Đura Jakšić (1832—1878)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Đura Jakšić (1832—1878)  (Pročitano 55239 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 10, 2010, 10:01:13 pm »

**





Đ U R A  J A K Š I Ć
(Srpska Crnja, 27.07.1832 — Beograd, 17.11.1878)


Najveći liričar srpski u drugoj polovini devetnaestoga veka, Đura Jakšić, rodio se u Srpskoj Crnji, selu kikindskoga okruga u Banatu, 27. jula 1832. godine od roditelja Dine i Hristine. Otac mu je bio srpski sveštenik.

Školovanje je započeo Đura u mestu svoga rođenja a za tim je produžio u Segedinu, gde je 1843. stupio u prvi razred gimnazije. Svega je izučio tri gimnaziska razreda, i to s mukom, prekidanjem i velikim natezanjem. Ali učeći kojekako treći razred — a od škole ga je naročito odbijalo učenje lekcija na pamet — upiše se u neku posebnu školu crtačku, koju je pohodio tačnije i marljivije. Rezultat je bio u tome što je otac njegov uvideo u čemu je talenat Đurin te ga s jeseni te, 1846, godine odvede u Temišvar, gde će učiti samo crtanje. Od pet stotina učenika on bejaše najbolji. Iduće jeseni pošalje ga otac u Peštu i Đura se upiše u Akademiju Umetnosti. S proleća 1848, zbog revolucionih događaja, vrati se kući, pa da ne bi dangubio odvede ga otac u Veliki Bečkerek umetniku-slikaru Danijelu kod koga je Đura, marljivo radeći, presedeo sve do duboke zime te godine, a tada se — kad revolucija sve zahvati — morade vratiti kući. Njegov otac dopade bede a mladi Đura s oružjem u ruci stupi na bojno polje. Borio se kod Mokrina, bio je u pohodu banovu u Bačkoj, a u boju kod Kiš-Heđeša umalo što ne dopade ropstva. Godine 1851. pošalje ga otac u Beč, gde je proveo vreme do 1853. Tada u Beču počne Đura pesme pevati, a 1853. ode u Minhen gde je vrlo ozbiljno učio. Ali je tu mogao ostati svega pola godine, pa se, zbog oskudice u izdržavanju, vrati doma. Neko je vreme proveo u Kikindi radeći, po privatnim porudžbinama, slikarske poslove, a pokušao je nastaniti se u Novom Sadu. Najzad s proleća 1857. pređe u Srbiju, gde postane učitelj u Podgorcu a za tim Sumrakovcu, selima okruga crnorečkoga. "Romantična tišina sumrakovačka, divna lepota seoske okoline, što je potpuno harmoniralo o pesničkom žicom njegovom — sve je to bilo dobro došlo posle života u Kikindi i N. Sadu kao lek uzrujanoj duši njegovoj. I on se ovde odista okrepio. Kolo pesama njegovih ovoga vremena znatno se odvaja od ranijih mu pesama". Po svršetku školske godine dođe u Beograd, gde je u privatnoj jednoj školi imao mnogo posla a malo zarade. S jeseni 1860. ode u Požarevac zaučitelja i tu se u junu 1861. oženi, pa se, uz malu pomoć očevu, krene, u septembru, s mladom u Beč da uči slikanje dalje. Sad bejaše veseo i zadovoljan, vredan radnik i uredan domaćin svoje sirotinje. U leto 1862., ne mogući dalje izdržati s malim prihodima, ostavi Beč i siđe u Novi Sad gde se mislio nastaniti stalno. Dotle već bejaše izišao na glas sa svojih lirskih i epskih pesama; počeo je bio pisati pripovetke, a tada mu Matica Srpska nagradi prvu dramu "Seoba Srbalja" sa stotinu dukata. Ipak s proleća 1863. pređe u Srbiju, i u njoj ostade do kraja svoga života. Postane učitelj crtanja u gimnaziji kragujevačkoj, a odatle bude vraćen u selo za učitelja osnovne škole; za tim nastane sve do 1871. niz premeštanja, a tada bude iz službe otpušten. Živa i plaha priroda njegova, narav za koju je sam rekao daje "dosta neharmonično u mene smeštena" — učiniše te je dolazio u sukob sa ljudima u čijoj je sredini služio. Godine 1872. postade njegovim zaštitnikom Knez Srbije Milan. I Đuri tada svanu. Dotadašnje stanje svoje i novo doba koje mu se tada otvorilo, sam najlepše obeležava u posveti zbirke svojih pesama, 1873, Knezu Milanu:


—————————————

— Ljudskoga srca otrov-izvori
Ljuljahu čisto slanu pučinu
— Života moga besnu sudbinu —
U svome gnevu da me razori,
Da me umori...
I dok sam onde, na tom kamenu,
Životu burnom raku kopao,
Donde je mržnja u svom plamenu
Šaptala željno: "Sad je propao!
... Ah, sve mi ode, sve me ostavi!
Ne beše za me ruke pomoćne;
Jedino samo tice ponoćne
Šuštahu tužno krili garavi:
U svetu brale nema ljubavi!"
                                                       .
I već sam bonom dušom zadrkto,
Osećajući potres diviji —
Valova besnih huku bezbožnu,
Što željni plena besno juriše,
Prvake mutne u vis penjući,
Da me s ivice stenja kamenog
U mračnu propast dole survaju, —
Al' tvoja milost, naša Svetlosti,
Prirode blage krotkom desnicom
Vođena napred, umom pažljivim
Iz palata se sjajnih podiže,
Da jade ljudske na svom izvoru---
Upozna, vidi, nadu ulije,
Uteši bolnog, bednog izbavi.---

Novembra 17. godine 1872. dobio je Đura službu korektora u Državnoj Štampariji, koje je zvanje docnije postalo ukazno. Napaćeni pesnik i umetnik tek je tada dahnuo dušom. Ali na šest godina po tom došao je i dan njegove rane smrti: on je preminuo 16. novembra 1878. Sahranjen je na groblju Sv. Marka, a radničko pevačko društvo koje nosi njegovo ime okitilo je bronzanim poprsjem njegovim Kalemegdan. —

Prvi zbornik pesama Jakšićevih izdao je sam pesnik 1873. Posle smrti njegove izdao mu je sve književne radove odbor, koji se naročito toga radi sastavio. Treće izdanje preduzela je, postupno, Srpska Književna Zadruga, otpočevši red sa devetim kolom.

"U poeziji je Đura počeo lirskom pesmom, pa se onda javio onim oblicima epske poezije što su bliže lirici, pa epskim pesmama; za tim je počeo pisati pripovetke i na posletku drame. Za dvadeset i pet godina napisao je oko 150 lirskih i epskih pesama, 29 pripovedaka i 3 tragedije... Ne samo hronološki nego i po karakteru svome deli se poezija Đurina na tri kola — na pesme lirske i epske, pripovetke i drame."

Jakšić je pesnik jaka temperamenta, čovek koga na poetski način celinom duše njegove obuzima osećaj. Njegovo je oduševljenje veliko, silno; poetski, pak, dar njegov potpomognut onim što mu je darovit slikar, koji je bio u njegovoj duši, dao, stvorio je u poeziji srpskoj niz najlepših pesničkih slika. U najbolje pogođenoj karakteristici Jakšićeve lirike d-r Lj. Nedić je izneo tu snagu pesnikova talenta. "No Jakšić — veli se tu — nije samo slikar-pesnik, koji ume rečima slikati ono što bi slikar na platnu naslikao. Veština pesnikova viša je i savršenija od veštine slikareve; pesnik ide dalje no što može ići slikar, on ume rečima naslikati i ono što nikoja kičica nije kadra predstaviti. U slici se, obično i po pravilu, može predstaviti samo ono što je konkretno, što se vidi i što se može opipati; retko kad može ispasti slikaru za rukom da uhvati na platnu i ono što je nevidljivo a ima ga u stvarima i što im, često, daje njihovu osobenu karakteristiku i njihovu osobenu čar... U ovu vrstu spisa i opisa spada pesma Jakšićeva P o n o ć .... Ona je složena iz dva bitno različna dela, kao što se to odmah, na prvi pogled, vidi: iz uvoda, u kojem je samo opis, i onih dirljivih reči kojima se pesnik jada seni majčinoj; koja mu u noći dolazi da vidi kako mu je dole na zemlji... Jedinstvena je čar u prvom delu, u kojem je onaj opis u kome je pesnik umeo da da izraza onom što izgleda gotovo i nemoguće rečima iskazati, onaj tihi, nečujni, tajanstveni hod vremena kako protiče, noseći sobom ponoć i senke njene:


— Po tamnom krilu neme ponoći,
K'o grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pučini —
Lagano huji k'o da umire,
Il' da iz crne zemlje izvire.
—————————————
Da l' ponoć tako mirno putuje?
Ni vazduh tako mirno ne gazi —
K'o da sa onog sveta dolazi?
Il' kradom oblak ide naviše?
Il' bolnik kakav teško uzdiše? —


Ovo je jedinstven opis u pesmi; poezija dalje ne može, više se u njoj ne može postići... U ovoj pesmi svojoj Jakšić je najveći; u njoj on dostiže vrhunac svoje pesničke moći. To je jedinstvena pesmau svoj našoj poeziji." Svežosti iskrenostu osećanju, krepkost i jedrina u izrazu, bogastvo u slikama i poređenjima — čine Jakšićevu poeziju jedinstvenom u našoj književnosti druge polovine devetnaestoga stoleća.

Pripovetke su Jakšićeve: romantične, satirične, iz srpskog života u Ugarskoj, iz seoskog života u Srbiji i iz ratnoga doba. Prva grupa odvodi čitaoca mahom u prošlost srpskoga naroda i odlikuje se bogatstvom poetskoga stila. Druga je grupa odjek pesnikove srdžbe na sve što je zauzeto pretpostavljanjem lične koristi narodnom dobru. "U pripovetkama iz života ugarskih Srba pesnik je spleo u poetske događaje svoje detinjske i mladačke uspomene. U njima se seća lepih, pitomih ravnica ovoga zavičaja i krasne braće svoje, što na njima žive; seća se njihovih kitnjastih sela, spretnih i čistih stanova, njihove ljubaznosti i gostoljublja, njihova razgovora i junaštva; seća se i junaka, bujnih mladića, krasnih devojaka i čestitih žena, krepkih i razboritih muževa i staraca, dobrih sveštenika; seća se svoje mladosti i živovanja u svom zavičaju — ali se uza sve to seća kako se rodna polja te lepe zemlje krvavim znojem nataplju, kako pored sve rodnosti njene vredni sinovi njeni često od gladi skapavaju, kako se nevinost gazi, kako trudbenici narodni stradaju — kako u tom raju na zemlji ne sudi pravedan sud." Pripovetke iz života seljaka u Srbiji imaju s malim izuzetkom veseo završetak u kome se kazuje kako na kraju krajeva pobeđuje dobro nad zlim; u njima se pesnik "odužuje blagodarnim osećanjem seoskome svetu i selima u Srbiji, gde u najmučnije dane svoga života nađe utočišta, mira, vedrine, ljubaznosti i gostoprimstva." Pripovetke o ratnim događajima pričaju doživljaje pojedinih više ili manje poznatih ličnosti, ali je u njima pesnik više idealisao no što je slikao, te se njima primiče prvoj grupi, romantičnim pripovjetkama. — Uopšte uzevši sav pripovedački rad Jakšićev i ako ne daje ono što se danas od pripovedača traži ispunjuje čitavo jedno doba u istoriskom razvoju književne pripovetke u Srba a odlikuje se lepim poetskim slikama, dobrim jezikom i valjanom tendencijom.

Iz oblasti drame Jakšić je ostavio tri rada: "Seobu Srbalja" (1862.), "Jelisavetu, kneginju crnogorsku" (1868) i "Stanoja Glavaša" (1878). U svim ovim radovima čitalac nalazi lirskog pesnika prvoga reda ali gledalac ne vidi dramske radnje. Njegove drame pojačavaju sud po kome je Jakšić veliki lirski pesnik jer su bogate dikcijom prave pesničke lepote, živošću osećanja i poetskom maštom. One za sva vremena ostaju zbornici najčistije poezije koja ima velike cene i u delima u kojima oskudeva dramska tehnika. —

Đura Jakšić je poznat u starijem pokoljenju srpskom i kao slikar. Do jednoga vremena i on je sam držao da mu je glavni poziv u slikarskoj umetnosti, a pesništvo je dolazilo tek samo kao dopuna. Prilike su docnije donele te je njegov dar slikarski ostao nerazvijen, a pesnička je žica dala najlepše produkte lirske poezije. U njegovim se slikarskim radovima poznaje sledbenik Rembrantove škole u slikarstvu. —

Skroz umetnička duša Jakšićeva stvorila je imenu njegovu spomenik trajniji od svakoga spomenika koji mogu ljudi drugome podići. I pravo je da taj spomenik ostane za sva vremena, jer "vaka dela spomena s' ne stide!"





Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
Naučna KMD
Beograd, 2008.



Đura Jakšić, autoportret iz 1858. godine

[postavljeno 10.11.2010]

Pevani pesnici — Đura Jakšić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 31, 2010, 03:00:03 am »

*

ĐURA  J A K Š I Ć


ŽIVOT. — Rođen je 27. jula 1832. u Srpskoj Crnji, u Banatu, u staroj rodoljubivoj svešteničkoj porodici. Tri razreda gimnazije svršio je u Segedinu, i zatim ostavio školu. Porodica hoće da ga spremi za sveštenika ili trgovca, on oseća u sebi umetnički talenat, odaje se na izučavanje slikarstva i 1847. uči slikarstvo kod privatnih učitelja u Temišvaru. Kao šesnaestogodišnji mladić borio se 1848. u redovima dobrovoljaca. Posle bune, 1849. neko vreme se sklonio u Beograd. Pošto se sve utišalo, produžio je da uči slikarstvo u Pešti,88 Bečkereku, 1850, od 1851. do kraja 1852. na slikarskoj akademiji u Beču. 1853. ode u Minhen, gde je ostao pola godine. Vrativši se u domovinu, živi kao slikar, radeći najviše crkvene ikonostase. 1857. pređe u Srbiju i dobije za privremenog učitelja i selu Podgorcu, u okrugu timočkom. U tom selu i u obližnjem selu Sumrakovcu služio je do 1858. Od 1858. do 1860. bio je učitelj crtanja u jednom pansionatu u Beogradu. 1860. postao je učitelj u Požarevcu. 1861. produžio je slikarske studije u Beču, ali već 1862. je u Novom Sadu, gde oskudno živi od slikarstva i od književnog rada. 1863. vraća se u Srbiju. 1863. je učitelj crtanja u kragujevačkoj gimnaziji, 1865. — učitelj osnovne škole u Sabanti kod Jagodine, 1866. u Požarevcu, 1868. u Rači Kragujevačkoj, 1869. učitelj crtanja u jagodinskoj realci, gde je 1871. otpušten iz državne službe. 1872. postao je korektor državne štamparije, i tu je ostao do smrti. Umro je 16. novembra 1878. godine.
 
KNJIŽEVNI RAD.— Čitajući Petefija, svog Petefija, kako je on govorio, koji je toliko odgovarao njegovoj prirodi, i Bajrona, koji je bio pesnički uzor svima romantičarima evropskim, pored Zmaja, koji je jako uticao na njega i upućivao ga u poeziju, on je počeo pevati u Beču 1853. godine. Prvi stihovi su mu štampani 1853. u Serbskomъ lѣtopisu, i otada je sarađivao na gotovo svim srpskim časopisima. Šezdesetih godina skrenuo je opštu pažnju na sebe. 1863. izlazi njegova istorijska drama Seoba Srbalja, 1868. Jelisaveta, kneginja crnogorska, a tek 1873. zbirka lirskih Pesama. Stanoje Glavaš izišao je 1878. Od 1876. do 1878. izišle su u Beogradu četiri sveščice njegovih Pripovedaka. Celokupna dela izišla su u dva maha, 1882—1883. i 1912. u Beogradu.

LIRIČAR. — Srpski romantizam imao je dva velika pesnika: Zmaja i Jakšića. Zmaj je obimniji i obilniji, raznovrsniji, širi, idejniji, ali Jakšić ima jači temperamenat, osobeniji je, on je pravi, rođeni romantičarski pesnik. Zmaj, gipka i prijemljiva duha, razvijao se sa vremenom, prilagođavao se, menjao ideje i osećanja; Jakšić je ostajao stalno isti, sa svim dobrim i rđavim osobinama svoje jake pesničke individualnosti, uvek bujan liričar, uvek pesnik ličnosti i strasti.

U prvom redu, iznad svega, i u svakoj prilici, on je bio liričar. Njegovo opšte i književno obrazovanje bilo je nedovoljno, živeo je u teškim prilikama i u nepovoljnim sredinama gde se nije mogao razvijati, sve što je imao izvlačio je iz sama sebe, iz svoje elementarno jake prirode. Sva njegova poezija je ono što je on kazao za prvu svesku svojih stihova: "knjiga života burnoga — u trenucima divlje uzbune..." On je bio duboko nezadovoljan životom koji ga je stalno pritiskivao i gušio, osećao je u sebi veliku snagu koja ga je raspinjala, žudio uvek za nečim jačim, višim i lepšim, nije shvatao život bez velikih strasti i podviga, bio očajno i bolno razdražen što mora da gamiže po zemlji i u prozaičnom svakidašnjem životu, da tavori u jednom hladnom i sivom dobu, bez boje i bez poezije. Vojislav Ilić rekao je docnije za njegovu poeziju:

Ko zvučne lire strasni zvuk,
Očajno, strasno bruji.

Jakšić je poređen sa Bajronom, koji je na njega uticao i kao na pesnika i kao na slikara, i odista bilo je u njemu toga titanskog nezadovoljstva, žestokosti strasti, eksplozija gneva, bune protiv života.

Više no ijedan od romantičara srpskih Jakšić je bio pesnik u romantičarskom smislu reči, ustreptao pesnik svim svojim bićem i svim svojim životom, noseći u sebi istinski "sveti plamen" poezije. On čini pun utisak iskrenog pesnika, on u ondašnju sladunjavu, frazeološku poeziju unosi svoju ličnu snagu, ekspanzivnu bujnost jedne strasne pesničke duše koja svet gleda u pesničkoj viziji i koja daje katkada drhtavicu velike poezije.

EPSKA POEZIJA. — Kao gotovo svi srpski pesnici, Jakšić se ogledao u epskoj poeziji, ali ne mnogo uspešnije no njegovi prethodnici i poslednici. Od njega je ostalo nekoliko epskih pesama (Bratoubica, Nevesta Pivljanina Baja, Barjaktarovići, Mučenica, Pričest). To su u stvari romantičke pripovetke u stihu. On je tu dao punu slobodu svojoj romantičarskoj mašti, odbacio svake obzire o prirodnosti, logici i verovatnosti; događaji se nižu kao u kakvoj čarobnoj priči, ličnosti su melodramske, sve je visoko poetsko, svečano i zadihano. Lirika je preplavila epsko razvijanje, stihovi su nakićeni, rečiti i zatrpavaju radnju. Ali tu ima poleta, toplote osećanja, i lepih stihova. I ono što valja u tim pokušajima epske poezije, to su lirski delovi.

DRAMSKI RADOVI. — Jakšić je jedan od ređih romantičarskih pesnika koji su se ogledali i na drami. Njegov dramski rad nije neznatan: na 6.000 stihova lirskih i epskih pesama on je u 12.000 stihova ispevao tri drame: Seoba Srbalja (1863), Jelisaveta, kneginja crnogorska (1868) i Stanoje Glavaš (1878). Sve te tri drame su iz srpske istorije, ali sa vrlo malo istinski istorijskog. Jakšić se istorijom nije bavio, niti je za svoje drame pravio neka naročita istorijska istraživanja. On nije pravio razliku između doba doseljenja Srba na Balkan, XV veka zetske istorije i ustanka u Srbiji početkom XIX veka: sve ličnosti iz ta tri tako razna doba liče jedne na druge, imaju ista osećanja, izražavaju se podjednako, sve su romantične fikcije jednog romantičarskog pesnika. To su samo istorijski okviri, i u njih pesnik unosi romantične doživljaje i romantične ličnosti koje govore visokim i lirskim romantičkim jezikom.

Ali sve te drame nisu jednake vrednosti. Seoba Srbalja je početnički posao, dosta nevešta melodrama, sa neizbežnim intrigantom i otrovom koji u poslednjem času odmršava celu radnju. Ali, čistotom jezika, bogatom dikcijom, ona odskače iznad učenih, pedantnih drama koje su se tada prema retorikama pisale u srpskoj književnosti. Jelisaveta, kneginja crnogorska, koja se prvobitno zvala Poslednji Crnojevići, najbolja je Jakšićeva drama, i sa Maksimom Crnojevićem Laze Kostića najbolji proizvod romantične drame srpske. Delo je istorijski proizvoljno, ličnosti su preterane ili u dobru ili u zlu, psihologija površna, sklada nema, u radnji negde se juri a negde mili. Ali predmet je zgodno izabran, drama ima poleta i rečitosti, živopisna je, negde je i zanimljiva; ima lepih stihova, jamb [po ugledu na L. Kostića u Maksimu Crnojeviću], koji se tu srećno u drami upotrebio, daje mnogo živosti; nekoja mesta idu u najbolju ljubavnu liriku srpsku. Stanoje Glavaš je poslednje veće delo koje je Jakšić radio, ima sve mane njegove drame: neveštinu, preterivanja, nagomilanost motiva i reči, preteranu romantiku. Ali i ove drame, kao i svi njegovi radovi, vrede obiljem poezije.

Uopšte, Jakšićeve drame, iako idu u najbolje proizvode naše oskudne romantičarske drame, ipak zaostaju za njegovom lirskom poezijom. Jakšić je bio suviše čovek od mašte i bez osećanja za dramu, gde treba ravnoteže u glavi, vedrine u duhu, umešnosti, analitičkih sposobnosti, osećanja mere i sklada. Njegove drame istorijske sadržine malo su istorijski tačne, u njima je suviše dano maha poetičnoj mašti koja je ličnosti shvatila apsolutno, osećanja doterala do paroksizma, psihologiju uprostila na najmanju meru, sve svela na stavove, gestove, fraze, lepe reči. Ali svuda se pokazuje pesnik, i lirska mesta daju vrednosti njegovim dramskim pokušajima. Jakšić liričar spasava svuda Jakšića dramatičara.

PRIPOVETKE. — Jakšić je ne samo jedan od najvećih liričara i prvih dramatičara srpskih nego i jedan od najranijih i najplodnijih pripovedača srpskih. On je više pisao u prozi no u stihu, i za sobom je ostavio više pripovedaka no mnogi drugi srpski pisci koji su se samo pripovetkom bavili. On je pisao pripovetke od početka šezdesetih godina pa sve do smrti, naročito sedamdesetih godina, kada je važio kao jedan od glavnih pripovedača srpskih. Od njega je ostalo na četrdeset većih i manjih pripovedaka, od kojih izvesne, shvaćene na široj osnovici kao roman, nisu dovršene.

Njegove pripovetke, pisane u jednom istom lirskom raspoloženju i zadahnute jednim istim romantičarskim duhom, mogu se podeliti na čisto romantičarske pripovetke, koje su poetizovanja prošlosti i sadašnjosti, u stvari poeme u prozi, pisane u slobodnom stihu, i na pripovetke romantičarske u osnovu, ali u kojima se oseća nov realistički duh, u kojima se slika suvremeni život, više po njegovim ružnim no poetičnim stvarima, i u kojima ima političke i socijalne tendencije.

Njegove prve pripovetke, pisane gotovo isključivo šezdesetih godina, jesu idealizacija ili srednjovekovne prošlosti ili sela suvremene Srbije i nacionalnih ratova u vremenu od 1875—1878. Jakšić, pesnik, nije gledao svet onakav kakav je, no kroz veo svojih pesničkih iluzija, sa visine svojih pesničkih ideala. On je tako, kao i svi romantičari, poetski prikazao srednji vek, sa njegovim ponositim vitezovima i bledim lepoticama. On je živeo na selu, ali nije slikao ono što je video no ono što je hteo da vidi. On voli seljaka i kao romantičar koji "prirodnog čoveka" stavlja iznad civilizovanog čoveka, i kao narodnjak koji misli da je narodna snaga i narodna duša u seljaku, i da nju truju varoško činovništvo i građanstvo. I zato on nije dao stvarnu sliku srpskih sela oko 1860, no idilično-epske spevove u prozi. Veliki rodoljub, uveren da su ratovi oko 1875—1878. bili "Srpski rat", krstaški i oslobodilački rat srpskoga naroda, on je i ljude i događaje toga vremena slikao u pesničkom zanosu, unoseći mnogo heroizma i poezije u svaki red.

Ali on je posmatrao i slikao suvremeni život srpski i sa druge strane. Slobodnjak po svojim političkim idejama, razdražen bedom i gonjenjima, osetivši na svojim leđima sav teret društvene nepravde, on se, oko 1870, sa ogorčenjem bacio na političku satiru i na socijalnu pripovetku. On je u tom dobu za Ujedinjenu omladinu srpsku ono što je Hajne oko 1840. bio za Mladu Nemačku, njen književni zastavnik i osvetnik, i sav svoj veliki talenat stavlja u službu ideja slobode i pravde. On snažno i bez ustezanja kazuje sve što vređa i buni mladu Srbiju, sve što misli i oseća mladi napredni naraštaj. U svojim satirama napada birokratsku stegu i glupost, gušenje slobode misli i savesti, ganjanje malih i slabih, svu težinu, rugobu i komičnost birokratskog sistema. U tim njegovim satirama ima mnogo prolaznog, lokalnog i ličnog ali ima i snage osećanja i izraza, ima slike jednoga doba i raspoloženja jednoga naraštaja.

Najveći i najbolji deo Jakšićevih pripovedaka to su pripovetke sa banatskog sela, koje se dešavaju u doba oko 1848, i koje gotovo sve imaju jaku socijalnu tendenciju. On je banatsko selo znao i osećao mnogo bolje no srbijansko selo, koje je onako ružičasto slikao, imao je duboko osećanje socijalne pravde i istinsku ljubav prema masi narodnoj, i svome velikom rodoljublju davao je realan, socijalan oblik, ljubav prema narodu svodio na njen pravi oblik: na ljubav prema puku. S jedne strane njegova plaha i buntovna priroda, sa druge strane život koji ga je obmanuo i sirotinja koja ga je stalno pritiskivala, učinili su da je on imao ono što ljudi njegova naraštaja nisu imali: strasnu mržnju na nepravdu i nasilje, široko čovekoljublje, bratsko saučešće prema malim i slabim. I on se zato pridružio socijalnim apostolima sedamdesetih godina, postao drug "novih ljudi", i otuda u njegovim pripovetkama toliko socijalnoga duha.

Iako je Jakšić napisao veliki broj pripovedaka, ipak ga ne treba uzeti kao pravog pripovedača. On je taj posao radio samo uzgred, često radi ličnog i političkog obračunavanja, gotovo uvek po narudžbini. Sav taj rad je užurban i nesavršen i često stoji ispod njegovog talenta. Ali plemenita i visoka osećanja, smele misli, rečita ljubav prema narodu, moderno osećanje socijalne pravde, plahovita mržnja na zlo, nasilje i nepravdu, i, naročito, visok lirizam nadoknađuju za sve. I tu se on pokazivao kao najindividualniji, najrečitiji i najliričniji pisac svega srpskog romantizma.

OPŠTI POGLED. — Lirizam i živopisnost, to su dve odlike književnog rada Đure Jakšića. Njegova topla i zadihana poezija je nagla i neposredna manifestacija njegove jake i nedisciplinovane ličnosti. On je topliji, osećajniji, bujniji no ijedan srpski liričar, i u celoj srpskoj književnosti nema pesnika koji je u toliko potpunoj meri bio romantičar, sav u osećanju koje kipi i preliva se, i u mašti koja nema prepona.

Niko do njega u srpskoj poeziji nije bio toliko deskriptivan, nije unosio toliko i boje i slika u svoje stihove. Pre no što je postao pesnik bio je slikar (pod prvim svojim stihovima potpisivao se Đ. Jakšić, moler), i celog svog života bavio se slikarstvom. Učeći slikarstvo u Beču i Minhenu, on je vaspitao svoje oko i razvio svoju maštu na delima velikih slikara, i on će u poeziju unositi mnoge slikarske osobine i navike. Rembrant ga je zaneo svojom silnom i misterioznom patetičnošću i velikim kontrastima senke i svetlosti — i on će u poeziju unositi patetičnost, ljubav prema boji, svetlosti i tami, jaku maštu, kontraste. Kao romantičarski slikari, on ne vodi toliko računa o tačnosti nacrta, o pravilnosti linija, o skladu između pojedinih delova; za njega je glavno neposredan izraz, ličan žig, živost boja, efekti kontrasta. U celoj svojoj poeziji on je više kolorist no crtač, i više slikar no pisac. I sva njegova živopisna, bojadisana poezija, podsećajući na talijanske koloriste koji su pisali sa toliko sjaja i boje, odaje slikara.

Pored boje, kao i svi romantičari, on voli reč. Kod njega ima prirodne i iskrene rečitosti, ali njemu nikada nije bilo dovoljno reči. Reč za njega nije samo obeležje smisla, spoljni izraz jedne predstave: reč za njega ima svoju boju, svoj ton, svoju muziku, svoje biće nezavisno od spoljnjega sveta. On voli lepe reči kao lepo cveće i lepe melodije; one ga zanose i opijaju. On slika rečima, često i misli rečima, sav se predaje ređanju lepih, zvonkih reči. Dikcija, to je njegova i dobra i rđava strana. On krepkim, zvučnim, gromkim, slikovitim, patetičnim rečima, od kojih pravi čitavu orkestraciju, u stanju je da postigne velike retorske i muzičke efekte. Ali to ređanje hučnih i bleskavih reči prelazilo mu je u manir, i zbog te ljubavi prema reči kao prema reči on je padao u verbalizam, i lepoti i muzici reči, retorskim efektima, često žrtvovao smisao.

On je uopšte pesnik od snage, ali bez mere i sklada. Rečitost je njegova snaga i njegova slabost. Suviše cveća, suviše ukrasa, figura, i patosa. On zloupotrebljava figure, nije u stanju da govori bez epiteta koji se kao parazit lepe za reči; nije u stanju da se izražava bez fraze i pompe; njegov jamb je živ i nervozan, metafore zasenjuju, epiteti zveče, boje blešte, kao doboši udaraju reči u kojima je nagomilan glas r. Sve to može da bude dobro u lirskim stihovima i u patetičnim scenama, pri eksplozijama strasti i kada se mašta zavitla, ali te orgije reči i boja, ta visoko podignuta nota najzad zamara i čitalac zaželi malo više prirodnosti i mira.

Jakšićeve mane su samo preterane njegove vrline. On se nije mogao umeravati u svome lirizmu i živopisnosti. Njegove mane, to su mane romantizma uopšte, koji je uvek robovao reči i koji je uvek pre svega polagao na spoljne efekte. Ali Jakšić ipak svojom velikom pesničkom snagom i jačinom osećanja zauzima jedno od prvih mesta u srpskoj književnosti i ostaje kao najpotpuniji romantički pesnik naš, sa svima rđavim i dobrim osobinama romantizma uopšte.


Jovan Skerlić
Istorija nove srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: April 28, 2011, 02:00:45 pm »

**
Odabrani stihovi Đura Jakšić


MILA

"Vina, Milo!" — orilo se,
Dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila:
Tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.
 
Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
Što imaše dobri gosti,
To kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.
 
Iz Milinih ruku mali',
— Ma se rastō bela sveta —
Mesto čaše od bermeta,
Otrova bi progutali.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.
 
Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije? —
Nesta Mile, nesta ćeva!
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži!


1856




Đura Jakšić: Devojka u plavom, 1856



OTADŽBINA

I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što preteć suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama,
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.

Vekova tavnih to su tragovi,
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, kô piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila
Što su u borbi protib dušmana
Dedovi tvoji voljno slágali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišica svojih kosti slomljene, —
Da unucima spreme busiju,
Oklen će nekad smelo preziruć
Dušmana čekat čete grabljive.

I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema,
Nogom ćeš stupit možda, poganom.
Drzneš li dalje? . . . Čućeš gromove
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strašnom kidaju;
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati . . .
Al' jedan izraz, jednu misao,
Čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
"Otadžbina je ovo Srbina!" . . .

1875


JEVROPI

Tebi da pevam — tebi, tiranko!
A duh mi mori otrov i gnev;
Uvreda tvojih žaoci jetki
Potpaljuju mi plemenit spev.

Milionima narodi pište,
Milion grudi prosipa krv —
Milionima pale kućište,
Milion ljudi gmiže kô crv.

I milioni dolaze smerno
Jevropi gordoj na holi sud:
"Ne može više, raja ne može
Snositi jaram, mučiti trud!

"Tiran nas gazi, sramoti žene,
Useva naših otima plod.
Presudi, silna da l' život može
U takvom igu nesrećni rod?. . .
Izginućemo! . . .
               "Pa izginite!"

Podsmeha tvoga gordi je zbor.
"I ginućemo, ginuti slavno —
Il' mačem preseć Gordijev čvor!
Izginućemo — ali slobodni,
Jer Srbin neće da bude rob!
Tamo daleko, na svetom groblju,
Potražićemo život il' grob!"


1867




Đura Jakšić: Odmor posle boja (Karaula)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: April 28, 2011, 03:34:33 pm »

**

ĐURA  JAKŠIĆ


I
Jakšići potiču iz Srpske Crnje u Banatu; sem Đure, iz te porodice je izišlo više istaknutih vojvođanskih ljudi — sinovac Đurin Mileta, pesnik, Milutin, istoričar i dr. Đura je rođen 1832 godine, u svešteničkoj porodici. U gimnaziju je pošao u Segedinu, ali nije imao uspeha; bio je i trgovački šegrt, pa nastavljao školu, da bi s tri razreda gimnazije pošao u slikarsku školu u Temišvaru, zatim u Pešti, pa u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu), gde je učio kod čuvenog slikara Danila. Nešto nemirno, nesređeno, buntovno je u njemu; zato ga vidimo i s puškom u ruci 1848 i 1849 godine, u doba mađarske bune. Posle toga odlazi na slikarske studije u Beč (1851—1852); šta je tamo naučio, ne znamo, ali se zna da nije bio mnogo prilježan. Njegov život je i dalje lutalački: nekoliko godina proveo je po Banatu, Bačkoj — u Novom Sadu, gde je kao boem slikao i pevao, bez nekog određenog zanimanja i službe; kao "moler" proboravio je pola godine i u Donjem Milanovcu. Pomišljao je već da ode i u kaluđere; pesma  I s k u š e n i k  svedoči nam o tome. A onda je 1857 god. pošao za učitelja u Srbiju, u Podgorac, u Timočkoj Krajini. U Srbiji je tada bilo malo kvalifikovanih činovnika; naročita oskudica osećala se u učiteljima, pa je tako i Jakšić lako dobio učiteljsko mesto, nemajući za to pravih kvalifikacija.
 
S novom službom Jakšić nije bio zadovoljan. Bilo je nešto romantičarski buntovno i ćudljivo u njemu; nije bio zadovoljan ni sa životom, ni sa samim sobom. Stalno je sanjao o tome da nešto zaštedi pa da ode na slikarske studije, a na to se s njegovom bednom platom nije moglo misliti. Nije bio zadovoljan ni ljudima, u Podgorcu, gde su Vlasi, a ni u srpskom selu Sumrakovcu, kamo je premešten; smatrao je da se u tom kraju Srbije "najviše rđavih ljudi nalazi". Napustio je to mesto, mučio se neko vreme u Beogradu, pa je postavljen za učitelja u Požarevcu (1860). Odmah po dolasku, žali se da će se tu "kao učitelj sahraniti", da nije ni moler ni spisatelj, da nema prethodnih studija, da već četiri godine ništa ne radi; jada se (u pismima) da mu je suđeno da ovde "u ovom pokvarenom svetu" svrši. To njegovo nezadovoljstvo ljudima posledica je njegova teškog probijanja kroz život, preterane osetljivosti, usamljenosti i utučenosti zbog propadanja i neostvarenih snova. A kad je najzad 1861 otišao u Beč na slikarsku akademiju, za njegove studije je bilo već kasno. Kao da je onaj slikarski dar, koji je bio u njemu, počeo tupeti. Otada se sve više okreće književnosti, samo što je i tu propustio pravo vreme za književno školovanje. Njemu je nedostajalo opšte obrazovanje koje se stiče u srednjoj školi, i šira književna kultura; nalazeći se u Beču, on ne može da ide u korak s književnim pojavama u stranom svetu, nego se samoučkom lektirom i književnim i slikarskim radom veže za epigonsku romantiku. Lektira su mu V. Skot i Bulver Liton, u slikarstvu se priklanja istoriskoj tematici (slike Starina Novak, Bajazitovi darovi, Smrt Karađorđeva), piše istoriske pripovetke i drame (S e o b a  S r b a lj a). Tog istoriskog romantizma Jakšić će se osloboditi tek desetak godina kasnije; a kuda je dotle otišao realizam u ruskoj i francuskoj književnosti!
 
Po povratku iz Beča (1862), Jakšić je iduće godine opet učitelj u Požarevcu, a zatim nastavnik crtanja na gimnaziji u Kragujevcu; posle dve godine premeštaju ga za učitelja najniže činovničke klase u selo Sabantu (dvadesetak kilometara na jug od Kragujevca), pa odatle opet u Požarevac. Ne potraje dugo, pa je odatle po kazni premešten u Kragujevačku Raču, gde je uskoro, zbog bedne plate i teškog života s brojnom porodicom, dao ostavku na službu (1869); iste godine je postavljen za nastavnika crtanja u Jagodini. Godine 1870 i 1871, kad u Srbiji vlada surova reakcija, spadaju u najmučnije godine Jakšićeva života. "Za 'respublikance' — kaže Skerlić — nije bilo hleba u državnoj službi, i Jakšić, tada učitelj crtanja u jagodinskoj realci, dopisnik opozicionih listova, bude zle sreće da se nepovoljno izrazi o vlasti, koju je u prilici pretstavljao varoški kmet Jovanča Cvetković. Prema 'crvenjacima' vlast tada nije morala da ima mnogo obzira, i kmet J. Cvetković dušmanski izudara pesnika i razbije mu glavu. Za sve to, Jakšić bude zbog 'nemoralnog vladanja' otpušten iz državne službe, a dva mlađa činovnika, koja su svedočila u njegovu korist, budu za kaznu premešteni iz Jagodine. I pesnik se tako nađe na ulici, bez igde ičega, i tada, da bi ishranio porodicu, posred zime, pešice obilazi moravske manastire i popravlja stare ikonostase."1 Te godine bio je i u Požarevcu (tamo mu je bila tazbina); tu je 1872 dočekao novo mesto. Nakon godinu dana potucanja dobija (zauzimanjem kneza Milana Obrenovića) mesto korektora u Državnoj štampariji u Beogradu, gde ostaje do smrti. Ali koliko je pre toga morao prepatiti!
 
Jakšić je izukrštao tadašnju Srbiju, prezren i tučen, premeštan i gonjen, izbacivan iz državne službe; on je na sebi osetio sve šikane i bezakonje vlasti. U to vreme, Srbija se nalazila u velikom ekonomsko-društvenom i političkom previranju. Ona je na prelazu iz naturalne u novčanu privredu; to znači, u fazi raspadanja zadruga, opadanja kućne radinosti, zaduživanja seljaka i njegova bežanja u grad, gde se sve više razvijaju trgovina i zanatstvo, stvaraju prve banke, grade prve fabrike. "Trgovački i zelenaški kapital je u punom zamahu."2 On je dobrim delom stvoren u doba takozvane prvobitne akumulacije (nagomilavanja) kapitala, koja je počela još u miloševskoj Srbiji, a završavala se "baš negde sedamdesetih godina, poklapajući se, uostalom, vremenski s procesom zavlađivanja novčane privrede i robne proizvodnje."3 Kapital je najpre u svojim rukama držao knez sa svojim ortacima; posle toga, i visoko i niže činovništvo, birokratija, nagomilavaju kapital pomoću zelenašenja, mita, korupcije, ucenom prilikom određivanja poreze i sl. To je dovelo do toga da je seljak u doba Jakšićeva dolaska u Srbiju ekonomski iscrpen, prezadužen, a politički bespravan; na osnovu zakona od 1850, policija ima pravo kažnjavanja batinama, što krute, neuke, polupismene policiske vlasti (sreski načelnici ili kapetani, pretsednici opština, kmetovi) izobilno primenjuju, ne samo u slučaju nekih većih prestupa nego i zbog sitnica, iz lične mržnje i neprijateljstva.
 
Jakšić je tu ekonomsko-društvenu i političku svemoć birokratije, protiv koje je 70-tih godina zaratio Svetozar Marković, osetio u punom smislu reči na svojim leđima. U vreme vlade kneza Mihaila i namesništva (posle ubistva Mihailova), na njega motre, uhode ga, kažnjavaju, biju. U Požarevcu (1868) tuže ga da je držao zdravice "o Omladini, knjazu, slobodi, o sadašnjim vlastima, da otpadne što je trulo..." Kako vidimo iz satirične pripovetke  K o m a d i ć  š v a j c a r s k o g  s i r a, njega uhode u sumnji da održava veze sa S. Miletićem, koji je opasan po namesnički režim i koga ovaj smatra republikancem; zato i Jakšića smatraju miletićevcem i republikancem, pristalicom Omladine, koju javno veliča, čak i "crvenjakom". Tadašnja Srbija lišena je političkih sloboda napredne Evrope; upravo zato Jakšić piše satirični pamflet o "božanstvenoj lepoj sestri sunčevoj, vladateljki kugle zemljine", S l o b o d i, koja kao "najsjajnija zvezda" sja danas — u doba Pariske Komune — nad Francuskom i
 drugde u Evropi...4

Ali ne samo politički, nego i društveno, Jakšić je svestan nemaštine i bede u kojima živi, svestan toga da on to ne zaslužuje. U jednom pismu (iz 1868) Stojanu Novakoviću gorko se tuži na one "koji sudbinom čitavog naroda upravljaju": "Dali su mi 'hleba' i, kao što dobrotvori vele, 'uhlebiše me', hvala im! Ta više mi i ne mogoše dati, jer su sami pečenje pojeli. Hvala im! Jer mi ni kosti sa njihove bogate sovre ne htedoše ostaviti — imaju oni svoje pse, kojima oglotke sa svoje debele časti bacaju, a oni se još diče, što su do tih gospodskih kostiju došli — ma neću ja, ne! Umem ja snositi sve — samo nepravdu ne!" Kad bi te nepravde dolazile od Mađara ili Talijana, kaže on, trpeo bi bez reči, ali ovako teško mu pada toliko nepravedno gonjenje. "Oprosti mi — piše on Novakoviću — ali toliko mi se u životu nepravdi učinilo, da već ne mogu ćutati. I doć' će vreme, Stojane, a ja ću, kao svakad, slobodno, ali u strašnim stavovima, pokazati koliko su mi prepunih čaša otrova natočili." Pa dalje: "I pevao sam i radio sam — u mome položenju (položaju) niko ne bi više mogao... Ne smem ni pomisliti da nešto svojoj deci ostavim, ili bar, dok ne odrastu, da im mogu nabavljati što im je nužno. Naravno, ministar ne zna, ali od tri dukata i osam cvancika, kad se jedan dukat oduzima za dug — naravno, njegove su 'frajlice' i odevene i obučene... Ja im ne zavidim, ali mi je teško gledati moju (decu) kako se prostoj lepinji raduju — ali neka ih, neka se uče izmalena trpeti, od mene se neće moći puženju naučiti, a samo onaj koji puzi može decu kolačima hraniti..."
 
Eto, tako piše jadni i ubijeni učitelj, seoski uča i tada već veliki (a nepriznati) srpski pesnik, koji se muči i prebija za goli život, svoj i svoje porodice, do kojega, tek kao daleki odjeci, dopiru oni događaji s Ujedinjenom omladinom, borba s policijom i cenzurom u Beogradu, i koji je beskrajno daleko od savremenih strujanja u svetskoj književnosti, daleko od velikih promena u gledanju na čoveka u nauci, filozofiji i politici druge polovine XIX veka. U crnoj bedi i sirotinji živi i peva ovaj "večiti lutalica i prognanik", kako ga karakteriše Jovan Popović5; i oseća pritom na svojoj grbači moćan politički i ekonomski pritisak ruke svemoćne birokratije, koja savija prema zemlji i njega i sav radni narod srpski. Pa ipak, Jakšić je od onih ljudi koji se prkosno ne daju, koji ne uče svoju decu puženju...
 
Nije, dakle, Jakšić ni puzao ni klanjao se, iako je autor desetak dinastičkih pesama. Zašto ih je spevao? Tumačim to ovako: on je u Srbiju došao 1857, i u naivnom oduševljenju za kneza slobodne srpske države, Aleksandra Karađorđevića, ispevao mu pesmu, smatrajući ga čuvarom srpstva. Godinu dana posle toga, na vladu dolazi Miloš; on sada nema kuda nego mora da i njemu peva pesme. Ne može još da se snađe u tim dinastičkim borbama i promenama; na jednom mestu piše prijatelju iz Požarevca 1860: "Čestitiji ljudi uprli oči u kneza i otuda se pomoći nadaju; al' ne verujem". Što se on još deset godina kasnije pozivao na to kako je pozdravio Miloša pri njegovu dolasku na vladu i kako je tada dobio zahvalnicu i pomoć u novcu od Šapčana, mislim da to treba tumačiti ne toliko nekom dinastičkom revnošću i iskrenom odanošću nego odbranom od podmetanja i napada na njega u reakcionarnim listovima. Razumljivo je onda da je iz takvih motiva pevao i Mihailovoj ženi Juliji, i povodom ubistva Mihailova, i knezu Milanu Obrenoviću, i povodom njegove svadbe s Natalijom itd. Knezu Milanu posvetio je i prvo izdanje svojih pesama, među kojima, razume se, nema one o A. Karađorđeviću; u toj posvetnoj pesmi, s nezaboravljenim stihom "u svetu, brale, nema ljubavi!" — izneo je burnog života svoga "besnu sudbinu" i nastojanja neprijatelja da ga unište. To je posveta knezu, ali je i optužba prilika u kneževoj Srbiji! Te prilike naterale su ga da ispeva tih desetak pesama, a da ipak ne proda svoju pesničku dušu. Kneževim zauzimanjem (ili naređenjem) došao je u Beograd, pa ipak nije postao neki oficijelni, dvorski pesnik, dvorski poeta laureatus. Naprotiv, pesnik koji je s pravom smatrao da u njegovoj knjizi, pesvećenoj vladaru, ima bar "listak poneki" koji "o rodoljublju žarkom govori" — bio je pred smrt optužen da je radio protiv oslobođenja i ujedinjenja srpskog! Knez Milan nije to sprečio! A trebalo bi, ako mu je Jakšić bio oficijelni pesnik! A nije!

Vidi se to iz ovog. Kad je Srbija 1876 zaratila protiv Turske, Jakšić je, pored drugih ratnih pripovedaka, napisao i pripovetku  R a nj e n i k, u kojoj je opisao kako se srpska vojska morala povući iz Bosne, iako je već prodrla do Bijeljine. Povlačenje je naredio general R. Alimpić. Pisac se kroz usta ranjenikova pomalo ruga generalu kao velikom gospodinu koji se samo šeta i vozika po bojištu. Šabački okružni načelnik, Lunjevica, optuži pisca da je tom pričom (štampanom u kalendaru  O r a o  za 1878 u Novom Sadu i od cenzure propuštenom u Srbiju) "tendenciozno i u zlobnoj nameri neverno pretstavljao publici boj na Beljini u godini 1876 i boj na Međašima, sa čime je naročito išao na to: da vojsci srpskoj drinskog kora i njenom komandantu ubije onaj kredit kod naroda, koji su oni svojom patriotskom radnjom u stvari zaslužili ..." Tako je pripovetka  R a nj e n i k, nastala u patriotskrm ogorčenju, što nisu iskorišćeni ratni uspesi u Bosni, dovela "najrodoljubivijeg srpskog pesnika" (Skerlić) na optuženičku klupu prekog suda, koji ga je osudio na petnaest dana zatvora; pa je ta presuda poništena, jer taj sud nije bio nadležan da mu sudi. Onda je beogradski varoški sud izrekao istu kaznu, a apelacioni ju je snizio na osam dana zatvora. Tu su se umešale u spor bolest — Jakšić je već odavno nosio u sebi tuberkulozu — i smrt, pre no što je najviši sud dao svoje mišljenje o rodoljubivosti Jakšićevoj; crna i neumitna, ona je došla 16 novembra 1878 i završila jedan krvav i tragičan život. Knez-"mecena" Milan Obrenović nije se umešao u taj monstruozni pravni spor. Na osnovu svega, ja verujem da je Jakšić bio iskreniji kad je pevao da neće da bude "tiranu đon", "dinastu samar, imperatoru tron", nego kad je pevao pesme vladarima srpskim; pravi, prkosni, buntovni, slobodarski, revolucionarni Jakšić nije u tim pohvalama. Njegova odanost slobodoljubivoj misli nije se, u suštini, nikada pokolebala.


II
Kad pogledamo poeziju Jakšićevu u celini, vidimo da on, sem pomenutih prigodnih, ima dve vrste pesama: lirske i lirsko-epske. Kao i kod drugih pesnika romantizma (recimo kod B. Radičevića), i u Jakšićevim epskim pesmama ima malo pravog epskog elementa, iako obiluju romantičnim doživljajima svojih junaka. Prava bit Jakšićeve poezije nije u tim pesmama, nego u lirskim, u kojima je pesnik najpunije iskazao svoja osećanja, svoje misli, svoju ličnost. U njima se vidi kako osećajan i temperamentan pesnik reaguje na doživljaje iz savremene stvarnosti.
 
Jakšić je lirik najčistijeg kova, prava lirska priroda. On nije od onih ljudi koji mnogo rezonuju i razmišljaju o događajima; on je od onih koji neposredno i brzo na sve reaguju. Tako su, kao izrazi žustre i potencirane osećajnosti, nastajale i njegove pesme. "Bili su to samo prolomi jake osećajnosti, naprasitosti karakteristične po naravi banatskih Srba. Đura je imao stotinu srdaca za sav svet i za sve stvari, ali je imao jedno glavno lično srce, mnogo, mnogo lično. Ovo lično srce je u svih lirskih pesnika" (I. Sekulić).6 Već u prvim pesmama oseća se kod njega onaj lični bol, lično trpljenje zbog praznine i promašenosti života; oseća se onaj razmak između postignutog u životu i onog što pesnik zamišlja, stvara u snu i mašti i želji. To je ona rascepljenost pesnikove ličnosti: na jednoj strani, stvarnost koju ne voli, koja ga davi, sapinje mu krila; na drugoj strani, veliki svet neostvarenih snova i želja. Sam je pisao o tome da je njegova narav u njemu "dosta neharmonično smeštena"; zato voli da živi u samoći ili među nepoznatim ljudima, jer u društvu ne zna pravu meru, naročito prema ljudima neprijateljski raspoloženim prema njemu. Otuda su u njegovu lirskom stvaranju najneposrednije i najjače one pesme koje su nastale u osamljeničkim raspoloženjima, kad je osećao nedostižnost svojih htenja, promašenost svoga života, tragediju propalog talenta, pritisak jedne bezmerno teške političke i društvene stvarnosti u Srbiji: to je onaj viši, drugi plan Jakšićeve ličnosti, u kojem se nalazi čisto osećanje, prisnost odnosa prema svetu i ljudima, i kad se u pero slivaju najčistiji i najintimniji kucaji srca.
 
Jasno je onda zašto Jakšić već u mladim godinama peva o životu kao teškom teretu ili o večeru svoga života; peva o tome kako kraj njegovu vaju nikad neće doći (G d e  j a...). Kao da mu je u to vreme (prvog pevanja) umrla draga kad peva da mu njegovi "najmiliji nisu na svetu": mati i draga (M o j i  b o l o v i). Stajao je s dragom već pred oltarom; "al' smrt njena od sna me probudi" (S v e  j e  prošlo). Sinoć mu je "zlato — grobnici predato", peva u jednoj vinskoj pesmi (Š t o  n e  p i j e š...). Ima dosta pesama s motivima o vinu, mladim krčmaricama, dimu duvana, momama i devojkama (takve su pesme: G l e  krasote, M i l a, A l'  m i  s a d a ..., J o š ..., P i j e m ...). Ali u njima nema neke široke, bezbrižne radosti zbog uživanja u životu. Pesnik tu ne peva da je mlad pa treba da se iživi, da doživi sve radosti koje mu pruža život. Sve te pesme kao da su prelivene nekom tihom setom, tugom zbog praznine u životu. Kao da je uvek spreman da ga napusti, jer nema više rašta da živi (J o š...). Posle se predmet njegove ljubavi promenio; biće da je nova draga o kojoj peva Tinka, s kojom se oženio u Požarevcu. Kao da mu je i život dobio novu sadržinu i smisao, pa je i ton pesama postao odjednom svetliji. Ta ljubavna lirika, erotika Jakšićeva, sva je platonska, idilična, prostih i neposrednih osećanja. Ciklus pesama  Lj u b a v  spada u najtoplije što je Jakšić spevao i što je uopšte ispevano u lirici srpskog građanskog društva u drugoj polovini XIX veka.
 
Kasnije ta osećanja zamenjuju druga, manje idilična. Kad se oženio, došle su životne tegobe: deca i siromaština, progoni i premeštaji. Nema više onih mladićkih boemskih raspoloženja — ne peva više o vinu, mladim krčmaricama, nema više pesama u kojima je pevao o lepotama života, tek ovlaš prevučenim omaglicom sete i melanholije. Sada je životna proza isuviše teška. "U svetu, brale, nema ljubavi!" Zamračeni su mu vidici. Ne peva više o ljubavi prema ženi i deci, nema đulićkih, zmajevskih paspoloženja i zadovoljstava porodičnog života. Pevajući o sebi, on otsada govori samo o težini života, o velikom neskladu između njega i sveta. Progone ga ljudi, "ledenom mu zlobom razbijaju grudi"; davno su ga prošli "lepi dani, uvelo je cveće, odbegao je maj". — Ispevana u doba najvećih poniženja i progona pesnikovih (po premeštaju u Sabantu), pesma  Na  L i p a r u sva je u zgusnutom osećanju napuštenosti, životne osamljenosti, besputnosti, tuge i nemoći; ona je pun i neposredan izraz stradanja; ona je sama pesnička emocija. Upravo tom svojom gustinom tragičnog doživljavanja ona na nas tako snažno deluje: nešto se dobro, blago, plemenito — toči neiscrpno iz nje. Iz istog vremena je i  P o n o ć, ta divna pesma o viziji ponoći i osluškivanju bila noći i onoga tihog tkanja "što pauk veze žicom tananom — nad onim našim crnim tavanom" — simboličkog tkanja života. I to je tužna jadanka o stradanjima u životu i ispovest o gresima i kajanju:
 
Mnogo sam kajo, mnogo grešio,
i hladnom smrću sebe tešio.


U svetu kakvog ga vidi pesnik samo je zlo: "Svet je pakostan", pun zlobe i zavisti, laži i podlosti, laskanja, izdajstva i nevere. Pesniku su srce cepali ljudi, mnogu je "gorku čašu popio", mnogi je "komad suzom topio". — Iako ima takvo nepovoljno mišljenje o ljudima, ipak to još nije pesimizam: za izgrađeni filozofski pesimizam Jakšiću je nedostajalo šire obrazovanje. Ne, to je osećajno reagovanje na savremene prilike — političke, društvene i ekonomske, — to je osećajni izraz položaja intelektualca u Srbiji šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog stoleća. To je tuga i melanholija zbog nemoći i suvišnosti u životu, zbog progonjenosti, zabačenosti i prezrenosti. To je veliki lesnički dokumenat viđenja i saznanja životne i društvene stvarnosti toga vremena. To je najdublje što nam je ostalo od Jakšića.
 
Pored te lične poezije, u kojoj pesnik delom govori o ljubavi, a delom o životnoj tuzi svojoj, o svom životnom slomu, imamo i drugu vrstu njegovih pesama. Na onom planu osamljeničkih i tužnih raspoloženja izbija u početku ređe, kao iznenadna bujica, a kasnije sve češće, onaj nezadržljivi krik ličnosti za slobodom, ličnom i opštom, narodnom i socijalnom. Među njegovim pesmama prevlađuju sve više rodoljubive, u kojima je dao izraza svojim patriotskim i građanskim osećanjima.
 
Jakšićevo rodoljublje, pa i nacionalizam njegov, vezani su s uslovima u kojima je proveo mladost. Jakšić je došao u Srbiju iz kraja gde je narod srpski bio u svom nacionalnom postojanju ugrožen od vladajućih slojeva Mađara i Nemaca. Protiv Mađara se i oružjem borio 1848 i 1849, zajedno sa svojim sunarodnicima, koji, vođeni sveštenstvom, nisu mogli videti da se bore na strani kontra-revolucije i reakcije, za interese bečkog dvora, za reakcionarnu Evropu Habzburgovaca i Nikolaja I, a protiv naprednih ideja jedne revolucije. Tadašnji ugarski Srbin smatra da se bori za svoju nacionalnu slobodu, za obećana a nedobijena građanska, politička i društvena prava i slobode, koje mu krnje i ne daju njegovi susedi Mađari. Zato je na terenu sukob između Srba i Mađara prešao u rat, koji je doneo obostrano nepotrebno prolevanje krvi i, posle toga, crnu nezahvalnost Austrije. Otuda se ne treba čuditi što Jakšićev nacionalizam ima jedan ubojni krak uperen protiv Mađara; drugi je već tradicionalno uperen protiv Turaka. Jakšić je bio pristalica oslobodilačkog rata protiv Turske, slično liberalima u Srbiji i Ugarskoj. Naročito se Miletićeva  Z a s t a v a (u Novom Sadu) zalagala da Srbija zarati s Turskom, jer bi se time otvorilo istočno pitanje i tako potresla iz osnova kako Turska, tako i Austro-Ugarska, pa je zato napadala kneza Mihaila kao protivnika oslobodilačkog rata. Doduše, obrenovićevska, pa i knez-Mihailova politika težila je, u krajnjoj liniji, za oslobođenjem balkanskih zemalja ispod Turaka i za ujedinjenjem njihovim u jednu državu pod Obrenovićima, čime bi oni postali pijemontska savojska dinastija!7 Otuda u nekrološkoj pesmi knezu Mihailu pesnik uzvikuje: "O Jugoslavijo, o Bosno!" ukazujući na oslobodilački program Mihailov, koji će smrću njegovom ostati, eto, neostvaren. Ali to je i poetizacija zbog pogibije kneževe; a, u stvari, vatreni i nestrpljivi Jakšić imao je i te koliko prilike da u toku vladavine Mihailove i kasnije protestuje zbog neostvarivanja tog oslobodilačkog programa! Njegovo rodoljublje bilo je borbeno, puno bojnih pokliča, sevaša mačeva i golih noževa, i lomljave britkih sabalja i jatagana. Jakšić želi da se i sam, kao i 1848, bori za slobodu, za oslobođenje braće, da gine za srpstvo. "Pobeda, juriš! Il' bolje, grob!" On žestoko napada "kukavice, pudljivce hude, lažljive pse" (Ć  u  t  i  t  e, ć u t' t e!...). On napada site i ugojene malograđane, kojih se ne tiče osveta Kosova: "O gnjili svete, truleži sramna, skapaćeš tako u miru tom!" (O s e ć a m). Tri se njegove pesme zovu  u b o j n i m! A, eto, savremeno pokolenje je ravnodušno prema patnjama braće, prema njegovim bojnim pokličima; zvanična politika srpska ostala je sve do 1876 hladna prema oslobodilačkim težnjama. To ćutanje Srbina dovodi pesnika do ogorčenja. Kad je 1862 Omer-paša napao Crnu Goru, i kad su i javnost i knez-Mihailova politika ostali nepokretni, Jakšić je u plamenom uzbuđenju uzvikivao: "Mi nismo braća, mi Srbi nismo", kad, eto, ostavljaju svoje sunarodnike bez pomoći, bratskog saučešća i suze, na milost i nemilost turskim osvajačima! I odista je Jakšić, svom snagom svoje bujne retorike, puštao "munje i gromove" i "pesme jed i plamen", ne bi li tako razgrejao "večni led". "Al' kam je osto kamenom, i Srbin osto led!" (J o š  j e d n a  u b o j n a, 1876).
 
Ali nije samo savremeni, sebezadrvoljni građanin srpski predmet ljutnje, a ponekad i satire pesnikove. On je ogorčen i na savremenu evropsku diplomatiju, na engleske političare koji zbog svojih interesa zaštićuju Tursku. Savremenu Evropu naziva gordom i tiranskom, jer ne haje za patnje miliona ljudi, raje, koja pišti pod turskim ropstvom. Slično kao što je Mažuranić uzdisao: "Ah da vide svijeta puci ostali ... ne bi trome prekrstili ruke ... nit' bi zato barbarim' ve zvali...", tako i Jakšić, samo oštrije, dobacuje Evropi da ovde tiran gazi i ugnjetava čitav narod, sramoti žene, otima i pljačka imovinu. Tiranka Evropa poručuje im da izginu, jer šta je se to tiče; pa dobro, izginućemo do jednog, ali slobodni, s oružjem u ruci! (E v r o p i, 1867). U drugoj pesmi govori da Srbima ne treba "ovaj mir, ovaj blatomir". Bolja je "borba, i krv, i nož!" Zato pesnik poziva na oružje, u borbu za bratstvo, slobodu, za "mili zavičaj!" Suze rajine postaće čelik mač, "u ruci srpskoj, muškoj, slobodnoj!" (B o j n a  p e s m a).
 
Nije, međutim, rodoljublje Jakšićevo šovinistički zaoštreno, tako da su pesniku zatvoreni širi vidici. Ponekiput njegov pogled obuhvata sve potlačene narode Evrope — on se bori za slobodu svih naroda. Francuska je, eto, popaljena, porušena, posle pruske najezde 1870 god., u žalosti je pogružena, "samo tugu zna". Slično je tako u Mađarskoj posle austro-ugarske nagodbe 1867: zavladali su njome reakcionarni feudalci i vrhovi buržoazije, a potčinjeni mali narodi, među njima i srpski, nemaju nikakve slobode; u Turskoj "nož varvara ucveljene grudi para". Dajte narodima slobodu! — uzvikuje pesnik. A mir koji čuvate u današnjoj Evropi nije mir, nego ropsko stanje miliona ljudi; zato je to blatomir! (E v r o p s k i  m i r).

Jakšić je po prirodi bio bujan, ekspulzivan, tako da je i njegova rodoljubiva poezija ispunjena, s jedne strane, plamenom ljubavlju prema otadžbini, a s druge, protestom, ogorčenjem i žuči protiv svih onih — i kod kuće i na strani — koji neće da rade na ostvarenju vekovnih pravednih težnja srpskog naroda. Kao takva, ona je izraz jednog doba, jednog gledanja na život i svet, jedne liberalne, u osnovi miletićevske politike. Ali Jakšić ima i drukčijih pesama, u kojima reaguje na društvene probleme. U pesmama  Z e m lj a  i  R a t a r  opevao je brige, napore i patnje seljakove, u pesmi  Š v a lj a  peva o sudbini moralno posrnule devojke, švalje, radnice. Te pesme, nastale pred smrt pesnikovu, plod su uticaja ideja Svetozara Markovića, tako da se one "mogu smatrati začetkom socijalističke poezije kod nas" (J. Popović). Pomenute pesme dodale su rodoljublju Jakšićevu novu crtu: on vidi kako od seljaka, koji mučno i naporno živi, svi traže i otimaju: i država, i crkva, i vojska, i drugi. Takav je položaj seljaka i težaka srpskog u Ugarskoj u drugoj polovini XIX veka. Jakšić je i u pripovetkama iz seljačkog života, naročito u onima u kojima slika banatske seljake, pokazao svu težinu seljakova ekonomskog i socijalnog položaja. Neki kritičari (kao Lj. Nedić) nisu imali razumevanja za te Jakšićeve pesme. One, međutim, imaju danas za nas veći interes nego mnoge njegove bučno rodoljubive pesme, u kojima je savremenike (uzalud!) pozivao na bojno polje!
 
*

Takva je, dakle, sadržina Jakšićeve poezije, koja je duboko povezana s društvenom i političkom stvarnošću Srbije njegova doba. Ta poezija govori nam o jednom istinskom pesniku, o jednom klasiku srpske pesničke reči, koji je izražavao najnaprednije težnje svog vremena. "Veličina Đ. Jakšića i sastoji se u tome što je odrazio jednu stvarnost, što je izrazio svoje doba" (J. Popović). Iskazujući i dajući izraza slobodarskim težnjama i zahtevima svoga vremena, Jakšić je i životom, i poezijom, i čitavim književnim radom ustajao protiv okova društvenog i političkog robovanja, borio se za nacionalno oslobođenje svojih sunarodnika, zalagao se za jednu široku, veliku, slobodnu Jugoslaviju. Više nego kod drugih savremenih mu pesnika, njegova poezija je bunt, revolt, protest. Što u njoj nalazimo tragične akcente slomljenosti, utučenosti, životne rezignacije, to je zato što je teret njegove životne borbe bio isuviše težak. No to je upravo utisnulo njegovoj poeziji duboki pečat iskrenosti, istinitosti, neposrednosti. Njegova poezija je sva doživljena, ljudski krvava: u njoj se vidi čovek koji oseća, koji se pati, buni i bori u jednom teškom društvenom poretku; a borac i paćenik je upravo zato što ga na to goni sva njegova unutrašnjost, koja je izatkana od prave ljudske dobrote i ljubavi prema svom narodu i čovečanstvu. U njegovoj poeziji — bilo da su to patriotski stihovi, bilo da su stihovi o mučnom životu — svuda nalazimo pesnika koji se toplo hvata ljudskog srca, koji ima topla osećanja i saosećanja prema bolovima drugih ljudi. Jakšić kao pesnik govori ljudskom srcu da bude dobro, da voli ljude, da u ljudima gleda braću na velikom zajedničkom poslu ljudskom. Njegova poezija je borba za čoveka i njegova prava u životu. U tome i jeste njezina najveća vrednost.


Krešimir Georgijević

______________________

1 P i s c i  i  k nj i g e, I, 19.
2 Veselin Masleša, S v e t o z a r  M a r k o v i ć, Beograd. 1945, 14.
3 Masleša, 17.
4 M o j a  lj u b a v, p i s m o  p o k o j n o j  c e n z u r i, u  M l a d o j  S r b a d i j i, N. Sad, 1871.
5 J. Papović, Đ u r a  J a k š i ć  i  nj e g o v o  d o b a, N a š a  k nj i ž e v n o s t, 1946, 508.
6 S u d b i n a  i  k a r a k t e r  Đ u r e  J a k š i ć a, SK G l a s n i k, 1939, knj. LVIII. 411.
7 Masleša, nav. delo, 67.



Đura Jakšić | L I R I K A | Predgovor dr Krešimir Georgijević | MATICA SRPSKA | Novi Sad, 1952
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: April 28, 2011, 08:24:25 pm »

**
ĐURA  JAKŠIĆ


POGOVOR O PISCU I DELU


U širokom razmahnutom pokretu srpskog romantizma Đura Jakšić zauzima istaknuto mesto: uz Branka Radičevića, Jovana Jovanovića-Zmaja, i Lazu Kostića, on predstavlja najdoslednijeg i najplodnijeg pobornika romantičarskog shvatanja književnosti. Sopstvena ličnost i sopstvena osećanja istaknuti u prvi plan, nacionalni i ljubavni zanosi, preuveličavanja ličnih problema, oduševljenja i shvatanja, snažni izrazi i bujne slike — sve ono što je bilo karakteristično za pesništvo naših romantičara — odlikuje i poeziju Đure Jakšića. Ali razlike u životnim sudbinama naših pesnika stvorile su i velike razlike u njihovoj poeziji. Neko je od njih imao više, a neko manje mogućnosti da upozna puteve velikih literatura, da se potpunije obrazuje, da usvoji znanja koja će talentu dati pravi oblik, zamah i sadržaj. U manje razvijenim sredinama životne prilike imaju više uticaja na razvoj književne delatnosti jednog pisca. Đura Jakšić — koji je živeo po najzabačenijim palankama obrenovićevske Srbije, bio je manje izložen značajnijim književnim uticajima i manje spreman da ih upozna i primi, i njegov životni i literarni put mnogo se presudnije prepliću, postaju neraskidivi. Život Đure Jakšića bio je izuzetan, snage pesimizma u njemu bile su neobično jake, i to je njegovoj poeziji dalo poseban ton i sadržaj.
 
Rođen 1832. godine u Srpskoj Crnji, u svešteničkoj porodici, Jakšić je krenuo putem punim neuspeha i nedaća. Prekinuo je neuspešno školovanje i zaposlio se kao šegrt u trgovini; u nekoliko mahova vraćao se opet u školu, ali dalje od trećeg razreda gimnazije nije stigao. Učio je slikarstvo u Temišvaru, Pešti i Velikom Bečkereku (kod poznatog Srpskog slikara Konstantina Danila). Zaveden uticajem Austrije i pogrešno ocenivši značaj i ciljeve mađarske revolucije, učestvuje u njenom ugušenju, 1848. i 1849. godine. Zatim odlazi na slikarske studije u Beč, ubrzo ih napušta, luta po Vojvodini, životari od slikanja i pisanja, pomišlja čak da ode u kaluđere, a onda 1857. godine, počinje njegovo mukotrpno službovanje po srpskim selima. Te godine Đura Jakšić je postavljen za učitelja u Podgorcu, u Timočkoj krajini. Nezadovoljan, promenio je nekoliko mesta službovanja, ali spokojstva nigde nije našao. On sa strahom oseća kako sve njegove mogućnosti, i slikarske i literarne, gube zamah i propadaju. Godine 1861, u želji da usavrši svoje likovno obrazovanje, ponovo odlazi u Beč. gde je za dalje učenje imao premnogo godina, a premalo volje i snage. Već iduće godine vraća se u Srbiju, učiteljuje u Požarevcu i Kragujevcu, u Sabanti i Rači Kragujevačkoj, ali, i pored svih napora, ne uspeva da obezbedi životna sredstva svojoj porodici. Pored nemaštine prate ga i druge neprilike: kao dopisnik opozicionih listova izazvao je gnev provincijskih političkih veličina, zbog čega je otpušten iz državne službe, pretučen i zajedno sa porodicom izbačen na ulicu. Usred zime, po snežnim mećavama, obilazi moravske manastire i popravlja ikonostase. Tek 1873. godine dobija mesto korektora u Državnoj štampariji u Beogradu, u kojoj radi do kraja života. Materijalne prilike su postale malo sređenije i snošljivije, ali pesnika je i dalje pratilo nerazumevanje. Godine 1878. objavljuje pripovetku "Ranjenik", u kojoj je kritikovao povlačenje srpske vojske iz Bosne. Ovom pripovetkom osetio se pogođen general Alimpić, po čijem je naređenju to povlačenje izvršeno; generalov gnev je Đuru Jakšića doveo na optuženičku klupu Prekog suda, koji ga je osudio na 15 dana zatvora. Dok se taj slučaj još povlačio po sudskim kancelarijama, Đura Jakšić je umro, 16. novembra 1878, optužen, osuđen i neshvaćen.
 
Sve te nedaće nerazumevanje sredine, oskudica, sukobi s predstavnicima vlasti, nesređen život, bez stalne službe i redovnih prihoda, kazne, premeštaji, mučne seobe, bolesti i glad, pritisak snažne građanske birokratije, nezadovoljstvo sobom, saznanje da ni u čemu nije stigao do kraja, da su njegove mogućnosti ugušene bedom i borbom za svakidašnji hleb — sve je to učinilo da Jakšić postane, pre svega, pesnik protesta i gorčine.
 
Gonjen iz bede u nesreću, iz poraza u poniženje, iz bolnice u tamnicu, Đura Jakšić je stvorio književno delo znatnog obima i nejednake vrednosti. Ogledao se u pisanju drama u stihu (SEOBA SRBALJA, JELISAVETA i STANOJE GLAVAŠ), pripovedaka, epskih i lirskih pesama. Izvesnog uspeha na sceni, imala je jedino njegova drama STANOJE GLAVAŠ, delom zbog toga što je tema bila bliska našim pozorišnim gledaocima, delom zbog poletnog stiha Jakšićevog, koji je svojom čvrstinom i snažnom melodijom mogao da ponese publiku. Određen značaj u književnoistorijskom smislu imaju i Jakšićeve romantičarske pripovetke, u kojima se u izvesnom stepenu odražavao život tadašnje sredine. Ta slika savremenog života bila je u ovim pripovetkama izražena na neuverljiv način, jezikom vatrene i prenaglašene romantičarske fraze. Realistički sadržaj i romantičarska forma čine ove pripovetke izveštačenim, tako da će vrednost Jakšićeve proze nadrasti i osporiti već prvi realistički pripovedači. Slabiju stranu Jakšićevog književnog dela čine i njegove epske pesme. Beskrajan niz stihova, mnogobrojni i razvučeni opisi i poređenja, razvodnjene slike i zatamnjen smisao, — to su odlike i rezultati Jakšićevih napora u stvaranju epske pesme...
 
U svojoj ljubavnoj, socijalnoj, rodoljubivoj i pesimističkoj lirici, međutim, Đura Jakšić je ostvario mnogo veće i trajnije vrednosti.
 
Teme njegove ljubavne lirike bile su uobičajene za ono doba: Jakšić je slikao opšte situacije i opšta osećanja, ali su svemu tome davali toplinu njegova iskrenost i snažna osećanja; do viših misaonih dometa nije se uzdigao, ali je stvorio nekoliko ljupkih, toplih i jednostavnih lirskih crteža. Bez mnogo reči, lakim i jednostavnim stihom, on uspeva da izrazi svoja osećanja i da snažno deluje na čitaoca. I sve to postiže bez velikih i naročito razvijenih umetničkih sredstava, čisto kao u crtežu, koristeći se samo onom neobjašnjivom i teško ostvarljivom snagom pesničke jednostavnosti, (kao u pesmama) "Mila", "Na noćištu", "Da l' to", "Kroz ponoć", "Kao kroz maglu").
 
Još su značajniji Jakšićevi dometi u oblasti rodoljubive poezije. Sa mnogo zanosa i patetike, uobičajene u ono vreme, on stvara raznovrsno i originalno rodoljubivo pesništvo. Ima i kod njega plamenih poziva u boj, ima krvi, baruta i bojnih pokliča, i svih onih bombastih fraza kojima su se koristili mnogi njegovi savremenici. Ali one pesme u kojima se Jakšić oslobađao nacionalno-romantičarskog šablona i masovnih zanosa, predstavljaju domet koji ga obeležava kao jednog od naših najboljih rodoljubivih pesnika. Njegova "Otadžbina", puna strasnog zamaha, ostvarena u jednom komadu, koji podseća na mramorne i kamene blokove — gorda, preteća, puna eksplozivne i čiste snage — predstavlja samo jedan vid njegovog rodoljubivog pesništva. Đura Jakšić ume da bude i polemičar ("Ćutite, ćut'te!"), ume da se posluži nekim odlikama dobre retorike ("Padajte, braćo!"), ume da uputi oštar prekor i da se gorko podsmehne ("Otac i sin"). Posebna vrlina njegove rodoljubive lirike je u tome što ona u određenom trenutku zalazi i u oblast socijalnih problema i odnosa. Jakšićevo rodoljublje postaje složenije, istinitije, ubedljivije. On vidi i bedu seljaka ("Ratar") i izopačenost kaluđera ("Kaluđeri"), vidi ravnodušnost velikih evropskih sila prema sudbini malih naroda ("Jevropi"), i svom snagom svog zakasnelog romantičarskog zamaha slika naličje svojih rodoljubivih zanosa, dopirući tako do granica realističkog prikazivanja. Zalazeći u oblasti do tada nepoznate našoj poeziji, Jakšić je prokrčio put "Rodoljubivim pesmama" Veljka Petrovića i čitavom nizu socijalnih pesnika.
 
I ljubavne i rodoljubive Jakšićeve pesme imaju mnogo slabosti. One obično predstavljaju pravu i neposrednu reakciju na neki događaj, tako da je mnogo šta u njima ostalo nedorađeno. Ali tamo gde je sam život učinio da se Jakšić veže za jednu temu — za patnju — gde se pesnik duže bavio jednim problemom, njegova misao postaje zrelija, stih plemenitiji, umetnost trajnija. Jezičke greške i pesničke neskladnosti svedene su na najmanju meru, rečnik postaje bogatiji, slike sažetije i upečatljivije, stih prirodniji ("Na Liparu", "Ponoć", "Orao", "Božji dar"). Iako Jakšić, kad se meri ceo obim njegovog dela, mora da podnese težinu ozbiljnije kritike, ipak, kad se mere njegovi rodoljubivi i, još više, njegovi pesimistički stihovi, on se pridružuje najvećim pesničkim vrednostima svoga doba.

Kad izražava pesimistička raspoloženja, Đura Jakšić je sposoban i za lirske tvorevine najfinije i najtrajnije građe ("Ponoć"), i za viziju koja nadrasta svakodnevne teškoće i dobija kosmičke razmere ("Vetar dune ... "). Tu se dokazuje duboka veza između njegovih stihova i njegovog života. Svoje lične nedaće on nije umeo da savlada, nadraste i odbaci, ali je umeo da ih izrazi u stihovima znatne umetničke snage. Beda je sigurno onemogućila Đuru Jakšića da mnoga svoja dela učini boljim, ali ga je ona upoznala i sa naličjem bučno proklamovanih slobodarskih principa, sa siromaštvom seljaka, sa licemerstvom i koristoljubljem političara, bogataša i lažnih rodoljuba. I kada se pažljivije prouči njegova biografija, postaju razumljivi i njegovi pesnički porazi, i njegove greške, i njegovo nevoljno proslavljanje dinastičkih ličnosti; postaje razumljivo što je baš on pokrenuo tokove socijalne poezije i što je u našu poeziju uneo polemičke tonove i živo angažovanje u borbi protiv ljudske nesreće; postaje razumljivo što su mu stihovi puni razočaranja i što su mu takvi stihovi najbolji od svega što je napisao. U jednom pismu Jakšić kaže: "I pevao samo i radio sam — u mome položenju (položaju—prim. Lj. S.) niko ne bi više mogao... "
 
U takvim uslovima, odvojen od uticaja velikih kulturnih centara, nedoškolovan, bačen u zabitna planinska sela, provodeći život po iznajmljenim sobama, po krčmama, po školama koje prokišnjavaju, seleći svoju decu i sirotinju na škripavim volujskim kolima, pešačeći po moravskim snegovima, stalno pod prismotrom sumnjičavih političara i strogih cenzora, Jakšić je učinio mnogo, ostavivši svoje pesničko bogatstvo onima koji su ga kažnjavali siromaštvom.


Ljubomir Simović

Đura Jakšić | P E S M E | Izbor i pogovor Ljubomir Simović | Mlado pokoljenje | Beograd, 1966.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 06, 2011, 10:18:41 pm »

**

SUDBINA I KARAKTER ĐURE JAKŠIĆA


Vrlo rado se Đura Jakšić služio rečnikom ljutoga ogorčenja, i vrlo je voleo rečnik ubojnoga stila. Ocenjivači njegova lirskog temperamenta povode se za tim rečnicima, i drži se sud da je Jakšić bio demonska priroda. Šta je demonstvo, o tome nas uče književnosti vekovno stare, razvijenije po zdravlju i bolestima no što je naša. Demanstvo zaista nije stvar rečnika, pa ni stvar temperamenta, nego stvar specifično oštre inteligencije, tako da kažemo — nečovečne inteligencije, satanske inteligencije...

Jakšić nije bio demoničan duh, ali je bio, u karakteru, onaj koji voli sukob osećanja i munju nad glavom. Znao je biti nemilo gord, vrlo gnevan, smrtno uvređan, rasplakano nesrećan. Umeo je prezirati i mrzeti, i sastavio rečnik kakav naša romantika dotle nije imala. (Doći će jači i bogatiji rečnik Laze Kostića, ali je, kao ličnost, bio nešto sasvim drugo.) Rečnik je Jakšićev pratila pesnica po stolu. Udario je Jakšić pesnicom kad je trebalo biti poslušan, kad je trebalo nešto izgubiti, kad je trebalo ukloniti se s puta. Nije trpeo okove kolektivnosti, nije voleo odgovornost individualnosti. Ali sve to nije kod Đure značilo demonstvo. Nisu to bile kod njega direktive od saznavanja i umovanja i znanja. Bili su to prolomi jake osećajnosti; gnevovi čoveka koji ne može sudbinu da prevaziđe; naprasitosti karakteristične po naravi banatskih Srba. Đura je imao stotinu srdaca za sav svet i za sve stvari, ali je imao jedno glavno lično srce, mnogo, mnogo lično. Ovo lično srce je uostalom u svih lirskih pesnika, pravih liričara. Obično ono dominira, meko ili tvrdo, samouvereno ili strašljivo, ili sve to naizmenično, pa i istovremeno... Jakšić je ponekad morao nositi u sebi pravo razbojište srdaca. Čovečan i podatan bez granica — i ličan i zatvoren bez granica. Ima on pesmu kojoj je naslov Ja. Ali kad pogledate, to se ja daje otadžbini. A ohol naslov je istaknut zato da bi sudbina čula da ima to ja.
 
Eto jedne od glavnih Jakšićevih formula: proleterstvo. Glad i nomadstvo ovoga našeg visokog proletera dolazili su od pometena života. A pometeni život se nastavljao zato što niko nije proletera u dobri čas prihvatio. U tome leži naročita tradicija intelektualnih i umetničkih proletera. Niko se nije našao da sa kreatorskom ljubavlju prihvati kreatora koji se koleba, luta, i zatire. Njegov karakter je međutim neminovno tražio nečije darovito i istrajno prihvatanje... Jakšić je bio topao i plemenit, ali plah i autoritativan, i nikada nije imao siguran instinkt da oseti šta mu smeta, a naročito: kad on sam sebi smeta. Sjajno obdaren kao slikar i pesnik, propustio je kulturu. Vredan u osnovi — zaista je dosta uradio za 46 godina iskrhanog života — nije ušao u starost neprekidnog velikog rada. Vrlo čovečan i čovekoljubiv, sam je sebi pravio neprijatelje. A niko ga nije prihvatio kreatorski, da ga nauči voleti kulturu pre politike; da ga priveže za rad pisca i slikara, za brigu roditelja, kao za raj u paklu; da mu veže jezik i ćud u pravom času. Đura Jakšić nikada nije naučio živeti. A mora se učiti živeti ...

Đura Jakšić je bio spoj oholosti, srpske oholosti, vojvođanske srpske nagle i besne oholosti, naročito — i društvene neumešnosti i strašljivosti. A većih muka nema od onih u gordu čoveku koji je istovremeno strašljiv. On je bio puna mera, ako hoćete, slovenskog tipa; ili, bolje jedared kazati činjenicu: puna mera vojvođanskog tipa u spoju nežne rastuživosti srca i krutog, drveno krutog karaktera. U ličnom i privatnom životu bio je on težak sudar između gospodičića, darovitog prvenca dosta imućnog popa Dine iz Banata, i čemernog seoskog učitelja u sirotnoj Srbiji. U Srbiju se Jakšić prebacio, uostalom, za sreću svoga talenta. Šta bi bilo od njegova protestantizma u mlakunjavoj Vojvodini! Ali, u Srbiji onoga doba trebalo je junakovati, zapravo proleterski, sad na megdanu, sad bilo gde bilo. Srbija onoga doba, ona najbolja, imala je čudesnu moralnu zrelost, ali samo to. Sreća i snaga su joj ležale u idealima i proleterskom probijanju kroz život. "Volja ti u goru, volja u šumu, volja na sredu." Širok izbor! I Đura je izabrao. Izabrao je ono "na sredu", i daće tome svu dušu i sav pesnički talent svoj, uostalom oba talenta svoja, jer mu je jedna od najlepših istorijskih slika ona koja predstavlja stražare na karauli otadžbine srpske.

Po prvoj svojoj umetničkoj ljubavi za slikarstvo, za svet boja i nemog izraza, Đura Jakšić potonji pesnik vatrenog rečnika, ne samo da nije bio heroj reči, nego je bio nem kao mrav. Ćuteći je posmatrao u prirodi naročito igru tamnog i svetlog; ćuteći je rastirao boje i slikao ikone i portrete...

Slikar je bio Đura Jakšić u duši svojoj do kraja svoga života. Ostavio je za sobom platna od duboke slikarske i metafizičke vrednosti. Dodir njegove vatreno crvene i mrke ili crne boje, to je jedna bojišna pobeda boja. Kao što ponekad naslikan bog drži u ruci snop munja, Đura Jakšić je na dodiru crvenog i mrkog držao neku čarobnu prizmu koja lomi i u prostor baca tajanstvenu bojnu čar i vatru. Senke njegove, s druge strane, ponekad su bolne kao rana udarena u svetlost, a ponekad veličanstvene kao približavanje smrti. Ako sad skrenemo pogled u njegovu poeziju, i tu, najlepša mesta u lirskim pesmama, i odlomci u epskim pesmama, i u stihovanim tragedijama — jesu opisi slikarske vrednosti, odnosi čoveka prema velikoj prirodi kao velikom božjem platnu slika. Noć i ponoć u šumi i planini, pod mesecom, i u mraku, oslikao je on mnogo puta. Taj zagonetni čas, pun mira mirnih i pun nemira nemirnih, inspirisao je Jakšića uvek. Dobro je poznavao i čari i strahote ponoći, proleter koji se seljaka, daje ostavke, luta nezaposlen, beži u samoću, u samoću nekada očajnu, nekada razjarenu, osvetoljubivu i zlu. Niče je demonski objasnio ponoć: da je srećnom najsrećniji čas kad ga ponoć omađija i snom uljulja; a nesrećnom i gonjenom i krivom najstrašnije kad se ponoć stane povlačiti i zora probudi svest stradalnika.

Jednoga dana je Đura Jakšić prestao ćutati, dohvatio pero i stao glasno davati izraza mislima i jadu svome. Jad je bio zbog nesklada darovitosti i društvenog oblika u kojem darovitost egzistira; i zbog nemanja i neznanja strategije kojom se društvo pokorava; i zbog nečovečne tuposti ljudi koji ne znaju šta treba prihvatiti, i kako se šta prihvata. Do kraja života je on ostao ne samo puki, nego svega željni siromašak; dokraja ostao nedovršeno obrazovan slikar: do kraja ostao samouk u širokoj i teškoj oblasti književnosti . . .
 
. . . Ali eto iz bolnih proleterskih osećanja i sećanja izlaze talenti: da se slika i peva ono što se nema, želi, traži. Da se izmišljaju i organizuju borbe. Da se obrazac čoveka i nacije menja. I da se jednako nastavljaju i seljakanja i jadanja. Jakšićev otac, popa Dina, selio se iz Srbije, i to, izgleda, baš iz Beograda u Bačku i Banat. Njegov sin Đura selio se natrag u Srbiju. Iz toga valjda niče ona čudesna pesma Đurina koja se zove Otadžbina. Ne znamo da li ima u svetu mnogo pesama gde je i samo jedan red, prvi red pesme, dosta:

I ovaj kamen zemlje Srbije.

Nećemo dalje navoditi. Dosta je. Svako oseća šta je ponelo ovako prost početak pesme. Svako od nas, posle toga retka, sam nastavlja neku istoriju, opštu ili lično svoju, i u toj istoriji nalazi jedan prost i tvrd kamen od kojeg se ponovo počinje živeti i raditi i pobeđivati, kad su se druga sredstva, obrađenija, istanjila, i nemala u sebi više energije koje mogu nositi i voditi...
 
. . . Đura Jakšić je bio gord i prek, i trpeo sa zlopamćenjem. Kroz konflikte se probijao pogrešno. Godilo mu je, liričaru, da osećajnost što jače eksplodira. A kad je bivao koncentrisano otporan, objavljivao je to sa izazivanjem. Dvadeset osam godina mu je svega bilo kad je napisao onaj poznati romantični, ali i proleterski pronunciamento:
 
Ja sam stena
O koju se zloba mori.
— — — — — — — —
Na rame mi tice sleću
I zlokobnim grakću glasom
Pakost, zlobu, i nesreću,
— — — — — — — —
Što zlokobnih
Dvaest osam stojim ljeta
Prezirući, smejući se . . .


I ne sme se zaboraviti da je to bilo vreme kad je on još slikao, i s kakvim uspehom!, i kad je pisao svoje najlepše lirske pesme. Ali lirski pesnik je čovek velikog lirskog srca, velike gladi da bude voljen, da stoji u vazda dobroj volji ljudi, da prelazi s ruke na ruku sa radostima i sa žalostima svojim. A kad toga nema, kad treba učiteljevati po Sumrakovcima — kad treba prevrtati bednu paru na dlanu, kad lirska kletva ostaje bez ikakve političke moći, onda, on se ili zaziđuje u duboku uvređenost, ili se sveti na detinjast način, daje ostavke, ponaša se kao sve gorde i nagle prirode: baca kraljevskim gestom onaj teret koji je ujedno i izvor opstanka. Ali, proleterstvo je tvoračko: seljakajući se, poznao je Jakšić izvesne krajeve Srbije uz umetničke emocije, i to će ga nadahnugi da ispeva pesme umetnički najvišeg ranga među svim njegovim pesmama.
 
Otprilike desetak godina, od 1857. do 1866, od poznate pesme koja se zove Put u Gornjak do isto tako poznate trilogije koja se zove Na Liparu, imamo epohu Đurina unutrašnjeg staložavanja i oplemenjavanja. Pesme iz te epohe blago su. Svaki redak je jedno iskustvo, jedan duhovni rezultat. Nije ta poezija samo dokaz uzrelosti čoveka osećajnog, nego i mislenog i karakternog. Polako se istrošile i izvikale u Đuri jarost i naprasitost. Sirotinja i samoća pokazaše da su i one sadržajne forme života, da i na granicama, i, ko zna, možda baš na granicama lišavanja ima izvora za ponosne energije rada i stvaranja uprkos svemu neprijateljskom. Đura Jakšić je najzad osetio šta je to prava, strasna predanost zadatku i radu . . . Počeo je da stvara ne samo uzbuđenim srcem, nego i saznanjem i iskustvom, počeo je da radi sa finim senčenjem od mnogo hiljada crta. Reči njegove izlaze sad ne iz rečnika, nego iz okupih dubina karaktera i mirnoće duhovne. Godilo je takvom Jakšiću da piše onu plemenitu baladu o ponoćnom dolasku cara Lazara u Gornjak, i mirnom vraćanju njegovu u carstvo ideala naših. U toj pesmi se istorijsko uzbuđenje njegovo ispelo do religiozne vizije. Stihovi imaju ritam i zvuk liturgijski . . . Da spomenemo, dalje, i pokažemo još jednu ponoć, stihove u koje je unesena tako reći metafizička sadržina ponoćnoga časa:
 
Al': kakav glas? . . .
— — — — — — — — —
Lagano uji ko da umire,
Il' da iz crne zemlje izvire?
Možda to dusi zemlji govore?
Il' zemlja kune svoje pokore?
Il' nebo možda dalje putuje . . .
— — — — — — — — — — —
Poslednji put se s zemljom rukuje . . .


To je osveštan govor i razgovor. Tu reči ne kuljaju . . . Iz takve smirenosti duha izašla je i jedna od najplemenitijih proleterskih pesama na svetu. Pesnik se udružuje s pticama, sa sićušnim proleterima sveta koji ispunjavaju prostor božji od zemlje do neba.
 
Jeste li mi rod, siročići mali,
il' su i vas možda jadi otrovali?
Ili vas je slabe progonio svet —
pa dođoste amo . . .
da se i mi malo bolje upoznamo,
u dvopevu tužnom pevajući set . . .

 
Stade, dakle, najzad nad sudbinu karakter. Ni gresi vlasti i pretpostavljenih, ni gresi politike, ni gresi palanke ne ugušiše u proleteru toploga čoveka i veliki dar. Humanost Đurina sve je mekša, borbenost njegova karaktera utoliko određenija. Poezija o ljubavi prema otadžbini ne samo da je programatična nego je idealna. U ono doba, u skučenu životu male Srbije, Đura Jakšić već ističe problem čoveka kao problem koji ima "smrtnu težinu", da se poslužimo rečju Tomasa Mana. A po Đuri, smrtnu težinu ima još i problem otadžbine. Ta dva problema učinila su da Jakšić skoro sasvim zanemari ljubavnu poeziju, i još neke motive, bez kojih se tada lirika nije mogla zamisliti.
 
Patriotska poezija Đure Jakšića jednim je delom u istorijskoj prošlosti — za naše generacije — jer su turska vremena prošla. Ali drugim delom ona je ne samo savremena nego svetli u savremenosti. U današnjim našim borbama, i diskusijama, mi često mešamo državu i otadžbinu. Đura Jakšić ih nije mešao. Država je jedno, otadžbina je drugo. Država je organizacija, otadžbina je biće. Država je zakon, red, vlast, a otadžbina je ideal. Otadžbina to je zavičaj kao tajna i lepota; to su sabraća kao nosioci poezije i tragedije jedne zajednice; to je neugasna ljubav i briga za nešto što je u zajednici moral i čestitost, bez obzira kakva je forma države i koji su povremeni zakoni i društveni običaji . . .
 
. . . Eto, iz takvih osećaja izlaze pesme otadžbini, i zaveti otadžbini kao idealu i kao ljubavi bez koje srce nije srce. Imamo i narodnu reč koja svedoči da je otadžbina stvar "samrtno teška". Za svaki veliki ideal naš narod traži da se "i živi i mre". Majka za dete živi i mre. Častan čovek za obraz živi i mre. Tako se i za otadžbinu ne živi samo — kako se u jedan mah htelo — nego se i mre. A misao nije time vezana uvek za rat. Za lepotu i čast otadžbine mre se i bez rata . . .

. . . Eto, tu idealnu vrhovnu ljubav za otadžbinu imamo u patriotskoj poeziji Đure Jakšića. Ostavio nam je taj proleter velikog srca u patriotskim svojim strofama jedan stil koji huji . . .

 
Isidora Sekulić
(Iz knjige "Mir i nemir")


pronunciamento — vojnički ustanak radi izvršenja političkog prevrata, vojnički puč;
trilogija koja se zove Na Liparu — Pored pesama Veče i Ponoć, Jakšić je započeo i treću: Zora; to je trebalo da bude neka vrsta lirske trilogije
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 07, 2011, 12:30:40 am »

*

KNJIŽEVNO DELO ĐURE JAKŠIĆA


Kao pjesnik Jakšić je išao vlastitim putem. Svoj pjesnički rad počeo je pod uticajem Petefija, koji je do kraja ostao njegov najdraži pjesnik. Kao i Branko, on je, naročito u epskim pjesmama, bio pod izvesnim uticajem Bajrona. Od domaćih pjesnika na njega je uticao godinu dana mlađi Zmaj, s kojim je drugovao u Beču početkom 50-tih godina. U Jakšićevu pjesničkom formiranju značajnu ulogu imalo je njegovo bavljenje slikarstvom. Često je govorio o dvostrukosti svoga rada: "Malam danju a uveče pesme pišem." Jakšićev talenat i ljubav prema slikarstvu imali su važnu ulogu u stvaranju njegove poezije. Za njega se kaže da je "pjesnik u slikarstvu", ali i da njegova poezija ima u sebi dosta slikarskih elemenata. Između njegovih pjesama i slika postoje motivske i dublje stilske srodnosti: portret "Devojka u plavom" i pjesma "Mila", kompozicija "Vojvodnina smrt" i poeme "Nevesta Baja Pivljanina"...

Pikturalnost, oštri, rembrantovski kontrasti svjetla i tame (Rembrant je bio njegov najdraži slikar), koloristika koja se ostvaruje gustinom epiteta i metafora — to su neke osobine Jakšićeve poezije kojima se ona približuje njegovim slikarskim platnima i koje ga istovremeno izdvajaju među drugim pjesnicima tog doba i čine specifičnom pojavom u srpskom pjesništvu 19. vijeka.

Kao i svi veliki romantičarski pjesnici, i Jakšić je buntovna i strasna priroda, neobuzdane i plahovite mašte i nadahnuća, ustreptao i bujan i u osjećanjima i u izražaju, nezadovoljan životom, sav u čežnji za uzvišenim i nedokučivim.

Jakšić se ogledao u svim rodovima poezije: lirici, epici i poetskoj drami.

Lirika je najznačajniji dio njegova rada. Za života je objavio jednu zbirku poezije "Pesme" (1873).

Jakšićeva lirika je povezana s njegovom sudbinom i prilikama u kojima je živio. Njegove pjesme su iskrene i doživljene. Odlikuje ih slikovitost i muzikalnost, snažna osjećanja i bogat izraz, poetski zanos i egzaltirani ton. Motivi su lične patnje i stradanja, a sržne teme ljubav i patriotizam. Duboko lično nezadovoljstvo životom spojeno je u njegovim pjesmama s tipično romantičarskim konfliktom između snažne, izuzetne individualnosti i sredine koja je okružuje. Pjesnikovo Ja u stanju je neprestane zaraćenosti sa svijetom, između njega i drugih nema i ne može biti nikakvog ljudskog dodira, nikakvog dijaloga, jer taj svijet je stran, svijet bez ljubavi. Taj stav se izražava ili u osjećanju gorde usamljenosti pjesnikove, u njegovom titanskom, prometejskom prkosu ("Ja sam stena") ili u gnevnom apostrofiranju drugih, u bacanju pesničke anateme na svijet ("Na kolena", "Ćutite, ćut'te", "Padajte, braćo", "Jevropi", "Kaluđeri").

U jednoj od svojih najpoznatijih pjesama "Ja sam stena" pjesnik vidi sebe kao "usamljenu hridinu na morskoj pučini" o koju se obijaju valovi, a ona ponosito stoji i krvari, i samo od njene volje zavisi da li će vječito tako ostati ili će pasti:

Ja sam stena
o koju se zloba mori,
svetska čuda i pokori.

Prkos i prijetnja nisu jedina afektivna stanja iz kojih izvire Jakšićeva lirika.

U drugim pjesmama izražena su mekša, više lirska osećanja: tuga, očajanje, potreba za ljudskom toplinom, ljubavlju i ljepotom, čežnja za mirom i spokojstvom u krilu prirode. U tim pesmama, a među njima se nalaze neke od najljepših ("Mila", "Na noćištu", "Nebo moje", "Potok žubori", "Kroz ponoć"), pjesnički govor se stišava, postaje lirski mek, nježan, melodiozan...

Pjesnikova težnja za drugima ostaje najčešće bez odziva, pjesnik bolno preživljava svoju usamljenost, nedostatak pravog dijaloga on nadomešta fiktivnim dijalogom kao što je to slučaj u dve njegove najpoznatije pjesme: "Na Liparu", u kojoj vodi razgovor s pticama, i "Ponoć", gdje se na svoju nesrećnu sudbinu žali seni davno umrle majke. Čak i u trenucima predavanja sreći ostaje neku ustreptalost pred nepoznatim pretnjama, sreća koju doživljava bolna je, opasna, razorna.

Napeto, ustreptalo iščekivanje nečeg nepoznatog, tajanstvenog, pretećeg, strah i zanemelost pred nekom opasnošću što se približava — to je osnovna afektivna situacija Jakšićeve lirike. Ona je neposredno došla do izražaja u nekoliko njegovih najboljih i najosobenijih pesama: "Ponoć", "Kroz ponoć", "Veče", "Noć u Gornjaku", "Bratoubica". Noć i još češće ponoć, trenutak kod iščezavanja svi glasovi života, kada iz duboke tišine dopiru znaci tajanstvenih i pretećih kretanja — to je tipična Jakšićevska atmosfera. Jakšić je pesnik noći.

Snagom i ljepotom ističu se njegove patriotske pjesme: "Otadžbina", "Posle smrti", "Padajte braćo", "Osećam"... Ispjevane su u povišenom tonu, sugestivne i jasne u ideji. Jakšićeva najbolja patriotska pjesma jeste "Otadžbina" objavljena 1875. u prvom broju časopisa "Otadžbina". Za pjesnika otadžbina je ideal, neuništivi dio prošlosti i kamen temeljac budućnosti. Stijena, kamen, kao oblik krajnje nepomičnosti ali istovremeno simbol odbrane i prkosa, jeste jedan od osnovnih elemenata Jakšićeve imaginacije. On se javlja kao metafora stava, ličnog u pjesmi "Ja sam stena" i nacionalnog u njegvoj najboljoj patriotskoj pjesmi "Otadžbina".

Otadžbina

I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što preteć suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.
Vekova tavnih to su tragovi —
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, ko piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila,
Što su u borbi protiv dušmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišice svojih kosti slomljene,
Da unucima spreme busije,
Oklen će nekad smelo preziruć
Dušmana čekat čete grabljive.
— I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema...
Nogom ćeš stupit, možda, poganom?
Drzneš li dalje?... Čućeš gromove,
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strasnom kidaju,
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenju
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati,
Al' jedan izraz, jednu misao
Čućes u borbe strasnoj lomljavi
"Otadžbina je ovo Srbina!..."

Jakšićeve epske pesame i poeme nastale su 50–ih i 60–ih godina 19. veka: "Nevesta Baja Pivljanina", "Mučenica", "Bratoubica"... Poema "Nevesta Baja Pivljanin", o ženi osvetnici, prava je bajronovska poema. Ove poeme vrijedne su isključivo zbog lirskih fragmenata.

Mnogo je značajniji njegov dramski rad. Jakšić je napisao tri tragedije u stihu: "Seoba Srbalja" (1863), "Jelisaveta, kneginja crnogorska" (1868) i "Stanoje Glavaš" (1878), od kojih je prva u epskom a druge dve u lirskom, jampski intoniranom desetercu. Teme su istorijske: u prvoj je dat dolazak Srba iz pradomovine Bojke na Balkan, u drugoj — Crna Gora pred kraj 15. veka, u borbi između istoka i zapada, turske carevine i mletačke republike, u trećoj — Srbija između dva ustanka na početku 19. veka. Zajednička osnova svih triju jeste sukob heroizma i izdaje, čime se Jakšić približava Njegošu. Njihove su slabosti u nedovoljnoj istorijskoj i realističkoj zasnovanosti likova i radnje, a snaga im je pre svega u lirizmu te u dramskim sukobima i situacijama. Čisto dramske vrijednosti Jakšićeve često se zapostavljaju u kritici. Skerlić kaže: "Jakšić liričar spasava svuda Jakšića dramatičara." Zaboravlja se da Jakšićeva lirika takođe izvire iz oštre konfliktne situacije, da je sva u dramatičnom grču i patetici, što je Jakšića među svim romantičarskim pesnicima učinilo najpodobnijim za dramu. Njegove tragedije, naročito poslednje dve, deluju ujednačenije od Kostićevih spadaju u najveće domete srpske ozbiljne drame.

Jakšićev pripovijedački rad, iako obimom premašuje poeziju, po vrednosti zaostaje za njome. Njegov je značaj pretežno istorijski. Jakšić je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovedača, glavni je predstavnik naše romantičarske pripovijetke. U tematici njegovih pripovijedaka osjeća se postepena evolucija od istorije k savremenosti, od romantizma k realizmu. Najranije su mu romantično-istorijske pripovijetke s temama iz srednjeg vijeka, pune pretjerivanja raznih vrsta ("Sin sedoga Gamze", "Neverna Tijana" i dr.). Kasnije prelazi na savremenu tematiku i piše o nevoljama seljaka u Vojvodini i Srbiji i o drugim društvenim pojavama ("Sirota Banaćanka", "Srpsko čobanče", "Krivosečka mehana" i dr.), no pri tome ipak zadržava romantičarski pristup i stil. Najviše je u vodama realizma u satiričnoj pripoveci "Komadić švajcarskog sira" (1871) kao i u nekoliko socijalnih pjesma ("Ratar", "Švalja" i dr.), nastalim pod uticajem pokreta Svetozara Markovića, koji je Jakšić, jedini od istaknutih romantičara, prihvatio.

Jakšićeva neobična individualnost, njegov bujan, neukrotiv romantičarski temperament vidi se u svemu što je stvarao. On je najviše u srpskoj poeziji u svoje stihove unosio patetičnost, ljubav prema boji, svjetlosti i tami, jaku maštu, kontraste…

Jakšić je bio liričar bogatog unutrašnjeg života, dubokih emocija, pjesnik muzikalnog stiha.
Banja Luka online
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Februar 04, 2012, 12:01:45 am »

**

ĐURA JAKŠIĆ


Đura Jakšić je veoma dugo bolovao od tuberkuloze: prve znake osetio je 1860. godine, kada je, kako je sam pričao, "propljuvao krv", i nosio ju je do kraja života, 1878, kada joj je podlegao. Bolest je povremeno dobijala burniji tok da bi se zatim primirila za izvesno vreme, što je zavisilo od materijalnih, psihičkih i drugih okolnosti u kojima je pesnik živeo; najčešće te okolnosti su bile veoma nepovoljne za njegovo zdravlje a povoljne za njegovu bolest. Ona je pratila ubogog učitelja i nastavnika crtanja na njegovim brojnim potucanjima po srbijanskim selima i palankama, uvlačila se u njegov sirotinjski stan u Beogradu i vrebala svoj trenutak, ali joj se pesnik nije predavao do poslednjeg daha. Svetislav Vulović, koji je drugovao sa Jakšićem i intimno ga poznavao, ovako je prikazao pesnikovo rvanje sa "davno zahvaćenom boljkom": "Od 1874. godine češće je pljuvao krv i poboljevao, osobito s proleća, ali nikad nije hteo leći u postelju. Dešavalo se često: sedimo u društvu i razgovaramo, a on se nešto uozbiljio. Pitamo ga šta mu je, a on izvadi krvavu maramu iz džepa i u isti mah se zakašlje i ispljuje krv. Jednom ga tako ugleda jedan prijatelj njegov, lekar u Beogradu, pa mu uprepašćeno poviče: idi, nesretniče, kući pa lezi i miruj. A on mu osmehnuvši se odgovori: 'Tako ja, moj doktore, biće skoro dvadeset godina'. Pa onda doda veselije: 'A mislim tako još jedno dvadeset godina'."1 Umorivši njega, tuberkuloza je ubila kasnije i njegovog sina Beluša i kćer Tijanu. Dakle Jakšić je, ako se izuzme nevelik broj pesama ispevanih do 1860, čitavo književno delo stvarao kao bolesnik.

Svi koji su pisali o Jakšiću isticali su tesnu povezanost između njegove ličnosti i dela. Jedni su, u vidu antiteze, ukazivali na okrutnost društvenopolitičkog mehanizma i primitivnost sredine, s jedne strane, i na Jakšićevu pobunu postupcima i književnom rečju kao na reakciju protivu takvog stanja, s druge strane. Jakšićev revolt i u životu i u literaturi nesumnjivo je imao socijalne korene i značenje, i u tom pogledu njegova biografija je najviše komentarisana a njegovo književno delo najčešće analizirano, naročito za poslednjih nekoliko decenija. Drugi su iz njegove plahovite naravi izvodili njegove brojne ekscese u životu, pa i pojedine osobanosti njegova talenta; izvesni kritički raspoloženi biografi prikazuju ga kao neuravnotežena čoveka čije se raspoloženje kretalo od plamenog oduševljenja do jetke ogorčenosti, a bilo je dosta i savremenika koji su u njemu videli kavgadžiju i osobenjaka, i te osobine pripisivali njegovom alkoholizmu. Razume se da se ne može isključiti ni taj udeo Jakšićevih karakternih crta i ličnih sklonosti u njegovom ponašanju i literarnom poslu. Međutim retko ko uključuje u ta razmatranja i njegovu bolest, pa i tada je uzima kao argumenat za društvenu osudu ili kao razlog za lamentiranje nad tragičnom sudbinom pesnika. Tako je Isidora Sekulić potrošila mnogo reči da objasni Jakšićevu "osećajnost", "sudbinu i karakter". Kod nje, na primer, čitamo: "Osećajnost Đure Jakšića nosi kao glavnu crtu jedan splet osećaja gnevne prirode; tu su razdražljivost, srdžbenost, prezir i mržnja, ljuta, gotovost na osudu svih i svega. (...) Bitna crta Đurine prirode, njegove duše, njegove inteligencije (...) bila je jedna razdražljiva gordost koja je na sve reagirala kao na naprasne i neopravdane stvari i jedna gnevna ogorčenost. (...) Mnoga Đurina pesma, doduše, tako je ispevana da se čini sva od mržnje sazdana; ali analiza pokazuje da se Đura uvek samo emocionalno i naprasito razdražuje, i da pri tom mašta ili neki spoljni detalj čine da on ne može da odoli emociji ljutine (...) Vrlo rado se Đura Jakšić služio rečnikom ljutoga ogorčenja, i vrlo voleo rečnik ubojnoga stila (...) Znao je biti nemilo gord, vrlo gnevan, smrtno uvređen, rasplakano nesrećan. Umeo je prezirati i mrzeti, i sastavio rečnik kakav naša romantika dotle nije imala".2 Sva ova verbalna tumačenja vrte se u krug zaobilazeći centralno pitanje uzroka; mnogo štošta bilo bi jasnije da je Isidora Sekulić imala u vidu i Jakšićevu bolest, onako kako je to činila pišući o Njegošu.

Hroničnu tuberkulozu, od koje je Jakšić bolovao, karakterišu različite neurotične reakcije kao što su naleti uzbuđenja, oduševljenja, agresivnosti, netrpeljivosti i melanholije, koji se naizmenično smenjuju. Jakšić je i pre bolesti bio osećajna umetnička priroda, koja se potvrđivala i u slikarstvu i u poeziji, i bolest ju je mogla samo potencirati. Uza sve to došle su i mnogobrojne životne nedaće, u vremenu u kojem je živeo smenjivali su se krupni istorijski događaji i sitne borbe za vlast i bogatstvo, pri čemu se nisu birala sredstva niti se imalo mnogo obzira, — što je ove kod Jakšića, čoveka sa hipertrofiranom osećajnošću, izazivalo različite oscilacije njegovog senzibiliteta.
 
U pesmi Ja sam stena, ispevanoj baš u vreme kada je postao svestan svoje bolesti, Jakšić se osvrće na protekli život pun muka i gorčina, i na budući koji mu je ugrožavala sušica, ali se ne podaje već prkosi uspravan i nesalomiv:
 
Ja sam stena... al' krvava!...
Ispirana gnevom, jedom,
Zaljuljana mukom, bedom!...
Smrt mi grozna, nemilosna
Sa pesnicom koštunjavom,
Zlokobnicom oka svoga,
Umiruća časom preti...
Čekaj, sele!
Još ne želim ja umreti!

 
No u pesmi Pusta je ... Jakšić posrće i pada u beznađe:
 
U srcu gorka tuga i nada —
Jedna se diže, a druga pada,


da u završnim stihovima eumorno zavapi:
 
Zemlja je pusta svud sa svih strana,
Ja — suva grana sred pustog stana.


Nesrećnog pesnika često je progonilo osećanje usamljenoeti: na jednoj strani "zlobni svet", na drutoj on — proganjan, bolestan, bespomoćan; takvo stanje jedan ftiziolog je slikovito predstavio: "Kao da je bolesnik živ odran". Odatle do mizantropije samo je jedan korak, i pesnik ga pravi u pesmi Koga da ljubim:
 
Koga da ljubim i šta da volim?
S nesreće svoje mrzim se sam.
Mrzim na ljude, mrzim... o, bože,
Ja samo mrzost u srcu znam!

 
Isto raspoloženje kazuju i stihovi iz uvodne pesme, posvećene Milanu Obrenoviću, u zbirci iz 1873. godine:
 
A sve mi ode, sve me ostavi!
Ne beše za me ruke pomoćne —
Jedino samo ptice ponoćne
Šaptahu tužno krila garavi:
"U svetu, brale, nema ljubavi!"

 
Pesme Veče i Ponoć karakteristične su po tome kako su nastale i šta izražavaju. Njihova geneza nije vezana za neki neposredni događaj već, prema Vulovićevom svedočanstvu, "su se sakupila bila neposredno sama osećanja od uspomena bez uspomena". Pesma slavuja iz obližnjeg gaja i noćni šumovi koji izazivaju asocijacije na mrtvu majku bili su pesniku samo povod da izlije nagomilane "osećajne rezerve"; o neophodnosti takvog senzibilnog rasterećenja govori i ftiziologija a ne samo poetika. I iz pesnikova pera potekli su najgorči i najpotresniji stihovi koje je pesnik ikada napisao:
 
Moje tice male, jadni sirotani,
Prošli su me davno moji lepi dani.
Uvelo je cveće odbeg'o me maj,
a na duši osta, k'o skrhana biljka,
il k'o tužan miris uvelog bosiljka,
Jedna teška rana, težak uzdisaj.
     (Veče)


Mnogo je dana, mnogo godina
Mnogo je gorkih bilo istina.
Mnogo mi puta drhtaše grudi,
Mnogo mi srca cepaše ljudi.
Mnogo sam kaj'o, mnogo grešio
I hladnom smrću sebe tešio.
Mnogu sam gorku čašu popio,
Mnogi sam komad suzom topio ...
O majko, majko, svet je pakostan,
Život je, majko, vrlo žalostan...
     (Ponoć)

 
Na mahove Jakšića su obuzimala suprotna raspoloženja od ovih — jetkost, netrpeljivost, želja za osvetom; takvi ekstremi su inače tipični za ponašanje grudobolnih. U svakodnevnom opštenju to se ispoljavalo u Jakšićevim čestim sukobima sa okolinom, čak i u fizičkim obračunavanjima; u literaturi — u nekim satiričnim pesmama, feljtonima i pripovetkama. Njegova satira nije racionalno osmišljena i stilski efektno organizovana, kao, recimo, Zmajeva, već je afektivni izliv gneva i mržnje na sve što mu je izgledalo podlo i ružno u životu; njen autor ne podseća na ratnika koji pribrano nišani u protivnika već na osvetnika koji je usplahireno dohvatio pušku i kome je oko zamagljeno a na licu mu podrhtavaju grčevite grimase; on puca u čitav svet. Na primer:
 
O, gnjili svete, truleži sramna,
Skapaćeš tako u miru tom!
     (Osećam)
 
Ali gde beste vi, kukavice,
Pudljivci hudi, lažljivi psi!...
     (Ćutite, ćut'te ...)
 
A Jevropa?...
Trulež stara!... stvor nakazan
— — — — — — — — — —
Ta zbrčkana stara lutka,
Proglašena prostitutka
Što razrokim svojim okom
Na tirane namiguje,
Što na grudma tiranije
Plivajući u razbludi
Bogaljeve gadne pili:
Podlu lažu sa prevarom.
     (Stražar)
 
Gled'o sam vas — ne da nisam,
Kad razbludom usplamtite;
Gled'o sam vas, ne da nisam,
Licemeri, upamtite!
     (Kaluđeri)
 
Sad se i babo češka po glavi
Gledajuć dugo sinčića svog:
— E, ja sam vol'o sablje i koplja,
A sin mi jarca pečenog!
     (Otac i sin)

 
Takav je Jakšić i u pismima baba-Ruži (u stvari Mihajlu Ćeleševiću, uredniku Ruže, opskurnog prorežimskog listića); takav je i u dugoj pripoveci Čiča Tima. Mnoge koji su znali Jakšića kao pripovedača idiličara seoskog života i kao idealizatora prošlosti, čudila je ova sirova i surova, zagrižljiva i naturalistička slika Požarevca kakva je data u Čiča-Timi; čućenje je utoliko veće što Jakšić u njoj, polazeći od likova koji su stvarno postajali, nije poštedeo ni ženine rođake, pa čak ni sebe. Uostalom Jakšiću nije prvi put da tako o sebi govori; u jednom pismu, koje navodi S. Vulović,3 on ovako analizira svoj karakter: "Ja sam uvideo da ne mogu nikad do onog uvaženja doći koje bih može biti želeo ili zaslužio, — ne znam zbog čega, ali sve držim da je sa moje naravi, koja je dosta neharmonično u meni smeštena: ja ne mogu biti solidan, no ili razvratan, ili pak ponizan mekušac, da mi je samom gadno. Video sam da su me i prijatelji i drugi ljudi više uvažavali i ljubili kada sam od njih udaljeno živeo (...) Jer kad me ko hvali i uzdiže, moram priznati da se zanesem; ako me pak vređa i zadirkuje, također se u ljutini zanosim". Ovoga drugog ima napretek u Čiča-Timi. Skerlić je pisao da je Jakšić u toj prozi "sišao sa svoje pesničke visine, i, ne zadigav skute i rukave, zagazio u brlog ogovaranja, u sve sitničarstvo zagušljivog malovaroškog života".4 Nas ovde ne interesuje koliko je Čiča Tima životno verna i umetnički uspela slika jedne sredine i njenih tipova (mada mislimo da je ne treba potcenjivati), već koliko je ta pripovetka slika i psihološkog stanja njenog autora: za nas je nesumnjivo da je nju pisao bolesno razdražljivi pisac, koji je osećao potrebu za bezobzirnim raskrinkavanjem — za optužbom drugih i za samooptuživanjem. Naturalistički elementi u ovom Jakšićevom delu imali su psihološke podsticaje a ne literarne pobude. Isticanje ružnoga, mračnoga i deformisanoga u likovima i čitavoj sredini nije izvedeno hladnim stilom i analitičkim metodom kasnijih naturalista, već zaoštrenim perom u kome je, pored mastila, bilo mnogo kapi žuči i jeda. Osvetnička mržnja za doživljena zlopaćenja i razočaranja u palanačkom zverinjaku fiksirala je kao metu konkretne ličnosti i situacije, i da bi ih učinila odvratnijim i mizernijim, ilustrovala ih naturalističkim slikama i podrobnostima. Pisac je takav tekst podnosio Požarevcu (Perkovcu) kao ogledalo, ali je ono pokazivalo i iscereni i ogorčeni piščev lik. Činjenicom da je Jakšić ovu prozu pisao na dve godine pred smrt, kada je njegova dugogodišnja tuberkuloza dobijala sve akutniju formu, mogu se objasniti mnogi njeni literarni kurioziteti: nervozan stil, odsustvo ne samo idealizacije već i svakog ideala uopšte, što je retkost i za Jakšića i za čitavu literaturu toga doba; romantičar je, u vreme kada je u nas realizam bio tek u povoju a u svetu se nije ni pojavio naturalizam kao književni pravac, pisao prozu koja je raskrinkavala "ljudsku životinju". Slična "preticanja" susrešćemo i kasnije u srpskoj književnosti (recimo u odnosu na simbolizam), i ona se ne mogu objasniti nikakvim književnoistorijskim analogijama i uticajima već samo ovakvim ličnim momentima. "Žuta gošća" je ponekad, i pre književnih teoretičara, bila inaugurator novih literarnih tendencija.
 
Najzad, Jakšić je imao nastupe velikodušnosti i oduševljenja koji se, ne tako retko, pojavljuju kod grudobolnih. To je svesna ili nesvesna želja da se pobegne od bolesti i da se nađe čvršći i pouzdaniji oslonac u životu. Ta želja je za Jakšića bila utoliko neophodnija što su ga svi ostali ideali izneveravali i ostajali neostvareni. Jedino su mu se narod i rodna gruda činili kao večne i neizmenljive vrednosti, i on ih vatreno ističe u brojnim rodoljubivim pesmama. Otuda, u Otadžbini, grčevito hvatanje za onaj "kamen zemlje Srbije" predstavlja preobraženu pesnikovu težnju da vlastitu prolaznost veže za "vekovečnost", trošnost — za "bedem" i "stenja tvrdi kamen", a moguću banalnu smrt od bolesti da utopi u opštenarodno žrtvovanje za slobodu; na najrazličitije načine se, dakle, može opirati smrti i vojevati za život! Koliko je ta patriotska lirika u vreme romantizma bila "potreba dana", toliko je bila i pesnikova psihološka potreba. Pada u oči jedna karakteristična crta Jakšićevih pesama ove vrste koja ide u prilog takvoj tezi: Jakšićev patriotizam nije statički vezan za pejzaž, za običaje i tradiciju, za narodnu reč, već je uvek aktivan, glasan, čak gromoglasan poklič za borbu. Uvek se lakše prihvata kolektivna smrt za kolektivne ideale nego individualna koja pojedinca stavlja u položaj nedužne i bespomoćne žrtve. Otuda kod njega tako česte "bojne" i "ubojne" pesme, otuda toliki stihovi u kojima se slika borba ili se poziva u nju:
 
Padajte braćo! plin'te u krvi!
Ostav'te sela nek gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite sa sebe ropstvo i sram!
     (Padajte, braćo!...)
 
Al' jedan izraz, jednu misao
Čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
"Otadžbina je ovo Srbina!..."
     (Otadžbina)
 
Podlacu biti mam,
A samom sebi sram?
Zar nije bolja puška, sablja, top,
Garavog pakla plam?
Na oružje!
Srbin je junak, junak je grom,
Smrskaće teme dušmanu svom.
Na oružje! na oružje!
      (Bojna pesma)
 
U boj! u boj!
Sluš'o si rajin plač!
Sad slušaš borbe grmljavu,
A gledaš krvav mač,
I britke sablje zvek,
Lanaca tupi jek.
     (Hercegovačka bojna pesma)

Duša mi gnevom plamti,
A krv mi kipi sva,
Sa golim nožem jurim
U bojnu vrevu ja.
     (Raja)


Pesnikova misao o borbi i žrtvovanju za nju jeste, velikim delom, potiskivanje druge jedne misli, kao more: da se može umreti na postelji trivijalnom smrću i od prozaične bolesti. Otuda, pored ostaloga, i toliko Jakšićevo preziranje mira i zaziranje od status qua-a, jer takvo stanje nudi upravo takvu mogućnost:

Šta će nam ovaj mir,
Ovaj blatomir?
Zar nije bolja borba, i krv, i nož,
I krvav onaj pir?
     (Bojna pesma)
 
Oj, da mi je noža plamenoga kova
Da prožežem majku paklenih sinova
Što crviće rađa, orloviće davi,
U utrobi zemlje da se zakrvavi...
     (Staro doba)

 
Kada se razočarao u parolašku politiku liberala, Jakšić je prišao borbenom Markovićevom pokretu, i u Bojnoj trubi žigoše liberale, ranije svoje istomišljenike, naročito njihovo odstupanje od oslobodilačke borbe i propovedanje mira; sa imenom Vladimira Jovanovića, ideologa liberalizma, pravi duhovitu igru reči: Vladi — mir. Psihološki transponovani, za Jakšića su pojmovi: mir, normalno proticanje vremena i života, označavali prisustvo smrti, a borba, aktivnost, izuzetni događaji i krupne promene — potvrđivanje življenja i bekstvo od bolesti. Pada u oči da je ovaj pesnik, koji je često bacao krv, toliko mnogo u svojim delima upotrebljavao hiperbolu, olujne epitete i gromovne reči, patetičan stil, — sve ono što označava divlju, neukrotivu snagu. Mada je stvorena uopštena predstava o Jakšiću kao jakoj i prkosnoj individualnosti, i mada je i sam Jakšić nekim svojim postupcima, a pogotovo literaturom, pothranjivao takvu predstavu više zavaravajući sebe nego varajući druge, — ipak treba prozreti tu varku. Ovaj pesnik, koji je za sebe govorio: "Ja sam stena", i koji je pevao:
 
Osećam miš'cu snažnu i jaku,
U srcu krvi, u krvi boj —

 
— bio je u stvari slabašan čovek, i zato, često, malodušan u životu, sa izrazitim strahom od usamljenosti i sa nasušnom potrebom da se uhvati za čašu, ili za skut moćnih pojedinaca, ili da se uključuje u masovne pokrete. Sva literarna nadgradnja heroike i patetike bila je fiktivna odbrambena kula, iz koje su izletali neustrašivi vitezovi na besnim hatovima i sa isukanim mačevima da se bore u ime pisca i da se svete umesto njega. Upravo iz te nemoći Jakšića kao čoveka rađala se njegova snaga kao pesnika.
 
Jakšić je okarakterisan kao najličniji i najtipičniji pesnik našeg romantizma. I zaista, pesnikovo "ja" prisutno je, u većoj ili manjoj meri, neposredno ili posredno, u svemu što je izišlo ispod njegovog pera. U središtu ciklusa svih motiva je pesnikova ličnost i njegovo reagovanje: pesnik — društvo, pesnik — narod, pesnik — sadašnjica, pesnik — prošlost. Međutim koliko je ta Jakšićvva odlika bila lična osobina i opšta osobenost vremena, toliko je taj njegov egocentrizam, bar jednim delom, podsticala i njegova bolest. Egocentrizam je, u takvoj situaciji, reakcija na egzistencijalnu ugroženost ličnosti. U životu takvo stanje može da bude neprijatno i asocijalno, u literaturi ne mora, a u Jakšićevom slučaju uopšte nije: samo drvo oguljene kore luči smolu, da ne bismo rekli toliko puta rečeno: povređena školjka — biser.


_____________________

1 Svetislav Vulović: Đura Jakšić, pesnik i slikar. Celokupna dela, knjiga prva, Biblioteka srpskih pisaca, Beograd, str. 286.
2 Isidora Sekulić: Đura Jakšić. Izađrana dela, knjiga druga, Sarajevo, 1967, str. 134, 137, 151.
3 Svetislav Vulović: Đura Jakšić, pesnik i slikar. str. 275.
4 Jovan Skerlić: Đura Jakšić kao pripovedač. Pisci i knjige, II, Beograd, 1964, str. 170.





Milorad Najdanović
Žuta gošća u srpskoj književnosti
književnoistorijski portreti
pisaca-grudobolnika
NOLIT
Beograd, 1973
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Jul 23, 2012, 11:52:16 pm »

*

NOĆNI PRIZORI ĐURE JAKŠIĆA


Umetnik Đura Jakšić poznat je kao pesnik, slikar, pripovedač. Po strogoj oceni prikazivača, "za sve to je imao dara, no ni za šta do kraja". Verovalo se da je više imao nego što je dao. Osobe sa takvim bogatstvom talenta retke su kod malih naroda. Za nepunih pedeset godina od mesta rođenja (Srpska Crnja, 1832) do smrti (Beograd, 1878), mnogo vremena je proveo u putu i čestim promenama mesta boravka. Odgovarajući dijagram nije lako sačiniti, jer se u neka mesta vraća i više puta.

Đura je poznat prvo kao pesnik, a potom i slikar, iako je dugo želeo da bude obrnuto. Pesma je stizala sama, a za slikara pokušava da se pripremi kroz školu. Pesnički dar ostaje zanemaren, ali kao otporniji nalazi puta da izbije na površinu i ne ostane ugašen. Veština slikanja, i pored izvesnog školovanja i negovanja od strane umetnika, ipak tek uspeva da se donekle izravna sa darom pesnika, što znači da je u osnovi slabija.

Stvaranje pesama i slika su dva procesa, koji teku uporedo skoro celog života. Sam umetnik skoro jednu polovinu svog aktivnog veka sebe smatra slikarem, a tek onda pesnikom. Onda, u jednom momentu, sam će izjaviti: "Moler nesam, a spisatelj nesam!" Prva dva mesta njegovog službovanja u Kneževini Srbiji su Podgorac i Sumrakovac, što za njegov posao može da ima simvolično značenje, jer oba naziva sugerišu naselja suočena sa pomanjkanjem svetlosti.

Najpoznatije Jakšićeve pesme govore o zbivanjima tokom noći (Noć u Gornjaku, Na Liparu, Karaula na Vučjoj poljani...). Na putu do svog prvog mesta gde će biti učitelj Podgorca prolazi kroz manastir Gornjak. Pošao iz Beograda, i uglavnom pešice stiže do manastira, gde je proveo samo jednu noć. Pored fizičkog napora, tu je i očajanje što se za njega nije našlo neko povoljnije mesto. Takvim osećanjima biće ispunjen skoro celog života. Iz ljudske klonulosti pri susretu sa zadužbinom čestitoga kneza vinuo se pesnik, zbacio sa sebe okove ploti. Nastale su dve pesme - Put u Gornjak i Noć u Gornjaku. Jakšić je kroz manastir prošao u martu, a pesma je objavljena u novosadskoj Sedmici već u junu iste godine. Pesma je bila gotova pre 20. maja kad je on šalje za Novi Sad. Uz pesmu se pojavljuje i propratni tekst samog pevača, gde je data kratka povest manastira.

Jakšić stiže u Gornjak punih pet vekova nakon njegovog osnivanja. Tih pet stotina godina mogu se raščlaniti na sto pedeset hiljada noći koje su protekle kao neprimećene, a zatim dolazi samo jedna vezana za umornog, ljutog i očajnog pesnika, i ostala ovekovečena u stihovima njegove pesme.

Lepota predela i živa predanja o junaštvu Hajduk Veljka nisu mogla da umanje očaj pevača. Po njemu, Sumrakovac je "selo u dolini okolo grdnim planinama okruženo'. Vreme tu provedeno on smatra kao dve izgubljene godine. Đurin boravak u ovim mestima je od obostrane koristi. Tu su nastale vredne pesme od kojih su one o Gornjaku među najboljima. O slikama se samo posredno zna, jer nisu sačuvane. Sa druge strane, i ova sela u pregledu svoje prošlosti mogu da zabeleže prisustvo i rad takvog velikana.

Slično je i sa pesmom Lipar, odn. triptihom (Lipar, Ponoć, Zora). Okolnosti njihovog nastanka dobro su poznate, jer su zahvaljujući Svetislavu Vuloviću ostale zabeležene po kazivanju samog pesnika: "Bila je krasna majska noć, osuta zvezdama, obasjana mesečinom. Đura je ležao u avliji školskoj na travi - Bio je san... Već je bilo blizu ponoći. Tada ujedanput zapevaju slavuji iz obližnjeg gaja..." Prošle su nebrojene majske noći na Liparu ispunjene cvrkutom ptica. Ponekad je ta lepota prirode i pesme bila primećena od ljudi i ubrzo zaboravljena. Onda je došao učitelj koji se ovde oseća kao u izgnanstvu. Njegov prefinjeni čulni aparat uočio je lepotu nedostupnu prosečnom čoveku, a onda je progovorio tvorac stihova.

Jeste li mi rod, siročići mali,
Il su možda i vas jadi otrovali?

Nekad Jakšić peva i po deset pesama u toku jedne godine, a ove 1866. kada boravi na Liparu stvara samo pomenuti triptih. Pesme ulaze u udžbenike i često se čitaju, te su šire poznate. Slike su dostupne, samim tim i poznate mnogo manjem broju ljudi, te se o slikaru Jakšiću malo zna. Zna se o njegovom slikanju rečima, ne i o pevanju bojom. Afinitet ovog umetnika za noćne scene može se pratiti i u slikarskom stvaranju. Njegove scenske predstave odigravaju se noću. Osvetljeni prostor događanja uokviren je mrakom, tako da se posmatrač oseća kao uhoda, jer iz tame posmatra šta se u osvetljenoj zoni dešava. U pesmi to izgleda ovako:

Nasred kule karaule
pored vatre na ognjištu
Stražari se okupili...
Vatra gori, plamen liže
I po tamni duvarovi
Gorostasne senke diže.

Slična je i scena opisa vojnika oko vatre: "Vojnici su posedali oko vatre... Ćute neveselo, gledaju u plamen iako ga studen vetar čas na jednu, čas na drugu stranu povija, a senke se po poluosvetljenoj noći valjaju".

Po oceni znalaca, slikar polutamom krije slabosti postupka, a scena dobija na efektu. "Ne osećajući u sebi urođenog, izvanrednog dara, težio je da svoje pogreške i sakatosti polutamom prikrije: i to je učinilo da su mu gornje osvetljene partije črez zagasitosti donjih delova osobiti efekat proizvodile." Možda sklonost ovakvim scenama dolazi iz doživljaja tokom ratovanja 1848. godine Na šesnaestogodišnjeg dečaka čini snažan utisak prizor požara. "Bejaše noć. Plamen je po nebu lizao. Nije se videlo zvezda ni meseca. Gusti oblaci dima skrivahu ta nebeska kandila da se tim bolje pokaže divlji elemenat, koji u besu svom sve proždiraše što je sirotinja godinama u znoju lica svog podizala."


Živorad Janković | Pravoslavlje
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Septembar 11, 2012, 10:24:14 am »

**

PJESNIČKO DJELO ĐURE JAKŠIĆA


Iz predgovora

Prvi period Jakšićeva pjevanja nije zanimljiv po vrijednim pjesmama nego po miješanju opštih motiva evropske romantike i naše domaše tradicije (Radičevićevih, narodna lirika), po izrazitoj melodičnosti i sklonosti duhovitoj poenti, a onda po neočekivanom tonu oštre disharmoničnosti svijeta i subjekta pjesme (Katkad, Pijem...) premda odnos između ove dvije strane lirskih pjesama još uvijek nije jasno postavljen. Udaljujući se brzo po opštosti — od pjevljivosti, od ugođaja usmene lirike i idiličnosti ljubavnih motiva, kao i od motiva idealne drage — Jakšić je zahvatao nove ritmičko-metričke prostore i izgrađivao osobeniji rječnik, u kojem je sve upadljivija suprotnost između dvaju svjetova: svijeta subjekta pjesme, lirskog ja, pjesničkog ja i svega onoga što je izvan subjektiviteta (vi, oni, ti). Na kraju pjesme Spomen (1885), nakon rasplinutosti koja je strana lirskoj ekspresiji, nabrajanja i nedovoljno osamostaljenih slika, subjekt pjesme je sam, udrućen sa zloćom i crnom noći. To su primjeri nove leksike i nove situacije — emocije mržnje, stanje osamljenosti, noć, postaju ključne pjesničke poruke.

Ako se opšta slika svijeta u ranim Jakšicevim pjesmama može označiti kao zatvoren, ograničen prostor iz kojega nema izlaza a ima samo kretanja, potucanja, besciljnog putovanja, onda je razumljiva sljedeća faza Jakšićeva pjevanja u kojoj se takav svijet odbacuje, prezire, mrzi. Pjesnički će ovo traganje za novim autentičnim svijetom dobiti raznolike vidove. Prvo, prelaskom u epski prostor prošlosti i biranjem herojskih tema (Staro doba, Kosovo, Osman-aga, Hajduk Veljko); a potom projektovanjem pjesničkog subjektiviteta u odgovarajuće slike. To su slike prkosa, nadmoći, ponosa i prezira, oslobođenje konkretne vizuelnosti i jednoznačnosti i pretvorene u simbole: orao, stijena, potok, sunce, lav, sve jedan vid desubjektivizovane odvojenosti od svakodnevnice i prosječnosti (Jakšićev orao, u pjesmama Božiji dar i Orao, "Prezreo je — davno prezreni — svet", "Neće na zemlju ni nebo, hol", a potok "Smeje se gromu, prkosi buri, / Pa gorom mirno pronosi bol").

Jakšić nije, kao Zmaj i Laza Kostić, napisao svoju "pjesmu o pjesmi", koja bi kazivala program pjesničkog djelovanja ili prirodu stvarlaštva čina. Ipak je u nekoliko stihova uvodne pjesme za svoju knjigu (Pesme, 1873) ispjevao jedno sasvim lično viđenje sopstvenog djela.

I ovu knjigu života burnog —
U trenucima divlje uzbune
Što je poeta bojom drastičnom
U crtežima možda hrapavim
Sa bolnom dušom drsko pisao —
Blagodarnost ti večna podnosi
I u njoj možda listak poneki
O rodoljublju žarkom govori;
Katkada grmi teškom osvetom,
A posle sjajnom noža oštricom
Pokazujući čete divije
U krvav zove boj.
A nekad ljubav platonsku sanja,
Drugdas je puna nemog kajanja. —

Pjesnička knjiga je "knjiga života burnog", a pjesma nastaje u naročitom, povišenom uzbuđenju bolne duše. Takvom stanju odgovara stil ("bojom drastičnom", "crtežima... hrapavim... drsko pisao"), a naznačena je i skica tematika (rodoljublje, bojne pjesme-budnice, osveta, ljubav, kajanje), što sve upućuje na širok raspon naznaka jedne poetike.

Ovakvi stavovi navode tumače da Jakšićevu poeziju smatraju dokumentacijom biografije njenog autora, a biografiju podlogom za raumijevanje poezije kao posljedice određenog načina života i odnosa prema svijetu (Svetislav Vulović, Ljubomir Nedić). Svođenjem sižea pjesama na događaje i stanja u životu rastao je mit o pjesniku iznad djela. U stihovima koji su navedeni ponovljeno je ono što se čita i u drugim pjesmama, gde je lirsko ja modelirano kao gonjeno, odbačeno, ukleto, prkosno. Priroda govora lirske poezije (narocito u romantizmu) poistovijećivala je govor subjekta pjesme i tvorca pjesme: odatle do stvaranja mita pjesnika-patnika, pjesnika-stradalnika (buntovnika, proroka i sl.) nije daleko. Međutim, kada je riječ o romantičarskom pjesništvu, ne treba isključivati ni obratan smijer poistovjećivanja: da pesnik životom nastoji potvrditi svoje pjevanje i jednu poetiku.

Da bi se valjano razumio romantičarski opus kakav je Jakšićev, potrebno je utvrditi na kakvoj je slici svijeta građen. Izvjesne teze u tom pravcu moguće je postaviti već povodom prvih pjesama našega pisca, gdje je on još vezan za opšta mjesta evropske romantike: svijet je zatvoren, kretanje u njemu je besciljno; ako se i postavi cilj, do njega se ne stiže, a jedina izvjesnost i jedina sigurna staza je staza koja vodi grobu (Putnik, Moji bolovi, Ah, životu... i dr.): "Ali daće, daće reka / Smrtna mojoj rani leka", "Kad će krajnji — kad će časak doći", "Rado sledi stazu / Koja smrti vodi", "Ja osećam bole više / Što me život ne ostavi". Tjeskoba, egzistencijalni nemir, besmisao (Ah, životu..., Spomen), stalni pritisci ("Zašto srcu umornome / Ne daš jednom odahnuti?...". Glagolski modus ove poruke je trajni prezent, vrijeme nepromjenljivosti, vječnosti. Kad su glagolska vremena opozitna, prošlost/sadašnjost (Mila), onda se tematizuju kao opozicija negdašnjeg (srećnog) i sadašnjeg (nesrećnog) stanja lirskog subjekta, nosioca poruke. Teme putnika, putovanja, biranja staza, noćišta i pribježista, nesumnjivo ulaze u najopštiju romantičarsku topiku, određuju romantičarsku sliku svijeta kao prostora koji se ne prihvata, iz kojega se bezuspješno traži izlaz, a ostaje samo kretanje, putovanje kao jedan vid progonstva u potucanja (Put u Gornjak)...

Dušan Ivanić

Pesme Đura Jakšić | predgovor Dušan Ivanić | Beograd, 1981.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Septembar 29, 2012, 01:16:24 am »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Februar 03, 2013, 09:38:48 pm »

*
Poezija za decu Đura Jakšić


SIROČE

Zelen-lisje goru kiti,
Miris-cveće polje šara,
A u lugu sirotašce
Tihu goru razgovara:

"I ti imaš majke svoje,
Goro čarna, goro mila!
Pa te tvoja dobra majka
Danas lepo opremila.
 
Kadiveni dolamicu
Obukla ti od miline,
Išarala meke grudi,
Ravna polja i doline.
 
Pa kada je u samoći
Tvoga srca želju čula,
Mirisom te duše svoje
U milosti zadahnula..."
 
I još dete mekim glasom
Tužnoj gori zborit poče;
Al' uzdahnu gora čarna:
"...O, siroče! ... O, siroče! ..."

Samo čovek, tvrda srca,
Mirno sluša, hladno ćuti;
Tek od gladi kad premine,
Na grobu će uzdahnuti.
 
Aprila, 1876.


ORAO

Blizo do neba je gora čarna,
Ne treba orlu tek jedan let
Samo da pusti krila nemarna —
Prezro je — davno prezreni — svet.
 
Po tavnoj magli teškog vihora
Neće na zemlju ni nebo, hol!
Nebo mu s' čini da pasti mora,
A pusta zemlja sam jedan bol…
 
Tiho se vije, oblake goni,
Preziruć gleda u sunčev zrak...
Strelovit, posle na zemlju roni
I krvlju kapa zemaljski mrak...
 
U Sumrakovcu, 1858.


LJUBIČICA (IV)
 
Ranjen soko razgovara,
A sluša ga cvet —
Mirisom bi iz nedara
Da okadi svet:
"Sloboda je lepa deva
Ko najlepši san,
Puna milja i osmeva
Kao dobar dan.
Slobodi te srpskoj dajem,
Njen je danas pir,
Da sa njenim zadisajem
Sipaš miomir..."
          Ljubičica glavu diže
Iz dubokog sna,
Pa sad više ne uzdiše,
Zaboravlja zla.
 
April, 1876.


POZDRAV
 
Oj Kozače, ratni sine!...
Sred grmljave i zveketa,
Usred naše bojne muke,
Slušao sam tanke zvuke,
Pune bola, pune seta,
— Ko da slušam stare bajke —
Tvoje glasne balalajke.
 
Gledo sam te, pun miline,
Kako jezdiš, kako letiš,
I krvavom šaškom pretiš;
Pa još kad se Kozak setiš
Tvoje lepe Ukrajine,
U oku ti plamen sine,
Polego bi tanku zmiju,
Megdandžiju — bedeviju
Preko polja da se vine —
Ali gde je zemlja lepa?
Gde je stepa?...
 
Oj Kozače, bojni brate!
Poznajem ti tešku muku
I po pesmi i po zvuku,
Po uzviku i jauku,
Što zadrkće sa usana
Kao želja usijana…
Pevaš pesme tužne, mile,
Od ljubavi i megdana,
Pa se sećaš strašne sile,
I strašnijih jošte dana;

Ta bojeva davni', stari',
Sa Tatari i Madžari,
I kozačkoj novoj slavi,
Na Timoku i Moravi, —
Kako ste se onda bili,
Kako ste se krvavili:
Protiv sto si sam išao,
Na hiljadu jurišao:
Zuji kuršum i kumbara,
Grme gore i doline,
A Kozaku duša stara
Od siline i miline —
Dirnut handžar iz korice
Ili listak iz gorice,
Kad se vihor igra njima —
Zatreperi u prsima.
 
Pa, Kozače, brate mili,
Kad otideš tvome kraju,
Kozačkome zavičaju,
I zatreseš balalajku,
Pozdravi nam staru majku
Ukrajinu...
 
(1876)

Zorana Opačić: "Antologija srpske poezije za decu predzmajevskog perioda"  
Antologija srpske književnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Februar 03, 2013, 10:23:51 pm »

**
Poezija Đura Jakšić
ljubim te, ljubim dušo...


GOSPOĐICI . . . U SPOMEN

Mnogi me je dosad zapitkivō:
Sa čega sam srca obolela?
Sad nek znade moja družba cela:
Rana j' ljubav, što sam od njih skrivō.
 
Tebe ljubim, čedo ponošljivo,
Ti si rane srcu mi nanela.
Pa što si se od mene ponela?
Što li gromom biješ srce živo?
 
Grom je riječ, kojom zboriš, hola,
Da me nećeš nikada ljubiti,
Kô Gromovnik sa svoga prestola.
 
Verujem ti kao srcu svome;
Veruj i ti — da ću te ljubiti,
Kapi dok je srcu bolanome.

1855


MOMA

Kad bi moma zvezda bila,
nikad ne bi duša moja
bela danka zaželila.

1856


ZAŠTO ME . . .
 
Zašto me ne ljubiš,
mog života raju?
Bez ljubavi časi
što da propadaju?
 
Zašto noći čarne
u samoći stojiš?
Što grudi nemarne
sa studenju gojiš?
 
Potamneće lice
i te oči crne;
ohladneće srce,
kad zima nagrne.
 
Sve tvoje lepote,
miline i slasti,
sve što srce hote,
dostaće propasti.
 
Pa zato ne gubi
svog proleća dane:
već me grli, ljubi,
dok nas ne sahrane.
 
1856


NA NOĆIŠTU
 
Studena me kiša šiba
Već vasceli dan;
Oj, primi me, krčmarice,
U tvoj lepi stan!
 
Savu, Mlavu i Moravu
Prelazeći ja,
Tebe sam se zaželeo
I lakoga sna.
 
Natoči mi čašu vina
Iz podruma svog;
Poljubi me, zagrli me,
Pomogō ti Bog!

1856


KROZ PONOĆ . . .
 
Kroz ponoć nemu i gusto granje
Vidi se zvezda tiho treptanje,
Čuje se srca silno kucanje; —
O, lakše samo kroz gusto granje!
 
Tu blizu potok daljinu para,
Tu se na cveću cveće odmara,
Tu mene čeka ašikovanje; —
O, lakše samo kroz gusto granje!
 
Pašću, umreću, duša mi gore,
Rastopiće me do bele zore,
Kô grudu snega vrelo sunčanje; —
O, lakše, lakše kroz gusto granje!

1962


LJUBAV
 
I
 
Ljubim te, ljubim, dušo,
Ljubim te, raju moj!
A osim tebe nikog,
Do samo narod svoj.
 
On će sa mačem doći,
Kad kucne jedan čas,
Oteće staru slavu,
Dobiće novi glas.
 
A ti ćeš, moje sunce,
Svo blago moje — svo,
Ti ćeš mi rodit sina
Da čuva blago to.
 
V
 
Na nebu nema zvezde
Da sija kao ti;
Pa baš ni sunce nema
Take svetlosti.
 
A gde je srca, srce,
Da tako ljubit zna?
A gde je duše, dušo,
Lepog anđela?
 
Na našoj zemlji nema,
Ni nebo nema tog —
Ta što je lepo bilo,
Meni je dao Bog.

XIII
 
Jesi li čula, dušo,
Da ponoć uzdiše,
Kad joj na crnim grud'ma
Zvezdu raniše?
 
Jesi li vid'la, sunce,
Gde slavuj umire,
Kada mu vihor belu
Ružu razdire? . . .
 
Onda ćeš znati, čedo,
Verovat, raju moj,
Kako je srcu mome,
Duši ranjenoj! . . .

XIV

Žubor voda šljunkom teče,
huji šumica,
a na nebu zvezda trepti,
zvezda Danica.

Srce moje igra, bije,
sve se previja —
čini mi se, moja dušo,
da je Srbija!

A od one zvezde sjajne
činiš mi se ti,
pak bih išo — išao bih
zvezde ljubiti! . . .  

XV
 
Pa baš da umrem, dušo,
Da me sahrane;
Pa baš i pepō groba
Da mi nestane, —
 
Ostaće ljubav moja,
Veruj, ostati,
I dok je sveta, veka,
Da će trajati!
 
Pa ako t' srce ljubav
Samo veruje,
Čućeš u nemoj noći,
Kako tuguje . . .

XVI

U lepom vrtu rošen,
cvet je izniko,
na tvojim grudma nošen,
svetu s' priviko.

U ljubavi je našoj
miris izveo;
pri rastanku je našem
pao, uveo.

Pa kada umrem, dušo,
on će ostati,
pa će na grobu, možda,
opet cvetati . . .

1962


JEDNOJ NESTAŠNOJ DEVOJCI

Zar poljubac meni, starcu,
daješ mlada, sa usana?
Zar na moje staro rame
Pada ruka usijana?

Je l' to ljubav, je li šala?
te je tvoja ruka mala
Na ramenu sedog starca,
zadrhtala, zatreptala?

Il' si došla, zluradice,
Da me varkaš, da me jediš?
Izmućene stare grudi
da povrediš, da pozlediš?

"Ja te ljubim!"... tvrdiš, mlada,
puna jada, puna nada, —
ali ljubav sedom starcu
veruj, dušo, teško pada...

Uvele su grudi moje,
tvoja ljubav vatra živa —
Pa se bojim, starac sedi,
od plamena i goriva.
          
1875


DA L' TO . . .
 
Da l' to ponoć na sneg pada,
Te mu senči beli cvet?
Il' je ponoć moga jada,
Crne kose sviloplet?
 
Il' je zora moga nada,
Vitog tela laki kret?
Ah, ona je, ona, mlada —
A to mi je ceo svet! . . .
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Februar 03, 2013, 11:04:16 pm »

*

ĐURA JAKŠIĆ I MILA


Posle boravka u Beču i Minhenu gde je učio slikarstvo, pesnik Đura Jakšić, oktobra 1855. godine, privremeno se nastanio u Kikindi. Danima je uglavnom samovao u svom ateljeu, a zimske večeri je provodio u krčmi "Kod belog krsta". Neočekivano, tu ga je obuzela ljubav koja će kasnije biti čuvena zahvaljujući baš njegovim umetničkiim sklonostima. U krčmi Lazara Popovića bile su njegove ćerke Mila i Ana.
"One su služile, one naplaćivale, one zabavljale, pa... one, odnosno ona Mila — i privlačila goste", otkrio je Branislav Nušić još 1907. Taj Nušićev prijateljski zapis "Mila" (prva ljubav Đure Jakšića), prvo je pisano svedočanstvo o Đuri i krčmarici Mili Popović. Ona je "mlada, lepa, vatrenih očiju, tanka struka". Služila je Đuru, pio je sam u uglu krčme. Te trenutke Nušić dočarava kao scenu sa pozornice:

"Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša, nije hteo da ga drugi posluži, čekao je dok Mila prođe pored stola, pa joj je ćuteći dodao čašu. A kada mu je ona donela punu bledoga iđoškoga rampasa, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i... ispio čašu do dna."

Jakšić se toliko zagledao u Milu da se nameravao njome i oženiti. Međutim, nije imao kuraži to da joj kaže, tvrde njegovi biografi. On je povazdan po stolu ili po hartiji crtao njenu sliku i u tome se toliko izveštio da ju je napamet radio, što je Mili bilo milo...

A jednog dana — zapisuje dalje Nušić — Mile nestade, ode u goste. Nije bila u gostima ni desetinu dana, ali se to Đuri učinilo da se neće nikada ni vratiti. Tada se izjadao u četiri strofe pesme "Mila"

"...Ana toči, Ana služi,
al' za Milom srce tuži…"

Analitičari su za to rekli da odzvanja kao ispovest koju je izazvao mnogo dublji i snažniji događaj. Unutrašnja strana pesme ječi tugom za izgubljenim. Ona je potres Đurine duše...

Međutim, Đurin udes počeo je krajem 1856. godine, kada je u Kikindu stigla pozorišna družina iz Novog Sada. Njen glavni reditelj i dramaturg bio je Đura Đurka Rajković. Tada se Jakšiću dogodilo nešto da ne može biti gore, pesmu "Mila" pokazao je nikom drugom nego imenjaku Rajkoviću, koji se već bio zagledao u Milu na šta ona nije bila ravnodušna. Glumac joj se svideo više nego slikar i pesnik. Kad je pročitao pesmu Rajković je Boga molio da je Jakšić ne objavi; "Ubio ga Bog, samo da ne štampa tu pesmu, a kakav je i to će učiniti", govorio je Rajković.

Tako je i bilo. Jakšić je u listu "Sedmica" u Novom Sadu objavio "Milu" 1856. godine, ali se sakrio pod pseudonimom "Teorin". Nije imao kuraži da se potpiše, ili je želeo da ostane tajna ko to tuži za Milom iz krčme "Kod belog krsta".

Dok je prvi Đura stalno crtao portrete svog idola, dotle je drugi Đura prvo kod devojčinog oca, a posle i kod same devojke udesio ženidbu. I posle nekoliko dana rekao je Jakšiću da više ne slika Milu jer je ona njegova verenica.

"Nema nama Mile više", tugovao je Jakšić u stihu. Nema Mile nema ni radosti. I ko da igra, da peva, ko da žedni, ko da pije? Kuda da ode i šta da radi? Sa Milom u srcu i bez jasnog puta u život, Đura se obreo u Novom Sadu, a ubrzo i u manastiru Krušedol u nameri da se zakaluđeri. U pesmi "Iskušenik" iz tih najtežih dana u njegovom životu, on tuguje za dalekom krčmaricom. Iz Krušedola se uputio u srbijanska sela, u bespuća gde je jedno vreme učiteljevao. Prvo je bio učitelj u vlaškom selu u Podgorcu, zatim Sumrakovcu, pa Požarevcu, Kragujevcu, Rači… A svuda ga prati breme sirotinje, sukobi sa strašnim kmetovima...

A šta je bilo sa Milom?

Udala se za Đuru Rajkovića, novembra 1857. godine i tri godine kasnije zajedno su stupili u pozorišnu družinu. Igrala je epizodne uloge. Dok je živela u Beogradu Nušić je od nje saznao mnoge pojedinosti iz krčme "Kod belog krsta".

"Mila, ta lepa Mila, kojoj je Jakšić napisao prvu pesmu, nije niko drugi do današnja tetka Mila, udovica Đure Rajkovića, koju smo dugi niz godina viđali na beogradskoj pozornici, a koja danas živi teške dane, sa bednom penzijom od 500 dinara" — zapisao je Nušić. "Vi je Beograđani svi znate i videćete je sutra na pogrebu Jakšićevom" — oglasio je Nušić u svom zapisu, objavljenom 20. oktobra 1907. dan pre prenosa posmrtnih ostataka Đure Jakšića, njegove supruge Tine i sina Beluša sa Starog na Novo groblje u Beogradu. Pozvao je Milu u povorku :"...pođi, pođi sa svojih sedamdeset godina tetka Milo, i seti se, seti se onih lepih dana..."

Jakšićevi biografi tvrde da Mila nikada nije shvatila veličinu Đurine ljubavi. Ni posle pesnikove smrti, kada su ga svi slavili, ona izgleda, jedina nije shvatila njegovu veličinu. Sve do pred samu smrt govorila je o njemu s dobrodušnim pokroviteljstvom kao o boemu i pijanici, time se valjda tešila što nije pošla za njega.

Umrla je u dubokoj starosti, 1916. godine u Rusiji, trideset i osam godina posle Jakšića, a četrnaest godina nakon smrti muža Đure Rajkovića.

Jakšićeva slika "Devojka u plavom" u koju je utkao duboku osećajnost prema voljenoj devojci, ušla je u našu umetnost kao remek-delo, a "Mila", osim u prestižnim zbirkama poezije, živi u narodu, peva se u krčmama, na estradi, televiziji, iako je nastala pre 150 godina;

"Vina, Milo!" orilo se,
Dok je Mila ovde bila,
Sad se Mila izgubila;
Tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži. ...


Tekst napisao: Novica Jovanović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Februar 03, 2013, 11:07:05 pm »

**
Poezija Đura Jakšić
Ah, životu, moj teški teretu!


KAO KROZ MAGLU

Kao kroz sivu maglu
Što samo sine zrak,
A gušći oblak dođe,
Da veći bude mrak,
 
I ona samo sinu,
Da opet dođe hlad,
Da veća tama bude,
Da veći bude jad . . .
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Februar 03, 2013, 11:46:58 pm »

*

O LIRICI ĐURE JAKŠIĆA

Ovaj rad čitao je Kočić na proslavi koju je povodom 25-godišnjice smrti Đure Jakšića i 70-godišnjice Zmajeva rođenja priredilo Srpsko akademsko društvo "Zora" u Beču. Ne treba zaboraviti daje Kočić i svoju drugu knjigu "S planine i ispod planine", izašlu te iste godine, posvetio "uspomeni neumrlog genija Đure Jakšića". Rad je objavljen u Omladinskom glasniku. 1/1904, br. 3.


Poštovani skupe.
Meni je neobično bilo milo, kada mi je Zora ponudila da koju riječ progovorim povodom dvadesetpetogodišnjice Đurine smrti. Đura mi je simpatičan i kao čovjek i kao pjesnik, ne samo meni nego i svima je takav koji mu poznaju život i djela, i koji još nisu stupili u templum sacrum philisterii beati.

Dvije najmarkantnije ličnosti u našoj starijoj književnosti, i po životu i po djelima, svakako su Đura Jakšić i Sarajlija, pa kakva razlika izmeđ ta dva čovjeka! Jakšić smeten, nepraktičan u svakidašnjem životu, srdit, bujan, plah i neobuzdan, a takav nam se isto pokazuje i u svojim književnim radovima. A naš Sarajlija? I on je, istina, u svojim literarnim rabotama čudnovat, vrlo čudnovat, toliko čudnovat da mu krupnija djela gotovo i ne razumijemo. Ali se naš Simo u običnom životu znao lijepo snaći. Ako je dolazilo do nevolje i nemaštine, znao je naš Simo biti i baštovandžija, trgovac, vaspitatelj serbske junosti, i dr. Umio se on potruditi i do Nemecke da se i s hofratom Geteom upozna i koju probesjedi. Drži se da to nije pošlo za rukom ovom našem zaista praktičnom pjesniku. Đura se nije nikom nametao, nije nikad na silu tražio prijateljstva i poznanstva. Ako mu je pak ko, sam od sebe, ponudio prijateljstvo, on ga je toplo i iskreno primio.

Po mom mišljenju, ima dvije vrste pjesnika: pjesnici čija su djela i život puni zanimljivosti, nestalnosti i burne neobuzdanosti životne, i pjesnici čija su djela velika i značajna, a život im je običan, tih i miran kao i kod običnih, svikidišnjih filistara. Prvi su, za moj račun, pravi i veliki pjesnici, iako često puta iza sebe ne ostavljaju monumentalnih djela. Klasičan primjer za ovu misao, pored mnogih drugih, daje nam Bajron svojim djelima i pustolovskim avanturama, koje su silno uticale na francuski romanticizam i njegove snažne predstavnike.

U nas je za to primjer Đura, njegova djela i život, mučenički život, pun jada i čemera, pui gorčine, pun proganjanja i nečovječnog mučenja. One koji su ga mučili svijet je davno, davno zaboravio, a Đura još živi, živi u svojoj sjajnoj i uzvišenoj lirici, svjež i snažan kao div. Nije mi namjera da govorim o njegovoj cjelokupnoj književnoj tvorevini. Za to se ne osjećam ni dovoljno spreman, niti sam imao vremena da bar nešto iscrpno kažem o jednoj vrsti njegova rada. Njegova mi lirska poezija neizmjerno godi, te ću o njoj nekoliko riječi progovoriti na večerašnjem, svečanom skupu.

Nijedan naš pjesnik, ni prije ni danas, nije pisao svoje pjesme tako istinskim, tako duboko iskrenim i vrelim nadahnućem kao Đura, te to je uzrok da se i danas Jakšić, dok su drugi gotovo zaboravljeni i zabačeni, vrlo prijatno čita. Njegove nas pjesme zagrijevaju, oduševljavaju i potresaju. Neka topla i nježna svježina struji kroz njih. Da je ljepota u umjetnosti besmrtna, poznato je. Ali ima još nešto u umjetnosti što je besmrtnije: život. Njegova je lirika puna života, života koji plače, jauče, pišti i u bolu bjesni; života koji ljubi, uzdiše, čezne; života koji kune i proklinje i sam dan rođenja; života i životnih trenutaka kad se razdragano podvikuje:

Jesi li srećan? pitao sam se.
Srećan sam, srećan! O, bože moj!


Ili:

Pašću, umreću, duša mi gore,
Rastopiće me do bele zore
Ko grudu snega vrelo sunčanje —
O, lakše, lakše kroz gusto granje!


Može se potpunom sigurnošću tvrditi da su Đurine lirske pjesme, ispjevane u pojedinim odsjecima njegova života, izraz, jasan i snažan izraz njegovog duševnog stanja i raspoloženja u tim odsjecima vremena. Ovo se najbolje vidi iz upoređenja njegove biografije i pjesama.

U izdanju Srpske književne zadruge njegove su pjesme podijeljene na tri dijela: I Ljubim te, ljubim, dušo; II Sam na svetu, samac bez pomoći; III Veran je bio narodu svom. Svaki, dakle, odjeljak označen je kao nekim motom, koji cijelom ciklusu daje dotičan ton i boju.

U prvom odjeljku je ljubavna lirika. Neobična je i čudovata ljubavna Đurina lirika, naročito ciklus Ljubav. U njoj gotovo ne možete naći ni jednog kitnjastog epiteta za kojim tako žudno grizu prste naši mlađi i najmlađi pjesnici, ni jedne neobične fraze ili kakvog naročitog rečeničkog obrta. Sve je to prosto, bez ukrasa i bez one hladne, blesaste ornamentike koja je jedina i glavna odlika naših mlađih i najmlađih stihotvoraca. Sve je to, velim, prosto, ali opet neizmjerno godi duši čitaočevoj. To je nježno i meko tepanje koje tihano, blago potresa dušu, i čitaoca obuzima neka nepojmljiva toplina:

Plamti lice, srce gori,
Tebe ljubav žarka mori —
Ali mene raskidane
Mladog srca stare rane.
Ah, klonuše ruke bele,
Stišaše se grudi bajne,
Medna usta ništ ne vele —
Ali zbore suze sjajne...


"Uostalom — veli pokojni Vulović — njegova, Đurina, čvrsta priroda i mučan život zaptiše dosta rano ovaj izvor pesama, te ih je srazmerno malo".

Drugi odjeljak obilježen je riječima, tužnim, bonim riječima kroz koje probija dubok uzdah: Sam na svetu, samac bez pomoći! U ovim pjesmama, najljepšim što ih imamo i što smo ih ikad imali, pjesnik većinom opjeva svoj život, svoje patnje i nevolje. U njima nam iznosi ovaj plemeniti i genijalni pjesnik-vagabund svoja lutanja, lutanja bez kraja i konca, lutanja puna gnjeva, bure, srdžbe. Ostavljen od oca i rodbine, bez ikog svog bližnjeg, sam na svetu, samac bez pomoći! Traži u manastiru mira i pokoja. Na tom putu u manastir Gornjak osjetio je pjesnik svu ljepotu prirode i kako ona neizmjerno potresa i godi onima koje ljudsko društvo nepravedno goni i proganja. Pjesnik, slobodan čovjek, vagabund, siromah bez igdje ičeg, prezren i ostavljen, ali podstaknut i instinktivno opijen, počinje nesvjesno pjesmu uzvišenu i nedostižnu, pjesmu ljepoti i milosti opšte majke prirode i nehotice joj se ispovijeda i kazuje bole uvrijeđene duše svoje.

Iz uvrijeđene duše izvija se pjesma puna snage, puna čežnje, puna bijesa i srdžbe:

Po golemom svijetu mlađan se potucam.
Što gromovnik nisam da na sudbu pucam?


Divljačna je to pjesma, ali opet su to zvuci od nečuvene slasti i klasične ljepote. Takvu pjesmu, takve snažne i burne zvuke nijesu nikad dotle, a ni poslije, čule srpske planine i poljane, nikad se nijesu takvi silni i iskreni zvuci razlijegali ispod modrog, nasmijanog neba mile i slobodne srpske zemlje. To je Đurina najljepša pjesma, pored onih Na Liparu, to je njegov Put u Gornjak.

Ni tu pjesnik ne nalazi utjehe i žuđenog mira. Njegova plaha, burna priroda ne može se ni s kim složiti... Opet se obraća prirodi, najnježnijoj i najmilostivijoj majci sviju potištenih i uvrijeđenih:

Zbogom, goro i dubravo,
Tvrdi klanci, mrko stenje,
Samo jvdno utešenje,
Ucveljene duše moje!


Rastaje se i pozdravlja s planinama i dolinama, sjeda pod sumorno stijenje i nastavlja:

Tude putnik vrele kapi
Sa vreloga čela tare
I u senci prošlih dana
Zaboravlja groznu javu.
A kome je svet nepravdom,
Jedom, zlobom i otrovom
Očajano srce vređo —
Taj u tami mrkog stenja
Srcu traži utešenja.


Pjesnik se iza tog malo smiruje, da se možda opet kuda krene. Postaje učitelj i u selu Sabanti, u jedno svijetlo veče, puno mirisa i vlage, jada se pticama:

Moje ptice lepe, jedini drugari,
U novome stanu poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med,
Ali moje srce, ali moje grudi
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se mesto srca uhvatio led.


Pokojni i čestiti Vulović veli da su ove Đurine pjesme najljepše, gdje je, dakle, pjesnik sam sebi predmet, pa nastavlja: "Ali ovo nije ona uska, bolesna, hajneovska subjektivnost, ili ona subjektivnost što joj je sujeta izvor, gde ime pesnikovo dolazi u svakom stihu, gde se njegovi jadi ili radosti nameću celom svetu na žaljenje ili uživanje, gde se, tako reći, oseća subjektivna tendencioznost. Jakšićeve subjektivne pesme su postale nenamerno, i osećanja koja se u njima iskazuju ne dolaze nam kao tuća i nametnuta, nego ih osećamo kao svoja, pa nam zato nisu ni dosadna". Ovo je jedna bistra opaska u lijepoj i simpatičnoj, iako ne potpuno ispravnoj i temeljnoj raspravi pokojnog Vulovića, pa zato je i navodim.

Trećem odjeljku na zaglavlju je stih: Veran je bio narodu svom. Zaista je pjesnik bio vjeran svom narodu, jer se je već kao dječak borio za njegovu slobodu. Njegove su patriotske pjesme burne; snažnog, junačkog poleta. On, kad tuguje za svojim pritisnutim i razdrobljenim narodom, silno, iskreno tuguje; kad ga poziva u borbu za slobodu, sve se to lomi i krši, sve puca, i mi osjećamo da bi, kad bi svi bili onako snažni, moćni i oduševljeni kao naš dragi pjesnik, da bi, velim, i naš narod bio srećniji. Počujte ove goropadne stihove:

Čujete l' vihar kako govori?
Trese se stena, krše borovi,
A u oblaku ječe gromovi
Kf buntovnika besni zborovi!


Ove gromovite stihove mogla je stvoriti samo punokrvna, pjesnička snaga koja u momentanom zanosu zadrhti, prekipi, podivlja, pobjesni.

Đura ima prigodno patriotskih pjesama, koje opjevaju pojedine znamenite, istorijske momente, a ima i takvih u kojima se slave pojedini srpski vladaoci. Pa kakve su to prigodne pjesme? Za te se pjesme ne može kazati da su prigodne; one nijesu onako pobožne; patriotskoslatke kao kod drugih naših pjesnika. One su duboki, iskreni izraz i snažni odjek narodnog raspoloženja, narodnih želja i nada u tom istorijskom momentu. Uistinu su krasni i ti zvuci Đurine lire. U njima se ne osjeća ni trunak laskanja i udvaranja kao u one sumlate Joakima Vujića, koji i nebeske ptice nagoni da pjevaju u slavu knjaza Miloša. Đura nije laskao vladalačkoj sujeti koja je od neizmjerno ogromnih dimenzija: jedna joj dimenzija dopire od morske površine do neba, druga savrh mora do morskog dna, a treća? Ko li bi joj mogao odrediti veličinu?! Za takvu neman Đurina je lira bila nijema, hladna, nepomična. Đura je, po svom plemenitom karakteru, bio mnogo bliži jednom osrednjem njemačkom pjesniku, koji je jednom prilikom ponosito uzviknuo: "Neka kralj malo pričeka, jer je Evropa prepuna kraljeva, a Štelchamer je jedan!"

Veliko Đurino srce toplo je i podjednako kucalo za sve srpske krajeve. Sam je mnogo, premnogo patio, pa je nevolje i jade narodne dublje, intenzivnije osjetio i ljepše opjevao nego ijedan naš pjesnik:

Al' u gori nema puta,
A roblje je... ne zna kuda!
Beskućni su. Beskućnici!
Njine zemlje svaka stopa
Nije bila nikad njina:
Bosna mu je domovina,
Al' u Bosni doma nema.


Ide, možda, vrijeme, pjesniče mučeniče, kad će tvom i mom mučeniku, bosanskom seljaku, na koga si mislio kad si pisao svoju divnu pjesmu Stražar, svanuti ljepši dani i kad će svaka stopa njegove zemlje biti njegova. A sad ti, svijetla i plemenita inkarnacijo najuzvišenijih osjećaja čovječje i srpske duše, kličem: slava!
Projekat Ratsko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #16 poslato: Februar 04, 2013, 12:12:58 am »

**

ŠEŠIR, ČAŠA I KIST


Mnogi od nas su izašli ispod Đurinog šešira.

Ja se ne bih usudio nazvati pjesnikom pred njegovim šeširom, o kistu i peru neću ni da govorim. Jedan je Đura Jakšić, rođen prije 175 godina, a pisao je kao da je to juče bilo. Govorili su da je bolji slikar nego pjesnik, veći pjesnik nego slikar, briljantan kozer i tužni pijanac, da je neuk za veliki umjetnički zadatak, da je učiteljčić i neukrotivi bundžija. Znam da je bio umjetnik ispod čijih djela bi se rado mnogi potpisali, jer bolje ne umiju i ne mogu.

Ne poznajem sjetnije, versifikacijski uobličenije, pjesnički uvjerljivije i na kraju ljudskije stihove od onih iz pjesme "Na Liparu". Čitajući tu pjesmu i ko nikada nije bio tužan i usamljen to će bezuslovno za trenutak da osjeti. Đura Jakšić se nije čudio životu. On ga je živio i pjesmom, na sebi svojstven način opjevao. Zato je i trajan kao "... Kamen zemlje Srbije", nosač "vjekova tavnih", "što se iz praha diže u nebo", jednostavno on je Đura Jakšić. Pjesnik o kojem se do današnjih dana po kućama, u seoskim kafanama i luksuznim barovima pričaju anegdote i pjevaju njegovi stihovi. Nema našeg pisca koji nije poželio da bude kao on, ali taj umjetnički i ljudski habitus je neponovljiv. Njegova je tuga kao i očaj jednako pjesnički uvjerljiva, iskrena, plemenita i bezvremena. On promuklim glasom viče "Jevropi":

"Tebi da pevam — tebi, tiranko!
A duh mi mori otrov i gnev,
Uvreda tvojih žaoci jetki
Potpaljuju mi plemenit spev..."

U njegovim rodoljubivim pjesmama izvire moć pjesničkog izraza starogrčkih tragičara. Đura je pjesnik bez vremanskih granica, ali omeđen prostorom i sudbinom svog naroda kao svi veliki pjesnici od Sofokla i Njegoša do Borheza i Bećkovića. Samo čovjek koji u sebe skupi vascijelu bol svoje nacije može tako iskreno i čisto da pati, da ga zaboli dječja neuka i nesvjesna želja za jarećim mesom u teška vremena pod okupacijom. Đura Jakšić je živio svoje pjesme. Malo je danas takvih pjesnika. Pisao je pripovijetke i drame i slikarstvom pečati svoje pjesme, kao da osjeća potrebu za svestranijim izrazom nabujalih osjećanja koja su u njemu kiptila morskom silinom. Uz taj vizuelni odjek koji je lično stvarao na iskrvavljene stihove narod je pridodao muziku. Nimalo slučajno. To je sklad umjetnika, postojbine predaka i potomaka.

"Ćutite, ćut'te! S perom u ruci
Steko sam sebi u rodu glas,
S krvavom sabljom na bojnoj muci
Bolji sam bio — bolji od vas."

Đuro naš, na još mnogaja ljet'!


R. Dimitrijević, 16.10.2007.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #17 poslato: Decembar 24, 2013, 04:43:12 am »

*
ĐURA JAKŠIĆ — PRVI NOVINAR ŽRTVA U SRBIJI I & II


UMESTO POP POSTAO "MOLER"


Još od davnina kružila je Banatom legenda da su Jakšići iz Srpske Crnje poreklom od onih starih junačkih beogradskih Jakšića. Bez obzira na istinitost ove legende, Đurin otac Dionisije-Dina Jakšić, veoma je bio ponosan na svoje poreklo. To je bez sumnje uticalo na mladog Đuru Jakšića u formiranju njegove patriotske svesti, koja će se odraziti na njegov rodoljubivi opus u poeziji, a isto tako i u slikarstvu.

Sveštenički poziv u kući Jakšićevih u Srpskoj Crnji imao je višedecenijsku tradiciju. Pop Lazar Jakšić, nemajući dece, usvojio je svog sinovca Dionisija. Dina, kako su ga zvali, želeo je da i njegov sin Đura, koji se rodio 27. jula 1832. godine, nastavi tu tradiciju.

Koliko je Đurin otac bio strog i ozbiljan čovek, toliko je majka Hristina bila mekog srca, nežna i osećajna. Bila je takođe iz svešteničke porodice i umela je lepo i umilno da peva, tako da se njena pesma razlegala sokakom, a seljani koji su prolazili tuda, zastajali su da je slušaju. Brižno se brinula o desetoro dece, a naročito o svom prvencu Đuri. Starala se da joj Đura ne zaostane u učenju i radu od ostale seoske dece. Kasnije, službujući po zabitim selima Srbije, sećao se tog banatskog detinjstva, s bolom, kao kroz maglu nazirući to porodično ognjište, ognjište od koga ni ugarak ni žiške nije ostalo.

U velikoj, nacionalno mešovitoj varoši Segedinu, Đura je pošao u gimnaziju. U gimnaziji su nastale njegove prve nevolje. On, kome je bio namenjen sveštenički poziv i dostojanstvo, već u prvom razredu gimnazije bio je jedan od najgorih đaka. Zbog toga ga je otac strogo kažnjavao, dajući ga dva puta na izučavanje trgovačkog zanata. Prvi put je stao za trgovačku tezgu u varošici Hacfeld, a drugi put u Kikindi. Oba puta je pobegao kući u Crnju, preklinjući oca da mu oprosti i da ponovo pokuša u gimnaziji i da će marljivo učiti.

Dionisiju Jakšiću bilo je jasno da mu sin nije ni za sveštenički ni za trgovački poziv, jedina dva ugledna zanimanja među Srbima u Vojvodini. Zbog toga se zabrinuo za sudbinu svoga sina jer je shvatio da se neće snaći u građanskom svetu srpskog vojvođanskog društva. Ni paor ni građanin, teško će se probijati kroz život kako zna i ume.

U to vreme, negde oko 1846. godine, Đuru je zahvatilo jedno novo nadahnuće. Dok je išao u treći razred segedinske gimnazije, počeo je da posećuje jednu slikarsku školu. Ta večernja škola crtanja ulila je nadu ocu Dini. Možda bi njegov sin Đura mogao da posane "moler". Moler je tada kod vojvođanskih Srba bio opšti naziv za slikare, odnosno molere od zanata. Proizilazio je iz toga što su se mnogi slikari bavili oslikavanjem crkava — ikonopisanjem. Od te profesije moglo se kako-tako živeti, mada nije uživala društveni ugled kod građanskog staleža toga doba. "Još kada bi se dobro oženio i dobio u miraz koje jutro zemlje — razmišljao je Đurin otac — moglo bi se dobro živeti."

Da bi usavršio svoje slikarsko znanje, Đuru je otac dao na zanat kod majstora Dunajskog u Temišvar. Taj Slovak bio je jedan od najpoznatijih slikara u Banatu. Temišvar je tada bio centar banatskih Srba, a koliko je Đura savladao slikanje, svedoči pohvala u temišvarskom nemačkom listu. Na kraju godine dobio je pohvalu banatskog vladike Lonovića, kao najbolji od pet stotina đaka. To je učvrstilo nameru u Đurinom ocu da se Đura sasvim posveti slikarstvu. Tada je u Pešti postojala Prva ugarska akademija, slikarska škola na višem nivou, koju je vodio Napolitanac Marastoni. U tu akademiju pošao je i Đura u jesen 1847, a u njoj su studirali, svojevremeno, i Katarina Ivanović, Vuletić, Imbriković, Janković, Perlaska i mnogi drugi.

Međutim, već sledeće 1848. počela je Mađarska revolucija i Đura je bio prinuđen da napusti Peštu i vrati se u Srpsku Crnju. U to vreme mu je umrla i majka.

U Crnji koja mu je bila nekada tako draga, Đura se osećao neprijatno izgubljenim strancem. Tu ga je čekao samo grob njegove majke i tuga. Noću je krišom odlazio na majčin grob. Da bi se spasao čamotinje, na tavanu skriven, satima crta.

U proleće 1848. otac ga je poslao čuvenom srpskom slikaru u Veliki Bečkerek - Konstantinu Danilu. U njegovim bogatim raskošno nameštenim sobama vladao je dubok mir. Tu je živeo sa svojom ženom Sofijom Deli, koju je upoznao još 1827, kada je radio portret spahije Stefana Koročanjija u Velikom Bečkereku. Pričalo se da je poreklom Rus. Sin Suvorovljevog vojnika i Srpkinje i da mu je otac držao malu sitničarsku radnju. Izradio je čuveni ikonostas u pančevačkoj crkvi, zašta je dobio 4.000 forinti u srebru. Brzo se pročuo kao dobar portretista i od rasipnih mađarskih spahija zaradio toliko da je mogao da kupi veliku kuću sa baštom u Velikom Bečkereku. Njegova bašta bila je nadaleko poznata po retkom rastinju i dobroj negovanosti.

Nežna bela, krhka, sa zavodljivim očima, žena Konstatina Danila zbunjivala je Đuru. Posebno je izbegavao njen pogled. Strah da ne učini nešto nepromišljeno, pri razgovoru s njom obarao bi pogled.

— Da li se Vi mene plašite — upitala je jednom. Đura se zacrveneo i pobegao. Imao je samo šesnaest godina. Taj kratkovidi i rano osedeli čovek, pokazao se kao prijatan sagovornik. U kući se govorilo nemački, pa je Đura usavršio znanje ovog jezika. U velikoj Danilovoj biblioteci, najradije je čitao Bajrona. Impresionirao ga je Bajronov život, koji je žrtvovao za slobodu malog, porobljenog, grčkog naroda.

U slikarstvu Đura više nije hteo da bude samo "moler" koji je radio po tuđim prohtevima. Uticaj njegovog učitelja na njega bio je sve veći. Želeo je da postane pravi veliki slikar. Ugledao se na Danila svog učitelja.

Danima spokojnog života u kući Konstatina Danila bližio se kraj. U daljini se čula grmljavina mađarskih topova.

Đura tad, kao ni mnogi Srbi, nije shvatio cilj revolucije Lajoša Košuta. On je shvatio borbu protiv Mađara kao borbu za slobodu. Pred očima je samo video kako gore srpske kuće. Znao je samo za mađarske spahije koji su izrabljivali srpskog seljaka. Mađari su tada uzdrmali vekovni feudalni poredak Habzburške monarhije. Srbi su, zavedeni obećanjima Beča da će poraz Mađara značiti slobodu za Vojvodinu, stali na stranu Austrije. Predvođeni hrvatskim banom Jelačićem sa dobrovoljcima iz Srbije, pod komandom Stevana Petrovića Knićanina, lavovski su se borili protiv Mađara.



CRNI DANI ZA SRPSKI NAROD

Posle 1848. austrijski ministar Bah ukinuo je i ono malo prava što su ih Srbi dobili vekovnim vojevanjem za bečku monarhiju

To se pokazalo kao velika prevara u liku Bahovog apsolutizma koji je posle Revolucije 1848. godine zaveo austrijski ministar i predsednik vlade Bah. I ono malo prava što su ih Srbi dobili vekovnim vojevanjem za bečku monarhiju, bilo im je uskraćeno.

I Jakšić je pristupio narodnoj vojsci, boreći se hrabro u društvu Laze Zubana kod Mokrina. Rovovi raskaljani od kiše, puni vode. Vatra se nije smela ložiti, umoran i neispavan vratio se kući u Crnju. Tu ga zatiče novi udar, oca su po dostavi komšije Nemca odveli Mađari. Kuća im je bila zaplenjena sa svim stvarima. Đura i pored zabrane natovari stvari na kola pa sa malom braćom krenu put Temišvara. Nije mogao da pređe preko reke jer su Srbi u odstupanju srušili most. Ostavio je braću i sam, čamcem, prešao preko Tamiša. Kasnije, kada je prelazio Dunav kod Surduka, video je u daljini sela kako gore.

I eto, obreo se sam samcit u Beogradu, ne znajući kome da se obrati. Lutao je hladnim i pustim ulicama. Padao je sneg, naišle su gospodske saonice, zveckajući praporcima prolazile su mimo njega. "Što ne paziš", viknuo je kočijaš, zamahnuo i udario ga bičem posred lica. Krv je šiknula slivajući se niz pohabani šinjel. Osećao se usamljenim i nemoćnim.

Posle nekoliko dana zaposlio se na nekoj građevini kao nosač maltera i od toga se hranio nekoliko nedelja. Zatim se zaposlio na jednom poljoprivrednom imanju u okolini Beograda. Mislio je na nezbrinutu braću i na one koji ginu na vojvođanskim poljima. Nije mogao da izdrži, prešao je Savu i prijavio se kao dobrovoljac u legiju Drištrikćana. Sa odredima bana Jelačića krenuo je kroz Bačku raskaljanim putevima. Posle krvave i izgubljene bitke kod Kiš-Heđeša jedva se dokopao Beograda spasavajući glavu. Danju je spavao po trskama i ševaru, a noću putovao. Carska Rusija nanela je poražavajući udarac revolucionarima i tako spasla Austriju od poraza.

Đura je ponovo u Srpskoj Crnji. Zahvaljujući Nemcima, koji su vodili udvoričku politiku, Crnja nije bila popaljena. Jedva ga je otac prepoznao izgladnelog u iscepanom šinjelu. I Đura je zapazio da mu je otac osedeo i ostareo. Onako onemoćao po ceo dan je sedeo u stolici za ljuljanje, udubljen u svoje misli. I Đura nikuda nije izlazio iz kuće, svu jesen je presedeo crtajući i slikajući događaje iz minulih bitaka. Tištalo ga je ono što je preživeo i ratna stradanja i uzaludne pogibije i to što kao izbeglica u Beogradu i Zemunu nije dobio nikakvu pomoć. Slikao je grozničavo, želeo je da sve zabeleži na slikarskom platnu. A kada je dovršio slike — uništio ih je, on sam. Učinile su mu se blede prema onome što je stvarno doživeo. Stvarnost je prevazišla moć umetnika. Otac je stajao i posmatrao šta Đura radi. Bilo mu je teško, želeo je da Đuri obezbedi budućnost.

— Ideš u Beč — rekao je. — Ideš da učiš slikanje.

U Beču se Đura kretao u društvu srpskih studenata, koji su najveći deo vremena provodili po kafanama, diskutujući o patriotizmu, otadžbini i slobodi. Beč je i od ranije bio kulturno stecište Srba u inostranstvu. Tu su se susretali Srbi iz Srbije i Srbi iz Vojvodine, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Makedonije.

Tu je Đura upoznao ljude koji će u periodu koji sledi biti nosioci kulturnog preporoda Srba kako u otadžbini tako i u dijaspori: Jovana Jovanovića Zmaja, Đorđa Popovića - Daničara, Mihaila Polit-Desančića, slikara Stevu Todorovića i Novaka Radonjića. Tu se nalazio i mlađani Branko Radičević, mada već jednom nogom u grobu. Zatim veliki Vukov saborac Đura Daničić i ideolog mladih Srba Svetozar Miletić.

Ali Đura nije u Beču upisao niti akademiju niti kakvu drugu slikarsku školu. Samo je obilazio muzeje i galerije i gledao dela velikih majstora. Njegov boravak u Beču nije bio uzaludan, kako su mnogi istraživači njegovog slikarskog rada umeli da kažu. U Beču je upoznao Zmaja koji će odigrati presudan uticaj na njegovo književno odnosno pesničko stvaralaštvo. Zahvaljujući svom poznanstvu sa urednikom Letopisa Jovanom Subotićem, Zmaj je u broju 86 Letopisa, pod pseudonimom Osijan objavio svoje prve pesme. Pod Zmajevim uticajem počeo je i Đura da piše pesme. Krišom, da Đuro to ne zna, Zmaj je sa svojim pesmama poslao u Letopis i neke Đurine pesme. Bilo je to veliko iznenađenje za Đuru, i razume se silna radost, kada je u sledećem 87 broju Letopisa 1852. ugledao svoje objavljene pesme.

Iako su te pesme bile mladalački nesavršene i ličile na mnoge objavljene pesme drugih pesnika, to objavljivanje bilo je veliki podstrek za Đuru, jer je Letopis bio vodeći književni časopis kod Srba. Od tada će pero, a ne kičica biti presudna alatka u Đurinom životu.

Uskoro je Đura morao da napusti Beč da bi se odazvao na služenje vojnog roka. Zahvaljujući ocu, koji je na jedvite jade sakupio hiljadu forinti za otkup vojnog roka, Đura nije morao u vojsku. Umesto u vojsci, obreo se u Minhenu gde se ovog puta ozbiljno prihvatio izučavanja slikarstva. Ali u Minhenu je ostao samo pola godine pa se već krajem 1853. vraća kući. Otac više nije imao novca, a postojala je mogućnost da u obližnjem Karlovu izradi ikonostas za crkvu. Posao nije dobio, prota Vlahović, čiji je glas bio presudan, opredelio se za slikara Nikolu Aleksića.


Novica Jovanović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #18 poslato: Decembar 24, 2013, 04:54:32 am »

*
ĐURA JAKŠIĆ — PRVI NOVINAR ŽRTVA U SRBIJI III & IV


UHLEBLJENJE U VELIKOJ KIKINDI


Nije mogao da ostane kod kuće, otac mu je prebacivao nerad u Beču. I tako, u jesen 1855. obreo se u Velikoj Kikindi, gde se nadao da će kod bogatih građana moći da nađe uhlebljenje kao moler. Nastanio se kod trgovca Save Prekrajskog, koji mu je savetovao da se oženi.

— Žena bi ti — govorio je Prekrajski — donela nešto miraza, pa bi te njena rodbina pomogla. A takvih ima u Velikoj Kikindi.

Đura nije slušao svog savetodavca, već je po ceo dan slikao iščekujući narudžbinu. Bogatim i obesnim građanima i nije bilo do slika, već su se međusobno gložili oko raspodele unosnih činovničkih mesta u magistratu. Plašili su se neke nove revolucije ili bune koja bi ugrozila njihov miran život i imovinu.

Od slikarskih radova najviše su tražili ikone svetaca, ali su više voleli da kupe na vašaru šarene i jeftine što su ih slikali neki moleri. Bogatiji građani želeli su da imaju svoje portrete okačene po primaćim sobama. Ali Đura ni u tom poslu nije imao sreće, izradio je samo nekoliko portreta kojima mušterije nisu bile zadovoljne. Opet mu je preotimao posao pomenuti Nikola Aleksić, isti onaj kome je prota Vlahović poverio oslikavanje crkve u Karlovu. On je više umeo da ugodi bogatim srpskim trgovcima, koji su zadovoljni svojim životom pronalazili sebe na Aleksićevim slikama. Sve što se tražilo nije mu polazilo za rukom, materijalne koristi od svog slikarstva nije video. Počeo je da slika za sebe, zatvorivši se u svoj atelje, i tamo provodio čitave dane. Nije razmišljao o potrebama malograđanske sredine, nego na dela velikih majstora koje je video u Beču, Minhenu i Pešti. I dalje je sanjao da postane veliki slikar, poklanjajući svoje slike za ručak ili večeru.

O tome piše svom prijatelju Đorđu Popoviću Daničaru, uredniku "Danice", 28. maja 1856, pravdajući se da nije imao novac da mu ranije pošalje pismo: "Ja sam ovamo došao u nadeždi da ću kakvu crkvu ovde u okolini dobiti na molovanje, al' sam se ljuto prevario. Ja nisam za ove ljude, niti su oni za mene: razmaženi, gordi, sujetni, prosti, nevaljali, svaki napredak ugnjetavajući. Bogati su cicije, zvaničnici su globitelji, a svi pakosni. Ako još dugo moram ovde ostati dešperiraću."

Da bi prebrodio usamljenost u Velikoj Kikindi, Đura se sve više bavi poezijom. Ponovo se latio pera i pisao pesme. Još luta u stihu, traži sopstveni izlaz, ali iz pokušaja da napiše sonet govori da je postao sigurniji u izražavanju svojih osećanja. U tim mladalačkim pesmama oseća se uticaj velikog mađarskog pesnika Šandora Petefija. Te pesme je objavljivao u "Sedmici", uvek tražeći od Đorđa Popovića da ih dorađuje, ako mu se učini da je to potrebno.

Krajem 1856. godine Đura odlazi u Novi Sad, centar srpske kulture, srpsku Atinu. Ali se tu nije mnogo zadržao iako je imao uslove za život. Teško je podnosio društveni život i dolazio je u sukobe sa prijateljima. Više nije morao da moluje ikone pa je sa velikim žarom slikao legendarne narodne junake: Kraljevića Marka, Obilića, Strahinjića Bana, Starinu Novaka. Te slike je radio za veliku salu kafane "Kamila". Tu salu su nazvali Miletićeva, jer su se sa Svetozarom Miletićem tu sakupljali svi napredni ljudi Vojvodine.

Na žalost, većina od tih slika je nestala u vreme komesarijata zloglasnog Majtenjija. Tada je bila zatvorena Matica srpska, a Svetozar Miletić bio prognan. Đura je žarko želeo da pređe u Srbiju, nadajući se da će mu tamo biti bolje, ako ni zbog čega tamo vladaju Srbi, a ne Nemci i Mađari. Ali baš tamo ga je čekalo trnje.

Đura koji ni sam nije sanjao da će postati učitelj, obreo se u aprilu 1857. u crnorečkom selu Podgorac, u vlažnoj seoskoj školi koja prokišnjava pa ga je od toga stalno bolela glava. Tamo je stigao na preporuke svojih novosadskih prijatelja. Već na prvom koraku osetio je teško stanje u Srbiji. Nije bilo hleba, već se hranio kačamakom. On piše Đorđu Popoviću Daničaru 20. maja 1857: "Danaske u Krajini otpravljam učiteljsko zvanije, na svašta čoveka nužda natera... Bolovao sam od 21. aprila do sada... Nemoj ti da me prokuneš zbog onih 15 forinti", dodaje on na kraju pisma.

Već na početku učiteljevanja osetio je teško stanje u Srbiji. Narod je živeo teško, u siromaštvu, varan od trgovaca, iskorišćavan od zelenaša. Nesrećni narod verovao je u vradžbine, gatare i vampire. Narod je u svakom strancu gledao krvopiju, a vlast špijuna. Naročito se to odnosilo na Đuru koji je došao iz Austrije odnosno Vojvodine, gde su demokratsko oslobodilačke ideje snažno pulsirale u srpskom narodu.

Godine 1852. ministar unutrašnjih poslova Ilija Garašanin izdao je raspis koji je imao snagu zakonskog akta, da će se smrtnom kaznom kazniti svaki onaj: "Ko iz zle namere i pakosti ogovara zemaljske vlasti ili činovnika vlasti izvršujućeg, ili koju reč na porugu zemaljske vlasti upravljene, prosipa ili raznosi i time povoda napretku i narušavanju mira podaje."

U Podgorcu se Đura osećao usamljenim. Nije slikao, malo je i pisao. Ona Srbija o kojoj je on snevao bila je tamo daleko. Iskvarena birokratija, zelenaši, trgovci, popovi, pljačkali su narod. Dinastičke borbe razdirale su zemlju. Pandurska i kapetanska Srbija Aleksandra Karađorđevića, nesposobnog da shvati narodne težnje i da štiti narodne interese.



UČIO DECU BOGATAŠA

U Beču je pohađao predavanja, a dok je Tina spavala pisao je i čitao

Avgusta 1857. tražio je od Ministarstva prosvete premeštaj — dobio ga je u Sumrakovac. O tome piše Đorđu Popoviću: "Selo u dolini, okolo grdnim planinama okruženo. U selu nema crkve, a to sam i želeo. Učenika imam svega tri i četvrto jedno Vlašče, koje kod sebe držim. Imam i školskog slugu — to ti je pravi tem; što god ribe u Timoku i Zlotu ima, sve pohvata, tako da mehandžiju, popu i sebe i mene ribom hrani."

Tu je bar za kratko našao mir. U Sumrakovcu je napisao pesama koje kritičari ubrajaju u značajniji opus Jakšićeve lirike: "Put u Gornjak", "Na noćištu", "Veče". Ali ni u Sumrakovcu se nije dugo zadržao, već se 1. jula 1858. obreo u Beogradu, bez posla, novca, bez ikakvih mogućnosti za život. Stalna seljakanja, premeštanja i potucanja iscrpljivali su ga. Sa najnižom učiteljskom platom nije mogao da slika i stvara. On o tome piše Đorđu Popoviću 2. jula 1885. godine:

"Pare znaš da nemam kršne, no nadam se od tebe za tri dana dobiti. Ako pak od svega ovoga ništa ne bi ispalo za rukom, onda ćemo se videti, i moraću u futoškom sokaku firmu, kao Čortanovački, obesiti da me poznadu ljudi; zašto ovako do sada to nisu mogli. Ne znam kako će se to do veka kuburiti."

Uspeo je da nađe mesto kao privatni učitelj srpskog jezika u institutu Leopolda Špačeka. Predavao je deci iz bogatih beogradskih porodica koja nisu posvećivala pažnju njegovim lekcijama. Kome je trebala njegova umetnost. Tim bogatim ljudima, lovcima na karijeru, i njihovim ženama — izbiračicama muževa. Gledali su ga s prozora svojih udobnih kuća kao prosjaka s prezrenjem.

Patio je nad svojim snom i nad svojom javom, potucajući se beogradskim ulicama. Sa gorčinom je saznavao da na svetu sve više vlada nepravda, gledajući u osvetljene prozore beogradskih kuća naslonjen o zid. Obolevao je sve više i s mukom se penjao uz škripave drvene stepenice Špačekovog instituta. Drhtavom rukom cepa svoje papire, očajnički buljeći u plafon mračne sobe. Kraj sirotinjskih stanova prolazili su fijakeri novih ministara, tandrčući niz kaldrmu. Nije mogao da razmišlja o slikarstvu pritisnut dugovima, obućaru, pekaru, kafedžiji.

Želeo je da ode u centre evropskog slikarstva, Pariz, Minhen, Beč. Avgusta 1860. postavljen je za učitelja u Požarevcu. On piše Đorđu Popoviću: "Evo me već četiri dana ovde, gde dužnost učitelja drugog razreda opravljam, a to će reći da decu časlovcu i čitanci poučavam. Ovde ću se ja kao učitelj sahraniti, to već vidim."

Jednu od svojih najboljih pesama napisao je 1860, snažnu, prkosnu, borbenu. "Ja sam stena". Za samog sebe je govorio da je stena - "al krvava". Stena koja gordo stoji u tom društvu poniženih, ne bojeći se smrti, dok ne dočeka dan slobode i dostojanstva čoveka. Piše 8. oktobra: "Moler nisam, a spisatelj nisam! Izgubio sam se. Ja, evo, kako ne samo što ne radim, nego još među onakvim živim koji van laži ništa ne čine. "U Požarevcu je počeo da piše i pripovetke. Godine 1860. napisao je prvu pripovetku "Kraljica", koja je bila izrazito romantičarska. U Požarevcu je slikao, ali mu to nije donosilo veću zaradu. Slike je najčešće poklanjao ili njima plaćao dug.

U to vreme, 1861, odlučio je da se oženi i o tome piše: ... "Ona je kći učitelja ovdašnjeg, dakle nema nikakvih para ni miraza, do poštenja i skromnosti..." Svadba je bila 4. jula 1861. godine. Đurin otac doputovao je iz Srpske Crnje iako nije bio u najboljim odnosima sa sinom. Tada je obećao Đuri da će mu davati po 20 forinti mesečno, kao stipendiju, da u inostranstvu uči slikarstvo. Međutim, dvadeset forinti nije bilo dovoljno za život u Beču gde je Đura nameravao da otputuje sa ženom. On piše svom prijatelju Đorđu Popoviću, sa kojim je sve vreme u prepisci: "Složite se vas nekoliko, pa gledajte da me vi bar sa 20 forinti mesečno pomognete. Time će mi biti stanje olakšano, a da ćete dobro delo tim učiniti, o tome mislim da ste uvereni".

Obraćao se za pomoć i Ljubi Nenadoviću, ali osim saveta ništa nije dobio. Konačno 10. jula 1861. godine Đura Jakšić sa mladom suprugom krenuo je put Beča.

Beč mu je sada izgledao stran i tuđ. U kafanu na Belvederu nije svratio jer je znao da tamo više nema onog starog društva sa kojima je zore dočekivao. Sem toga, Đuri je nedostajao i novac, izdaci su bili veći nego što je planirao. Morao je ženi da naruči evropske bečke haljine, jer u srpskoj nošnji nije mogla da izađe na ulicu, a da se ljudi ne okreću za njom. Stanovali su u maloj polumračnoj sobi na trećem spratu stare kuće u Viden Feldages, a hranili se u jeftinom restoranu. Ali je ipak bio srećan zbog toga što je u Beču i što je mogao da slika. Uporedo je pohađao predavanja — mnogo je radio. Do kasno u noć, dok je Tina spavala, pisao je i čitao. Počeo je rad na jednoj većoj kompoziciji, trudeći se da otkloni greške na koje su mu skrenuli pažnju profesori iz slikarske škole. Radio je i bio je srećan.


Novica Jovanović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #19 poslato: Decembar 24, 2013, 05:00:05 am »

*
ĐURA JAKŠIĆ — PRVI NOVINAR ŽRTVA U SRBIJI V & VI


SLIKAO I PISAO PRIPOVETKE


Kada mu je Tina saopštila da će dobiti dete, istrčao je na ulicu i lutao po Beču, radostan, a oči su mu suzile. Činilo mu se da su sve nevolje prošle, da je uplovio u luku mira. U to vreme napisao je pesme koje su pune vere i optimizma: "Potok žubori", ciklus "Ljubav" posvećen ženi Tini: "Ljubim te, ljubim, dušo / ljubim te, raju moj / A osim tebe nikog, / do samo narod svoj".

Zbog povećanih troškova morao je svoju ženu da odvede u Crnju, a bila je već pred porođajem, i sam se vratio u Beč. Taj boravak u Beču bio je samo predah na njegovom beskrajnom putovanju. Naslikao je dosta slika, stekao nova saznanja o slikarstvu i vratio se u Novi Sad 1862. godine sa zbirkom pesama.

U Novom Sadu 1862. i 1863. godine Đura je živeo od slikarstva. Rasprodao je sve slike koje je naslikao u Beču, a imao je i novih narudžbina. U tome mu je mnogo pomogao omladinski list "Javor", koji je reklamirao Đurino slikarstvo. "Javor" je bio vrlo čitan i popularan list toga vremena. Jovan Jovanović Zmaj je u broju od 15. jula 1862. objavio: "Naš prijatelj, vrsan kao pesnik tako i moler, Đura Jakšić, došao je u Novi Sad i tu se misli nastaniti. Mi mu želimo dosta posla, jer znamo da će njegova kičica svakog zadovoljiti, ko mu šta naručio bude".

Godina 1862. bila je najplodnija godina Đurinog rada. Pisao je pripovetke, pesme, a napisao je i prvu dramu "Seoba Srbalja". Tadašnji opšti polet srpskog pozorišta i tri stota godišnjica Šekspira inspirisali su Đuru da se oproba i kao dramski pisac. Drama "Seoba Srbalja" doživela je izvanredan uspeh. Nagrađena je nagradom Matice srpske od sto dukata. Tada je u konkurenciji bila i drama Jovana Subotića, u ono vreme slavljenog srpskog pesnika. Štampana je kao posebna, marta 1863. godine. Prikazana je prvi put u Beogradu 21. maja 1863, zatim u Vršcu, Temišvaru, Velikoj Kikindi, Čakovu, Novom Sadu, Somboru.

I pored uspeha, kritika je oštro propratila dramu "Seoba Srbalja", smatrajući da je to snažan lirski prikaz, ali elemenata drame nema. Đurino materijalno stanje nije se popravilo. Porudžbina za slike bilo je sve manje. Ostavio je vojvođanske ravnice, prešao Savu i otišao u Srbiju.

U Srbiji su ga očekivala nova stradanja, bolnija nego prethodna. Sada nije bio sam, imao je porodicu, morao je mnogo više da zarađuje nego tada. U Srbiji je bio poznat po pesmi "Padajte braćo" iz 1862. godine, kojom je oduševljavao publiku na javnim nastupima, bio je poznat kao pesnik, ali ne i kao slikar. U Požarevcu je morao da piše firme za kafane, da moluje kuće i farba nameštaj. Krečio je sobe i šarao zidove sreskih činovnika i trgovaca.

Više nije imao onaj san koji je imao u Beču, ni energiju sa kojom je radio od rane zore pa do mrklog mraka. Počeo je da svraća u kafane, teško mu je bilo i u kući i u porodici. Žena ga nije razumela, dete ga nije zanimalo. Stalno je zurio kroz zamućeno prozorsko staklo u tamnoj sobi, nezadovoljan samim sobom, neraspoložen, usamljen. Lepe bečke uspomene ostale su daleko u magli. Umesto literature i slikarstva, suočio se sa sreskim kapetanom, sa činovnicima i trgovcima koji ga nisu podnosili i želeli su da ga unište.

Pakuje kofere i ponovo na put. Iz Požarevca odlazi u Kragujevac gde dobija mesto nastavnika crtanja u gimnaziji. Ali, tu je bio najveći izliv gorčine i nezadovoljstva. Plata je bila ni mala ni velika, ali nikoga ne interesuje književnost, a još manje slikarstvo. Oficiri su predložili da se ukine čitaonica koja je njima namenjena. Nije mogao da razume samog sebe. Počeo je da se povlači. U kafane nije odlazio, sedeo je sam kod kuće.

U to vreme Đura počinje realnije da prihvata stvarnost. Režim samovolje Mihaila Obrenovića harao je Srbijom. Policijska tortura, hapšenja, tamničenja, kulučenja, to je bilo pravo lice političkog sistema u Srbiji. Opšte raspoloženje za borbu protiv Turaka zahvatilo je i Đuru. Narod, kao i Đura, nije prozreo šta se krije iza tobožnje misije oslobođenja Mihaila Obrenovića. U toj misiji bilo je više priče i praznih obećanja nego stvarnih dela. Pamfletima o oslobodilačkoj misiji Srbije, vladajući režim hteo je da skrene pažnju naroda od vrućih problema teškog stanja u zemlji. Narod je hteo rat protiv vekovnog porobljivača Turaka, zaboravljajući u velikom zanosu svoju neslobodu. A, Đura je pevao:

"Padajte braćo! Plinte u krvi.
Ostavte sela, nek gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Streste sa sebe ropstvo i sram!"

Ali je isto tako pevao: "Mi Srbi nismo. Mi ljudi nismo". Srbija koja je i sama živela u neslobodi, nije mogla da oslobodi porobljene Srbe u Bosni i Hercegovini.

U isto vreme Đura ponovo pokušava da se ogleda u drami. Negativni prikaz kritike nije ga obeshrabrio. I već 1864, napisao je prvu verziju drame "Jelisaveta knjeginja crnogorska". Pored teških prilika u porodici i okruženju, Đura je uporno radio na drami. Ovog puta nije se pouzdao u svoje nedovoljno teoretsko znanje, već je tekstove slao na proveru i ocenu istaknutim pozorišnim i drugim javnim radnicima. Posebno mu je pomogao Stojan Novaković, istaknuti političar, kulturni i naučni radnik. On je Đuri dostavio svoja zapažanja koja su mu pomogla da "Jelisaveta knjeginja crnogorska" bude, u svakom pogledu, bolja od "Seobe Srbalja".

Tada je iznenada dobio premeštaj u Sabantu kod Jagodine za učitelja tamošnje osnovne škole. Sa manjom platom nego u Kragujevcu, troje dece i bolesnom ženom. Bio je sasvim osiromašio. U pohabanom odelu, oboleo, lutao je po Liparu, kraju pored sela, tužan i zamišljen.



TINO, KUNEM TI SE BOGOM I LJUBAVLJU

Posle otpuštanja s posla zbog nepristojnog vladanja besposlen i bez hleba lutao je ulicama i pustim poljima

Tražio je izlaz iz svog teškog položaja, razmišljajući o rešenju koje bi ga spaslo. Žena ga je napustila i otišla najpre svom ocu u Požarevac, a zatim Đurinom u Srpsku Crnju. Opet je bio sam, bez dečjeg smeha i Tininog glasa.

"Slatka Tino!", pisao je on u to vreme. "Kunem ti se živim Bogom! Kunem ti se grobom i spomenom moje i tvoje majke! Kunem ti se mojom i tvojom slatkom dečicom: Milošem, Belom i Tijanom! Kunem ti se, Tino, mojom ljubavlju da ću biti dobar, da ću te kao i do sad u duši i srcu mome nositi, da se nikada, pa baš nikada neću opoiti! Niti da ćeš iz mojih usta ikada čuti kakvu reč koja bi te uvrediti mogla. Samo dođi, moli tvoga dobrog oca, plači pred njime, preklinji ga, da te sa slatkom našom dečicom kući pošalje. Prošenije sam predao za podanstvo, molio sam Ministarstvo prosvete da me premeste u varoš, negde. I sve će dobro biti samo dođi ti sa Milošem, Belom i Tijanom! Oh, Tino! Tino! O, deco moja slatka, deco moja! Golubovi! Anđeli i svako dobro, moja sva sreća u nesrećnom životu mome! Dođite da vas vidim živim očima, da živim za vas.

Vaš bez vas najnesrećniji otac i muž.
Đ. Jakšić ".

U to vreme Đura je napisao dve svoje najlepše pesme: "Ponoć" i "Veče". One su antologijskog značaja, pisane su visokom pesničkom snagom, snagom patnje, progonstva i osamljenosti.

"Mnogo je dana, mnogo godina,
mnogo je teških bilo istina".

To je bilo trenutno klonuće i razočarenje. Đura je s novom energijom i samouverenjem krenuo među ljude.

Ponovo je u Požarevcu među svojima. Tu je doživeo nova optuživanja i suđenja zbog nekoliko groša nevraćenog duga. U to vreme dogodio se i onaj nečuveni skandal sa mackama — sprave za mučenje žena. Te macke je, naime, izmislio požarevački sreski načelnik i izazovno ih izložio ispred osnovne škole. Razljućen Đura Jakšić, poslao je dopis Kaljevićevoj "Srbiji", tada opozicionom listu. Taj dopis je potpisao lažnim, izmišljenim imenom. Na nesreću, jedan starac iz Požarevca isto se tako zvao. Nesrećnog starca odmah su uhapsili i optužili za antidržavno delovanje. Đura se sam prijavio da bi spasao starca tortura i muka. Zbog toga ga je policija često presretala noću i tukla, da bi ga na kraju proterala, ovog puta u Raču kragujevačku. Istoga dana kada je Đura odlazio iz Požarevca, odlazio je i sreski načelnik. Načelnika su ispratili samo policajci, a Đuru svi napredni građani Požarevca.

U septembru 1868. godine u Rači je ponovo sam i gladan. Tada piše poznato pismo svom prijatelju Stojanu Novakoviću: "Dali su mi hleba. Hvala. I kao što dobrotvori vele — uhlebiše me, hvala im! Ta, više mi i ne mogaše dati, jer su sami pojeli pečenje. Hvala im... Ne smem ni pomisliti da nešto svojoj deci ostavim, ili bar, dok ne odrastu da im mogu nabaviti ono što im je nužno. Naravno, ministar ne zna; ali od tri dukata i osam cvancika, kad se jedan dukat oduzme za dug — naravno, ministar ne zna, njegove su "frajlice" i odevene i obuvene... Ja im ne zavidim, ali mi je teško gledati moju kako se prostoj lepinji, kao nekoj poslastici raduju - ali neka ih, neka se uče iz malena trpeti, od mene neće se moći puzanju naučiti, a samo onaj koji puzi, može decu kolačima hraniti".

Ali ga ni tu vlasti nisu ostavljale na miru. Optužili su ga za bunt, da je na jednom mestu govorio da policajci nisu potrebni i ako oni ostanu, Srbija će propasti. Đura se branio na sudu: "Govor je bio o isluženim policajnim činovnicima, kojom prilikom pomenuo sam Savu, bivšeg kapetana, koji je nekog seljaka od jutra do podne držao na macke, i sneg ga zavejao... kad sam se obrnuo iz tog razgovora, video sam Vasu pisara s jednim čovekom koji se došunjao do mog stola i naš prijateljski razgovor prisluškivao.

Đura je osuđen na deset dana zatvora. Otišao je za Beograd, prethodno ne podnevši otkaz na učiteljsko mesto u Rači. Njegovu dramu "Jelisaveta knjeginja crnogorska" odbila je Kolarčeva zadužbina. Stojan Novaković mu je pomogao da dramu štampa u privatnom izdanju 1868. godine. Đura je počeo da razmišlja o novoj drami "Stanoje Glavaš". Ali, to mu nije donosilo nikakve materijalne koristi.

Morao je ponovo da potraži stalno zaposlenje, ovog puta kao nastavnik crtanja u jagodinskoj Gimnaziji. Te 1869. godine, u Jagodini nije se bavio umetnošću — ni slikarstvom ni književnim radom. Sredinom januara 1871. godine sedeo je Đura s društvom u jednoj jagodinskoj kafani, dok je napolju vejao sneg. Tema je bila omiljena za kafansko društvo — politika. Đura je napadao režim, nadajući se da će mu jednog dana doći kraj. Jagodinski kmet Jovanča Cvetanović, s kojim je Đura još ranije došao u sukob, prišunjao se do njihovog stola da bi saznao o čemu razgovaraju. Želeo je da pronađe razlog da optuži Đuru. Đura ga je primetio i zavaljen u stolicu, s rukama iznad glave, zapevao:

"Bojišiću, bojiš li se koga?
Boga malo, cara baš ni malo,
a od kmeta ko dorata moga".


Novica Jovanović | februar, 2002 | Glas javnosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: