj prsluk — konstatovao da je to zbog umivanja. Pesma ima tri strofe, svaku od njih pesnik završava istim pitanjem: "Da li mi verujete?" Kao što se da videti iz ispričanog, stvarnost je u pesmi okrenuta naopačke. Dečak se svakog dana umiva, a u stvarnosti je drukčije: dete se nehajno odnosi prema potrebi svakodnevnog umivanja. U pesmi ga majka odvraća od toga, dok u životu vodi svakodnevnu borbu da ga natera da se umiva; ovde lekar zabranjuje često umivanje, u stvarnosti ubeđuje da je to obaveza svakog deteta jer sve bolesti dolaze od nehigijene i zaraze. Naravno, dete koje je po prirodi bistro odmah shvata da je pesma samo jedna šala, i da se iza te šale krije pesnikova ironija na račun onih koji se redovno ne umivaju, na šta upućuje i redovno pitanje: "Da li mi verujete?" Ovo pitanje ima upravo tu funkciju: da pokrene dete na razmišljanje da li je to, doista, šala ili ne, da li treba raditi kao dečak u pesmi, ili pak postupati suprotno — kako zahtevaju majka i lekar.
 
Humor u pesmama Dušana Radovića, često, izbija iz jezika, dolazi od jezičkih kovanica ili kalambura koje smišlja sam pesnik, zatim iz nepravilne upotrebe reči, što je svojstevno deci i njihovoj govornoj prirodi u tom uzrastu. Kako pesma može biti igra od reči i koliko ta igra naliči na dečja pričanja, naravno uz upotrebu specifičnih jezičkih oblika, često i izopačenih ali tako svojstvenih deci u predškolskom uzrastu, najbolje govori pesma "U špajzu":
 
U špajzu ima jedan sira
a parcov jede toga sira
bez obzira.
 
A parcov jede toga sira
i baš ga njega mnogo briga
uglavnom da je njemu stiga

Al u taj parrov dođe boles
pređe u njega iz taj sira
i počme njega deranžirat
 
I počme njega deranžirat
i deranžirat i deranžirat
svakog dana deranžirat
 
Boli parcova njegov stomak
kao da ima jedno stvrdlo
i misli da će umreti odma

Možem misliti kako mu je
u njegov stomak kad ga vrti.


Pored pogrešnog upotrebljavanja reči i njihovih oblika, javlja se i ponavljanje istih reči, vrlo zanimljivih za dečji svet. Dakle, pesma upućuje na jednu istinu, dosta poznatu: dete, svako dete je svet za sebe; ono ima svoj jezik, svoju gramatiku ili prirodu govora. Izraziti, tj. preneti taj govor u pesmu, znači ukazati na prirodu samog deteta, ali svemu tome dati i poseban smisao: od nesigurnog govora stvoriti šalu za decu, jednu igru duha koja će biti u potpunosti saobražena naivnom duhu deteta.
 
Do nekih svojih pesničkih rešenja Dušan Radović je dolazio i preko tradicionalnih govornih obrazaca koji se prenose pamćenjem i kazivanjem, i kao takvi nalaze mesto u dečjim pevanjima, pričanjima i igrama. Pesma "Plavi zec" ima oblik bajkovnog nabrajanja i zabave koju stariji priređuju deci:
 
Ovaj zec
zna da svira,
ovaj zec
zna da plete,
ovaj zec
ručak kuva,
ovaj zec
kuću mete,
ovaj zec
žeti ume,
ovaj zec
šiti, piti,
i francuski govoriti
— sve razume!
Plavi zec,
čudni zec,
jedini na svetu.


Pesnik Radović je pevao i za starije (za tinejdžere), kada se počinju javljati nezadovoljstva u mladima, prkosi i protest protiv nametnutog društvenog života i okvira koji sputavaju. Ti okviri u vidu zabrana i stalnih pridika dolaze od starijih, a nameću ih roditelji, škola, zakon. Kod mladih se javlja bunt i potreba da se bude "otkačen", van kontrole, potpuno slobodan, bez nekih posebnih obaveza. Kada se želi biti jedan od besprizornih junaka i u društvu uličnih momaka koji imaju svoju logiku, svoj jezik:
 
Ne volim crkvu, ne trpim popa,
za učiteljem pertla mi puče.
Niko ne daje šta da se klopa
a svi bi hteli da nas uče.

Kradi i živi, živi i kradi,
gde možeš ćorni, gde stigneš mazni!
Kradimo, kradimo, još dok smo mladi,
dok smrt ne dođe i sve nas kazni
 - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Boli nas dugme, prsluk nam puca
— šta je pravilno a šta normalno.
Pravilno je — dok srce kuca,
sve je normalno dok živim stalno...


Pesnik je, vidimo iz odlomka poduže pesme "Sanjari", i jezik prilagodio tom uzrastu (parodira jezik mangupa, frajera — tinejdžera): klopa, ćorni, mazni, pajkani, zezanje. Primerio je i tom tinejdžerskom duhu saobrazio i frazeologizme ili idiome: pertla mi puče, boli me dugme, prsluk puca. Reč je ovde o tzv. argo jeziku ili slengu — jeziku jedne populacije; on nije književni, ali ima stilsku funkciju: treba da pokaže da taj mladi svet postoji kao društvena kategorija, ali i da uputi čitaoca na pesnikovo poigravanje tom logikom, da diskretno ukaže kako je sve to pesnikova šala:
 
Ja se zezam, ti se zezaš, on se zeza...
Mi se zezamo, vi se zezate, svi se zezaju!
Sve je zezanje — bez zezanja!
Pa zezajmo se, ko nam brani!
Nekada mi zeznemo njih
a nekad nas zeznu pajkani!


Iz svega ovoga može se zaključiti kako je Dušan Radović veliki poznavalac dečje prirode i sveta mladih uopšte, pa i nije čudo što je kao dečji pesnik vrlo voljen. Ovakvim svojim pevanjem uticao je i danas utiče na mlade pesnike. On sugeriše jednu misao, vrlo bitnu za dečjeg stvaraoca: u središtu svake pesme i svakog dela za decu mora biti dete, nasmejano, spremno na šalu i zabavu. Jer, dok dete sriče pesmu, ono se igra, zabavlja i raduje. Tom užitku mladih treba težiti i tom modelu dečjeg razmišljanja treba se povinovati, ako se želi biti pravi dečji pesnik.


Časlav Đorđević | Književnost i srpski jezik | Novi Sad 2002
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Mart 30, 2011, 01:08:49 am »

**

DOKOLICE DUŠANA RADOVIĆA


Ime Dušana Radovića (1922—1984) postalo je sinonim za duh novine, za invenciju i pregalaštvo, kako u današnjoj dečjoj poeziji, tako i u nekim drugim književnim međuprostorima u kojima je povremeno boravio i delovao. Pesnik, urednik dečjih listova i časopisa, autor radijskih i televizijskih emisija za decu i odrasle, poslovođa i podstrekivač, duh živ i originalan, Radović je svim tim poslovima prilazio ozbiljno, što je za naše prilike neuobičajeno. Uvek je nastojao da bar nešto, pritom, promeni, pokrene s mesta, sagleda iz drugog ugla. Težnja da se svemu nađe nov pristup trajna je odlika Radovićevog stvaralaštva, pa i njegovog prisustva u dečjoj književnosti. Ovaj pisac predvodi, usmerava, koliko svojim pesničkim eksperimentima, toliko i na posredan način, kao urednik i nadahnjivač čitave jedne plejade pesnika...

Reč je, najpre, o nasrtaju na ustaljene književne navike, na vladajući ukus i uvrežena shvatanja. Iako književnost kod nas ima prilično ograničen uticaj na čitalačku publiku, njenim stvaraocima to nimalo ne smeta da u sebi i u svojoj okolini razvijaju osećaj samovažnosti i misionarstva, ukletosti i tragičnog značaja posla kojim se bave. Radovićev pristup iz osnove je drukčiji: ironičan i bezbožan. U njemu ima nešto od svetogrđa i duhovne oslobođenosti što ih je samo urbana civilizacija mogla doneti, ima drskosti pred kojom se arhaična svest oseća nezgrapno i nemoćno: ništa mu nije sveto, a umetnost najmanje. Zato se njegova delatnost, u prvi mah, može učiniti sporednom, neuključenom u najvidniji tok književnog života; ali takva, samo takva, ona uspeva da poljulja izvesne samoobmane Lepe Književnosti. Radovićevo iskustvo čini nas otpornijim prema usiljenoj ozbiljnosti i samoopsednutosti, i bezmernoj uobraženosti stvaralaca drugog reda. Dajući, svojim radom i stavom, primer jednog lagodnijeg, neobaveznijeg, prirodnijeg odnosa prema književnom poslu, ovaj pesnik, hotimice ili slučajno, povlači crtu između zdravog, inteligentnog odnosa prema poetskom stvaralaštvu, i patetičnog, preuzvišenog u biti nemoćnog robovanja jednom velikom i svetom demonu. Pod okriljem dečje književnosti on odbija da igra tu tragikomičnu ulogu u koju je uvučen najveći deo ozbiljne, preozbiljne književnosti. Valja, razume se, naglasiti da retka značajnija dela nastaju po strani od ovog spora; ako, pak, treba da bira između samoobuzetosti osrednjeg pesnika za odrasle, i neozbiljnosti tzv. dečjeg pesnika, više nego jedan razlog uputiće nas ka ovom drugom.

U vreme krize vrednosti, kad se jedan deo čitalačke publike osetio obeshrabren i zbunjen pred tokovima kojima je poezija krenula, dečja pesma se ispostavila kao pribežište svima onima koje pustolovina moderne poezije ne privlači. Ona dodiruje mnoge teme koje savremena pesma obilazi; dovoljno je živa i živahna da se uklopi u ritam epohe; u formalnom pogledu, čuva jaku vezu sa tradicijom. Nije se, zato, čuditi što je krug Radovićevih poštovalaca, i kad se izuzme dečja publika, neobično širok. Ironična, puna duha, sva od ovoga sveta, Radovićeva pesma je stalan poziv na igru; ni prema čemu se ne odnosi sa preteranim poštovanjem; sve bi, još jednom, da počne iz početka. Pred takvim dahom svežine čitalac nije mogao ostati ravnodušan; Radović nas navodi na jeretičku pomisao da bi mnoga velika pitanja, slavna dela i imena savremene književnosti mogla biti stvar prolaznih zabluda.

O Radovićevom delu dade se govoriti sa dva stanovišta: može se proučavati njegov doprinos dečjoj književnosti kao takvoj, i, u vezi s tim, njegov udeo u oslobađanju pesničke forme uopšte. Samorodna pojava danas i kod nas, on u evropskoj književnosti XIX i XX veka ima mnogo sabraće; sličnosti su često začuđujuće. Duh pobune i obnove, duh vraćanja početku, širi je proces, i Radović se, na svoj način, u nj uključuje. Moglo bi se govoriti i o nekim dodirnim crtama s nadrealističkom poetikom; rodbinstvo nije toliko daleko koliko je slučajno. Radovićev otpor prema Lepoj Književnosti više je spontano nepoverenje jedne zdrave glave, dok su nadrealisti od tog otpora izgradili čitavu dogmu (kojoj, uostalom, nisu ostali dosledni). Pa i oni su se pozivali na L. Kerola, jednog od začetnika dečje poezije u XIX veku: dečji pesnici nisu samo učili od nadrealista, već su ih i poučavali...


Vaspitač

Možda je najveći Radovićev doprinos u tome što je, uprkos brzo stečenim rđavim navikama ranije dečje književnosti, uprkos nepripremljenosti najmlađe publike, uspeo da nametne novo gledanje na ovu vrstu pesama, da u tom pravcu usmeri jedan broj čitalaca, da probudi neke još nerazvijene potrebe. Pesnik je delovao na više planova: podsticao je nova imena, okupljao, ulazio u sporove, uređivao, odlično, dečje listove, začeo svoj stil u televizijskim i radijskim emisijama za decu. Danas se može govoriti o jednom talasu srpskih dečjih pesnika, koje je uglavnom Radović usmeravao.

Dečja književnost oduvek je korišćena u vaspitne ciljeve. Radović je prihvatio tu njenu funkciju, ali ju je preusmerio. Jer, i vaspitni ciljevi mogu biti različiti. Dečju književnost Radović je uputio ka vaspitavanju boljeg književnog ukusa, ka razvijanju slobodne, stvaralačke ličnosti deteta. Složimo li se da je za izgrađivanje takve ličnosti važno upućivanje u tajne slobode, poučavanje igri i radosnoj kreativnosti, i da tome, na svoj način, i pesma može doprineti, onda je Radović vaspitač od nesumnjivog značaja i uticaja, delatan kako samo prodorna pesnička reč ume da bude delatna. Ta aktivnost umanjivala je negativne učinke zvaničnog, konzervativnog vaspitnog metoda, upućivala na slobodniji, moderniji pristup. I deca, naročito ona školska, lako padaju pod uticaj opštih mesta i konvencija. Mit o dečjoj neiskvarenosti jedna je od onih zabluda koje se neguju da bismo odvratili pogled od neveselog stanja stvari, da bi nam savest bila mirnija. Slobodu i spontanost zajednički krote škola, porodica i društvene dogme. Pesnik Radovićevog kova nastoji da u deci podstakne potisnute impulse, da ih ponovo pridobije za slobodu; on ih upućuje prema njihovoj pravoj prirodi. Prevashodno vaspitna akcija, u to nema sumnje: dečji pesnik, Radović je istovremeno i vaspitač, vaspitač vaspitača, i, posle Zmaja, najodgovorniji prijatelj naše dece.


Poznavanje dece

Dobro poznavati decu — šta to, u slučaju autentičnog dečjeg pesnika, znači? Najpre: sposobnost uočavanja onih manifestacija koje, po čistoti, jasnoći i nevinosti značenja, imajući dečju neposrednost i razgolićenost, mogu biti pesnički plodotvorne. Pokoja izdvojena i naročito osvetljena pojedinost često je zanimljiva i za dete; bitno je da ima otkrivalački karakter, da je poetski upotrebljiva. Radović je pronicljiv posmatrač dečjeg ponašanja. Svojim znanjima o dečjem životu on se koristi da bi efektno suprotstavio san i stvarnost, da bi se, s decom, mogao čuditi svetu. Jedan drugi posmatrač prodornog pogleda, Zmaj, takođe je pokazivao roditeljsku nežnost i brigu za dete. Radović je suzdržaniji, ironičniji: moderniji. U njegovom delu nema nijednog stiha koji bi deklarativno slavio detinjstvo. U njegovoj ljubavi su se združile nostalgija i ironija. Pesnik ume da istakne sadržajnu pojedinost iz dečjeg života a da se pritom ne razneži, zna da održi rastojanje; svaka se njegova sanjarija završava buđenjem, povratkom na zemlju (Car Jovan, Mama, Da li mi verujete, Venčanje, Rat). Za nj dečji život nije privlačan i uzbudljiv zbog tzv. duševne nevinosti neiskvarenih bića, koliko zbog jasnoće poriva, ogoljenosti odnosa, providnosti gestova.

Ovog pesnika odlikuje trezvena ljubav prema bićima i pojavama, jedna vrsta ljubavlju oplemenjene ironije, koja je kod njega najljupkija kad progovori o deci. Ovako počinje pričica Zašto deca čačkaju nos:

Deca, izvinite, čačkaju nos, kao da u tom malom nosu postoji neka važna stvar. Kao da im je neko, čim su se rodili, šapnuo na uvo: — Obratite pažnju na svoj nos, poklonite pažnju svom malom nosu! Trebaće vam! Jednom je jedan mali dečak iz daleke zemlje Ilindije izvukao iz svog nosa kamilu. To je tačno.

Ironija, pouka, vic koji se proširio u nadstvarnu sliku, suzdržana nežnost — sve je tu. Ovaj vaspitač govori neobičnim jezikom, poznaje tajnu ekonomičnog pisanja, i, kad je reč o vaspitnoj tendenciji, ima nešto više, suptilnije ciljeve od onih kojima robuju naši pedagozi. Vredi se, stoga, pažljivo pozabaviti njegovim nevelikim, ali zanimljivim delom.


Trenutak

Dušan Radović prisutan je u dečjim publikacijama od prvih posleratnih dana; pesničku zbirku Poštovana deco objavljuje 1954; pažnju šire javnosti privukao je tek pošto su se velike književne raspre iz pedesetih godina stišale, a rezultati tih raspri ispali prilično šturi. Ni u jednom posleratnom književnom pokretu nije se s ovom ličnošću ozbiljnije računalo; Radović je išao svojim putem.

Pre nego što će početi da objavljuje, dugo okleva; dečjem pesniku treba vremena i hrabrosti da sebe prihvati onakvog kakav je, u onome što je. Glavni urednik Pionirskih novina od godine 1947, dugo je pokušavao da piše onako kako se to oko njega činilo, ali bez uspeha. "Imao sam violinu, ali nisam znao šta da sviram", rekao mi je pesnik u jednom razgovoru. Godine 1949. zapisao je stihove pod naslovima Bio jednom jedan lav, Pismo za lovca, Da li mi verujete, i u tom trenutku mu se učinilo da je našao ton i meru. Tok naše dečje pesme tih je godina bio takoreći presušio; Radović će joj udahnuti svežinu, vratiti je slobodi i igri. Večiti pesnički ideal — pročišćavanje atmosfere u kojoj bi reči mogle da blesnu punim sjajem i značenjem — tu je ostvaren po skraćenom postupku: odbačena je patetika, izigrane uhodane navike. U istoriji svojih cikličnih padova i uspona, zasićenja i pročišćenja, poezija je, još jednom, našla mogućnost obnove; oslobodila se zaokupljenosti sobom, otkrila krepku vezu sa stvarima. Patetična svest o sopstvenoj uzvišenosti, koja, kod nas, čas poprima oblik boemskog egocentrizma, čas zakasnelog larpurlartizma, Radovića posebno iritira; njegova dečja pesma kritika je te svesti. Odnos prema rečima i stvaralačkom procesu uopšte tu se bitno pojednostavljuje. Ostale odlike njegovog koncepta su: primenljivost, parodičnost humor, igra, inventivnost, i uverenje da je pisanje, pre svega, prijatna dokolica i igra duha.


Primenljivost

Nijednom se od ovih osobina naša moderna poezija ne može podičiti, a primenljivost se, bez dvoumljenja, smatra neoprostivim grehom. Ona se, u svesti mnogih, izjednačuje sa podjarmljivanjem stvaralaštva prolaznim i promenljivim zahtevima naručilaca. Korisna pesma je kratkoveka, zahvat i domet su joj niži. Ali pesništvo je, pre svega, rad u jeziku i na jeziku; moguće je i reklamu za sapun sročiti inventivno, duhovito, otkrivalački. Je li to stvaralački akt, ili nije? Ili, možda, postoje opasni i bezopasni naručioci, oni koji ugrožavaju slobodu duha, i oni koji joj ostavljaju slobodan prostor. U prve naručioce bi, recimo, spadale političke partije, države, totalitarni sistemi; u druge — dečja čitalačka publika (koja i nije nikakav naručilac), i, eventualno, proizvođači sapuna. Primenljivost kojom se pesma čvršće vezuje za događaje, za povode, za mesto i vreme, pomaže joj da nađe bolje uslove opstanka, podsticaj, životvorni uzlet. Samo se od konkretnog i datog može stremiti uvis; jedino se iz trenutka koji protiče nazire večnost. To su sjajno osećali engleski metafizički pesnici; to se i danas dobro zna, i još se češće na to zaboravlja. Radović ne strahuje od vezivanja za povode. Sve, ili skoro sve što je napisao rađeno je s određenom namenom, sa ciljem da bude upotrebljeno, upotrebljivo.

Pesnik piše za potrebe dečjih listova i časopisa, iz dana u dan i iz nedelje u nedelju, za stroge rokove radijskih i televizijskih emisija, za priredbe i proslave; stvara tekstove za komponovanje, potpise za karikature, piše stihovani vodič za Zoološki vrt, tekst koji matičari čitaju pri sklapanju braka, ukratko, ne libi se stvaranja po narudžbi. Godinama hraneći proždrljivu mašineriju Radija i Televizije, ostvaruje neke od najzapaženijih dečjih emisija na tim programima (Veseli utorak, Laku noć deco, Na slovo, na slovo). Najzad, jedan od izuzetnijih rezultata njegovog pesništva, ciklus Vukova azbuka, napisan je za potrebe Akcije opismenjavanja, koju je vodila Obrazovna redakcija Beogradske televizije.

Radović je prvi naš pesnik koji je umeo da se prilagodi uslovima stvaranja za radio i televiziju. On nije prezao od ovih tehničkih posrednika, niti se, u vremenu prodora audio-vizuelnih sredstava, uljuljkivao u iluziji o večnoj superiornosti pisane reči. Poverenjem u radio i televiziju, kao i pristajanjem na funkcionalnost, to jest primenljivost pesničke reči, on je pokrenuo proces obesvećenja Poezije, predloživši dosetku za njeno vraćanje u život. Pesnički tekst koji se piše konkretnim povodom, sa jasnom namenom, pokušao je da, pod plaštom dečje pesme, priključi dostojanstvenoj Pesničkoj veštini. Čak i ako je bio samo relativno uspešan, pokušaj je zanimljiv i vredan pažnje.


Porodičnost

Dezerteri sa područja "prave" književnosti, dečji pesnici se uvek rado sećaju nekih opštih mesta i uobičajenih postupaka, patetičnih uzvika ili velikih zanosa ozbiljne poezije, koje preokreću i parodiraju. Jedna od najpoznatijih Kerolovih pesama, Star si, oče Vilijame, parodija je Sautijevog Oca Vilijama; cela Book of Nonsense Edvarda Lira jeste parodija; za Čukovskog Šklovski kaže da je "dečje stihove, verovatno, počeo da piše kao parodiju i sagradio je novi dečji stih"1. Sklonost dečje pesme ka parodiranju lako je objašnjiva: odbijajući velike uzlete i gestove ozbiljne poezije, dečja pesma uvek teži njihovom prizemljivanju, pa i ismevanju. Samosvesnoj pozi ona se, možda, ponekad i divi, ali joj se i tada ruga.

Duh parodije provlači se kroz sve što je Radović ostavio; svaki izrazitiji književni efekat, svaki neobičniji obrt, ima, kod njega, prizvuk lakrdije.

Teško je tačno reći kada i koga parodira; najčešće je to ironično oponašanje ustaljenih postupaka i smešnih izražajnih navika. Ponekad, između igre i šale, između obesti i podsmeha, udeo parodije ne može se tačno odrediti.

Svi parodisti u dečjoj poeziji, a i inače, bili su izrazito antiromantičarski raspoloženi.

Ironični i nepoverljivi prema velikim zanosima i snažnim izlivima srca, oni su nastojali da takve iskaze razbiju, da ih upotrebe u običnijem kontekstu. Klonili su se velikih reči u kojima se ponižava ljudska pronicljivost, kritičko raspoloženje, jasan uvid. Velike reči olako nas uzdižu ka apsolutu, brzo gubimo tlo pod nogama — opasnost koju su dečji pesnici na prvim koracima osetili i vešto izbegli.

Radović ne parodira toliko određene pisce, koliko ton, sadržaj, svojstva nekih žanrova. Burleska se rađa iz ironičnog ponavljanja davno pročitanih stihova. Parodija, kao izraz koji oponaša ritam, frazu i temu ozbiljnog dela, vraća rečima i pojmovima prave razmere, izgubljen ukus. Tu je, pre svega, važna njena kritička funkcija. Vinaverova Pantologija najbolja je kritika Popovićeve Antologije, i, više od toga — njen humoristički pandan, naopaka projekcija. dečji pesnik parodira u drugom pravcu; cilj mu je drugi. Dečja pesma dodaje neophodno zrnce soli kakvom preteranom zanosu popravlja nerazumno povišenu notu, urazumljuje ono što je u bilo kom smislu prevršilo meru Radović zazire od patosa, ali ga, istovremeno, na neki čudnovat način, patos i privlači. Preuzimajući poznati ton, on ga malo iskrivljuje, i efekat ne izostaje: podvučeni nedostatak postaje nova dimenzija izraza i stila. Ono što se ironično komentariše istovremeno kao da se ponovo potvrđuje. Tužna pesma, na primer, očigledno je odjek sentimentalnih, srceparajućih tugovanki; ali, parodijom je ublažen utisak banalnosti, da bi tugovanka o staroj ljubiteljici mačaka, tek sada, zazvučala jasno, pa, ako hoćete, i potresno:

A kad je umrla gospođa Klara,
čudna i stara, vrlo stara,
— jastuke od žute svile niko nije prao,
na doručak niko nije zvao,
a loviti miševe niko nije znao!

Tužne su, tužne i gladne bile,
zaspale su na jastucima od bele svile
i nikada se,
ah, nikada se više nisu probudile —
belih mačaka šest.


Po melodiji, po opštem tonu, pesma je elegična; ona, međutim, nije sentimentalna u lošem smislu reči, i pored svoje izrazito melodramske osnove. Opšta mesta koja se u njoj javljaju upotrebljena su s određenom ironijom. Žalosni ton najpre remeti ono

a loviti miševe niko nije znao

koje se uklapa u muzičku shemu, ali je po duhu suprotno elegiji: fraza je iz govornog jezika, i u njoj se oseća rđavo prikrivena poruga. Još je dvosmislenije ono ah iz pretposlednjeg stiha, kao iskreni uzdah saosećanja, i parodična reminiscencija na otrcanost tog uzvika. Tu je, konačno i ona tako "poetična" inverzija u poslednjem stihu (belih mačaka šest). Pesnik unižava veličanstvenost patnje, i upravo je tim spuštanjem čini stvarnijom. Otrcano, po navici upotrebljeno ah eho je svih ljudskih bolova, izrečen sa spokojnim samopodsmehom, i tako, donekle, povraćen u život. Reči kojima izražavamo neka za nas sudbonosna stanja odavno su izbledele, udaljile se od nas; ismejemo li ih, može se desiti da nešto od prvobitnog značenja i siline opet zasja iz njih.

U pesmi Da li mi verujete parodiran je sadržaj i stil poučne dečje pesme:

Umivao se jedan dečko
svakoga dana bez prestanka,
pa su mu uši rasle, porasle,
pa mu je koža postala tanka
— Da li mi verujete?


Postupak dečje pesme s naravoučenijem — pokazati, po mogućstvu na primeru, korisnost higijene i štetnost prljavštine — postavljen je naglavce. Pouka tek sada počinje da deluje: parodiranjem se stvari dovode na svoja prava mesta. Kao da je uzor prema kojem je parodija građena bio karikaturalan, pa je parodiranjem karikature dobijena slika u prirodnoj veličini i valjana pouka, što Da li mi verujete jeste.

Ono nešto već viđeno i čuveno, što se kod Radovića često pojavljuje, dobija u novom kontekstu posebnu snagu. Otrcane sintagme se preporađaju, otpaci poetske retorike počinju da zrače davnim sjajem, i pored samopodsmeha s kojim su upotrebljeni, ili baš zbog njega:

Zamislite onda: bura ide,
vetrova fijuk i talasi,
i jedan talas princezu skide
i poče mladi život da gasi.


Taj "mladi život koji se gasi" samo je u parodijskom duhu mogao da povrati nešto od svoje ljupke potresnosti. Podsmehujući se otrcanom izrazu, pesnik, uz put, skida s njega prašinu; izražajna snaga ponovo se, bar za časak, razgoreva.

Model koji se parodira — određen i jasan — retko se prepoznaje. U pesmi o lavu koji je hteo da pojede nogu usnulom putniku, pa u tom pokušaju bio iznenađen, ima i ovakva parafraza utuka što ga je Majakovski napisao na Jesenjinovu oporuku (u prevodu M. M. Pešića, razume se):

Pogledajte, moja ruka preti
da prekrati mladosti vam čar!
... U životu nije novo mreti,
al živeti već je teža stvar!


Radović posebno oseća naopaku draž gotovih ideja i opštih mesta govora. Priđe li se tim idejama i takvim mestima neobazrivo, podlegne li se njihovoj inerciji, one će, sigurno, razblažiti i obesmisliti ono što smo imali da kažemo. Okrenemo li im se s potrebnom ironijom, susret će biti plodniji. U veštini ponovnog istiskivanja začaurenog smisla iz davno okoštalih izraza može se videti prvi znak sazrevanja jednog jezika, kao i književnog izraza koji je na njemu izgrađen. Duh se smeje sopstvenim stranputicama, oživljava mrtva mesta govora, uključujući ih u živi jezički saobraćaj; dobitak je višestruk.

Ciklus Westen parodija je feljtonističkih i filmskih interpretacija života na Divljem zapadu dok Kapetan Džon Pitlfoks parodira gusarske romane. Moglo bi se, međutim, reći da Radović parodira sam čin stvaranja, držeći se ironično i prema građi, i prema njenom transponovanju, i prema samoj veštini — po definiciji neprirodnoj — izražavanja u stihu. Činu pevanja on prilazi veoma nepoverljivo: umetnost je dugoveka, a naš eventualni doprinos umetnosti u načelu sumnjiv. Igrajući se, on se spasava od zamorne — ili nedostižne? — uzvišenosti tona, sklanja se od prejakog plamena. Patetika srca i uma ovom je konceptu organski strana. Odbojnost prema visokim temperaturama duha jeste polazna situacija dečje pesme.

Pesnici Radovićevog kova nisu u stanju da govore u takvim uslovima. Osećajući da su te temperature često glumljene i lažno održavane, nalaze više lepote u pevanju koje je na jedan lucidan način neobavezno i bogohulno. Naravno, i kad okreću leđa književnosti, ne uspevaju da joj se otmu: parodirajući je, obogaćuju je.

Samoironija je pouzdan znak zrelosti jednog stila. Svest o avanturama koje su pojedine reči prethodno doživele modernom pesniku nikad ne da mira.

Parodirajući, pesnik se igra. Deca samo delimično osećaju značenje te igre; ton i duh igre im odgovaraju; povod i pravi smisao im izmiču. Taj smisao mogu doživeti samo odrasli čitaoci; njihova moć asociranja bogatija je, primerenija. Igru sa literaturom i u okviru literature dete prima i prati sa njene spoljašnje strane. Ne verujem da sluti izokretanje nekih konvencija i nekih vrednosti odraslog sveta. Radovićeva pesma približava se detetu u onoj meri u kojoj se distancira prema tim vrednostima. Zanos je zamenjen logičnom konstrukcijom nelogičnih predložaka, ozbiljnost ozbiljnom igrom.


Humor

Ono što je u dečjoj pesmi smešno, istovremeno je i najživlje: njeno jezgro skoro da se može poistovetiti sa humorističkom vizijom. U oba postupka izdvaja se ono što je neobično, ljupko, nefunkcionalno; i u jednom i u drugom slučaju imamo "nerazumevanje" pravih uzroka nekih pojava; humoristička vizija, kao i čista pesnička slika, postoje tako što ne obraćaju pažnju na racionalni kontekst, "puno", Opšteusvojeno značenje neke pojave.

Humor se najpre javlja u sklopu parodičnosti, kao podsmeh konvencijama i poetičnostima; zatim izvire iz sleda neočekivanih ishoda igre.

Kao i svi humoristi od nerva, Radović odlično uočava pomerenu, nedoličnu situaciju, humoristički reprezentativan gest, iščašenu reč, da se sa kultivisanom gorčinom baci na svaki detalj kroz koji se može nazreti jedan stil, jedan poredak vrednosti. Korišćenjem opštih mesta, utvrđenih izraza i fraza, on nam približava težnje, ukuse, naravi. Posredi je posebna vrsta satiričkog nadahnuća: društvena stvarnost dotiče se sasvim ovlašno, kroz jezik, onoliko koliko se odražava u gotovim jezičkim kalupima. Moderan čovek doživeo je i taj, među drugim neobičnim prizorima: video je jezik koji se sam sebi smeje!

U ciklusu Vukova azbuka dve pesme, začete u igri i iz igre, najbolje pokazuju obilje i kvalitet Radovićevih asocijacija. Ograničivši svoju igru strogo i bogato sprovedenom aliteracijom — bez ograničenja, to jest pravila, igra se ne može voditi — Radović je sastavio dvadesetak besprekornih priča, pokazavši da u njegovom sistemu igre nema slučajnosti. Jedna formalistička igrarija otkrila je čitavu mrežu značenja, i donela neke smešne isečke svakodnevnog života. Zadatak pri pisanju teksta o slovu S bio je: postići što jaču frekvenciju toga glasa; evo pesme:

S      S
SA        SO
SAT           SOSA
SOSA SA SATOM
SAMO SOSA SA SATOM
SOSINA SESTRA
SETILA SE SOSE U TRSTU
SAKRILA SAT U SEŽANI
SAD SE SOSA PONOSI SATOM
SAT SEKUNDIRA KAO SOSINO SRCE
SOSO SOSO
NOSI SAT SA SOBOM
SPAVAJ SA SATOM
SLIKAJ SE SA SATOM
SAD SI SOSO STO ODSTO SIGURNA


Tekst je parodija na izvesne pričice bez glave i repa koje se, obično, nalaze u bukvarima. Priča Radovićeva ne samo što je celovita i zaokružena, nego je sva od prepoznatljivih aluzija: stešnjen i strogo usmeren, tekst je samo dobio na prodornosti. Tolike reči u kojima sikće glas S pohitale su da se podsmehnu Sosi, da opišu njenu psihologiju, sav život njen. Sve je tu: naš svet u Trstu, na trgu Ronte Rosso, pa neprijavljivanje kupljene robe na granici, onda fotografisanje na vašaru sa ručnim časovnikom okrenutim prema objektivu, ukratko: prikaz određenog tipa naše sredine, dat najsiromašnijim sredstvima, u okviru igre, u duhu parodije, sa ciljem da zabavi, decu na jedan, odrasle na drugi način. Isti rezultat, poetski još jači jer je slika homogenija, postignut je u tekstu o slovu M:

Mamuran
miš
u
memli
muzeja
merka
mrtvog
mamuta:
majku
mu,
milenijumi
minuše,
mraz
među
mamutima
načini
masakr
i
pomor ...
Međutim
miš
još
mrda,
mišu
su
malo
i
mraz
i
mačka
mišomor.


U obe navedene pesme izbor reči bio je veoma skučen, cilj neobičan i jasno određen — ilustrovati upotrebu i zvučnost jednog suglasnika, glasa M. Držeći se tih ograničenja, pesnik uspeva da organizuje delatan humoristički tekst, pošto je humor u srži njegovog nadahnuća: odakle god počela, njegova pesma u humoru završava. Humor je perspektiva u kojoj nam stvari pokazuju lepu uzaludnost svog postojanja. Dečja pesma svemu se smeje, ili se bar osmehuje. Svemu, a naročito stvarima preozbiljnim. Njen sam početak je u osmehu, u veselom otkrivanju neobičnih značenja i veza.


Igra

Igra je regulativ Radovićeve pesme, stvaralački princip, ključ s kojim se prilazi jeziku, duh u kojem se ostvaruje zamišljeni kontakt sa detetom kao čitaocem. Parodičnost, humor i igra tu su tautološki pojmovi, razmenljivi činioci.

Područje ove igre pre svega je jezik. Ono se proteže od dobrodušnog poigravanja rečima i pojmovima, do samoubilačkog gnušanja nad jezikom kao takvim (U špajzu ima jedan sira). Pažljiviji čitalac će primetiti, naročito u ciklusu Na slovo, na slovo da, napisavši jednu reč ili rečenicu, započevši, dakle, igru, naš pesnik kao da ne zna kuda bi pošao, kao da ne zna ili nema "šta" da kaže. Dovoljno je, međutim, da učini još jedan potez, da se odluči za narednu reč ili rečenicu, pa da osetimo kako je proizvoljna pustolovina sudbinski usmerava. Kad igra jednom počne, predaje joj se svekoliko iskustvo, osećajnost, mašta. Pravila valja poštovati; što su teža, to bolje za pesmu. U pesničkoj igri pravilo nije uvek od početka jasno i vidljivo; ono se, u toku igre, postepeno otkriva i potvrđuje. Pesnik se opire onim slučajnostima koje bi mogle da ga odvedu u "neželjenom" pravcu, ali se, u isti mah, koristi njihovom pomoći, ako je povoljna. Loveći u mutnom moru reči, nošen nepredviđenim spojevima i varničenjima, on bira, prihvata, odbacuje, prema svom iskustvu i ukusu. U navedenim pesmama o slovima, to jest glasovima s i m, mogao se pratiti tok igre: trebalo je pretresti ceo svet da bi se našle reči. Određene da se susretnu na tako usko omeđenom prostoru i posebnom zadatku. Igra je, očigledno, sušta suprotnost neredu i improvizaciji. Ona se dovršava i osmišljava naporedo sa građenjem tzv. pesme: forma stvaralačkog čina, ona je i njegov sadržaj.

U organizovanju ovog nereda u redu i reda u neredu, Radović najčešće polazi od onoga što Valeri naziva datim redom (Ia ligne donnée). Taj red, obično početni stih, dat nam je od Boga ili podsvesti: ostatak nam vala otkriti, to jest dopuniti nedovršenu, prišapnutu rečenicu. Od svakog takvog reda, od svake reči, počinje da se ruši lavina reči i ritmova, pojmova i veza, shodno iskustvu i ustrojstvu pojedinačne svesti.

Možda je način dogradnje tog reda jedna od tačaka gde se asocijativni aparat pesnika i psihičko ustrojstvo deteta dodiruju. Prema Pjažeu (Jeap Riaget, 1896—1980) normalni mentalni svet deteta odlikuje se upravo tom moći povezivanja sveg sa svačim, sposobnošću ustanovljivanja uzročnosti u svakoj prilici i po svaku cenu. Ali ako je sve povezano, onda ništa ni sa čim nije u vezi... Ciklus pesama Na slovo, na slovo nastao je iz igre koja polazi od svega i ni od čega, od jedne slučajno fiksirane tačke u srcu ništavila, da bi se, sledeći neispitane i neumitne zakone asociranja, ponovo organizovao svet. Jer svet može početi od svakog slova, od svake reči; reč je bila na početku, i ona je danas: teški znak, i zavisan i nezavisan od onoga što označava. Povodi za početak igre mogu se naći u zvučnim rimama koje se neodoljivo privlače, iako za to nemaju nikakvog logičnog opravdanja, u otpacima jezičkih procesa, u praznim formulama govorne svakidašnjice, u samom zvuku pojedinih reči. Značenje izbija u toku igre. Ono što je rečeno je upravo ono što je trebalo da se kaže, jer se nije ni znalo šta treba da se izrekne. I u ovoj igri, kao i u igri života, smisao dolazi na kraju, kad je energija iscrpena, a krug zatvoren. Reči se ne upotrebljavaju, već se puštaju da govore ono što hoće, da ulaze u odnose koji im odgovaraju.

Sve je povezano, ali veze nam izmiču. Jedino prediskustveno stanje svesti može da nasluti besmisleno-smisleni tok zbivanja. Ono ne robuje objašnjenjima s kojima ne zna šta da počne. Njemu je dovoljna ljubav među rečima.

Kad se u igri susretnu, reči otkrivaju svoju prošlost sadržaje svojih veza. Evo, na primer, istorije bonova i slonova, i rezultata koji je proizišao iz dodira ove dve reči:

Kad su jednom hteli da nas ponove,
— delili su slonove na bonove!
Jedan bon — jedan slon!
Pet bonova — pet slonova!
i već prema tome!

Potrošismo što imasmo,
bonova zbog tih crnih i ušatih slonova!
Jedan bon — jedan slon!
Pet bonova — pet slonova!
i već prema tome!

Brzopleto potrošismo bonove
teško ćemo potrošiti slonove.
Jedan slon — jedan vek!
Pet slonova — pet vekova!
I već prema tome!


Iz susreta dve besposlene reči (bon — slon) kresnula je varnica koja je prvo osvetlila jednu društvenu situaciju, posleratne godine nemaštine i garantovanog snabdevanja, vreme kad je svako imao svoje sledovanje hrane i iluzija, da bi se, potom, ta situacija projektovala u zastrašujućem istorijskom totalu (Pet slonova — pet vekova!) Sve je to postignuto u igri; sa malo više namere, nestalo bi ljupkosti, a s njom i poetske draži pričice.

Pesnik zastaje kod bilo kojeg sazvučja koje ga privuče (izbor, svakako, nije slučajan, ali to pitanje ne možemo ovde razlagati), i, na margini tzv. stvarnosti, raspituje se za mogući pravac razvoja podsticaja. Smisao dolazi uporedo sa muzikom, sa ritmom, sa prizvanim rečima. Dečji pesnik peva iskustvo pre namere, mimo nju.

U ovoj igri s rečima cilj je takođe reč. Reč dragocenija i lepša od ostalih, reč kojom bi najlepša dečja pesma mogla da počne. Plavi zec, za kojim je pesnik toliko tragao, jedna je od takvih, sanjanih reči:

Tri sam zemlje prelazio,
i tri mora pregazio,
i tri zemlje preplovio —
dok ga nisam ulovio.
— Plavog zeca,
čudnog zeca,
jedinog na svetu!


Plavi zec je tajno blago dečje imaginacije. Autobiografsku anegdotu istog sadržaja i smisla, u kojoj se upravo govori o "plavom zecu", donosi Tolstoj u svom detinjstvu.

U Na slovo, na slovo podsticaji za pesmu traže se u znacima; u Vukovoj azbuci opevani su sami ti znaci. Jedan Kerolov savremenik otkriva da je tvorac Alise voleo da zamišlja igru u kojoj bi se slova kretala po šahovskoj tabli sve dok se ne bi obrazovala u reči. Bitno je: organizovati pravilo igre, postaviti pred reči mrežu, okvir, šahovsku tablu Radović ume da se igra: dečjom pesmom, za nju.

O njegovom zazoru od finih manira pisanja već sam govorio; pomenimo, na kraju, i podozrenje prema osećanjima, što je, takođe, odlika najboljih dečjih pesnika. Prevelika osećajnost narušila bi igru, unela u nju muku i bespomoćnost, zanose i padove, psihologiju. Osećanja se u dečjim pesmama javljaju u neutralizovanom stanju, onoliko koliko ih, u slobodnim dodirima reči, ima. Istinski, živi ljudi su isključeni iz igre; sa njima se ona ne može uspešno voditi. Pojavljuju se ljudi-simboli, ljudi-reči, ljudi-imena, ljudi zalutali iz drugih knjiga (svi likovi Džona Pitlfoksa), ličnosti od papira i tekstila (Aćim, i drugi lutani iz serije Na slovo, na slovo), ljudi-rime (Petronije i član Beogradske filharmonije), nacrtana čudovišta (strašan lav). Osećanja su vezana za ljude, za njihov bezizgledan život; dečja pesma zato, traži partnera za igru drugde.


Igra s Vukovom azbukom

U poslednjem odeljku Radovićevog stvaralaštva pojavila se temperatura koje kod njega, do sada, nije bilo; skepsa je ustupila mesto izvesnom zanosu. Ali, zanosa tekućim životom i čovekom ni tu nema. U Vukovoj azbuci opevaju se znaci i slova; radost igre pojačana je do zanosa, do strasti. Tu se, zatim, javlja i rodoljubiva nota, koja se ogleda u velikoj nežnosti prema pismenima svoga jezika i svoga naroda. U igru je ušlo svečano uzbuđenje. Osvetlivši deo složene povezanosti između glasova i njihovih grafičkih slika, između fonema i njegovog likovnog izraza, Radović se nadneo nad bezdan kolektivne podsvesti, spustio se, niz vodopade aliteracija, u duboku prošlost govora. Reči tu ne pevaju ni smislom, ni dovođenjem u određene odnose; iz njih zrači energija pojedinih glasova, njihova posebna boja; one su tim glasovima sudbinski obeležene. Kao kod Remboa u Samoglasnicima, ili kod Brodskog u Isaku i Avraamu, i tu smo na rubu naivne verbalne alhemije i intuitivne magije. Radović, međutim, ne traga za Vrhovnom tajnom, niti svojim otkrićima pridaje kabalistički smisao. On naivno povezuje, detinjasto nagađa; za divno čudo, podosta pogađa.

U dočaravanju bitnog kvaliteta nekog glasa, pesnik ređa reči po aliteracijskom ključu; u svakoj od njih određeni glas postiže punu zvučnost, određujući joj, istovremeno, svojom bojom, značenje. Uz to, i grafički znak "liči" na ono što se označava. Iz toga bi proizilazilo da su reči, pri nastajanju, birale glasove prema grafičkom izgledu znakova, ili obrnuto, što je, razume se, besmislica. Pesnik je, ipak, i za jednu ovako proizvoljnu pretpostavku našao obilje ljupkih i duhovitih dokaza. Sve je sa svime u vezi, naročito u igri. U pesmi o slovu G ponavljanje glasova teče lako i prirodno, a u svakoj reči ovaj ćirilski znak magijski je prisutan, sadržajno bitan, likovno utkan: prečaga, grana, greda, podiglo, gore, naglo i uglom ne mogu bez njega! Evo pesmice:

Kao prečaga,
kao grana ili greda,
G se podiglo gore,
naglo se pod uglom
i gleda.


U ovoj logički besprekornoj rečenici, koja je opis grafičkog izgleda jednog ćirilskog pismena kroz predmete u čijim se odgovarajućim nazivima javlja, likovno podsećajući na ono što je imenovano, samo slovo g javlja se devet puta!

Skica o zvučnoj predodređenosti slova d zasnovana je na još mutnijoj pretpostavci: pesnik bi da nas uveri da je taj glas sladak. Zašto? Možda zato što ga izgovaramo vrhom jezika, tj. onim delom kojim kušamo hranu i piće, pa se d, na tom mestu, osladilo medom i sladoledom? Tek, pesnik nas je uverio da je d slatko:

D se kao dugme prišilo za nepce,
kao medenjak, pa samo sladi:
dudinjo, dinjo, drenjino,
dunjo,
draga dušo moja...
D kao dobar dan,
D kao slatki nadev jezika.


Grafički znaci za slova nastali su iz slika, dakle iz crteža koji su predstavljali predmete; Radović pokušava da ih ponovo približi tim počecima. Reči različitog značenja, koje su zvukovno slične, bile su, u nekim azbukama, obeležavane istim znakom. Radović ih ponovo okuplja, po sili privlačnosti određenog, zajedničkog glasa. Logika, očito, tu nema šta da traži, a ni okultna veština. Pa ipak, slovna vizija slova K donosi dašak jeze. Ona polazi od dosetke da K liči na čoveka koji je zakoračio, pružio korak; slede munjeviti ukrštaji slika, sa isto tako brzim promicanjem znaka K kroz reči i slike; poslednja tri stiha su prava snohvatica:

K krakato
spremilo se za skok.
Kopitom kopa,
kao košuta
skakutaće kroz reči.
Kas kroz kukuruza klas,
veliko skakanje
kroz kokoške i kokodakanje.


Igra koja je dala ovakva mala poetska otkrića nije bila ni bezazlena ni laka.


Dokolice i koještarije

Dečja književnost, ili, ako hoćete, književnost za decu (nema smisla raspredati ovu profesorsku besposlicu kojom se, tobože, izbegava terminološka zbrka, kad je svakom jasno o čemu je reč) — okvir je u koji se ovakvi, ovako nastali tekstovi najlakše mogu smestiti. Izbor iz svog dosadašnjeg rada pesnik je nazvao Dokolice, i time se jasno odredio prema ozbiljnoj književnosti, i književnom stvaralaštvu uopšte. Plodove svoje igre Edvard Lir zvao je stuff, reč, pored ostalog, znači: stvarčica, budalaština, koještarija.

"How pleasant to know Mg. Lear!"
Who has written such volumes of stuff!

("Kako je prijatno znati gospon Lira!" Stari je napisao tolike koještarije!)2

Dokolice su to i koještarije samo u odnosu na vladajuće književne standarde. Ali dokolica nas može poučiti pravoj slobodi; kroz nju se u potpunosti saživljavamo sa svetom, upoznajemo čiste oblike i gola značenja. Latini su smatrali da je dokolica (otium) preduslov pesničkog stvaranja; dečji pesnici je, eto, izjednačavaju sa pesmom samom.

Radović se tvrdoglavo opirao aristokratizmu pisane reči, oslanjajući se na neposredni ton pripovedanja, primenjujući stil bez ukrasa, bez velikih gestova. Osim kad parodira kakvu osobenost, u njegovom pričanju nema akrobatike, nema kićenja ni naslađivanja. Književna izveštenost ne obećava mu ništa dobro: ona najčešće skriva podvalu i laž, znak je osrednjeg profesionalizma, gde se ono što je izvorno gubi u nesavladanom zanatu.

U Radovićevoj rečenici oseća se govor, i ton neke grube čestitosti. Čak i u lirskim pesmama fraza je neposredna, imenujuća. Opsednut autentičnošću, koju suprotstavlja svemu što je uopšteni zanos, kao i kultivisanom artizmu, Radović se smeje onome što ga prevazilazi. Što dalje od slatkorečivosti, to bliže istini! Odsustvo "lepog" stila može se uzeti i kao potvrda uticaja usmene književnosti na dečju. Govor je stariji od pisanja; ne valja se previše udaljavati od njega. I tu, dečja književnost vraća se početku.

Milovan Danojlić
NAIVNA PESMA
ogledi i zapisi o dečjoj književnosti


____________

1 В.Б. Шкловский: Старое и новое, книга статей о детской литературе, Москва, 1966.
2 Е. Lear: Nonsense Omnibus, Frederick Warne & Cо, London, 1943.


Antologija srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Mart 30, 2011, 01:11:45 am »

**
Poezija za decu Dušan Radović


ZDRAVICA

Sve što raste,
htelo bi da raste...
— Neka raste,
i treba da raste!
Sve što cveta,
htelo bi da cveta...
— Neka cveta,
i treba da cveta!

Neka gleda
sve što ima oko,
svako krilo
nek leti visoko!
Leteti, leteti, lepo je leteti!
Živeti, živeti, lepo je živeti!

Sve što leti,
htelo bi da leti...
— Neka leti,
i treba da leti!
Sve što peva,
htelo bi da peva...
— Neka peva,
i treba da peva!

Neka skače
sve što ima nogu,
neka trče
svi koji to mogu!
Skakati, skakati, lepo je skakati!
Živeti, Živeti, lepo je živeti!

Sve što trči
htelo bi da trči...
— Neka trči,
i treba da trči!
Sve što kljuca
htelo bi da kljuca...
— Neka kljuca,
i treba da kljuca!

Neka peva
sve što ima glas,
niko lepše,
vedrije od nas.
Pevati, pevati, lepo je pevati!
Živeti, živeti, lepo je živeti!

ŽIVELI!



1983. | Kako su nas nekada branili od — Duška Radovića
 
Duško Radović je u "Nin" te 1983. godine napisao: "Sigurno se sećate moje himne za decu za onaj festival "Radost Evrope": "...Sve što raste, htelo bi da raste, sve što cveta, htelo bi da cveta, sve što kljuca ...." i tako dalje. Nađe se jedan član Saveta tog dečijeg festivala i počne da sumnja — šta je u pozadini onoga "sve što cveta, htelo bi da cveta..." Znači, "htelo bi, ali mu drugi ne daju", ili, "zar kod nas treba baš sve pustiti da cveta ?" ... I sve takve nekakve stupidnosti jednu za drugom izgovara taj čovek i naravno — da li ste čuli tu pesmu ponovo? Skinuta je. Niste ni mogli. Sumnjiva je!

Komentar preuzet sa: http://www.ekapija.com
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Mart 30, 2011, 01:13:10 am »

**
Poezija za decu Dušan Radović


ŠTA SAM SVE IMAO

Imao sam, deco, pola stola,
na pola stola — pola vola
i pola dinara.

To je bilo juče,
u pola osam,
na pola puta
između Severnog i Južnog pola,
dakle, na polutaru.

Pojedem ono pola vola,
a ostane mi pola stola
i pola dinara.

Zamenim ono pola stola
za pola jednog starog čiče,
koji je znao pola priče,
a ostane mi pola dinara.

To je bi'lo juče,
u pola osam,
na pola puta
između Severnog i Južnog pola,
dakle — na polutaru.



MOLBA

Molimo sve majke na svetu
da nam pismo dugačko pišu,
šta one sve daju svome detetu
da i mi spremimo za Mišu.  

Naš Miša, kao što je već javljeno svima,
neće da jede!  

Molimo sve sestre iz Jamajke i Kine
da nam najhitnije što mogu jave
— kakve to pesme medene i fine
pevaju braći pored glave.

Naš Miša, kao što je već javljeno svima,
neće da spava!



DA LI MI VERUJETE  

Umivao se jedan dečak
svakoga dana bez prestanka,
pa su mu uši rasle, porasle,
pa mu je koža postala tanka.
— Da li mi verujete?

Majka je stalno vikala "dosta!"
al' on je hteo, on je hteo . . .
Umivao se svakog dana
pa se odjednom razboleo.
— Da li mi verujete?

Došao jedan lekar strog
pa kaže:
— Tako mi prsluka mog,
voda je kriva,
— zabranjujem mu da se umiva!
— Da li mi verujete?



KAD JE BIO MRAK

Kad je bio mrak,
kad je bio mrak,
pojurila mačka miša
čak, čak, čak.

Pojurila mačka miša
čak, čak, čak,
— a da l ga je progutala,
il ga nije progutala,
to ni ona nije znala
— jer je bio mrak,
jer je bio mrak …



SREĆNA NOVA GODINA

Trepti zvezda plavim okom
na nebu visokom,
prsti, prsti bela staza,
evo Deda Mraza.

Na šubari mu sneg,
a inje u kosi,
otvor'te mu širom vrata,
poklone vam nosi.

Meni lutku belu što ume da spava,
meni pušku pravu da ubijem lava.
Meni loptu gumenu.
Meni luk i strelu.

Meni pušku.
Meni loptu.
Meni lutku belu.

Svima mnogo radosti,
igre i pesama.
Srećna Nova godina
i nama i vama.



VUK1

U Vukovo doba
vladala je moda
da se svaka glava
za dve turske proda,
jer će samo tako
svanuti sloboda.
Vuk je bio mudar,
nije dao glavu
mislio je glavom
i bio u pravu
i pomoću glave
stekao js slavu.


1 Stihovi preuzeti iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 28
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Mart 30, 2011, 01:15:21 am »

*
Poezija za decu Dušan Radović


NAJBOLJA MAMA NA SVETU*

Najbolja mama na svetu?
Moja mama!
Najbolja mama na svetu?
Moja mama!

Odakle nam oči, oči?
Rodila ih majka!
Odakle nam uši, uši?
Rodila ih majka!
Odakle nam ruke, ruke?
Rodila ih majka!
Sve na svetu rodila je majka!

Leti pesma oko sveta,
lepša nego bajka:
nema cveta ni deteta
dok ne rodi majka!

U životu ja sam srela
mnoge dobre žene,
al' je samo jedna htela
da rodi baš mene!

Dobra mama,
lepa mama,
samo jedna
naša mama!
Blago vama,
blago nama,
blago svima
sa mamama!



MAMA

Kad seva…
— Mamaaa!
Kad te neko juri…
— Mamaaa!

Kad si gladan…
— Mamaaa!
Kad ne možeš…
— Mamaaa!

Kad nešto ne znaš…
— Mamaaa!

Kad se penješ…
— Mamaaa!
Kad silaziš…
— Mamaaa!
Kad spavaš…
— Mamaaa!

Kad se budiš…
— Mamaaa!
Kad ne znaš šta hoćeš…
— Mamaaa!

U celom svetu,      
na svim stranama,
reč je uglavnom o mamama.

Najpre je bilo
ništa i tama,
a onda nas je rodila mama.

Mame su važne da nas rode,
da nas podižu i da nas vode.

Svi što po svetu trče i lete
Neke su dobre mame dete.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Mart 30, 2011, 01:16:16 am »

**
Poezija za decu Dušan Radović


POUKA

Htela je da vidi šta je dole,
nagla se sa stola i — pala.
Ko?
Jedna viljuška radoznala.



STRAŠAN LAV

Bio jednom jedan lav...
Kakav lav?
Strašan lav,
narogušen i ljut sav.

Strašno, strašno!

Išao je na tri noge,
gledao je na tri oka,
slušao je na tri uva...

Strašno, strašno!

Ne pitajte — šta je jeo.
Taj je jeo šta je hteo
— tramvaj ceo
i oblaka jedan deo!

Strašno, strašno!

Zubi oštri, pogled zao,
on za milost nije znao.

Strašno, strašno!

Dok ga Brana
jednog dana
nije gumom izbrisao.

Strašno, strašno!



PLAVI ZEC

Tri sam zemlje prelazio,
i tri gore pregazio,
i tri mora preplovio —
dok ga nisam ulovio.
Plavog zeca,
čudnog zeca,
jedinog na svetu!

Ovaj zec
zna da svira,
ovaj zec
zna da plete,
ovaj zec
ručak kuva,
ovaj zec
kuću mete.
Ovaj zec
plesti ume,
ovaj zec
žeti ume,
ovaj zec
šiti, piti,
i francuski govoriti
— sve razume!
Plavi zec,
čudni zec,
jedini na svetu!

Ja ga htedoh vama dati
da vas mije,
da vam šije,
da vam kroji,
da vam broji,
da vam plete,
da vam mete,
da vam kuva,
da vas čuva,
da vam peva,
slike šara
i francuski razgovara.
Plavi zec,
čudni zec,
jedini na svetu!

Stavih zeca u torbak
pa požurim svojoj kući.
Al' kad bismo ispred kuće
stade zečić da šapuće:
— Pusti me, lovče,
hrabri lovče,
da očešljam kosu,
da umijem lice,
da isečem nokte,
da ispravim stas,
da udesim glas.
Nek vide deca
plavog zeca,
čudnog zeca,
jedinog na svetu!

Pustih zeca iz torbaka
al' se zec ne očešlja,
al' se zec ne umi,
nit iseče nokte,
nit ispravi stas,
nit dotera glas.
Već pobeže, oj nesrećo,
na kraj sveta, oj nevoljo!
Plavi zec,
čudni zec,
jedini na svetu!



JESENJA PESMA

Sve je pošlo naopačke
za vrapce i mačke,
kad je jesen okačila
svoje žute značke,
kad je vetar zapevao
novembarske tačke...
 
Pažnja! Pažnja!
Velika jesenja kupoprodaja!!
 
Prodajemo suncobrane
— kupujemo kišobrane!
Prodajemo staro lišće
— kupujemo pahuljice!
Prodajemo trotinete
— kupujemo sanke!
Kupujemo šubare
— prodajemo mašne!
 
Prodaćemo sokne
— kupićemo rukavice.
Prodaćemo sejalice
— kupićemo grejalice.
Prodaćemo sladoled
— popićemo čaj!
 
Jer:
Sve je pošlo strmoglavce
za ptice i cveće,
kad je sunce odustalo
na krov da nam sleće.
Kao da je žuto ljuto,
kao da nas neće!



MALI ŽIVOT

Dok neko pije
— ja pijuckam.

Dok neko grize
— ja samo grickam.

Dok neko glođe
— ja samo glockam.

Dok neko bode
— ja samo bockam.

Dok neko peva
— ja pevuckam.

Dok neko drema
— ja dremuckam.

Dok neko radi
— ja raduckam...

I tako malo, sitno živuckam.



TUŽNA PESMA

Živela jedna gospođa Klara,
čudna i stara, vrlo stara...
i nije imala ni mamu, ni tetu,
nikoga, nikog na ovom svetu.
 
Gospođa Klara je šest mačaka čuvala
na jastucima od žute svile.
Mašne im je krojila, mleko kuvala
pa su site i srećne bile —
belih mačaka šest.
 
A kad je umrla gospođa Klara,
čudna i stara, vrlo stara,
— jastuke od žute svile niko nije prao,
na doručak niko nije zvao,
a loviti miševe niko nije znao!
 
Tužne su, tužne i gladne bile,
zaspale su na jastucima od žute svile
i nikada se
ah, nikada se više nisu probudile —
belih mačaka šest.



KAKO TREBA

Male stvari i imena mala traže
kao  m i š,  kao  z r n o,  kao  m r v a.
Dok velika stvar velikim imenom raspolaže
kao  s o l i t e r,  kao  m e r i d i j a n,
kao  S r e m s k a  M i t r o v i c a.



ZELENA MODA
 
U nevaspitano vreme, u proleće
kada zazvoni sunce u vrbi,
svi misle: hoće, odoleće!
— a svi se češu gde ih svrbi.
 
Kao kapisle pupoljci prašte!
Bube radosne što će se roditi.
Dogodilo se plavo, al' slute bašte:
posle plavog — zeleno će se dogoditi.
 
Zeleno je u modi!... Ko se sad rodi
— zelene biće mu pelene meke,
u zelenoj okupaće se vodi
tamo gde zelena ptica peva sa smreke.



ZAMISLITE
 
Zamislite, deco, jedno veliko more,
i u tom moru jednu veliku lađu,
i na lađi okrugle prozore,
i na jednom prozoru — princezu Nađu.
 
Zamislite sad, deco, to isto more,
i u tom moru istu veliku lađu,
i na lađi iste okrugle prozore,
i na drugom prozoru — razbojnika Kađu.
 
Zamislite onda: bura ide,
vetrova fijuk i talasi,
i jedan talas princezu skide
i poče mladi život da gasi.

Zamislite, deco, sto talasa,
većih sto puta od svake princeze,
može i ajkula svakoga časa
na modrom talasu da se doveze.
 
Strahom i bolom obuzet,
pojavi se otac princezin
i reče:
— Onaj biće mi zet,
ko spase mladi život njezin!
 
Zamislite, deco, puna lađa,
svi oficiri, prinčevi, admirali...
I svi ćute, svi drhte, samo Kađa
skoči — i more ga zali.

Kađa izvali strašnu psovku
na račun vetra, na adresu života, na ime mora,
izbeže smrti mišolovku
i spase princezu iz valova.
 
Zamislite sad: otac taj,
kralj sigurno, a car verovatno,
podiže Kađu u zagrljaj
i poljubi ga nonšalantno.
 
— Ovo je kćer moja, a žena vaša — princeza
mila Nađa!
— A ja sam, s dopuštenjem, izvinite na smetnji,
razbojnik Kađa!
 
Umiri se more, zataji vetar, stade lađa...
Puni straha, puni stida, prepuni jeze —
svi gledahu u pravcu princeze.
 
— Hrabri Kađa, reče bleda princeza, ja sam vaša
Nađa...
Izvinite, tata, na ovom svetu svašta se događa!


Antolgija srpske poezije za decu | Dučan Radović | Srpska književna zadruga | Beograd, 1984.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Mart 30, 2011, 01:17:49 am »

**
Poezija za decu Dušan Radović


FRUŠKA GORA

FRUŠKA GORA, niska pa dugačka,
kraj Dunava drema kao mačka.
FRUŠKA GORA, kao hleb iz peći
od svih drugih i lepši i veći.
FRUŠKA GORA, ko postelja prava,
na njoj noću pola Srema spava.



LUBENICE I DINJE

Lubenice i dinje liče
na velika zelena jaja.
Na njima leži sunce
kao kovočka.



VELIKI I MALI

Jedva čekamo da porastemo
i da se sećamo
kako je bilo lepo
kad smo bili mali.


Antologija savremene jugoslovenske poezije za decu II | Milovan Vitezović & Radomir Smiljanić | ILF • ZAPIS  | Beograd, 1984.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Jun 06, 2011, 02:27:13 pm »

**
Poezija za decu Dušan Radović


*  *  *

Ide vojska na konjima,
išao bih i ja s njima.

Ja još pravu sablju nemam,
ja još žute čizme nemam,
ja još belog konja nemam —

al se spremam,
al se spremam.


Miodrag Sibinović VETAR U GRIVI : konj u poeziji slovenskih naroda — antologija —
Interpres • Beograd, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Oktobar 31, 2011, 10:17:39 pm »

*
Poezija Dušan Radović


PLAVI ŽAKET

Baš sam bio u plavom žaketu
kada sretoh Vasiljević Cvetu.
Da l' zbog mene, da li zbog žaketa,
prevari se, okrete se Cveta.

Ja joj rekoh: — "Dobar večer, Cveto,
s' dopuštenjem — malo bih prošeto…"
Da l’ zbog mene, da li zbog žaketa,
prevari se i pristade Cveta.

Taman sve to — kad zalaja pseto!
Ja joj rekoh: — "Drž se mene, Cveto!"
Da l' zbog mene, da li zbog žaketa,
prevari se, pridrža se Cveta.

Beše leto kad je božur cveto,
ode pseto, ja u polje skretoh.
Da l' zbog mene, da li zbog žaketa,
prevari se pa skrete i Cveta.

I logično, s' obzirom da skretoh,
plavi žaket na livadu metoh.
Da l' zbog mene, da li zbog žaketa,
prevari se i spusti se Cveta.

Prođe leto i još pet-šest leta,
sad se Cveta mojom kućom šeta,
iz razloga ekstra kvaliteta
da li mene ili mog žaketa.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Novembar 02, 2011, 12:08:38 am »

**

DUŠAN RADOVIĆ


CITATI:
 
Otkako je Zmaj zazvonio u zlatna zvona čiste radosti i vedrine, radovanja životu i najlepšem u životu — detetu, ta plemenita jeka se ne gasi. BRANA (Cvetković), ČIKA ANDRA (Franičević), Vladimir Nazor, Oton Župančić, Gvido Tartalja, Momčilo Tešić, Aleksandar Vučo, Branko Ćopić, Desanka Maksimović — to je samo deo nepotpunog spiska pesnika naše dece... Slobodni i nekoristoljubivi, oni nisu menjali nastavni plan i program koji je tako pouzdano i zauvek odredio Zmaj: vedra pamet i veselo srce — sa tim se dugo i lepo može živeti. To je priprost i pučki program i lek ali ni sam život nije mnogo dalje odmakao... Samo deca i starci žive bez svrhe i cilja i samo oni umeju da cene i vole svaki treptaj svetlosti i svaki zvuk. I samo budale imaju krupnije primedbe na život, čija su slučajna i nezvana deca. Jedino otmeno i inteligentno ponašanje pred bespomoćnošću jesu slepa dečja igra i zreli starački smešak... To bi bio moj konfuzni uvod za kratak i jednostavan zaključak: naša poezija, namenjena deci, dobar je spoj dečje naivnosti i zdrave i vedre rezignacije i može se upotrebiti u svim slučajevima gde su ostali lekovi neefikasni.
Slika literature za decu


*

Za mene su prava deca ona koja još ne idu u školu, koja tek počinju da uče, misle i govore. E, jedino su ona u stvari još ona zdrava, autentična, originalna i jedino još ona imaju sačuvanu tu originalnost i u mišljenju i u izrazu. Eto, kada uzmete onu knjigu Olovka piše srcem, vi kao pisac morate zavideti na toj nenamernoj originalnosti tog nerazvijenog dečjeg intelekta i duha, do kakvih se sjajnih misli dolazi neznanjem i spontanošću. U tom smislu su mala deca za mene velika inspiracija u toj velikoj slobodi prema navikama, shemama, klišeima... Ona nemaju pojma ni o čemu! Kada pišem za decu i ja bih voleo da sam toliko čedan i oslobođen svih kalupa i da progovorim iz ove svoje pameti toliko čedno i čisto... Ne postoji ništa draže od mišljenja male dece i načina na koji ga ona formulišu: on je uvek nepogrešiv. Kada je bio mali, moj sin mi je rekao: toliko sam gladan kao da sam žedan. To ne mogu ja da izmislim! Deca su stvarno nepogrešiva u svojim formulacijama. To mi je neki ideal! Kad bih ja umeo...?
 
Velika sreća i sloboda dečja je u tome što ona stvarno nemaju nikakvog cilja. Malo dete živi danas, pa se ispava, pa živi sutra, pa se ispava i nije svesno nikakvih ciljeva. Mislim da ti ciljevi strašno kvare ljude, upropašćuju živote i ne daju nam da živimo svakoga dana, nego smo u stanju da šesnaest godina života upropastimo zbog neke male prednosti. Starci su opet na kraju života i nemaju šta da postignu, pa samim tim nemaju ni cilja. Kada nema velikih ciljeva, i male stvari postaju važne. Koliko je čovek samo u stanju da zanemari divnih, malih stvari zbog nekih ciljeva koje će dostići. U ime nečeg velikog što će dostići ili ne! Kada je neko mali ili sasvim star on stoji pred tim svetom oslobođen svega onoga što bi mu uskratilo te sitne životne radosti. I najsitniji doživljaj nekome može pričiniti veliku radost, nekome ko živi u ovom trenutku... i nema više... i ništa mu ne smeta da potpuno živi u tom trenutku.
Poezija za decu je, neka vrsta narodne poezije

*

Nekada su poeziju za decu pisala dobra deca i dobri đaci. Posle rata su loša deca i loši đaci postali i pesnici za decu. Oni imaju drukčija iskustva nego dobra deca. Ponižavali su ih i vređali, u školi a zatim i u porodici. Oni poeziju za decu shvataju kao rehabilitaciju svog detinjstva. U njihovim pesmama nema sentimentalnosti, ima jetke pameti. Nema lirike, ima realnih slika života, novih osećanja i raspoloženja. Poezija za decu je postala pametnija a sredstva te pameti su ironija, parodija, sarkazam, cinizam. To su novi, veoma važni atributi ove poezije. Samo sa ovim atributima ona je i mogla postati prava poezija. I poezija za decu je morala da poraste. Savremena deca više vide i čuju nego prethodna. Sa njima se više ne može tako naivno razgovarati kao nekad. Zato i pesnici za decu više ne zaslađuju detinjstvo, već ga brane od sladunjavosti i laži. Detinjstvo više nije ograđeno tolikim zabranama i ogradama. Dečja poezija čini lakšim ne baš lak život dece. Ona traži formule koje odgovaraju ovom vremenu, imena za nova iskustva i saznanja. Ona ima mnogo više duha i humora, mnogo više neobičnih prizora. Dečja poezija se razgranala u mnogo različitih pravaca. Stigli su novi ljudi, sa drukčijim životnim i pesničkim iskustvom, i tome se možemo samo radovati. Naša poezija je postala raznovrsnija po idejama i postupku. Nekada je bila jednolična, u okvirima pretpostavki kakva treba da bude poezija za decu. Razvila se bogatija kombinatorika, promenili su se ritam, akcenti, sadržaj, rečnik, metrika, pristup poeziji za decu.
Poezija za decu je morala da poraste

*

Dobre knjige i dobra televizija ne mogu biti samo pusta razonoda, pa ni "kulturna". One su dobre samo ako nam ne daju mira, ako nas stalno provociraju i aktiviraju, ako nas uče kako da više vidimo i bogatije doživljavamo. Naše oči, uši, noge, ruke i duh traže da ih stalno i dobro zapošljavamo. I to, ako možemo, sve odjednom. Ponavljam: za mene su najstariji — sopstveni život i doživljaj. Knjige i televiziju cenim podjednako samo u toj funkciji.

Ako hoćemo zdravu, vedru, pametnu, i slobodnu decu moramo ih oslobađati straha. A svako detinjstvo lako se može unakaziti raznim strahovima: da je sve važno i presudno, da nisi dobar, da možeš unesrećiti roditelje, da si u svemu nedorastao, da si glup, da si nepotreban, da si ugrožen i sl. Jedna besmislena koncepcija literature za decu proistekla je iz tragične i arhaične pedagoške koncepcije: da je rad pre svega — fizički rad, da je svrha učenja i rada zaposlenje, da se čovek potvrđuje pre svega u socijalnoj i profesionalnoj hijerarhiji. Ta "vizija" dece kao budućih čiiovnika i službenika, sa klasama i platama, sa položajima i ugledom — to je ona školska i društvena Baba-roga koja ignoriše ličnost a unapređuje poslušnost i mediokritetstvo... Koliko se, još i danas, pametne, zrele i osobene dece vređa, ponižava i diskvalifikuje surovim kriterijumima škole, društva i porodice: koliko vrediš to možeš dokazati jedino ocenama u školi.
Nisam tvorac ničega sem svojih stihova

*

Vedrina! Ona je za mene, najpre, sinonim detinjstva, zatim sinonim duhovnog i duševnog zdravlja, i, dalje, vedrina je povod i smisao mog bavljenja literaturom. Vedro misliti i vedro pisati, u smislu jednostavno, bistro, pregledno, čitko, kratko i jasno, uvek sa nekom moralnom, humanom željom, potrebom ili idealom — to bi, bezmalo, moglo značiti: biti saradnik Sunca. Zmaj je bio jedno takvo naše malo Sunce, neodoljive vedrine. Kako su radosno zasjali i naš jezik i naše narodno biće u njegovim nevinim i naivnim stihovima, i kako nas još uvek greju i leče te male, banalne reči, propuštene kroz prizmu njegovog izuzetno jednostavnog, zdravog i vedrog umetničkog bića. Vedrina nije estetska kategorija, kritičari su, najčešće, dovoljno otmeni i zatvoreni, ne greje ih sunce, kao veći deo živog sveta i naroda, već grejalice, i tako se moglo dogoditi da Zmaju nađu mnogo sitnih mana a ne otkriju najveću vrlinu. Ja pravim razliku između odličnih i velikih pisaca. Veliki pisci pišu istoriju naroda i čovečanstva, a odlični pisci, ako nisu i veliki, doteruju i unapređuju gramatiku i interpunkciju. A vedrina je jedan od prvih znakova prepoznavanja i razlikovanja. Za mene su veliki pisci i Desanka Maksimović i Branko Ćopić, zbog izuzetnih zasluga za naše radosno prepoznavanje sopstvenog jezika i bića. A tragikomično mi deluju neki patetični borci za narod i progres, mutnih misli i nezdravih rečenica, bez daha vedrine.
Vedrina je povod i smisao mog bavljenja literaturom

*

Ne volim bukvalne rekonstrukcije života ili, u poeziji, gole vizuelne utiske. Ne volim takođe sentimentalnu etičku propagandu. Volim bajke i priče u kojima ima mašte, poezije i humora. Literatura je, po mom mišljenju, intelektualna ne etička kategorija i ono što ona često zapostavlja jeste baš to da se obraća dečjoj pameti, a ne srcu ili duši. Ona mora biti mudra i učiti decu mudrosti. Da, koliko može, spasava mladog čoveka iskušenja praznog i pustog komfora i komformizma. Morali bismo u čoveku održati radoznalost i smisao za igru. Otkrivati, čuditi se i zabavljati — to je mogućnost zdravog i mudrog života. Hobi je — lek, surogat, ne pravi život. Najveća mogućnost saznanja i stalne emocionalne kondicije jesu ljudi, život, ne marke i filatelija. Tragično je kako deca, čim pođu u školu, izgube čistotu i vedrinu individualnog saznanja, doživljaja i smisao autentične interpretacije. Škola i praktičan život nameću im šablone i dogme, deca umesto radosti doživljaja prihvataju rutinsko prepoznavanje golih funkcija stvari i pojava. Ako tako mora biti, a ja se mirim sa tim da mora, neka literatura bude sloboda, mašta, onaj neograničeni domet ljudskog uma. Smešno je slušati i čitati kako nauka i tehnika preuzimaju terene mašte. Ima malo maštovitih i poetskih knjiga o raketama, a veoma mnogo o miševima i žabama. Mašti nisu, razume se, potrebna matematička i fizička prostranstva. Poeziji isto tako. Najzad, kad govorim o poeziji trebalo bi decu zaštititi od patetične školske propagande poetike, jedne romantične, arhaične verzije literature.
Literatura je intelektualna kategorija


*

S nešto malo gorčine mislim i o ondašnjim i o današnjim profesorima književnosti. Književnost se po tužnoj tradiciji tumači sa mnogo patetike, a bez dovoljno pravog razumevanja. Još se nismo pomerili iz romantizma. Takozvano "lepo pisanje" koketira sa pravom literaturom i uči decu da lažu, da se ače, da fraziraju, da imitiraju osećanja, rečnik i rečenice nekog dalekog sveta kome ona ne pripadaju. Meni je trebalo petnaest godina prave borbe sa sobom, da se oslobodim svih tih laži.
 
Da pišem onako kako mislim i govorim. A za tu divnu vrlinu u školi se dobijaju ponižavajuće ocene.
 
Reformom se bave odlični đaci škole koja je bila loša. To nije ni logično ni lepo. Njih bi moralo da kompromituje to što su imali toliko uspeha u pogrešnoj školi. Jedino loši đaci mogu znati šta u školi nije bilo dobro.
Škola je daleko iza vremena


*   *    *

Dragi moj čitaoče!
 
Ako nekada budeš pisao, moraćeš o nečemu da pišeš. A to o čemu ćeš pisati dešava ti se baš sada u sedmoj, desetoj  ili trinaestoj godini. Zbog toga nemoj žuriti sa pisanjem. Neka ti se sada što više dešava. Pisati se može samo iz bogatog života. Zaposli sada što više svoje oči, uši, ruke i noge. Gledaj, čitaj, traži, prevrći, premeći. Kasnije će sve to progovoriti iz tebe kroz tajnu koja se zove pesma.
 
Ja nemam drugi dnevnik iz detinjstva sem svojih pesama i priča.
Ja sam zaista srećan čovek.
Mi smo srećni gosti života...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Novembar 12, 2011, 03:53:05 am »

*

DUŠAN RADOVIĆ...


Nepravda
Pitala me je: da li znam?
Rekao sam: ne znam!
Odgovor je bio tačan
a dobio sam slabu ocenu.

Svinja
Da li svinja zna da je svinja?
Da li ona zna da liči na druge svinje?
Možda svinja misli da je ona nešto drugo.

Koliko je 3x3
Mislio sam da je 7
Rekao sam da je 6
A znao sam da će biti 9.

Zbir gluposti
Prva glupost: nisam učio
Druga glupost: otišao sam u školu
Treća glupost: podigao sam ruku
Četvrta glupost: rekao sam glupost

Logično
Kad glupom domaćinu naiđu glupi gosti
Šta rade?
Pričaju gluposti.

Sedam stupnjeva poređenja
Nisam ja najgori!
Ima i gorih od mene!
Ja sam sjajan prema nekima!
Ja sam još i dobar kakvi su drugi!
Ja sam najbolji među najgorima!
Daleko sam od najgoreg!
Nisam najbolji, ali nisam ni najgori!

Slučaj Karađorđa
Šta odgovara đak koji ne zna odgovor na pitanje:
— Zašto je Karađorđe podigao Prvi srpski ustanak?
Prvo sigurno da je imao razloga.
Drugo, da nije imao razlog on to ne bi uradio.



            
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Novembar 22, 2012, 11:31:55 pm »

*

TEKST DUŠANA RADOVIĆA KOJI SE U NEKIM OPŠTINAMA IZGOVARA PRILIKOM SKLAPANJA BRAKA


Pošto ste se lepo, dobrovoljno i jednoglasno dogovorili da živite u bračnoj zajednici, jer ste svesno i odgovorno zaključili da će Vam tako biti i lepše i bolje, mi vam nećemo, kao što je uobičajeno čitati članove Zakona o braku i porodičnim odnosima.

Brak se uređuje zakonom samo onda kad ne može drukčije. Zbog toga ne dozvolite da vam zakon uređuje brak. Uredite ga sami, lepše i humanije nego što bilo koji zakon to može da predvidi.

Želimo da Vam bude lepo, da traje dugo, da se radujete jedno drugom, da živite sa uvernjem da ste danas obavili jedan od najvažnijih i najlepših poslova u životu.
 
Savetujemo Vam da ne žurite, da štedljivo trošite i reči i osećanja. Nemojte odmah potrošiti sve. Rasporedite svoju ljubav i uzajamno poštovanje na svaki dan zajedničkog života.

Zakon kaže da su muž i žena u bračnoj zajednici ravnopravni. A to može i lepše da se kaže: Povećajte svoje obaveze da ne biste ugrozavali prava drugih.

U današnjem svečanom činu stekli su se ne samo obostrana ljubav već i vaši pojedinačni i zajednički interesi.

Brak ne može biti cilj. On je samo mogućnost da se Vaši drugi interesi lakše i lepše ostvare.

Zato stalno gradite svoju vezu, proširujte njene granice, ne dajte joj da se začauri, olenji, uspava, da prestane da živi i postoji.

Bogatite svoj zajednički život, borite se za raznovrsnost života, budite realni i odmereni kad određujete svoje ciljeve i želje, jaki i uporni kad treba da ih ostvarujete.

Ne možete se baviti samo ljubavlju. Ljubav je lepa samo kad se podrazumeva, kad prati sve ostale naše aktivnosti, kad nam daje snage da se što uspešnije ostvarimo kao ličnosti i članovi društva.

Budite ljubomorni, ne jedno na drugo, već na svoj brak. Čuvajte ga i branite od svih iskušenja, smatrajte ga dragocenim za svoju sudbinu
i sreću.

Neka ovaj dan bude srećan početak vašeg dugog i lepog zajedničkog života.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Jul 07, 2013, 02:28:07 am »

*

O DUŠANU RADOVIĆU . . .


DUŠAN RADOVIĆ, PRAVA REČ NA PRAVI NAČIN
 
Radovićeva poezija oslobađa dete straha pred odraslima, pred svetom. Njegovu pesmu ne drže staromodni obruči; čvrstina njegove pesme je u njegovoj otvorenosti i poruci.
 
Poezija Dušana Radovića pojavila se u trenutku kada je posle Drugog svetskog rata dečje listove zahvatilo stihovanje tema. Put kojim je već krenuo Aleksandar Vučo bio je sada nastavljen prirodno i potpuno. Radovićev novi pesnički brod SAN-GLBANGLTINGL-TANGLROD brzo je uplovio u dečje igre i u škole.
 
Na tom brodu bilo je mnogo novog, počev od jezika kojim Radovićeva poezija progovara, do načina na koji se obraća onima kojima je upućena — deci. Radović, naime, ne piše poeziju koja deci treba da objašnjava svet sa stanovišta odraslih, koja je poučna u klasičnom smislu, već želi da govori na nov način, da uspostavi kontakt sa decom, da zajedno s njima razumeva i njihov svet, a svet odraslih prikazuje onakvim kakvim ga deca vide, ili onakvim kakvim odrasli decu ponekad primoravaju da ga vide. Zato kod Radovića nema odraslih koji su u pravu i koji uvek sve znaju, ni dece koja su mala i glupa, koju neprestano treba nečem učiti. Radović se, zajedno sa decom, čudi svetu i pita se o njemu, a ponekad ga, zajedno s decom, kritikuje. Svet je lep, ali bi mogao biti još lepši. I ljudi mogu mnogo, ali bi, možda, mogli i više. Deca to vide i to što vide kažu, a Radović im se u tome pridružuje. Njegova pesnička igra je potpuno slobodna, ali to nije igra potpunog zaboravljanja, uljuljkivanja u nekom ružičastom svetu u kojem je dete svedeno na dobro, poslušno biće, kojem svi odrasli pomažu da postane upravo ono što oni žele i očekuju. To je igra spoznaje sebe samog i sveta koji ga okružuje, igra koja pretpostavlja samostalno mišljenje i kritički odnos prema ljudima i pojavama; što će reći, kritičnost dece prema odraslima, odraslih prema deci i dece prema samima sebi.
 
I kao što Radović ne pristaje da bude razmetljivi vaspitač dece, tako ne pristaje ni da jezik njegove poezije postane ljupka šarena hartija u koju je zavijena poučna knjiga poslovica, niti da postane preslatka čokolada u kojoj je sakriven gorak i neprijatan, ali zato veoma koristan lek. Radović i svoj jezik potpuno otvara, oslobađa svih konvencija pesničkog mišljenja. On se, takođe, odriče i predstava "odraslog" čoveka za koga se pretpostavlja da poseduje određeno znanje o tome kako se "pravilno" i "razumno" govori. Radović se i tu slobodno igra, sa decom, kao da je i sam dete.
 
Međutim, bilo bi pogrešno zaključiti da je sva suština Radovićevog pesničkog napora u tome da se približi deci, da se izjednači sa njima. Kada bi bilo tako, to bi značilo da se Radović u nečem, barem donekle pretvara, jer on nije dete, on je bio odrastao čovek i to je morao, a i želeo da prizna, kako sebi tako i deci. Radović se, na taj način, ne približava deci, već, što je mnogo važnije, briše granice između dece i odraslih. Možda zato njegovu poeziju vole i deca i odrasli. Ako je deca više vole, to je zato što deca, neopterećena nepotrebnim stvarima, uvek mogu više i umeju neposrednije da vole.
 
Radović je otišao i ostavio nam, u amanet, svoju igru i svoju reč.
Dragan Likić: "Moji savremenici"


*

"Koliko su njegove pesme bile posve nove i koliko su nas zadivile, on sam nije. Bio je Mrgud. Iako je bio mlad, izgledao je kao neko ko se već sjeća djetinjstva. Izgledao je kao neko kome treba pomoći. Tako je Jelena Bilbija predložila da ga zaposlimo, oduševljena što se njegov dan rođenja poklapa sa Danom Republike. Međutim, brzo smo spoznali njegovu veliku duševnost, koju je mrgudnošću prikrivao, kao da se stidio što je pjesnik."
Branko Ćopić

*

"Slobode su znak njegovog pesništva, sloboda jezika, sloboda igre, sloboda mišljenja, sloboda osećanja i sloboda saopštavanja. Teško je utvrditi koje je tabue srušio, koje granice prešao, koje je međe počupao, koje je zablude razbio, koje je dogme ismejao. Dušan Radović nas je oslobađao celog svog stvaralačkog života. Oslobađao nas je od gluposti, od vlasti, od rđavih navika, od neljudskih postupaka, od neosetljivosti za dobrotu. Oslobađao je decu, pisce, građane, književnost, zemlju..."
Milovan Vitezović


*

"Dušan Radović je mislio da poezija treba da obraduje a ne da zbunjuje čitaoce. Deci je pružio dobro književno štivo, zdravu pouku, igru i oslobodio maštu. Voleo je rad, istinu, a prezirao nerad i sve što laže sebe i druge. Običnim, razumljivim jezikom pomaže da u životu sagledamo ono što je istinito, pravo i da razvijamo moderan književni ukus. Prema deci se odnosi sa poštovanjem kao prema odrasloj, ozbiljnoj publici. Njegov rad je riznica pouka i poruka kao što su: 'Čast đaku', 'Poštovana deco, budite iskreni i strogi prema svima koje volite, do kojih vam je stalo a lepo vaspitani za sve druge prema kojima ste ravnodušni', 'Ko ume da se raduje — ima čemu da se raduje', 'Radost je privilegija onih koji misle skromno o sebi a lepo o životu', 'Ne morate vi trčati — neka trče deca, deci je to lakše i prirodnije', 'Imati prijatelja, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati — nema prijatelja', 'Neko iz detinjstva ponese samo uspomene a neko sačuva u očima, ušima, u srcu još malo one radoznalosti i nemira pa ume da se igra i raduje malim stvarima', 'Ne morate biti ni dobri ako vam je dobrota jedina vrlina. Lenji i dobri, nesposobni i dobri, ravnodušni i dobri samo su kompromitovali dobrotu'".


*

"...Iako je jedan od najznačajnijih pesnika za decu koju je srpska književnost imala, on se u književnosti pokazao kao vrlo stidljiv, tako da svoju prvu pesmu nije potpisao svojim, nego drugim imenom — pseudonimom Rajko Takić.

Ubrzo se, naravno otkrilo ko je pravi autor i tako je Dušan Radović na velika vrata ušao u srpsku književnost. Ceo svoj život je posvetio deci...

...O deci je pisao osećajno, jezgrovito, toplo iako mi nikad od njega onako ozbiljnog, namrgođenog ne bismo očekivali.

Svaki pesnik ima jednu pesmu, kao znak, po kome ga prepoznajemo. Pesma 'Strašan Lav' je znak Dušana Radovića. Vi svi sigurno znate tu pesmu, ali verovatno ne znate kako je nastala.

Sam pesnik o tome priča sledeće: 'Sećam se dobro čitave 1949. godine, ponavljao sam u sebi. Bio jednom jedan lav... kakav lav? — samo ta dva stiha ne znajući šta ću sa njima. To mi je mirisalo i slutilo na nešto drugo. Kad mi se, najzad, otkačila čitava pesma, učinilo mi se da sam ozdravio, da se sa mnom i u meni nije nešto važno dogodilo, da sam rešio problem'.

Eto potvrde da se i veliki pesnici, muče dok ne napišu pesmu. Ipak, Dušanu Radoviću je pisanje bila velika, pomalo nejasna, ali stalna potreba. Zato je pisao stalno i napisao mnogo.

Njegov mali život, kako ga je sam imenovao, bio je velik da veći nije mogao biti. 'Da ovaj čovek nije postao Dušan Radović, on nebi ništa ni postao, jer jedino što je on umeo da radi jeste da piše' — pisalo je u jednom Đačkom zadatku desetogodišnje devojčice. Ovo je i najtačnije objašnjenje fenomena zvanog Dušan Radović."


*

"Nije, kažu, voleo da ga zovu pesnikom, njega, dobitnika Andersenove i Zmajeve nagrade, prvog među pesnicima u borbi protiv socrealizma. Ni njega vlast nije mnogo volela.

Zvali su ga Zmaj posle Zmaja.

Vlast ga nije volela zbog britke i oštre reči. U zbirci Beograde, dobro jutro poručuje: 'I mi koji nikada nećemo umreti, moramo govoriti da ćemo umreti, iz obzira prema onima koji će umreti'''.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #16 poslato: Januar 10, 2014, 03:58:07 am »

**

OPROŠTAJ OD DUŠANA RADOVIĆA


Sreo sam ga početkom pedesetih godina, u trenutku kad je na pozornicu stupao jedan novi književni naraštaj, koji će u velikoj meri obeležiti našu posleratnu književnost. Jedni mladi, drugi ne sasvim mladi, stizali smo sa svih strana, sami sebi nestvarni i nejasni, zaglušeni lomom koji se u društvu desio, zaslepljeni promenama koje su se oko nas zbivale, nesvesni odgovornosti koje nas očekuju. Svako je, od prvog koraka, pokazivao svoju bitnu vrlinu; u Dušanu Radoviću se nazirao obnovitelj naše dečje pesme, zasnivač njenog kasnijeg procvata. Plaketa Poštovana deco bila je putokaz, ohrabrenje, zaokret. Tanka knjižica stihova, dve-tri hiljade reči, a opet, jedna od onih objava koje se u pesničkoj umetnosti godinama čekaju. Osvrnuo sam se na nju u Književnim novinama, godine 1955, ili 1956. Bio sam velika neznalica, ali mi je ono malo sluha za pesničku reč bilo dovoljno da osetim lepotu i veličinu događaja. Kod šire publike Radović će se, četvrt veka kasnije, potvrditi kao satiričar i moralista. Pisac ne bira knjigu s kojom će se proslaviti, niti slava uvek okrunjuje ono što je kod nekog stvaraoca najdragocenije.

Posle sam se, godinama, sretao s njim na različitim poslovima. Što sam ga bolje upoznavao, sve više sam ga voleo, i poštovao. Voleo sam, čak, i njegovu čestitu, bunovnu mrzovolju; činilo mi se da dolazi iz jednog lepog nesporazuma sa okolinom, iz čuđenja, iz nerazumevanja zamorne igre sveta. Kao urednik i pokretač zajedničkih poslova, bio je nenadmašan.

Imao je starinsku predstavu o moralnosti valjano urađenog posla: što je ispod njegove ruke izlazilo, moralo je biti dobro izvedeno. Radeći, poput svog velikog prethodnika J. J. Zmaja, mnoge poslove po narudžbini, gledao je da zadovolji ne samo naručioca, nego i ozbiljne zahteve koje je sam sebi nametao. Držao je do majstorske časti. Kad sam se vratio iz Amerike ispričao sam mu, pored ostalog, kako mi je jedan mladi obućar, u šumi blizu kanadske granice, dva dana i dve noći šio jahaće čizme. Imao je kartoteku svih svojih naručilaca, njihove adrese, mere, opaske o posebnim zahtevima. Radoviću su oči zasijale. Majstor! Svetitelj rada i požrtvovanja! U strasnoj savesnosti američkog zanatlije prepoznao je nešto od sopstvene posvećenosti radu i stvaralaštvu.

Čoveka u koga veruje znao je preobratiti u pomagača, u saradnika i saučesnika. Podsticao je, ubeđivao, upućivao. "Nije to za mene, ne umem da pišem dijalog", branio sam se, pre trideset godina, dok je bio urednik na radiju, ili pre dvadeset godina, u vreme kad je uređivao dečji program na televiziji. "Ništa ne brini, to će ti ići lako, samo probaj, videćeš!" Okapao sam, noćima, da opravdam poverenje, da zaslužim prijateljstvo. Rado sam učestvovao u onome do čega je držao, čak i kad meni samom do toga nije bilo naročito stalo.

Sad, kad je otišao, mislim: tako smo se malo slagali, a toliko sam ga poštovao i voleo... Odlazio sam u Studio B i izlagao ga svojim beskrajnim jeremijadama; slušao me je strpljivo, blago, ćutke. Videlo se da mu je dobar deo toga što izlažem dalek i tuđ. Slušajući me, tražio je tačku u kojoj bi mi prišao. Zbunjivala ga je moja nepristojnost prema svetinjama koje se zovu porodica, nacija, domovina... Hvatao je slabe tačke i izvrgavao ih podsmehu. Kad bismo se jače sporečkali, voleo je da se našali "Malo poštovanja, molim! Ja sam samo neku godinu mlađi od tvoje majke...

Tradicionalista u opštim stvarima, on je u dečjoj poeziji, kao i u uređivanju radijskih i televizijskih emisija, pokazivao izrazitu sklonost ka istraživanju i prevratništvu. Onamo, patrijarhalno topal i konzervativan; ovamo, krčilac novih puteva. To dvojstvo je kod njega izgledalo prirodno; suprotnosti iznutra stopljene, u organskoj vezi. Vezanost za neke vidove tradicionalne kulture davala je njegovim istraživačkim pregnućima značenje nečeg duboko promišljenog i neophodnog. Opredeljenje za moderni izraz u njegovom slučaju nije bilo stvar mode ili knjiške zanesenosti. Ličnost iz jednog komada, celovita; bogata, i samosaglasna.

Zahvaljujući Radoviću, u Beogradu je sedamdesetih godina izlazio jedan od najboljih dečjih listova Evrope. Mislim na Poletarac. Imao sam čast da budem član njegove redakcije. Prisustvo u uređivačkom odboru shvatio sam kao mogućnost da mu još jednom, pomognem. Samo je on tačno znao kakav list želi da ostvari. Mi, saurednici, trudili smo se da doslutimo njegove zamisli. Svraćali smo kad bi ko stigao, razgledali prispele priloge; suština poduhvata je bila u njegovim rukama. Sedeo je od jutra do mraka u jednom tesnom sobičku na Trgu Marksa i Engelsa, telefonirao slikarima i piscima, napućivao ih i nadahnjivao, disao sa listom i za list. Posle godinu dana, ispostavilo se da takav časopis nije potreban našoj sredini: novac, nužan za njegovo održavanje, uskraćen nam je. Posečena je jedna plemenita sadnica, a korov je, dakako, nadživeo, i sve do danas buja.
 
Veoma se obradovao jednoj književnoj nagradi koju sam dobio pre četiri-pet godina. Ne zbog nagrade; ne ni zbog književnosti. One godine sam živeo u Parizu. Povremeno sam mu se javljao preko telefona. On meni, nikad. U to mi doglase iz NIN-a da sam dobio narečenu nagradu. Odmah potom, telefonira Radović. "Da ti čestitam, i da dadneš izjavu za Studio B!" dam izjavu. Ponovo, Radović: "Voleo bih da i ja tebi češće telefoniram, ali, nekako mi nezgodno... Ovo je državni telefon... Ja to ne umem. Sad, kad si dobio nagradu sad imam razlog, opravdanje!" U vreme dok su neki patrioti zaduživali i rasprodavali državu, Dušan Radović se ustručavao da ošteti svoju malu radijsku stanicu za iznos jednog telefonskog razgovora s Parizom! Niko ga u telefoniranju nije kontrolisao ni sprečavao: to je bilo nešto što se ne čini!

U poslednje tri godine, svi moji dani u Beogradu počinjali su kratkim telefonskim razgovorima s njim. Sednem, u razdanje, za radni sto, i znam: od ljudi koje volim, jedino je on, u tom trenutku budan. Okrenem 684-798. Znam da je, već od pet sati izjutra, tamo. "Jesi li krenuo?", pitam ga. "Mučim se, a ti?" Ponekad mu reknem dobrojutro, pre nego što on sličan pozdrav uputi Beograđanima. Voleo ih je, i voleo je Beograd. Bio je pravi, starovremenski rodoljub. Neki drugi rodoljubi, koji pre svega brinu za očuvanje svojih položaja i moći, ućutkali su ga i prevremeno poslali u penziju Njega, koji je ovom društvu želeo samo sreću i napredak, i to želeo sa jednom čistotom koja me je kadikad postiđivala, optužili su za širenje štetnih shvatanja, i zapušili mu usta. Ostavši bez vazduha — bez svojih slušalaca — godinu dana kasnije je umro.

Važne pojave, dok traju i postoje, često izgledaju sasvim obično. Postoje kao vazduh i voda, kao predeli među kojima smo ugledali svet. Tek kad nestanu, zaključimo koliko su bile značajne za naš život. Sad, kad Radovića više nema, osećamo, jače nego ikad, ulogu koju je igrao u razvoju naše pesme za decu, kao i u borbi za održavanje naše kulturne i građanske samosvesti, u borbi za osmišljavanje života, za osvajanje njegovog dostojanstva i časti.


Milovan Danojlić
NAIVNA PESMA ogledi i zapisi o dečjoj književnosti
Antologija srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #17 poslato: Jun 12, 2016, 03:16:03 am »

*

JABUKA OD STRICA DUŠKA


Šetamo Sarajevom. Zastasmo kod Begove džamije. Značajno me pogleda i upita šta mislim o Goranu Bregoviću. Ništa, velim. Ne mislim uopšte o G. B. Ali on je kod tebe u emisiji Na ti počeo... Tamo su počeli svi. U muzički program uopšte se nisam mešao. Ionako mislim da je u ovom svetu previše muzike... Ćutimo, a ja se ne mogu načuditi što se po namćorastoj, ćoškastoj, filozofskoj glavi Dušana Radovića uopšte vrzma taj G. B. ... Odakle je on. Ko su mu roditelji. Kakva su mu ubeđenja... Šalabajzerska, mislim u sebi... Ali on je popularan. Njega slušaju mladi. Nije nevažno kakav je neko, bilo ko, ko utiče na mlade... Gle, o čemu čiča, narogušen i ljut sav, brine.
 
Koncentrisan, valjda, na nešto što ga je mučilo, domalo me pita šta mislim o Milovanu Danojliću... Kakav je ovo test, kažem. Nedavno sam pročitao Zmijin svlak. To je krasno... To kako žubori jezik i kako se, baš kao kad zmija svlači košuljicu, podmlađuje... Ne pitam te to. Pitam te šta je taj Zmijin svlak... Poezija, kažem. Kako poezija može biti 300 strana proze... Pa dobro, da je roman, nije. Da je esej, nije. Da je zbirka priča, nije. Nije u užem smislu ni poezija. Ali jeste sve to pomalo... To me i nervira.

Dođem li u Beograd, a često dolazim, obavezno svraćam kod Duška. Ovoga teškog partizanovca — a biti partizanovac to nije puko navijanje, to je dijagnoza — nije mrzelo da za mog sina Vladimira, zvezdaša, nabavi fudbal na kom su se redom potpisali svi slavni igrači Džajićevog tima. Drugi put mi u naramak uturi skupe slikovnice, treći put brdo čokolada. Praznih ruku otuda nisam izlazio. Najposle mi pokloni pero koje, često sam se gordio, samo piše stihove.
 
Godine 1982. najzad prelazim u Beograd. Prvo kod Milisava Savića, a onda u podstanarsku mračnu prizemnu sobu. Ispod prozora raste neko ubogo cveće. Ne umem da živim bez porodice, nepodnošljivo je dugo biti sam. Sretnem, takav nikakav, D. Radovića, a on mi trpa novac u džep... Neću... Znam da si sam i da ponekad piješ. Neka imaš. Da ni sebe ni mene ne brukaš... Pričam to Bećkoviću, a on mi kaže, primi to kao miloštu, kao kad od svojte dobiješ jabuku...
 
U jedno zimsko podne banuo je Duško Radović u redakciju BIGZ-a. Skleptasmo se oko njega. Mislimo, ima sa Glavnim neki dogovor. Ispade da je došao onako. Ali nije baš ni onako... Na kraju veli da je došao na roditeljski sastanak: ovo dete, pokazuje na mene, ovde nema nikoga. Ja mu dođem kao neki stric. Kinji li te ko, pita kroz smešak... Kinjili bi da smeju, kažem.
 
Putujemo u Peć na književno veče Duško Radović, Raičković, Jovan Radulović i ja. U sali gde bi trebalo da čitamo, prozujalo je kako je postavljena bomba. Samo da počnemo, nestade struje. Niko se nije pomakao. Dostojno bi bilo ginuti na Kosovu. I u Metohiji, tože. Upališe sveće i pod svećama počesmo da govorimo. Stiže struja. Bolje je bilo pod svećama...
 
Sutra, na ručku, u blizini sa beogradskim delegatima, sad svejedno čega, Raičković se iz čista mira sporečka sa nekim buzdovanom iz Socijalističkog saveza. Mora da mu se nešto i od ranije zamerio, a dovoljno je što se i golim okom vidi kakav je klipan. Raičković mu kaže: Šta buljiš u mene, budalo... Onaj će, da ne može on tako s njim. Raičković, kroz dim, mirno i odozgo kaže da može, ništa lakše...
 
U vazduhu se oseća napetost. Slutimo blisku propast ovoga mesta gde smo se svi rodili, odakle je sve naše počelo. Svi smo mi listom raspikuće skupog početnog prostora... O tome ne govorimo. Kao da se bojimo da će, ako progovorimo, propast vidno pred nama početi...
 
Na povratku, pokunjeni, umorni, odrveneli, na Slaviji prvo ostavljamo Raičkovića. Čim je izašao, Radović veli kako je Stevanu najteže: samac, kad uđe u stan, nema na koga da se izdire, ni da kuka koliko je umoran i na sve zgađen.

Pita me prijatelj jesam li jutros slušao šta je kukurikao Duško... Ne slušam radio, kažem. Čitaću kad objavi... Trebalo je da slušaš. Rekao je da je Oskar Davičo naš čovek na privremenom radu u Sarajevu. Tamo je da sve što je darovito protera ovamo... Znam.
 
U Sarajevu je stvarno sve moje bilo sporno. Napišem knjižicu stihova za decu. U svemu vide aluzije. Traže, da se pokriju, važne recenzente. Šalju Krklecu, tada predsedniku Saveza književnika Jugoslavije, i Dušku Radoviću. Stari Krklec piše pozitivne konvencionalnosti. Duško piše pravi mali esej, koji, uz pregršt mojih pesama, Milisav Savić štampa u Književnoj reči... U sarajevskoj "Svjetlosti", posle odugovlačenja, knjigu najzad moraju da objave, ali tek pošto obavim razgovor sa članom Ce Ka, usput i predsednikom Izdavačkog saveta, izvesnim Hrvojem Kozičastim, cipele numera 36, zadnja pošta Bugojno... Traži da izbacim dve aluzije, subverzivne: "Bolje gore dolje gore / Tako dok me ne umore"; "Čim pronađem medikament / Raspustiću i parlament"... U onoj prvoj stavim: Tako dok se ne umore, pa je spasem. Onu drugu žrtvujem, pa je u drugom, i svim novim izdanjima štampam... I vuk sit, i pesme na broju.
 
Razboleo se Dušan Radović. Nikada nije ni bio naročito zdrav. Boluje na VMA. Jednom nas zove na ručak, oproštajni ručak, u restoran u "Beograđanki". Raičković, Bećković i ja znamo od čega boluje. Matija nam kaže da je najbolje da ništa ne primećujemo — već je teško izgovarao reči — da pričamo i da se šalimo kao i uvek. Ali, ajde, pričaj, šali se, kad znaš šta znaš... Raičković i ja smo uglavnom ćutali, ali je za obojicu Matija činodejstvovao lekovitim bengalskim vatrama, svakojakom pirotehnikom, smehom pod vešalima... Dušku Radoviću je to veoma prijalo... Samo bi mu, u kratkim pauzama, teška senka prešla preko lica, a onda bi se, kao dete, postiđen zbog kratke odsutnosti, radosno vraćao u Bećkovićev smehotvor...
 
Nema više Dušana Radovića, sad Beogradom miševi kolo vode.


Rajko Petrov Nogo | 11.05.2011. | Večernje novosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #18 poslato: Oktobar 16, 2016, 02:56:51 am »

*

DUŠKO RADOVIĆ Dobro jutro Beograde, šta ti rade?

Teško je govoriti i pisati o Dušku Radoviću, a ne biti svestan da on odnekud gleda na ta posla narogušeno. Jer, nema sumnje, od kako se lađa srpska nasukala na blato i otpad vremena-nevremena koje traje, njega sve više citiraju. Neki zbog poze, a neki iz očaja

"Danas će biti lepo svima onima koji ne traže mnogo", reče jednom Duško Radović, duhovni otac srpskog gorkog humora, čovek čija je mudrost nastavila da živi i živeće u vekovima pred nama, dok života, ovog koji znamo, uopšte bude. Osetljiv na ljudsku prirodu, majstor isečka, hroničar velegrada koji je voleo iznad svega, pesnik i novinar, esejista i aforističar Duško Radović je napuštajući svoje gnezdo na 23 spratu "Beograđanke" ostavio za sobom grad koji niko više na taj način neće opevati. Zagledan u život običnih ljudi, onih koje viđate svaki dan u autobusu, na pijaci, kladionicama i kafanama voleo je da kaže da "ne možemo živeti bez drugih ljudi. Jedni nam stvaraju, drugi rešavaju probleme". Ali Duško nije samo pesnik detalja iz običnog života, mada su se posle jedne njegove opaske, s kojom je počeo jutarnji program, da se na terasi susedne zgrade veš suši danima, te da ga domaćica može slobodno skloniti, svi kanapi na vertikali zanjihali prazni.

No, Duško je sluteći potonja strašna dešavanja koja će zahvatiti ondašnju Jugoslaviju, posebno Kosovo, znao i da sa svog 23 sprata "Beograđanke" progovori: "Na Kosovu su nam demonstracije velike kao da su manifestacije. Zadnje rešenje za preostale Srbe i Crnogorce na Kosovu je da ih ubiju, i oni onda nestanu". Bila je to za ono vreme opora i beskompromisna reč. Ta reč i slične koje će izgovoriti Duško Radović označiće i kraj njegove legendarne emisije "Beograde dobro jutro". Od tog dana niko više nije budio Beograđane. Ne na način na koji je to Duško činio godinama... Tadašnji zahtev ondašnjih čelnika Saveza komunista Beograda za ukidanjem Duškove emisije, kao i sami nalogodavci, živeo je taman koliko i sam Savez. Ali pesnik Beograda, kojem je pošlo za rukom da iz boce pusti dobrog duha, nadživeo je sve prevrate i sva vremena.

Srećom, i za njega i za sve koji su ga razumeli i danas ga rado čitaju, a najviše za one koji ga nepoznatim čulima i dalje vide na beogradskim ulicama i čuju odnekud sa nebesa, on je daleko od onih kojima bi dobro došao kao dokaz osvojene demokratije. Mnogo godina pre nego što su sadašnji donosioci neopisive sreće upropastili sve, pa čak i reč "demokratija", Duško Radović je sebi oslobodio taj teren i niko ga nije ni popreko pogledao. Samo je jedan nesrećni karijerista i poltron iz duboke provincije hteo da se dokaže, pa je postavio pitanje nadležnom komitetu: na šta on to misli kad kaže "sve što raste htelo bi da raste"? Ali su ga već oslobođeni samoupravljači odmah ućutkali, ne dajući da postavi još neko glupo pitanje. Trajalo je to. Jer, kako je i sam Duško govorio: "Kad je neko glup, ne možete mu to ni dokazati"!

SLOBODNI UM U DOBA JEDNOUMLJA

Koliko sam grad, podjednakom ljubavlju Duško je bio okrenut i redakciji, tom, kako su ga zvali, domu "svevideće družine". Namrgođen, kako tvrde oni koji su ga dobro poznavali, znao je da sa hrpom papira u rukama prošeta kroz sve studije, sedne za sto i taman kada pomislite da iz njega, bar tog dana, neće iznići nikakva mudrost, zapalio bi još jednu cigaretu u nizu, zagledao se kroz prozor svoje svevideće palate i tada bi nastajali aforizmi, reklame, opaske — jednostavni i jedinstveni.

Kad je u avgustu 1984. godine napustio svoje visoko postavljeno gnezdo u Masarikovoj ulici u Beogradu, ovaj suri, oštroumni orao, letač u nedokučive visine, beskompromisni tumač života i nepokoreni glas slobodnog uma u doba opšteg jednoumlja, ostavio je na poklon Beogradu, Srbiji i dolazećim naraštajima neprocenjivo blago. A govorio je: "Mi koji nikad nećemo umreti moramo govoriti da ćemo svi umreti, iz obzira prema onima koji će umreti".

Ko je zapravo bio Duško Radović i kakav je u to vreme bio Beograd sa kojim je u sinegriji stvarao i menjao ga nabolje, svedoče sećanja njegovog prijatelja, kolege, tadašnjeg izvršnog producenta i direktora Poslovnog centra "Studio B" Stanka Brkovića.

Duško je voleo Beograd i Beograd je voleo Duška. Bilo je dovoljno da se on iz svog studija javi, pa da njegovi verni slušaoci odahnu ili, potaknuti nekom njegovom opaskom, opkole zgradu "Beograđanke", u želji da čuju još, s namerom da pomognu, da osvešćeni preduzmu nešto.

Tako se desilo i posle zemljotresa koji je potresao Bukurešt. Preko milion Beograđana u strahu od novih potresa izašlo je na ulice. Pometnja i strah uskomešali su ljude, izmešane sa sanjivom decom i prestrašenim domaćicama. Ko je imao automobil stajao je pored njega u očekivanju novih vesti sa "Studija B". Obratio im se Duško: "Beograđani ne budite kukavice. Vratite se u svoje domove, jer se zemljotres desio 250 kilometara daleko od Beograda".

Narod je odahnuo. Ulice su polako počele da se prazne. Beograđani su mu verovali. I to sa pravom, znajući da njihov Duško, novinar koji nikada nije pustio neproverenu informaciju i čovek koji je stajao iznad njih kao mera svega dobrog i pravednog, ne može slagati. Sumnjam da bi to za rukom pošlo nekom političkom čelniku.

Ranoranioci su ga sretali kako ujutru, u pet sati, hrli ulicama Beograda ka svojoj "Beograđanki". A emisija je počinjala tek u 7.15 časova. No, on je voleo da se budi zajedno sa svojim gradom. Neretko je na putu ka poslu sretao kolege koji bi zajutrili u tada legendarnoj kafani "Prešernova klet". Znao je Duško da nemaju novac za taksi. Tada bi iz džepa vadio po jednu crvenu novčanicu za svakog i klimajući glavom uz neznatan smešak napuštao veselu družinu. Pošto bi popili i novac za prevoz, drugi susret istog dana bio je neminovan. Nešto kasnije na vratima studija stajala bi cela ekipa, ovaj put ozbiljna u nameri da zatraži novac za odlazak kući. Duško bi svakom davao po šaku metalnog novca koji je sabirao u staklene tegle. Svi su ga voleli. A znao je da napravi internu šalu u kolektivu koja se dugo zatim prepričavala. Jednom prilikom je sekretarica, žena Zorana Modlija donela pihtije da počasti kolege. Duško se nećkao, ali na njenu tvrdnju da su posne, nevoljno je pristao: "Ako su posne mora da su od Modlijevih nogica"! Modli je inače bio suv kao grana. Ili, kako je, kao predsednik Zbora nakon učestalih nedolazaka koleginice koja se izgovarala obavezama oko deteta, istu na nekom od sledećih sastanaka "ulovio" kako priča sa koleginicama, spustio naočare navrh nosa i rekao: "Ingrida vi nekada imate dete, a nekada ne". Nekom drugom prilikom kada se igrao odlučujući meč između Cibone i Partizana na domaćem terenu, Duško, na pitanje slušaoca šta očekuje od utakmice, kao veliki Partizanovac, na svoj elegantan način izbegao je novinarsku objektivnost rekavši: "Pošto je Cibona ženskog roda molimo košarkaše Partizana da na večerašnjoj utakmici budu što muževniji". Partizan je pobedio.

Onakav kakvim ga je Bog stvorio ulazio je uspravan sa šeširom i štapom pod rukom, bez koncepta, razume se, i onda bi tek iz njega samo isplovila neka snažno jezički oplemenjena impresija koja se desila, a koje verovatno u tom trenutku nije ni bio svestan, u prvom pozdravljanju sa gradskim jutrom.

Kad jednom svane nova zora i u njoj razbuđena bude jedna pametnija, pismenija i blagorodnija Srbija, valja se nadati da će Duško Radović da uskrsne na mestu gde je volšebno i nestao. Istina, ima njega, stalno je negde tu, zaklinju se u njega partijski komesari kulture (kao da im je bio rođak!), drže mu patetična slova i pozivaju se na njegovo delo (kao da su mu bili recenzenti!).

TRI MANE

"Jednom prilikom", priča Brković, "organizovali smo akciju u saradnji sa 'Večernjim novostima', a pod nazivom 'Berba kukuruza i repe'. Duško je sa Đokom Vješticom, autoritetom koji je uživao, uspeo da animira osnovce i srednjoškolce, kojima je, bar većini, ovo bio prvi odlazak na njivu. Kada je akcija uspela, Duško je odlučio da preko radio talasa najavi nagradu za prvih 50 mladih slušalaca. Nagrada je bila obilazak 'PKB'-a. Duško je smatrao da gradska deca znaju veoma malo o životu na selu. Obilazak  farmi krava, smatrao je, skopčano je sa njihovim doživljajem prirode koja im manjka."

Afirmacija Ade Ciganlije bila je još jedan prioritetan zadatak družine sa 23 sprata. Svakodnevno su po dva reportera izveštavala šta se dešava na beogradskom kupalištu. Kada je u Beogradu zakazan Kongres bankara, upravo je "Studio B" insistirao i uspeo u tome da skup bude organizovan u restoranu "Jezero" na Adi. Za tu priliku je "BIP" dovezao cisterne piva, a oduševljeni stranci dobili su posebno dizajnirane krigle. Ada je polako počela da živi. Bio je to početak koji će označiti ovo mesto kao posebnu ponudu Beograda.

U istoj meri u kojoj se srčano trudio da Adu približi svojim Beograđanima, Duško je smatrao da je zadatak medija da afirmišu mlade i talentovane ljude. Posle koncerta pijaniste Ive Pogorelića, kojem je Duško prisustvovao, svestan o kakvom maestru je reč, žurno je otišao do Gradskih vlasti i zatražio da mu se omogući dobijanje kuće kako bi ostao u Srbiji. Odbijen, pijanista je utočište našao u Zagrebu koji mu je ponudio dve vile na raspolaganje. To je bilo vreme kada je "Studio B" dobio i Treći program, program ozbiljne muzike. U noći kada se prenosio pomenuti koncert, slušanost ovog programa porasla je za 20 odsto. Duško se ujutru obratio sugrađanima: "Sinoć smo gledali koncert maestralnog umetnika Iva Pogorelića. Imao je tri mane. Bio je mlad, lep i talentovan".

Ali Duško je bio i slikar, minijaturista socijalnog miljea grada. Jedan od svakako upamćenih, kasnije sve češće ponavljanih aforizama bio je onaj kada je rekao: "Danas je velika borba između naoružanih kasapa i golorukog naroda" ili "Danas je subota. Penzioneri su stajali u redu u mesari... Jedan penzioner je kroz vitrinu gledao teletinu i onako kao za sebe izustio 'Jao, ali bih te rado', a teletina će njemu: 'Kada bi mogao'".

Majstor reči znao je da oduševi i običnog čoveka i prefinjenog gospodara naoko neizvodljivih projekata. Kada se u Gornjem Milanovcu, priča Brković, otvorila fabrika "Eurokrema", zahtevni Italijan, suvlasnik projekta, zahtevao je malo marketinško čudo: Sa malo reči predstaviti ovaj proizvod kao zavodljivo jelo, nikako samo kao poslasticu. Na konferenciji u to ime prisustvovalo je na stotine novinara. Duško nije, ali je samo Dušku pošlo za rukom da oduševi Italijana.

"Može prstom, može kašičicom. Eurokrem za generaciju koja raste", nastao je slogan koji i danas živi.

Posle jedne posete Gornjem Milanovcu koji je usledio posle nagovora Brkovića da mu se pridruži, Duško je zaključio da je ekonomski procvat učinio ovaj grad gradom čuda. Potaknut privrednom ekspanzijom ovog grada, ujutru se Beograđanima obratio rečima: "Bili smo u jednom uspešnom gradu. Mislim da bi Smederevu bilo bolje da proizvodi grožđe, a ne gvožđe". Bila je to aluzija na činjenicu da je u Smederevu reč o političkoj fabrici koja nije donosila profit.

Duško je voleo čiste račune. U to vreme, priseća se Brković, jedan veoma uticajan direktor voleo je da se hvali svojim poznanstvom sa Duškom. To svojatanje Duška brzo se pročulo po čaršiji i došlo do ušiju i našeg doajena novinarstva. Kada ga je sreo jednom prilikom u gradu, Duško ga je upitao da li je istina da se hvali poznanstvom sa njim, a ovaj valjda zatečen tutnu Dušku neke tekstove da ih sredi. A posle toga od direktora ni glasa, ni traga. Duško tada mimo procedure uze fakturu, napisa iznos i dopisa na koverti: "Ovaj račun možeš da pocepaš i baciš, a možeš i da platiš". Sutra je legla uplata.

"Studio B" je u ono vreme bio bastion slobodne reči. Kada se u Beogradu raširio talas nestašice kafe, Đoko Vještica je dobio informaciju da je magacin u "Centroproizvodu" pun. Direktor je bio smenjen. Vještica je rešavao pitanje kašnjenja izgradnje stanova, nestašice mleka, ulazio u trag svakoj malverzaciji.

LAKO JE DUDU

Sam Duško nikada se nije bavio politikom, ali uprkos tome savršeno je znao šta je šta šta u politici, mnogo bolje od samih političara toga doba.

Znao je Duško i da Kosovo gori kada su iz Južne pokrajine stizale šture vesti o dobrosusedskoj ljubavi između Albanaca i Srba. Zato je odlazak jednog mladog, za to vreme veoma hrabrog, reportera na Kosovo, pozdravio rečima: "Televiziji Beograd ideja nije loša, što na Kosovo poslaše Miloša".

Kada je iz Samodreže u Beograd doputovala Danica Milinčić, noseći kao živu ranu smrt sina kojeg su Albanci ubili na njene oči, Beograd je ćutao. Od Beograda se očekivalo da ćuti. "Studio B" nije ćutao. Sićušna žena opasana sa tri crne marame sela je preko puta novinara Zvonka Pantića. I zakukala. Zvonku su, priča Brković, potekle suze. I ne samo njemu. Za njim je zaplakalo celo osoblje "Studiјa B". Telefoni su se usijali. Pod punim imenom i prezimenom, neretko navodeći i vojnički čin koji uživaju, javljali su se ogorčeni građani. Oko zgrade "Beograđanke" okupilo se oko 300 ljudi. Oni su ponavljali jedno: "Šta čekamo...?"

Duško je bio kratak, kao i uvek: "Na Kosovu su nam demonstracije velike kao manifestacije. Zadnje rešenje za preostale Srbe i Crnogorce je da ih ubiju i tako večito ostanu".

Usledio je informativni razgovor. U dubini duše Duško je znao da pitanje Kosova nije, niti će biti lako rešivo i pre epiloga te drame, znao je koliko je ono kompleksno. Brković se priseća da su prilikom jednog obilaska Metohije i Pećke patrijaršije, seli pod stari dud da se odmore. Monahinje u manastiru ispričale su da je drvo starije od samog zdanja, te da su pre mnogo vekova na njega majstori graditelji kačili svoje torbe sa hranom. Vreme je činilo svoje, pa se stari dud pocepao na više stabala. No, začudo, svaka grana puštala je mladice. Zagledani u ovo neobično drvo života, rekoh, priča Brković:  "E, čika Duško kada biste se vi ovako podmlađivali".

"Lako je ovom dudu", odgovorio je Radović, "on je rastao odvojen od države".

Iza Duškovih alegorija iskrili su njegovi jasni i beskompromisni stavovi i kritike. Svestan neutaživih apetita vrlo malog kruga ljudi, bliskog politici, Duško se nije libio da uperi prstom na njih: "Živeli smo sa Titom. Nije nam bilo loše. Mogli bismo bez mnogih. Ne bi bilo nikakve štete" ili "Jutros je lep dan. Ja se javljam sa 23 sprata 'Beograđanke'. Senka Palate Beograda pala je na Palatu pravde. Danas je suđenje Rajku Medenici. Bilo bi dobro da prisustvuje suđenju. Mnogi bi ga podržali".

Političke rasprave o njemu vođene iza zatvorenih vrata nikada nisu dospele u javnost, jer je proces priznavanja Duška Radovića kao fenomena već bio odmakao. Za Beograđane on je bio više i od politike i od ideologije.

Kada je iz Hrvatske tek procurila vest, priseća se Brković, da je direktor INE odgovoran za krađu nafte, posle čega su ondašnji mediji objavili da je pobegao u inostranstvo, Duško je pozdravio Beograđane: "Rukovodstvo Hrvatske uveliko pomaže ustašku organizaciju. I mi bi naše, ali smo još u svađi". Telefoni su se usijali. Usledio je informativni razgovor.

I emisiji "Beograde dobro jutro" bližio se kraj. O tome Radović je saznao iz "Sarajevskog svijeta". Ciničan, kakav je umeo da bude, rekao je: "Sead Kurtović je u 'Sarajevskom svijetu' objavio da su gradski oci zabranili Dušku Radoviću da vodi 'Beograde, dobro jutro'.  Ovo govorim zbog onih koji slušaju 'Studio B', a ne čitaju 'Sarajevski svijet'".

Kasnije, kada je već emisija prestala sa radom, na pitanje jednog slušaoca zašto je ugašena, Duško je rekao: "Radio sam dok su slušali. Kada su počeli da me prisluškuju, prestao sam".

Prošlost je po prirodi stvari uvek bolja od sadašnjosti. Ličnosti koje su doživele bolju prošlost i na vreme otišle iz nje deo su grupnog portreta te, naoko, idilične slike na kojoj nema greha. Da bi istorija bila kako valja, valja i greh retuširati. Ko je kriv za kažnjavanje Duška Radovića? Oni koji su se toga dana zatekli u redakciji tvrde da ga je posetio Ivan Stambolić. To je bio kraj emisije.

U neko vreme začela se u njemu i bolest. Dugo je ležao na "VMA", uvek u društvu najvernijih prijatelja, Matije Bećkovića, Brane Crnčevića i Ljubivoja Ršumovića. Brković će ga, zahvaljujući poznanstvu sa jednim doktorom sa "VMA", posetiti tako reći tajno, jer je to bilo strogo zabranjeno.

"Pustite ga. Taj ako ne uđe na vrata, ući će kroz prozor", rekao je Duško doktoru.

Brković se seća da mu je na polasku rekao da prenese njegovoj deci da čuvaju knjige, jer "sada će više vredeti".

Prilikom primanja "Sedmojulske nagrade", onako prepolovljen od bolesti, nasmejao se sebi u brk: "Sada sam siguran da neću još dugo", praveći aluziju na smrt nekoliko dobitnika. I Matija će biti taj koji će obavestiti "Studio B" da ga više nema: "Umro je Duško". Vest je prostrujila redakcijom. Dobri duh Beograda više nije živeo na 23 spratu Palate Beograd. Na sahrani je prisustvovalo 15.000 ljudi, izveštavala su tri reportera, ali nijedan izveštaj, zahvaljujući DB-u, nije stigao do njegovih Beograđana. Matija je prokomentarisao: "Hoće mrtvog da ga konfiskuju".

Teško je govoriti i pisati o Dušku Radoviću, a ne biti svestan da on odnekud gleda na ta posla narogušeno. Jer, nema sumnje, od kako se lađa srpska nasukala na blato i otpad vremena-nevremena koje traje, njega sve više citiraju. Neki zbog poze, a neki iz očaja.

Ne bi mu bilo ugodno danas... Njegov "Studio B", čiji rođendan je znao da pozdravi sledećim rečima "Danas je rođendan 'Studija B'. To je najveće posleratno čudo. Kada ga ne bi bilo, trebalo bi ga izmisliti", danas je jedna mizerna, krotka i nedotupava informativna kuća koja opslužuje jednog čoveka i njegovu istinu. Morao bi da pazi šta piše i priča. Onakav kakav je bio, sigurno bi bio proglašen politički nekorektnim, optužili bi ga da se ne razume u rodnu ravnopravnost ili nešto slično tome...

Piše Nataša Jovanović | 22.08.2011. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #19 poslato: Decembar 12, 2016, 12:49:15 am »

*
JUBILEJ:

DEVEDESET GODINA OD ROĐENJA DUŠKA RADOVIĆA


Na današnji dan, pre devedeset godina, rođen je legendarni pisac i pesnik Duško Radović. Srbi nisu zaboravili Radovića — brojna pozorišta i škole nose njegovo ime, a ne prođe ni jedan dan da se u novinama, radiju, ili TV ne pročita neki od njegovih aforizama.

Dušan - Duško Radović, novinar, pesnik, pisac, aforističar i TV urednik, rođen je 29. novembra 1922. godine u Nišu, a preminuo je 16. avgusta 1984. godine. Generacije klinaca su odrastale uz Duškove pesme, dok su se njihovi roditelji budili uz aforizme koje je čitao u emisiji "Beograde, dobro jutro" na Studiju B. Bio je glavni urednik "Pionirskih novina", urednik Programa za decu Radio-Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista "Poletarac", novinar "Borbe" i od 1975. godine bio je urednik Studija B. Jedinstvena ličnost naše kulture, Radović se prvi put oglasio na Radio Beogradu, pesmom "Bio jednom jedan lav", a zatim radio-igrom "Kapetan Džon Piplfoks". Sledile su knjige za decu i televizijska serija "Na slovo, na slovo".

Svojim nenametljivim i jedinstvenim stilom, čistim jezikom, ušao je u svaki bukvar i čitanku. Radović je pozivao roditelje da tuku decu, ali tek kad primete da deca počinji da liče na njih, govorio je: "Dajte mi dobro dete, pa da vidite kakav sam ja otac", "teško je biti dete i biti dobar", "ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi". Lepe u jednostavnosti, rečenice nije lako stvarao. Saradnici ga opisuju kao na momente tmurnog novinara, koji sedi uz pepeljaru punu opušaka i korpu punu zgužvanog papira. Ostalo je zabeleženo da je tada odlazio iz redakcije, uz tresak vrata, na nekoliko dana, da bi se potom vratio sa novim idejama. Kada se pomene ime Duška Radovića generacije koje danas imaju preko četrdeset godina sete se kultne emisije Studia B "Beograde, dobro jutro", gde je Duško svakog jutra pričao priče koje su svi znali i osećali, ali nikad tako nešto niko nije rekao, ili napisao. Aforizmi, kojima je budio Beograđane u emisiji "Beograde, dobro jutro", kasnije su objavljeni u tri knjige, pod istim nazivom. Žitelji prestonice, očarani piščevim britkim perom budili su se svako jutro da bi u sedam i petnaest čuli pet novih Duškovih aforizama koje su posle, tokom dana prenosili onima koji ih nisu čuli. "Nerad drži govor radu", pisao je Duško Radović i bio uveren da bi ljudi mogli biti bolji. "Ali niko neće prvi da počne. Svi imaju loša iskustva." Imao je Duško Radović opravdanje za svaku ljudsku slabost. Pričao je i da samo kukavice vole po nekoliko žena. Hrabri muškarci ne plaše se rizika da vole samo jednu ženu. Bilo je i onih koji su Radoviću stvarali probleme zbog rečenice izgovorene u emisiji "Beograde, dobro jutro" — "Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih", na zahtev ondašnjih čelnika Saveza komunista Beograda, njegova emisija je skinuta s programa. Posle zabrane Radovićeve emisije shvaćeno je da je mnogo veća šteta od eventualne koristi takve političke odluke. Na predlog da emisija "Beograde, dobro jutro“ nastavi sa emitovanjem Radović je odgovorio: "Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme." Ubrzo zatim Duško se raboleo. Nije se žalio mnogo, samo je jednom rekao: "U meni se nešto dešava. Otkako sam prestao da se obraćam Beograđanima, izgubio sam moć govora, teško govorim, a i oslabio sam". Umro je 16. avgusta 1984. godine.

Dela Duška Radovića prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: "Neven", "Mlado pokolenje", "Nagrade zmajevih dečjih igara", "Nagrade sterijinog pozorja", "Sedmojulske nagrade", kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Stranica "Duško Radović" na Fejbuku trenutno ima veliki broj poštovalaca.

Autor Dušica Maticki | 29.11.2012 | Glas Srbije
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: