Petar Petrović II Njegoš (1813—1851)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Petar Petrović II Njegoš (1813—1851)  (Pročitano 58617 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 10, 2010, 11:46:50 pm »

**





PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ II
(Njeguši, 01.11.1813 — Cetinje, 10.10.1851)


"Ja sam za granicom prosveštenoga svijeta. Na mom uzanom podneblju svagda se lome tirjanski gromovi. Stoga je moj mali kraj tamom divljine obezobražen. Za čovjeka zdravomislećega niti je muke ni uveselenija na svijetu, jerbo su sve ljudske poslastice sa otrovom pripravljene, a sve pečali imaju neko svoje udovoljstvije. Čovjeku je gotovo, kad mu dođe, slatko plakati kao pjevati. Ja ovako našu pjesnu razumijem. Svijet je sad Božji, stoga u svakojem njegovom nuglu vide se djela velikoga majstora. Trudoljubije i iskustvo mrava i pčele, i uredno letenje ždraljevah ja radije gledam no sve parade evropejskih stolicah. Zbogom, [...] izvolite me zadržati u Vašem dragocjenom uspomenu."1


LUČA MIKROKOZMA

Koliko sam i koliko putah
Svod plavetni neba sveštenoga,
Brilijantnim zasijat sjemenom,
Zaklinjao dušom zapaljenom
Da mi svetu otkrije tajnu
Ali ga tvorac ukrasio,
Veliku mu knjigu otvorio,
Da stvar slavi Tvorca i blaženstvo.
Al' da čovjek na nje listu čita,
Ništavilo prekomjerno svoje?
                                                    
—  —  —

Snom je čovjek uspavan teškijem,
U kom vidi strašna priviđenja,
I jedva se opred'jelit može
Da mu biće u njima ne spada.
On pomisli da je neke pute
Od sna ovog osvobodio se;
Ah, njegove pr'jevarne nadežde!
On je tada sebe utopio
U sna carstvo tvrđe i mračnije
I na pozor strašnij snoviđenja.
                                                    
—  —  —
                                                    
U vremenom i burnom žilištu
Čovjeku je sreća napoznata;
Prava sreća, za kom vječno trči,                                                    
On joj ne zna mjere ni granice:                                                      
Što se više k vrhu slave penje,                                                    
To je viši sreće neprijatelj.
Naša zemlja, mati milionah,
Sina jednog ne mož' vjenčat srećom;
Samovlacem kad postane njenim,
Tad nazdravi čašom Herkulovom.

Naše žizni proljeće je kratko,
Znojno ljeto za njime sljeduje,
Smutna jesen i ledena zima;                                         .
Dan za danom vjenčaje se tokom,
Svaki našom ponaosob mukom.
Nema dana koji mi želimo,
Nit blaženstva za kojim čeznemo;
Ko će vjetar ludi zauzdati
Ko l' pučini zabranit kipjeti
Ko l' granicu želji naznačiti?

U čojka je jedan hram vozdignut —
Zla obitelj tuge i žalosti;
Svaki smrtni na zemlji rođeni
Ovom mračnom obitelju vlada,
Pod koje se svodom otrovnijem
Mučenija vremena gnjijezde
Ovo gorko nasljedije ljudsko
Čovjek čojku, čovjek sebi dava;
Najsretniji ga iz ništa stvaraju
Radi smrtne tužne armonije.

Čovjek organ dosta slabi ima
Da izrazi svoje čuvstvovanje;
Zato znake različite dava,
Različita tjelodviženija,
Umna čuvstva da se objelodani.
No svi naši slabi izgovori
I sva naša slaba čuvstvovanja
Spram onoga što bi šćeli kazat
Nijemo su spletno nareječje
I klapanje duše pogrebene.

S točke svake pogledaj čovjeka,
Kako hoćeš sudi o čovjeku —
Tajna čojku čovjek je najviša!
Tvar je Tvorca čovjek izabrana:
Ako istok sunce sv'jetlo rađa,
Ako biće vri u luče sjajne,
Ako zemlja priviđenje nije,
Duša ljudska jeste besamrtna;
Mi smo iskra u smrtnu prašinu,
Mi smo luča tamom obuzeta.

________________________

1 Pismo L. A. Franklu od 12. oktobra 1851.
.

[postavljeno 15.12.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 10, 2010, 11:58:03 pm »

**

PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ II


POSVETA PRAHU OCA SRBIJE

... Iz grmena velikoga lafu izać trudno nije:
u velikim narodima geniju se gn'jezdo vije;
ovde mu je pogotovu materijal k slavnom djelu
i trijumfa dični v'jenac da mu krasi glavu smjelu.
Al' heroju topolskome, Karađorđu besmrtnome,
sve prepone na put bjehu — k cilju dospje velikome:
diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši,
iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši...



GORSKI VIJENAC

A ja što ću? — ali sa kime ću?
Malo rukah, malena i snaga,
Jedna slamka među vihorove,
Sirak tužni bez nigđe nikoga!
Moje pleme snom mrtvijem spava,
Suza moja nema roditelja,
Nada mnom je nebo zatvoreno,
Ne prima mi plača ni molitve:
U ad mi se svijet pretvorio,
A svi ljudi pakleni duhovi.

—  —  —

O prokleta zemljo, propala se!
Ime ti je strašno i opako.
Ili imah mladoga viteza,
ugrabiš ga u prvoj mladosti;
ili imah čojka za čovještvo,
svakoga mi uze priđe roka;
ili imah kitnoga vijenca
koji kruni čelo nevjestama,
požnješ mi ga u cv'jetu mladosti.
U krv si se meni pretvorila!                                                             .
—  —  —

Sv'jet je ovaj tiran tiraninu,
a kamoli duši blagorodnoj!
On je sostav paklene nesloge:
u nj ratuje duša sa tijelom,
u nj ratuje more s bregovima,
u nj ratuje zima i toplina,
u nj ratuju vjetri s vjetrovima,
u nj ratuje živina s živinom,
u nj ratuje narod sa narodom,
u nj ratuje čovjek sa čovjekom,
u nj ratuju dnevi sa noćima,
u nj ratuju dusi s nebesima.
Tjelo stenje pod silom duševnom,
koleba se duša u tijelu.
More stenje pod silom nebesnom,
koleblju se u moru nebesa;
volna volnu užasno popire,
o brijeg se lome obadvije.

[postavljeno 15.12.2008]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 11, 2010, 12:03:27 am »

*

PETAR PETROVIĆ II NJEGOŠ


NOĆ SKUPLJA VIJEKA

La douceur de l'haleine de cette deesse
surpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse


Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče
ispod polja zvjezdanije u proljećnu tihu veče,
siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi,
te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi.
Nad njom zv'jezde rojevima brilijantna kola vode,
pod njom kaplje rojevima zažižu se rojne vode;
na grm slavuj usamljeni armoničku pjesnu poje,
mušice se ognjevite ka komete male roje.
Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim
i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim.
Čuvstva su mi sad trejazna, a misli se razletile;
krasota mi ova boža razvijala umne sile.
Nego opet k sebe dođi, u ništavno ljudsko stanje,
al' lišeno svoga trona božestvo sam neko manje;
pretčuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi
dušu mi je napojio — sve njen v'jenac gledim plavi,
O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije,
te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije!
Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze
na livadi dviženija — do njih hitro svi dolaze!
Rasprsne li pupulj cv'jetni ali kane rosa s struka —
sve to sluhu oštrom grmi, kod mene je strašna huka;
zatrepte li tice krila u busenju guste trave,
strecanja me rajska tresu, a vitlenja muče glave.
Trenuć mi je svaki sahat — moje vreme sad ne ide;
sile su mi na opazu, oči bježe svud — da vide.
Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti —
zavid'te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!
Hod je vilin mlogo dični na Avrorin kada šeće,
od srebrnog svoga praga nad proljećem kad se kreće;
zrak je vile mladolike tako krasan ka Atine,
ogledalo i mazanje preziru joj čerte fine.
Ustav' luno, b'jela kola, produži mi čase mile,
kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile.
Prelesnicu kako vidim, zagrlim je kv bog veli,
uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji.
Pri zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj
plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj
i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.
Ah, cjelivi, boža mana, sve prelesti rajske liju!
Cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati
što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati.
Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože,
ništa ljepše nit' je kada niti od nje stvorit može!
Malena joj usta slatka, a angelski obraščići —
od tisuće što čuvstvujem jednu ne znam sada reći!
Snježana joj prsa okrugla, a strecaju svetim plamom,
dv’je slonove jabučice na njih dube slatkim mamom;
crna kosa na valove niz rajske s igra grudi...
O divoto! Čudo smrtni ere sada ne poludi!
B'jela prsa gordija su pod crnijem valovima
no planina gordeljiva pod vječnijem snjegovima
na izlazak kad je sunca sa ravnine cv'jetne gledim,
kroz mrežicu tanke magle veličinu kad joj sl'jedim.
Igram joj se s jabukama — dva svijeta srećna važe,
k voshištenju besmrtnome lišenika sreće draže;
znoj lagani s njenom kosom s zanešene tarem glave...
Druge sreće, malo važne, za nju bi da, i sve slave.
Ne miču se usta s ustah — cjeliv jedan noći c'jele!
Jošt se sitan ne naljubih vladalice vile b'jele;
svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom,
kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom.
Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu,
tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!

[Pjesma je napisana 1845. Prvi put je objavljena u "Bosanskoj vili" 1913.]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 11, 2010, 12:03:56 am »

**

NJEGOŠEVA TEORIJA SAZNANJA


PREDGOVOR

Kad čovek pristupi obradi nekog velikog pisca, bilo sa koje strane, on biva zahvaćen sve više i njegovom celokupnošću; i što ga šire i dublje proučava, veliki pisac ga sve više osvaja, gotovo zarobljuje. I pri tome, što je često gotovo neizbežno, nikako ga više ne napušta: on o njemu mora stalno da misli, postaje pratilac u svakodnevnom životu: pri radu, u slobodnim časovima, pri šetnjama, čak i pri spavanju.

U tu vrstu pisaca spada i Njegoš. Svojim mnogobrojnim vrednostima i kao pesnik i kao mislilac, on je u stalnom interesovanju naše književnosti i nauke. Dokaz tome je ogromna literatura o njemu koja je narasla za poslednji vek i po. U našoj nauci imamo već sada čitav niz njegošologa, koji posvećuju sav svoj život samo proučavanju Njegoša. Samo poslednjih desetak godina imamo više doktorskih dizertacija, koje su rađene na našim i stranim univerzitetima.

Naravno da u toj nastaloj literaturi, pored studija koje su postale već klasične, ima mnogo i ponavljanja, čisto "skolarskog", nevažnog. I što je za žaljenje, to se slobodno može reći, Njegoš je više proučavan sa filozofske i biografske strane, pronalazile su se najsitnije pojedinosti iz njegova žiiota /dr Spasić "Njegoš i Francuzi"/, raspravljalo se o uticajima koji bi eventualno mogli biti od ovog ili onog pisca /Miltonov "Izgubljeni raj", Danteov "Pakao ", Ljermontovljev "Demon", Geteov "Faust", pa Lamartin, Puškin i tako dalje/.

Međutim sa čisto umetničke, književne strane: u čemu je stvarna veličina Njegoša kao pesnika i pisca imamo malo obrađenih studija. Pored pokušaja Pavla Popoćića sa knjigom "O Gorskom vijencu", mi do danas još nemamo iscrpnu i veliku studiju i estetičku analizu "Gorskog vijenca", da bi se moglo jasno videti u čemu je umetnička i književna vrednost Njegoševa.

Drugi pokušaj da se kritički oceni nešto šire dao je nedavno u svojoj "Istoriji srpske književnosti" Miodrag Popović. Samo tu sve Njegoševe pesničke pobude i poletne filozofske misli tumačene su suviše materijalistički, ovozemaljski, kao izraz Njegoševih ličnih suprotnosti, kao težnja za ličnom apsolutnom vlašću da se osigura centralizovana država u Crnoj Gori. Popović je zaboravio da je Njegoš u glavnome bio pesnik-idealista.

Sudeći po izvrsno pisanoj knjizi Isidore Sekulić "Njegošu knjiga duboke odanosti" treći pokušaj da se dobije suptilnije i literarnije mišljenje o "Gorskom vijencu", na žalost propao je. Po njenom sopstvenom priznanju, ona je izradila dvostruko veći rad o "Gorskom vijencu" no što je njen o "Luči mikrokozma". Ali se dogodilo nešto što se ne događa često piscima: Milovan Đilas je nezasluženo i nepravedno napao njenu knjigu i nju lično izložio podsmehu. Ona je zbog toga bila vrlo uvređena i osećala se poniženom, i kao odmazdu u svome besu, uzela ceo rukopis o "Gorskom vijencu" i bacila ga u vatru. — "Kad je tako, Crnogorci, niste dostojni da ništa više imate od mene", branila se u svojoj nemoći Isidora, sigurno na svoju štetu i na štetu naše književnosti.

Neobično pesnički, sa bogatom retorikom, prvi je opširno analizirao Njegoševu religiju ili bolje reći Njegošev odnos prema Bogu, svetu i čoveku episkop Nikolaj Velimirović. Njegoša je mučilo večno i nedokučivo pitanje svih dosadašnjih velikih pesnika i mislilaca: šta je Bog? Velimirović, i ako sam vladika, uzeo je drugog vladiku, Njegoša, kao naročit, poseban slučaj religioznosti: ne čisto u crkvenom smislu, nedogmatično, čak ponekad i "jeretički ", već kao slobodnog pesnika-mislioca. Kad pisci govore jedan o drugome, onda ne mogu a da ne govore i o sebi. Govoreći o Njegošu, episkop Nikolaj je izložio kako on shvata religiju u najširem smislu. Njegoš mu je bio povod da izrazi i sebe. /Uzgred, nije na odmet podsetti da je episkop Nikolaj na jednom svom predavanju u Udruženju srpskih pisaca i umetnika u Londonu 1953 godine govorio tako o "Starom zavetu" kao da ne postoji protivurečnost sa "Novim zavetom". — Pravoslavni vladika ustupio je bio mesto slobodnom misliocu/. Jovan Skerlić, koji je pisao pri pojavi Nikolajeve knjige, video je na Nikolaju "jasne tragove liberalne protestantske teologije". I sasvim tačno dodao: "U protestantskoj školi Velimirović se naučio jednoj stvari: tumačiti veru ne po oveštalim dogmama i utvrđenim kanonima, no po svojoj glavi". I na kraju svoje kritike Skerlić je uputio jednu poruku Nikolaju: "Ako je Velimiroviću stalo do crkvene karijere, neka ne čita Renana..." Nije mi poznato da li je ovu Skerlićevu poruku Nikolaj shvatio sasvim ozbiljno, ali u jednome sam siguran: Nikolaj je morao uživati pri čitanju Renanove "Molitve na Akropolju", iako ona sva odiše paganizmom, i da istovremeno bude iskreno odan Hristu, kao najuzvišenijoj suštini Hrišćanstva.

Ali i posle ove Nikolajeve knjige "Religija Njegoševa" mnogi problemi ostaju otvoreni za diskusiju, i naročito posle knjige Branislava Petronijevića "Filozofija u Gorskom Vijencu i Luči mikrokozma" i neobično studiozne knjige dr. Alojza Šmausa "Luča mikrokozma".

Dokaz da se to može i da je od naučnog interesa, primer je rad dr. Žike Prvulovića "Njegoševa teorija saznanja i sistem", koji se sada pojavljuje kao štampana knjiga.

U svoje vreme, pri prvim započetim razgovorima o tome koga bi našeg pisca trebalo uzeti za doktorsku dizertaciju na Oksfordskom univerzitetu savetovao sam dr. Prvuloviću da bez ikakvog kolebanja uzme Njegoša. Kao mlad čovek studirao je teologiju i mogao bi lako da proučava Njegoša sa te strane. On je to usvojio i odmah se bacio na rad: nabavio sva Njegoševa dela, proučio svu dostupnu literaturu o njemu i u toku rada prikupio građu ne samo za uži predmet oko religije, nego i o celom Njegošu. Univerzitet u Oksfordu prihvatio je dizertaciju pod naslovom "Religiozna filozofija Princa-Vladike P. P. Njegoša" i 1957 odbranio tezu pred ispitnom komisijom u kojoj su bili profesori g. Maskal iz Oksforda i dr. Goj iz Kembridža. Usled nepovoljnih izdavačkih prilika do danas teza još nije mogla biti štampana.—

I ako ima prividnih suprotnosti u Njegoševom filozofskom sistemu, on pokušava da dokaže da je taj sistem "čak logičan i dosledan" i da je ideja o sveukupnosti i uzročnosti, tojest povezanost stvari i pojava u prirodi, ona Njegoševa ideja o "tužnoj armoniji":

"i cijeli ovi besporetci
po poretku nekome sleduju"

           /Luča, str. 111/.

Dr. Prvulović sasvim ispravno tvrdi da je "Njegoš bio, pre i iznad sveta, filozof i pesnik". Njegoš je bio izvanredno složena ličnost. On je u sebi sjedinjavao više ličnosti, nešto slično što se nalazilo samo u rimsko i grčko doba. Ali iznad svega i pre svega Njegoš je bio pesnik pa onda sve drugo. Dr. Prvulović tvrdi na jednom mestu da je "Luča najdoslednije i najdublje delo od svih drugih njegovih dela". S tim nebismo se mogli složiti. I po opštem priznanju i po stvarnom stanju Njegoševo najveće delo ostaje "Gorski Vijenac ".

U zaključnim redovima dr. Prvulović kaže: "Njegoš je celog svog života ostao ubeđen da Božje proviđenje održava ovaj svet i da Bog-Stvaralac stalno pretvara mrak u svetlost, besporedak u poredak, zlo u dobro. Ova sveopšta transformacija će se produžiti sve dotle dok Bog ne postigne odlučnu pobedu nad silama koje mu se još protive ili ratuju protiv njega. Sve ono što je na izled, ili suštinski, suprotno u svetu, postaće jedno bitno i pomireno u punoći Božanskog bića. Veliki broj stihova u "Luči" prikazuje Boga kao najvećeg idealistu, koji se neće zadovoljiti ničim manjim; Njegov je cilj grandiozan ali po njemu ostvarljiv."

Ako bi se mogla zbiti u nekoliko reči suština Njegoševog dela, onda bi se reklo: metaforično-pesnička razmišljanja o tajnama Boga, čoveka i sveta. Znamo da postoji u literaturi Danteov bog, Miltonov bog, Geteov bog, Tolstojev bog, ali postoji i Njegošev Bog: On je apsolutna ljubav i dobro, lepota i svetlost, istina i pravda.

I pored sveg čovekovog osvajanja kozmosa, pred njim ostaje jedna tragična i nerazrešiva tajna: odnos između mikrokozma i makrokozma toliko je ogroman da ga čovek neće moći nikada premostiti.


Miodrag Stajić


NJEGOŠEVA
TEORIJA SAZNANJA

Dr Žika Rad. Prvulović
Birmingam, 1981
Štampa i izdaje Otsek
za izdavačku delatnost
crkve LAZARICE,
Birmingam, Engleska


[postavljeno 26.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 11, 2010, 12:04:24 am »

**

ODABRANE STRANE O PETRU PETROVIĆU NJEGOŠU


Jovan Skerlić (1877—1914)
velikan srpske književne kritike i istoričar  

Vuk Stefanović Karadžić (1787—1864)
srpski flolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih pesama i pisac prvog rečnika srpskog jezika  

Ljubomir P. Nenadović (1826—1895)
književnik, ministar prosvete Kneževine Srbije

Andra Gavrilović (1864—1929)
profesor, književnik i književni istoričar

Isidora Sekulić (1877—1958)
jedna od najumnijih žena stvaralaca u srpskoj književnosti i kulturi

Pero Slijepčević (1888—1964)
književni istoričar; opredelio se za studije germanistike i filozofije na Bečkom univerzitetu. Doktorirao na univerzitetu u Friburgu u Švajcarskoj s tezom o budizmu u nemačkoj književnosti.

Žika R. Prvulović (1920—1996)
pravoslavni teolog (doktorirao teologiju u Oksfordu)

Milorad Najdanović (1920—)
diplomirao i doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu; dugogodišnji profesor književnosti, pomoćnik upravnika Narodne biblioteke Srbije u Beogradu.

Jovan Deretić (1934—2002)
istoričar književnosti, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu  

Dragutin Rosandić
metodičar nastave književnosti

Dimitrije Vučenov (1911—1986) Radmilo Dimitrijević
D. V. književnik, književni istoričar, kritičar i prevodilac

Staniša Veličković (1937)
doktor književnih nauka; bavi se metodikom nastave, književnom kritikom i teorijom književnosti

Slobodan Rakitić (1940—2013)
pesnik, predsednik Srpske književne zadruge

Isidora Bjelica (1967)
pisac, reditelj

Stranci o Njegošu
Henri Lejard
Edvard Levič Mitford
Čarls Lem
Gardner Vilkinson

[postavljeno 27.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 11, 2010, 12:04:58 am »

**

PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ


Od Vasilija Petrovićа do Petrа Petrovićа Njegošа, Crnа Gorа nije dаlа nijednog piscа. Ali prvi pisаc kojegа je onа u XIX veku dаlа bio je izuzetne veličine i zаuzeo je jedno od prvih mestа u srpskoj književnosti.

Rаdivoj, u kаluđerstvu nаzvаn Petаr Petrović, rodio se u Njegušimа, u Crnoj Gori, 1. novembrа 1813. Stric, vlаdikа Petаr I, uzeo gа je 1825. k sebi dа gа školuje i pripremi zа svogа nаslednikа. Neko vreme učio je školu u Boki Kotorskoj. Od 1827. do 1830. bio mu je učitelj Simo Milutinović, koji gа je vаspitаo nа osobit i čudnovаt nаčin. Posle stričeve smrti, 1831, bude zаkаluđeren, postаne аrhimаndrit i prihvаti vlаdu nаd Crnom Gorom. Kаo vlаdаr ustаo je protiv plemenske аnаrhije i protiv krvne osvete, i otpočeo uređivаti zemlju, prikupljаti u svoje ruke vlаst, ustаnovljаvаti sudove i škole, grаditi puteve. Godine 1833. išаo je u Petrogrаd, gde je zаvlаdičen. Vrаtivši se s putа, on je nаstаvio svoju tešku vlаdаvinu, rаtujući s jedne strаne sа hercegovаčkim muslimаnimа i skаdаrskim pаšаmа, а s druge strаne s nemirnim plemenimа i mnogobrojnim nezаdovoljnicimа u zemlji. Zаdržаvši se neko vreme u Beču, 1836. je opet otišаo u Rusiju, gde je ostаo do 1837.

Ostаtаk životа proveo je nа Cetinju, retko izlаzeći iz zemlje, brinući se kаko dа odbrаni Crnu Goru od stalnih spoljnih opasnosti. Godine 1846. otišao je državnim poslom u Beč, 1848. zadržao je Crnu Goru da ostane mirna, 1849. je zaključio sa Srbijom tajni ugovor o oslobođenju Bosne i Hercegovine. Razbolevši se, 1850. radi leka ide u Italiju, gde u Napulju provede zimu. Bolest je uzimala maha, on se vrati na Cetinje, i umre 19. oktobra 1851.

Njegoš je bio vladika osobite vrste. On se zakaluđario iz političkih razloga, zato što je bio utvrđen red da vladar Crne Gore mora biti vladika. Ali on na taj svoj čin malo polaže, nosi crkveno odelo samo kada služi u crkvi, što je vrlo retko bilo, živi kao svetovan čovek, misli sasvim svetovnjački. On o veri misli sasvim kritički i slobodno, a ne usteže se da iskaže te svoje ideje. On je u prvom redu vladar, Srbin, mislilac, pa tek onda crkveni čovek, i to samo po formi. Samo jedan tako slobodan duh mogao je da ispeva onako visoko-mislenu poeziju.

Kao Dositej Obradović i Vuk Karadžić, Njegoš nije prošao kroz redovne škole, i sam se duhovno obrazovao. Prvi učitelj mu je bio Simo Milutinović, koji je i sam vrlo malo bio učio, koji je čitao nadohvat i po slučaju, i čije je znanje bilo neodređeno, nesigurno i mutno. Onome što je i sam znao i kako je znao Milutinović je učio svoga đaka, otvarajući mu više volju k čitanju: ljubav ka književnom radu, no dajući mu neko stvarno obrazovanje. Njegoš je docnije bio zahvalan svom učitelju što ga je uveo u "zračne prostore", i njegovi prvi uzori su mu u pisanju bili dela Milutinovićeva. Između Serbijanke i Dike crnogorske, s jedne strane, i epskog speva Slobodijade i Gorskog vijenca, s druge strane, formalna sličnost je očevidna. Od Milutinovića je Njegošu ostalo i mitologisanje i česti arhaizmi u jeziku.

Retke prirodne inteligencije, vrlo darovit, Njegoš se docnije sam, potpuno samostalno, razvijao. U cetinjskoj pustinji bez igde ikoga, bez ikakvog obrazovanog društva, on se bacio na čitanja, razmišljanja, i na književni rad. Naučivši ruski, francuski, talijanski, on čita velike pesnike tih književnosti — Dantea, Petrarku, Miltona, Bajrona, Puškina. Kao njegov iguman Teodosije u Šćepanu Malom, on na zvezdama uči bogosloviju. Putovanja po Rusiji, Austriji, Italiji još više su proširila njegov duhovni vidik. I sopstvenim silama, neprekidnim čitanjem velikih pisaca i mislilaca, on stiče znatno književno i filozofsko obrazovanje.

Njegoš je počeo pevati oko 1832, pod uticajem poezije Sime Milutinovića i Lukijana Mušickog, čije stihove je znao naizust. To su prigodne pesme, pune mitološkog elementa, nesigurnog književnog jezika. Godine 1834. izišla je na Cetknju prva njegova knjiga Pustinjak cetinjski, zbirka prigodnih stihova u slavu Rusije i njenih vladara po kojoj se nikako ne bi mogao naslutiti veliki pesnik Gorskog vijenca. Iste 1834. godine izišla je na Cetinju druga njegova knjiga Lijek jarosti turske, u kojoj su pesme po ugledu na narodne, i u kojima se pevaju junaštva Crnogoraca i njihove popede nad Turcima. U "epskom spjevu" Slobodijadi koji je štampan tek 1854, u deset pesama slavi razne crnogorske pobede nad Turcima i Francuzima. Spev je u slobodnijem osmercu i sa književnijim izražavanjem. Pored toga, po povremenim listovima, časopisima i almanasima, Njegoš štampa svoje manje pesme, mahom prigodne i refleksivne. Iz toga prvog doba su njegovi delimični prevodi iz Ilijade i ruskog speva Slovo o polku Igorovol. Srpska književna zadruga 1912. izdala je sakupljene njegove Manje pjesme.

Rođen u kraju gde je narodna tradicija bila vrlo jaka, a narodna pesma uvek živa, vaspitan od Sime Milutinovića koji je zaneseno voleo narodnu poeziju, Njegoš je zavoleo narodne pesme, skupljao ih, i podražavao ih. On je skupljene pesme najpre slao Vuku Karadžiću, najzad, 1845, sam izdao jednu zbirku Ogledalo srpsko, u kojoj, pored pesama koje je on prikupio, ima pesama iz zbirke Vuka Karadžća i Sime Milutinovića. On peva po ugledu na narodne pesme, i tako je ispevao i Lijek jarosti turske i docnije izdane spevove Kula Đurišića i Čardak Aleksića (1850), pesme inače jednolike i bez poezije. Vuk Karadžić misli da je izvesne pesme o novijim bojevima crnogorskim ispevao sam Njegoš i da su one, ispevane sasvim u narodnom duhu, ušle u narod i ostale kao narodne. Znanje narodne poezije i ljubav prema njoj ogleda se u najboljim delima Njegoševim, naročito u Gorskom vijencu.

Njegoš se kao pesnik stalno razvijao i tek četrdesetih godina nastaje njegov pravi književni rad. Od podražavanja Milutinovićč i Mušickoga i pevanja po uzoru narodne poezije, on prelazi na originalno književno stvaranje i daje krupna i samostalna književna dela. Za poslednjih nekoliko godina njegova života izašla su tri njegova najvažnija dela: Luča mikrokozma (1845), Gorskm vijenac (1847) i Lažni car Šćepan Mali (1851).

Religiozno-alegorijski opev Luča mikrokozma, epopeja o stvaranju sveta i čoveka, borba Satane protiv Boga, jeste njegov najmanje originalan veliki rad. Njegoš je čitao Miltonov Izgubljeni raj i očevidno se nadahnuo njime u pisanju ovog speva slične sadržine. Inače, u spevu ima duhovnog poleta i visokih ideja, religiozno osećanje je vrlo duboko i jako, i to je do danas ostao najbolji religiozni spev srpske književnosti. Ličnost Šćepana Malog, pustolova koji se u XVIII veku u Crnoj Gori izdavao za ruskog cara, zanimala je Njegoša i on je o njoj pribrao sve što se sačuvalo u narodnoj tradiciji i što je našao u venecijanskom arhivu. Od svega toga istorijskog materijala on je napisao istorijoku dramu, upravo nit slabo povezanih dramskih slika. Po obliku, često i motivom i izrazom, Šćepan Mali liči na Gorskm vijenac, ali je bez njegove velike snage i poezije. Delo je dosta suvo, i Njegoš ga je radio više kao istoričar i političar no kao pesnik.

Glavno delo Njegoševo, kruna njegovog pesničnog stvaranja, najoriginalnije delo srpske poezije, to je Gorski vijenac. On je to delo radio sa osobitom ljubavlju, vrlo pažljivo, i u njega je uneo najviše svoje i mislene i pesničke sposobnosti. Predmet je istorijski događaj, istraga poturica u Crnoj Gori s početka XVIII veka. Taj događaj u očima Njegoševim značio je rođenje slobode crnogorske i srpske, i zato je svom delu u rukopisu dao ime Izvijanje iskre, Izviiskra. Istorijski događaj dao je samo okvir delu, ali ono što je najlepše u njemu, to su visoke refleksije, filozofske misli, snažno patriotsko osećanje, junački tipov puni osobenosti i izraza, uzvišen poetski dah kojim je celo delo prožeto, stil zbiven, jedar i sav u izrekama, krepki i zvonki stihovi.

U Gorskol vijencu Njegoš je izveo ono što su mnogi i pre i posle njega pokušavali: da na osnovu narodne peozije, iz elemenata narodne poezije, iz narodnog života i iz narodne duše, stvori veliko i originalno umetničko delo. Odmah posle izlaska Ogledala srpskog, kada mu je još bila "puna glava narodnih pjesama", on je uzeo da piše Gorski vijenac. Pri pisanju on se služio Dikom crnogorskom i Istorijom Crne Gore od Sime Milutinovića, i nekojim zapisima, ali poglavito narodnim predanjem i narodnom poezijom, i to u tolikoj meri da se sa razlogom reklo da je Gorski vijenac "jedna opsežna sinteza pesama o Danilovom vremenu". Razmer i ritam je iz narodne poezije, delo je ispunjeno "živom starinom crnogorskom", predanjima, verovanjima, običajima, izrekama i poslovicama, tako da tim poetskim realizmom daje punu i jasnu sliku neposredne stvarnosti. Njegoš je bio duboko nacionalan čovek i osetio je narodnu dušu dublje i potpunije no iko. I zato je njegovo tako umetničko delo toliko pristupačno i razumljivo narodu, i zato je ovaj proizvod visoke književnosti u isti mah i najpopularniji spev cele srpske književnosti.

Kad je pisao Gorski vijenac, Njegoš je preživljavao ono što je njegov predak, vladika Danilo, doživeo u početku XVIII veka; i ona sumorna osećanja i nevesele misli o zloj sudbini i mračnoj budućnosti srpskoga naroda koje iskazuje rodoljubivi vladika Danilo, jesu misli i osećanja koja je imao Njegoš u teškim danima koje je Crna Gora imala za njegovo doba. Po tim mestima, gde je lirika intelekta otišla do velike visine, kao još po nekim čisto lirskim mestima u Gorskom vijencu, daje se odmeriti snaga Njegoševa kao liričara i može se zaključiti kakva je šteta što su nekoje njegove intimne lirske pesme izgubljene.

Gorski vijenac ima dramski oblik, ali u stvari to je samo niz scena i dijaloga i monologa. U nekoliko mahova pokušavalo se da se iznese na pozornicu, ali bez uspeha. To je skladna mešavina drame, epa i lirike. Iako nije zadovoljavao sve zahteve ondašnjih estetika, Gorski vijenac je doživeo uspeh kao nijedno srpsko pesničko delo pre njega. Obrazovani ljudi osetili su njegovu veliku poetsku vrednost, a narod duboko nacionalni karakter njegov...

Njegoš je umro još mlad, u jeku života, u času kada je počeo pisati zrela i savršena dela. Ali i po onom što je napisao, on je visoko preleteo nad ostalima koji su pre njega pisali i dao najbolji spev na srpskom jeziku. Njegoš je imao više unutrašnjeg života i duhovne dubine no ijedan srpski pesnik, on je najbolja filozofska glava i najmisleniji čovek koji je na srpskom jeziku pisao, najbolji naš pesnik misli i lirike duha. Sa jakom nacionalnom dušom, znajući i duboko osećajući narodni život, bolje no iko, on je moćno izrazio narodnu dušu i više no iko bio veliki nacionalni pesnik srpski.1


Jovan Skerlić

_________________

1 Jovan Skerlić: Istorija nove srpske književnosti
.

[postavljeno 30.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 11, 2010, 12:05:32 am »

**

VUK O NJEGOŠU


Tek što se vijest o samrti vladičinoj raznijela, navale na Cetinje Crnogorci sa sviju strana da se isplaču i iskukaju na kovčegu vladičinu, koga su kao sveca poštovali, i koji je njima pola stoljeća tako mudro i tako sretno upravljao. Po zavjetu vladičinu ostavljenom u testamentu utvrde mir u cijeloj zemlji i za veću tvrdnju bratski se izljube u crkvi na kovčegu njegovu predstavnici nahija, plemena, sela, porodica, kao i pojedini ljudi.

Po dopuštenju Mustafa-paše skadarskog dođe vladika prizrenski na crnogorsku granicu i rukopoloži mladog nasljednika u čin jerođakona, jeromonaha i proizvede ga za arhimandrita. Svjetovno ime bilo mu je Radoje, a u kaluđerstvu dobi ime svoga prethodnika — Petar. Tek 1833. godine posvećen je za vladiku u Petrogradu (6. avgusta). To je čovjek talentiran, veliki patriota i vrlo obrazovan; svakojako to je najučeniji vladika koga su Crnogorci ikad imali. On je već dao nekoliko pjesama koje ni u čemu ne ustupaju drugima što ih ima u novijoj srpskoj poeziji. Po spoljašnjosti to je možda najviši i najljepši čovjek u Crnoj Gori, a Crnogorci visinom rasta ne ustupaju možda ni jednom narodu u Evropi.

Sadašnji vladika, čim je preuzeo vladu, počeo se starati da jednim mirom učini kraj ovom klanju po granici. Toga radi obrati se početkom 1834. godine hercegovačkijem kapetanima i skadarskom paši. Hercegovci prime prijedlog i nekoliko najuglednijih Turaka sastanu se s vladikom na granici da se o ostalom usmeno sporazumiju. Turci su prije svega tražili da se jedan dio toga kraja, Župa, koja se nedavno pridružila Crnoj Gori, vrati njima. Vladika pristane, ali je tražio obećanje: da ljudi toga kraja plaćaju samo određeni godišnji harač, i da im se ne nameću nikakve druge dacije, niti da im se Turci miješaju u njihovu unutrašnju upravu, našto se i Turci saglase. Tako se utvrdi kao neka vrsta mira, kojim se osigura obostrano spokojstvo i međusobni saobraćaj. Ali je trebalo i Župljane na to skloniti, i rječiti vladika, zabranivši ostalijem Crnogorcima da ih od toga odvraćaju, skloni ih te i oni pristanu. Od tada se počnu s Turcima miješati i svoje proizvode nositi u varoš na pijacu, a Turke među se primati. Ali je ovo stanje vrlo kratko trajalo. Kad su Župljani, ništa ne sluteći, bili kod svojijeh stada i po radovima u polju, najedanput napadne na njih nekoliko hiljada Turaka. Tako iznenađeni, neki izginu, i Turci upljačkaju više hiljada ovaca, koza i goveda, i opet uspostave potpuno tursku vlast u Župi. Razumije se da je time prestao i ugovoreni mir. — Skadarski paša nije htio ništa čuti o miru s Crnogorcima. On odgovori vladici da je Crna Gora turska oblast i njeni stanovnici turski podanici, a zatraži da mu se odmah pokore. Tako su se svaki dalji pokušaji pokazali kao besplodni, i vladičina staranja za mir osujećena, i stanje na ovoj strani ostade kao i do tada.—

Kako se sadašnji vladika trudi da mir zasnuje, i kako se (a ne kao Turci) svakom prilikom mudro koristi da to postigne, neka posluži ovaj primjer.

Dva Crnogorca odbjegnu u Tursku i stupe u službu kod jednog uglednog Turčina u Nikšiću. — Jednog dana (krajem 1834. godine) nagovore petnaestogodišnjeg gazdina sina da ode s njima u selo kod nekoga poznanika da se počaste. Tek što su se malo udaljili od varoši, napadnu mladića, vežu mu ruke i dotjeraju vladici na Cetinje. Vladika ih po običaju obdari, i to više što mladiću ništa nijesu učinili nego što su mu ga doveli, odriješi mu ruke, dobro ga ugosti i pošlje ga njegovom ocu bez otkupa. Ovaj radostan, i da bi Vladici pokazao svoje poštovanje i zahvalnost, pošlje mu po istom svom sinu na dar jednog lijepog konja.1


_______________

1 Vuk Stef. Karadžić: Crna Gora i Boka Kotorska

[postavljeno 30.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 11, 2010, 12:06:05 am »

**

MLADI RADE


Na lovćenskim visinama ima prostranih dolova i brda; ima urvina i šuma; ima pećina i dubokih provala, u kojima večiti sneg stoji. Zimi retko ko izlazi na Lovćen; leti retko ko slazi sa Lovćena. Primorci, koji od teške vrućine ne mogu da dišu, često kažu: "Ko jedno leto na planini provede, dva leta sebi produži života." — Po čitavom Lovćenu možete svuda ići od katuna do katuna, od kolibe do kolibe — svuda ćete lepo i veselo biti dočekani; svuda ćete naći razgovora i zabave; svuda ćete biti ponuđeni različitim belim smokom i gustim ovčim mlekom, u koje obično metnu grudu snega.

Tu je vladika Rade proveo one dane što se u svakom životu broje među srećne; tu je on, kao car David, pasao ovce oca svojega. Puška mu je bila prva zabava, a gusle su mu bile prvi učitelj; srpska slava bila mu je prva ljubav, a nebo sa svojim zvezdama prva zagonetka. Sa visina lovćenskih, kao dete, gledao je neizbrojno puta kako se sunce iza udaljenih snežnih planina podiže; a uz gusle slušao je pesmu koja mu je kazivala da je za onim bregovima Kosovo i Prizren, da onamo kroz lepe i plodne zemlje teče Lab i Sitnica. Neizbrojno puta gledao je kako se sunce spušta u valove sinjega mora, a pesma mu je kazivala da iza toga mora žive Latini. Sa visina lovćenskih mogao je videti sve granice malene Crne Gore, a gusle su mu pominjale daleke i nepregledne granice prostranog srpskog carstva. Video je Crnogorce stešnjene u ove krševe, a pesma mu je kazivala da su uzeli Turci polje, a Latini more, a njima ostale samo ove kamenite i neplodne gore. Ni pomišljao nije da će on negda biti vladika, vladalac ovoga poslednjeg nezavisnog ognjišta velike Dušanove države. Lovćen je bio njegov; pa šta drugo može poželeti njeguški đetić?! Stanovi njegovog oca bili su pod samim vrhom Lovćena. Tu je bilo prostrano carstvo njegove slobode i njegove radosti. Ni pomisliti nije mogao kakve brige i strasti u svetskim ravnicama stanuju. Srećan i zadovoljan, radovao se svakom danu svoga života; jer mu je svaki dan donosio nove zabave, pune radosti i veselja. Lovćenski orlovi jedini su bili kojima je zavideo što imaju krila.

Jedno jutro čuo se glas i poklič ispod Jezerskog vrha: "Đe je Rade Tomov? Neka odmah ide na Cetinje; zove ga gospodar!" — Mladi Rade prebaci vunenu struku preko ramena i opusti se zeselo niz lovćenske strmeni, u ravno Cetinjeko polje, pod Orlov krš. Pred manastirom stajao je, naslonjen na svoju srebrnu štaku, jedan visok, skroman starac u crnim dugačkim haljinama. Njegova duga brada i kosa nisu se razlikovali od povesma bele svile; koža na licu i na rukama bila je žuta kao voskom pomazana. Oko njega stajali su oružani Crnogorci. Oni su svi bili gologlavi: stoje oko sveca koji još po zemlji hodi. To je bio vladika i gospodar Crne Gore, Petar I, potonji sveti Petar. Pred njim je stajao jedan đetić kakvog je igda Crnogorka odnjihala; i bistrinom, i lepotom, i veselim pogledom sve je Crnogorce nadmašio. To je bio Rade.

"Rade!", reče stari vladika, "blizu je pedeset godina kako upravljam Crnom Gorom, a osamdeset kako nosim ovo grešno tijelo po ovom svijetu. Ja sam sada putnik, kome svakog minuta može doći zapozijest da se krene sa ove zemlje, a hoću bez brige da je ostavim, zato izabrao sam i namijenio tebe za mog nasljednika. Treba da sjediš na Cetinju, i da se knjizi učiš. Neka bog blagoslovi tebe i svakoga Crnogorca, i neka vam umnoži svaku dobru rabotu!" — Zatim stari vladika zagrli i poljubi svoga sinovca. Dve suze, može biti poslednje, zatreptale su kao dve kaplje rose u njegovim očima. Jedna je suza bila radosti, a druga tuge. Radovao se što je u svojoj kući našao podmladak na kome će bez brige ostaviti Crnu Goru; teško mu je bilo što svog najboljega i najdičnijega plemenika otkida od sveta i od veselja, što ga dovodi među hladne manastirske zidine, što osuđuje njegovu lepu mladost na samoću, a samoća je tamnica. Znao je dobro kako mu malo daje za ono što mu oduzima. Daje mu dva teška skiptra: da upravlja crkvom i narodom; a oduzima mu milu slobodu. Daje mu da bude gospodar Crne Gore, a da prestane biti svoj gospodar. Lovćenske vile, drugarice njegovog detinjstva, dale su mu treći skiptar i treću državu: dale su mu bezgranično carstvo poezije.

Rade je ostao na Cetinju da se knjizi uči. To je njegovoj mladosti bila nova zabava, kojoj se vrlo obradovao. Video je da se reči jednoga čoveka mogu napisati i stotine godina posle njegove smrti čitati i spominjati. Gusle govore samo onima do kojih glas njihov može dopreti; knjiga gsvori i onima koji su daleko — ona govori kroz vekove. Video je da se može, osim živih ljudi, razgovarati i sa onima kojih nema više, koji su živeli i govorili pre hiljadu godina. Zato je brzo i naučio čitati. Odmah s početka čitanje mu se dopalo, i vrlo ga zanimalo. Pored sva svoje vrlo žive i nestašne mladosti, pročitao je sve knjige što su u manastirskoj biblioteci bile. Za kratko vreme znao onoliko koliko su znali i oni što su ga učili. Stari vladika pošlje ga u Boku Kotorsku, u manastir Savinu, kod Novoga. No i tu ne imađaše takvih učitelja koje za kratko vreme svojim čitanjem u nauci nije prevazišao. Sa žitijama svetih otaca u manastiru se nije mogao zadovoljiti! On je uzajmljivao svetske knjige iz varoši i čitao ih. Svom stricu na Cetinje pisao je i pokadšto tako šaljiva pisma da se i sam stari i brižni vladika često nasmejao i glavarima pokazivao ih i čitao. Kad se vratio na Cetinje, doneo je sobom novih različnih knjiga. Želeo je još učiti, ali niko nije znao načina. Jedan bogati engleski putnik, koji beše svratio da vidi Crnu Goru, iskao ga da povede sobom i u Londonu da ga školuje i vaspita; ali vladika nije pristao na to. On je želeo da Rade ostane pravi Crnogorac; da se obrazuje, ali ne da se polacmani.

U to doba jedan stran, neobičan čovek banu na Cetinje. Po dugačkom kaputu opasao se hercegovačkim pojasom, da mu ne reknu Crnogarci: ide raspojas kao Lacmanin; povrh širokih pantalona skopčao dokolenice, da ne reknu gaće mu se po zemlji vuku; za pojas zadenuo mali nož, da mu ne reknu ide kao ženetina (bez oružja). Od Kotora do Cetinja, koga je god Crnogorca putem sreo, sklopio mu ruke oko vrata i poljubio ga u čelo. Crnogorci osvrtali se za njim i među sobom govorili: "Ovakvi čovjek još nigda nije dolazio u naše planine!" — Kad je došao na Cetinje, sveti vladika zagrlio ga i rekao: "Blago meni!" — Glavari crnogorski skupili se oko njega, i željno slušaju njegov govor, a on bez prekidanja priča. Svaka njegova reč vrlo ih zanimala. Zbori čisto crnogorski, a nije Crnogorac; pita po imenu za crnogorske junake i vojvode, kao za svoje stare poznanike, a nije ih nigda video; pominje crnogorske bojeve, kao da ih je svojim očima gledao. Na njegovu neobičnu živost i bezazlenost u pričanju glavari su se sa bratskom ljubavlju smešili.

Nije duto postojalo, a na livadi više ponora, gde su se cetinjski mladići bacali kamena s ramena, viknu neko ispred manastira: "Đe je Rade Tomov? Neka odmah ide; zove ga gospodar!" — Rade skopča dolamu na prsima, prebaci struku preko ramena, ostavi svoje malo društvo, i hitro ode. Kad je došao, stari vladika reče mu: "Rade! Pozdravi se s ovijem čovjekom; to će ti biti učitelj." A onaj stranac skoči na noge, zagrli i poljubi u čelo svoga učenika i pozika: "Ovo će biti crnogorski Ahiles i Orfej! Ja ću ga naučiti da bude Špartanac: da podnosi glad, žeđ i svaku vitešku nevolju." Iz svega grla nasmeja se Stanko Stjepov, pa reče: — "Boga mi, Simo, nemaš rašta tome nas učiti: to svaki Crnogorac zna mimo sve druge ljude!" — Taj čudni stranac beše Sima Milutinović, čudni pesnik proslavljene Srbijanke. Glas njegovog imena išao je daleko pred njim; svud su mu u sretanje ruke širili. On je pevao bojeve i junake, a došao je u zemlju od bojeva i junaka.

Nigde pod nebom nije bilo zemlje koja bi se Siminom plahovitom duhu i uobraženju mogla većma dopasti do Crne Gore. Dolazeći iz burnoga sveta, pošto je svoje najglavnije delo u Lipisci štampao, rekli bi da je došao međ ove planine u srećno zavetrište, gde je mogao, bez svake brige samo svojoj poeziji živeti. Bio je u najboljim i najzrelijim godinama, a moglo se očekivati da će mu Crna Gora, zemlja tolikih njegovih ideala, podići dušu k novim, još lepšim pesmama. Ali, kao nešto neobično, moramo ovde uzgred napomenuti: da sva njegova pesnička rabota koja je u Crnoj Gori proizišla male je književne vrednosti. Ono što ga izdaleka oduševljavalo, to ga izbliza zagušilo.

Sima ostane na Cetinju. Rade i još nekoliko mladih Crnogoraca postanu njegovi učenici. Simina škola nije imala označenog časa i mesta. Njegova nauka, kao i vasceli njegov život, nisu imali nikakve sisteme. Kao Platon, on je svoje učenike učio šetajući po zelenim livadama, i u hladovini ispod granatih drveta. Katkad u deset minuta govorio im je: o grčkim bogovima, o sejanju krompira, o Krugovoj filozofiji i o Hajduk-Veljku. Pričao im je o junacima iz starog vremena, kao da su juče živeli, kao da se s njima lično poznavao. Učenici njegovi rado su ga slušali. On je bio njlhov drug i prijatelj. Gusle, pesme, gađanje iz pušaka, bile su njihove zajedničke zabave. Zajedno su sa svojim učiteljem trčali, skakali, bacali se kamena s ramena i rvali se. Ta to su bile špartanske igre, koje krepe duh i telo, koje uzdižu junaštvo. Često skinu obuću i trče bosi preko bodljikavog Cetinjskog polja: treba noge očvrsnuti. Jednoga dana, tako trčeći, udari Sima o nekakav oštar kamen i raseče stopalo, tako da mu je mnoga krv počela teći. Kada su mu učenici vikali da stane da mu nogu zaviju, on je, neprestano dalje trčeći, odgovorio: "Ne treba misliti na zavijanje rana dok se do određenog mesta ne stigne!" — Stari vladika samo se smešio, i pokatkad rekao: "Simo ka Simo!" Bezazlen, razgovoran i druževan, beše mio svakom Crnogorcu. Svi su se rado kupili oko njega, a on im je pričao srpsku prošlost: pričao im je sve što je znao, sve što je video i čuo u tuđem svetu. Tada su putnici bili velika retkost na Cetinju; godine prođu, a nijedan stranac ne spusti svoju putničku torbu pred malu cetinjsku krčmu. Događaji u svetu o kojima se već prestalo govoriti, bili su novost za Crnogorce. Parobroda još nije bilo da voze pored dalmatinske obale. Svako Simino pričanje bilo je zanimljivo: najobičnije stvari on je sa neobičnom vatrom pripovedao. Gledeći ga tako jednom kad je u društvu govorio, Stanko uzvikne: "E, jeste ovi Čubro neki Čojković!" — Sima odmah zapita: — "Šta to znači? Šta to znači?" — Kazaše mu: "Čubro znači čovek s malim ušima; a Čojković znači: da si od čovjeka, da si od valjasta oca." — Milo beše Simi, pa zagrli te poljubi Stanka, i od toga doba na Cetinju nisu ga drukčije zvali nego Čubrom. On je docnije mnoge svoje književne rabote, mesto svog pravog imena, potpisivao: "Čubro Čojković Černogorac", ili samo "Č. Č. Č.".

"Vi ste u neprestanom ratu s Turcima; bićete glavari ove zemlje; Turci će vas neđe opkoljeti; Špartanci i Crnogorci ne predaju se živi: zato treba da se naučite trpjeti glad dok vam ne dođe druga vojska u pomoć." — Tako govoraše Sima svojim učenicima, i često je s njima u zoru polazio sa Cetinja te vasceli dan hode kroz bregove i lovćenske plagaše i u samo veče vrate se, a ceo letnji dan nijednoga zalogaja nisu metnuli u usta. Simu jedanput, posle takvog hoda, uhvati groznica. "Jadan Čubro", reče mu Toma, "tebe đeca varaju: oni svaki ponesu u njedrima hljeba i sira; pa kad ti u planini sjediš i neke jade pišeš, oni ti zavaraju oči i siti ručaju; a ti, bez nevolje, pogibe od gladi u našoj zemlji!" Simi odveć beše milo, pa veselo uzviknu: "I to je špartanski! I lukavstvo potrebno je u ratu!" — Ali posle toga nisu više išli u planinu da se uče gladovati.

Jednom, razgovarajući o junaštvu, učitelj i učenik iz kratke šale pređu u žestoku svađu. Rade stalno je govorio da u celom srpskom narodu niko ni nalik nije crnogorskim junacima. Sima, priznajući crnogorsko junaštvo, tvrdio je žestoko da u svakom srpskom kraju ima dosta Srba koji u junaštvu nimalo ne ustupaju Crnogorcima, nego su im potpuno ravni; a za primer spomenuo je vojevanje u Srbiji i njene junake. Oko toga podigla se međ njima oštra prepirka, u kojoj je došlo do oporih reči. Naposletku Sima u jarosti poviče: "Evo, ja sam može biti najgori od sviju Srba što su izvan Crne Gore rođeni, i smijem izaći na megdan tvojemu najboljem Crnogorcu. Ma znao i poginuti, ali neću mu se ukloniti ni prepasti od njega. Ovo ko če vjeruje, može opitati kad mu je gođ drago, i s kakrijem gođ hoće oružjem! Ja sam zazda gotov!" — Takve reči izgovoriti u Crnoj Gori mnogo znači. Sima ih izgovori, lupi ljutito vratima, i ostavi svoga učenika samog u sobi. Posle nekoliko minuta, on zove Simu. Kad Sima uđe, Rade zaključa vrata od sobe i, pokazujući dva pištolja na stolu, jetko i oštro reče mu: "Ja ne hoću da idem i da tebi zovem najboljega Crnogorca na megdan, no evo ti mene! Izberi jedan od ta dva puna pištolja, a ja ću uzeti drugi; pa ovđe, na ovi čas, po crnogorski, da skrešemo dim u dim, pa što kom bog da i sreća junačka! Da poznaš ti što je i dijete crnogorsko!" — Sima, kad vide ozbilju i gnev svoga mladog učenika, nađe se u velikom čudu. Takav poziv od svakog drugog zaista bi primio, ma znao da će i poginuti, ali od svojega učenika ne može. Živa svađa nanovo se počne. Sima kaže: "Neću s tobom megdan da dijelim, a sa svakim drugim Crnogorcem hoću." — Rade mu žestoko odgovori: — "Kad ne smiješ sa mnom, kako bi smio sa drugim Crnogorcem?!" — Kad Rade nikako nije hteo od dvoboja odustati, Sima se još većma razgnevi, stane uz duvar, razdrlji prsi i odsečno poviče: "Ja nejmam ruke koju bi digao na jednoga Njeguša; a ti udri! Evo me!" — "A misliš li da ne hoću?" poviče Rade, zgrabi pištolj, upravi u prsi Simine i skreše. Pištolj plane i pukne, no tako slabo da zrno nasred sobe padne. — "Uzmi drugi! Taj si u strahu punio, pa prah mimo cijev prosuo!", rekne Sima, neprestano na belezi stojeći. Učenik, još u većoj jarosti, dohvati drugi pištolj sa stola i skreše, no i to zrno padne nasred sobe, daleko od Sime. — "Zar se tako pune puške za megdan? Daj ovamo da ja napunim, pa onda udri!" poviče Sima i maši se rukom za pištolj. Onda Rade ostavi svoje pretvaranje, zagrli i poljubi svoga učitelja, pa mu kaže da je on navalice tako puške napunio, samo da vidi i da se uveri hoće li zaista Sima smeti dočekati da se na njega puca. Prizna mu potpuno junaštvo, i posle mu je češće govorio: — "Boža ti vjera, jesi što i rođeni Crnogorac!" — Rade, u svojim docnijim godinama, vrlo je žalio što je svojega dragog nastavnika na takvo teško iskušenje stavio. — Mnogi stranci, i pre i posle toga, bili su izloženi podobnoj oporoj šali. I sam Dositej nije bez takvog jednog spomena pošao iz Crne Gore.

Mladi Rade dosta se koristio Siminim bavljenjem na Cetinju. On je za njega bio jedna živa enciklopedija, jedna u svako doba otvorena knjiga; mogao mu je na svako pitanje odmah odgovoriti, i opširno o svem i svačem pripovedati. Sima je bio poznat sa literaturom mnogih naroda, pohodio je nemačke univerzitete, poznavao je svet, imao je dosta iskustva; a vrlo je rado govorio, pričao i druge učio i onome čemu sam sebe nigda nije mogao naučiti; jer on je do smrti ostao u svim svojim, naročito domaćim poslovima, nepraktičan. Svakome je savetovao da štedi i da zavezuje novac u devet čvorova, a on nigda nije umeo štedeti. Kad je imao novaca, a to ne beše svagda, ko mu prvi poište, on mu pokloni ili pozajmi, pa nigda više ne traži. — Videći da u Crnoj Gori nema dosta zemlje, on izmisli kako bi se tri ploda s jedne iste njive za jedno leto mogla dobiti. Posadi najpre vrlo duboko krompire, po krompiru zaseje pasulj, povrh pasulja zaseje kukuruz, pa sve to podrlja i poravni. Kad jesen dođe, na Čubrinoj njivi nema ni krompira, ni pasulja, ni kukuruza; ništa nije rodilo.

On je zadovoljno provodio svoje dane na Cetinju. Ništa nije sprečavalo njegovu slobodu. Mogao je potpuno živeti po svojoj, često čudnovatoj ćudi. Njegov govor, jelo, piće, odelo, lečenje, ekonomija i sav njegov život, beše sama poezija. Uobraženje bilo mu je hitro i odveć živo. Misli su mu bile kao talasi na moru. U jednoj pameti nije se mogao obuti. Ako se s kim porečka ili ga kogod uvredi, posle pet minuta on je to već zaboravio. Nije mogao živeti bez društva i razgovora, a pri tom ljubio je samoću. — Jednoga jutra nema Sime na Cetinju. Nestalo ga. Prođe nedelja dana, ne zna se gde je — izgubio se. Njegovi učenici raspituju za njega — nema ga nigde. U svom Cetinjskom polju Crnogorci razgovaraju se o njem. Jedno momče što je sišlo s planine sluša te razgovore pa reče: "Eno takvog istog čovjeka u našijem stanovima, više Žanjeva dola!" — To zaista beše Sima. Tu je on, u toj pastirskoj samoći i tišini, za osam dana napisao tragediju Miloš Obilić. I za tih osam dana, kao što sam veli, nije ništa jeo. No ne treba razumeti da za celo to vreme nije ni mleka pio, koga je dovoljno imao u lovćevskim kolibama. Pri toj slaboj hrani napisao je i slabu tragediju. No veliko delo njegovog bavljenja na Cetinju ostaje mu u tome ako bude štogod prineo te je njegov učenik postao pravi pesnik svoje zemlja. Rade, i pre dolaska Simina, počeo je praviti šaljive i satirične pesmice; ali može biti da bi se varnica u njemu ugasila da Sima u to vreme nije došao, i svojim govorom i pričanjem otvorio njegovom mladom uobraženju prostrana čarobna polja poezije; pokazao mu putanju koja preko Parnasa vodi u Panteon večite slave. Svi Petrovići, od kad se zna za njih, preko svega ljube slavu. To je njihov život. Ko se proslavi i ostavi lep spomen za sobom, taj se imao rašta i roditi. Lepo junaštvo i lepa pesma donose slavu. Dosadašnja istorija svih naroda to dvoje k nebu je podizala: prenašala ih na bogove. Junaštvo je podizalo pesmu, a pesma je podizala junaštvo. Svet je navikao oboje da slavi. Junaci i pesnici i ne mare za drugo.


Ljubomir P. Nenadović,
O Crnogircima


CRNOGORCI NE LJUBE LANCE

U Crkvi svetog Petra (u Rimu), kao osobita svetinja, čuva se lanac kojim je sveti Petar u Jerusalimu u tamnici bio vezan. To je onaj lanac što je u našem narodu poznat pod imenom "časne verige". U kalendaru, u mesecu januaru, njima je posvećen jedan dan... Taj lanac čuva se kao svetinja i stoji u kovčegu svagda pod ključem. Kaluđer, kad ga pokazuje otmenim putnicima, sa velikom pažljivošću otvara skrinju, vadi lanac iz pamuka i sa osobitom pobožnošću i smirenošću prinosi ga poklonicima, te ga oni — klečeći, sa skrštenim rukama — celivaju. Kad je kaluđer prineo vladici (Petru Petroviću Njegošu) ove verige, vladika ih odmah uze u svoje ruke, rasteže ih da vidi kolike su i, čudeći se kako su dugačke, reče: "Ala su ga dobro vezali!" Zatim ih vrati odmah kaluđeru, koji od čuda jedva je mogao zapitati: "Zar ih neće vaša svetlost celivati?!" Vladika mu polazeći odgovori: "Crnogorci ne ljube lance!"

Ljubomir P. Nenadović
Iz knjige putopisa Pisma iz Italije

[postavljeno 30.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Novembar 11, 2010, 12:06:32 am »

**

VLADIKA PETAR DRUGI PETROVIĆ NJEGOŠ.


Za vlade vladike Petra I, jula 1. godine 1813, rodi se sinovac vladičin od najmlađega mu brata Toma, docnije naslednik njegov, veliki pesnik srpski — Vladika Petar II. Petrović Njegoš, ili po krštenom imenu Rade.

Život ovoga neobičnoga Srbina s jedne je strane list iz istorije Crne Gore a sa druge list iz Istorije Srpske Književnosti. On bejaše vladar Crne Gore i duhovni i svetovni poglavar njen, i bejaše vladar u carstvu poezije.

Kao dete od nepunih desetak godina stupi u manastir na Cetinju, u službu svoga strica vladike, a malo docnije pošalje ga vladika u Boku Kotorsku da u školi koja je bila na Topli produži učenje svoga početničkoga i samoučkoga rada na obrazovanju. U Topli ostane Rade poduže vreme pa se onda vrati na Cetinje, kamo dođe, iste godine, i tada veoma čuveni Sima Milutinović, koji pored drugih poslova postade i učitelj Radu. Poznato je kako je teklo predavanje Simino i učenje Radovo. To bejaše u prvom redu špartanska škola prenesena iz klasičnoga sveta u siromašnu Crnu Goru. Učitelj i učenik ipak su se razumevali, a za srpsku poeziju stoji fakat da je učenik pošao u jačini i muževnosti stila i u pesničkom pogledu na istoriju za svojim učiteljem koji se u prvom redu tim osobinama odlikovao.

"1830. g. u oči Lučina dne oko po noći zanemože vladika sa svim. I kako je običaj u narodu našem, da samrtnik najmilijemu naslonjen na prsima izdahne, Rade pridrži strica, dok je izdahnuo. Kad ga je na prsi naslonio, on se osvesti, blagoslovi ga i iz nedara mu dade od svojega sanduka ključ, ne mogavši ni jedne reči prosloviti. I u zoru izdahne. Tako Radu bi suđeno da bude vladika i gospodar Crne Gore i da ime svoje promeni s imenom Petar P".

Postavši arhimandritom, Petar II. ode 1833. u Rusiju te se u Petrogradu zavladiči a po tom se vrati u Crnu Goru i počne njome upravljati. "U političkoj upravi on je prvi zadao udar starinskoj crnogorskoj patrijarhalnoj decentralizaciji... Isterao je "guvernatura" iz Crne Gore i prikupio vrhovnu vlast u svoje ruke; a sastavio senat za svu Crnu Goru od dvanaest plemenskih glavara... Sebi načini dvorsku stražu od trideset "perjanika", koje izbra od najboljih kuća iz sve Crne Gore. Da bi imao otkud trošiti na škole i prosvetu, plaćati senatorima i sudijama i t. d. uvede porez u Crnoj Gori, koga do njega gotovo nikako nije bilo... U izvođenju je svojih reforama bio u opšte vrlo strog. Ali je od naroda, koji nije poznavao nikakve političke vlasti nad sobom, i koji je mnogo patio od svoje neobuzdanosti, stvorio poslušan narod i stvorio mu vlast koju će slušati i koje će se svi bojati. Time je smanjio zla, koja su narod rastrzala sa neobuzdanosti i plemenske zavade... Na posletku može se reći, da je Njegoš ostavio svome nasledniku knezu Danilu Crnu Goru bolju, nego što je njemu predao Petar I."

Vladika i gospodar Crne Gore onoga doba morao je imati mnogo gorkih časova i teških dana. U jednom pismu svome pred kraj 1847. vladika proklinje i čas "u koji je skočila ova iskra u naše gore iz gomile pepelah veličine Dušanove, rašta i ona nije umrla đe se ognjište srpsko ugasilo". Tako je isto i ono njegovo muško jadanje poslednjih dana života mu na nedela Omer-pašina: "Šta kome čini ovaj kameni krš, okupan suzama i krvlju? Zar se već nije nasitio blaga i gospodstva, za koje je promjenio vjeru svoju? Ne da mi pas ni bolovati ni umrijeti s mirom! E da Bog da poša' tragom svijeh poturčenjaka i srpsko mu zrno srce raznijelo, kao što je to bilo svima poturčenim pašama! E da Bog da ga razgubalo srpsko mlijeko, kojim je odojen! E da Bog da se na strašnom sudu pogledao u oči s Obilićem!" Približujući se smrti, Njegoš na godinu dana pred kraj svoga života veli u jednom pismu: "Moja je ideja među nebesima i grobnicom smjelo lećela, i ja sam smrt ovako razumjeo: ili je tihi vječni san, koji sam boravio pređe rođenja; ili lako putovanje iz svijeta u svijet i pričislenje besmrtnome liku, i vječito blaženstvo". A u pismu Vuku Karadžiću, na dve nedelje pred smrt, veli: "Davno bi na Vaše pismo odgovorio, da mi mrtvilo dade, nego iz kakvog Vam stanja pišem dosta je i ovoliko, jerbo kada tijelo strada i stenje, duša se vije u olujama".

Njegoš je dosta putovao, a naročito je poznato, po opisu Lj. P. Nenadovića, njegovo putovanje u Neapolj i Italiju — upravo bavljenje tamo — prvih meseci 1851. godine. Mnogobrojne anegdote prekrasno karakterišu vladiku-pesnika, koji je već i po tim interesnim podacima neobičan čovek. Ali suvoj bolesti, koja ga je morila, nije bilo leka, i vladika preminu na Cetinju 19. oktobra 1851. godine. Na tri dana pred smrt vladika je poželeo poći ma samo do Kotora radi lečenja, ali nije imao ni toliko snage. Poslaše u Kotor po lekara koji se pozivu odazva i pođe ali na polovini puta ču da je bolnik preminuo. Videći da mu se približuje samrtni čas, pozvao je sebi poglavare narodne, oprostio se sa njima, izjavivši im da je testamentom naredio sve što je potrebno. Za tim ih je opomenuo da se pokore poslednjoj volji njegovoj, da žive među sobom u slozi i da se prijateljski drže prema susedima a naročito sa Bokom Kotorskom.

Danas posmrtni prah pesnika-vladara počiva na vrhu gorostasnoga Lovćena, lebdeći nad dragom mu Crnom Gorom i Srpstvom onako kao što je duh njegov uzletao nebu za života njegova.

Prva i ako ne najglavnija odlika književnoga rada pesnika Njegoša jeste — plodnost.

Godine 1834. u novootvorenoj štampariji na Cetinju štampao je knjigu "Lijek jarosti turske" i "Pustinjik cetinjski", pa su za tim izašla dela: "Luča Mikrokozma", "Ogledalo Srpsko", "Gorski Vijenac", "Kula Đurišića" i "Čardak Aleksića", "Lažni car Šćepan", "Slobodijada", i različite lirske pesme od kojih je neke štampao sam za života u pojedinim listovima a neke su mu štampane tek posle smrti. Veli se da je dobar deo lirike pred smrt spalio u rukopisu; također se danas zna da je bio napisao i spev o smrti Čengić-age, a ima tragova da je radio i na Istoriji Crne Gore.

Klasifikujući književni rad Njegošev, Sv. Vulović nalazi u razvitku pesnikovu tri periode. "Najpre je Njegoš pevao svojim prirodnim darom. Posle je imitovao, pošto se upoznao s klasičnim pesnicima velikih literatura. Za tim je postao samostalan pesnik i pravi umetnik. U prvo vreme svoga pevanja — 1830.—1840. — on nije mogao poći za pravcem ondašnje umetničke poezije srpske... Pesnički poslovi Njegoševi prvoga vremena nisu išli ni za jednim suvremenim književnim pravcem, ali nisu mogli stati ni za ugled suvremenim umetničkim pesnicima; oni su prvi pisani po ugledu na narodnu poeziju, imitujući joj često do jednolikosti... Nije čudo što je Njegoš u ovom vremenu ostao nepoznat. Ali u drugom vremenu naše velike sile pesničke počinju primati Njegoša u svoj red... Doista je on u ovom vremenu imitovao. Pesnička sprema njegova još ne beše dovršena". U trećoj je periodi. — Ovakva klasifikacija rada Njegoševa potrebuje korekcije. To je, docnije, uvideo i sam klasifikator, dodajući izjavu da se te tri vrste rada Njegoševa odista jasno raspoznaju ali da se one ne mogu deliti po vremenu, jer se i u potonjim spisima Njegoševim kad što čuju tonovi isti koji i u prvinama njegovim. S takom ispravkom — karakteristika je rada Njegoševa tačna.

U prvu grupu dolaze "Lijek jarosti turske", "Pustinjik cetinjski", "Ogledalo Srpsko" (t. j. iz ove zbirke one pesme koje nisu narodne već Njegoševe), "Kula Đurišića", "Čardak Aleksića" i "Slobodijada". Sve je ovo pevanje vladičino i po duhu i po obliku iz oblasti narodnoga pevanja. Postanak se njegov tumači ponajpre prirodom pevanja koja je u pismenijih Crnogoraca laka i pokretljiva. Sličnog podražavanja narodnim pesmama ima i danas u krševitoj i poetskoj Crnoj Gori. Ali je Njegošev duh bio pozvan u više regione pesničke, i on je k njima pošao i — stigao. I ako se, odolevajući običaju pevanja, i docnije Njegoš prihvatao narodnih gusala, ipak je i sam znao koja i kakva dela njegova čuvaju ime pesnikovo za sve vekove.

U drugoj su grupi "Luča Mikrokozma", "Slobodijada" (jednom vrstom osobina svojih) i većina lirskih pesama vladičinih. Ovi su radovi dobro obeleženi kao rezultati pesnikova čitanja. Za "Luču" se mahom ponavlja da je ona, dosta srećna, pesnička imitacija "Izgubljenom Raju" Miltnovu. Ali ovo delo, koje nije slobodno od takoga prigovora, očekuje još svoga ispitivača, koji će, smemo tvrditi, naći da je u njemu odjek, tako reći, dantizma, jer su i Dante i drugi koji su u njegovu pravcu pevali, ostavili, zajedno s Miltnom, jake utiske na duši pesnikovoj, i od tih je utisaka granula srpska "Luča"... U lirici je vladika, i ako često filosof, potpun pesnik po nadahnuću i izrazu. Ona se, u nekim pojedinostima, takmiči s klasičnim mestima najsavršenijih mu radova.

Treću grupu čine "Šćepan Mali" i "Gorski Vijenac".

"Gorski Vijenac" je najsavršenije delo Njegoševo. Po detaljnom ispitivanju izlazi ovaka presuda o tom delu... Građu je vladika mogao naći u istoriji Crne Gore a još više u predanju narodnom. U delu je veliki broj ličnosti koje su nesumnjivo postojale i delovale. Pored svega bogastva u raznolikosti scena "Gorski Vijenac" ima jedinstvo predmeta. Pojedine pojave nesumnjivo slikaju istragu poturica, kao što je skupština o Gospođinu dne, pojava igumanova, Badnje Veče, Božić po svršenom boju. S tim stoje u vezi i pojave koje na prvi pogled mogu izgledati kao zasebne epizode. Kompozicija u detaljima potpuna je i izmakla je daleko napred, ispred kompozicije u celini. Radnja u delu ima da predstavi način kojim je izvršena istraga poturica u Crnoj Gori. Po obliku svome "Vijenac" na prvi mah izaziva pomisao na dramu, i ako je naslikan događaj bez dramske intrige. Svaki skoro prizor predstavlja po jednu sliku događaja, iznosi po jednog činioca njegovog, pokazuje po jednu priliku u kojoj se događaj desio — a svi zajedno predstavljaju i tok događaja i stanje zemlje u tom vremenu. Ali je, ipak, "Vijenac" u dramatskom obliku, a to mu je prvo obeležje za dramu, jer dramske radnje nije ni bilo u svima epohama istorije drame ovakve kakvu mi danas tražimo. U njemu ima jedinstva mesta i vremena, a to nas podseća na grčku dramu, na koju "Vijenac" liči i po svojim kolima, koji odgovaraju klasičnim horovima, kao i nedelenjem na činove. Karakteri su u delu ocrtani, dobrim delom, precizno i izraziti su, a među licima ima i vrlo oriđinalnih fizionomija. Spev je pun lokalne boje, a dikcija mu je narodna. Kao delo pravog pesnika jakih i uzvišenih osećaja, — "Gorski Vijenac" ima dikciju uzvišene lirike a mestimice i nežnosti, pitomine. — Popularnost, jedinstvenu u srpskoj književnoj poeziji, "Vijenac" je dobio prvenstveno lepotom gnoma koje su hiljadama rasturene u stihovima njegovim. I kad bi sud s pogledom na umetničku kompoziciju bio sa svim nepovoljan, opet bi "Vijenac" bio veliko pesničko delo zbog pomenute osobine svoje. Zato je i rečeno da je on niz bisera koji se nikad ne može dovoljno nagledati, a svako je zrno sa čudotvornoga drveta života narodnog...

"Šćepan Mali", delo sličnih osobina, pokazuje jasnije pesnikovu težnju da stvara oglede dramatske poezije.— ——

Dana 19. meseca oktobra 1901. godine navršilo se pola veka od smrti Njegoševe. Spomen koji mu je tada učinjen u srpskom narodu odvojio je od slavlja za života njegova. Njegoš je — rekli smo tom prilikom — bio svestan svoje duhovne snage i veličine. Suvremenici su ga dobro znali i cenili — ali i jedno i drugo bledi pred veličinom kakva se danas nama ukazuje, kakvom se prikazuje sama duša velikoga pesnika iz dela njegovih.

Nijedan listak sa "Gorskog Vijenca", venca slave njegove a časti srpske, nije za pola stoleća svenuo! Vreme, neumitni sudija, poklonilo se besmrću umrloga pesnika!

Danas praznujemo prvi stupanj u dugovečnoj slavi posmrtnoga života pesnikova. Dani su takoga života dugi i svetli. Prvi je trajao pola stoleća, za njim nastupaju drugi, sjajniji i topliji. Mi, današnji skromni radnici, nećemo doživeti da se još jednom, posle druge polovine stoleća, poklonimo slavi pesnikovoj — ali ćemo i tada, u svetu gde nema želja i strasti, biti ponosni sa večite slave našega sunarodnika...

Zahvalno se klanjamo spomenu tvome, tebi koji večito živiš tamo —

"Đe Obilić nad sjenima vlada!"




Tekst preuzet iz knjige:
Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović
Drugo dopunjeno izdanje
Naučna KMD
Beograd, 2008.


[postavljeno 30.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Novembar 11, 2010, 12:06:55 am »

**

GORKE GODINE


Ni one pre gorkih nisu bile slasne. Zar nije mladi Rade Petrović, pre no što je stekao prvu titulu Gospodara i postao arhimandritom, zar nije već primio pismeni ultimatum od paše iz Skadra? Ali od godine 1836, iskušenja, nevolje i nepravde naviraće kao bujica. Premda će u momentima dolaziti do oseka i do odušaka, može se ipak reći da će jedno desetak godina gorčine, ogorčenja, pa i očajanja sedeti uz mladoga Gospodara dok hleb jede, dok pisma i peome piše, kad se odmara. A posle tih deset godina ostalo mu je još svega tri-četiri da boluje, umire i umre.

Crna Gora opasana je "Turcima od Albanije i onima od Hercegovine" i Austrijom. Turci napadaju, ubijaju, haraju, premamljuju ljude i plemena na novac, žito, odelo, oružje. Austrija se godinama razgraničava, i pri tom štrba, krnji, kupuje što jeste njeno, i što ne može biti njeno. Čim se na nekom mestu razgraničenje svrši, znači da su Crnogorci, uz prigušen bol, ili uz tuču i krv i kazne, izgubili nešto zemlje, nešto pasišta svojih; znači da je Vladika prodao neki manastir, ili svoje lično zemljište. A kad se razgraničenje najzad konačno završilo, prestao je Vladika biti mitropolit crnogorski, brdski i primorski, izgubio od titule i prava ono treće. Primorje je Austrija. Priroda, od svoje strane, niže sušne godine, glad raste, novaca nema, pomoć iz Rusije je mala i stiže neredovno. Spletke i optužbe protiv Goopodara putuju Gagiću, i u Rusiju, svim putevima. Narod, nevoljan, mučen, prek je, na zlo brz, za sve baca krivicu na onoga koji je starešina i upravlja. Prosvetne ustanove, tek zasvetlucaju, gase se od nemaština svakojakih, onih materijalnih i onih u smislu dovoljno širokih duhovnih potreba. Vladika, što dalje, sve više oseća lično svoje kulturne nedostatke, teškoće da se snabdeva knjigama i da se sastaje s obrazovanim svetom. Koliko je puta do smrtne svoje godine, do 1851, pa još i 51, malo vremena pred izdisanje, pisao: "Ja sam za granicom prosvijećenosti svijeta, na mom uzanom podnebiju svagda se lome tirjanski gromovi, stoga je moj mali kraj tamom divljine obezobražen." U njemu samom, onako složenu a još primitivnu, bila je tama. Čovek ima zadataka i funkcija, ali čovek ima i sebe: svojih gladi i žeđi, svojih strasti koje mora zadovoljavati. I taj čovek je sila, jedan mali svet za sebe, suverenost u sebi, sa sudovima i judikaturom u sebi. Da govorimo okruglo, sve do 1847. ići će tako, gorko, otrovno, burno, sa malim zatišjima i provedrinama. U suzama je Vladika hleb jeo, u očajanju polazio na put da moli i prosi. Ali, po rečima Getea:

Ko nikada u suzama hleb svoj nije jeo,
Taj vas ne poznaje, o nebeeke moći!

Iz tih gorkih godina, do 1847, Vladika će izneti i Luču i Vijenac. Ali u stopu će doći 1848, revolucionarna godina, i doneti svoje gorčine. U stvari zajedničkih borbi Jugoslovena, zajedničke politike, pravog sporazuma i neke stvarne konsolidacije, Vladika se mnogo nadao od Srbije, i od Hrvatske sa banom Jelačićem, pa se mnogo razočarao u političarima, u vojnicima, čak i u borbenim jezičarima onoga doba. Ni Srbija da počne, ni Hrvatska iskreno da prihvati. A Vojvodina — "Vojvodstvo je na slabe grane", pisao je Vladika u smislu tom: Vojvodine kako god radila, za tuđina radi. Vladika vodi u to vreme nemirnu prepisku na sve strane, moli, ohrabruje, obećava borce iz Crne Gore čim tamo stvari krenu, ali nije doživeo ni odlučan korak Srbije, ni pravu pomoć Srbije, ni doslednost Hrvatske. Knićaninu, koji je pošao u pomoć Srbima revolucionarima preko Save, ostentativno je poslao medalju Miloša Obilića: "za blagorodnu gordost". Što će reći: Stvar je ostala što je bila, ali, imao si obraz, hvala. A Rusiju, u tim momentima, Vladika nije ni pominjao. Možda je tu ključ za situaciju: Rusija zapretila Vladici da se svega okane, jer je rešila bila, kao što je poznato, da uguši mađarski ustanak, pa s njim i srpski i hrvatski. Godina 50. već je godina Vladičina samrtnoga bolovanja, a iduća je godina njegove smrti.

Krst tereta i briga na Vladici, 36. godine, tako je težak da mladić od dvadeset tri godine rešava da ga silom strese. Gospodar Crne Gore staje na ivicu strašnoga rešenja: da dezertira. Ne treba se mnogo užasnuti na ovu reč: i taj ekstremni bol zajednički je kod Petrovića. Petar Prvi, učitelj Radov, hteo je svisnuti od bola za Bokom. Petar Prvi je bio osvajač. Osvojenu Boku morao je, 1806, predati Austriji; pa ju je nanovo uzeo; i kad je, 1807, morao da je preda Francuzima, tako je bio utučen da je hteo, tačno kao Rade, "da ostavi sve" i da beži iz Crne Gore. Zna se da je Vladika Rade i ranije, kad ga stegne u podgrlcu, govorio i pisao "da mi je da sve ostavim, da odem na nečesov ostrov"; ali to su bili samo uzdasi ili prolomi gneva... Godine 36. sve se bilo steklo. Turci, suša, glad, paklene spletke, nemogućnost zajma, samoća hladna i crna, revolt pesnika koga život sve više lišava slobode da živi duhom. Laokon u kvrgama i grčevima. Kao proklet i osuđen, Vladika se tada rešava da beži i stvarno beži, u oktobru 36, do Beča. Tu, da li što je krenuo sa bratom od strica Đorđijem, da li sam po sebi, Vladika se lomi. A lome ga i drugi: svakovrsni špijoni u Beču; i poslanik ruski u Beču koji treba da dade vizu na pasoš, pa da Pariza željni mladić i poet krene, na zapad, kuda, jadnik, nikada neće stići. U Beču je sedeo i sedeo, ušao u godinu 1837. čekajući, mesto vize da ide, da beži u Pariz, vizu da ide u Rusiju, da, iako oklevetan i osumnjičen, prosi pomoć. U Rusiji, biće uz put interniran u Pskovu, i jedva, maja meseca 1837, stiže u Petrograd. Dakle, mesto da postane dramski junak, tragični krivac između dužnosti i nagona da beži u slobodu, postaće tragična žrtva, podneće uniženja, vratiće se u svoju pustinju. U Beču mesecima, u Pskovu u internaciji oko šest nedelja, a u Petrogradu svega dvadesetak dana. Za to kratko vreme Vladika je istinu o stradanjima crnogorskoga naroda, istinu o sebi suviše oklevetanom — dokazao sa svom snagom argumenata i rečitosti, sa svom čestitošću i lepotom mladića koji samopregorno živi i služi. Dobio je jaču svotu novaca kao pomoć odmah, i uspeo da vrlo znatno poveća svotu redovne godišnje pomoći. Dramatični moment pri raspletu čvora nalazimo u Vladičinu pismu ruskome caru Nikolaju Prvom, pred polazak svoj iz Petrograda kući. "... Od svega što je došlo do Visokog saznanja o mom držanju i ponašanju, jedino je moje očajanje stvarno. Istina je: videći nemogućnost da upravljam narodom bez pomoći, hteo sam da ostavim sve, i da odem u inostranstvo... Moćna Vaša desnica zadržala me je od nepromišljene namere, koja se rodila u meni samo iz očajanja..." Kad se vratio iz Rusije, Vladika je pričao detalj iz svoje audijencije kod cara. "Ako je istina da hoćete u Pariz, ja ću Vam dati pasoš; nije meni stalo do vas, no do onog mučnog naroda." — A ja ne mogah đavolju prozborit, no ostadoh kanoti nijem."—

Iz Skadra je došlo bilo, godinu dana ranije, zauzimanje malot crnogorskog ostrva Lesendre; a godinu dana posle ugovora s Ali-pašom1 uzeli su albanski Turci i ostrvo Vranjinu. Vranjina je nekada bila zetska mitropolija; stojao je još tamo pravoslavni manastir; služilo je ostrvo Crnogorcima pri lovljenju ukljeva, značajnog ribolova od kojega su imali koristi, po određenim delovima. Gospodar, zemaljska blagajna, i muška čeljad naroda; najzad, bila su oba ostrva svoja, crnogorska zemlja. Vladika se sav poremetio bio zbog tog gubitka; započeće on jednu dugu diplomatsku elegiju, koja mora tronuti svakog čitaoca Vladičinih molbi i izraza skrušenog čekanja, samo nije tronula ni austrijsku ni rusku diplomatiju, koje su naglrazno obećavale da će Turci morati napustiti ostrvca. Turci su, međutim, brže-bolje manastir pretvorili u tvrđavu, dovukli tri broda s topovkma, nekoliko brodova za transport, i pucali i palili okolna sela i livade Crnogorci, kako se utučeni Vladika iskreno i bolno žalio: naperili su dva rđava i stara topa, bez zrna ili sa zrnima bez kalibra; Crnogorci za boj na vodi nisu imali ništa, i Vladika je nadmoć tursku na ostrvima osećao kao svakodnevni udarac po časti i obrazu. Razboleo se od jada — pišu svi koji su u to vreme što o njemu beležili. Zbog ostrva, Vladika je 44. krenuo u Beč, da lično objasni haramiluk turski, da moli da da zaštite i da mu pomognu. Opominjao je tadašnjeg ruskog poslanika u Beču, grofa Medema; molio austrijske ministre; opet i opet molio Gagića da potvrdi njegove iskaze. Čak je, skrivajući doduše bol, ali ipak elegično pisao i Osman-paši skadarskom. "... no ako te kail miru, kako što je mene, makni mi se sa onog ništavnog ostrova te si ga lanih uzeo, pa je mir među nama gotov... Nećeš li se maći, ja svakojako nikoga zadijevati neću, no ću, kako su mi rekli stariji, čekati udovletvorenja od blistatelne Porte." Naravno, "stariji" su imali druga posla nego da oni "zadijevaju" Portu. Osman-paša odgovara Vladici: da je Vranjina "carska zemlja", jer od nje živi Žabljak A Vladika otpisuje. "...Što kažeš da si oteo carsku zemlju s kojom je Žabljak živeo, ti lijepo znaš, Osman-pašo, da je Žabljak Žabljak, a Vranjina Vranjina, i da je do sada tako bilo. Ja žabljačko ništa ne tražim, a protivno mi je naše da se otimlje. Nego, moj dragi prijatelju, ako ćeš, smiri ovu stvar, a možeš te kako, da narod počine, i da se zauzima svak svojim poslom... mirno. Ako li nećeš, ti znaš što činiš, i da od više zla gore biva..." Gore je bilo samo Vladici, gore i sve gore, i sve gorče. Austrija i Rusija ne miču. Grofu Medemu piše Vladika očajno pismo: da se narod sa oba ostrva "skita po Crnoj Gori bez hrane i krova, a Vama je poznato siromaštvo našega kraja." Vladika je dalje pisao da mu taj položaj prosto ubija čast. "A život bez časti to je što i telo bez duše." Gorke godine. Gorka sudbina. Vladika nije dobio crnogorska ostrva. Vladika nije preboleo Lesendru i Vranjinu.


_________________

1 Ugovor je napravljen 1842.


Isidora Sekulić, Njegošu, knjiga duboke odanosti

[postavljeno 30.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Novembar 11, 2010, 12:07:26 am »

**

MLADI NJEGOŠ


Mladi Vladika mislio je ostati u Petrogradu duže, sačekati sveščice iz Beča, prikazati se sa sveščicom stihova i kao pesnik. Prilike na Cetinju zatražiše ga, i on se u septembru iste godine, posle tri meseca bavljenja u inostranstvu, vrati u otadžbinu. Da je cenzura u Beču i dozvolila štampanje Kamenštaka, kao što nije, ne bi sveske imale vremena da stignu u Rusiju. U Beču, na povratku kući, upoznao se Vladika sa mnogim ljudima oko Vuka; tu se osvedočio šta Crna Gora znači u srpstvu i u slovenstvu; tu je prvi put osetio da će njegov zadatak u životu imati da bude znatan. Tu je, sudimo po jednom pasusu iz Vukove prepiske iz tih dana, tu je imao priliku da čuje nešto što se poklapa sa divnom mlšlju filosofa Spinoze, koja se misao čudesno poklalala sa etikom crnogorskih kamenštaka: "Ljudima treba govoriti o njihovoj slobodi, a ne o njihovu robovanju!"

Mi, danas, ni naslutiti ne možemo kako je taj primitivni, krvni, nemirni, silno daroviti mladić iz pustinje, doživeo prvo svoje svetsko putovanje. Prvi put sloboda sasvim osobite vrste, i uz nju hiljadu iskušenja i hiljadu inspiracija. Nasrkao se sigurno pesnik i života i sveta! Gost u Rusiji još je i ujutro "sanljiv". Novu strast je stekao mladić: putovanje; slast od najviše škole uz najveća uživanja. Još i poslednje godine svoga života, sa poslednjega putovanja u Italiju, godine 1851-ve, piše prebolan Vladika prijatelju Vladisavljeviću, učitelju srpskome u Trstu, inteligentnom narodnom posleniku na više strana, piše mu: "Ko ne putuje taj ne živi, taj ne zna što je svijet, što je svjetska mješavina. Svijet je knjiga otvorena u kojoj treba učiti." U istome pismu daje izraza jednom iskustvu koje je on, mučenik i "glumac", više no iko potvrdio i zapečatio. "Svijet je pozorište smiješno na kojemu se treba u različitim i raznobojnijem maskama pokazivati." ...)

Pustinjak Cetinjski sadrži svega deset pesama. Po onovremenom običaju, a i po svom položaju, pesnik je uneo dve pesme posvećene ruskom caru i nasledniku prestola; tri ode posvećene ruskim velikodostojnicima, i jednu reci Nevi. Tu je i oda austriskom caru. Pa satirična pesma, alegoriski prikazan napad Francuza na Rusiju kao boj kokota (galsski petao), protiv orla (iz ruskoga grba) i najzad dve pesme karakteristične, bezmalo programatičke za potonjega pesnika. Kraj kurtoaziji i frazeologiji; u tim pesmama progovara, nevešto ali iskreno, pravi pesnik, koji doduše takođe tek cepa čauru. Karakteristično za potonjega Njegoša: obe te pesme su poeme, vrsta narativne poeme, vrsta religiozne ode, izraz pesnika koji neće pisati liriku. Jedno je Zarobljeni Crnogorac od vile, a drugo Crnogorac k Svemogućemu Bogu. Povest o Crnogorcu i vili spevana je u desetercu, svome desetercu, već. Tema: čobanin i vila, dakle narodna tema, vukla je u deseterac, ali tonalitet, kadenca i figure odaju drugo: da su stihovi zaogrnuti ruhom narodne pesme zato da bi se skrio erotični moment lične prirode. Vila je tu zbog narodne pesme, a žena je tu zbog mladoga Rada. Opis izlaska sunca nema ničega narodnoga, potpuno je umetnički. Nešto je suviše ogrezao u slike taj opis, ali je već tu pesnik originalnih scena i vizija, u kojima uvek ima — to je već Njegoš! — i mislen element, i baš taj daje snagu elementu mašte. Sunce se diže na srebrnim i zlatnim krilima, i tako dalje. Ali glavna slika, njegoševska poenta sa mislenim elementom, to je vizija i znanje da će sunce sa svim onim krilima obleteti zemlju" sunce će se "preletu zemlje puštavati". Odjednom, čobanin opazi lasicu, i sprema se da je ubije. Pa se seti narodnoga verovanja da lasicu ne treba dirati. (U Gorskome vijencu, kukavice-Lazareve kćeri ne treba dirati.) Zapne ipak pušku, "oko s pucem i lasicom slijem", kad tamo, u pušci mesto praha sitno cveće. Koji sugestivan, klasično idiličan uvod u poemu! kakva fina, nežna zamisao o nestašluku devojke da koketuje s momčetom stavljajući mu cveće u pušku! To je čisto umetnički detalj čisto ličnoga obeležja. Razumevao se mladi Rade Petrović u tananoj erotici! kako da kažemo: već, jer piše jedva iskljuveo pesnik, ili još, jer neće moći dugo ostati pesnik erotski. Vladičanski rang i strogo muški ukusi klasične Crne Gore prigušiće krv jednog silno krvnoga pesnika, i lišiće našu književnost jedne erotske lirike koja se samo sluti kroz jedinu ljubavnu pesmu iz zaostavštine pokojnoga pesnika. Čobanin, odjedared, tačno kako strast zapoveda, niti vidi niti čuje: približuje se žena, vila-žena, žena-vila.

U srce me kada nešto dirnu;
— — — — — — — — — — —
I nekakvu sladost oćutujem.
— — — — — — — — — — —
Sleće pred mnom žena sa krilima —
Nemam pera lepotu joj kazat,
Ni jezika nakite, imena;
Šćelo bi se glas, pero slavuja;
I mastilo cvijetne rosice —
Da joj oblik pravo sv'jetu kaže.

Vila Lovćenska, "posestrima", na koju se čobanin tobože naljuti, i zaklinje je da ga se prođe, ta vila

Pogleda me, nasmjeknu se malo,
Za ruku me uze svojom nežnom:
— — — — — — — — — — —
Ne zbor' tako, Drago Dragoviću,
— — — — — — — — — — —
Milij si mi od očih mojijeh!
Al' inače, ak' učini išta
Već onako ka ti naređujem...

A naredba će biti da vila posadi čobanina labudu na ramena, i poleti s njim zajedno u svoje pećine — dvorove na Lovćenu. Čobanin je zadivljen: dvori, presto, na njemu sedi kao neko božanstvo, naravno

U ženskomu licu i pogledu.
— — — — — — — — — — —
Te posjedim gledajuć ljepotu.

Čudna je stvar: vezivati činjenice simbolički, pošto je čovek nestao iz života. Mladi Njegoš počinje sa čarobnim letom na Lovćen na ramenima labuda. Još uvek mladi Njegoš biće ispet na Lovćen poslednji put, na ramenima ljudi. Postoji narodna pesma o rečima Vladičinim: "Nemojte me niđe sahraniti — bez visoka visa na Lovćenu...".

Ona druga pesma u Pustinjaku ističe, takođe od prvoga koraka, drugi eros potonjega velikog čoveka i mislioca pesnika: strast tvoračku koja kreće u osvajanje vasionskih znanja i tajni, koja hoće dodir sa poetom vasione, sa onim koga je naš pesnik zvao "Tvorcem", stvaraocem, i to ime voleo nada sva druga imena koja se pridaju Bogu. Svemoćnost Tvorca već se u ovoj ranoj poemi te vrste odnosi — kao što će se u Luči Mikrokozma odnositi — odnosi se na svemoćan um, na svemoćnu poeziju. U tom prvom izrazu duhovnih svojih nemira, mladi Arhimandrit vuče već u dodir, i srodstvo, veliki i mali svet, makrokozam i mikrokozam, čoveka i vasionu. Bog u toj mladićkoj poemi nema nikakav oblik; nema nikakav religiski status. Što bi rekao onaj sjajnc mislilac XIV veka, Majster Ekart: "Stvarnost Boga, a ne religija". Bog mladoga Njegoša je um sveta, on je vrhunac stvaralačkih sila. I u pesniku — kaže pesnik o sebi — Bog je um. "Bog si uma, duše moje" — kaže određeno, i jedared za svagda, pesnik koji nije imao dvadeset godina kad je te stihove slagao. Uz ode carevima i Oberprokuroru, došla je dakle i oda umu i duši, misli i pesničkoj moći. Promalja se iz čaure Njegoš. Onaj koji će za čoveka tražiti večnu saradnju u vasioni, koji će čoveka uvesti u bunt protiv Boga na strani Satane, sjajnog "logičara", što bi rekao Dante, i zatim ga vratiti na stranu Tvorca, u ime srodstva, "svoistva", zajedničke moći Tvorca i čoveka, koja je tvoraštvo poezije. (Sv. Avgustin piše: "Bog je stvorio čoveka sebe radi.") Već u toj poemi, već tako rano u veku svom, mladi pesnik sluti i nalazi sintezu svoga trgovačkoga dara: um i mašta zajedno, i nerazdeljivo; "umna krila", to su krila velikih pesnika. Umna krila — to je nešto apsolutno, pesnička figura jedinstvena, izrađena u Crnoj Gori, u nejakoj zbirci pesama dečka-mladića.

O, ti, bićem beskonačni,
— — — — — — — — — — —
Bog si uma, duše moje.
— — — — — — — — — — —
Ja se nadam nešto tvoje
Da u dušu moju sjaje.
Neizvjestan, al se gordim
Što sa tobom svojstvo imam.
— — — — — — — — — — —
Ja se zemlje car nazivam,
Jer vrh svega zemnog vladam.
— — — — — — — — — — —
Ja umnima letim krilma
Oko sunca i planetah —
No ah, Tvorče, što sam smrtan
Ja u sravnost tvoje sile...

Meditacija, sa problemom polova u čoveku; uzletati do sunca, skrušavati se ponirući čelom do zemlje. Sinteza je intelektualno i poetski divna: ako uzletati, samo ka najvišem; ako se skrušavati, samo pred najvišim...

U kakav svet uđe tu odjedared pesnik koji je do juče pevao junačke pesme na način narodnih pesama! I hoće li nekada uspeti da veže ta dva sveta: svet neobičnog crnogorskog herojstva koje je neumorno spiralo neku uvredu i ljagu, i svet jednog dalekog, tajanstvenog mita u kojem heroj i poet imaju identitet u večnosti poezije? Hoće uspeti i uspeo je: u Gorskome vijencu će pesnik izvršiti taj zadatak, Petrović će podići najzad narodnu i ličnu slavu do mitske veličine... No do Gorskoga vijenca je još daleko.

Pustinjak Cetinjski je mala poezija, klica. Čobanin i vila se najzad smire kraj gusala; a oda Tvorcu svršava se kao crkvena himna. Ipak, ta je mala sveščica stihova kraj junačkim pesmama za manastirsku odžakliju i za glavare. Ta je sveščica proboj u pravu pesničku oblast jednog mladog pesnika koji već ima sve tri strasti svoje: strast za ženu, strast za borbeno muško delo, strast za let u vasionske tajne, u vasionski smisao čoveka. Strast za herojsko muško delo, i strast za letove u vasionu rasplamteće se do cveta i ploda, daće Gorski vijenac i Luču mikrokozla. Strast za ženu, kao kod svih monaha, porinuće iz visinskih snova u telesnu glad. Jedna jedina ljubavna pesma: u dugim i gustim stihovima, valja kao krv, ne šapće, ne guče, ne sipa sitno cveće u pušku... To, to je čaura zaboravljena i davno istrulela. Velike dramske poeme; potresna elegija nad malim, rano pokojnim detetom, sinovcem; ljubavna pesma bestidna i potresna — to će biti onaj div-čovek i div-pesnik koji je krenuo daleko, a koga je ubrzo progutala tragična čaura, zidovi grobnice. Kad moćan čovek padne u grob sa trideset osam godina, mi smatramo da je poginuo, da su ga boj i rvanje ubili.


Isidora Sekulić
Odlomak iz studije

[postavljeno 31.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Novembar 11, 2010, 12:07:58 am »

**

NEKOLIKO MISLI O NJEGOŠU KAO UMETNIKU


Stari je to problem kako vezati visoku, učenu poeziju za duh narodni, lokalnom događaju dati značaj opštečovečanski. Njegošu je uspelo u Gorskom vijencu da po inspiraciji iz narodne poezije izradi monumentalno delo visoke književnosti.

Narodna poezija razvija se i profinjuje već i u samom narodu, dok ostaje bezlična. Od svoje epske pesme narod traži da čuje istinu a ne zabavu. U svome nastanku, pesma nije drugo do neka krilata reportaža, kronika ponesena pesničkom dikcijom. Pokajnica peva na grobu da pohvali umrloga, a pevač da proslavi svoje savremenike. Ali kako vreme prolazi, to i događaji gube od opšte linije. Stara građa menja se prema novim duhovnim potrebama, a ponegde i sublimira do visoke i čiste poezije. Od istorije biva mit, a od junaka heroj, oko koga će da se saviju mitovi iz raznih izvora, usmenih i pismenih. Tako je ne samo u Gorskom vijencu nego već na mnogim mestima u narodnoj pesmarici istorija transponovana u mit, znači: uzdignuta na stupanj viši no što je čisto propovedanje kronike. Takva je na primer Smrt majke Jugovića, vizija pojedinih junaka u boju kosovskom itd. To je poezija najvišeg reda uopšte. Narodni pesnik koji je dopirao do takvih nadahnuća, iako još anoniman, neizdvojen iz naroda, nije mogao biti ma ko, razume se, nego je bio prosvetljen, genijalan umetnik.

Ali se pesnik Gorskog vijenca diže i iznad toga stupnja poezije, mada ne i lepote, i evo u čemu: u pesmarici narodnoj nikad nema izričite filozofije; ona samo pripoveda, često prelivena lirizmom, a mnogo ređe kakvom poslovicom ili ne baš dubokom sentencijom. A Vijenac je pun i prepun ne samo sentencija nego i muka od mišljenja. To je već izrazito jedna nova platforma, i jedna lična poezija . . .

Vajkao se Njegoš što u Vijencu nije dao pravilniju doamu — a da je dao upropastio bi je. Vrednost književnih dela ne zavisi od njihovih šablonskih oblika. Treba voditi računa o tome da oblik odgovara takozvanoj "unutrašnjoj formi" koja hoće da se ovaploti pa traži oblik koji odgovara toj unutrašnjoj fizionomiji. Što originalnija zamisao, tim više se otimlje od šablonskih kalupa spoljašnje forme.

Ako inspiracija ne ide u prvom redu kroz knjige nego kroz Prirodu; ako pesniku nije glavna briga da nastavi razvojnu liniju drame, epopeje, balade, i time slično, nego da, kao neki žrec Prirode, iskaže stvaralačko tajanstvo Prirode, — onda se tradicionalna spoljna forma odmah koleba. Istorijska je činjenica da romantičarski pokreti uvek brkaju umetničke vrste i rodove. Upirući pogled u iracionalne sile vladarice većma nego u razumne sisteme i kalupe, oni su manje majstori nego vizionari, uvek više obuhvataju nego što stežu i vežu.

Počevši govoriti o jednom sitnom događaju, Njegoš je od prve stranice plinuo u stranu, obuhvatio ne samo svu crnogorsku zemlju nego sve bivanje životno uopšte. Njegova osnovna zamisao bila je epske prirode: jer je uzeo da peva podvig celih masa, i njihove ratničke sukobe i sudbinske uzroke toga sukoba. Nije se u njegovoj zamisli radilo ni o kakvu pojedinačnom sukobu, niti kakvoj tragičnoj grešci pojedinog junaka, koja bi izazvala dramski zaplet. Ali Njegoš nije imao mentalitet koji može da piše pravu epopeju. Za nju treba objektivni, gotovo bezlični tok izlaganja, miran kao velika reka, plastičan više nego dinamičan, narativan više nego misaon. A Njegoš, strastven, nemiran i zainteresovan s jedne strane, i uvek filozof s druge, uneo je u svoje delo toliko dinamizma i samog sebe da je epska zamisao neminovno dobila dramsku formu. Od epske glagoljivosti nema ovde ni traga ni glasa, nego sve se zgusnulo kao u neke gnome i nagoveštaje; to su ljudi koji i na reči uvek izgledaju kao na megdanu. Energije sukoba toliko su se natuštile, toliko su nabile atmosferu onih dijaloga da svaka reč izgleda kao sevanje pred buru, i kao da će svaki čas sve da zagrmi i sudari se. Pokretne sile ma koliko bile nadlične i urođene, opet su postale u glavi vladike Danila toliko svesne da zauzdavaju jedan ipak psihološki problem, i mi moramo da zakoračimo iz epopeje u domen drame. Za Ilijadu se kazalo da je majka vaskolike grčke tragedije; ako jest, ona je to samo po temama, jer je inače njen tok tipično epski. Gorski vijenac postao je dramski ne time što je uzeo dramatičan epizod iz pesmarice da obradi, nego time što je celu pesmaricu sažeo, dinamizirao do krajnje napetosti — do dramatičnosti.

Gorski vijenac je drama, ali drama, ako hoćete naročite vrste! . . . Jer, Njegoš se toliko udaljavao od glavne radnje da je ponegde i zaboravimo. Samo jedna trećina teksta odnosi se na nju. Njezina gorčina rastopila se u vedrom, slobodnom razgovoru kao gorak lek u šerbetu . . .


Odlomak iz eseja

Pero Slijepčević

_____________

dikcija — način govora; sublimirati — oplemeniti, pročistiti; sentencija — mudra izreka; gnoma — sentencija poetski izražena.

[postavljeno 31.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Novembar 11, 2010, 12:08:38 am »

**

PETAR PETROVIĆ - NJEGOŠ
ŽIVOT I DELA



...Život mu je bio pun teškoća. Punih dvadeset godina on se borio protav ogromnih problema, unutrašnjih i spoljašnjih, da bi obezbedio državnu i duhovnu nezavisnost Crne Gore. Svoju tešku i tragičnu sudbinu on je izrazio često navođenim rečima: "Ja sam vladar među varvarima i varvarin među vladarima." Njegov herkulovski napor bio je pretežak, ma da je on bio ne samo duhovni već i telesni džin. Još kao mlad čovek on se razboleo od tuberkuloze i umre 1851 godine, kada je bio blizu vrhunca svoga stvaralačkog života.

Vladika Njegoš je ustvari bio samouk, vrlo inteligentan i jako obdaren. Kao dete proveo je dve godine sa jednim kaluđerom, od koga je malo što mogao da nauči, a docnije mu je postao vaspitač pesnik Sima Milutinović - Sarajlija, koji je u isto vreme bio sekretar i blagajnik njegovom stricu, Petru I Petroviću; tako je mladi Rade bio uglavnom prepušten samom sebi. On je mnogo čitao, razmišljao i vodio interesantne razgovore sa svojim vaspitačem. Nije preterano reći da se reči Teodosija Mrkojevića odnose i na njega:

"Samouk sam, ako štogod znadem:
po bukvici učio sam knjigu,
po ljudima učio sam svijet,
po zvjezdama i bogosloviju."
     /Šćepan Mali, str. 135, st. 86-89/

Njegoš je bio sve i sva svome narodu: vojskovođa za vreme rata, sveštenik i vladika za vreme mira, njihov sudija i učitelj svakog dana. Ali, u isto vreme, on je bio i veliki i omiljeni pesnik, sa čijim se delima dičila i diči njegova uža i šira domovina. On je bio rođeni pesnik, još uvek nenadmašan u svome narodu. Njegovo najdublje filozofsko-religiozno pesničko delo je Luča Mikrokozma, /1845/, koje u velikoj meri podseća na Miltonov Izgubljeni Raj, ma da sasvim origanalno i nezavisno od ovog. Ovo delo je opis Njegoševe mističke vizije, koja mu je otkrila ljudsku prošlost i budućnost. Prema njoj, prvi čovek Adam bio je prvobitno anđeo, činom niži samo od tri arhanđela, Mihaila, Gavrila i Satane. Ali kad je Satana započeo rat protivu Božje samovlasti, Adam se u početku pridružio njemu. Posle tri nebeska dana on je u snu sagledao svoju strašnu budućnost, pokajao se i povukao iz redova Božjih protivnika. Satana je na kraju pobeđen i prognat u novostvoreni pakao, pripremljen njemu i njegovim legionima. A pošto se Adam na vreme pokajao i povukao sa svojim legionima iz nebeskog rata, kao i na zauzimanje Reči Božje, on nije prognat u pakao. Za njegovu kaznu stvorena je naša zemlja i anđeo Adam, i svi njegovi sledbenici, dobili su fizička tela i poslata na zemlju da ispaštaju za svoje grehove u preegzistenciji. Po Njegošu, čovekova duša je besmrtna, božanska iskra ili scintilla Dei, otuda i ime njegove pesme. U ovome životu ljudi treba da odluče kome da se konačno pridruže, Bogu ili Satani. U Luči on pokušava, sa uspehom, da izmiri hrišćansko verovanje u dobrog Boga sa zlom i patnjama, koje su čovekova prćija u ovome svetu. Po njemu, Bog nije uzrok zla, nita Ga treba za to krivita. Zlo je došlo u svet kroz sagrešenje naših pra-pra-otaca u nebeskoj preegzistenciji. Tako je došlo do jednog interesantnog razvoja Njegoševe filozofije zla i stradanja: zlo ima dvojako poreklo, jedno u pre-kozmičkom Bogo-odpadništvu, kada se je zlo takoreći rodilo; i drugo u raju na zemlji, kada je zlo bilo miropomazano, izborom i odlukom čoveka, čije je dostojanstvo još više uniženo posle ovog, ne prvo-rodnog, već drugo-rodnog greha.

Ma da je Luča Mikrokozma Njegoševo najdublje delo, njegov Gorski Vijenac, /1847/, je daleko bolje poznat, jer obrađuje jednu istorijsku temu — istragu poturica u Crnoj Gori, koja se je odigrala u početku 18-og veka. I ovo delo je puno divnih stihova, mudrih izreka i pesničke lepote. Zbog ova dva pesnička dela, Njegoš je još uvek knez među pesnicima i misliocima svoga naroda. Gorski Vijenac je preveden na desetak evropskih jezika, dok je Luča Mikrokozma daleko slabije poznata. Postoji, koliko nam je poznato, jedino francuski i engleski prevod; ovaj poslednji je delo profesora Maninga iz Amerike, koji je užasno netačan i pogrešan, tako da on čini veliku štetu i Njegošu i svima nama.

Treći deo njegove pesničke trilogije je Šćepan Mali, /1847/, koji je istorijskog karaktera, još ne preveden na ijedan strani jezik. Između 1951 i 1955 Izdavačko Preduzeće "Prosveta" izdalo je Cjelokupna Djela P. P. Njegoša, u devet tomova, od kojih su tri posvećena njegovim pismima a 1956 izdata je Njegoševa Bilježnica, koja se sastoji od faksimila origanala /deo prvi/ i prepisa sa napomenama. Ova Bilježnica sadrži "razne podatke, misli i zapažanja, zatim... Lamartinove i Igoove stihove" /str. 209/. Nije potrebno podvlačiti koliko je plodan kao pisac Njegoš bio; on je bio veliki i po kvalitetu i po kvantitetu.

Ma da je živeo, radio i borio se pod prosto nemogućim uslovima, Njegoš je ozbiljno razmišljao o raznim filozofskim i teološkim problemima, a najviše o tajni Boga i sudbi čoveka. Ceo svet Božji bio mu je kao otvorena knjiga, u kojoj je on čitao o veličini Božjoj i tako se napajao i duhovno hranio. Njegoš je bio duboko religiozan, ma da ne uvek strogo dogmatičan; mistik, koga je njegova pesnička muza uzdigla do dvanaestog neba, odakle je on mogao, blagodaću Božjom, da sagleda tajnu čovekove preegzistencije. Kao Ekarta, njega je interesovala "stvarnost Boga, ne religija", ili tačnije, ne zvanična teologaja. On je prihvatio najveći broj dogmi svoje Crkve, ne zato što je to tako naređeno, već što je on došao do istog zaključka. Sve ono što ga je mučilo on je pokušao da razjasni, bez obzira na posledice. Ukorenjen u svojoj crkvenoj tradiciji, on je bio za slobodu mišljenja i iskrenost čovekovu. On je bio protivu verske netrpeljivosti i svađanja, kao što se vidi iz njegovih stihova:

". . . . . . . vjeruj što vjeruješ,
laktom vjere glupost čojka mjeri".

Bigotizam, verski ili nacionalni, je osuđivao kao nedostojan sinova Božjih. Još više bio je protivu verske netrpeljivosti, što dokazuje da nije bio "varvarin među vladarima", već primer plemenitog, iskrenog i tolerantnog pesnika-filozofa. Ovaj kratki napis o njegovom životu i delima možemo da završimo prikladnim rečima vladike Nikolaja:

"Da je ovaj episkop živeo u vreme velikih crkvenih sabora, on ne bi pripadao ni jednoj verskoj partiji, on bi se uzdigao nad svima partijama; da je živeo pod Inokentijem III bio bi spaljen; da je bio savremenik sv. Save, bio bi ovome najneumorniji i najrevnosniji satrudnik na delu narodnog prosvećenja."


NJEGOŠEVA
TEORIJA SAZNANJA

Dr Žika Rad. Prvulović
Birmingam, 1981


[postavljeno 31.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Novembar 11, 2010, 12:09:33 am »

**

PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ


Njegoša, gorostasa i u bukvalnom i u prenosnom značenju, ubili su sićušni bacili koji u to vreme još nisu bili identifikovani ni imali naziva. Njegošu su mnogi radili o glavi, i u Crnoj Gori i van nje, a postao je žrtva nevidljivog neprijatelja. Rodoljubivi pesnik i srčani vladar Crne Gore znao je kao mlad čovek "lijek jarosti turske", kako glasi naslov jedne od njegovih prvih zbirki pesama, ali u zenitu pesničkog talenta i životnog iskustva nije mogao naći lek za sebe. Pesnik kosmičke "luče" i srpsko-crnogorske "izvi-iskre" prometejski je pronosio ,/večnu zublju" kroz "večnu pomrčinu", ali nije doživeo Prometejevu sudbinu da mu orao kljuje pluća već ništavni mikrobi. Tragično je bilo to njegovo rvanje sa bolešću: 1850. i 1851. godine tražio je spasa u "italijanskom blagom klimatu", ali u Nenadovićevim Pismima z Italije neprekidno odjekuje njegov kašalj. Njegov perjanik Vukalo kaže da je "često jedak i zlovoljan", Nenadović — "da slabo što čita i piše" i da mnogi govor mu katkad škodi", a sam Njegoš se pribojava da ga ne bi "ova nesrećna bolijest udavila u ovom tuđem svijetu". Nenadović opisuje jedan trenutak njegove uzbuđenosti; to je tipičan izgled i reagovanje grudo-bolnog bolesnika: "Reči su mu letele kao zrna iz puške; iz njegovih očiju uklonio se beše onaj blagi, zamišljeni pogled. Tiha, laka rumen prelazila mu je preko obraza, i prikupljala se na jagodicama, pa je opet začas iščezla i ostavljala posle sebe još veće bledilo nego što je pre bilo; nije drukče nego kad utreš kaplju vina sa najfiinijeg, belog, kararskog mermera." Trenuci vedrine mali su praznici za njegovu okolinu. Slično kolebljivo raspoloženje izbija i iz brojnih Njegoševih pisama, u kojima, javljajući da strada "od prsah", čas plane nada da će mu se "povratiti zdravlje", čas je potisne potištenost.—

U Beču lekari predočavaju pratiocima da su mu dani izbrojani; uostalom to je bilo očigledno i bez njihove dijagnoze jer je "vladika, i kad je sedeo, sam sebi bio težak". Sa povratkom na Cetinje nastalo je "svirepo umiranje Vladike Rada", kako glasi poglavlje "knjige duboke odanosti" Njegošu Isidore Sekulić: "Na Cetinje je Vladiku dopratila, i u Biljardi ga dočekala mrka brđanska jesen, svi pogrebni simboli u prirodi". Uskoro je došao ropac, i smrt je odnela Njegoša u trideset i osmoj godini života.

Mada je Njegoš samo poslednje dve godine bio vidno bolestan i, kako sam veli, okitao se "po svijetu zdravlja radi", preovlađuje mišljenje da je on dugo nosio skrivenu "suhu bolest". Medaković, koji je jedno vreme bio Njegošev sekretar i mogao izbliza da ga posmatra, ističe da vladika "imaše naklonost na suhu bolest". Isidora Sekulić, koja se dugo i pažljivo bavila Njegošem, takođe navodi da je bio tuberkulozan po naklonosti i da je i u mladosti imao "slaba pluća". Verovatno je bolest uticala na pojedine postupke Njegoša kao upravljača Crne Gore: na početku vladavine "bio je pitom", a pri kraju — despot, tvrd, okoreo, sposoban za svakojake surovosti". Nas, međutim, više interesuje kako se bolest odražavala na njegovo pesničko delo.

Odmah možemo reći: višestruko. Prvo — na kvalitet toga dela. Te činjenice bio je svestan i sam Njegoš. Nenadović je u Pismima iz Italije zapisao Njegoševo provokativno pitanje: "'Je li bolji Mali Šćepan od Gorskog vijenca?' — upita me. Ja zaćutim, a on sam odgovori: 'Nije, nije! Gorski vijenac pisao sam pod drugim okolnostima'." U te ,druge", povoljnije okolnosti Njegoš je, bez sumnje, ubrajao i bolje zdravstveno stanje. I da još jednom navedemo Nenadovića kao svedoka: "Zatim posle kratkog vremena, šetajući po sobi, reče: 'Imam još jedan rukopis na Cetinju, — Slobodijada. I poslaću vam da ga, ako se kad skrasite kod kuće, pečatate. To sam pisao u ovojim mladim godinama, i nije mi ispalo za rukom kao što bih želeo. Sad sam bolestan, i ne mogu ga popravljati'." Njegoševa poetska evolucija može se, uslovno, uporediti sa plodovima na drvetu, recimo sa jabukama: dok su mnoge, koje se normalno razvijaju, zelene, dotle je poneka, u koju je ušao crv, pre vremena sazrela i rumeni se; takva će, razume se, pre drugih početi da kopni i opasti sa grane. Mnoga prva Njegoševa dela su zaista "zelena", i po njima ga i najvidovitiji čovek ne bi mogao naslutiti velikog pesnika. Nastalo je naglo zrenje: Luča mikrokozma je prva rumen i prvi miris velike poezije, koja će zablistati mnogim bojama i prelivima u Gorskom vijencu. Kolika, na primer, razlika između ranijih brojnih oda i prigodnih pesama — i posveta Simi Milutinoviću pred Lučom i Karađorđu pred Vijencem! U Šćepanu Malom plod već počinje da sahne: tu je i boja, i miris, i oblik, ali nema nekadašnjeg soka. Njegoš se za Šćepana Malog pripremao mnogo ozbiljiije nego za Luču i Vijenac: iz predgovora se vidi kako je kupio podatke u mletačkom arhivu, poznato je da se više interesovao za dramsku strukturu i kompoziciju; delo je ispalo realnije, formalno skladnije, ali manje poetično; između hteti i moći pojavila se pukotina.

Mnogo je pisano o Njegoševoj kompleksnoj ličnosti i o polifoniji njegova pesništva; mi ćemo se ovom prilikom zadržati samo na dvema stranama Njegoševa lika i, u vezi sa tim, na dva tona njegove poezije. Jedan Njegoš je ono što mu je nametnula crnogoroka pagrijarhalna tradicija, jedinstvena po duhu i organizaciji u tadašnjoj Evropi: Njegoš je jedan njen deo, kao odvaljena stena crnogorskog krša, i njen poetski izraz, kao odjek "divnijeh gusalah". Prilike su međutim Njegoša, kao i njegovog vladiku Danila, stavile "na brdo" i omogućile mu da "više vidi" nego oni "pod brdom": kao vladar Crne Gore morao je voditi računa o sudbini zemlje, o njenom opstanku i razvoju u vremenu koje se bitno razlikovalo od ranijih kada su čojstvo i junaštvo bili jedino jemstvo postojanja: morao je biti i državnik, i diplomata, i svetski putnik, pa je, kao i njegov iguman Stefan, "proša sito i rešeto", i "ovaj grdni svijet ispitao". Ustanci u Srbiji, oslobodilački pokreti u Austriji i Evropi otvarali su mu perspektive a doticaji sa evropskim pesnicima oplođavali su i kultivisali njegov samonikli i originalni talenat. Ta linija, rodoljubiva i olobodarska, vodila je Njegoša afirmaciji života, glorifikaciji njegovih moralnih vrednosti, aktivnoj borbi protivu svega što "kalja obraz" ljudima i narodima. Kao branič i tumač Crne Gore i svakolikog Srpstva, pa i šire od toga, kao vizionar jugoslovenstva, Njegoš je ispevao niz plamenih stihova, i u tome smislu Gorski vijenac može se nazvati "poemom o borbi i slobodi"; o tome ništa manje, iako manje nadahnuto, peva i Šćepan Mali.

No, pored tog kolektivnog daha i duha, postojala je u Njegoševoj ličnosti i poeziji i izrazita, snažna individualnost i njena lična drama. Ta probuđena i samosvesna individualnost morala se teško osećati uklještena među iskonske naravi i ljuti krš koji zatvara vidike i svodi život na najelementarnije potrebe, a lična drama mogla bi se sabiti u ono nekoliko jezgrovitih rečenica Isidore Sekulić: "Bolest je morala biti u telu davno; velikom duhu smetala je neharmonija, moćnom vladaru jednoliki, u osnovi sitni zadaci."1 Odušak u toj tragičnoj usamljenssti bilo je mišljenje, razgovor sa samim sobom, knjigama i prirodom. Svoju situaciju Njegoš je najbolje objasnio stihom:

U tjesnosti mora se misliti.

Otuda njegove najintimnije misli izražavaju u formi monologa duhovni usamljenici, "pustinjaci cetinjski" kao vladika Danilo i iguman Stefan, — i otuda ih okolina ne razume jer je njena logika, kao Mićunovićeva, da "ljudi trpe, a žene nariču", pa zato, opet kao Mićunović, zebe "od mnogo mišljenja". A mnoge Njegoševe misli bile su crne i odudarale su od shvatanja njegove sredine, i zato se čini nasilje nad Njegošem kad se nastoji da se on po svaku cenu prikuje za crnogorske litice i da se svede na apolagetu nacionalnog mentaliteta i slobode. Takva "sloboda" bila je za Njegoša preuska i ličila bi na zatočenje, protiv koga se on jednim delom svoga bića i svoje poezije strasno opirao, počev od rane mladosti kada mu Sarajlija "uvede pogled prvi u zračnijem prostorima", pa preko početničke pesme Crnogorac k svemogućem bogu i zrelije Misao, do Luče i Vijenca. Prosečan, kolektivni moral i poimanje života sažeto izražava Teodosije Mrkojević u Šćepanu Malom:

Običaj je svagda crnogorski:
Nit se hvalit ni klonuti duhom,
U mukama najvećim pjevati,
Smrtne rane prenosit bez suze.


Njegoš ne samo da se nije zadovoljavao ovakvim "običajem" kao konačnim stanjem sveta i ovakvim rezovovanjem kao jedinim oblikom svesti, već im je često suprotstavljao svoju viziju života i vlastito umovanje, koji su katkad toliko oprečni standardnim, "narodnim", da predstavljaju njihovu negaciju. U takvim trenucima s visine gledao je pesnik "na zemaljski sajam nesmisleni", izricao opore reči o "puku" i "pučini", video mnogo štošta što "čojka niže skota stavlja", život shvatao kao "zlu obitelj tuge i žalosti", — i jedinu utehu nalazio u čovekovom umu koji ga "s besmrtnima ravni". Baš zato što je imao izuzetnu pamet i darovitost, i što je bio okružen sredinom što ove i svakoga niveliše prema svojoj meri i merilima, i izložen mnogim bezumljima, a uza ove to potajno nagrizan iznutra bolešću koja, sama po sebi, razlaže ličnost na trošnu "ljusku" (telo) i na "iskru" (duh) stvarajući podvojenost među njima, — Njegoš se nije mogao miriti sa Propovednikom iz Starog zavjeta da "svima jednako biva" i da je smrt granica života; naprotiv verovao je da iza nje nastaje pravi, idealni život. Njega nije, kao Hamleta, morila neizvesnost šta predstoji "kad života ovo klupče razmotamo", i nije rezonovao da "rađe podnosimo zla koja su tu već, nego da letimo onima drugim, nepoznatim još". Naslućujući da se "klupče" života suviše brzo odmotava i prihvatajući smrt kao izvesnost, on je grozničavo nastojao da je osmisli, bez čega bi "vreme zemno i sudbina ljudska" bili "dva obraza najviše ludosti". Njegoševa misao o besmrtnosti nije, u suštini, teološka spekulacija već osnovna životna i poetska opsesija, podsticana potajnom panikom od apsurda smrti: mikronski bacili, razarajući pesnikovo telo, prinuđivali su njegovu maštu da stvara vizije kosmičkog beskraja, i čitavo njegovo duhovno biće, koje se nije mirilo sa smrću kao granicom života, da grčevito prihvati ideju o besmrtnosti duše kao spasonosni lek. Antički Prometej, božanski sin, sneo je sa neba vatru da bi oživeo ljude; crnogorski Prometej je sanjao o obratnom putu — o povratku na nebo i spajanju sa božanskim. Njegoševa vera u zagrobni život, nije, dakle, zaslepljenost verskog fanatika već očajanje genijalnog individualiste koji podjednako ne može da prihvati nivelaciju u životu i put u ništavilo smrti, i, želeći da "dovijek živi", traži kontinuitet između života i smrti da bi našao opravdanje da se imao "rašta i roditi" i zašto će umreti, pa se u prvom slučaju zapućuje prečicom a u drugom stranputicom u besmrtnost, vođen "vječnom zubljom vječne pomrčine" i uverenjem da ova "nit dogori niti svjetlost gubi".


_________________

1 Isidora Sekulić: Njegoševa estetika. Njegošu knjiga duboke odanosti. Sabrana dela Isidore Sekulić, Beograd, 1961. str. 440.
.

[postavljeno 31.05.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Novembar 11, 2010, 12:10:20 am »

**
nastavak

Nije Njegoš mogao biti kao iguman Teodosija, koji o sebi prostodušno kazuje:

Veoma sam malo putovao;
Samouk sam, ako štogod znadem;
Po bukvici učio sam knjigu,
Po ljudima učio sam svijet,
Po zvijezdama i bogosloviju.
Što mi druga trebuje nauka
Kako ovdje u naše krajeve?
Mnogo ognja pod malijem loncem,
Al će prsnut, al prolit mlijeko.


Ove reči su praktični trebnik života, jednostavan recept za sređen i uravnotežen ljudski vek, ali je on za Njegoša neprihvatljiv: prihvatiti ga značilo bi ostati "pod brdom", pomiriti se sa uskim, uvek istim vidikom kao slikom i prilikom sveta, prihvatiti život sa svim ograničenostima i sa smrću na domaku koja granice čini još suženijim a čoveka većim sužnjem. Njega je nemirna misao gonila da roni u mikrokosmos i da se otiskuje u makrokosmos tragajući za tajnama o "sudbi čovjeka" i smislu života. U crnogorskoj sredini dominirali su likovi kao što su iguman Teodosija, Vuk Mićunović, Vuk Mandušić, vojvoda Draško, pop Mićo, i toliki drugi, poznati iz Vijenca i Šćepana Malog: preko njih je Njegoš izrazio heroiku života uopšte i crnogorskog posebno, slikao ih je sa ljubavlju, čak i sa humorom gledajući na njih kao na veliku decu, i ne identifikujući se u svemu sa njima jer bi to značnlo u ponečemu "podetinjiti", ali je za svoje bolove i sumnje stvorio dva lika, vladiku Danila i igumana Stefana, kakvi se nisu mogli ni zamisliti u tadašnjoj crnogorskoj stvarnosti a nekmoli postojati. Doduše, Njegoš je nastojao da uspostavi putanju između onih "na brdu" i onih "pod brdom", i to tako što će prvi silaziti k drugima, kao što je pokušao da uspostavi snošljivu ravnotežu između dobra i zla u životu "radi smrtne tužne armonije". Ali je u samom Njegošu ostajao rascep, vidljiv ako se, na primer, uporede njegove dve posvete, ona pred Lučom i Vijencem: u prvoj se ističe tragika bitisanja i traži se izlaz iz nje u iluzijama o besmrtnosti duše i onu o idealnijem zagrobnom svetu jer je ovaj samo privremeno "žilište", a u drugoj se veliča heroika života i "besmrtni" Karađorđe; zajednička im je samo želja da se pobedi smrt, do groba i iza groba. I inače, u Njegoševoj poeziji na jednoj strani su afirmacija čoveka i čojstva, optimistička vera u trijumf slobode nad tiranijom, a na drugoj negacija svega "zemnog" i ljudskog, pesimizam kao osećanje onoga koji je, poput igumana Stefana, "ovaj grdni svijet ispitao, otrovi mu čašu iskapio" i "poznao se s grkijem životom". Mnogi Njegoševi junaci vojuju za život, a sam Njegoš često tuguje nad životom.

Imao je Njegoš dosta razloga da bude nezadovoljan životom i da tuguje. Tek se bio zamomčio a obukli su ga u vladičansku mantiju, a zajedno sa njom natovarili su mu vladarske obaveze, brige i obzire, uskraćujući mu mnoge životne radosti. Pevajući u Luči o čoveku uopšte, Njegoš je u stvari i na sebe pomišljao:

Što se više k vrhu slave penje
To je viši sreće neprijatelj.


Morao je pred svetom, i svojim i tuđim, kriti mnoge svoje misli i osećanja. U pesmi Mladost mogao je samo uopšteno, apstraktno da slavi "sladosne dnevi rajskoga života"; pravi "rajski život" doživeće kradomice i opevaće ga u ljubavnoj pesmi Noć skuplja vijeka, ali neće se usuditi da je štampa. Dosta retki su bili trenuci u Njegoševom životu kao u ovoj pesmi; bar mi za njih mnogo ne znamo:

Što je nebo zemlji dalo, na usne joj stah sisati.
— — — — — — — — — — — — — — — — — —
Ne miču se usta s ustah — cjeliv jedan noći c'jele!


Ovoju ljubavnu čežnju morao je posredno izražavati i literarno transponovati u san Vuka Mandušića ili u Mustaj-kadijinoj veličanje Fatimine lepote ili u kadijino sanjarenje o hurijama "očih plavetnijeh", sa očima "koje strijeljaju",

Koje kamen mogu rastopiti,
A kamoli slaboga čovjeka,
Rođenoga da se od njih topi (...)


Slutio je Njegoš da mu je život kratkotrajan, pa je na brzinu hteo sve: da oseti lepotu, da dokuči tajnu, da se izrazi kao pesnik, da organizuje državu. Došla je bolest, ali se on nije predavao; u pismu Petru Marinkoviću piše: "Neki su me savjetovali da ništa ne mislim. Kako će čovjek živjeti a ne misliti? Neki su me savjetovali da oči na ženski pol ne okrećem, a čovjek ne može i sa smrtnoga odra da oči ne baci na krasno stvorenje."2 Već teško bolestan, Njegoš piše Dimitriju Vladisavljeviću 1851. iz Napulja o razmišljanjima na "razvalinama velikoga Rima": "Vrijeme je silno, strašne zube ima, ono je stravilo i svemogućemu nebu a kamoli kukavnoj zemlji, gdje se ove lako krši, đe sve na slabom temelju stoji."3 Tada je već i sam bio "razvalina", ali je slične misli izražavao i ranije, kada je bio zdraviji. Nekada je u Gorskom vijencu, ustima igumana Stefana, pevao:

Tjelo stenje pod silom duševnom,
Koleba se duša u tijelu (...)


Na koji dan pred smrt pisao je Vuku Karadžiću: "Davno bi na Vaše pismo odgovorio da mi mrtvilo dade, nego iz kakvog Vam stanja piđem, dosta je i ovoliko, jerbo kada tijelo strada i stenje, duša se vije u olujama."4 Tako je tragična situacija u kojoj se nalazio otvorila Njegošu oči za ovu materijalističku istinu i unekoliko ispravila njegovu raniju idealističku zabludu da "duša ljudska jeste besamrtna" i da je "plamen božestveni u ništavom hramu". U istome pismu, pozdravljajući Vuka, Njegoš piše: "Želeći Vam zdravlje i tihe mirnoće, ostajem (...)" To već nije bila kurtoazija. Poželeo je prijatelju ono što sam više nije imao.

Sam Njegoš je jednom prilikom, u vreme boravka u Italiji, izjavio: "Moji su stihovi svi žalosni; ja ih ne pišem više!" Mada je tu neko preterao — ili Njetoš koji je to rekao, ili Nenadović koji je njegove reči beležio, — ostaje činjenica da u Njegoševoj poeziji ima mnogo gorkih, pesimističkih misli o životu, i da Njegoš prvi uvodi u našu noviju književvost takav ton. On je autor najvatrenije agitovke za "borbu neprestanu", za dejstvovanje uprkos svim preprekama i teškoćama ("Neka bude što biti ne može"), za neophodnost žrtvovanja i plemenitost žrtve:

Na groblju će iznići cvijeće
Za daleko neko pokoljenje!


Ali u Njegoševoj poeziji nicali su i drukčiji — crni cvetovi. Još prikladnije bi se mogli Njegoševi stihovi uporediti sa zastavama: jedne su simboli borbe, druge su znamenja smrti. Uopšte Njegoševa poezija je protivrečna kao i narodne pesme o kosovskom boju: u nekima od tih pesama veliča se heroizam i odlučnost kosovskih junaka na čelu sa knezom Lazarom da se bore za "carstvo zemaljsko", a u drugima knez Lazar se opredeljuje za "carstvo nebesko", obezvređujući unapred veličinu podviga merilima ljudske ništavnosti i životne prolaznosti. Njegoševa misao o besmrtnosti kreće se u dva protivrečna smera: jedan upućuje na mogućnost da se i u najtežim životnim uslovima, čak i u crnogorskom kršu, gde se sve zaverilo protiv čoveka, stekne besmrtnost herojstvom, moralnim podvigom i umnim poletom, a drugi kao da to isključuje jer obezvređuje sve zemno, teži zagrobnom i završava se u aposlutu — večnom i idealnom; protivrečnost postaje prividna kada se ima u vidu da je Njegoš i jednim i drugim hteo da premosti dimenzije mrtvačke rake i da pobedi smrt. U Luči Njegoš se opredeljivao za "carstvo nebesko", ali to opredeljenje nije toliko inspirisano teološkim preokupacijama jer se znatno razlikuje od crkvene dogmatike, niti je bilo podstaknuto samo stranom pesničkom lektirom jer je izviralo iz njegovog intimnog bića kao podsvesno naslućivanje smrti i kao nastojanje da se ona prevaziđe besmrtnošću. Naprezao je sav svoj um da tu misao o besmrtnosti učini što uverljivijom, i svu svoju maštu da viziju o zagrobnom životu predstavi što primamljivije; potencirao je svekolika "zla pod nebom" da bi prikazao idealnim ono što predstoji na nebu kao zamena za život. U Gorskom vijencu i Šćepanu Malom Njegoš se, ukoliko je smrt postajala izvesnija, sve grčevitije privijao za "carstvo zemaljsko" mada je i tada osećao gorčinu "čaše žuči" i "čaše otrova": njegova glorifikacija borbe za nacionalni opstanak crnogorskog naroda jeste istovremeno i psihološki transformisana borba za vlastiti ugroženi život. Do same smrti borio se protiv smrti; pevao je o besmrtnim herojima na zemlji i o besmrtnosti duše na nebu samo da ne bi kapitulirao pred njom. U svakom izgubljenom boju neko je kriv za poraz: u kosovskom to je, po narodnoj pesmi, Vuk Branković; u Njegoševoj duhovnoj borbi, po našem mišljenju, — Kohov bacil. Poraz je i u jednom i u drugom slučaju inspirisao veličanstvenu poeziju, na primer ove stihove, pored tolikih drugih:

Ako mi nijesi besmrtnosti sv'jedok,
A ti bič si meni i tirjanin ljuti,
Kojega bi samo sudba naopaka
Morala čovjeku rad mučenja dati,
Da mu kratki dani i ništavi život
U prokletstvu grkom i u plaču prođu.
Da, smrtni bi bio najgrđe stvorenje
Ako mu nijesi ti vjesnica prava
Besmrtiju duše vječnoga blaženstva.


(Misao)

U vremenom i burnom žilištu
Čovjeku je sreća nepoznata
— — — — — — — — — — — —  
Naša zemlja, mati milionah,
Sina jednog ne mož' vjenčat srećom
— — — — — — — — — — — —  
Naše žizni proljeće je kratko,
Znojno ljeto za njime sljeduje,
Smutna jesen i ledena zima;
Dan za danom vjenčaje se tokom,
Svaki našom ponaosob mukom:
Nema dana koji mi želimo,
Nit' blaženstva za kojim čeznemo.


(Luča mikrokozma. Poevećena g. S. Milutinoviću)

Šta te k ljudskoj vuče kolijevci,
Đe kukanje i plač okrunjeno,
Đe vjenčana glupost sa tirjanstvom,
Đe se samo rad nesreće ljudske
Bogotvori Cezar s Aleksandrom,
Đe prelesti smrtne svekolike
Teke licem iz glibine vire?
— — — — — — — — — — — —
Duh nijedan opšteg stvoritelja
Bez sile se ne bi soglasio
Jaram nosit smrtnoga okova;
Ko bi igda s dobre volje htio
Bezumnoga poželjet meteža,
Đe zlo gnusno svagda toržestvuje,
Đe svak zname od razdora nosi,
Đe gnjiloća duše kamenuje?

Sudba naša otrova je čaša (...)


(Luča mikrokozma, Pjesna I)

Moje pleme snom mrtvijem spava,
Suza moja nema roditelja,
Nada mnom je nebo zatvoreno,
Ne prima mi plača ni molitve;
U ad mi se svijet pretvorio,
A svi ljudi pakleni duhovi.
— — — — — — — — — — — —
Čašu meda još niko ne popi,
Što je čašom žuči ne zagrči,
Čaša žuči ište čašu meda,
Smiješane najlakše se piju
— — — — — — — — — — — —
Smiješna su svojstva naše zemlje,
Punana su ludijeh premjenah.
Priroda se svekolika pita
Sunčanijem čistijem mlijekom;
U plamen se i ono pretvara,
Danas žeže što jučer življaše.
— — — — — — — — — — — —
Vreme zemno i sudbina ljudska,
Dva obraza najviše ludosti,
Bez poretka najdublja nauka,
Sna ljudskoga đeca al' očevi.
— — — — — — — — — — — —
Zla pod nebom što su svakolika,
Čovjeku su prćija na zemlju.
— — — — — — — — — — — —
Sv'jet je ovaj tiran tiraninu,
A kamoli duši blagorodnoj!
On je sostav paklene nesloge
— — — — — — — — — — — —
Niko srećan, a niko dovoljan,
Niko miran, a niko spokojan;
Sve se čovjek bruka sa čovjekom:
Gleda majmun sebe u zrcalo!

Gorski vijenac


_______________

2 Petar Petrović Njegoš: Pisma, III (1843—1851). Cjelokupna djela P. P. Njegoša, knjiga IX, Beograd, 1955, str. 440.
3 Isto, str. 451—452.)
4 Isto, str. 467.




Milorad Najdanović
Žuta gošća u srpskoj književnosti
književnoistorijski portreti
pisaca-grudobolnika
NOLIT
Beograd, 1973


[postavljeno 02.06.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: April 16, 2011, 07:37:35 pm »

**

PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ


Književno djelo Petra Petrovića Njegoša izraz je osebujne i jedinstvene stvaralačke ličnosti. U promatranju i tumačenju Njegoševe stvaralačke ličnosti potrebno je uvažiti nekoliko momenata: individualne stvaralačke osobine autora, ambijent iz koga je potekao, književnu tradiciju na koju se naslanja i historijski trenutak u kome je stvarao.

Stvaralački lik Petra Petrovića Njegoša izrast će iz analize njegova stvaralaštva, ostale elemente koji su utjecali na Njegoševo stvaralačko formiranje moguće je objasniti prije analize djela. Njegoševo književno djelo duboko je sraslo s patrijarhalnom Crnom Gorom, njezinim planinskim podnebljem, njezinom junačkom tradicijom i moralnim zdravljem. Političku i nacionalnu stvarnost Crne Gore Njegoš je doživio u ulozi vladara. Kao vladar suočio se s vrlo složenim problemima; plemenska rascjepkanost, neorganizirana državna uprava, poturice. Rješavanju tih unutarnjih problema pridružio se problem vanjske politike.

U razvitku pjesnikove stvaralačke ličnosti odigrala je značajnu ulogu narodna pjesma. Intelektualnom i književnom formiranju P. Petrovića Njegoša mnogo je pridonio pjesnik Sima Milutinović Sarajlija. U Njegošu je probudio interes za nauku i rasplamsao ljubav prema poeziji. Njegoš se sa zahvalnošću sjeća svoga učitelja, te mu posvećuje djelo "Luča mikrokozma" i pjesmu "Sprovod prahu S. Milutinovića" u kojoj među ostalim kaže: "Ti m' uvede pogled prvi u zračnijem prostorima u kojima se zvijezde tiće i šetaju horovima."

Prvi Njegoševi radovi jedva se razlikuju od narodne pjesme: "Lijek jarosti turske" i "Pustinjak cetinjski" (1834). U tim prvijencima nagoviještena je tematska osnova cjelokupnog Njegoševa književnog stvaralaštva. Pjesnik je zaokupljen nacionalnom i moralno-filozofskom problematikom. Nacionalno-historijska tematika oblikovana je kasnije u "Svobodijadi", "Gorskom vijencu", "Šćepanu Malom", a moralno-filozofska, odnosno metafizičko-idealistička raspoloženja u "Luči mikrokozmi", filozofskom epu u kojem je Njegoš zaokupljen problemom čovjekove sudbine na zemlji.

Stvaralačka i idejna zrelost pjesnikova najpotpunije se manifestirala u "Gorskom vijencu" (1847). U tom velebnom djelu predočena je nacionalna tema — istraga poturica. Takva tema nametnula se pjesniku kao historijski imperativ. Iako je djelo inspirirano konkretnim historijskim motivom, ono ne ostaje samo u uskim nacionalnim okvirima već dobiva mnogo šira, univerzalnija značenja. Doživljavanje crnogorske historije u djelu također nije svedeno samo na historijski trenutak, pjesnik evocira prošlost i vizionarno navješćuje budućnost. Idejni, nacionalni, filozofski i etički smisao djela konkretiziran je u likovima. Njegoševi likovi oživljavaju u svojim osjećanjima, dilemama, nemirima, htijenjima i akcijama. Na taj način pjesnik je izbjegao opisno oblikovanje svojih likova. Po dubini i intenzitetu svojih misaonih i emocionalnih proživljavanja, po ljepoti svojih etičkih i herojskih zanosa Njegoševi likovi predstavljaju izuzetne pojave u našoj književnosti 19. stoljeća. U komponiranju svijeta svojih likova Njegoš je spojio intimnu i nacionalnu, odnosno općeljudsku značajku.

Upravo takvo doživljavanje čovjeka daje Njegoševoj umjetnosti značaj istinske kreacije. Njegoš nije sveo svoje junake na parole, prikazao ih je u njihovim najintimnijim ljudskim očitovanjima. Bez ljubavnih proživljavanja Vuka Mandušića i bez naricaljke sestre Batrićeve Njegošev svijet ne bi bio potpun. Puninu i dubinu života u Njegoševu djelu doživljavamo spajanjem emocionalnih, etičkih i filozofskih niti, iz kojih je sazdan pojedini lik.

Vladika Danilo je oličenje intelekta i misaonosti, savjesti i odgovornosti, iguman Stefan izraz narodne mudrosti i filozofije, Vuk Mandušić personifikacija čiste i izvorne emocije.





"Gorski vijenac" predstavlja sintezu patrijarhalne etike, herojskog tragizma, stoičke filozofije i elementarne pučke lirike. Borba crnogorskih junaka protiv poturica prerasla je u jednu širu koncepciju života u kojoj je borba temeljni princip.

Posebno treba istaknuti ulogu narodnog kola u djelu. U odsudnim historijskim momentima narod jasnije i brže spoznaje pravu istinu nego pojedinac. Njegošev narodni kolektiv predstavio se u svom heroizmu, neuništivosti i dalekovidnosti. Govor naroda u Kolu svojom tehnikom i intonacijom izrasta iz naše narodne epske književne tradicije. Narodni duh, narodna metaforika i narodni melos utkani su u cjelokupno Njegoševo djelo. Elemente narodnog duha nismo otkrili samo u pjesnikovoj inspiraciji nego i u izrazu. Njegoš je apsorbirao narodni izraz i dignuo ga na jedan viši nivo umjetničkog izraza.

Njegošev "Gorski vijenac" nameće se i svojom osobitom strukturom. Po svom vanjskom obliku "Gorski vijenac" se doima kao dramsko djelo. Međutim, dramski oblik djela poremećen je nepovezanošću prizora i nedostatkom jedinstvene dramske radnje.

U djelu ima i epskih elemenata. Djelo je narativnog karaktera, samo Njegoševa naracija u "Gorskom vijencu" ne nosi tipične epske odlike. Narativne partije djela prožete su jakom lirskom i refleksivnom notom. Glavne ličnosti komponirane su dramski, ali se njihove dramatske situacije oslikavaju i lirskim i misaonim reakcijama.

"Gorski vijenac" pokazuje se u svojoj osobitoj strukturi koja je uvjetovana načinom doživljavanja teme.

Stil "Gorskog vijenca" odlikuje se: herojskim patosom, jezgrovitošću, bogatom simboličko-metaforičkom i zvučnom podlogom. Pjesnik se ne razmeće riječima, ne traži verbalni bljesak, svaki stilski postupak ima svoje puno stvaralačko opravdanje.

Njegoš je pjesnik koji u sebi ujedinjuje živo i složeno doživljavanje svijeta, intenzitet saživljavanja, maštu golemih raspona i stvaralačko doživljavanje jezika.

Njegošev primjer zorno potvrđuje onu poznatu misao da su svi veliki umjetnici narodni umjetnici.


Dr Dragutin Rosandić
Pregled književnosti sa čitankom, 1967.

[postavljeno 22.10.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #16 poslato: Avgust 02, 2012, 12:51:19 am »

**

PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ


Poezija Petra II Petrovića Njegoša sintetizovala je u svom jezičkom biću ključne tokove na međi dveju književnih epoha: klasicizam i romantizam našli su se u njegovoj poeziji na istoj crti. Zasnovana sva na temeljima narodne epike i klasicističke harmonije, Njegoševa poezija ima značajno mesto ne samo u okvirima srpskog nego i evropskog romantizma. Malo je individualnih pesničkih tvorevina koje su u tolikoj meri, i sa takvim savršenstvom, sažele kolektivnu svest naroda, kao što je to ostvareno u Njegoševom delu.
 
U svom ranom pesničkom stvaralaštvu Njegoš je bio pod snažnim uticajem narodne epike, tako da se njegove epske pesme ni po čemu ne razlikuju od narodne poezije. Tek kasnije, Njegoš će sasvim prevladati taj uticaj, i njegov pesnički razvoj krenuće u drugom pravcu, a narodna poezija imaće u strukturi njegovog pesničkog dela blagotvornije dejstvo i dublje značenje.
 
Petar II Petrović Njegoš rodio se 1. novembra 1813. godine u Njegušima, iznad Kotora, na severozapadnoj strani Lovćena. Njegov otac, Tomo Markov Petrović, bio je rođeni brat vladike Petra I, duhovnog i svetovnog vladara Crne Gore. Do svoje četrnaeste godine Radivoje (Rade) Tomov, kako mu je bilo ime, čuvao je stoku po lovćenskim padinama, sve dok ga Petar I, godine 1824, nije doveo u cetinjski manastir. Sledeće godine Rade Tomov nastavlja školovanje u Topli, kraj Herceg Novog. Najpresudniju ulogu u Njegoševom obrazovanju imao je nesumnjivo Sima Milutinović Sarajlija, pesnik, avanturista i učesnik srpskog ustanka od 1804. godine. Od 1827, kada je stigao iz Kotora, do 1830, Milutinović je bio lični sekretar Petra I i, istovremeno, Njegošev veliki učitelj. Od slavnog pesnika Serbianke Njegoš je, u dugim šetnjama, slušao o pesništvu, istoriji, filosofiji, o herojskim delima, o vojničkoj službi i o državnim poslovima. Njegoš je učio italijanski, nemački, grčki, turski, znao je dobro ruski i francuski, i živo se zanimao za evropsku književnost. Poezijom se počeo baviti pod snažnim uticajem narodne epike i, naročito, Sime Milutinovića.
 
Posle smrti Petra I, glavari su sedamnaestogodišnjeg Rada Tomovog izabrali za njegovog naslednika. Preuzevši svetovnu i crkvenu vlast, a bez nekog većeg životnog iskustva, odveć mlad, Njegoš je uvideo da mora što pre raskinuti sa dotadašnjim načinom upravljanja zemljom i suzbiti samovolju pojedinih plemenskih starešina. Trebalo je, pre svega, utvrditi i obezbediti nesigurne držanie granice.
 
Od izuzetne su važnosti dva Njegoševa putovanja u Rusiju: 1833 (jul-septembar) i 1837 (februar-jun). Prilikom prvog putovanja rukopoložen je za episkopa. U Beču se upoznaje sa Vukom Karadžićem i pod njegovim uticajem štampaće na Cetinju prve knjige bez starih poluglasova ъ i ь. Iz Rusije donosi štampariju i pune sanduke crkvenih i svetovnih knjiga pisanih na ruskom jeziku. Period između prvog i drugog putovanja u Rusiju sav je u znaku sređivanja unutrašnjih prilika u Crnoj Gori.
 
Godine 1843. Osman-paša Skopljak osvaja Vranjinu i Lesendro, ostrva na Skadarskom jezeru. Ovaj gubitak ostrva Njegošu je naročito teško pao. Sledeće godine putuje u Beč da traži posredovanje Rusije i Austrije u sporu oko zauzetih ostrva. U Beču Njegoš je u društvu Vuka Karadžića i drugih srpskih intelektualaca. Uoči burne 1848. godine sanja o konačnom oslobođenju i ujedinjenju svih jugoslovenskih zemalja i o zajedničkoj borbi protiv Turske.
 
Krajem leta 1849. Njegoš je počeo ozbiljno da poboleva. U proleće i leto 1850. lečio se u Kotoru i Prčnju. Počinje sve više da slabi i da se miri sa neizbežnom smrću. Iste godine u dva maha putuje u Italiju, nadajući se da će mu promena klime pomoći. Godine 1851. ponovo je u Napulju, putuje po Italiji, da bi najzad, u potrazi za lekom, krenuo u Beč, gde se tada nalazio ruski car. Njegoš je nameravao da od njega traži pomoć za Crnu Goru na koju se s velikom vojskom spremao Omer-paša Latas. Ne našavši ni leka za sebe (tuberkuloza je tada bila neizlečiva) ni pomoći za Crnu Goru (car nije hteo ni da ga primi). Njegoš se vraća potpuno razočaran, da umre pored svojih. Zaklevši prisutne glavare da ga sahrane na Lovćenu, umro je jednog olujnog i kišnog dana, 19. oktobra (istog datuma bio je zavladičen) 1851. godine, u deset sati ujutro, u trideset i devetoj godini života.
 
U cetinjskoj štampariji Njegoš je 1834. godine štampao svoje prve knjige Pustinjak cetinjski i Lijek jarosti turske. U Beču 1847, gde je bio stigao zbog državnih poslova, štampa Gorski vijenac. To je i najzreliji period u njegovom stvaralaštvu: za svega tri godine ispevao je tri velika dela: Luča mikrokozma (1845), Gorski vijenac (1846) i Lažni car Šćepan Mali (1847, objavljen u Trstu 1851). Pored nekoliko manjih pesama, ovde treba pomenuti i Njegoševe zbirke Ogledalo srpsko (1846) i Svobodijadu, koju je ispevao po uzoru na Milutinovićevu Serbianku. Spev Svobodijada objavio je Ljuba Nenadović, posle Njegoševe smrti, u Zemunu 1854. godine. Njegoševa bilježnica štampana je na Cetinju, 1956. godine.


Slobodan Rakitić "Antologija poezije srpskog romantizma"
Beograd, 2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #17 poslato: Avgust 24, 2012, 02:02:29 am »

*
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #18 poslato: Septembar 10, 2013, 09:11:26 pm »

*
SRPSTVO U PESNIČKOM DELU PETRA DRUGOG PETROVIĆA NJEGOŠA


TRI POSVETE KAO TRI BISERA

Prva govori o autoru i Crnoj Gori u Srpstvu, a dve druge o stubovima na kojima Njegoš temelji srpsku nacionalnu misao — Karađorđu, caru Dušanu i Milošu Obiliću

Ova tema osnova je velikog Njegoševog dela. Zbog toga će pažnja pre svega biti usmerena na činjenice, a one na najbolji način govore i o Njegošu i o njegovom SRPSTVU — imajući u vidu ovaj pojam i kao "svojstva i osobine srpskog naroda", odnosno "duh Srba" (srpstvo), i kao zbirnu imenicu Srbi (Srpstvo). I odmah valja istaći: pesnik nacionalnu misao temelji na Obiliću i Kosovu, Karađorđu, caru Dušanu i drugim ličnostima iz srpske istorije, a pojmom Srpstvo (u značenju Srbi) obuhvata pripadnike srpskoga naroda iz svih njegovih krajeva. Naziv, dakle, po plemenu, kraju ili oblasti ne znači ništa drugo nego konkretno imenovanje u okviru Srpstva.

Tema možda nalaže da se počne od posveta Njegoševih dela. Zbirku Pustinjak cetinski, potpisanu sa "Vladika crnogorski Petar Petrović" i objavljenu 1834. godine, autor je posvetio srpskom rodu, i ova kratka posveta najbolje govori o Njegoševom odnosu prema Srpstvu i mestu pesnika i Crne Gore u njemu: Srbin srpskom rodu svome/ ovo djelce posvećuje./ njegovo je sitno cv'jeće/ po livadi pravoj Srpstva/ i uzraslo i pobrato/ i u v'jenac rodu dato.

Kao da je veliki pesnik znao da će biti i takvih potomaka koji će ne samo sebe izdvajati iz Srpstva nego pokušavati da to čine i sa precima — prvu svoju zbirku pesama posvetio je kao "Srbin srpskom rodu svome", a svoju Crnu Goru, u kojoj je delo nastalo, nazvao "livadom pravom Srpstva". Njegošu je, treba i to pomenuti, kada je ova zbirka pesama izašla iz štampe bilo 20 godina.

Luču mikrokozma, svoje najveće filozofsko delo (1845), Njegoš je posvetio svom učitelju Simi Milutinoviću, kojega naziva "srpskim piscem nebom osijanim" i "divnim pjevcem srpske narodnosti" i od kojeg traži uzdizanje srpskih veličina i osudu "bogomrskih srpstva otpadnika": Ja od tebe jošte mnogo ištem:/ da postaviš u plamteće vrste/ pred očima Srpstva i Slavjanstva/ Obilića, Đorđa i Dušana,/ i jošt koga srpskoga heroja,/ da progrmiš hulom strahovitom/ na Vujicu, Vuka, Vukašina,/ bogomrske Srpstva otpadnike:/ zloća njima mrači ime Srba,/ tartar im je nakaza malena! (stihovi 191—200).

KARAĐORĐE — NJEGOŠEVA VIZIJA SRBINA

Svoje najveće delo, Gorski vijenac (1847), Njegoš je posvetio "prahu oca Srbije", to jest Karađorđu, dižući vođu Prvog srpskog ustanka u vrh savremenih evropskih ratnih velikana. U samom nabrajanju "osam Beloninih blizanaca" (Napoleon, Karlo, Bliher, knez Velington i Suvorov, Karađorđe, bič tirjanah i Švarcerberg i Kutuzov) jedino Velington i Karađorđe imaju odrednice uz ime: prvi titulu knez — oznaku visokog dostojanstvenika u najvišim vojnim dužnostima u zemlji, a drugi epitet "bič tirjanah" — najviše odličje i za "lafa iz grmena velikoga", a nekmoli iz onakvoga kakva je bila ondašnja Srbija, i to suprotstavljena onakvom tiraninu. Njegošev "topolski heroj" je besmrtan. Na njegovom putu su "sve prepone", ali on stiže do velikog cilja: diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši,/ iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši (str. 15—16).

Karađorđe je Njegoševa vizija Srbina od kojeg se "Stambol trese", pred kojim se "faraona istočnoga mrznu sile" i čijim su se viteštvom "srpske mišce opojile". Pesnik vođu Prvog srpskog ustanka vidi ne samo kao večiti uzor Srbima nego i kao besmrtnika čije će delo vreme činiti sve većim: Plam će vječno životvorni blistat Srbu tvoje zublje,/ sve će sjajni i čudesni u vjekove bivat dublje (33—34).

U ovoj posveti, kao i u onoj Simi Milutinoviću, pomenuti su i Dušan i Obilić (Zna Dušana rodit Srpka, zna dojiti Obiliće — 35), ali ovde i ruski knez Požarski, oslobodilac Moskve od Poljaka 1612. godine, s kojim se porede "divotnici i plemići" koje "Srpkinje sada rađu" i zbog kojih "blagorodstvom Srpstvo diše", jer su Srbi zavet ispunili. Naravno, suprotno Karađorđu stoje naš Vukašin, ruski Boris Godunov, rimski Pizon i mikejski Egist, kako bi Karađorđev lik bio svetliji i kako bi poruka Srpstvu bila jasnija.

Sve tri ove posvete biseri su Njegoševe nacionalne ideje, s tim što prva govori o autoru i Crnoj Gori u Srpstvu, a dve druge o stubovima na kojima Njegoš temelji srpsku nacionalnu misao (Karađorđe, car Dušan i Obilić) i "bogomrskim Srpstva otpadnicima" (Vujica Vulićević, Vuk Branković i Vukašin Mrnjavčević, druga, odnosno Vukašin, treća), koje valja pominjati i proklinjati, kako bi narodu služili kao zla opomena. Naravno, na Njegoševo srpstvo uticali su, pre svega, Njegošev stric Petar Prvi i Njegošev učitelj Sima Milutinović, kao što su na Njegošev pogled na istorijske ličnosti uticali narodna epika i predanje, o čemu svedoči pesnikov odnos prema Vuku i Vukašinu.

CRNA GORA — PRIBEŽIŠTE SRPSKIH JUNAKA SA KOSOVA

Svoje treće veliko delo Lažni car Šćepan Mali (napisano 1847, a objavljeno 1851), Njegoš nikome nije posvetio. Ono, međutim, počinje dozivanjem nekadašnje srpske slave stihovima koje serdar Vukale, oslonjen na mač, govori u znak dobrodošlice Šćepanu: Veseli se prahu Nemanjića,/ Nemanjića i Grebljanovića,/ jer će vaše krune zasijati/ kako jarko sunce na istoku,/ znamena se vaša razvijati/ nad velike vaše razvaline,/ poteći će krvave rijeke/ od nečiste krvi agarjanske,/ oprat Srbu ljagu sa obraza./ Otvorte se, viteške grobnice,/ sama slavo, samo pribježište/ po Kosovu srpskijeh junakah,/ evo zore na vaše bregove/ da nam opštu obasja svetinju/ i amanet naše narodnosti./ Sad propojte, Visoki Dečani/ i lijepa lavro Studenice,/ sveti spomen iz vječne čitule/ za slobodu padšim junacima./ Združite se, gromi i potresi,/ zemlji srpskoj drugo lice dajte,/ ne nečistom nogom okaljata.

Pesnik se obraća Nemanjićima i "Grebljanoviću", odnosno pokoljenju kroz čije će podvige zasijati njihove krune, i nemanjićkim lavrama — najvišoj i najstarijoj, i očekuje da će "gromi i potresi", odnosno borba novih vitezova, "zemlji srpskoj drugo lice dati", to jest osloboditi Srpstvo i vratiti mu dostojanstvo.

Početni stihovi Lažnog cara Šćepana Malog, dakle, služe srpskoj nacionalnoj ideji — oslobođenju Srpstva i konstituisanju nacije, i ponavljaju raniju Njegoševu misao o Crnoj Gori, da je ona pribežište srpskih junaka posle Kosovske bitke — misao najlepše izražena u Gorskom vijencu stihovima: Što uteče ispod sablje turske,/ što na vjeru pravu ne pohuli,/ što se nehće u lance vezati,/ to se zbježa u ove planine/ da ginemo i krv prolivamo,/ da junački amanet čuvamo,/ divno ime i svetu svobodu (262—268), ali još ranije vrlo jasno u Svobodijadi (delu od deset pesama koje opeva bojeve Crnogoraca s Turcima, Mlečanima i Francuzima od 1711. do 1813. godine, napisanom 1835, a štampanom posle autorove smrti 1855: Savjet majke, oca — djete/ ka prirodno k sebe prima;/ đe god vitez osobiti/ po kosovskom tužnom boju/ od Srpkinje porodi se/ kojeg Turstvo ne ugrabi,/ svaki kuću, oca, majku —/ sve ostavi, pa pobježe/
u savito krvlju gnjezdo,/ đe svobode iskra sjaše (Pjesma prva, stihovi 144—153).

Uz ove stihove valja citirati i deo Njegoševog pisma Osman-paši Skopljaku pisanog 5. oktobra 1847. godine na Cetinju: "Kada je Bajazet (Ilberim nazvani) Bosnu pokorio i kada su divlje orde azijatske naše maleno, no junačko carstvo razrušile, onda su moji preci i jošte neke odabrane familije, koje nijesu tu poginule od Turaka, ostavili svoje otačestvo i u ovijem gorama utekli" (Celokupna dela Petra II Petrovića Njegoša, IV izdanje, knjiga šesta: Izabrana pisma, Beograd, 1975, 151).

Crnu Goru kao "pribježište srpskijeh junakah" posle Kosovske bitke vide, inače, još neki srpski pesnici, Njegoševi savremenici i skori sledbenici, a za primer je dovoljno navesti nekoliko stihova iz Puta Branka Radičevića, iz onog dela gde se govori o stvaranju sveta i gde se do vrhunca glorifikuje Njegoševa Crna Gora, naravno — u okviru Srpstva: Ispadoše brda svekolika,/ načini se jedina gomila,/ načini se ona srpska dika,/ dika srpska Crna Gora mila./ Crna Goro, ponosito stenje,/ krune srpske ti drago kamenje,/ uspomeno prebeloga danka,/ kog se seća Srbin kao sanka!/ Kada glednem tvoje stene divne/ srce mlado u meneka živne,/ jera ovde poslije Kosova/ Sunce srpsko granulo iznova,/ očistila s' ona velja bruka/ što okalja Srbina sa Vuka./ Kad je ono srpskom orlu krila/ na Kosovu sreća salomila/ na ovi je kamen se vrletan/ odonuda dovukao sjetan, pa je ovde krila obadvoja/ blizu neba izlečio svoja,/ sa neba i rosom zalivao, munjom vitom krila zavijao,/ povratio zdravlje i veselje,/ pa udrio u bojeve velje,/ oh bojeva donde neviđeni!/ oh klanaca krvlju obliveni!/ Gledaj desno, o pogledaj levo,/ svuda ljuti bojak i kreševo,/ tako brate od Kosova danka/ boj se težak bije bez prestanka,/ sve od jutra od mrkloga mraka/ zveka noža i cika pušaka,/ niza klance Crnogorac vrvi,/ jo Turčinu što udara prvi! (Branko Radičević, Pesme, Novi Sad 1993, 93—94).

U Svobodijadi, delu bez posvete, Njegoš se obraća "neba šćeri" sledećim stihovima: Daj mi pjevat slavna djela/ otačastva braniteljah,/ njih junaštva kazat falna/ od nestanja srpskog carstva,/ koji krvcu kako vodu/ vječno liše, i sad liju,/ za obranu i svobodu/ neprestano boje biju;/ koji roda slavu bojnu/ sačuvaše i digoše/ ispod nogah varvarskijeh/ hukom sjajna oružija (Pjesma prva, st. 10—21).

VIDOVDAN, DANAK STRAŠNI

Delo, dakle, počinje "od nestanja srpskog carstva" i ističe "Vidovdan, danak strašni", Kosovski boj, Lazara, Miloša, ugašenu sveću Srpstva, "potomke Slavjanove" i "vojnike Dušanove" u ropstvu, a zatim se pesnik kosovskim junacima obraća sledećim stihovima: Obiliću i Točlica,/ Kosančiću, Jugovići,/ srećni li ste, vitezovi,/ jer u boju kosovskome/ svikolici pogiboste/ za obranu otačastva,/ da očima ne gledate/ narod srpski podjarmeni/ đe uzdiše i đe plače,/ a u plaču vas klikuje/ da g' puštite, odrešite/ iz sindžira nesnosnoga,/ u koji ga Osman sveza (Pjesma prva, 105—117).

Početak Svobodijade, vidi se iz rečenog i citiranih stihova, opšti je pogled na Srpstvo i uvod u ratne događaje Crnogoraca — vođene u "diki srpskoj Crnoj Gori miloj", kako bi rekao Branko Radičević, i za nju i za Srpstvo u celini.

Njegoševim srpstvom odlikuje se i Njegoševa antologija Ogledalo srpsko, posvećena seni Aleksandra Puškina, ali tek pošto je ukrašena Karađorđevom slikom — knjiga sastavljena od junačkih pesama iz novije istorije Crne Gore (neke od njih napisao je sam antologičar, neke njegov stric Petar Prvi, dok se mnogima ne znaju autori i sakupljači) i Srbije (ove pesme "o besmrtnim podvizima knjaza i izbavitelja Srbije Karađorđa i njegovijeh hrabrijeh vojvodah prepisane su iz pjesmarice već pečatane" — Celokupna dela Petra II Petrovića Njegoša, IV izdanje, knjiga peta: Ogledalo srpsko, Beograd 1975, 11.

Njegošev odnos prema Srpstvu vidi se u samom naslovu, svakako antologičarevom, Ogledalo srpsko, u čijem sadržaju pokoljenja treba da nalaze nadahnuće i da se u njemu ogledaju. Celokupno Njegoševo pesničko delo prožeto je, bez svake sumnje, srpstvom, koje je u funkciji konstituisanja nacionalne ideologije. Već u Novoj pjesmi crnogorskoj o vojni Rusah i Turakah početoj u 1828. godu (druga Njegoševa pesma, koju je napisao dečak u šesnaestoj godini) veliča se "novi car srpski Đorđije" — "desna ruka" ruskoga cara Nikolaja Prvoga, koji se, to jest Karađorđe, u pesmi Zarobljen Crnogorac od vile naziva "ogledalom Srpstva" i "Marsom srpskim i mladim Febom".

U ovoj pesmi je, inače, naznačena tema oslobođenja Srpstva i uloga Crne Gore u njemu, koja će ispunjavati sva Njegoševa dela. Ovde se, u ovoj takođe početničkoj pesmi, pored Karađorđa, pominju "mater Srbija", Dušan, koji je "u vječnost preminuo", "krv potomka velikog Nemanje" i "slavoljubna ruka Vukašina", koja je "zaklala mlada vjencenosca srpska", a zatim Carev Laz, Vrtijeljka, Meki Do, Kčevo, Trnjine i druga ogledala crnogorskih mišica u bojevima s Turcima. Karađorđa, inače, Njegoš slavi i u pesmama Sablji besmrtnoga vožda (knjaza) Karađorđija i Pod slikom Karađorđevom (Samo ime Karađorđe/ kad Srbinu na um dođe,/ zaplamti se krv u grudi,/ junačko se srce budi), a pominje ga i u pesmi Lovćenu i pripoveci Žitije Mrđena Nesretnikovića.

BOG SE DRAGI NA SRBE NALJUTI

U svakom slučaju, Njegoševo srpstvo je najizraženije u Gorskom vijencu, gde je do tančina prožeto kosovskim mitom, o čemu je veoma iscrpno, ubedljivo i nadahnuto pisao Milosav Babović (Kosovski mit u Njegoševom "Gorskom vijencu", Zbornik Matice srpske za slavistiku, Novi Sad 1990 — knj. 38, 7—19).

Već u prvom monologu vladike Danila pominju se pad srpske zemlje u ropstvo i srce Obilića, a prvo kolo počinje stihom "Bog se dragi na Srbe razljuti", da bi se zatim nabrojali uzroci srpskih nesreća i izreklo prokletstvo neslozi i izdaji. Ovde, u prvom kolu, caruje kosovski mit i sija Miloševa pravda, a simbol Kosova, Obilić, izranja u najuzvišenijoj odi vitezu i junaštvu: O Miloše, ko ti ne zavidi?/ Ti si žertva blagorodnog čuvstva,/ voinstveni genij svemogući,/ grom stravični te krune razdraba!/ Veličestvo viteške ti duše/ nadmašuje besmrtne podvige/ divne Sparte i velikog Rima;/ sva viteštva njina blistatelna/ tvoja gorda mišca pomračuje./ Šta Leonid oće i Scevola/ kad Obilić stane na poprište?/ Ova mišca jednijem udarom/ prestol sruši a tartar uzdrma (224—236).

Teško je komentarisati ove stihove, ali valja reći da Njegoš u ovom delu Gorskog vijenca, i uopšte, Obilića diže iznad svega pozantog u heroici.

Ko u Miloša gleda "bliješte mu oči"; da je Miloš ostao "sam na srijedi", s "oba pobratima", danas bi "Srbin Srbom bio"; Njegoševi junaci "krstu služe a Milošem žive", kunu se "vjerom Obilića" i sanjaju kako Obilić "na bijela hata ka na vilu" proleće "preko ravna Polja Cetinskoga"; izrodima se postavlja pitanje: Kuda ćete s kletvom prađedovskom?/ su čim ćete izać pred Miloša/ i pred druge srpske vitezove,/ koji žive doklen sunca grije (75—78).

Kosovo je jasna međa i opšta mera. Nesreće se broje od njega, a Miloš i Vuk ("pogano koljeno") simboli su podviga i izdajstva. Kosovo je "grdno sudilište", čiju nesreću najbolje simbolizuje pretvaranje "šćeri Lazarevih" u kukavice. Kosovo je mera, pre svega junaštva, ali i precizna vremenska međa: Mićunović i zbori i tvori!/ Srpkinja ga jošt rađala nije/ od Kosova, a ni prijed njega (392—394).

Njegoš je na specifičan način definisao i prostor Srpstva, dajući ga kroz "spomen", to jest pomen igumana Stefana, posle istrage poturica: Čuj, narode, svi skinite kape!/ Hoću spomen da činim dušama/ vitezovah našega naroda;/ danas će im najmilije biti,/ od Kosova nigda kao danas./ Vjerne sluge pomjani gospodi,/ vladaoce, ma tvoje robove:/ nepobjednog mladoga Dušana,/ Obilića, Kastriota Đura,/ Zrinovića, Ivana, Milana,/ Strahinića, Relju Krilatoga,/ Crnoviće Iva i Uroša,/ Cmiljanića, vojvodu Momčila,/ Jankovića, devet Jugovićah/ i Novaka poradi halaka,/ i ostale naše vitezove!/ Na nebu im duše carovale/ ka im ime na zemlji caruje! (2648—2665).

Ima danas, suprotno svim činjenicama, mišljenja da kod Njegoša srpstvo znači pravoslavlje. Umesto komentara valja samo citirati stihove iz Lažnog cara Šćepana Malog, kada iguman Cetinjskog manastira Teodosija Mrkojević obrazlaže knjazu Dolgorukovu da Crnogorcima nije lako dići ustanak protiv Turaka i podići ostalu braću i susede na Balkanu: Kako bismo mi to uradili/ bez pomoći nekoga drugoga/ kad Bošnjaci, naša rodna braća,/ slijepi su te ne vide ništa?/ Kuran im je oči izvadio,/ kuran im je obraz ocrnio;/ kod njih nejma duše ni obraza/ koji ne bi za kuran umro./ To je njina kukavna svetinja./ O svobodi i o narodnosti/ u njih niko ponjatija nejma;/ u grob su ih obje sahranijli (Djejstvije četvrto 272—283).

I dalje: Mi smo Srbi narod najnesrećni:/ svaki Srbin koji se prevjeri —/ prosto vjeru što zagrli drugu,/ no mu prosto ne bilo pred bogom/ što ocrni obraz pred svijetom,/ te se zvati Srbinom ne hoće./ Ovo ti je Srbe iskopalo,/ robovima tuđim učinilo (Djejstvije četvrto 318—325).

NJEGOŠ — PESNIK SRPSTVA

Valja ovde dodati dva detalja van Njegoševog književnog dela: Njegoš je svojim junacima ustanovio Medalju Obilića, a Crnogorcima dao nacrt najsrpskije kape: sa crninom u znak žalosti za Kosovom i crvenom ravnom čohom — simbolom krvave kosovske ravnice, čiji ograđeni kutak sa pet zlatnih žica i grbom Nemanjića u sredini simbolizuje pet vekova borbe Crnogoraca za slobodu i vaskrs Srpstva. (v. i Milosav Babović, n.d., 18). I ovo je veliki pesnik činio s ciljem da, poput vrtijeljskih junaka i Jugovića, nikad Srbin ne izda Srbina, da se vrati izgubljeno i da se tvrdo stane na zemlji koja je posrnula na Kosovu.

Njegoš je srpstvo poneo iz kuće, s njeguša, iz Katunske nahije i ondašnje Crne Gore i oplemenjivao ga čitavog života, od detinjstva, slušajući strica Petra Prvog i učitelja Simu Milutinovića, do smrti, čitajući narodnu epiku i prateći predanja, i, što je najvažnije, dižući sve na najviši nivo i ogledajući svoje junake u kosovskom ogledalu i staroj srpskoj slavi. Njegovo delo najdograđenija je ideja srpske nacionalne misli i slobode, a njegova Crna Gora prihvaćena je u ranijoj srpskoj književnosti kao "dika srpska", što je već posvedočeno Radičevićevim stihovima iz Puta i što valja potkrepiti citatim iz Zmajeve glose Crnogorcu i Nenadovićeve Grude zemlje.

Zmaj, upotrebivši prva četiri Brankova stiha iz Kola (od ukupno šest, što je najviše dato jednom Srbinu u ovoj popularnoj pesmi) za krajeve svojih strofa, i prilagodivši četvrti za opštesrpsku slavu Crnogorca, kaže: Mnogi tražeć' pustu slavu,/ u sramni su ambiz pali,/ tebe slava sama traži,/ Crnogorče, care mali!/ Ti slobodu tamo štitiš/ na vrletni' kamivali',/ ko ti za to ime ne zna,/ ko te ovde još ne hvali!/ Narodi se žure meti,/ a ti letiš da pretečeš;/ kad sloboda zajaukne,/ mačem biješ, mačem sečeš?/ Sretna majka, što te rodi,/ sretan narod, što te ima,/ mačem sebi, — al' ne sebi,/ blago tečeš nama svima! (Pevanija Zmaj-Jovana Jovanovića, u Novome Sadu, 1879, 117).

A Ljuba Nenadović, oduševljen Vučedolskom bitkom, odmah, 1876. godine, bezgranično glorifikuje Crnogorce i Crnu Goru u već pomenutoj pesmi Gruda zemlje, odakle je dovoljno citirati po nekoliko stihova o Crnoj Gori, Crnogorcima, knjazu Nikoli, grudi crnogorske zemlje i nevoljama koje od nje snalaze turskoga cara Murata: Ono care nije zemlja/ Kao što su zemlje druge,/ Već gradovi od kamenja,/ Nigde staze, nigde struge./ Ona zemlja što god rodi,/ To je samo junak pravi:/ Živi, slavi i slobodi,/ Svud pobedi gde se javi./ Ono, care, nisu ljudi/ Kao što je svet ostali;/ Već zmajevi to su ljuti,/ Od kojih se nebo pali./ Knez Nikola, care, nije/ Ko' kraljevi drugi što su;/ Kao or'o on se vije,/ Kad se za njim vojska osu./ Da si otkud, care, bio/ Na krvavom Vučjen Dolu,/ Ti se ne bi ustavio,/ Ni u samom tvom Stambolu./ Tu bih, care, pao i ja,/ Da ne beše jednog čuda:/ Sačuva me hamajlija,/ — Crnogorske zemlje gruda./ Pa izvadi iz nedara/ Jednu grudu crne zemlje:/ Pred noge je caru baci,/ Da je vidi car od želje./ Car se trže i povika:/ "Ne dajte me, — sad me spas'te"/ Ne vidite l', kako gruda,/ Strahovito brzo raste?/ Uklon'te je ispred mene,/ Groznica me od nje hvata;/ Gle! — svi ćemo pogoreti,/ Eto iz nje seva vatra./ — Na tu viku, sa svih strana/ Dotrčaše sluge hitre,/ I baciše onu grudu/ U talase morske bistre./ Al' se diže strašna bura,/ Zaljulja se sinje more;/ Zamuti ga gruda zemlje, -/ Gruda zemlje Crne Gore./ Zatrepteše sve obale/ Od tutnjave i od jeke:/ Zadrma se sva Evropa,/ I Azija čak do Meke./ A kroz Stambol na sve strane/ Telal viče k'o nikada:/ "Sultan Murat poludeo, —/ Sultan Hamid car je sada". (Celokupna dela Ljubomira P. Nenadovića, Beograd 1893, sveska treća 33—37).

U krajnjem zaključku može se reći da srpska nacionalna ideja nigde nije tako izražena kao u Njegoševom pesničkom delu. Njegošev Gorski vijenac je najsrpskije delo i s pravom se može nazivati i srpskom biblijom i svojevrsnim srpskim manifestom, u koji je veliki pesnik ugradio, bez ostatka, svoju Crnu Goru, onu koja je vekovima pobeđivala i koja će i dalje pobeđivati sve "tmuše" koje se naprežu da je iščupaju iz Srpstva.


Srpsko nasleđe | Koreni
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #19 poslato: Septembar 28, 2013, 01:42:56 am »

**

NJEGOŠEVE PESME O PESNIKU

1.

Još od antičkih vremena, pesnici stvaraju i pesme u kojima izražavaju lični odnos prema svom umetničkom radu. Jedna od najpoznatijih je Horacijev Spomenik, koja je podstakla i mnoge kasnije pisce da, uzimajući je za osnov, pišu o svom ličnom odnosu prema poeziji i sopstvenoj misiji u životu.

Takve pesme su rado pisali i klasicisti i romantičari, a u poeziji avngardista XX veka umetničko stvaralaštvo i umetnička vizija života, u kojoj se ne razgraničava fikcija od realnosti — postaje i jedan od osnovnih elemenata za prepoznavanje moderne poetike...

2.

U Njegoševom opusu postoji pet pesama koje su posvećene temi pesnika kao stvaraoca. To je posveta Puškinu Ogledala srpskog sa početnim stihovima "Nad zvjezdanim mnogostručnim svodom", pod naslovom Sjeni Aleksandra Puškina, zatim pesme: "Ko je ono na visokom brdu", Misao, "Trojica vas nasamo, jedan drugog ne gleda" i Branku Radičeviću.

Najranije napisana od njih mogla bi da bude "Ko je ono na visokom brdu", jer je pronađena među Njegoševim pismima iz 1833, mada se dopušta mogućnost da je vreme njenog nastanka i poznije.1 Druga i treća po starosti su: "Trojica vas nasamo, jedan drugog ne gleda", objavljena u listu Peštansko-budimski skoroteča marta meseca 1844. godine i Misao, štampana u Srpskom narodnom listu u Beču decembra 1844 (ali pretpostavlja se da je napisana te godine u zimu).2 Četvrta po nastanku mogla bi biti "Sjeni Aleksandra Puškina", koja se datira godinom objavljivanja Ogledala srpskog, dakle 1846.

Vreme nastanka pesme Branku Radičeviću nije utvrđeno. Ozbiljno se sumnja čak i u to da ona odista pripada peru P. P. Njegoša. U komentarima Beleške i objašnjenja uz prvi tom Celokupnih dela prof. Radovan Lalić piše: "... pesma Branku Radičeviću ne može, po našem mišljenju, biti uvršćena među Njegoševa dela. Tu je pesmu prvi put objavio Miloš Martinović 1908. godine u dubrovačkom časopisu Srđ, u jednom članku o poreklu porodice Branka Radičevića. Martinović ne daje nikakve podatke o tome gde se rukopis te pesme nalazio ranije i kako je dospeo u njegove ruke, tako da bismo mu morali verovati na golu reč da je to Njegoševa pesma. Dokazujući da je Radičevićeva porodica iz Zete, odnosno iz Boke Kotorske, kaže: 'Petar Petrović Njegoš, vladika i gospodar Crne Gore, znao je da je rodbina Brankova iz Zete, pa mu je zato i ispevao ove stihove.' Ništa više o toj pesmi ne govori. Kao što se vidi iz ovoga, njegova je argumentacija vrlo slaba: kao dokaz za svoje tvrđenje on upotrebljava jedan tekst čiju autentičnost takođe treba dokazati. Uzgred budi rečeno, ovde pripisuje Njegošu jedan motiv koji nijedan poznavalac Njegoša ne može uzeti ozbiljno; ako je Njegoš spevao pesmu Branku Radičeviću, onda to svakako nije učinio samo zbog njegovog porekla, ma kakvo ono bilo. Ceo Martinovićev članak inače napisan je nekritično i u jednom tonu koji nimalo ne uliva poverenje. Nema, dakle, nikakvih pouzdanih dokaza da je pesma Branku Radičeviću Njegoševa; ni stil i metar u njoj nisu Njegoševi. Stoga smatramo da bi bilo nepravilno uključiti je među njegove spise."3

Međutim, ni Redakcioni odbor kao celina (u sastavu: N. Banašević, R. Bošković, R. Lalić, V. Latković, P. Perović i M. Stevanović), kao ni sam prof. Radovan Lalić, u svojstvu priređivača prve knjige — pesmu Branku Radičeviću ipak nisu isključili iz izdanja Njegoševih Celokupnih dela. Objavili su je, zajedno sa još nekim pesmama, u odeljku Dodatak. Čini nam se da su dobro postupili, jer iako "stil i metar u njoj nisu Njegoševi", ona je mogla biti svojevrsna Njegoševa poslanica Branku Radičeviću u kojoj Njegoš, poetskog efekta radi, izvanredno oponaša "stil i metar" svoga dragog karlovačkog sabrata. Upravo zbog toga, ne bi bilo dobro da je pitanje pripadnosti ove pesme Njegoševom opusu tada konačno isključeno iz daljih tekstoloških i književnoistorijskih analiza.

3.

U analizi tematsko-motivskog plana ovih Njegoševih pesama pada u oči da je u njima najčešći (najfrekventniji) motiv — pesnik Stvoriteljev (božji) izabranik. Tog motiva ima u svih pet pesama, a varira se na različite načine čak 13 puta. Najpunije je izražen u onoj koju smo uslovno uzeli kao najraniju, u pesmi "Ko je ono na visokom brdu":

Ono ti je sin prirode — poet,
tvorac mali najbliži božestvu;
od drugije svije umni tvari
on najbliže sa mogućim tvorcem
ima svojstvo te ga sa njim zbliža,
jer on može sazdati svjetove
u idejam' visokoletećim,
kâno što ih otac premogući
djelom sazda i evo ih kaza.

Taj najbliži od svih umnih stvorenja Bogu čovek, Pesnik, koji u visokoletećim idejama i sam može stvarati svetove, gleda ("oko bača") "put prestola svemogućeg tvorca", dok, istovremeno, "pogledima... prosijeca" — "tamu" koja je prekrila zemlju ("polja poduranska"), i neprekidno traži: "velja djela tvorca velikoga // da u pjesne slavu njemu poju", veseleći i hraneći, napajajući time svoju stvaralačku dušu.

U pesmi "Trojica vas nasamo, jedan drugog ne gleda" pesnik sebe ovako vidi:

Priroda je mene bogata odbrala
da rođenja divna sjajne zore pojem,
da svijetlo sunce vnimatelno pratim
od istoka svoga do svoga zapada,
da na vedra čela igrajući zv'jezda
čitam velja čuda velikoga tvorca,
da proljeća prelest s pojanjem susretam,
da se pitâm pjesnom cara od dubrave,
da igranje slušam i žubor potokah,
da hramove ziđem vjetrenom Amoru
...............................................
da pučinu pazim kâ se vječno njiha,
kako joj se valje srebrno razlama
...............................................
Ja sam predan sluga matere prirode;
njezina je knjiga, taine punana,
radi moga oka vječno otvorena.
Ja pojući idem kroz mračnu grobnicu
u predjele sv'jetle vječite radosti
da glas moje lire s glasovima slijem
lika besmrtnoga kod prestola višnjeg.

Napisana te iste godine, pesma Misao koncepciju pesnika kao ljudsko biće koje je kao izabranik Boga iznad ostalih ljudi, fundira i preko "misli", kao delića ("častice") božanskog "ognja besmrtnoga":

Kad mi zaždiš dušu vatrom poezije,
tad u gimne slave k svome stvoritelju
duša mi se topi i zaigra lira;
................................................
Ah, misli sveštena, slatka pišto duše,
ti me uvjeravaš, uvjeravaš jako
da častica jesi ognja besmrtnoga,
da imadeš svojstvo sa ocem svijetah.
Jer kako on isto u beskonačnostima
što sveštenom mišlju skroji plan bitnosti
i reče joj: "Budi!" i rodi se biće,
tako i ti isto u malome krugu,
podražujuć' svetom od kog si istekla,
idealno stvaraš, jer ne mož na djelo.

U Sjeni Aleksandra Puškina pesnikov je "genij" začet iznad zvezdanog "mnogostručnog svoda":

gdje se mlada neprestano sunca,
iskresana rukom magičeskom
opšteg tvorca, siplju rojevima

— i tamo je njegovo pevanje "mirom pomazano"...

Božanske je prirode i pesnik u poslanici Branku Radičeviću: on je tu u zagrljaju Apola, i peva u "vilinskom kolu".

4.

Iz te generalne slike (iz tog osnovnog motiva) pesnika Stvoriteljevog izabranika izvire i niz drugih, pratećih. Posebno su karakteristični: nemir kao stalno stanje pesnikovog duha (varira se sedam puta u pesmama "Trojica vas nasamo, jedan drugog ne gleda", Misao i Branku Radičeviću) i visina na kojoj pesnik stoji, odakle pažljivo prati šta se dešava dole u prirodi i među ljudima (ovog motiva, koji je variran pet puta, nema izričito samo u pesmi Branku Radičeviću).

Kao božanski nadahnuti stvaralac, Njegošev pesnik smatra svojom svetom obavezom da tumači Božija čudesa iz sveta prirode: da sa "čela igrajući zv'jezda čitam velja čuda velikoga tvorca" ("Trojica vas nasamo..."), jer kad se duša zapali "vatrom poezije": "tad mi se pojave gomile čudesah, // među njima stanem i počnem ih pitat // otkud su postale i đe im je konac" (Misao). Razume se, te odgovore nije lako nalaziti:

Ali sve nijemo mimo mene ide,
tvori svetu volju, ne daje otvjeta.
U nečem je zbilja sve nama podobno:
svjetovi se kreću i svjetlosti liju,
a ne znadu način kojim se okreću,
njin ne znadu oganj kako se zaždio,
ne znadu postanja niti svoga konca.
Zna li sinje more što manita ludo?
Zna l' vjetrina išta što bezumno huči?
Zna li išta smrtni kud će i otkud je?
Jedan znade za sve, on sa znanjem vlada;
on pričine znade, mi ih ne ištimo!
Da mu zakon tvori — put je dao svakom,
svijetnjaku isto kâ i svijetlom suncu.

(Misao)

Gledajući s nebeskih visina pučinu života koja neprekidno ključa i valja talase koji se, udarajući u planine i stene, razbijaju, Njegošev pesnik se i sam raspinje, jer su njegovoga "čuvstva strune delikatne":

ja kad viđu cv'jetak noću porođeni
pod žalosnim svjetom plačuće planete,
on mi dušu zaždi čuvstva rođenijem;
ja kad listak čujem đe bl'jed k stablu padne,
on mi dušu trone svojim padenijem.

("Trojica vas nasamo...")

5.

Za objašnjenje nosećih motiva Njegoševih programskih pesama o pesniku mogli bismo se, pored ostalog, prisetiti kako jedan od velikih svetskih istoričara i teoretičara književnosti Rene Velek 1949. godine definiše romantizam kao književnoistorijski pojam. U studiji Pojam romantizma u književnoj istoriji on piše: "Ako ispitujemo svojstva same književnosti koja se širom kontinenta nazivala 'romantičkom', mi ćemo svugde u Evropi naći ista shvatanja o pesništvu i o procesima i prirodi pesničke uobrazilje, isto shvatanje prirode i njene veze sa čovekom, i u osnovi isti pesnički stil, s upotrebom slikovnosti, simbolike i mita, stil koji se jasno razlikuje od stila neoklasicizma osamnaestog veka." Romantizam je, prema Veleku, pesnika podigao na pijedestal proroka. Priroda je, dalje, kod čoveka poistovećena sa čovekom i povezana u neodvojivu celinu. Velek navodi, pored ostalog, reči engleskog romantičara Blejka za koga "čovek i priroda nisu samo uzajamno povezani, već jedno drugome služe kao znamenja": "Svako zrno peska, svaki kamen na zemlji, svaka stena i svaki breg, svaki izvor i potok, svaka biljka i svako drvo, planina, brdo, zemlja i more, oblak, meteor i zvezda — ljudi su viđeni izdaleka."

Njegoš, razume se, za Velekove zaključke, da bi se ravnao prema njima, nije mogao znati. Za Blejkove tvrdnje kalendarski je mogao saznati, ali je u to teško poverovati...

Međutim, sasvim je nepobitno da je dela ruskih pesnika Žukovskog i Puškina čitao, dobro poznavao, voleo i u svojoj biblioteci čak imao. A Žukovski je umetničko stvaranje shvatao ovako: "Lepo kojeg nema u prirodi oko nas, ali koje u njoj pronalazi naša duša, budi u duši stvaralačku moć. Duša besedi s delom, i delo joj odgovara. Ali šta je taj odgovor dela? Nije li glas samoga stvoritelja? Svi sitni, pojedinačni delovi vidljivog sveta slivaju se u jednu harmoničnu celinu, u jednu samu po sebi nepostojeću, ali u našoj duši jasno vidljivu sliku. A šta je ta nepostojeća slika? Lepota. A šta je lepota? Osećanje i slušanje dušom Boga u delu..."4

Puškin je čak 1826. godine napisao i programsku pesmu o pesniku, kojoj je dao naslov Prorok.

Bilo je tvrdnji da je Njegoš svoju pesmu "Ko je ono na visokom brdu" i napisao pod neposrednim Puškinovim uticajem (prof. Milosav Babović u svojoj knjizi Njegoševa poetika). Nema nikakve sumnje u to da je u razmišljanju o umetničkom stvaranju u ovom smeru Njegoš mogao biti podstaknut i Puškinovom pesmom Prorok. Ali teško bi se moglo baš kategorički govoriti o presudnom Puškinovom uticaju. Ne samo zbog toga što se mogu naći slični iskazi i drugih pisaca koje je crnogorski vladika mogao čitati (mi smo, evo, već skrenuli pažnju na reči Puškinovog prethodnika u ruskom romantizmu Vasilija Žukovskog). Pre svega, mora se imati u vidu činjenica da se Njegoš, kao crkveni velikodostojanstvenik, ne samo sretao sa koncepcijom srednjovekovne crkvene književnosti, prema kojoj ruku i misao piščevu vodi upravo Bog, i kroz delo piščevo govori upravo Svevišnji i Svemogući Tvorac, nego je takvu koncepciju i sam prihvatao i negovao. To što je u romantizmu, nastalom po zakonu akcije i reakcije u evropskim društvenim kretanjima nakon Francuske revolucije iz 1789. godine i u okviru traganja i osnovnih opredeljenja nemačke idealističke filozofije (pre svega, Kanta, Fihtea i Šelinga), takva koncepcija aktuelizovana — samo je dodatna srećna okolnost, koja je i Njegoša dovela na pozicije ondašnje avangardne umetnosti romantizma. Traganje za suštinskim istinama o prirodi, životu i čoveku spajanjem "duhovnog" i "materijalnog", do kojeg dolazi u trenucima posebnog božanskog nadahnuća, evidentno u stvaralaštvu svih vodećih pisaca evropskog romantizma — mladom pesniku Njegošu je samo moglo biti značajna potvrda ispravnosti učenja kojem je duhovno i intelektualno već pripadao.

6.

Ovo saznanje, razume se, ni po čemu ne umanjuje umetničku vrednost i njiževnoistorijski značaj našeg pisca. Ono samo ukazuje na onu dublju utemeljenost Njegoševog romantizma i na koncepcijsku izvornost njegove umetničke orijentacije i njegovog ukupnog književnog dela. Takva utemeljenost donela je Njegoševom romantizmu i neke crte za koje se ponekad i izričito tvrdilo da ih u srpskom romantizmu, za razliku od evropskog, uopšte nije ni bilo. Evo jednog primera.

U radu Laza Kostić i Bajron prof. Dragiša Živković i 1991, pozivajući se na svoju knjigu Počeci srpske književne kritike iz 1957. godine, tvrdi da je osobenost srpskog romantizma ("srpski romantizam počinje jednom inverzijom — prihvatanjem postromantičarskih i romantičarskih književnih težnji, sa vidnom orijentacijom ka stvaranju samosvojne nacionalne literature i sa zakasnelim pravim romantičarskim karakteristikama tek u pedesetim, šezdesetim i sedamdesetim godinama") učinila: "da se u srpskoj književnosti toga doba teorija i praksa evropskog romantizma vrlo ograničeno prihvata, a da se neki bitni elementi nemačke romantike (Fihteova i Šelingova filozofija, Weltschmerz, romantičarska ironija, bezgranična prevlast mašte, gradilačka snaga stvaralačkog genija itd.) nisu ni pominjali u njoj."5

Naša analiza tematsko-motivske sadržine Njegoševih pesama o pesniku, međutim, pokazuje da Njegoš čak i izričito govori o stvaralačkoj prirodi pesničke imaginacije. U pesmi "Trojica vas..." Njegošev pesnik svojoj misiji među ljudima 1844. godine pridodaje i zadatak: "da hramove ziđem vjetrenom Amoru". Pevajući te iste godine o misli kao inspiratoru nadahnuća pesnika koji zapravo stvara u dosluhu sa Bogom, Njegoš zapravo pravi svojevrsnu paralelu kojom ide dalje od Puškinovog Proroka:

Jer kako on isto u beskonačnostima
što sveštenom mišlju skroji plan bitnosti
i reče joj: "Budi!" i rodi se biće,
tako i ti isto u malome krugu,
podražujuć' svetom od kog si istekla,
idealno stvaraš
, jer ne mož na djelo.

Iako ne polazi od nemačke romantike, Njegoš i sam, eto, imajući u vidu poetiku crkvene srednjovekovne književnosti, oslanjajući se, dakle, na sopstvenu kulturnu tradiciju — dolazi do značajne romantičarske ideje o "gradilačkoj snazi stvaralačkog genija".

7.

Videli smo već da priređivač prve knjige Njegoševih Cjelokupnih djela izričito tvrdi: "Nema, dakle, nikakvih pouzdanih dokaza da je pesma Branku Radičeviću Njegoševa; ni stil i metar u njoj nisu Njegoševi. Stoga smatramo da bi bilo nepravilno uključiti je među njegove spise."6 Mi smo već konstatovali da je "stil i metar" te pesme Njegoš mogao, u umetničkoj "igri", namerno prilagoditi Brankovom.

Naša tematsko-motivska analiza, međutim, daje osnova da se ovoj konstataciji doda još nešto. Povodom Martinovićevog tumačenja da je Njegoš tu pesmu uputio Branku Radičeviću znajući da je Radičevićeva rodbina iz Zete, u komentaru priređivača Cjelokupnih djela čitamo opasku: "ovde pripisuje Njegošu jedan motiv koji nijedan poznavalac Njegoša ne može uzeti ozbiljno; ako je Njegoš spevao pesmu Branku Radičeviću, onda to svakako nije učinio samo zbog njegovog porekla, ma kakvo ono bilo." Naime, tematsko-motivska analiza Njegoševih pesama o pesniku kao da ukazuje i na mogući pravi motiv koji je Njegoša podstakao da napiše ovu pesmu: u okviru Njegoševe privrženosti ideji oslobođenja sopstvenog naroda od turskog ropstva, karakteristične za celokupno njegovo književno delo — logičan je poziv Branku Radičeviću da dođe, da "u kolu", u inat "ljutoj guji", zajedno "junački popjevaju". Uostalom, zar se taj isti motiv udruživanja "sobraće" ne stavlja u centar i Njegoševe pesme Sjeni Aleksandra Puškina? U uvodu knjige pesama Ogledalo srpsko, Njegoš neumrlom ruskom pesniku 1846. godine poručuje:

Sretnji pjevče velikog naroda,
tvome prahu zemnom sveštenome
sobraće ti viteški podvizi
pred divnijem stupaju oltarom.

Ne bi se moglo govoriti ni o tome da je pesma Branku Radičeviću sasvim izvan Njegoševog stilskog ključa. Simbolika antičke poezije kod Njegoša je utkivana u celinu sa romantičarskim motivima i u drugim pesmama iz ciklusa stihova o pesniku. Naime, kao što se u obraćanju Branku Radičeviću pojavljuju Apolo i Orfej:

Pjevče dragi, Srbe vrli,
iskro živa đačkog kruga,
nek Apolo tebe grli,
neka Orfej traži druga.

— tako u pesmi "Ko je ono na visokom..." Njegoš peva o talasima sa "pučine" koji su "ustrašeni Eolovim bičem", a u "Trojica vas nasamo..." njegov pesnik će zidati hramove "vjetrenom Amoru".

Ne smatramo da smo ovim konstatacijama dokazali Njegoševo autorstvo pesme Branku Radičeviću. Nedoumice oko autorstva te pesme mogu se konačno rešiti jedino pronalaženjem Njegoševog faksimila ili nekim drugim pouzdanim materijalnim dokazom o njenoj pripadnosti Njegoševom pesničkom opusu. Ali uvereni smo da ostale dosad navođene rezerve povodom njene eventualne pripadnosti Njegoševom peru, zasnovane na opaskama o motivima njenog nastanka, kao i o njenim stilskim i metričkim karakteristikama — ne mogu biti dovoljne za svrstavanje te pesme u književne mistifikacije.

Miodrag Sibinović
2011.
(Iz knjige: M. Sibinović, Slovenska vertikala)

_________________

1 Vid.: Celokupna dela Petra Petrovića Njegoša. Knjiga prva, Beograd, 1967, str. 294.
2 Na istom mestu, str. 353, 356.
3 Na istom mestu, str. 266—267.
4  История эстетики. Памятники мировой эстетической мысли. IV. Первый полутом Moskva 1966, str. 68.
5 Bajron i bajronizam u jugoslovenskim književnostima. Zbornik radova, Institut za književnost i umetnost — Beograd, Zavod za znanost o književnosti Filozofskog fakulteta — Zagreb, Centar za kulturu — Braničevo, Požarevac, 1991, str. 186.
6 Na istom mestu, str. 266—267
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: