Voja Carić (1922—1992)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Voja Carić (1922—1992)  (Pročitano 14167 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: April 17, 2011, 03:43:30 am »

*

VOJA CARIĆ
(Mašići, 14.03.1922 — Beograd,19.04.1992)

Voja Carić, pesnik, pisac i novinar, rođen je 14. marta 1922. godine u mestu Mašići, u Slavoniji. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a gimnaziju u Novoj Gradiški. Istoriju umetnosti studirao je u Zagrebu, a završio u Beogradu.

Posle Drugog svetskog rata bio je urednik Radio Beograda, sarađivao je u Politici i sa mnogim drugim brojnim listovima i časopisima za decu.

Njegova najpoznatija dela su: "Beli vuk", "Bajka o tajni", "Aparat profesora Kosa", "Ej, ti", "Šareni most". 1970. godine sastavio je Antologiju savremene poezije za decu.

Umro je 19. aprila 1992. godine u Beogradu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Jul 20, 2011, 11:02:02 pm »

**
Poezija za decu Voja Carić


PROLEĆE

Opet kreće
proleće
s pesmom kroz moj kraj.
Dođe lasta, dođe roda,
zažubori bistra voda
i poletje zmaj.

Topli dani
sunčani
izmienili svet.
I gle, svuda naokolo,
gdje je bilo granje golo,
osuo se cvet.

Vredne pčele
počele
da skupljaju med.
Snega nema, zima nije,
bacili smo bundu, skije —
loptin sad je red.



SVIRALE

Svirale rastu na vrbi kraj reke;
crvene, žute — složene po meri.
Želiš li svirke — ti jednu uberi
i slušaj zvuke, zvuke i odjeke.
 
No zalud dete nada se i gleda —
negde je vrba svirale sakrila,
drhtavim lišćem grane obavila
i čari svoje u vodi ogleda.
 
Tuga se vidi na zelenoj glavi,
jer vrbu tište sakriveni zvuci.
Zato kad baka sviralu napravi
 
propeva drvo i u dečjoj ruci.
Čudne su ove svirale kraj vode —
zasviraš, igraš i detinjstvo ode.



ĐERAM U RAVNICI
 
Mesec je veselo izdigao kroz drveće
svoju glavu blistavu i veliku,
mesec se nebom širi i razmeće
ko jedan dinar po novčaniku.
 
Svetlo je — a nije dan, od toga stvari
prividno ožive i prave korake.
Neki panj, tamo, podseća na čoveka kad ostari
a grm na dete pored bake.
 
I sve se obraća jedno drugom
pokretom blagim kao da miluje goluba —
kukuruz u redu sa svojim drugom
osmehuje se s hiljadu zuba.
 
A putem jedan veliki malog čoveka vodi,
prolaze pored rita i žure prema selu.
Evo ih — gledaju sebe na glatkoj vodi,
kako se kupaju u odelu.

Iz dubine bije hladnoća i dno je preteći crno.
 
— Je li, tata, je li vam se čamac izvrno tu gde je bašta,
 pored strništa?
— Da, pa šta?
— Pa, nnništa.

Iza njih ostaje ravnica sjajna i žuto-bela
na kojoj čuči đeram i nisko saginje glavu
kao da kljuca ptica poludela
zrno što joj stalno ispada u travu.



PUTOVANJE
 
Krećemo — osta otac i mati,
ostade stara stanica.
Samo nas putem u stopu prati
mesec i zvezda Danica.
 
Kroz polusan mi baka se javlja,
već sutra moram pisati pismo.
Sad uspavanku voz nam sastavlja
kakvu još nikad slušali nismo.
 
Ispred nas neko šibicu pali,
iza nas neko glasno peva.
Kraj mene davno već su zaspali
i sused zdesna i sused sleva.
 
Zatvaram tiho teška vrata,
ne želim sada ništa da čujem.
Ej, žao mi je što san me hvata
pa neću znati da putujem.



SVEMOGUĆA VEČERA
 
Ispred šatre,
pored vatre,
bez kredenca i police,
bez trpeze i stolice,
dok je mrak svetlost na zapad terao —
Vasuka s decom večerao.

Tu se jedući ćutalo,
ćuteći gutalo,
kao bedem, kao grad sloga nerazrušiva —
krckalo se, mljackalo, pucalo za ušima.
 
Jelu nikada ne zamera
apetit slađi od šećera.
 
Osmehnu se Vasuka
na svoje piliće,
pa rukave zasuka
navali na piće.
 
Dođoše na red boce, to jest jedna boca
stara i domaća što pamti mnoge tuđe šljive i čokoće,
i tad su deca dugo zadivljeno gledala u oca
kako mu u grlu junački klokoće.
 
Ej, šta bi Vasuka sve za njih učinio,
samo kad bi život pojeftinio!
 
Još otpi, i, kao što zrak izađe iz staklene prizme,
život zablista šaren i veseo.
Decu je obuo u crvene čizme
i pred varošku kafanu zaseo.

Sit i napit, posmatra ljude žmirkavo i leno
kako postaju reka što teče korakom.
Gore zalutali golub proleti žureći besmisleno
i pomeša se sa sumrakom.

Pozdravi kao koplja probadaju veče:
— Zdravo Vasuka, živeo Vasice, kako si Vaso
debeli čoveče!
 
Popi još malo,
promućka, pogleda — još je ostalo.
 
Na um mu pade mnoga misao zgodna
dokle je boci stigao do dna.
 
A tad
kako mu se oko zaletilo
u prostrano nebesko plavetnilo
oseti snagu što ga spaja
sa svakom tačkom ovog beskraja.
 
Odmah sve stvari postadoše manje i njegove
i više nema šta da traži ni da dobije, —
zemlja je puževski uvukla svoje bregove
i ravna je odavde do Indije.
 
Savršenstvo je najzad ukrasilo njenu glavu staru
 
Ceo svet je sličan osrednjem vašaru
i mesec na nebu
neukradenom hlebu.



SUNČANI KONJI
 
Sunčani konji crvenih griva,
plameni konji bez potkova —
prošli bez traga preko njiva,
i prešli reke bez mostova.
 
Planine prošli neprohodne,
široka mora, u brzom kasu,
crveni konji svako podne
na livadici našoj pasu.
 
Posle odlete besni i siti,
kako je lepo konjanik biti!
 
Jahači hitri, crvene kose,
što jašu konje plamenih griva,
ubojne puške u borbe nose
i krive sablje oštrih sečiva.
 
Na zalasku ih napadne tama —
za svetlost svaki borbu prima
al' goloj sablji čelik se slama
i dugo blešti u oblacima.
 
U ovoj strašnoj neravnoj bici
ginu svi konji i konjanici.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Oktobar 31, 2011, 08:54:12 pm »

**
Poezija za decu Voja Carić


JUNAK HAJDUK VELJKO

Hajduk Veljko je bio ko soko
stalno junak, svakoga dana —
ko što je nebo stalno visoko
i morska voda stalno slana.
 
Jedanput, posle teškog boja,
— još dim barutni ko magla visi
poslanik ruski reče mu:
Tvoja slava je silna, al'  j u n a k  nisi.

— Za Turčina je sve lakše reći,
negoli tursku glavu odseći . . . !
Veljko zastade, pogleda mrka,
prošapta muklo ispod brka:
 
— Nu, skaži bratko, kakvu ćeš glavu,
glavu sa bradom ili ćosavu . . . ?
Rodofinikin smeška se kradom,
u šali kaže: Glavu sa bradom.
 
A Veljko odmah u sedlo skoči,
sablju izvadi, pušku otkoči,
potera Turke po bojnom polju,
pažljivo bira bradu što bolju.
 
Kušlja mu juri poput bure,
oko njih zuje puščana zrna. —
Poseče Veljko jedno Ture,
brada mu gusta, ko katran crna.
 
Taj podvig silno zadivi Rusa,
srdačno Veljku ruku drmusa.
 
Još mu pitanje ovo uputi:
Kako postade junak? K a k o ?
A Veljko ćuti, misli i ćuti,
i reče: Ne znam. Eto, tako!
 
Rat za slobodu tad je vođen
i od nasilja narod branjen. —
Iz stare pesme Veljko je rođen,
u nove pesme on je sahranjen.



TRI RATA
 
Koliko god pamtim ratova
u svaki odoh iz svatova.
Jedanput trezan, dvaput pijan —
uvek uredan i obrijan.

Kad je počeo Balkanski rat
bio sam Stanku stari svat.
Pravo iz crkve ja i on
utrpasmo se u furgon.
 
Al sreća beše sklonija meni —
vratih se kući druge jeseni.
Čio, zdrav, čitav, a kuma Cica
ostade, bogme, udovica.
 
Za Prvi svetski rat smo čuli
kad sam kumovao Tomi i Juli.
Tu beše pića do mile volje
pa sve ne pamtim baš najbolje.

Znam da je sa mnom krenuo Paja.
Skupa smo stigli do položaja.
Pred Cerom blešti Drina reka —
tu smo istukli Poćoreka.
 
Ali, Srbija beše mala,
cela bi lako u Pariz stala.
Bila je, da je Francuska mati,
koliko dete od pet sati.

Još kad je sila oko svih međa
možeš da misliš — pucaju leđa.
Žestoko tuku, mnogo su jači,
Srbija poče da se povlači.
 
Lako je uz proju i slaninu
gaziti svaku snežnu planinu,
al gladan preko Albanije —
priznati moraš — lako nije.
 
Najednom spazih kod moga Paje
upale oči pa se sjaje.
Negde kod Drača ostavi kosti
skršen od gladi i slabosti.
 
A Drugi svetski rat me snađe
u svatovima ćerke Anđe.
Dan beše gadan s kišom i vetrom,
u vojsku krenuh s prijanom Petrom.

Ja videh smesta — biće loše,
ovaj rat traži samo Miloše.
I još ni puške nisu nam dali
a već smo oba u ropstvo pali.
 
Opet u furgon i bi prilike
za oficire i za vojnike
da putem broje koliko šina
ima odavde do Berlina.
 
Berlinsko nebo drže Englezi
pa Nemci žive u stalnoj jezi.
Sav svet se hitro u podrum sklanja
čim se uplaši bombardovanja.

Pa jednom i kod nas bomba laka
pade u logor kraj baraka —
i tad jedini prijan Pera
pogibe, jadan, od šplitera.

I sad, bude li opet rata
to molim svakog druga i brata
neka se sa mnom niko ne hvata
ako još svoju glavu voli,
jer će prestati da ga boli.



KAKO NASTAJE RAT
 
Čovek teško može da zamisli
koliko je zavisan od drugog sveta,
koliko država od države zavisi
i naša planeta od drugih planeta.

Izvadi kap vode iz Jadrana
(svejedno što su kapljice bezvredne),
sve kapi vode iz svih okeana
pomeriće se zbog te jedne.
 
Uzmimo jednu državu na mapi
(nek je najmanja i potpuno sama),
i zbog nje bi se, ko s vodom zbog kapi,
desilo nešto sa svim državama.
 
I dešava se, jer slabe satiru —
na tom temelju još je svet sazidan,
i sve je samo u prividnom miru
a, u stvari, rat je neprekidan.
 
Tek neko počne. Negde se uzbuni
da se okovi vežu il razvežu —
tad se pomrse svi stari računi,
svet traži silom novu ravnotežu.
 
Danas u svetu sloboda se budi
(to su narodu najteži momenti),
na jednom mestu, samo, ginu ljudi
a ratuju baš svi kontinenti.
 
Napredak ide samo preko zala —
život je takav, nosi mnogi balast
da, čak dok živi bar jedna budala,
on mora biti malo i budalast.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Februar 20, 2013, 03:37:16 am »

*

VOJA CARIĆ


V. Carić je vedar dečji pesnik, pripovedač, romansujer, urednik i antologičar. Pesnik ulazi u literaturu kaoglasnogovornik slobode i sveopšteg napretka, koji su došli nakon završene borbe. Njegova poezija krute retoričnosti i bubnjarskih rima, kao i svekoliko pesništvo toga doba, imala je odjek u dušama čitalaca.

Drukčiji tematski obrt i pesnički koncept podudaraju se sa drugom fazom pesnikovog pevanja i mišljenja. Proza Beli vuk, pesme Šareni most i roman Aparat profesora Kosa, literatura je okrenuta životu.

Carićevo delo zasnovano je na najraznovrsnijim motivima, od sveta prirode do naučne fantastike. Izdaje zbirku priča koja obiluje motivima prirodne raskoši i životinjama kao delom prirode i detinjstva. U pripovetkama, Carić nalazi inspiritivan oslonac u stvarnosti. Realnost dobrim delom prožima celokupan njegov opus. Carićeva poezija nije za decu predškolskog uzrasta. Zahteva od čitaoca da sam nasluti stih.

Pripovetka Beli vuk, o sudbini mladunčeta koje se ne daje pripitomiti, poseduje mnoge odlike dečjeg dela: zanimljivost, radnju, događaj, pripovedne slike, dinamičnost. Dečak Petar je uložio nesebičan trud da vučića, nađenog u šumi, pripitomi, ali se životinja vraća šumi i zovu divljine. Dodatno dečakovo razočaranje dolazi od poruga njegovih drugova, pošto mu je zver zauvek otišla.

Carić pripada piscima koji unose književnost u okvir nauke. Roman Aparat profesora Kosa je primer naučnofantastične literarne vrste. Pripovest o istraživaču koji ne dopušta da se vlastito dostignuće nadljudske inteligencije stavi u funkciju razaranja Zemlje — čist je žilvernovski motiv. Kao celina, delo zaostaje u formalno književnom pogledu: umotivskom zapletu, radnji, dramskim postupcima,  inamičnosti i u precizno ocrtanim likovima.  

Poezija autora Šarenog mosta i Ej ti je slikovita, melodična i lako pamtljiva. Ispevana je o obliku soneta. U zbirci Ej ti, središnji junak je mirni dunavski ribar, odvojen od urbane sredine i "privilegija" koje ona ima. Naslovna pesma zbirke je topla balada o ljudskom spokojstvu, jednostavnosti i skromnosti življenja. U basnama, koje čine vredan segment Carevićevog stvaralaštva, pouka je uverljiva, govor neukočen i neizveštačen. Njegova poetska reč podstiče na razmišljanje, poziva na dijalog, smeh i maštu. Jasan i slikovit stil, čista i bistra reč, postojane su vrednosti pesnikovog dela.

Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Oktobar 13, 2016, 03:11:55 am »

**

CARIĆEVA BAJKA


— Ej, Ti!... čitaoče, ti još dete a već čovek, ti čovek a još dete, čitao si Crvenog jelena ili ćeš ga tek čitati, svejedno. Crveni jelen nije samo Carićev, on je i tvoj, on je svačiji, jer svako živo biće ga traži, nalazi, gubi, i tako čitav život.
 
Crveni jelen je iz gnezda vrabaca — sad ih vidiš, sad ih ne vidiš, ali uporno ih loviš; ako ih ne vidiš uživo ili u pustinjski lažnim slikama, onda ih loviš u mašti. Jedino deca i ljudi sa dečjim srcem vide Crvenog jelena i čude se kako to da drugi ljudi, ozbiljni i mračni, ljuti tragači i vešte konjokradice, ne mogu da ulove Crvenog jelena.
 
Carićeve pesme su pesme čarobnjaka, to su pesme-priče, pesme-bajke, a čitava knjiga Crveni jelen jeste jedna njegova velika, lirska i misaona bajka o životu.
 
Carićeve pesme misle, slikaju, razgovaraju. One odgonetaju život, tražeći od čitaoca, istovremeno, i srce i um. A Carić ume fino da spoji srce i glavu u lirsko jedinstvo koje se zove mudrost.
 
Radoznao je Voja Carić, radoznao i smeo. On je veliki, uporni tragač za ljudskim istinama. Želeo je, na primer, da da odgovore na mnoga, za decu teška pitanja.
 
Carićeva pesma-bajka Sunčani konji je prelepa pesma o sunčevim zracima, sunčevoj konjici koja kasa nebom života i gine u tami. Sutradan, zajedno sa Suncem u velikom sedlu, ponovo galopira sunčanim stazama i tako ukrug, odvajkada do večnosti, rađa se i nestaje, rađa se i nestaje...
 
Crveni jeleni, sunčani konji, čarobnjaci, vatra iz peći, vetar okućnik, oblaci, tajne. Tajne su neprestano prisutne u lepoj velikoj Carićevoj bajci, kao da stvarni, svakodnevni život nije dovoljan, već se uvek traži nešto čarobno, tajanstveno, iz mašte i snova — da upotpuni i ispuni čoveka. Iz toga se rađa radoznalost i stvaralački duh koji pokreće svet napred.
 
Mudrost, snaga i ljudskost su česta tema njegove poezije. Carić u čoveku prepoznaje Čoveka i o tome piše.
 
Verujte velikoj Carićevoj bajci, ona obogaćuje maštu, širi vidike, uzbuđuje i oplemenjuje duh, pogotovo onih mladih čitalaca koji kreću u život, u svet odraslih.


Dragan Lukić: "Moji Savremenici" | Biblioteka ZMAJ | Novi Sad, 2000.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: